sebični džin - Đurđica stojković

15
Себични џин Оскар Вајд

Upload: edukacija-obrazovni-portal

Post on 20-Jan-2017

127 views

Category:

Education


4 download

TRANSCRIPT

Page 1: Sebični džin - Đurđica Stojković

Себични џин Оскар Вајд

Page 2: Sebični džin - Đurđica Stojković

Свако поподне, враћајући се из школе, деца су одлазила у џинову башту и играла се. Била је то велика, прекрасна башта, пуна меке зелене траве, из које је ту и тамо вирио по који цвет, леп као звезда. А у пролеће би процветало дванаест бресквиних дрвета и расуло се у цветиће сличне ружичастим бисерима...„Како смо срећни овде!“ – узвикивала су деца раздрагано. Једног дана џин се вратио. Седам дугих година је био у посети код свог пријатеља корнолског џина, и кад је испричао све што је имао, а имао је мало, јер су џинови ћутљиви, одлучио је да се врати у свој замак. Кад је стигао, видео је башту пуну деце. „Шта радите ви радите овде?, узвикнуо је срдито, а деца, чувши то, уплашише се и разбежаше. „Моја башта је само моја, и ничија више. Нећу никоме допустити да се игра у њој и ужива“. Онда је подигао свуда наоколо висок зид и ставио таблу с натписом: „УЛАЗ СТРОГО ЗАБРАЊЕН“.Он је заиста био веома себичан џин.

Page 3: Sebični džin - Đurđica Stojković
Page 4: Sebični džin - Đurđica Stojković

Сирота дечица нису имала више где да се играју. Остао им је само пут, али пун прашине и оштрога камења. Одмах после школе отрчала би пред висок зид и жалосно обилазила око њега, разговарајући само о башти у којој им себични џин није више дозвољавао да се играју.„Како смо срећни били тамо!“ , јадала су се деца. Онда је дошло пролеће, природа се пробудила и окитила земљу цвећем, а птице су певале. Једино је у башти себичног џина још владала зима. Птицама се више није певало у пустој башти и дрвеће је заборавило да процвета. Само једном је један цветак подигао главу и провирио из траве, али кад је видео таблу са натписом, толико се ражалостио због сироте дечице да је поново клизнуо у земљу и наставио да спава. Задовољни беху само Снег и Мраз и задовољно су узвикивали:

„Пролеће је заборавило ову башту и ми ћемо царовати овде целу годину.“Снег је покрио траву, а Мраз је дрвеће увио у сребро. Онда су у друштво позвали Северни Ветар, који је долетео увијен у крзно и, урлајући кроз башту окретао поцео дан петлове на димњацима. „Ово је дивно место“, узвикнуо је Северни Ветар раздрагано, било би штета да не позовемо и Град у посету.

Page 5: Sebični džin - Đurđica Stojković
Page 6: Sebični džin - Đurđica Stojković

И Град, обучен у сиво, дошао је и три дана непрекидно бубњао по крову замка, док није поразбијао скоро све црепове, а онда је почео да јури по башти што је брже могао. „Не могу да разумем зашто је Пролеће тако закаснило“, говорио је џин седећи поред прозора и гледајући у своју белу хладну башту. „ Ипак се надам да ће се време променити.

Али Пролеће никако није долазило, а ни лето. Јесен је свим баштама донела своје златне плодове, али у џинову башту није свратила, нити јој је поклонила и један једини плод.

„Он је сувише себичан“, рекла је Јесен.

Тако је тамо завладала Зима, а Северни Ветар, Град, Мраз и Снег ковитлали су се око дрвећа. Једног јутра, лежећи будан у кревету џин је чуо тако љупку и пријатну музику да је помислио: то морају бити краљеви свирачи, сигурно пролазе поред замка. У ствари, то је био мали врапчић који је певао поред прозора.

