УДРУЖЕЊЕ

СРПСКО – РУСКИ МОСТ

Корице:

- предња страна: споменик Светим Методију и

Кирилу у Москви

- задња страна: споменик Николају Другом у

Београду

Бранимир Куљанин

РУСИЈА И

ЕВРОАЗИЈСКА ИДЕЈА

Бања Лука, 2015. године

БРАНИНИР КУЉАНИН

РУСИЈА И ЕВРОАЗИЈСКА ИДЕЈА

РЕЦЕНЗЕНТИ

Саво Лаушевић

Душан Крцуновић

Немања Ђукић

ГЛАВНИ И ОДГОВОРНИ УРЕДНИК

Бранимир Куљанин

РЕДАКЦИЈА

Јелена Пономарјова, Часлав Копривица,

Зоран Арсовић, Александар Савановић,

Жељко Вујадиновић, Бранимир Куљанин

СЕКРЕТАР РЕДАКЦИЈЕ

Биљана Панић-Бабић

ЗА ИЗДАВАЧА

Здравко Мочевић

Садржај

УВОД - 7

ИСТОРИЈСКИ ИЗБОР - 13

Цивилизованост и варварство - 19

Руска цивилизација - 25

Русија у 20. вијеку - 36

ОСНОВЕ РУСКЕ ДРЖАВНОСТИ - 53

Црква, држава и народ - 55

Идеологија напретка и хришћанска историја - 70 Техничка цивилизација и постиндустријско друштво- 81

Комунизам и „либерализам“ - 98

Олигархијски и народни капитализам - 104

ТОКОВИ РУСКЕ ИСТОРИЈЕ - 110

Народ и државност - 115

Производња, одбрана и прерасподјела - 123

Русија између Истока и Запада - 139

Етничка или цивилизациона самобитност - 155

Идеја „Рима“ - 170

Будућност Русије - 178

АТЛАНТИЗАМ - 198

Изазов Запада - 198

Западњаштво и атлантизам - 204

Демократија и грађанско друштво - 224

Руски државни атлантизам - 247

Руски атлантизам и култура - 257

Слабости атлантистичког пројекта - 264

ЕВРОАЗИЈСКА ИДЕЈА - 274

Рад и капитал - 277

Русија и Европа - 286

Словени - 292

Источни правац - 297

Руска идеја у савременом свијету - 306

Евроазијска метаполитичка зеједница - 313

Постиндустријско друштво - 329

Руска култура у Евроазији - 335

Руски постмодернизам - 344

Цивилизација и вјера - 352

Евроазијски пројект - 356

Информационе стратегије - 372

Политичка култура и вањски изазов - 375

Друштвена и културна стратегија Русије - 381

ЗАКЉУЧАК - 386

ЛИТЕРАТУРА - 387

7

УВОД

Након страхота два свјетска рата, слома совјетског

социјализма (1991.) и англоамеричког тржишног

капитализма (2008.), усред рушевина толиких утопијских

пројеката, вјеру у напредак замијенила је сумња, а

данашњи сукоби и ратови изазивају и потиштеност. Снове

о свијету мира и благостања смјењује све већа пустош у

људским душама. Али, ипак, није нам дато да очајавамо –

живот је борба!

Савремени свијет је већ увелико закорачио у нови 21.

вијек, али је и на размеђу два историјска доба: западне

модерне, која свој петовјековни живот завршава у већ

презрелој постмодерни, и новог раздобља свјетске

историје, које ће обиљежити друге друштвене и духовне

вриједности утемељене у насљеђу великих источних

култура.

Балкан је већ вијековима на раскрсници

цивилизација. Прелазна времена су се увијек бурно

преламала на овом простору. Раздобља мира и напретка су

била сразмјерно кратка, а сукоби дуги и тешки. 20. вијек

нам јe донио пет ратова. Са завршетком Хладног рата

крајем 1991., када је нестао Совјетски Савез, започет је

необјављени Четврти свјетски рат. Мира и примирја

није ни било. У току је нова геополитичка прерасподјела

свијета. Наше вријеме обиљежава настојање САД и Запада

да цијели свијет преуреде према својим мјерилима. Улазак

у западне савезе се поставља императивно, заповједнички,

што је анахронизам у вијеку демократије и права сваке

заједнице да самостално и слободно бира свој пут. Тај

заповједнички тон је посебно наглашен у односу према

Србима. Зашто је то тако?

Византијско-словенска цивилизација постоји већ два

миленија, имала је своје успоне и падове. Са сломом СССР

8

и заједнице социјалистичких земаља, коју је он предводио,

Запад одбија и помисао да може постојати нека друга

свјетска идеја, различита од његове. Увјеравају нас да је

избор већ извршен, да пут „евроатлантских интеграција“ –

уласка у Европску Унију и НАТО нема алтернативу. Да ли

је баш тако?

По свој прилици није – све велико дугујемо осјећању

и поимању свијета чији су данас највиши израз философија

космизма и универзалистичке вриједности хришћанског и

просвјетитељског хуманизма. Управо ове највише

тековине савременог човјечанства напали су западни

претенденти на господство над данашњим свијетом, који

су наумили да сву власт и богатства приграбе у своје руке

и построје „нови свјетски поредак“. У њему су за многе

народе предвидјели гето, у каквом се већ налазе Срби на

Косову и Метохији под будном паском такозваних

„међународних“ снага, под окупацијом НАТО-пакта.

Социјал-дарвинистичка џунгла, у којој су људи и народи

непријатељи једни другима, је будућност која нас чека у

том поретку. Опште пропадање – рат и мржња,

сиромаштво, незапосленост, расељавање становништва са

ових простора, које траје већ више од двадесет година су

резултати повратка из социјализма у капитализам, уласка у

«слободни», «демократски» свијет.

Нови, Евроазијски савез ЕАС, отворен за све земље

Европе и Азије, дјелује од 1. јануара ове, 2015. године на

постсовјетском простору. Русија, Бјелорусија и Казахстан

су крајем 2011. објавили да стварају савез земаља са

јединственим политичким, правним, безбједносним,

економским, социјалним и културним простором, који је

настао за протекле три године. Савезу се прикључила

Арменија, а до 9. маја, Дана побједе над фашизмом, има

намјеру да се прикључи и Киргизија.

9

Народе Балкана не може да не интересује тај пројект,

из више међусобно повезаних разлога. Србе посебно, јер

исконски припадамо цивилизацији којој Запад не само да

никада није био наклоњен, већ вијековима покушава да је

на све начине потчини и уништи. Будућност српског

народа зависи, у првом реду, од данашњег покољења које

има историјски задатак да изабере пут даљег развоја.

Постоје разне могућности, оствариће се она која буде

имала најбоље и најсрећније присталице. Историја нам не

јамчи никакву будућност, за њу ћемо се морати изборити

сами.

Унутрашње промјене у социјалистичким друштвима

СССР и земаља Источне Европе крајем 20. вијека су уско

повезане с њиховим цивилизационим и геополитичким

положајем на правцу Исток – Запад и Сјевер – Југ.

Друштвене промјене су извршиле велики утицај на

државно-геополитичку и национално-културну

идентичност ових земаља На дјелу је уједињење и јачање

Њемачке и германског блока у цјелини, а подјела и

слабљење словенских и православних земаља. На мјесту

двије њемачке и три словенске државе (СССР, Југославија,

Чехословачка) појавила се једна њемачка са преко 80

милиона становника и првом привредом у Европи, и 23

нове са разореним привредама и у сваком погледу

уназађеним друштвима. Подјела Југославије је извршена у

грађанском рату који је трајао скоро 10 година (1991-'99.)

уз агресију НАТО пакта, у ком је само у Босни и

Херцеговини погинуло преко сто хиљада људи. И у рату у

Хрватској (1991-'95.) и Србији (1999.) људске жртве и

разарања су били велики.

Социјалистичка друштва и државе су нестале, са

њима и њихов војно-политички и економски савез –

Варшавски савез и СЕВ. Тај савез је створила Совјетска

армија својом побједом над фашистичком Њемачком и

10

њеним савезницима 1945. У њему су у миру и сразмјерном

благостању, у једној заједници живјели скоро сви

словенски и православни народи. НАТО савез се, упркос

обећању да неће, проширио на Исток до руских граница

укључујући бивше социјалистичке државе Источне

Европе, међу њима и три прибалтичке, бивше републике

СССР – Естонију, Летонију и Литву. Упоредо се ширила и

Европска унија.

За избор српских земаља између Истока и Запада,

атлантизма и евроазијства треба сагледати главне услове и

историјске изгледе уласка у западне савезе (ЕУ и НАТО) и

у Евроазијски савез (Организацију Уговора о колективној

безбедности ОДКБ и Евроазијски економски савез ЕЕС).

При том важно је сачувати народ, земљу и државу, имајући

у виду шта добијају или губе на цивилизационом плану.

Текућа модернизација свијета се одвија у склопу прелаза

од индустријског у постиндустријско, информационо

друштво у ком „људски капитал“ заузима средишње

мјесто, потискујући физички у други план. Здравље,

образовање и култура цијелог народа, а посебно радно

способног становништва постају синоним способности

једне заједнице, била то држава, регион или читава

цивилизација, за успјешан развој.

Под утицајем Запада дошло је до подјеле Југославије,

од које су се идући са Запада на Исток одвојиле све

републике, тако да је од ње на крају остала само Србија, од

које је отето и Косово. Умјесто модернизације, овај

простор је гурнут у тежак рат и враћен у међусобно

дивљачко истребљење, које се, након драме Другог

свјетског рата и искуства полувјековног заједничког

живота у социјалистичкој Југославији, поновило са

запањујућом суровошћу.

Савремени привредни и политички живот има свој

друштвени и културни, цивилизациони „подтекст“, који

11

одлучујуће утиче на међусобне односе Истока и Запада.

Западна цивилизације је била изазов до кризе 2008., али са

растом незапослености и тешким привредним,

друштвеним и политичким стањем у ЕУ, посебно у јужним

земљама – Шпанији, Грчкој и другим, привлачност тог

савеза држава је стрмоглаво опала.

Савремени свијет се налази у преломном времену.

Запад је почетком '90-их објавио успостављање «новог

свјетског поретка» и сасвим отворено за циљ своје

стратегије поставио овладавање Евроазијом, стварање

свјетске империје Pax Americana кроз ширење «слободе» и

других «западних вриједности». Освајач, покретан

високим «хуманистичким патосом», покорава друге земље

и народе, читаве цивилизације и континенте ширећи

«слободу» и „демократију“. Долазак клеронациста на власт

у Украјини, уз подршку Запада, не оставља никакву сумњу

у то какав би тај «нови свијетски поредак» био уколико

успију да га успоставе.

Након година брзог пропадања током «перестројке»,

која је довела до нестанка СССР, други, а то је данас

цијели незападни свијет, не само бивше социјалистичке

земље, су суочени са задатком да утврде своју властиту

стратегију. Нашавши се у средишту новог освајачког

похода Запада на Исток, ослабљена Русија је покренула

стварање низа нових савеза од Шангајске организације за

сарадњу (ШОС), преко групе БРИКС (Бразил, Русија,

Индија, Кина, Јужноафричка Република) до Евроазијског

савеза (ЕАС). У условима стварања «новог свјетског

поретка» треба разјаснити положај Истока у савременом

свијету. Поставља се питање који ће интереси и

вриједности одлучујуће утицати на нашу будућност. За

византијско-словенску цивилизацију кључни значај има

Русија као најмоћнија земља овог дијела свијета.

Истраживање њене историје је услов могућности

12

разумијевања данашњег стања и постављања теоријских

основа за планирање будућности. Зато ћемо се позабавити

том историјом, првенствено у протеклом вијеку, пуном

потреса и ломова.

13

ИСТОРИЈСКИ ИЗБОР

Теорија напретка разликује дивљаштво, варварство и

цивилизацију као три степена у развоју друштва (Л. Х.

Морган, Ф. Енгелс). Појава металног оруђа, писма,

градова, робна производња, моногамна породица и појава

државе сачињавају прелазак друштва из варварства у

цивилизацију.

Појам цивилизација утврђен првобитно, средином 18.

вијека, означава одређени начин понашања, врсту нарави,

која раздваја просвијећено друштво од варварства. Вјера у

безгранични морални и интелектуални напредак човјека и

друштва, развој наука и умјетности, довела је француске

просвјетитеље дотле да под цивилизацијом

подразумијевају „идеју човечанства“1.

Али, већ је Русо посумњао у вриједност

цивилизације, у њој је видио главног кривца за губитак

доброте, распад морала. Најнапреднију цивилизацију свог

времена, европску је оцијенио као најнижу. И њемачки

романтизам показује другу страну Јанусовог лика напретка

(сиромаштво маса, надмоћ интересā над моралом, разума

над осјећајности) и појму цивилизације даје други правац.

Разочарење у грађански свијет буди носталгију за средњим

вијеком, романтичари се кроз философску критику

просвјетитељства залажу за став о «равноправности,

јединствености и нужности свих епоха човекове

историје»2. Ту је један од кључева објашњења настанка и

разлагања идеје европоцентризма.

Увођење моралитета као мјерила напретка снажно

шири појам цивилизације код Канта. Он је сагласан са

1 Smilja Tartalja, Civilizacija, у: Enciklopedija političke kulture, Savremena

administracija, Beograd, 1993, с. 163-172, 164 2 Исто, с. 165

14

Русоом да наука и умјетност људе не чине моралним: «Јер,

идеја моралности још спада у културу; али примена те

идеје, сведена само на частољубље и спољашњу

пристојност који наликују моралу, сачињава само

цивилизацију»3. Кант разликује цивилизацију и културу,

али их обе види у улози развоја моралитета као највишег

друштвеног идеала.

Ниче напада морал као упориште теорије напретка.

Он иза морала открива нагон стада против снажних

природа. У хришћанству и просвјетитељству види пут ка

њиховом слабљењу. Напретком се зове све што омогућава

да се лакше управља човјеком, тврди Ниче. Цивилизација

води пропадању, она је супротстављена култури.

Културно-историјски тип Данилевског је скоро

истовјетан појму цивилизације. Руски словенофил праву

опасност види у надмоћи једног културно-историјског

типа над другим, више него у политичком господству. Он

доказује да су све цивилизације, као и живи организми,

смртне и међусобно различите, да се не могу сводити на

један, европски или било који други образац. Европска

цивилизације је у паду, а руска у успону, сматра он.

