O Privrednom Pravu

Privredno pravo predstavlja zbir pravnih normi kojima se uređuje pravni položaj privrednih subjekata, njihov odnos prema državi kao i njihovi uzajamni pravni poslovi u vezi prometa robe i novca(ugovori robnog prometa, bankarski poslovi i hartije od vrednosti).

U ranijim razdobljima razvitka pravne nauke u sastavu građanskog prava bilo je i trgovačko pravo, koje se nekad naziva i privredno pravo. Usled dinamičnog razvoja, ono se iz njega izdvojilo i sada predstavlja veoma perspektivnu, samostalnu pravnu granu. Robonovčani tokovi čine ga i dalje veoma dinamičnim pravom, podložnim promjenama i usavršavanjima. Trgovinu kao važnu privrednu delatnost možemo definisati kao ukupnost svih oblika trgovačkih aktivnosti, od nabavke robe od proizvođača do njene isporuke konačnom potrošaču. Zahvaljujući svom položaju između ponude i potražnje robe, ona utiče na proizvođače i potrošače i igra ključnu ulogu u privredi svake zemlje.

S obzirom da je nastalo u okviru građanskog prava, i dalje je zadržalo neke njegove osobenosti, pogotovo one koje prizilaze iz obligacionih normi. Privredno pravo utvrđuje osnove nastanka organizacija koja se bave trgovinom, kao i ponašanje subjekata u trgovačkim poslovima. Ovo pravo određuje osnove trgovine kao delatnosti, kroz aktivnosti obrazovanja trgovaca i njihovog nastanka kao subjekata trgovine, utvrđivanja uslova rada trgovačkih subjekata i sl.

Privredno pravo je i naučna diciplina koja se bavi izučavanjem pravnih normi kojima se uređuje pravni položaj privrednih subjekata i njihovi pravni poslovi, privredno pravo takođe izučava i pravne norme koje za cilj imaju regulisanje pravnih poslova između privrednih subjekata. Izvore privrednog prava možemo podeliti po kriterijumu ko ih donosi: na izvore koji potiču od zakonodavca „državni izvori“ i izvore autonomnog prava čija je karakteristika da se zasnivaju na načelu „autonomne volje“. U izvore privrednog prava koje donosi zakonodavac spadaju pre svega: zakoni, podzakonski akti i sudska praksa. Pod zakonima u smislu izvora prava kao najviši akt jedne države podrazumeva se USTAV, pa zakoni i podzakonski akti. Ustav kao najviši pravni akt jedne države je obavezujući za sve ostale koji iz njega proističu i sa njim svi moraju da budu u saglasnost misleći na: zakone, podzakonske akte koji bliže uređuju ovu oblast. Drugi gledajući po pravnoj snazi (uticaju na pravni život) su ZAKONI. U pravilima zakona razlikuju se IMPERATINA i DISPOZITIVNA pravila. Imperativna pravila ili normativa koja su sadržana u zakonu, su ona pravila koja su obavezujuća za sve učesnike u pravnom poslu i nije ih moguće menjati ili sprovoditi parcijalno odnosno delimično, već u celosti kako je zakonodavac propisao. Sa druge strane imamo dispozitivne norme koje se uvek primenjuju ako ih stranke svojom voljom prihvate i uvrste u ugovore u celosti ili u izmenjenom obliku. Odmah iza zakona su podzakonski akti koje donose državni organi(izvršni organi i upravni organi). Državni organi donose: uredbe, pravilnike, odluke, uputstva, naredbe idr.) svi podzakonski akti detaljnije uređuju sferu na koju se odnose i bliže definišu i primenjiviji su na konkretna pitanja koja treba rešiti u nekom pravnom poslu. Podzakonski akti imaju manju pravnu snagu u odnosu na zakone i naravno ustav.

Sudska praksa kao izvor privrednog prava u našoj zemlji spada u neformalne i dopunske izvore prava. Ona znači nije i obavezujuća za stranke u pravnom

poslu. Ali sa druge strane sudska praksa upotpunjuje praznine u zakonu i propisima, pa faktički predstavlja kreiranje dodatnih pravila koja te praznine popunjava. Poštujući hijararhiju od viših ka nižim sudovima i jednobrazno postupanje sudova i ako neobavezne za privredne subjekte u postupanju sudova ima obavezujući karakter.

Autonomni izvori prava se zasnivaju na načelu autonomije volje. Oni se po pravnom uticaju ili snazi nalaze na lestvici niže od podzakonskih akata. Kao izvori javljaju se: poslovni običaji uzanse, opšti uslovi poslovanja, formularni ugovori, trgovački termini i klauzule. Veliku snagu u uređenju ovih odnosa ima običajno pravo, koje, kroz oblik uzansi i kodificiranih poslovnih običaja, bitno utiče na privredno pravo, doprinoseći tako da se ova vrsta običaja brže menja od drugih vrsta običaja. Ovlašćena tela za prikupljanje, sistematizovanje i publikovanje poslovnih običaja su: privredne komore, berze i druge organizacije, koje svoje ovlašćene za ovaj posao crpe iz zakona.

SUBJEKTI PRIVREDNOG PRAVA

Subjekti privrednog prava su pravna i fizička lica koja se mogu pojaviti kao nosioci prava ali i obaveza. Subjekata privrednog prava ima mnogo vrsta i oblika, a najpoznatija su: deoničko društvo i društvo s ograničenom odgovornošću. U okviru ove podele privrednih subjekata postoje i pravna lica koja u okviru svoje delatnosti primarne ili sporedne mogu obavljati uslužnu delatnost smeštaja robe. U međunarodnom robnom prometu pojavljuje se posebna vrsta skladista, to su takozvana Carinska skladista. Posmatrajući ta skladišta kroz Carinski zakon koji ih definiše, možemo ih podeliti na ''javna i privatna carinska skladista'', konsignaciona skladišta i ''slobodne zone''.

