Aleksandar Jaroslavich Nevski

Bio je jedan od najvecih ruskih vladara u 13. veku. Vladao je Rusijom u veoma teska

vremena, suocen sa pretnjama sa zapada i istoka. Jos kao dete postavljen je za kneza u

Novgorodu, a tek od 1236. on je stvarno upravljao Novgorodom, jer je tada postao

punoletan. Tu je docekao mongolsku najezdu, ali u to vreme ga je vise mucila opasnost

sa zapada. U pravcu baltickih zemanja prodirali su Nemci i skandinavski narodi.

Nemacka kolonizacija u prvoj polovini 13. veka veoma se intenzivno odvijala. Godine

1226. u Poljskoj je osnovan visteski red Tevtonaca koji je bio zaduzen da pokrsti

Litvance i Ruse. Tevtonci su se 1236. ujedinili sa maconoscima, (bili su tesko porazeni od

Litvanaca) u jednu vojnu politicku organizaciju.

Ratovanje:

Bio je Jaroslavljev drugi sin, rodjen 1219 ili 1220 godine a umro 1263. Poznat je kao

Aleksandar Nevski zbog svoje pobede na obali reke Neve na dan svetog Vladimira 15.

jula 1240 godine, kada je predvodeci novgorodsku vojsku porazio svedsku (ekspediciju

koja je uplovila u reku Nevu, koja spaja ruska jezera i Balticko more) kojom je

zapovedao Birger, koji je ugrozavao posede Novgoroda. Savremenici su taj dogadjaj

doziveli kao pobedu pravoslavlja nad katolicanstvom. Medjutim slobonid grad

Novgorod koji se bojao d ace ta pobeda uvecati knezevu moc pustio ga je da se vrati u

svoju prestonicu Perejaslavlj.

Sledeca opasnost olicena je u vitezovima tevtoncima, vladarima baltickih zemalja (koji

su posle osvajanja Izborska i Pskova, pljackali trgovce podno samih zidina Novgoroda )

primorala je Novgorod da preklinje Aleksandra da se vrati. Godinu dana kasnije on se

zaista vratio, oslobodio ruske gradove i 5. aprila 1242. godine porazio mnogobrojnu

tevtonsku vojsku na zaledjenom Cudskom jezeru. Oko 150 vitezova Tevtonaca bio je

ubijeno ili zarobljeno.

Izmedju 1242. i 1245. uspeo je da zastiti teritoriju Novgoroda i Pskova od daljih napada

Litvanaca zadavsi im nekoliko poraza, kako na ruskom tako i na litvanskom tlu.

Saradnja sa Mongolima:

Aleksandrov otac bio je Jaroslav, knez severoistocne Rusije, a kada je on ubijen u

Karakorumu Batu kan je Aleksandra i Andreja poslao u Mongoliju da jedan od njih

primi velikoknezevski jarlik. Za velikog kneza odredjen je Andrej, Aleksandar je dobio

Kijev u kojem nije mogao da vlada, pa se povukao u Novgorod i tamo je boravio kao

novgorodski knez. Sa Batu kanom bio je u dobrim odnosima, jer je smatrao dam u je

ucinjena nepravda u Karakorumu, isto kao i mongolski vladar. Bio je predstavnik

knezeva koji su se zalagali za mirnu politiku prema Zlatnoj Hordi.

Kroz Rusiju 1245 prosao je paski legat Karpni sa zadatkom da stupi u kontakt sa

Mongolima i da pridobije ruske vladare za krstaski rat protiv Mongola, pod uslovom da

prime vrhovnu vlast pape. Jedan deo kenzeve, antimongolski raspolozenih, na celu sa

Danilom Romanovicem, knezom Galicije, upustio se u te pregovore. Danilovi saveznici

su bili veliki knez Vladimira Aleksej i Jaroslav, knez Tvera. Aleksandar Nevski nije

zeleo da se suprostvavi Mongolima niti je hteo kontakte sa zapadom.

U medjuvremenu 1248. umro je veliki kan Gujuk i doslo je do novg interegnuma u

Mongoliji. Prilikom novog izbgora velikog Kana, Batu kan je posto pobednik jer je

nametnuo svog kandidata Mengua (1251-1259) sina Tolujevog.