Временом цивилизација се све више схвата само као

претпоставка за унутрашњи духовни свијет вриједности и

смисла живота, свијет културе. Са овим се обнављају

питања о двојности твари и идеје, средстава и циљева,

природе и духа. Шпенглер цивилизацију тумачи као крај,

умирање културе, у Пропасти Запада он у империјализму

види поуздан знак заласка европског духа који се

онемоћао, неспособан за стварање, окреће вањском

покоравању свијета. Маркузе вјерује да технолошко

друштво ствара услове мира и сарадње у којима је могућа

3 I. Kant, Ideja opšte istorije usmerene ka ostvarenju svetskog poretka, у:

Um i sloboda, Ideje, Beograd, 1974, с. 36

15

«цивилизација која је постала култура»4. Многи савремени

теоретичари одлучујући значај придају економији, подјели

рада која друштва повезује у све шире заједнице. Други су

склони да појаву и развој градова, «урбану револуцију»

виде као одлучујуће мјерило цивилизације.

Тојнби цивилизацију одређује духовно, као тежњу

људи да створе стање у ком би могли живјети заједно у

миру. У томе одлучујућу улогу имају свјетске вјере као

систем заједничких вриједости и норми. У историји Тојнби

разликује 21 такву заједницу, насталу на одређеном

простору, Шпенглер осам, а Данилевски десет. Појам

цивилизације као одређеног културног простора упућује на

то да су оне јединствене, али и изложене међусобним

утицајима кроз прожимања и сукобе. Тако савремена

цивилизација све више постаје универзална, планетарна.

Упркос разликама, појам цивилизације задржава три

своја битна чиниоца: она је - супротност варварству, виши

степен развоја човјека и друштва, - духовна заједница

људи који живе на одређеном простору и - цјелина

материјалних, друштвених и духовних тековина људског

рода. Превладавање старих подвајања је «достизање новог

нивоа хуманитета»5, успостављање надцивилизације и

превазилажење раскола између цивилизације и културе.

Цивилизационо кретање може бити сусрет „варвара“ с

цивилизацијом, која их увлачи у подручје свог дјеловања,

сусрет двије цивилизације у ком се обе, у правилу

неједнако, мијењају, и општи покрет свјетске цивилизације

према новом друштву. Пред изазовима савремене западне

цивилизације Русија је принуђена на одговор, који може

бити прикључење њој у својству трећеразредне окрајине

4 H. Markuze, Kultura i društvo, BIGZ, Beograd, 1977. с. 229 5 Smilja Tartalja, Civilizacija, у: Enciklopedija političke kulture, с. 163-172,

172

16

или тражење властитог пута и модела модернизације

привреде и друштва. Читав свијет постепено прелази из

индустријског у постиндустријско друштво, што и Русију

поставља пред одређене недоумице и изборе.

Технократски прилаз питањима савременог друштва

и односā Истока и Запада и Сјевера и Југа након слома

источноевропског социјализма и двополарног свијета

захтијева преиспитивање и измјену методологије и

појмовне мреже философије и друштвених наука у правцу

разумијевања друштвеног и културног садржаја

историјских промјена које су у току. Потребан је

цивилизациони прилаз цијелом спектру политичких,

привредних, друштвених и духовних потреса кроз које

пролазе све земље свијета у већој или мањој мјери.

Покушај некритичког преноса западних установа, од

политичке демократије и либералне државе до слободног

тржишта и «отвореног друштва», на руско тло је дао

погубне резултате. Показало се да истински друштвени

напредак захтијева пажљиво изучавање мјесне средине,

урачунавање особености националне културе да би био

успјешан. Обнова руске цивилизације је могућа прије свега

с ослонцем на «миротворну и државотворну мисију Руске

Православне Цркве»6.

Искуство показује да се прво намеће питање

међусобног односа универзалија свјетске цивилизације и

особености појединих нација, држава и области свијета. Те

универзалије се могу схватити као насљедни кодови,

програми који се неумитно постепено остварују у историји

или као резултанта случајног сусрета разних култура и

сама спорна по свом садржају и значају. Културе се

6 В. Н. Расторгуев, Пророк в своём отечестве, о прогностическом даре

Александра Панарина, Издательский центр ГАСК, Москва, 2010, с. 7

17

повремено зближавају и удаљавају, њихов међусобни

сусрет не даје јамства било каквог одређеног исхода.

Значајно је и питање односа постојаности разних

цивилизација, основā на којима она почива, и изворā и

смисла историјског стваралаштва, које из темеља мијења

друштво. Крај 20. вијека обиљежава појава конзервативне

свијести неспремне на нове ломове након несрећā које су

потресале свијет од Првог и Другог свјетског до

безбројних мјесних ратова и револуција. Масовним надама

у коначну побједу добра над злом није преостало ништа

друго него да се повуку пред разумљивом људском

тежњом за миром и благостањем.

Родоначелник конзервативизма 1790. пише: «Изгледа

ми да присуствујем једној великој кризи, не само

Француске него читаве Европе, можда и више од Европе»7,

Француску револуцију види као бесмислену мјешавину

злочина и безумља. Земаљски свијет, који се може

постепено усавршавати је ближи цивилизационој свијести

него непредвидиви историјски ломови. Да ли ће масе

сиромашних и биједних у «трећем свијету» и жртве

убрзане модернизације издржати све невоље усрећивања

или ће историја кренути неслућеним брзацима под

њиховим притиском?

Из формационе перспективе историја иде својим

законитим током, резултат је унапријед познат –

заједничка будућност за све народе свијета у

комунистичком или либералном друштву. Савремена

друштвена теорија и философија историје показују да

исходи зависе од мноштва чинилаца. Национално насљеђе,

тежње савремености и утицаји других народа у свом

међудејству одређују ток цивилизационог кретања.

7 Edmund Berk, Razmišljanja o francuskoj revoluciji, CID, Podgorica,

2001, с. 7

18

Слобода избора је у успостављању жељеног односа међу

њима. При том, историјско стваралаштво би требало тећи

на цивилизован начин, без нарушавања вриједности и

норми међународног права и морала. Очување националне

самобитности треба да повезује, а не да дијели народе.

Каква је веза између унутрашњих промјена у Русији

крајем 20. вијека и њеног цивилизационог и геополитичког

кретања на правцу Исток – Запад и Сјевер – Југ? Какав су

утицај имале друштвене промјене на државну

геополитичку и националну културну самобитност Русије?

Насупрот историјском фатализму мишљења ослоњеног на

„неумитне законитости“ треба развијати метод сценаријâ,

анализирајући атлантски – прикључење Русије Западу, и

евроазијски – успостављање самобитног цивилизационог

модела. Израда цивилизационе стратегије је сложени посао

политичког планирања, које је средство прилагођавања

политичких установа, државне управе и привреде

изазовима времена, особеностима земље и «условима

успостављања и функционисања свјетског политичог

система»8.

У тежњи да овлада постсовјетским простором Запад

предвођен најмоћнијом државом свијета нарушава норме

цивилизованог понашања утврђене међународним

споразумима. Дуготрајни притисак на Бјелорусију,

«обојене револуције» у низу бивших совјетских република,

клеронацистички државни преврат у Украјини и најновији

покушаји гушења Русије (економска блокада, војни

маневри и друго) показују да се он не устеже од примјене и

најнеморалнијих средстава да би остварио своје циљеве.

Свијету је потребна противтежа, која би обезбједила

мирнији развој. Поштовање хуманистичких норми је

8 В. Н. Расторгуев, Философия и методология политического

планирования, Седьмая буква, Тверь, 2009, с. 13

19

важније од нових војних и других технологија чија

примјена доводи у питање не само слободу већ и опстанак

великих дијелова савременог човјечанства. Успостављање

равнотеже између материјалног, техничко-технолошког и

духовног, моралног развоја је главно питање нашег

преломног историјског доба. Раскорак између њих може

нас одвести у бездану провалију.

Цивилизација и варварство

Цивилизацијска самосвијест се супротставља

антрополошком натурализму, вјери у природну доброту

човјека. Склоност грешног људског створа да руши све

норме понашања и баца друштво у хаос посебно снажно се

испољава у преломним историјским временима. Велике

свјетске вјере (будизам, хришћанство, ислам) су разорним

стихијама супротставиле универзалистичке вриједности и

норме, које обавезују све на великим просторима Азије,

Африке, Европе... Драматични потреси су не једном

показали крхкост свих друштвених установа од породице

до државе и међународног поретка. Читава цивилизација је

само танка кора на ужареној магми страстӣ које у сваком

тренутку могу избити вулканском снагом.

И у сусрету и судару различитих култура, разних

историјских искустава човјек постаје свјестан особености

цивилизације као друштвене и духовне творевине свог

мјеста и времена. Европска прометејска цивилизација, која

је током модерне постала привредно и војно надмоћна,

себе види као јединствену и општу, универзалну људску

заједницу пред којом све друге треба да одступе као

промашене или заостале. Она занемарује да осим тренутне

надмоћи постоје и виша питања опстанка човјека и смисла

живота. Народи су на њих давали различите одговоре

зависно од могућности које им је пружала њихова земља и

20

вријеме у ком су живјели. На тај начин су настајале

различите, неријетко међусобно супротстављене

цивилизације, од којих свака има своје вриједности, али и

слабости. Историја сакупља и обухвата све покрете и

облике свијета „у слику живота, постајања, а не оног што

је постало“9. У историји човјек покушава да схвати живо

било свијета. Ако свој живот осјећа као у себи затворен

тада за њега не постоји „светска историја, свет као

историја“10, животни ток на вијекове и миленије.

У нашем времена егоцентризми етносā, културā и

цивилизацијā су крајње опасни, али је неопходна њихова

извјесна мјера да би се одржао животни напон и очувала

самобитност одређене заједнице. Револуционарна побуна

против сопствене цивилизације, њена интелектуална и

морална осуда или склоност туђим доводи у питање

способност властитог друштва за живот. Цивилизације у

циљу самоодређења израђују себи супротан појам

варварства. Европска цивилизација се изграђивала у

супротстављености новог и старог, личне слободе и

заједничке судбине. Духовне вриједности имају кључну

улогу у утврђивању цивилизационе самобитности.

Друге културе нису варварске већ различите од

европске, чија је сврха „просјечан човјек“11, како је то

примијетио још Леонтјев. У тим културама је смисао и

начин живота одређен другим вриједностима и нормама.

За руску мисао главно је питање „о односу Цркве према

свијету“12, питање посвећивања живота. Савремено

човјечанство се пред пријетњом слома читаве своје

9 Освалд Шпенглер, Пропаст Запада I, Утопија, Београд, 2003, с. 33 10 Исто, с. 36 11 Василије Зењковски, Руски мислиоци и Европа, критика европске

културе у руских мислилаца, ЦИД, Подгорица, 1995, с. 131 12 Исто, с. 188

21

историјске епопеје изазваном прометејском вољом

западног човјека да покори све стихије природе и друштва

окреће искуствима источних народа и цивилизација.

Рјешење није у одбацивању свог већ у стваралачком споју

различитих искустава.

Критика европског „репресивног“ ума

(Франкфуртска школа), који гуши животност личности и

води општем уједначавању мишљења и дјеловања, слаби

норме цивилизованог живота пред провалом „унутрашњег

варварства“. Разлика између култура не поништава

супротност између цивилизације и варварства, оно је

стална пријетња.

Једне културе себе сматрају за изворне и опште, а

друге мјере својим у бити ограниченим мјерилима,

очекујући да им се прилагоде. Сљедбеници либералне

идеологије су побједу Запада у Хладном рату доживјели

малтене као „крај Истока, тј. као рушење посљедње

преграде на путу коначног западњачења свијета“13. Ако се

не признаје различитост култура, модернизаторство се

показује као насиље – етноцид, ком се мора и треба

одупријети. Тако је руска либерална интелигенција свој

народ сматрала за мрачног колоса, којег треба

„просвијетлити и пробудити за демократско

ослобођење“14. Оптуживала га је и за тоталитаризам,

претварајући жртву у кривца.

Европска лијева интелигенција је осудила већину

народа склоног старом моралу заступајући модернистички

нихилизам. Истовремено у неевропским културама

постмодернистички велича примитивизам. И марксистичка

13 А. С. Панарин, Россия в циклах мировой истории, Издательство

Московского университета, 1999, с. 16 14 А. С. Панарин, Искушение глобализмом, Русский национальный

фонд, Москва, 2000, с. 44

22

теорија је буржоаску цивилизацију осудила као прошлост

и вратила социјалистички свијет у давно прошла времена.

Волтер и Русо су зачетници критике европске и

цивилизације уопште, која занемарује разлику између ње,

на једној, и варварства и дивљаштва, на другој страни.

Марксова критика капитализма (приватне својине,

новца и подјеле рада) је критика цивилизације окренута

варварству у новом облику. Пролетер је дужан да одбаци

ту цивилизацију у име новог система вриједности. Уз

концепцију политичке, створена је и идеја културне

револуције у којој се спонтани умјетник супротставља

рационалности западне утилитарне цивилизације.

Омладински покрет с краја 1960-их је у свим друштвеним

установама од породице до војске и државе видио само

забране, скривени тоталитаризам одвратнији од отвореног

совјетског. Али, цивилизација не може постојати без

забранā, не може све бити дозвољено. Бољшевици су

завели народ и срушили стару, монархистичку Русију, па

постројили неупоредиво суровији друштвени и политички

поредак. „Тамница народā“ је била дјечија игра према

гулазима. Ослобођени варвари нису донијели нову

осјећајност и маштовитост већ круту механичку

конструкцију. Утопија „нових лијевих“ је тоталитарни,

свеобухватно испланирани поредак. Бољшевичка

идеологија је спој источног мита власти и западног мита

машине. Тоталитарна власт у свему види сировину или

полупроизвод, који треба прерадити. Рационалистички

технички поредак укида сваку самосталну вриједност.

Варвари се појављују као фанатици застарјелих идеја, које

на Западу никада нису имале главну улогу.

Савремено варварство разоткрива своју природу у

противставу према савременој цивилизованости. Начелна

23

грешка просвјетитеља 18. вијека је у „натурализацији

појма разума“15, у виђењу разумног егоисте као

„природног човјека“. Рационалност није природни дар,

западни „рационални човјек“ не само да нема ништа

заједничко с „природним човјеком“, већ је, напротив,

производ развијене културе настале у дугој историји. Тај

„рационални“ човјек је настао као свјесни избор у

постојећим историјским околностима.

Западни човјек није „једнодимензионалан“, он је

саткан од разнородних начела, за чије је повезивање

потребно стваралаштво. Тај човјек у себи спаја супротне

одредбе предузимљивости и самоконтроле,

непотчињености и послушности закону. Тежња ка

ослобођењу и аскеза, дјелотворност и рационалност

одликују овај сложени антрополошки тип, који је као и све

сложено склон ентропији. Његова самоиронија му је

открила много шта у овом свијету. Тешко је издржати

сталну унутрашњу напетост разнородних начела.