CARINSKO SKLADIŠTE

Carinsko skladište može biti „JAVNO“ ili „PRIVATNO“. Javno carinsko skladište je skladište u kome zainteresovana pravna i fizička lica mogu smeštati robu prma odredbama Carinskog zakona, Privatna carinska skladišta su skladišta gde držalac skladišta smešta svoju robu i za svoje potrebe, na osnovu odredba Carinskog zakona. Držalac skladišta je lice kome je carinarnica odobrila da upravlja carinskim skladištem. Korisnik skladišta je lice koje je prema carinskoj deklaraciji obavezno da stavi robu u postupak carinskog skladištenja ili lice na koga su prava i obaveze tog lica prenete.

Carinsko skladište može biti samostalna privredna organizacija ili da egzistira u okviru nekog pravnog lica koje se bavi i drugim delatnostima (špedicije, transportna preduzeća i dr.) a koja prima na uskladištenje robu od zainteresovanih lica u postupku ''uvoza, izvoza ili provoza''. Carinska skladišta se mogu osnovati samo u mestima u kojima postoje carinarnice ili njihove organizacione jedinice. U Carinska skladišta smešta se roba koja se uvozi, provozi ili izvozi pre nego što budu obavljene carinske formalnosti i postupci koji će okončati carinski postupak nad tom robom. Biće ocarinjena uvozno ili izvozno ili će ostati smeštena do odluke uvoznika o daljoj sudbini predmetne robe. Roba koja je smeštena u carinsko skladište nalazi se pod stalnim carinskim nadzorom, taj nadzor se vrši po odredbama Carinskog zakona koji podrazumeva različite vidove obezbeđenja koje država preduzima da bi roba ostala u ne promenjenom stanju do okončanja postupka.

2

OTVARANJE CARINSKOG SKLADIŠTA

Da bi Carinsko skladište počelo sa radom pravno lice mora predhodno da ispuni osnovne uslove koje definiše Carinski zakon. Za otvaranje i upravljanje Carinskim skladištem carinskom organu se zainteresovano pravno lice obraća zahtevom u zakonski predviđenoj formi.

Pored zahteva pravno lice je dužno da podnese i:

1 dokaz o registraciji Privrednih subjekata,

2 dokaz o pravnom osnovu za korišćenje prostorija ili prostora namenjenih za carinsko skladište, u smislu svojine nad smeštajnim prostorom ili zakupom tog prostora u kome će obavljati delatnost,

3 skica i tehnički opis prostorija ili prostora namenjenih za carinsko skladište,

4 dokaz da je carinsko skladište u svom otvorenom i/ili zatvorenom delu, tehnički osposobljeno za sprovođenje mera carinskog nadzora i carinske kontrole(u smislu tehničke opremljenosti misli se na posedovanje tehničke opreme, raznih rampi za pregled robe, osvetljenosti, mernih uređaja (vage i sl.), i druge prateće opreme kao i objekti koji će omogućiti nesmetanu kontrolu nadležnog carinskog organa,

5 podnosilac zahteva mora pa podnese i dokaz o PIB i o broju računa kod poslovne banke,

6 izjavu da su obezbeđene posebne prostorije i inventar za rad ovlašćenog carinskog službenika,

7 akt nadležnog organa o ispunjenosti posebnih uslova, ako su za skladištenje određene robe propisani posebni uslovi (u smislu određenih svojstva robe koja se smešta, da li je roba visoko rizična, zapaljiva opasna po okolinu, radioaktivne materije ili je po svojstvu robe obaveza držanja na jako niskim temperaturama).

Pored ovih opštih uslova(dokaza i tehničke dokumentacije) radi smeštaja robe u carinsko skladište podnosilac zahteva mora da dostavi i ugovor o realizaciji zaključenog posla.

Ispunjenot uslova da su prostor i/ili prostorije namenjeni za carinsko skladište odgovarajući(vrednujući svaki od pomenutih uslova, dokaza i tehničke dokumentacije) za smeštaj robe, i da su ispunjeni uslovi za sprovođenje mera carinskog nadzora i kontrole, utvrđuje komisija koju obrazuje carinski organ. Komisija o svom nalazu sastavlja zapisnik i donosi zaključak(odluku) u roku koji ne može biti duži od 30 dana, podnosiocu dostavlja odgovor u pisanoj formi o ispunjenosti ili ne ispunjenosti uslova za otvaranje carinskog skladišta. Evidenciju o Carinski skladištima vodi carinski organ odnosno organizaciona jedinica(carinarnica odnosno carinska ispostava kod koje je carinsko skladište registrovano). Carinsko skladište mora biti vidno obeleženo tablom.

3

Tabla mora da sadrži natpis ’’Carinsko skladište’’, naziv držaoca skladišta, oznaku skladišta i radnim vremenom. Evidencija o smeštenoj robi vrši se na jedinstven način koji je propisan u „Uredbi o carinski dozvoljenom postupanju sa carinskom robom“(Službeni glasnik RS, br.127/03 i 20/04). Uredba propisuje način vođenja evidencije za robu smeštenu u carinskom skladištu, koje mora da bude usklađeno sa odredbama Zakona o računovodstvu i reviziji, bliž određuje način i formu vođenja magcinske knjige odnosno kartoteke smeštene robe (koja mora da sadrži podatke iz magacinske knjige). Jedinstvena evidencija ovog uputstva mora da sadrži sledeće podatke:

- redni broj (magacinski broj)- datum skladištenja robe

- vrstu robe

- podatke o vlasniku robe

- podatak iz carinskog dokumenta na osnovu koga se smešta roba

- podatke o razduženjima (ako se roba parcijalno razdužuje) ili podatke iz carinskog dokumenta ako se roba izdaje i razdužuje u celosti. Pored robe koja nije nacionalizovana (strana roba) može se smeštati i roba domaćeg porekla (roba koja je smeštena radi izvoza) na osnovu čl. 133 Carinskog zakona. Roba domaćeg porekla mora da bude: fizički odvojena i vidno obeležena oznakom ’’domaća roba’’ Evidencija o smeštenoj robi može se vršiti i metodom elektronske obrade podataka. Bliže odredbe elektronskog vođenja evidencije u Carinskim skladištima propisuje direktor Uprave Carina.