Novi kan dao je Batu kanu odresene ruke na zapadu carstva id a upravlja pokorenim

drzavama po svom nahodjenju. Ove promene imale su odraza i u Rusiji.

Svi ti oruzani sukobi sa zapadnim ruskim susedima cvrsto su uverili Aleksandra

Nevskog da prema Mongolima mora da vodi izuzetno obazrivu politiku, jer naime

Rusija nija mogla sebi da dozvoli borbu na dva fronta. Dakle kada je Nevski dosao u

Saraj i dobio velikoknezevski jarlik od Batu kana, istovremeno je mongolska vojska

krenula na sever Rusije da kazni Jaroslava i Andreja koji su bili protiv Zlatne Horde.

Andrej je u boju kod Jaroslava Zaleskog 1252. bio porazen i pobego je u Novgorod, pa u

Svedsku, dok se Aleksandar vratio u Vladimir i tamo postao veliki knez. Ruska crkva je

znala da ceni njegovu versku politiku pa je iste godine kijevski mitropolit Kirilo presao

na stranu Nevskog, prethnodno napustivsi koaliciju ruskih knezeva koje je vodio Danilo

Romanovic. Pokazalo se da je politika Aleksandra Nevkog bila dalekovidna, jedini je on

procenio da Rusija nema snagde da se suprostvai Mongolima, a i da Zapad nije pravi

saveznik u toj borbi, ipak to nije olaksalo polozaj Rusije. Stoga se Aleksandar 1252.

kada su Tatari silom svrgnuli Andreja i na polozaj velikog kneza doveli njega, potpuno

potcinio kanu, a kan je potpom zaustavio kazneni pohod koji su Mongoli spremali protiv

Rusije.

Batu kan umro je 1255 godine a na vlast je dosao kan Berke (1258-1266) Mongoli su

nastojali da ucvrste vlast nad Rusijom pa su mongolski popisivaci 1252. popisali

stanovnistvo kijevkse zemlje. Godine 1257 popisano je stanovnistvo Suzdaljske i

Rjazanjsek knezevine.

Stanovnici Novogorda popisani su 1259. (pre nije priznavao mongolsku vlast) Na osnovu

popisa Mongoli su odredili razrezivanje poreza i regrutaciju pomocnih trupa. Ujedno na

ruskim teritorjama je uspostavljena mongolska administracija, a na celu se nalazio

cinovnik baskag, nosilac pecata. Baskazi su pod sobom imali naoruzane dorede, koji su

nadzirali knezove i prikupljali porez. Medjutim oni nisu sami prikupljali porez nego su

ga davali u zakup muslimanskim trgovcima (prodavali su pravo na porez). Novgorodsko

stanovnistvo se 1259. pobunilo proitv popisa, ali je Nevski mora da dovede Mongole u

grad. U Rostovu, Suzdalju i Jaroslavu je 1262 godine izbio antimongolski ustanak, koji

je surovo ugusen. Aleksandar nije intervenisao nego je u Saraju molio kana da se ne

osveti celoj Rusiji.

Posle toga on im je biio bespogovorno odan. Kan je 1261. izgleda u znak priznanja za

takvo drzanje odobrio osnivanje sarajske pravoslavne dijeceze, a tamosnji episkop

dobio je pravo da pokrstava nevernike. Aleksandar je 1262/1263 uspeo da ubedi kana da

zaustavi jos jedan kazneni pohod na Rusiju, gde je spontano poceo da se razvija jak

pokret protiv mongolskih nevernika i njihovih ruskih sledbenika.

Smrt:

Aleksandar je umro 17. novembre 1263. na povratku iz posete Hordi, a na samrtnickoj

postelji primio je monaski zavet. Crkva ga je 117 godina kasnije proglasila za sveca a u

istoriji se njegovo ime velica jer je bio izuzetan vojni strateg, dalekovid politicar i

strastven borac za zastitu pravoslavlja. Njegov kurs politike prema zapadu i pomirljiva

politika prema Mongolima, sprovodjena je i od strane njegovih naslednika. Verovatno

zbog antizapadne politke ruska crkva ga je veoma cenila, sto je dovelo do stvaranja

njegovog kulta od 1380 godine kada su iskopane njegove mosti i proglasene

cudotvornim. Za sveca je proglasen 1547 godine.