Тоталитарно варварство није само производ архаичног

источног насљеђа, већ више покушај изласка из

противрјечности и напетости својствених цивилизованом

стању. Лијеве либералне идеологије су осудиле репресивну

„једнодимензионалност“ у име друге, распојасане. Оне иду

у другу крајност.

Западна цивилизација је производ „споја грчког

интелектуалног дискурса, римског правног поретка и

хришћанске духовности“16. Напрегнутост ових начела је

породила њену животност. Грчка философија и установе

15 А. С. Панарин, Россия в цивилизационном процессе (между

атлантизмом и евразийством), Российская академия наук, Институт

философии, Москва, 1995, с. 17 16 Исто, с. 19

24

римске културе су потчињавале паганске побуде енергији

Ероса, чему је противрјечила хришћанска аскеза. Мада је

по свом културном поријеклу источнô, хришћанство се

устремило на Запад, у срце ослободилачке културе Ероса,

коју носе необуздане прометејске тежње човјека. Парадокс

западног свијета је настао као резултат свјетског духовног

сукоба непомирљивих начела. Сва његова историја –

умјетност, техничка открића, политички, интелектуални и

привредни напредак су резултат борбе изазване сусретом

човјека, који тежи свом пуном остварењу, са највишим

идеалима.

Западни човјек остаје на тлу земаљског практичног

дјеловања, али увијек иза постојећег, коначног види оно

што треба да буде, бесконачнô. Посљедња два вијека је

једнострано ширење Ероса довело до раста техничке и

политичке моћи Запада, али је заборављена духовност.

Потпуни нестанак хришћанског духа би умртвио живот,

учинио га једностраним. Социјалисте је више покретала

мржња и похлепа за влашћу него истинска саосјећајност са

сиромашним радницима. Они су их користили политички

као што су их прије старе елите користиле економски. И

социјалисти и капиталисти људе претварају у средство за

остваривање својих политичких, односно економских

циљева.

У савременом варварству нема цјеловитости и

органичности, које свуда траже. Савремени човјек се

неумитно сусреће с одговорима других култура на животна

питања. Судбина савремене личности је унутрашња

разнородност. Само кроз самоиронију посредством

мишљења она може достизати човјечност. Варварство је

одустајање од мишљења које повезује разнородна, по себи

вриједна начела. Постоје доцивилизационо варварство

међусобно дуго затворених култура, које нису развиле

способност саобраћања, и „постцивилизационо“

25

варварство људи који су због унутрашње напрегнутости

противрјечних тежњи склони једностраним рјешењима. И

по својој природи човјек је противрјечно биће, супротност

„греха и безгрешности јесте реални трагизам, реална

противречност, судар супротних начела“17. Укидањем

грешности и демонизма остварује се пуноћа (πλερομα)

живота, првообраз богоподобија.

И први тип варварства свјесно избјегава тешкоће

међусобног утицаја култура. Диктатори намјерно гуше

клице тих утицаја и ограђују се од њих жељезним

завјесама. То је свјесно изабрано, а не наслијеђено

варварство. Западно порицање властите културе се врши у

име цвјетања живота који тобоже гуши механички поредак

новог времена. У руској култури супротстављање

цивилизацији има други карактер.

Руска цивилизација

У прелазним временима у Русији опасне стихије

историје ломе крхку љуску цивилизације. Склоност ка

хаосу прати реформе које се зачињу у име поретка и

напретка. Потиснутӣ у дубину „подземни човјек“ и

народна стихија чекају свој тренутак.

Западна цивилизованост је настала дуготрајним

просвјећивањем, а руска више утицајем државе на

друштво. Вањска цивилизованост је више спорна, лакше се

распада. Пагански дух простора, народних стихија, и

хришћански дух времена, есхатолошких очекивања, се

сусрећу у Русији. Хладноћа и бескрајност руских земаља,

што отежава кретање, као и многобројност, преко сто

разних народā и језикā дали су такву цивилизацију. Руски

17 Борис Вишеславцев, Срце у хришћанској и индијској мистици,

БРИМО, Београд, 2002, с. 43

26

пагански дух је и данас жив, он је везан за тло и историју.

Насељавање огромних земаља у суровом поднебљу је

упућивало на самопрегорни заједнички подухват, док је

византијско аскетско православље више било окренуто

унутрашњем животу. Оно је у култури, у стваралачкој

слободи видјело грешну гордост духа. Ипак, тежња ка

друштвеној праведности више него хришћанском смирењу

изазива подозрење према култури. И руски

револуционарни демократи је одбацују у име служења

народу, његовим материјалним интересима. Они су

сматрали да култура нема право на постојање док масе

гладују. Раскош је осуђивала и велика руска књижевност,

која је у многом наслиједила цркву.

Комунистичке власти су током 70 година у име

демократије једнакости водиле политику доступности

културе масама. Либерали указују на противрјечност

између привредне дјелотворности и захтјевā „демократије

једнакости“. Потребе духовног стваралаштва постављају

привреду и културу на страну „демократије слободе“,

насупрот аскетском, по поријеклу хришћанском моралу

ближем „демократији једнакости“. Предузетнички сталеж

и интелигенција су у Русији једнако изложени морално-

вјерској, а потом и друштвеној и политичкој сумњи.

Народњачки, за тим и пролетерски мит су допринијели

нестанку повјерења у многа достигнућа, а класни прилаз је

у свему видио користољубље.

У цивилизацији руски дух, као и јеврејски у Риму,

види побједу материје над духом, њено богатство се

доживљава као неморални плод пљачке и насиља, а љепота

као отјеловљење искушења. Цивилизација је судбина

силних, којима се супротстављају свети отпадници

неспремни да дају вјеру за вечеру. Русија се појављује као

27

„свети отпадник свјетске буржоаске цивилизације“18, који

има своје свјетско позвање. Материјални успјеси западне

цивилизације су побједа грешне плоти над духом. Заједно

с богатством одбацују се и наука и култура.

Општи узрок слабости цивилизационих основа у

Русији је и њен прелазни положај између полова свијета -

Истока и Запада, Сјевера и Југа. С тим је повезана

„ширина“ и „универзалност“ руског националног духа.

Способност саосјећања са цијелим свијетом је „чисто

руска национална одлика“19. Руска култура је више него

друге спремна на усвајање туђих културних модела,

чинећи их својима. За помирење разнородних културних

начела потребна је отвореност. У том се крије и опасност

на олаку замјену норми, њихова крхкост и непостојаност.

Прелазни положај је од Русије захтијевао

универзалистичку осјетљивост, сурово поднебље и

ратоборни сусједи су је стављали пред велика искушења.

Спремност руског духа на културне преображаје има

стваралачки, а не карактер малодушног усвајања туђег.

Руску културну историју карактерише прелаз од раздобља

одлучног западњачења на доба исто таквог источњачења

земље. Русија никада није користила стратегију средине,

ироничког одступања од крајности.

Савремена култура пролази троструку кризу: -

инструменталног (технолошког) односа према природи,

који је породио глобалне проблеме: природу треба

посматрати као живи организам, а друштво као „културну

18 А. С. Панарин, Россия в цивилизационном процессе (между

атантизмом и евразийством), с. 27 19 Фјодор Достојевски, Пишчев дневник II, Дела, књига 18, Рад,

Београд, 1983, с. 279. У Говору о Пушкину на отварању споменика

пјеснику у Москви 8. јуна 1880. Достојевски каже да је руски народни

дух надахњивао његово дјело и да је зато оно тако велико.

28

цјелину“20 у којој су утилитарно-прагматичне везе

потчињене духовним; - вриједносно-мотивациона

незаинтересованост доводи до пада животног тонуса

цивилизације; пресахњивање идеала прати губитак смисла

живота и надахнућа; привреда, друштво, војска и политика

не могу постојати без заинтересованих људи; обнова

духовне вјере је друга страна неопходног културног

препорода; - у кризи су норме суђења и дјеловања;

постмодернистички нихилизам у култури води хаосу, од

којег друштво може спасити само еколошка и духовна,

морална аскеза.

Смјена културних раздобља прониче све до измјене

владајућег антрополошког типа. Њим се могу обиљежити

раздобља руске историје од московске Русије преко

петровске до совјетске империје и савремене либералне

Русије. „Нови Рус“ '90-их је западњак, који презире па и

мрзи свој, руски народ. Смјену историјског циклуса прате

двије особености. Прва је сукоб новог државног пројекта и

народне стихије, у ком се идеолошки текст постепено

прилагођава стварности народног живота. Друга је развој

културе, која се временом ослобађа државне идеологије.

Живот улази у колотечину стваралачке свакидашњице

подједнако удаљене од варварских стихија почетка и

есхатолошких предосјећања судбинског „краја“ историје.

У Русији се смјењују раздобља скретања народа у стихију

самобитности од „главног пута“ цивилизације, њеног

порицања у име „народне правде“, са раздобљима

одбацивања народног живота у име цивилизације.

Одступање од свјетске цивилизације се никада не мјери

количински, већ се доживљава као губитак осјећања

20 А. С. Панарин, Российская интелигенция в мировых войнах и

революциях XX века, Эдиториал УРСС, Москва, 1988, с. 85

29

првородства, религиозно-идеолошко прозрење пада у

гријех.

Друштвени живот у Русији настаје као напон два

пола, позајмљеног цивилизациионог текста са стихијама

свијести народних слојева земље у ком обично страда до

тада владајућа култура. Паганска стихија избија на

слободу док је не обузда ново западњачење или

источњачење. У самом средишту недостаје културно

надахнуће. Да би се покренула земља привремено губи у

култури и цивилизованости, али добија на снази. Нова

вјера подмлађује нацију. Теоретичари демократизације

указују на неопходност стварања средње културе,

способне да спаси земљу од крајности окретањем

свакидашњици, умјесто „свијетлој будућности“. Али,

млада руска демократија се, по законима цивилизационог

круга, '90-их устремила ка новом полу. Данашњи руски

западњак је паганин, без хришћанских осјећања. Нова

«културна револуција» је пријетила сломом свих норми,

побожни тип царске Русије је скоро потпуно заборављен.

Либералне социјалне технологије и привредна етика

уништавају културу и морал обнављајући спекулацију и

прерасподјелу. Номенклатурна приватизација је државни

нихилизам, који руши постојећи поредак. Умјесто рада

царује анархија. Нове власти тако модернизују друштво,

спремају га за „нови живот“.

Историја се 1990-их поновила. Фебруарска

револуција 1917. је водила народном социјализму у ком би

сељаци добили земљу, а радници творнице, или ка

доктринерском социјализму, који је предвиђао

национализацију земље и индустрије, планску привреду и

чак «прераду самог човјека»21. Доктринерски социјализам

21 А. С. Панарин, Россия в цивилизационном процессе (между

атантизмом и евразийством), с. 33

30

је добио подршку народа на превару, искористивши

лозинку подјеле замље сељацима. Када су узели власт,

бољшевици су кренули у немилосрдан обрачун са

„ситнобуржоаском стихијом“ села и града, заправо с

народом који је маштао о томе да сједини рад и својину.

И ново, либерално доба, које је разобличило државни

социјализам, демократској идеји народног капитализма –

масовног предузетништва са ситном и средњом својином

супротставља номенклатурни капитализам. У њему

државну, радничку својину „приватизују“ бивши партијски

чиновници, који су одједном одустали од својих

комунистичких начела. Човјек не може „'саслушати

равнодушно' о злу које се разлило по нашој напаћеној

земљи“22. Нови „предузетнички бољшевизам“ оптужује

народ да је неспреман и неспособан да прихвати

вриједности савремене цивилизације, да је њим неизбјежно

владати ауторитарно ради његовог добра. Рат са

слободним, трудољубивим народом је 1917. вођен у име

напретка оличеног у социјализму. Крајем вијека, када

напредак отјеловљује капитализам, нови модернизатори

оптужују народ за лијеност, исквареност социјалистичком

уравниловком и за увођење капиталистичке, наводно,

тржишне привреде користе ауторитарну власт.

У руском нихилизму, противрјечном и двојном, се

испољава паганска стихија народних слојева, која избија

на површину са слабљењем цивилизованих норми. Њу

увелико изазивају зачетници руских модернизација да би

помоћу ње срушили постојећи поредак. У културним

револуцијама које прате модернизације првобитно

одступање ка паганству смјењује тиранија нових норми

узетих са стране и наметаних жестоким насиљем.

Либерална реформа порађа наказне мјешовите форме. У

22 И. Фроянов, Погружение в бездну, АЛГОРИТМ, Москва, 2001, с. 7

31

новом предузетништву она спаја личну тежњу за

богаћењем са настојањем да се очувају старе повластице

власти. Истинско предузетништво не тражи вантржишна

јамства, оно повезује самосталне произвођаче са

захтјевним купцима, спаја личну аскезу стицања са

неизвјесношћу исхода посла.

Номенклатурни предузетник је капитал узео готов

присвојивши државну својину, а од опасности пословања

га чувају везе с влашћу. И у политици предсједничка

република је без независне скупштине и врховног суда

сличнија апсолутној монархији него демократији. У

култури је издаваштво које дотира држава препрека за

нова самостална издања, слична партијској цензури бивше

комунистичке власти. У свим областима живота умјесто

кретања напријед, појавê новог ничу одвратна опонашања.

Избор је принципијелност или прагматизам.

Политички и цивилизациони избор Русије је увијек

био и одлучно опредјељење за породицу европских или

источних народа. Њој би била потребнија

неопредјељеност, јер њен политички и друштвени живот

настаје у пољу културно-цивилизационе напетости између

Истока и Запада. Драматургија руске историје је у томе

што се земљи стално намеће избор, умјесто да спокојно

пребива у равнотежи између полова свијета. Питање је шта

је цивилизациони избор? Да ли је иједан народ толико

слободан од вањских и унутрашњих снага развоја да би

могао бирати свој историјски пут. Двије стране питања

избора су вриједносно самоодређење народа, који бира или

бјежи од избора, и избор у отвореној, алтернативној, или

трајање у „затвореној“, безалтернативној историји. Нову,

стохастичку слику свијета у философији историје и

друштва одликују «сложеност, неједносмјерност,

32

неодређеност, неповратност (повезана са случајношћу)»23,

насупрот старој лапласовској, детерминистичкој слици.