Carinski organ neće dozvoliti stavljanje robe u postupak carinskog skladištenje pre nego što držalac carinskog skladišta položi obezbeđenje iz čl. 131 Carinskog zakona (koja se odnose na dozvoljeno postupanje sa robom: da se roba koja je smeštena ne premešta, izuzima bez mera carinskog zakona), za ispunjenje obaveza koje proizilaze iz postupka skladištenje kao i ispunjenje posebnih uslova koji su sadržani u odobrenju za upravljanje carinskim skladištem. Od ovog obezbeđenja je oslobođena roba koja ulazi u Slobodnu zonu.

Na područiju koje pokriva Carinarnica Beograd (u smislu kontrole) trenutno posluje preko 1.500 Carinskih skladišta. Sa ovim velikm brojem državna administracija nije u mogućnosti da se adekvarno nosi. Obim posla je u stalnom porastu i dinamika koju nameće trgovina i razvoj privrede uopšte čine ovaj posao još težim državnoj admistraciji. Postupak smeštaja robe je moguće i vrlo koncizno opisati, ali bi se tako možda stekla, pogrešna slika o ne kompleksnosti postupka, koji je znatno uprošćen u odnosu na neko ranije vreme. Ali može da se opiše kao put robe od ulaza na teritoriju R.Srbije do krajnjeg korisnika, gde prolazi kroz razne postupke koji su formulisani zakonima i uredbama. Roba po prelasku carinske linije i prijavljivanje se nalazi pod carinskim nadzorom. Na putu od granice do mesta odredišta robu prati carinska deklaracija kojom se roba prijavljuje i predaje u dalju nadležnost odredišne Carinske ispostave. Po prijavi

4

odredišnoj CI roba može da se smesti u Carinsko skladište na osnovu „dozvole“ Carinskih organa, u zavisnosti od vrste zahtevanog postupka roba može biti smeštena po Carinskim deklaracijama: UV7(C7) koja predstavlja carinski postupak za smeštaj robe na neodređeno vreme ili po „sažetoj deklaraciji“(SD) čija je glavna odlika maksimalno uprošćeni postupak i gde se smeštaj odobrava na rok od 20 dana nakon koga vlasnik je dužan da podnese dokumentaciju za carinjenje robe, smeštaj robe ili možda privremeni uvoz. Uvoznici naj češće koriste ovu pogodnost uprošćenog postupka da bi: prikupili potrebnu dokumentaciju za uvoz koju nisu uspeli da pribave na vreme ili ako ce se roba cariniti parcijalno (možda komadno kod većih kontigenata) a sve to u roku od 20 dana. Izvozna roba se smešta u Car. skladište na osnovu izvoznih car.deklaracija u postupku redovnog izvoza ili privremenog izvoza. Ona mora da bude fizički odvojena i vidno obeležena. Sva roba zapravo mora da bude vidno obeležena (magacinski broj, carinska deklaracija po kojoj je roba smeštena). Ovo je kratak opis postupka koji se sprovodi nad robom u postupku carinskog smeštaja.

SLOBODNE ZONE

POJAM I KARAKTERISTIKE 

Slobodna carinska zona je područje koje se nalazi u okviru državnih granica neke zemlje, ali ne spada u njeno carinsko područje. Taj deo teritorije možemo nazivati i carinskim isključkom neke države i ima posebne carinske i druge pogodnosti i olakšice.Osnovna karakteristika pravnog režima svih slobodnih zona u svetu je eksteritorijalnost, što podrazumeva da roba koja je tu smeštena ne podleže nikakvom carinskom postupku od strane carinskih vlasti zemlje kojoj oblast pripada, sem zakonom propisanih mera koje važe kao opšti uslovi poslovanja uređeni Zakonom o slobodnim zonama i Carinskim Zakonom. Suprotno predhodnom, kada roba pređe carinsku liniju i uđe u carinsko područje države koja je odobrila slobodnu carinsku zonu, ona podleže redovnom carinskom postupku (Momentom prelaska carinske linije, nastaje obaveza prijave robe, plaćanja carine i drugih dažbina). Slobodne zone mogu da se sastoje iz više delova. Osnivaju se obično u važnijim lukama, u tom slučaju oblasti zona sastoje se od gatova, tj. delova obale uz koje pristaju brodovi, i od područja luka, tj. pristaništa potrebnog za rad zone. Ti delovi - podzone moraju biti međusobno prostorno povezani tako da čine jednu privrednu i organizacionu celinu, a svaki deo treba da bude posebno ograđen, odnosno obeležen tako da je osigurano vršenje carinskog nadzora odnosno kontrole.

Pored toga što slobodne zone mogu da se koriste radi smeštaja carinske robe, danas, u svetu, glavni razlog njihovog postojanja je industrijska proizvodnja, namenjena izvozu gotovog proizvoda na teritoriju zemlje u kojoj je slobodna zona ili u neku drugu zemlju. Proizvodnja koja je, stimulisana nizom olakšica, pre svega carinskih, spoljnotrgovinskih, poreskih, finansijskih i proceduralnih, ima za cilj omogućavanje značajnog deviznog priliva, kako slobodnim zonama, tako i državi na čijoj teritoriji

5

posluju zone. Time su one postale institut u carinskom sistemu i carinskom pravu koji je u funkciji pospešivanja izvoza robe koje su tu proizvedene. Odnosno, slobodne zone se pojavljuju kao instrument spoljnotrgovinskog poslovanja i zato, u sistemu ekonomskih odnosa sa inostranstvom, u kome spoljnotrgovinsko poslovanje ima dominantnu ulogu, zauzimaju posebno i značajno mesto. 