Page 7: Sebični džin - Đurđica Stojković
Page 8: Sebični džin - Đurđica Stojković

.Али прошло је толико много времена откако је џин слушао птице у свом врту, да му је цвркут врапчића звучао као најлепша музика.Град који је дотад стално играо изнад његове главе, ођедном престаде, а Северни Ветар прекиде свој страшни фијук и умири се. Кроз отворено крило прозора улазио је угодан мирис."Изгледа да је Пролеће најзад стигло!" - повика џин скочивши с кревета и погледа напоље. Шта ли је угледао?Видео је чаробни призор:кроз малу рупу на зиду деца су се провукла у башту и седела на гранама дрвећа. На сваком дрвету које се могло видети кроз прозор седело је по једно дете. Од радости што су се деца вратила, дрвеће је опет процветало и благо њихало гранама изнад дечјих глава. Птице су летеле по башти и раздрагано цвркутале, а цвеће је провиривало кроз зелену траву и задовољно се смешило. Био је то диван призор. Само у једном, најдаљем кутку баште, зима је још владала. Тамо је стајао један дечачић, толико мален да није могао да дохвати гране дрвета и обилазио је око њега горко плачући. Сирото дрво било је још покривено Мразом и Снегом, а Северни Ветар је фијукао око њега.

Page 9: Sebični džin - Đurđica Stojković
Page 10: Sebični džin - Đurđica Stojković

„Попни се, мали дечаче“, рекло је дрво савивши своје гране што је могло ниже. Али, дечачић је био премален. Кад је то видео, срце себичног џина је омекшало и испунило се нежношћу. „Како сам био себичан!“, узвикнуо је. „Сад знам зашто Пролеће није дошло у моју башту. Ставићу овог дечачића на врх дрвета, срушићу зид, и моја башта ће постати место где ће се деца вечито играти. Уистину му је било жао због своје раније себичности. Полако се спустио низа степенице, пажљиво отворио врата и ушао у башту. Али, чим су га угледала, деца су се уплашила и разбежала се, а у башти је опет завладала Зима. Само мали дечак није побегао. Његове очи су биле пуне суза, па није видео када се џин појавио. Џин се прикрао иза његових леђа, узео га благо за руке и ставио на дрво. У тај мах дрво је процветало, птичице су долетеле на његове гране и зацвркутале и мали дечак је загрлио џина и пољубио га. Остала деца, видевши да џин више није зао, потрчала су у башту, а са њима је дошло и пролеће. „Ово је одсад ваша башта, дечице“, рече џин па узе велику секиру и сруши зид. У подне кад су се људи враћали из града угледали су џина како се игра са децом у најлепшој башти коју су икад видели.

Page 11: Sebični džin - Đurđica Stojković
Page 12: Sebični džin - Đurđica Stojković

Сав дуги дан деца су се играла, а кад је почео да се спушта мрак, отишла су џину да пожеле лаку ноћ.„Али где је онај мали дечак којег сам ја ставио на дрво?“, распитивао се за дечачића који га је пољубио и којег је због тога највише заволео.„Не знамо“, одговорила су деца, „Отишао је“.„Онда му морате рећи да сигурно дође сутра.“ Тада су му деца казала да тог малишана никада раније нису видела и да не знају где станује. Чувши то, џин се растужи. Прошле су године, а џин је постао врло слаб и стар. Више се није могао играти са децом, седео је у великој наслоњачи посматрајући њихову игру и дивио се лепоти баште. „Имам много цвећа у башти, али деца су моје најлепше цвеће“, говорио је он. Једног зимског јутра облачећи се гледао је кроз прозор. Сада више није мрзео Зиму, знао је да се цвеће само одмара, да је Пролеће само заспало и да ће се опет пробудити.Изненада протрља очи и у чуду погледа кроз прозор. У најудаљенијем кутку баште угледао је дрво све искићено белим цветићима. Са златних грана висили су сребрни плодови, а испод њих је стајао мали дечак којег је толико волео.

Page 13: Sebični džin - Đurđica Stojković
Page 14: Sebični džin - Đurđica Stojković

Слике преузете са: http://www.bosquedefantasias.com/

Сав срећан, џин потрча низ степенице и изађе у башту. Претрчао је преко травњака и пришао дечаку. Међутим, када му је пришао сасвим близу, његово лице поцрвене од беса и он узвикну: „Ко се усудио да те повреди?“ Јер малишанови дланови и стопала били су прободени клиновима.„Ко се усудио да те повреди, реци ми, да узмем свој страшни мач и да га казним!“, повика поново џин.„Не!“, одговори му дечак, „јер ово су ране љубави.“„Ко си ти?“, упита џин. И обузет чудним страхопоштовањем, он клекну пред дететом. А малишан му се осмехну и рече: „Ти си ме једном пустио да се играм у твојој башти, а данас ћеш ти поћи са мном у моју башту која се зове рај.“Кад су тог поподнева деца дошла, затекла су џина како лежи мртав испод дрвета, сав посут белим цветовима.

Page 15: Sebični džin - Đurđica Stojković