Ове одлике се у историји остварују кроз људску слободу,

друкчије него у природи. Човјек у историји дјелује као

слободни субјект, а не као пуки производ друштвених и

историјских околности. Ако би историјским развојем у

цјелини управљале неумитне силе у облику законā

«историја би изгубила свој морално-поучни и

хуманитарни карактер»24. Формациона теорија, усмјерена

на затворену историју с унапријед одређеним крајем

(комунизам, либерална демократија), је заснована на

претпоставкама лапласовског детерминизма и хегеловског

панлогизма. Теорија која познаје „објективне законе

историје“ не зависи од искуства. Историја се уздизала над

свакидашњицом, удаљавала се од ње. Хегелова

дијалектика искуства се завршава истовјетношћу сазнања и

предмета, сазнања насупрот којему не опстаје никакав

страни предмет. Али, свако истинско искуство се разликује

од наших очекивања.

Савремени преврат у философији историје и

економској науци је повезан са сломом старог

рационалистичког априоризма. Тај априоризам је у

економији породио утопију планске привреде, а у

философији историје историјски материјализам, утопију

„затворене историје“, која се креће у унапријед заданом

правцу. Међутим, стварна историја је ток открића

чињеница које нису могле бити унапријед предвиђене. Она

је сукоб алтернативā, који носи неизвјесност и опасности

избора. Начелна неодређеност историје се продубљава у

23 А. С. Панарин, Россия в цивилизационном процессе (между

атантизмом и евразийством), с. 37 24 Ф. И. Успенский, История Византийской империи VI-IX веков,

Мысль, Москва, 1996, с. 31

33

Русији њеним прелазним цивилизационим положајем.

Руски човјек је разнородан, „хетерогени социокултурни

тип“25, који издржава сталну драму судара супротних

покрета Истока и Запада. Није могуће стално остати на

раскршћу, отворенā историја тражи избор између

постојећих могућности. Изгледи оних који избјегавају

одлучујући избор у прелазним временима се обезврјеђују.

У историји нема зајамчених положаја и стања, одлучујуће

кораке треба учинити у правом тренутку. Савремену

историју стварају масе, које траже неодложна рјешења. И

савремена привреда брзо подиже производњу и

благостање, али води у слом природе. Аграрна привреда је

била еколошки обазривија. Тек када проблеми запријете

глобалним несрећама систем друштвених приоритета се

нагло мијења. Одавде проистиче кружни ток свјетске

историје у ком је ново раздобље круга сусрет с

посљедицама претходних рјешења.

Слобода и брзина дјеловања је важна у историји и у

вези с вањским чиниоцима. Први који предложе изгледна

рјешења заузимају водећи положај, заостали позајмљују.

Слабост ранијег формационог приступа је што не разматра

питање узајамног утицаја културā и цивилизацијā. Начело

„иманентног развоја“ у европоцентричној мисли је

удаљавало истраживаче од тог питања. Историја не

понавља цивилизациона достигнућа у разним областима

свијета. Посебно данас, када је изузетно снажан дијалог

свјетских култура. Постоје у том смислу културе-даваоци

и културе-примаоци, које прихватају туђе новине. Данас

Исток и Југ преузимају достигнућа Запада и Сјевера,

обратни утицаји су неупоредиво слабији.

25 А. С. Панарин, Россия в цивилизационном процессе (между

атантизмом и евразийством), с. 39

34

Дејство „закона“ слободе у области сусрета културā

дато је у идеји о самоодређењу људске судбине

посредством њиховог дијалога, у току којег и ниче појава

непредодређеног избора праваца развоја. Тек у 20. вијеку

главно, личносно опредјељење друштвених односа постала

је појава истовремености и општења различитих култура, а

не ниховог међусобног одбацивања. То је омогућило да се

идеја дијалога утврди као свеопшта карактеристика

мишљења, као одређење ума, у ком је битна тежња ка

општењу и међусобном разумијевању, а не усмјереност на

сазнање „предмета“, „ствари“. Отворенија друштва су

слободнија не само у политичком смислу. Отварајући

могућности општења и дијалога своје земље с другим

културама, она освајају и виши тип слободе да стварају

историју на основи општег цивилизационог искуства,

поређења и избора различитих модела. Тако је човјек

препорода спојио средњевјековну и античку свијест и

промијенио историјску судбину, показавши се слободан од

оба ова типа културе. Почетак модерне, 15. вијек је «у

првом реду стољеће многостраног човјека», ако се

подстицај «за крајње обликовање личности састао с одиста

снажном и усто свестраном природом, која је владала

подједнако свима елементима тадашњег образовања – тада

настаје 'свестрани човјек', 'l’uomo universale’, који припада

искључиво Италији“26.

И савремени човјек, уз политичку стиче и историјску

слободу, као никада до сада слободно повезује у својој

свијести моделе који су му изгледали као једино исправни

са искуствима других културā. Али, ово откриће слободе

носи и своје опасности. То је брзо преиспитивање норми у

вези са поређењем културā и растом учешћа мāсā у

26 Jacob Burckhardt, Kultura renesanse u Italiji, Matica hrvatska, Zagreb,

1953, с. 82

35

политици. Ово кретање је пријетња постојаности друштва.

Умјесто новог историјско-културног споја западних и

источних начела поларизују се двије крајности. Једна је

одушевљено западњаштво увјерено да има право да снова

построји сву националну историју. Када механички пренос

страног цивилизационог искуства на руско тло доведе до

очигледних тешкоћа јавља се почвенички одговор на

западњаштво, ништа мање једностран у својој

затворености. У савременом свијету се не може избјећи

дијалог с другим културама. „Почвеност“ није став

органски цјеловите свијести, већ болесни одговор на

изазов који једна култура не може избјећи, али је

неспремна за њега. Дијалог треба прихватити, али и

сачувати себе у њему, то је задатак. Хуманизација

друштвених односа почиње са «признањем суверености

воље другог, доживљаваног као равноправни субјект»27.

Пасивно преузимање туђег није дијалог. Он се састоји у

поређењу различитих смислова и норми, који су на

почетку изгледали неупитни, неспорни. Русу то

преиспитивање иде далеко најтеже. Он је у стању да

одлучно одустане од свог, које је признато за застарјело

или лажно, и слијепо се преда туђем. Знатно мање је

способан за постојано повезивање свог и туђег, за то да

издржи тешкоће поређења и сумњи. Умјесто стицања

коначних, цјеловитих веза савремена историја осуђује

народе на мучно стално спајање разнородних начела. Нови

културно-цивилизациони облик настаје не само као

резултат споја властитих и вањских чинилаца, већ и самог

тока саобраћања разних области, нација и земаља.

Парадокс савремене историје је што је Запад, који као

давалац снабдијева остали свијет културом и науком, сам

27 А. С. Панарин, Философия политики, Новая школа, Москва, 1996, с.

54

36

више провинцијалан од других утолико што је неспреман

да преиспита своје основе. Данас, у времену дијалога

културā, још само на Западу је сачуван „центризам“ у

облику „европоцентризма“. Дијалогу је непосредно

супротстављена тоталитарна монологичност фашизма, која

своје коријене има у бескрајном егоцентризму. Земље

Истока и Југа већ знају да до нових рјешења треба доћи

дијалогом. Заслијепљеност својом је културолошко

очајање незападних цивилизација које нису спремне на

дијалог. Она је посљедње раздобље неевропског

нихилизма, спремна да уништи све што нема аутохтоно

поријекло. Тако се уништава национална култура, јер је

свака настајала кроз њихов међусобни утицај. Не треба

бјежати од дијалога, већ „разрадити рационалну

стратегију“28 дијалога културā и цивилизацијā.

Русија у 20. вијеку

Протекли 20. вијек је могуће сагледати у цјелини

кроз историју Русије зато што је она посебан дио свјетског

простора у ком се не први пут начиње „нови круг свјетске

историје“29. Она има свјетски значај зато што су у њој сви

митови напредног дијела човјечанства свјетовног доба

изгубили своју вјеродостојност. Излазак у будућност

друкчију од западне модерне се може најбоље сагледавати

кроз потресну руску драму минулог вијека.

Драматичност руске историје 20. вијека се можда

најјасније може представити кретањем становништва.

28 А. С. Панарин, Россия в цивилизационном процессе (между

атантизмом и евразийством), с. 45 29 Александр Панарин: Реванш истории, Российская стратегическая

инициатива в XXI веке; Издательство „Русскiй мiрь“, ОАО

„Московские учебники“, Москва 2005, с. 6

37

Русија је крајем 2014. имала 146 милиона становника. Оно

у европском дијелу земље чини 18 % европског, и 1%

азијског у азијском дијелу.

У Руској империји је 1897. у границама данашње

Руске федерације живјело 67,5 милиона, од 124,6 укупно.

Уочи првог свјетског рата било је 90 милиона, а 1920. 88

милиона, што је био први пад у 20. вијеку. Послије

грађанског рата становништво је брзо расло, али је од

глади 1933-'34. смањено за 5 до 6,5 милиона. Трећи пад

становништва био је у Другом свјетском рату, 1946. Русија

је имала 98 милиона људи. По процјенама, она је у

условима мирног развоја 1995. могла имати 270 милиона

становника (имала је 145 милиона), тако да су укупни

губици 125 милиона људи. Четврти пад је почео 1992.,

када је умрло 200.000 становника више него што се родило

дјеце. Наредних година пад је био од 700 до 900 хиљада,

тако да укупни губици 1992-2002. износе око 8 милиона

људи. Број рођених се са 2 милиона 1990. смањио на 1,2

милиона 2000. године. Природни прираст становништва је

сачуван само на Кавказу (скоро 1 милион 1989.-2001.) и у

неким областима Сибира.

Руси су насељавали крајине (Новорусија - Јужна

Украјина, сјеверни Казахстан и градове других области од

18. вијека до 1960-их, а '70-их почиње њихово

потискивање. Највише Руса се иселило из бивших

совјетских република у Русију 1994. (миграциони прираст

900.000), сљедећих година тај број се смањивао, а 2000. је

износио 270.000 људи. Посљедњих година миграција,

углавном етничка, се усталила на око 100.000 људи

миграционог смањења.

Унутрашње пресељавање је ишло у правцу Сибира,

Далеког Истока и крајњег сјевера, Московске и

Петроградске области, а 1990-их становништво губе

Далеки Исток (900.000), Европски Сјевер (више од

38

300.000) и Источни Сибир (200.000). Западни Сибир

насељавају досељеници из Средње Азије.

У Русији је 2002. живјело више од 160 етноса, од

којих више од 100 корјених. 1) Словена је било 120

милиона (82,5 %), од тога Руса 116 милиона (80 %),

Украјинаца 3 милиона (2 %), Бјелоруса 1 милион, 2)

Алтајска група народā 13 милиона (9 %), од тога Татара 5,5

милиона (4 %), Башкира 1,7 милиона (1 %), Чуваша 1,6

милиона (1 %), 3) Сјевернокавкаска група народā 4,6

милиона (3 %), од тога Чеченаца 1,5 милиона (1%), 4)

Фино-Угара близу 3 милиона (2 %), Јермена више од 1

милион, Нијемаца 600.000, Јевреја 230.000 људи.

Православље исповједа 90 милиона, 60 %

становништва Русије, има око 2 милиона протестаната, до

500.000 католика, преко 15 милиона муслимана (10 %), ту

су и јудаисти и будисти30.

Злосретну судбину Русије често приписују њеној

заосталој, несавременој духовности. Несреће велике као

руска у 20. вијеку се нису догађале прије доба

просвјетитељства. Оно је покренуло Француску

револуцију и наполеоновске ратове. Трагедије 20. вијека су

показале да је потребан заокрет од просвјетитељске

философије историје у сасвим другом правцу. Научно-

техничка парадигма мишљења је застарјела, продор у нову

историјску формацију треба тражити кроз преиспитивање

смисла живота и постојећих вриједности. Хоће ли прелаз

из индустријског у постиндустријско друштво бити нови

круг научно-техничке револуције или препород духа,

моралних и других вриједности, хуманистичког схватања

свијета и улоге човјека у историји? Да ли ће носилац тог

заокрета бити миљеници или несретници 20. вијека,

побједници или побијеђени? У ова два питања су

30 Г. В. Поздняк, Атлас России, АСТ.Астрель, Москва, 2008, с. 274-281

39

супротстављени «етос просвјетитељског разума и древна

морално-религиозна интуиција»31. Практични здрав разум

вјерује да ће успјешнӣ и даље водити остале. Он историју

духа и моралности сматра зависном од развоја привреде,

«друштвене основе». Руски западњаци, својевремено

бољшевици а данас либерали, диве се западној

цивилизација која је постигла велике успјехе у

материјалном, научно-техничком развоју, а своју земљу

презиру као отпадника од те напредне цивилизације.

И једни и други су сукоб са Западом - бољшевици

Први свјетски рат за одбрану Русије од њемачких освајача

(1914-'18.), а либерали Хладни рат (1948-'91.) претворили у

унутрашњи грађански рат са својим народом као наводно

неспособним за живот у савременом свијету. Бољшевици

су оптужили царску власт за «империјалистички рат», а

либерали совјетску за тоталитаризам и сукоб са цијелим

«цивилизованим» свијетом. Ни бољшевици ни либерали,

демократи, кривца нису видјели у западном

империјализму, већ у унутрашњем друштвеном и

политичком поретку, први монархијском феудално-

капиталистичком, други социјалистичком, односно

комунистичкој диктатури. Идеолошки супротстављени као

комунитаристи (комунисти) и индивидуалисти (либерали),

и љевичари и десничари су западњаци који вјерују у

«материју» запостављајући дух. Теоријски то је вјера у

историјски детерминизам који ће неумитно довести до

побједе свјетског комунизма, односно либерализма. Али,

органика руског простора и историје је кудикамо

сложенија. Прагматична мјерила материјалистичке

потрошачке свијести се не могу примијенити на свјетску

историју у којој Русија и руски народ имају своју врло

31 Александр Панарин: Реванш истории, Российская стратегическая

инициатива в XXI веке, с. 7

40

особену улогу и мјесто. Руски и западноевропски дух и

историја се увелико разликују.

Хајдегер и Хусерл су показали да је духовни темељ,

„родно мјесто Европе и европског свијета живота у

философији“32. Промишљање Европе је самопромишљање

културног типа чија је особеност, по Хусерлу,

универзалност. Још од Платоновог времена, а у

модерности на драматичан начин, судбина човјека, људске

заједнице и свијета зависи од мишљења. Али, Хусерлов

евроцентризам наилази на бројне тешкоће. Европски

историјски тип је настао на систему вриједности бриге за

себе и људски свијет садашњости, кроз насљеђе и

завјештање, и будућности. Од новог вијека европски човјек

постаје свјестан историјског карактера себе и свог свијета.

Увиђање повијесности властитог идентитета има и своју

другу страну. Вријеме, протеклих пет вијекова су учинили

своје; јасно је, посебно посљедњих десетљећа, да је

европска култура након доба успона склона паду.

Европски дух, европска цивилизацијa je у дубокој кризи. У

кризи је и цијели свијет настао глобализовањем Европе.