KOD NAS

U Srbiji slobodne zone predstavljaju sastavni deo carinskog područja, još od momenta uvođenja tih instituta u pravni poredak i privredni sistem naše zemlje, 1963. godine. Danas su one regulisane Zakonom o slobodnim zonama iz 2006 godine i Carinskim zakonom iz 2002. godine čime su utvrđeni uslovi za osnivanje i rad zona, delatnosti koje se mogu obavljati u njima, uslovi za obavljanje tih delatnosti, kao i uslovi za prestanak rada zona. Slobodna zona je zakonom definisana kao deo teritorije koji je sastavni deo carinskog područja Srbije, koji je posebno ograđen i označen i čini celinu u kojoj se obavljaju privredni poslovi pod propisanim uslovima. S tim u vezi, posebno su predviđene olakšice koje se odnose na neplaćanje carine i drugih uvoznih dažbina za robu koja se uvozi u slobodnu zonu, a namenjena je proizvodnji robe (doradi ili oplemenjavanju) za izvoz u neku drugu zemlju ili na područije naše zemlje. Znači, slobodne zone podrazumevaju određene oblasti, gde važe posebni uslovi rada, poseban režim privređivanja, uz značajne pogodnosti, olakšice i stimulacije u cilju proizvodnje robe, prvenstveno za izvoz, sa drugačije uređenom upravom, načinom boravka i kretanja, carinski nadzor, a sve u cilju pospešivanja bržeg privrednog razvoja i privlačenje stranih investitora koji bi uložili sredstva u prizvodnju i razvoj novih tehnologija.  OSNIVANJE

Osnivanje slobodnih zona je regulisano Zakonom o slobodnim zonama. Prema Zakonu o slobodnim zonama, podrazumeva se postupak i forma koji moraju da budu ispunjeni. Osnivanje zone je donošenje odluke nadležnog organa lokalne samouprave, privrednog društva, odnosno preduzetnika, ili zaključenje ugovora o osnivanju zone izmeđ organa lokalne samouprave, privrednog društva, odnosno preduzetnika. Osnivanje preduzeća za upravljanje zonom, kao i pribavljanje saglasnosti Vlade (predstavlja akt kojim Vlada određuje područije zone.) Područije zone predstavlja kako zakon propisuje: ,,područje zone je zemljište koje je određno katastarskim parcelama i površinom iskazanom u odgovarajućim mernim jedinicama“. Da bi zahtev za otvaranje slobodne zone bio podnet, moraju biti ispunjeni određeni uslovi koji su istim zakonom regulisani :

1) da su osnivači privrednog društva za upravljanje zonom osnivači zone. Osnivači zone mogu biti osnivači samo jednog privrednog društva za upravljanje zonom2) da je registrovano u Registru privrednih subjekata za obavljanje delatnosti upravljanja zonom

6

3) da odgovorno lice osnivača zone, odnosno odgovorno lice privrednog društva za upravljanje zonom nije pravosnažno osuđivano za krivična dela protiv privrede, imovine, nedozvoljene trgovine i protiv službene dužnosti. Uslovi ove odredbe odnose se na povezano lice sa privrednim društvom za upravljanje zonom, kao i na pravno lice čiji je pravni sledbenik privredno društvo za upravljanje zonom;4) da odgovorno lice privrednog društva za upravljanje zonom u poslednje tri godine nije bilo član uprave, nadzornog odbora ili nosilac posebnih ovlašćenja u pravnom licu nad kojim je sproveden postupak likvidacije, odnosno stečaja;5) da osnivač zone nije bio osnivač preduzeća za upravljanje slobodnom zonom kojem je odlukom Vlade prestalo važenje saglasnosti za osnivanje slobodne zone. Ovaj uslov ne odnosi se na organ lokalne samouprave.

Zakonom je definisana i forma i sadržaj zahteva koji mora da sadrži :1) naziv, sedište i PIB osnivača zone;2) naziv, sedište i PIB privrednog društva za upravljanje zonom;3) podatke o osnivačkom kapitalu privrednog društva za upravljanje zonom;4) naziv zone i područje zone sa definisanim granicama;5) podatke o restrukturiranju, ako se na području zone nalazi privredni subjekat koji je u postupku restrukturiranja;6) elaborat o postojanju ekonomske opravdanosti za određvanje područja zone sa posebnim osvrtom na procenu stranih ulaganja, procenu očekivanih efekata, a naročito u pogledu proizvodnje robe i pružanju usluga, zapošljavanja i transfera savremenih tehnologija, uz navođnje delatnosti koje će se obavljati u zoni;7) druge podatke koje podnosilac zahteva smatra bitnim za donošenje odluke.

Uz zahtev prilažu se sledeći dokazi:1) odluka organa upravljanja, ugovor ili drugi akt osnivača zone o osnivanju zone, koji sadrži:- naziv osnivača zone;- naziv zone;2) registar u kojem je privredno društvo za upravljanje zonom registrovano,odnosno izvoda iz registra;3) uverenje o neosuđvanosti odgovornih lica za krivična dela, koje ne može biti starije od 30 dana od dana podnošenja zahteva;4) dokaz da osnivači zone imaju pravo svojine, odnosno zakupa ili pravo korišćenja na zemljištu na kome se određje područje zone;5) dokaz da će se obezbediti prostorni, građvinski, energetski, organizacioni i tehnički uslovi, uslovi u pogledu zaštite životne sredine, i drugi uslovi zaobavljanje delatnosti u zoni;

Ministarstvo Finansija po prijemu kompletne dokumentacije ocenjuje ekonomsku opravdanost podnetog zahteva (koja je izložena u elaboratu) i svoje mišljenje dostavlja Vladi. Vlada određuje bliže kriterijume za ocenjivanje ekonomske opravdanosti i u roku od 30 dana donosi odluku odnosno “akt o određivanju područija zone”. Za naknadno određivanje teritorijalnog proširenja zone važe iste odredbe kao i za određivanje područija zone. Slobodna zona mora da počne sa radom u roku od dve godine. U suprotnom  akt koji je donela Vlada prestaje da važi.

7

POSLOVANJE

PREDUZEĆE ZA UPRAVLJANJE ZONOM I KORISNICI ZONE

Osnovne delatnosti koje obavlja preduzeće za upravljanje zonom, predviđene Zakonom o slobodnim zonama to su: organizovanje i utvrđivanje uslova za gradnju u skladu sa zakonom, održavanje i obezbeđivanje prostora, infrastrukture i tehničkih uslova za nesmetano poslovanje u zoni, zatim samo upravljanje zonom, što podrazumeva odlučivanje o zahtevima za obavljanje delatnosti u zoni, obezbeđivanje unutrašnjeg reda u zoni, ulazak i izlazak iz zone, obezbeđivanje uslova za vršenje carinskog, inspekcijskog i drugog nadzora, utvrđivanje mera za zaštitu životne sredine u zoni i tarife za korišćenje poslovnog prostora na tom području, zatim obavljanje stručnih i drugih poslova od interesa za korisnika zone, kao i drugih poslova saglasno aktu o osnivanju zone. Preduzeće za upravljanje zonom utvrđuje način na koji se područje zone koristi za obavljanje delatnosti u zoni, a akt kojim se definišu navedeni uslovi objavljuje se u "Službenom glasniku" R.Srbije. Preduzeće za upravljanje zonom je dužno da u roku od 90 dana po isteku kalendarske godine dostavi Upravi za slobodne zone izveštaj o poslovanju u zoni. Izveštaj mora da sadrži: prihod privrednog društva za upravljanje zonom, broj korisnika zone i delatnosti koju obavljaju, ukupan obim uvoza i izvoza u zoni, ukupnu vrednost proizvedene robe i pruženih usluga u zoni, iznos uloga stranog kapitala i ukupan broj lica zaposlenih kod korisnika i privrednog društva za upravljanje zonama. Takođe, obavezno je da svakom korisniku zone omogući obavljanje delatnosti u zoni pod zakonom utvrđenim uslovima, dok ove dve strane međusobna prava i obaveze uređuju posebnim ugovorom. Isto tako, plaćanje i naplaćivanje između korisnika zone međusobno, između korisnika zone i preduzeća za upravljanje zonom i u poslovanju sa inostranstvom (koje je inače, slobodno), vrši se na ugovoreni način i u ugovorenom roku.Korisnici slobodnih zona su domaća i strana pravna i fizička lica koja obavljaju delatnost u zoni. Njihova imovina uživa posebnu zaštitu i ne može da bude predmet nacionalizacije i eksproprijacije. Osim toga, njihova pravna sigurnost je obezbeđena i Zakonom o slobodnim zonama koji predviđa da prava, kako korisnika zone, tako i osnivača zone i preduzeća za upravljanje zonom koja su utvrđena tim zakonom, ne mogu biti umanjena drugim zakonom ili propisom. SPECIFIČNOSTI POSLOVANJA U ZONAMA

U slobodnim zonama mogu da se proizvode robe i vrše usluge za izvoz, obavljaju poslovi spoljnotrgovinskog prometa, bankarski i drugi finansijski poslovi, poslovi osiguranja i reosiguranja imovine i lica i vrše turističke usluge. Izvoz robe i usluga iz zone i uvoz robe i usluga u zonu su slobodni i ne podležu kvantitativnim ograničenjima, niti se na taj uvoz i izvoz primenjuju mere komercijalne politike, dakle izvoz roba i usluga iz zona, kao i njihov uvoz u zone, su slobodni, bez ikakvih spoljnotrgovinskih, deviznih, poreskih, carinskih ili režimskih ograničenja. Naprotiv, postoje mnogobrojne

8

olakšice i podsticaji za rad na ovim prostorima, a sve u cilju smanjivanja troškova uvoza sirovina, reprodukcionog materijala i tehnološki moderne opreme namenjene proizvodnji. Poreske olakšice, korisnik, odnosno privredno društvo za upravljanje zonom, mogu ostvariti u skladu sa propisima koji uređju porez na dobit preduzeća, poreze na imovinu i porez na dohodak građna (kao što su, na primer, oslobađanje od poreza na vlasništvo, zatim na lični dohodak stranih lica zaposlenih u zoni, potpuno ili delimično oslobađanje poreza na dohodak (kada se ispune određeni uslovi)). Carinskim zakonom je regulisano oslobođenja od plaćanja carine i drugih uvoznih dažbina na robu koja se uvozi a namenjena je obavljanju proizvodne delatnosti u zoni radi izvoza (to se odnosi kako na osnovna sredstva za rad: mašine, i drugu opremu, na reprodukcioni materijal, sirovine i drugu robu koja je u svrsi postavljenog cilja tj. izvoza). Ovde postoji jedino obaveza da se pri uvozu robe u zone plaća dažbina za carinsko evidentiranje po stopi od 0,5% od carinske osnovice. Finansijske olakšice koje se daju obično imaju još veći efekat od poreskih. Kako preduzeća u zonama svoju delatnost obično finansiraju putem uzimanja bankarskih kredita, te olakšice mogu da se ogledaju u davanju kredita pod povoljnijim uslovima, sa nižim kamatama u odnosu na tržišne i dužim rokovima otplate anuiteta. Inače, ulaganje kapitala na području zone, transfer dobiti i retransfer uloga su slobodni, kao i uzimanje kredita u inostranstvu, a dozvoljeno je i osnivanje banaka, drugih finansijskih organizacija, filijala stranih banaka i navedenih organizacija saglasno odgovarajućim propisima koji uređuju ovu materiju. Devizno poslovanje u zoni: plaćanje, naplaćivanje, prenos, kupovina i prodaja u stranim sredstvima plaćanja i u dinarima, vrši se u skladu sa propisima o deviznom poslovanju. Osim navedenih, olakšice mogu da budu i u vidu davanja jeftinijih energenata, infrastrukturnih usluga, pojednostavljenja procedure kojom se odobravaju ugovori o stranim ulaganjima...