Он се након Другог свјетског рата дубоко мијења. Европа

више није водећа духовна и политичка сила, наше доба је

„послијеевропско“. Историјске намјере европског човјека

нису се оствариле. Излаз из кризе треба тражити на другим

меридијанима. Друге цивилизације имају своје, друкчије

духовне основе. Упркос европеизацији свијета, неопходан

је цивилизацијски заокрет од западне модерне ка другим

начинима организовања живота, тражење других смислова

и циљева постојања различитих, па и супротних онима које

је себи прометејски човјек поставио у зору новог вијека.

32 Časlav D. Koprivica, Predgovor, Jan Patočka ili rođenje Evrope iz duha

filosofije, у: Jan Patočka, Izbor iz filosofskih spisa, (Izbor: Časlav D.

Koprivica), Akademska knjiga, Beograd, 2013, с. 7-14, 7

41

Развој је током протеклих пет стољећа довео свијет у

апокалиптично стање. Неспособност природе да се

обнавља под теретом савременог друштва, распад

породице и свих истински друштвених веза показују да се

мора кренути другим путем. Гдје је одговор?

Животна основа савремене Европе је начело

„научног увида“33, она је у науци видјела орган рација и

могућност универзалне заједнице људи. Рацио је човјеково

дјелатно опхођење са свијетом као својим предметом.

Модерне науке су, у позитивистичко-прагматичком духу,

практиковане као технички успјешни поступци.

Методолошки образац је математичка физика, чија појава

има свјетски значај. Али, успјех сам по себи још није

ништа, треба га вредновати, истински освијетлити

насупрот неиспитаним мњењима. Увид у стварственост,

општи карактер и значај ствари је начин борбе против

предрасудā. И философија на сва стара питања бића и

сазнања треба да примјењује начело увида, које испуњава

или разочарава наша очекивања и наде. Умјесто

разумијевања свијета, служења одговорности човјека,

савремена наука тежи његовом овладавању. Предратна

Европа је Европа моћи, изнутра расцијепљеног друштва

које губи свој повлаштени културни положај.

Свијету је потребан други систем вриједности.

Хусерл је у покушају рјешавања проблема постевропског

свијета (Европа свој водећи положај губи у Првом

свјетском, заправо посљедњем европском рату, Други је

њен коначни пораз) у Кризи европских наука тражио дубљу

основу европске рационалности. Нови круг научно-

техничког и привредног развоја, нових научних открића и

високих технологија, укључујући нано- и

33 Jan Patočka, Samopromišljanje Evrope, у: Izbor iz filosofskih spisa, с. 15-

44, 17

42

пикотехнологије34, неће ријешити проблеме. Рјешење није

ни у извана храњеном и подржаваном национализму који

је избио у вријеме рушења СССР и Југославије. Савремени

свијет тражи више од обнове националних културā,

запостављених и заборављених језикā и писама,

књижевности и умјетности. Истинска пријетња је

нихилизам који може довести до коначног слома читаве

цивилизације. Обнову хришћанске духовности, настале у

вријеме сличне кризе античког свијета, треба сагледавати у

свјетлу потребā нашег времена. Нихилизам није резултат

незнања већ очајања савременог човјека, невјерице у било

шта више од властитог земног живота, био то бог, народ

или држава. Хедонистички индивидуализам разједа све, и

саму личност. Болести Рима се нису могле излијечити

новим знањима, а ни из данашњег стања свијет се неће

извући њима већ распламсавањем људске савјести,

одговорношћу за властиту судбину. Хтио бих да смјестим

у «једну ријеч – 'човјечност' – све речено о благородном

склопу људског бића, који човјека чини склоним разуму и

слободи, тананим осјећањима и страстима...»35, пише

Хердер. Проблеми савременог глобалног свијета су дубљи

и обухватнији него у вријеме раног хришћанства.

Просвјетитељство је рачунало на научни - развој знања, а

човјеку и друштву, историји треба више од тога – људска

свијест и савјест. У томе је савременост хришћанства.

Притом не треба заборављати на заслуге просвјетитељства,

али је неопходно указати и на његову погубну

једностраност, рационализам који занемарује срце и

осјећање, моралну страну живота.

34 Нанотехнологије се развијају на равни атомских, а пикотехнологије

субатомских честица. 35 Иоганн Готфрид Гердер, Идеи к философии истории человечества,

Издательство Наука, Москва, 1977, с. 107

43

Окретање бивших социјалистичких земаља

либерализму не само да није одговор на проблеме

савременог свијета, већ је и историјски назадак у односу на

комунистичку идеологију и политичку праксу. Еколошка

криза, «пуцање» природе није било у видном пољу

економске теорије класичног либерализма, који је сву

проблематику сводио на успостављање одређеног типа

друштвених односа у производњи. Економска логика

либерализма, усмјерена против «нерационалности»

преткапиталистичких епоха, је превазиђена потребама

нашег времена. Материјално богатство одлази у други

план пред невољама бесмисла живљења, самоће човјека

одвојеног од друштвеног и духовног тла.

Рушењем социјалне државе, смањивањем издвајања

за здравство, образовање, науку и културу у име њихове

наводне неисплативости либерализам сијече грану на којој

сједи. Он укида могућност прелаза из индустријског у

постиндустријско информатичко друштво. Краткорочна

добит му је заслијепила поглед. Потрошачка свијест

жртвује будућност природе и друштва интересима

садашњих покољења. Дубина кризе указује на «обнову

социјалног и људског капитала као најпречи и најважнији

задатак читавог друштва, које постаје глобално»36. Без

усмјеравајуће улоге државе савремено друштво се не може

дугорочно развијати. Крај идејне и духовне владавине

Запада је на видику.

Самобитност и судбина византијско-словенског

свијета и посебно Русије, као велике свјетске државе, је

доведена у питање цивилизационим избором нове власти,

која је замијенила комунистичку почетком 1990-их. Нови,

десни западњаци, који су смијенили лијеве на власти, су

36 Branimir Kuljanin, Socijalna država i postmodernistički socijalni

darvinizam, ARGUMENTI 18, Banja Luka, 2013, с. 9-28, 28

44

направили троструко погрешан избор. Тражили су убрзање

технолошког развоја у вријеме када су заоштрени глобални

проблеми указивали на његову недовољност и погрешност.

Надали су се пријему у «европски дом» у вријеме када је

Запад одбацивањем својих обавеза из Хелсиншког

споразума 1975. отворено стао на становиште да Русија не

припада западној цивилизацији, и кренуо да је истискује из

европског поретка безбједности. Нова елита је славила

побједу над тоталитаризмом у вријеме када је Запад крāј

Хладног рата оцијенио као своју побједу и пораз Русије,

видећи их као прилику за нову геополитичку

прерасподјелу свијета по својој вољи што упорно ради већ

више од 20 година ширењем НАТО и Европске уније на

Исток. Све ово упућује на то да су се на највишој власти

крајем '80-их и почетком '90-их нашли не незналице и

издајници, већ непријатељи Русије. Такве грешке се не

праве из незнања или лакомислености.

СССР је побијеђен, мада је војно-стратешки

повремено био и јачи него читав Запад, зато што није

могао да се самостално ослободи тоталитаризма.

Совјетска, а потом и руска либерална елита је преузимала

западна учења и праксе. Прво су комунисти преузели

учење и идеологију на ком су подигли рационалистички

друштвени поредак заснован на култу технике, стран

руском историјском духу и културном насљеђу. Тај

образац се упркос неизмјерним напорима и жртвама

показао неуспјешан. Тада су руски «демократи», потекли

из руског комунизма, поново од Запада преузели учење,

али сада супротно претходном, у нади да ће на њему моћи

постројити друштво. Увезени либерализам се показао

погубнији него претходни комунизам. Руска елита се

поново понијела недостојно, преузимајући туђе показала је

своју јаловост. Модернизујући своју земљу треба

преузимати све што је најбоље у свијету, али притом не

45

треба заборављати да «ако пођемо путем слијепог,

непромишљеног, нестваралачког копирања, тада

ризикујемо да изгубимо Русију, која ће се претворити у

неку другу земљу»37, упозорава Патријарх Кирил. Уз

развој техничке стране живота треба се посебно бринути

да се „сачувају та начела духовне и културне изворности,

које од памтивијека има Русија“38.

Одбијањем Запада да Русију прими у «европски дом»

завршено је западњачење свијета које је узело маха послије

његове побједе у Хладном рату. Русија је предлагала

Европу од Атлантског до Тихог океана, али та замисао није

прихваћена. Међу «духовним очевима» теоријског

заснивања новог глобалног устројства свијета издвајају се

имена «социолога И. Валерштајна, философā К. Попера и

Ф. Фукујаме, 'сивог кардинала' америчке вањске политике

З. Бжежинског, финансисте Ж. Аталија»39. У њиховој

трослојној свјетској цивилизацији (западно средиште,

прелазна област, периферија) за Русију није предвиђено

било какво мјесто, Бжежински отворено позива на њену

подјелу. Земља је крајем '90-их била суочена са опасношћу

од распада, што је и био циљ Запада. Постојали су планови

о потискивању Русије из Европе, иза Урала. У очајничком

тражењу излаза из погубног стања, без грађанског рата,

крајем 1999. појавило се ново руководство са

предсједником Владимиром Путином, које је тежило

успостављању уравнотеженог положаја Русије између

Истока и Запада.

37 Быть верным Богу, Книга бесед со Святейшим Патрирхом

Кириллом, Белорусская Православная Церковь, Минск, 2009, с. 115 38 Исто, с. 115 39 Генадий Зюганов, Глобализация и судьба человечества, Молодая

гвардия , Москва, 2002, с. 50

46

То је био догађај свјетско-историјског значаја. Са

њим је почело тражење замјене за западњачки прометејски

пројекат покоравања стихија природе и историје започет

крајем средњег вијека. Свијет је са новим 21. вијеком и

новим миленијумом ступио у ново историјско доба. С њим

је епоха западног прометеизма завршена. Нова

геополитичка прерасподјела свијета, започета након слома

СССР, није коначна побједа већ напротив пораз западне

модерне. Рушилачки ратови од Југославије преко

Авганистана, Ирака, Либије и Сирије до Украјине то јасно

дају на знање. Свијет је суочен са изазовом модернизације

на новим културним основама. Примитивна идеологија

задовољавања безмјерних потрошачких прохтјева завела га

је у ћорсокак из којег ваља тражити излаз.

Притом, успјеси Азијско-тихоокеанског региона,

којима се многи диве, не нуде рјешење. Прво је Јапан, а за

њим низ мањих земаља (Јужна Кореја, Сингапур, Тајван), а

данас Кина постигао велике успјехе у модернизацији своје

привреде и друштва. Ти успјеси су постигнути

захваљујући преузимању атлантистичког модела након

окупације Јапана 1945., нису резултат развоја на властитом

историјском искуству. То је данас «нови Запад» по својим

успјесима, али и неуспјесима. Јапан је већ више година у

кризи. Еколошки простор технолошког развоја је

исцрпљен. Додатну тешкоћу тог дијела свијета чини

његова геоклиматска рањивост (земљотреси, олује,

поплаве) и пренасељеност.

Словенски народи могу да се посматрају као

«органска целина, ... имају многе заједничке црте у својој

политичкој историји, цивилизацији, националним

својствима и језику»40. Имали би итекако разлога да буду

40 Френсис Дворник, Словени у европској историји и цивилизацији,

CLIO, Београд, 2001, с. 7

47

задовољни када би знали да цијене своје. Простор који

насељавају - источноевропска равница и заштићени

простор унутрашњег мора, Источног Средоземља, је

сразмјерно најбезбједнији за живот на Земљи. Зато је тако

привлачан освајачима са Запада, а за њега се све више

поново интересује и Турска.

Три највеће земље евроазијског континента (Русија,

Кина и Индија) са простором од 30 милиона км² и 2,7

милијарди становника могу покренути стварање нове

постекономске формације и тако обезбједити сада већ

тешко угрожени опстанак човјека на Земљи. За то је

потребно читав владајући поредак вриједности, настао под

утицајем Запада, замијенити новим. То је најважнији

историјски задатак савременог човјечанства, након

пропасти комунистичког пројекта у Русији. Неуспјех

стварања новог друштва не значи да оно није потребно,

напротив. Каснā совјетска елита је, привучена благодатима

западног капиталистичког «раја», одустала од тог

покушаја, али постоје и друге могућности, које ће, надајмо

се, бити успјешније.

Главна тешкоћа је у «превладавању потрошачке

свијести, коју је западни либерализам опскрбио теоријским

и идејним аргументима»41 штитећи потрошача од гриже

савјести за упропаштавање природе и ослобађајући га

одговорности за траћење властитог живота. Читава планета

се претвара у огромно складиште индустријског и градског

отпада, а људи у малограђане који мисле само о данашњем

дану. Нови систем вриједности ће требати преточити и у

нови тип организације друштва, развити нови начин

живота.

41 Александр Панарин: Реванш истории, Российская стратегическая

инициатива в XXI веке, с. 12

48

Све земље свијета су данас подијељене на

прозападну мањину, која заговара наставак

«либерализације» живота и народну, конзервативну већину

вјерну свом историјском духовном и друштвеном насљеђу.

Још почетком 20. вијека, у вријеме владавине култа

технике и «рационално» организованог друштва по узору

индустријског предузећа, у Русији су комунисти у име

свеобухватног планирања прогонили народну стихију и

њене носиоце, самосталне предузетнике. Крајем вијека се

показало да су у модернизацији успјешније земље које су

сачувале стихију слободног ситног и средњег

предузетништва. Након слома комунистичког друштва и

државе, либерали су увјеравали народ у слабости политике

социјалне заштите и неопходност слободног тржишта, и не

помишљајући да је управо многоликост живота залог

његове снаге. Стихија народног живота је опстајала упркос

старању строгих модернизатора да је униште. Живот у

природи на вијековима испитиваном искуству се показао

бољи од свих модернизаторских насиљā и покушајā

замјене природног вјештачким. Љепота природног свијета

далеко превазилази све што је човјек створио. Има ли

љепше свјетлости од сунчеве? Философија окренута

историјском културном насљеђу има највеће изгледе да

човјечанству покаже пут изласка из кризе. Романтичарски

покрет је први омогућио повратак на «митове и предања

историјске старине»42, које је просвјетитељство сматрало

застарјелим. Свака, па и научно-рационална једностраност

води продубљавању проблемā. Западна «фаустовска

култура» је повјеровала у варљиви технолошки мит о

замјењивости јединственог природног умноживим

42 Nikolaj Berđajev, Smisao istorije – ogled filozofije čovečje sudbine,

Dereta, Beograd, 2001, с. 13

49

вјештачким и зато се у њој и појавио недостатак

одговорности и опрезности.