Uverenje o tome da je roba proizvedena u zoni izdaje carinski organ koji vrši nadzor u toj zoni. Kada roba iz zone pređe carinsku liniju sa ciljem stavljanja u promet na tržistu Srbije, primenjuju se propisi koji uređuju spoljnotrgovinsko poslovanje, odnosno uslovi uvoza i carinjenja robe po našem pozitivnom pravu. Obaveza plaćanja carine nastaje momentom prelaskom carinske linije (kapije zone), a iznosi carine i drugih dažbina se utvrđuju prema stanju robe i po propisima koji važe na dan podnošenja zahteva za carinjenje, dok lice koje takvu robu stavlja u promet ima obavezu da prijavi robu carinarnici radi sprovođenja carinskog postupka. Izuzetak predstavijaju industrijski otpaci i nusproizvodi (nastali u zoni) koji nemaju komercijalnu vrednost i privremenog izvoza robe iz zone na drugi deo teritorije Srbije radi ispitivanja, atestiranja, opravke, prerade, dorade i obrade ili markentiškog prezentovanja. Nadležna carinarnica, na zahtev korisnika zone odobrava privremen uvoz, odnosno izvoz robe(iz zone), donošenjem rešenja (kojim se odobrava ili ne) i utvrđuje rok za povraćaj robe u zonu.

U slobodnim zonama se vrši: istovar, utovar, pretovar i uskladištenje neocarinjene robe koja se uvozi, domaće ocarinjene robe namenjene izvozu i robe koja se provozi, zatim uobičajene pripreme robe za tržište (sortiranje, merenje, markiranje, pakovanje, egalizovanje, sastavljanje, rastavljanje, pravljenje uzoraka i sl.) kao i industrijska proizvodnja robe. Pod naocarinjenom domaćom robom koja je namenjena izvozu, a nalazi se u carinskoj zoni, podrazumeva se domaća roba koju na tom području treba kompletirati ili uskladištiti radi izvoza. Osim neocarinjene robe koja se uvozi a koja se u carinskoj zoni pretovara i domaće ocarinjene robe namenjene izvozu, sva roba mora da se ocarini u carinskoj zoni u kojoj je smeštena. Postoje opravdani slučajevi u kojima

9

carinarnica može odobriti upućivanje robe na carinjenje nekoj drugoj carinarnici.U zonama nije dozvoljen promet roba na malo, sem prometa robe radi

snabdevanja transportnih sredstava u međunarodnom saobraćaju (gorivom, npr.), kao i prometa na malo prehrambenih proizvoda za ugostiteljske usluge koje se tamo vrše.

Odredbe zakona koje se odnose na slobodne zone odnose se, takođe, i na zone čije je poslovanje regulisano međunarodnim ugovorima i sporazumima o unapređenju privredne saradnje, ako je to povoljnije za rad tih zona i pod uslovom da nisu u suprotnosti sa odredbama tih ugovora i sporazuma.

CARINSKI NADZOR

Ulazak na područje zone dozvoljen je samo licima koja su zaposlena u njoj i onima koji u nju ulaze radi obavljanja poslova, i na njih se primenjuju mere carinskog nadzora predvidene za prelazak carinske linije. Član 22. Zakona o slobodnim zonama obavezuje korisnika zone da omogući sprovođenje mera carinskog nadzora, kao i da vodi propisanu evidenciju o robi koja se uvozi, odnosno unosi u zonu, izvozi (iznosi) iz zone, prevozi preko nje, koja se tu koristi, kao i o manipulacijama robom u zoni. Mere carinskog nadzora propisuje Carinski zakon i Uredba o dozvoljenom postupanju sa robom. Pomenutom uredbom su propisane mere carinskog nadzora nad robom koja se uvozi, izvozi, provozi i smešta u zonu. Te mere podrazumevaju kontrolu vrste, količine i vrednosti robe koja se nalazi u zoni, kontrolu vođenja evidencije korisnika zone, proveru stanja robe i utvrđivanje tog stanja sa stanjem koje je navedeno u ispravama koje prate tu robu, kao i pregled i pretres prevoznih i prenosnih sredstava i lica koja ulaze ili izlaze iz zone. Roba koja se uvozi, odnosno izvozi i smešta u zonu, prijavljuje se carinarnici putem carinskih deklaracija uz koje se prilažu isprave koje prate robu (to su najčešće konosmani, tovarni listovi, certifikati, fakture, profakture, druga razna uverenja). Slobodna zona dužna je da ogradi i uredi područje zone, odnosno podzone, što je i predviđeno ovom uredbom, sa ciljem da se roba iz zone može uneti i izneti samo kroz označene ulaze i izlaze (kapije zone) koji moraju da budu obeleženi rečima "slobodna zona" sa naznakom mesta na kojem se zona nalazi. Svi ulazi, izlazi, sve ograde zone (podzone) moraju noću da budu osvetljeni; skladišta, druge prostorije i prostori na području zone moraju biti tako izgrađeni da obezbeđuju uslove za sprovođenje mera carinskog nadzora; rezervoar i cisterne u koje se smešta roba u tečnom ili gasovitom stanju moraju da budu baždareni i snabdeveni uređajima za merenje robe, dok roba koja je smeštena na otvorenom prostoru mora biti propisno obezbeđena. Carinskim zakonom regulisan način vođenja evidencije o robi smeštenoj u slobodnoj zoni. Evidencija se vodi na osnovu kartoteke, tako što se za svaku vrstu robe vodi posebna kartica u koju se hronološki vrši knjiženje robe na osnovu podataka iz isprava koje prate robu. Svaka kartica mora da sadrži naziv korisnika zone, podatke o vrsti, količini i vrednosti robe, obaveštenje o kakvoj se robi radi (da li je uvozna, izvozna...) i druge informacije neophodne za pravilno vođenje evidencije. Kartice overava i vodi nadležna carinarnica. Evidencija se može voditi i u elektronskom obliku. Evidencija o robi koja se razdužuje u zoni vrši se unošenjem podataka u kartoteku(pojedinačni karton) iz carinske deklaracije, ili tranzitnom deklaracijom kojom se roba otprema van područija zone i teritorije R.Srbije.

10

UPRAVA ZA SLOBODNE ZONE

Uprava za slobodne zone se obazuje u okviru Ministarstva finansija, kao organ uprave  njegova funkcija je da obezbedi: razvoj zona u funkciji interesa države, sprovodi nacionalnu politiku razvoja zona u cilju povećanja priliva direktnihinvesticija i uposlenosti radne snage, učestvuje u pripremi propisa u oblasti rada zona, inicira i koordinira sa nadležnim državnim organima razmatranje stručnih pitanja iz oblasti poslovanja u zonama, radi pravilne primene ovog zakona i njegove usaglašenosti sa propisima Srbije, organizuje i koordinira saradnju nadležnih državnih organa, privrednog društva za upravljanje zonom, zainteresovanih investitora i korisnika, pruža stručnu pomoć investitorima u procesu donošenja odluke o ulaganju u zone, pruža stručnu pomoć investitorima i privrednim društvima za upravljanje zonom u svim fazama primene programa u zonama, organizuje neposredne kontakte između zainteresovanih investitora i privrednih društava za upravljanje zonom, pruža stručnu pomoć zainteresovanim investitorima u razvoju njihovih programa u zonama, sarađje sa Privrednom komorom Srbije i drugim neprofitnim i dobrovoljnim organizacijama, sarađje sa stranim institucijama i stručnjacima iz oblasti zona, u saradnji sa privrednim društvima za upravljanje zonom stvara mogućnosti za razvoj infrastrukture u zonama. U oblasti promocije zona uprava sarađje sa Agencijom za strana ulaganja i promociju izvoza (SIEPA), na promociji investiranja i poslovanja u zonama, kroz predstavljanje posebnih pogodnosti i poslovnih mogućnosti u skladu sa planom i programom usvojenim od strane ministarstva nadležnog za poslove finansija i SIEPA, obaveštava investitore o povoljnostima za ulaganje u zone.

U oblasti kontrole i nadzora zona razmatra izveštaje o radu zona i predlaže njihovo usvajanje ministarstvu nadležnom za poslove finansija, predlaže ministru nadležnom za poslove finansija oblik i sadržinu obrasca za podnošenje zahteva za davanje saglasnosti za određvanje područja zone, poslovanje i kontrolu rada zona i korisnika, radi usaglašenosti postupaka u svim zonama u Srbiji.

KAZNENE ODREDBE

U skladu sa Zakonom o slobodnim zonama nije dozvoljeno obavljanje delatnosti kojima se ugrožavaju životna sredina, zdravlje ljudi, materijalna dobra ili bezbednost zemlje. Isti zakon predviđa novčane kazne za više vrsta prekršaja načinjenih od strane fizičkih i pravnih lica: novčanom kaznom kazniće se za prekršaj privredno društvo za upravljanje zonom: ako ne donese akt o uslovima pod kojima korisnici zone mogu obavljati delatnost u zoni, ako u propisanom roku ne dostavi izveštaj o poslovanju u zoni, ako dozvoli obavljanje delatnosti u zoni kojom se ugrožava životna sredina. Za prekršaj iz stava iz ovoga člana kazniće se i odgovorno lice privrednog društva za upravljanje zonom takođe kaznom.

Ako korisnik (pravno lice) ne vodi knjigovodstvo za poslovanje u zoni, ako na zahtev Uprave za slobodne zone ne dostavi izveštaj o poslovanju u zoni, ako

11

obavljanjem delatnosti u zoni ugrožava životnu sredinu, ako ne vodi propisanu evidenciju o robi. Za prekršaj iz ovog člana kazniće se i odgovorno lice u pravnom licu novčanom kaznom, kao i korisnik - fizičko lice takođe novčanom kaznom.

Tako je predviđena kazna za preduzeće koje upravlja zonom kada ne dostavi izveštaj o efektima poslovanja u zoni, dok će se odgovorno lice u tom preduzeću isto kazniti. Novčanom kaznom od dvostrukog do dvadesetostrukog iznosa uskraćene carine (razlike izmedu plaćene carine i one koju je trebalo platiti), odnosno od jednostrukog do osmostrukog iznosa vrednosti robe, ako roba ne podleže plaćanju carine ili se na tu robu ne plaća carina, kazniće se za prekršaj pravno lice-korisnik zone u sledećim slučajevima:

  PRESTANAK RADA  Saglasnost kojom se određje područje zone prestaje da važi aktom Vlade:1) ako se u toku rada zone utvrdi da su trajno prestali tehnički uslovi propisani ovim zakonom za njeno osnivanje;2) ako je odgovorno lice privrednog društva za upravljanje zonom, kao i odgovorno lice u pravnom licu, čiji je pravni sledbenik privredno društvo za upravljanje zonom pravosnažno osuđno za krivično delo protiv privrede, imovine, nedozvoljene trgovine i protiv službene dužnosti;3) na predlog ministarstva nadležnog za poslove finansija, u slučajevima iz člana 11. stav 5. Zakona o slobodnim zonama;4) na zahtev privrednog društva za upravljanje zonom.