Док је западна култура везана за наду у вријеме, у

историјски напредак, руски дух је настао на тлу огромног,

безмјерног простора у ком се сливају небо и земља. Тај

простор Русији даје могућност да се у свијету умјесто као

испоручилац сировинā појави као произвођач вриједних

природних производа, потискујући замјене које у њему

данас владају. У обнови природности још је значајнија

руска култура. Након пропасти либералног виђења

будућности народни конзервативизам се показује бољи од

западне социјалне инжињерије.

Док формациони прилаз историји полаже наду у ново

раздобље развоја, цивилизациони је отворен за постојаност

различитих цивилизација од источнохришћанске и

западнохришћанске до мухамеданске, индо-будистичке и

конфучијанско-даосистичке. Током западњачења свијета

елита је уништавала јединствене културе, док је народ био

њихов чувар. Да би формациони скок у постиндустријско

друштво био плодоносан те културе треба одбранити од

једностраног рационалистичког духа Запада. Задатак

народног конзервативизма је да сачува цивилизациону

разноврсност свијета и прилику за обогаћивање живота у

сусрету културā у данашњем прелазном раздобљу свјетске

историје.

Кроз очување разноврсности просторā треба

створити могућност стварања новог историјског времена,

пунијег и богатијег од западне модерне. Сви народи и

области Земље треба да учествују у стварању свијета у ком

ће живјети. Православна цивилизација, смјештена у

средишту Земље, је настала као дјело помирења и

повезивања у живо јединство једностраних начела Истока

и Запада, Сјевера и Југа. Улогу ујединитеља након

нестанка Византије преузела је Русија. Да и она не би

50

нестала под копитима освајачких војски треба да настави

дјело мирног уједињавања народā. Тај посао је данас

кудикамо тежи него што је био у вријеме настанка вјере у

богочовјека Христа, у Тројединог Бога, утолико што је и

свијет сложенији. Свима треба удовољити, нова

евроазијска идеја може бити само спој свега онога што је

најврједније у бројним културама и тежњама тако

разноликих народā. Хришћанска идеја праведности је

заснована на једнакој вриједности личности и друштва.

Свијету су потребни «солидарност, саборност,

братство»43, а не западни индивидуализам и источни

деспотизам.

Русија се на прелазу 20-ог у 21. вијек нашла у

очајном стању. Пропаст комунистичког, а за њим и

либералног пројекта је пријетио окретањем потрази за

излазом у освети побједницима, национализму најгоре

врсте. Срећом, она се окреће својој историји, култури

ствараној више од хиљаду година. Руска православна

црква се након комунистичких прогона обновила и труди

се да улије вјерном црквеном народу свијест о његовом

високом историјском позвању синова Свете Русије,

православног хришћанског царства. Док је Њемачка након

Версаја излаз потражила у нацизму, најмрачнијој

идеологији и политици које свијет памти, Русија, упркос

бескрајном цинизму побједника, иде стазама свог духовног

и друштвеног препорода у духу хришћанске љубави и

братства. Замка «краја историје» није угасила вољу

великог народа да живи по свом. Обнова угледа и утицаја

Русије у свијету не зависи само или првенствено од раста

њене привредне и војне моћи. Тога су свјесни и највише се

боје њени сујетни и себични непријатељи са Запада и

43 Борис П. Вишеславцев, Криза индустријске културе, ЦИД,

Подгорица, 2002, с. 320

51

других крајева свијета. Не говоре случајно о православљу

као највећем непријатељу европске и цијеле западне

цивилизације. То је тачно утолико што је благодатни,

саборни дух православне културе далеко изнад западног

рационализма и утилитаризма, позитивизма и

прагматизма, дух који себи може привући људе из свих

крајева свијета. Гурајући Русију у «трећи свијет» Запад

губи из вида «главно питање: како ће се измијенити статус,

карактер и историјске перспективе трећег свијета послије

уласка у њега Русије – једне од најамбициознијих у

духовном смислу држава, која носи неисцрпни месијански

и профетски импулс»44?

Нови талас насилне геополитичке прерасподјеле

свијета се временски подударио с митом о «крају

историје» зато што Запад није спреман ни способан да

тражи и нађе нова формациона рјешења за презреле

проблеме савременог глобалног свијета. Човјечанство је

увијек у историји излаз из опасности од пренасељености

простора и међусобног истребљења налазило у новој

формационој стратегији. Русија је због своје величине и

богатстава већ дуго главна мета те прерасподјеле. Да ли ће,

након «демократског» упада Запада у Украјину,

клеронацистичког државног преврата кијевске хунте

подстрекиваног и вођеног из САД и Европске уније,

постати коначно и жртва зависи не само од ње већ и од

других земаља и народа, уколико се не мире са обновом и

коначном побједом фашизма након слома СССР. У

одбрани Русије посебну одговорност имају словенски и

православни народи, које је она не једном ослобађала од

освајачā. Нови хладни рат који је Запад започео 2014.

године против Русије може прерасти у Трећи свјетски рат,

44 А. С. Панарин, Россия в циклах мировой истории, Издательство

Московского университета, 1999, с. 15

52

не њеном кривицом, мада све чине да њу окриве за

погоршање односā у свијету.

Русији рат није потребан. Спасоносни одговор за њу

и цијели свијет је у новом формационом рјешењу,

стварању нове „историјске парадигме човјечанства“45. Са

преласком у нови историјски простор и вријеме погубни

геополитички спорови ће потпуно изгубити смисао и

значај. Свијет је на историјском раскршћу. Заоштрена

питања опстанка треба превазилазити у новим

формационим рјешењима, а не у ратовима. Запад је свијет

повео путем који води у пропаст, од пустоловине се треба

окренути културно-историјском стваралаштву.

Да би Русија човјечанству отворила велику

историјску алтернативу потребно је да коначно превлада

данашњу раздвојеност друштва на народ и елиту да би се

«просторно осјећање народа и историјско осјећање

интелигенције слили у једно»46. Тада ће руска национална

идеја будућности постати интересантан пројект савременог

прелазног доба. Могућности Русије су истински велике.

Она је далеко највећа држава на Земљи, смјештена у

средишту главног континента. Има једну трећину свих

природних богатстава свијета. Руска цивилизација стара

више од хиљаду година и народ који су прекалили сурово

поднебље и вијекови борбе за опстанак и достојан живот

су највећа јамства њене побједе над силама мрака и зла

које су се надвиле над савременим човјечанством.

45 Александр Панарин: Реванш истории, Российская стратегическая

инициатива в XXI веке, с. 17 46 Исто, с. 17

53

ОСНОВЕ РУСКЕ ДРЖАВНОСТИ

Објашњење и разумијевање се међусобно

поништавају током развоја знања о друштву. Интуиције

разумијевања су слабљене са усавршавањем објашњења.

Вјера је човјека усмјеравала ка духовном

саморазумијевању и унутрашњем животу, док га

нововјековно знање, које тежи овладавању спољашњим

свијетом, природом и историјом, удаљава од ње. У његово

средиште долази привреда, економска узрочност и теорија

„економског човјека“ као природно-историјског бића које

првенствено настоји да оствари своје материјалне потребе.

Људи нису само носиоци друштвених улога, који

размјењују своје производе и услуге. Не само размјена, и

заједничке духовне и моралне вриједности повезују људе у

чврсту цјелину. У противном, друштво би било поприште

опште међусобне борбе. Људи морају да се међусобно

признају и односе као људи. Једно друштво не може бити

способно за живот ако не осигура „очување или промену

правилā која обезбеђују солидарност групе и управљају

понашањима“47. Ако нема уважавања, поштену размјену

замјењују превара и пљачка. Човјека носи животна радост,

и за најобичније послове је потребно одушевљење. Тим

више, историјско стваралаштво тражи изузетно стање

духа. Оно је неопходно да би се из уобичајеног тока

живота изашло у простор опасних свјетских изазова. На

жалост, савремени човјек, несвјестан шта се дешава, остаје

равнодушан.

Разумијевајућа теорија сазнања је једна врста

духовне драме. Она раскрива изворе снаге историјског

дјеловања и најављује његове вјероватне правце. Од снаге

47 Mišel Lalman, Istorija socioloških ideja, tom II, Zavod za udžbenike i

nastavna sredstva, Beograd, 2004, с. 89

54

народа зависи да ли ће успјети да историји дā жељени

правац или ће потонути у хаосу догађāјā. Народ се као

историјска личност обнавља у новим покољењима.

Савремена историја да би постала свјетска треба да се

склопи у смислену резултанту националних историјā.

Природно-етнографска заједница постаје историјски народ

кроз остваривање свог задатка, поретка вриједности којем

тежи. Овај поредак народу одређује правац дјеловања и

даје смисао постојања. У противном, он се раствара у

другим народима и нестаје као историјски субјект.

Руски народ се ослобађа ропства татарској Златној

орди за вријеме Ивана Трећег Васиљевича (1462-1505.),

који одлучно уједињава руске земље. Од тада је московски

кнез „стварно једини владалац целе Североисточне Русије

и представник великоруског народа стопљеног у једно

једино истородно политичко тело, Московску државу“48.

Златна Хорда се била подијелила на више међусобно

сукобљених кнежевина. Казањски ханат на Волги није

имао снаге да се супротстави ојачалој Москви. Руска

војска је у више битака побиједила војску казањских

Татара и ослободила земљу. Иван Трећи је 1480. престао

плаћати данак Татарима и од тада „назив 'самодржац'

значи да је Иван III потпуно независан од сваког туђинског

владара“49. Након 243 године политичке несамосталности

и духовног ропства руском народу је пријетило потпуно

губљење самобитности. Као слободна земља Русија,

недуго након пада Константинополиса 1453., преузима од

Византије улогу заштитника и чувара идеје православног

хришћанског царства. Тако она утврђује свој историјски

48 Павле Миљуков, Ш. Сењобос, Л. Езенман, Историја Русије,

MINAX, Београд, 1998, с. 107 49 Исто, с. 108

55

задатак, који је учинио великом европском и свјетском

државом.

Црква, држава и народ

Руска државност је првенствено – а) православна. Уз

земаљске интересе богатства и власти, она чува више

интересе спасења свијета. Држава силу користи за

заштиту светих вриједности. У руској духовности се

подударају народна и вјерска самобитност, «Руси као

православни, православни као Руси»50. Национална

самобитност зависи од снаге вјерског духовног

преживљавања. Судбина православља је постала зависна

од постојања Свете Русије. У непријатељском окружењу,

бескрајна одговорност даје идејну, духовну снагу земљи.

Какви су односи три основна лица – владара (цара),

бољарства51 и народа као учесникā драме руске историје?

Напрегнутост државног живота Русије проистиче из

подвојености носилаца њеног светог позвања. Носиоци су

велики господар (велики кнез, цар, император) и

православни народ, међу којима се налази бољарство. Оно,

по мјерилима вишег задатка, једино тражи земаљске

успјехе. Бољарска дума је од 10. до 18. вијека «стајала на

челу руске аминистрације, била замајни точак који је

покретао сав државни механизам»52, већим дијелом и

чинила ту управу, доносила законе. Њен значај је био

највећи од средине 15. до краја 17. вијека, када је била

50 Александр Панарин, Реванш истории, Российская стратегическая

инициатива в XXI веке, с. 60 51 Бољар – великаш, одличник, богаташ; ријеч је туранског поријекла,

али је доведена у везу са словенском бољи; велики феудални

земљопосједник у средњевјековној Русији. 52 В. О. Ключевский, Боярская дума древней Руси, Ладомир, Москва,

1994, с. 3

56

творац сложеног и у многом смислу величанственог

друштвеног поретка успостављеног на огромним

просторима Московске Русије. Света сељачка Русија, коју

је бољарство поробило и угњетава је, иступа у улози

прогоњене али истините цркве. Интелигенција вијековима

није схватала наддруштвени, свети карактер руске

општине. Узрок судбинских драма руске историје није у

неисправљивој мјесности општине, тобоже затвореног

малог свијета, равнодушног према дјелима великог, који

представља држава. Општина није само производна

јединица, хранитељица старе врсте. Земљорадници,

општинари су се препознавали на вриједносни, вјерски

начин, називали су себе „крестјанима“ - носиоцима крста,

хришћанима. Општина се подударала с парохијом, која је

представљала велико писмено насљеђе. Оно је

обједињавало општине у јединствени сабор, цркву, и

етносе у цивилизацију учвршћивану православном вјером.

Послије пада Византије руска држава постаје

православна теократија. Начело «симфоније, ... узајамне

сагласности»53, преузето од Византије, је било основа

односа Цркве и државе, од којих је свака била самостална.

Руски „крестјани“ нису толико земљорадници,

произвођачи, колико житељи свете земље – ослонац и

заштитник истините вјере. Трећи Рим је знамење више

народа него државе. Историјско искуство је више пута

показало да од одговорности, свете обавезе нису бјежали

хришћани-општинари већ бољарство, средњи члан између

цара и народа. У бољарству себични земаљски интереси

превладавају над служењем Светој Русији. Сељак се

противи унижењу државе, њеном потчињавању

интересима виших класа. Идејно и вјерски слабо

бољарство раздваја умјесто да повезује господара и народ.

53 Сергеј Булгаков, Православље, Медитеран, Будва, 1991, с. 184

57

Владар обнавља јединство народа и државе, он чува њену

самобитност као заштитника вјере и праведности. Народ

друштво и државу види у вези са вјером, друштвена

праведност и истинита вјера су нераскидиво повезане.

Неправеднӣ су отпадници од вјере.

Друга чворна тачка политичке историје Русије је – б)

друштвена сагласнот војне државе. Народ признаје

повластице владајуће класе ако су оправдане државним

дужностима у оквирима поретка служења Светој Русији.

Та сагласност војне државе је нарушена за вријеме

владавине Петра Трећег (1761-'62.) и Јекатерине Друге

(1762-'96.), указом о златној слободи племства.

Ослобођење племства од војних обавеза је тешко ослабило

руску државу. Народ нема ропску душу, он више класе

признаје на основу њихове праведности и одговорности.

Судбинска слабост свих руских реформи је једнострано

ослобођење „врхова“ кроз појачано поробљавање „доњих“

слојева. Од петровског доба ослобођење је „западњачење“

владајућих класа кроз поробљавање, „источњачење“

доњих слојева друштва. Тим трагичним сукобом су

обиљежене и савремене реформе. „Нови Руси“ су се,

приграбивши уз власт и богатство, државну имовину,

издвојили као прозападна елита, док је огромна већина

народа '90-их живјела у биједи. Себична неодговорност је

довела до издвајања Русије из СССР, а затим и све веће

самосталности областӣ, која је пријетила распадом земље.

И масовно напуштање војничких положаја је у рату 1917.

довело до слома руске монархије.

Трећи чвор руске историје је међусобни – ц) однос

народа и цркве. Снага московске државе се до црквене

реформе патријарха Никона (1652-'58.) одређивала

сједињавањем етничке и вјерске самобитности. Руси су се

осјећали као изабрани православни народ, чији је свети дуг

да чува пламен истините вјере на земљи. Никон исправља

58

црквене књиге, преузима грчко богослужење, зида цркве

по грчком узору и на црквеном сабору 1656. изјављује да

«'мада је Рус и син Русије, он има веру и схватања једнога

Грка'''54. Тиме је дубоко дирнуо у осјећања народа, који је

сматрао да су грчка вјера и обичаји искварени. Никон

изопштава присталице народне цркве. Подјела на

старовјерце, народну цркву, и званичну, преображену

према грчком узору, је своје тешке посљедице дала за

владавине Петра Првог (1689-1725.). Мада је успио да

проведе црквену реформу уз тешке сукобе, Никон је у

рјешавању питања односа цркве и државе претрпио пораз.

Цар Алексеј Михајлович (1645-'76.) је одбио његов

покушај да обнови папско учење из средњег вијека да је

свештеничко достојанство изнад краљевског, да «стави

цркву изнад државе»55. Никон је нанио велику штету

православљу. Он је супротставио „истиниту цркву“

свијести народа слично томе како су бољшевици „научни

социјализам“ супротставили стихијском сељачком,

народном социјализму. Тежећи теократији он је изазвао

државну власт. Петар Први је до крајности посвјетовио

цркву и државу. Црква је изгубила положај независне

духовне власти, која се не клања земаљским владарима.

Умјесто патријаршијства Петар је успоставио Синод,

чиновничку установу. Наредне промјене су поткопале

улогу Цркве као носиоца насљеђа, које сједињава општине,

области и етносе у оквирима светог вриједносног поретка,

а не као управне државне јединице.

Самосталност црквене општине је уништена за

вријеме Јекатерине Друге. Свештеника више није бирала

општина, постављала га је јерархија с одобрењем

властелина. Овим је започето обесвећење општине. Она

54 Павле Миљуков, Ш. Сењобос, Л. Езенман, Историја Русије, с. 180 55 Исто, с. 181

59

губи положај живог сабора православних хришћана и све

више постаје пореска установа. Са доношењем указа о

строгој забрани црквеним служитељима да подносе

приговоре сељака на своје господаре 1767. свештеник

више није био заштитник парохијана. Он постаје

потказивач нарушавајући и тајну исповједи. Пад престижа

свештенства је довео и до суровог насиља над њим у

грађанском рату 1917-'22.

Владајућа класа се западњачи, исељава се на Запад

и посвјетовљује ослобађајући се црквеног морала. Власт се

ослобађа вјерског надзора духовне власти, која је постала

несамостална, и постаје свјетовна. Нарушено је начело

подјеле власти на политичку и духовну. Народ више није

осјећао одговорност за будућност државе. Послије

нарушавања државног и вјерског договора врхова с доњим

слојевима о заједничком служењу Светој Русији у земљи

превладава неодговорна мјесност. Испуњавање вјерског и

државног дуга врхови остављају доњим слојевима. Држава

се распада, почетак доба смутње (1584-1613.), од смрти

Ивана Четвртог до успостављања династије Романова, је

крај цијелог једног круга руске историје. Још за Ивана

Грозног (1534-'84.) јавило се незадовољство московским

политичким поретком. Самовоља цара је будила захтјев за

обезбјеђење лицā и имовине законом. Василије Шујски

(1606-'10.) је ограничио своју владавину «крсном

посланицом» позивајући се на улогу земског сабора. У то

вријеме се јавља «идеја личних права»56, која се своди на

то да се свима мора судити по закону, господар може да га

мијења „само уз сагласност бојара и 'целе земље'“57.

56 G. V. Plehanov, Istorija ruske društvene misli I, Veselin Masleša,

Sarajevo, 1974, с. 201 57 Исто, с. 202

60

Руском друштву је у крајње суровој природи и

непријатељском окружењу потребна велика снага и

изузетно чврста држава да би издржало такав притисак.

Неопходна је увјереност сваког сталежа да ће и сви други

савјесно вршити своју дужност. Свијест о изузетности

узвишеног вјерског служења Русије и руског народа у

остваривању јединственог свјетско-историјског задатка

даје снагу свима да издрже тешкоће.

Савремена либерална иронија том вјерском патосу

супротставља свакидашњи живот средње класе и времена

који су далеко од судбинских догађаја историје. Тај патос

се повремено обнавља насупрот моралном пропадању

малограђанског свијета у Русији. Данас евроазијска

историја Русије поново показује да је њена судбина крајње,

гранично вријеме, у ком се догāђāју сви могући ломови -

цивилизациони, геополитички, друштвени и културни, а не

«средње» вријеме ситне људске среће. «Либералне»

власти су током 1990-их отвориле нове бездане пред

друштвом и државом. Окасњело, на особен начин

схваћено, ослобођење у Русији воде више класе као

борбено безвјерништво, које пада у крајњу неодговорност

и нихилизам.

Ослобођење је и одбијање служења руској држави,

али не у циљу посвећења личности самодјелатном животу

у грађанском друштву. Ради се о потпуној небризи за

земљу и народ, која замјењује државно уређење друштва.

Руско племство је својевремено дијелом чувало етику

служења, а сељаци и трговци предузетнички дух. У

православној држави није долазило до потпуног пада у

нихилизам. Унутрашњем и вањском пролетеријату,

инородцима и интелигенцији се супротстављала држава.

Русија би за двадесет до тридесет година смирила

споредне слојеве и учврстила друштво на стваралачкој

основи да није дошло до октобарског преврата 1917. Власт

61

је свој вјерски идејни набој изгубила почетком 20. вијека и

одржавала се стихијски. Први свјетски рат 1914. је тражио

окупљање које руско посвјетовљено друштво није могло

обезбједити.

Док једни одобравају, други осуђују тај лом. Теорија

разумијевања треба да проналажењем насљедности спаси

смисао руске историје. Комунисти и либерали занемарују

особености националне историје, везују је за свјетску и

потчињавају општим законима. Али, органика националне

историје показује да су њени преокрети и парадокси

враћање на старо, његово одржавање у облику новог. Тако

она остаје руска, не успијева да постане европска.

Неспремност и неспособност националне историје да

се прилагођава „европском“ обрасцу је вриједност, израз

„особеног задатка у особеном простору планете“58. И

злосретни преокрети су особени начини прераде и

примања новог историјског материјала у национални

организам. Однарођена интелигенција59 тражи од народа

58 Александр Панарин, Реванш истории, Российская стратегическая

инициатива в XXI веке, с. 68 59 Право питање је зашто је руска интелигенција национално

неукоријењена? Односно, ако имамо у виду словенофилску струју,

зашто су у Русији власт узели и почетком и крајем 20. вијека

западњаци – тим више ако су против себе имали народ: бољшевици,

предвођени инородним елементом - Јеврејима, који су освојили тек

једну четвртину гласова за уставотворну скупштину, сељаке, а

либерали, односно квазилиберали – номенклатура и мафија, совјетског

човјека – грађанина СССР, који је вјеровао у високе идеале људског

братства и надахњивао се етиком рада и стваралаштва.

Ако имамо у виду референдум од 17. марта 1991. на ком се 75 одсто

грађана изјаснило за опстанак СССР, а он је ипак распуштен (није се

распао, као што тврде злонамјерни и лакомислени) онда произилази

један закључак: утицај совјетске власти и вањског чиниоца (САД и

других) је био јачи од народа, то јест недостатак истински народне

власти, демократије у самој земљи је један узрок, а други је

62

само прилагођавање, усвајање новог, али он се у свим

промјенама обнавља у новом облику. Неочекивани

узвратни прасци су дејства која „кажњавају“ нацију за

одступања од осног пута, враћају је њему.

Људи су у Русији почетком 20. вијека тражећи миран

пут њеног развоја направили велике несреће јер нису

увиђали у каквом времену живе. Водећи дио друштва је,

вјерујући у утопију напретка, спремао земљу за нови

свјетски поредак. Либерали су у тражењу начина

достизања тог поретка били лакомислени, а радикали

бескрајно утопијски самоувјерени. На врхунцу тих

очекивања почео је сурови свјетски рат. Са њим одједном

су докрајчене «оптимистичка слика будућности и вера у

напредак»60, мада је на почетку рата народ у Њемачкој и

другим европским земљама осјећао патриотски занос.

«Године 1914. национални хук све је преплавио, тако да се

у свим земљама чак и међународни раднички покрет

распао на националне фракције и носио, подупирао и

трпео сва та страшна збивања у Првом светском рату»61.

Епоха свјетских ратова је увелико промијенила

положај Европе у свијету, она је све увећала до свјетских

размјера. Равнотежу европских сила је смијенила

равнотежа свјетских средишта моћи. И израз «национална

непријатељска политика Запада и дијела муслиманског свијета, који је

довео до слома СССР.

Јачање демократије, народне власти схваћене на саборан –

православни начин (а не као либералну демократију, па ни социјалну)

је одговор на несреће које су снашле Русију у 20. вијеку. Сам народ је

најмање крив за зло које га је снашло. Додуше, и овдје се може уочити

једна особина Руса – помирљивост, трпељивост, која га и доводи у

тешка, па и катастрофална историјска стања. 60 Ханс-Георг Гадамер, Европско наслеђе, чланци, ПЛАТΩ, Београд,

1999., с. 6 61 Исто, с. 6-7

63

економија» је изгубио своје значење и смисао у времену

мултинационалних компанија и свјетске привреде, коју је

створила индустријска револуција. Она је преплавила

цијели свијет стварајући услове за живот и преживљавање

свих, али је истовремено постала и пријетња опстанку

човјечанства. Развој је Европу и свијет довео у стање у ком

би употреба нових оружја била заједничко самоубиство.

Нико не види ни излаз из еколошке кризе, претварања

Земље у пустињу усљед неограниченог исцрпљивања

природе. Огромни раст становништва и благостања су

створили те двије пријетње које се надвијају над

савременим човјечанством. Криза је свјетска и она може

бити ријешена само у интересу свих или никога.

Напредак не тече линијском логиком

просвјетитељства, већ у духу древне апокалиптике. Све

више могућности прометејске културе прате падови и

пријетње који смирују њену гордост. Противрјечности

напретка су чудне хедонистичкој свијести, али не и оној

која вјерује у високе вриједности. Велике успјехе прате

несреће, зато ван аскезе наступају кварење и разарање

човјека. Духовно просвјетљење је пут у истински живот:

«Пењите се, пењите, браћо! Храбро постављајте лестве у

срце своје, слушајући онога који је говорио: Ходите,

попнимо се на гору Господњу, и у дом Бога нашега (Ис.

2,3), који усавршава ноге наше да буду као у јелена, и који

стоји на висинама (Пс. 17,34), да постанемо победници на

стази његовој! Трчите, молим вас са оним који је говорио:

Потрудимо се, док не стигнемо сви у јединство вере и

богопознања, у човека савршена, у меру раста висине

Христове (Еф. 4,13), који је, крстивши се у тридесетој

години видљивог узраста, достигао тридесети ступањ

64

мислене лествице, јер љубав – то је Бог»62. У Рајској

лествици Свети Јован (525-608) пише о тридесет ступњева

које човјек треба да прође да би достигао духовно

савршенство. Судар великих очекивања и несрећа одликује

руску политичку историју од када у друштву превладавају

сљедбеници просвјетитељске теорије напретка. Руски

простор и вријеме, суровији него европски, на

просвјетитељске позиве у будућност одговара јачим

повратним дејствима. Како су се ти закони земаљског

живота одразили у руској историји почетка 20. вијека?

Бољшевички преврат је обиљежен падом у све већи

назадак што су се више трудили да земљу извуку из

омрзнуте феудално-капиталистичке прошлости теократске

монархије у свијетлу комунистичку будућност.

Бољшевици су наметали досљедни материјализам и

атеизам, нису се задовољавали либералном сумњом. Тако

су Русију вратили теократском уређењу у ком је

свакидашњи живот служио спасењу. Привредни неуспјеси

су учврстили власт кроз осјећање свеопштег пожртвовања.

Русија је за вријеме бољшевикā била изложена суровој

аскези. Ослобођење се преокренуло у поробљавање, а пут

испред свих у пад у варварство. Стаљин је на прелазу '20-

их у '30-те године обновио друштвену сагласност,

учврстио државу окончавши распуштеност врхова,

појачану указима Петра Трећег и Јекатерине Друге,

логиком европеизације „врхушке“. Национални раскол је у

том смислу био превладан. Класна идеологија је на свој

начин обновила архетип „светог православног народа“,

који се бори против силника цијелог свијета. Стаљинске

чистке су сијале страх, али их је народ доживљавао као

обнову светости, односно идејности, и праведности. Он је

62 Свети Јован Лествичник, Лествица, Романов, Бања Лука, 2008, с.

181

65

осјећао да је идеолошко ослобођење владајуће класе, до

ког је дошло '70-их, усмјерено против интересā већине.

Обновљена је и усамљеност Свете Русије у

непријатељском свијету. Као социјалистичка земља, која

гради праведно друштво за све народе, она поново

испуњава вишē свето позвање. Пошто није дошло до

свјетске пролетерске револуције поново је постала

усамљена. Непријатељ учвршћује јединство нације и

цивилизације свјесних свог високог позвања. Може ли се

та повезаност достићи лакше или снизити раван захтјева,

не намеће ли Русија цијелом свијету крсни пут светих

жртава? Да ли Русија као велика држава омета

посвјетовљење, ослобођење и демократизацију? У њој

многи виде посљедњу препреку на побједоносном путу

напретка. Руска судбина се доживљава као омрзнута

„достојевштина“ руске културе и карактера. Кругови и

преокрети свјетске историје дају ново освјетљење руске

историјске судбине.

Преврат августа 1991. је нова стратешка игра у коју

су увучени држава, народ и посреднички слој од ког

почиње лутање друштва. Овај слој је као носилац државног

управљања посредник и у цивилизационим везама са

Западом. Класа организāторā на Западу је настала

одвајањем послова производње од дужности власникā, а у

Русији одвајањем чиновничких, државно-управних

послова од сталешких дужности. Сталешка припадност

бољарству је давала и право на испуњавање државних

дужности. Формалну чиновничку рационалност је

заклањао појам сталешке части. Петар Први је одвојиo

управљачки посао од сталешке части. Појавио се нови тип

управно-чиновничке рационалности, чије обрасце су

налазили у њемачким земљама. Он је измијенио све

државне односе. Обрасце рационалности, реформе

државне управе Русија је повремено налазила на Западу.