Akt o prestanku važenja saglasnosti za određvanje područja donosi Vlada, na predlog ministarstva nadležnog za poslove finansija. Zona prestaje sa radom po isteku roka od 90 dana od dana donošenja akta Vlade o prestanku važenja saglasnosti za određvanje područja zone.

Privredno društvo za upravljanje zonom, odnosno korisnik je dužan da u roku od 60dana po isteku roka iz člana 28. Zakona o slobodnim zonama, robu koja je uvezena iz inostranstva ocarini, vrati u inostranstvo ili preda carinarnici na slobodno raspolaganje. Na zatečenu robu plaćaju se carina i druge uvozne dažbine, prema stanju robe i po propisima koji važe na dan prihvatanja carinske deklaracije. Izuzetno od ove odredbe, na opremu koja je radi obavljanja delatnosti u zoni bila uvezena u zonu najmanje tri godine pre prestanka rada zone, ne plaća se carina. Odredba ovog člana ne isključuje primenu drugih propisa na osnovu kojih se ostvaruje pravo na oslobođnje od plaćanja carine i drugih uvoznih dažbina.  Korisnik zone zadržava pravo svojine na izgrađnim objektima, stvarima i pravima koje je uvezao, odnosno uneo u zonu i ima pravo da u slučaju prestanka rada zone nastavi sa radom u skladu sa propisima koji važe za poslovanje na teritoriji van zone.

12

ZNAČAJ I PERSPEKTIVA Slobodne zone se javljaju kao veoma značajan ekonomski institut. Bez ovog važnog instituta teško da se može zamisliti savremena međunarodna trgovina. Danas se 1/5 ukupne svetske trgovine obavija preko slobodnih zona, a odavno su postale snažan činilac otvorene međunarodne robne razmene, faktor unapređenja proizvodnje i pospešivanja izvoza, time i razvoja celokupnih privreda u kojima se nalaze. Osim industrijalizacije zemlje, uvoza savremene tehnologije i direktnih stranih ulaganja, postojanje zona ima za posledicu i izgradnju infrastrukture, saobraćajnica, modernizaciju skladišnih kapaciteta, upošljavanje domaće radne snage...U svetu se, u današnje vreme, slobodne zone pojavljuju u dva oblika:     1) kao potpuno slobodne zone, o kojima smo do sada najčešće i govorili (kod kojih je dozvoljeno, ne samo skladištenje robe, nego i njena obrada, prerada, oplemenjivanje i proizvođenje uz mnoge beneficije); i      2) kao oblik institucija sa ograničenim funkcijama, gde nije predviđena industrijska proizvodnja, već imaju više funkciju velikih skladišta za smeštaj i čuvanje roba pod specifičnim carinskim nadzorom, kako bi njihovi korisnici mogli blagovremeno intervenisati na određenim tržištima. (Takav je primer slobodne zone u Lincu, gde bugarski poljoprivrednici drže svoje proizvode dobijajući time mogućnosti brzog intervenisanja na tržistima zemljama Zapadne Evrope.) Većina slobodnih i carinskih zona, pogotovo kod zemalja u razvoju, daju u najam proizvodačima standardizovane zgrade po ceni koja je manja od ekonomske, težeći da privuku što više potencijalnih korisnika. Tu se javlja problem konkurencije izmedu domaćih proizvođača i onih koji posluju u zonama. Postavlja se pitanje kako zaštititi bilo domaće, bilo strana tržišta, znajući da proizvođači u zonama posluju u specifičnim uslovima, uz mnoge pogodnosti i stimulacije, i da time njihova roba ima povoljniji položaj u odnosu na okruženje. Odgovor je nađen u zabrani plasmana roba proizvedenih u slobodnim zonama na određene prostore. Na primer, mnoge države Azije (Kina, Indija, Južna Koreja, Filipini...) zabranjuju plasman gotovo svih roba koje se proizvode u njihovim zonama na domaće tržište, stavljajući u zaštitu svoje privrednike, dok druge (npr. Šri Lanka) zabranjuju izvoz proizvoda (iz određenih grana industrije, najčešće tekstilne, elektronske...) na odredena tržišta za koja imaju veliki interes. U zemljama u tranziciji kao što je naša, moraju biti prisustne mnoge carinske i vancarinske beneficije, možda ovo nije dovoljno za motivisanost stranaca da ulažu kod nas, već je verovatno preovlađujući faktor politička situacija u zemlji, pa čak i u širem regionu. Ona mora da bude stabilna, kao što je naophodna pravna sigurnost, čime se stiče sigurnost za uloženi kapital. Veoma je bitna razvijena saobraćajna infrastruktura i dobra povezanost zona sa važnim saobraćajnicama, kako bi korisnici zona mogli što jeftinije i brže da dopremaju robu, sirovine, mašine i drugi materijal u zone, ili iz njih da distribuiraju proizvode na svetsko tržište.Prednost naših slobodnih zona je pogodna geografska lokacija, na raskrsnicama značajnih međunarodnih puteva. Povezanost sa mnogim važnim tržištima omogućava brz i jednostavan prevoz roba, a samim tim i prednost u odnosu na druge. Osim toga, jeftina radna snaga često igra važnu ulogu u odabiru zemlje u čije će zone privrednici da ulažu. Osim proizvodnje, priliva kapitala vrlo bitan je i priliv moderne tehnologije kao i veća zaposlenost, a savremena proizvodnja u zonama indirektno bi se prenosila i održavala na

13

domaću, na njihov kvalitet i konkurektnost na svetskim tržištima.

 

14