66

Али, почев од Новикова и Радишчева, крајем 18. вијека

руска интелигенција се надахњивала западном слободом.

Првобитни циљ руских реформи покретаних с врха била је

дјелотворност, повезана с рационалношћу. Оне су

откривале и простор слободе, па су послије извјесног

времена обустављане.

Метафизика слободе укључује «слободу у име дуга и

слободу без дуга»63. Та разлика разјашњава шта су

различите групе совјетске елите '60-их и '70-их

подразумијевале под „деидеологизацијом“. Научно-

техничка и управљачка интелигенција је првенствено

подразумијевала самосталност стручњака ослобођену

идеолошког надзора. Хуманитарна интелигенција је

тежила слободи стваралаштва и живота без дуга позива.

«Дуг» је у тоталитарним друштвима добијао вањски,

принудни карактер. Главно је било ослободити се тог

омрзнутог бремена. Али живот без дуга, који је унутрашња

побуда и норма, а не наметнута обавеза која човјеку

одузима личну самосталност, није могућ. Тоталитарна

власт је дугу одузела унутрашњи духовни садржај и зато је

у „деидеологизацији“ превладала слобода без дуга, која

открива слабост тоталитарног атеизма.

Тоталитарна власт комунистичке државе је

одстранила цркву као «независну духовну власт“64. Бог као

виши од вожда је био непожељан да се у његово име не би

судила безбожна дјела власти. Политичка власт је умјесто

једног – вјерског духовног ауторитета увела други –

свјетовни, умјесто да народу дā слободу. Свјетовни

ауторитет – власт, је кваран и зато посао није успио. Са

одстрањењем Бога вожд је постао свемогућ, али

63 Александр Панарин, Реванш истории, Российская стратегическая

инициатива в XXI веке, с. 72 64 Исто, с. 73

67

деидеологизација и њега уклања као свету личност. Тако

се у атеизму послије тоталитаризма појављује

нихилистичка слобода без дуга, коју је за себе усвојила

номенклатура из времена Брежњева (1964-'82.). Она је уз

власт, њеном злоупотребом почела сабирати и имовину

повезујући се с криминалцима у трговини. Партијска

номенклатура је била дужна да деидеологизацију

протумачи као циљну рационалност веберовског типа, али

стварни правац су јој дали руски прикривени либерални

хуманитарци западњачког типа.

Нови номенклатурни власници су се зближили с

прикривеним либералима. Овај либерално-номенклатурни

савез је заобишао научно-техничку и управљачку

интелигенцију, која је својевремено покренула

деидеологизацију као пут ка самосталности стручњакā, као

идејно и политички конзервативан слој. Директори

великих државних предузећа и високи чиновници КПСС

су брже него средњи управљачки слој и научно-техничка

интелигенција прихватали либералне вриједности увезене

са Запада.

Да би озаконила стечену својину партијско-државна

номенклатура је тежила смјени власти. Она је идеологеме

руског либерализма протумачила конкретно, практично.

Западњачење је протумачено као слободнô изношење

капитала у иностранство; деидеологизација и

деетатизација као дјеловање криминалног капитала без

провјере; тржиште као владавина спекулација над

производњом; неотуђива права човјека као неотуђивост

имовине стечене криминалном приватизацијом. Догађаје

'90-их карактерише «срастање власти и криминала»65.

Нови капитал, номенклатурно-компрадорски монопол је

65 Л. В. Милов, История России XX – до начала XXI века, ЗКСМО,

Москва, 2010, с. 876

68

ослобођен свих обавеза пред друштвом, а не у смислу

слободног тржишта. Он уз помоћ савезникā на Западу

проводи западњачење земље, тим више што је мање

прихваћен у њој. То је основа савеза западњачке

интелигенције и нових капиталиста. Интелигенција још

није видјела да уска друштвена основа гура номенклатурни

капитал према Западу и диктатури. Главни власник

постали су официри бившег Комитета државне

безбједности (КГБ). Тајнā полиција је приватизацију

провела тако што је величина приграбљене имовине

зависила од хијерархијског мјеста у љествици власти.

Државни чиновници су се претворили у номенклатурне

власнике. Они су највећи западњаци утолико што капитал

држе у иностранству, и „најлибералнији“ у осуди државне

контроле над спекулацијама на унутрашњем и вањском

тржишту. Октобарски догађаји 1993. (напад војске на

Бијели дом 4. октобра) су довели до потпуног раскида

између дијела августовског покрета 1991. који је иступао

за ослобођење Русије од тоталитаризма и дијела који је био

за ослобођење нових капиталиста од сваке националне

контроле.

Класична сагласност руске државности - Свете

Русије, народа који се бори за вишу правду на Земљи и

државе је отворено одбачена. Русија је представљена као

историјски, насљедно тоталитарна држава, а народ као

тупи, мрачни отпадник цивилизације органски неспособан

да се прилагоди савремености. Тако је настала

«либерална» противнационална идеологија. Дојучерашњи

комунисти су почели свим средствима наметати свој сада

двоструки монопол, не само политички већ и економски.

Владајућа елита је убјеђивала народ да је избор

номенклатурни капитализам или обнова комунизма. А у

69

ствари либерализам и марксизам само „у хијерархији

замењују места појединца и државе“66, док им заједнички

идејни коријен остају просвјетитељски рационалистички

атеизам и космополитизам противни руском хришћанском

духу. Истинска демократија је могућа само када опозиција

постоји легално и легитимно и кроз политичко надметање

повремено мијења мјеста са влашћу. Нова власт је тежила

да успостави нови једнопартијски „демократски“ поредак,

као новог, непогрешивог хегемона. У „новој Русији“

опозиција је означена као зло са чијим ће уништењем

народ, коначно, бити слободан.

Руски западњаци не урачунавају западно искуство

које указује да упоредо с монополистичким

номенклатурним постоји и модел народног капитализма

ослоњеног на независно, самодјелатно грађанско друштво,

које «настаје из спонтаног стваралаштва и сарадње»67.

Успостављање народног капитализма као масовне

грађанске дјелатности у привреди је било могуће у

постсовјетској Русији. На личним рачунима грађана крајем

'80-их је било око половине националног дохотка (500

милијарди рубаља) док је истовремено на залихама било

исто толико производā. Да је приватизација државне

својине проведена демократски тај новац и опрема би се

срели. Уз доступне банкарске кредите за предузетнике који

почињу своје послове и изнајмљивање производне опреме

Русија би добила основу за развој народног капитализма.

Развој тржишног, такмичарског капитализма је одлучно

онемогућен. Пуштањем цијенā је разорена народна

привреда, а на другој страни се појавио слој богаташа

66 Наталија Нарочницка, Русија и Руси у светској историји, Српска

књижевна задруга, Београд, 2008, с. 379 67 Семјон Л. Франк, Духовне основе друштва, ЦИД, Подгорица, 1997,

с. 24

70

вођених на тајном списку претендената на приватизацију.

Раст цијенā и кеширање номиналā, уз одсуство

антимонополног законодавства, су изазвали инфлацију,

која је за неколико недеља опустошила многољетне

уштеђевине грађана. Тек послије такве конфискације

народних средстава објавили су приватизацију.

Основа анархокапиталистичког тумачења државе је

«класична либертаријанска формула: власништво над

собом и легитимно присвојеним ресурсима + слободна

размјена на тржишном механизму = легитиман систем

друштвених веза и максимум могуће слободе и благостања

за сваког понаособ и за друштво у цјелини»68. Идеологија

економског либерализма је у Русији '90-их начело

немијешања државе протумачила као одустајање од

антимонополног законодавства, као и подстицања

производне привреде порезима и кредитима, и контроле

спекулативне. Либерализам је представљен као право јаких

да пљачкају слабе и чувају монопол. Законити протест

против те разбојничке праксе је означен као црвено-црна,

комунистичко-националистичка побуна против тржишта и

демократије. Назив „црни“ је, према плану разрађеном у

тајним круговима «либералā», додан да би се оцрнила

патриотска «бијела» и «црвена» опозиција.

Идеологија напретка и хришћанска историја

Упоредо је интелигенција кроз дехристијанизацију

губила улогу просвјетитеља мāсā. И у Русији и на Западу

лијеви интелектуалци су увијек осуђивали силне и

охрабривали слабе, понижене, да ће они као изабрани у

68 Aleksandar Savanović, Anarhokapitalizam – Politička filozofija

antidržavnog kapitalizma, Fakultet političkih nauka, Banja Luka, 2011, с.

99

71

вишем вјерском и моралном смислу наслиједити земљу.

Од времена појаве хришћанства све велике ослободилачке

идеје су засноване на овом парадоксу. Руски

интелектуалац је тираноборац, вјесник историјске освете

слабих над силним. У основи руског социјализма је био тај

вјерски месијанизам. Руска интелигенција је кроз

западњачку либералну поуку тржиште схватила у духу

теорије „природног одбира“ и одустала од моралног и

историјског повјерења у понижене. Сиромаштво је

тумачено као знак нерадности, а не светости. Поражени су

означени као достојни своје зле судбине.

Извор несрêћā су нашли у духу народа због

лијености неспремног за приватизацију и тржиште.

Приватизатори би несебично подијелили имовину с њим

да није такав назадан, ослоњен на стара јамства државе.

Засађивање «америчког модела» - политичко, економско,

социјално и културно, на руском тлу '90-их, након пада

комунизма, није успјело. «Приватна својина и слободно

тржиште – то још није гаранција високог нивоа

цивилизације»69, за такав живот су потребни здраво

друштво и држава. Руска интелигенција је од

обоготворења народа стигла до расног презира према

њему. Тако је руско друштво завршило један историјски

круг.

Овим је оповргнута линијска концепција

„неизбјежног“ напретка. Извођењем Русије из породице

„нормалних“ земаља и увлачењем нових отпадникā из

трећег и четвртог свијета попуњених бившим

социјалистичким земљама у споредни простор „против-

напретка“ напредак губи положај свеопштег историјског

69 Павел Хлебников, Крестный отец Кремля Борис Березовский или

история разграбления России, Издательство ДЕТЕКТИВ-ПРЕСС,

Москва, 2001, с. 316

72

појма и постаје судбина изабране мањине. Тако се умјесто

оптимистичке појављује песимистичка концепција

историје. Ако је напредак за једне назадак за друге, игра с

нултим резултатом, тада већина човјечанства мора

тражити неки други историјски пут. Европска фаустовска

култура се уздигла рушењем природе и историјског

насљеђа других крајева Земље. И Русија је суочена са

потребом да преиспита своје историјско биће у сусрету са

охолом оцјеном коју о њој изриче европоцентрична логика

историјског напретка.

Либерална хедонистичка идеологија настоји да

одбаци руско насљеђе и националну историју. Изласком из

СССР сама Русија је покушала да се из евроазијског извуче

у «цивилизовани» европски простор. Поборници

западњачења су тежили да руску свијест промијене

одузимањем њене чежње за вишим смислом живота. Вјера

«великих учења» у напредак је још повезивала људе у

духовне заједнице. Потпуно либерално посвјетовљење је

оголило владавину безграничног номинализма70.

Присталице методолошког индивидуализма (К. Попер, Ф.

А. фон Хајек и други) се чак противе кориштењу «у

социјалном сазнању таквих општих појмова као 'друштво',

'класа' и других»71. Номинализам спушта смисао

заједничког историјског искуства «до свакидашњег и

70 Nomen (лат.) – име, назив. Номинализам - философски правац који

пориче постојање општег и разматра га само као име. У средњем

вијеку је вођен дуги спор присталица номинализма и реализма –

платонистичких концепција које су заступале реалност, стварност

општег (врсте, класе, бројеви). Крајњи номинализам тражи одустајање

ос свих општих појмова, што би водило немогућности постојања

науке. У математици постоје само апстрактни, општи појмови. 71 О. Хеффе, В. С. Малахов, В. П. Филатова, Современная западная

философия, энциклопедический словарь, Росийская академия наук,

Институт философии, Революция культурная, Москва, 2009, с. 164

73

личног»72. Хедонисти историјски ток мјере добрима

свакидашњег личног благостања. Умјесто виших смислова

они у историји траже прагматичне циљеве и разлоге.

Заправо сваки нови подухват реформаторā открива

„други“ план историје са повратним, непредвидивим

дејствима. Умјесто спуштања са неба митова на земљу

рационалности пали су у хаос пакла. Ниво предвидивости

и владање стањем су падали са увођењем рационалности, у

којој постсовјетско доба знатно заостаје за совјетским.

Либерали су хтјели да из историје истјерају пожртвовање

оставивши само побуде личног „морала успјеха“, а велике

историјске заокрете замијене лаганим побољшањима.

Пошто је свакидашњи живот био све гори политичари су

убјеђивали народ да су неуспјеси случајна одступања, која

ће бити отклоњена новим подухватима владе.

Владајући „демократи“ су предбацивали народу да не

може да усвоји свјетовни прагматични поглед на живот јер

је привржен старим „митовима“. Али, стварност је

убједљивија од њих. «Учитељи су обећали улазак Русије у

европски дом и стратешко партнерство са САД. У

стварности осудили су је на прије невиђену осамљеност, не

само у даљем већ и у 'ближем' иностранству»73. Обећали су

претварање народа у предузимљиву «средњу класу», а

свели га на сиротињу сатјерану у гето. «Успјеси» малог

дијела становништва, „нових Руса“ '90-их су били стварни

успјеси нитковā.

Они су тежили да разврате моралну свијест народа

чинећи га цинично алавим. Зато га одвајају од умјетничке

класике, књижевности и музике, која обнавља патос

хришћанског морала. Постмодернистички интелектуалци и

72 Александр Панарин, Реванш истории, Российская стратегическая

инициатива в XXI веке, с. 80 73 Исто, с. 81-82

74

умјетници и дно савременог масовног друштва су

прихватили порнографију за савремени стил. Наука,

култура, образовање и производња високих технологија су

потискивани као неисплативи. Економска и

постмодернистичка критика високе културе се зближавају,

исмијавају моралне норме и одбацују све што не даје

неодложну добит. Обе из културе изгоне истину, добро и

љепоту.

У Русији су се драматично судариле хедонистичка

свијест, која тражи неодложне успјехе, и историјско

искуство неуспјеха. Хедонисти руску историју осуђује као

неисправну, журно траже да се одустане од ње због

недостатка животног благостања, што не доприноси њеном

разумијевању. Смисао историјског тока треба откривати

признајући вриједност и његових трагичних резултата. На

дјелу је побуна новог покољења, које хоће неодложно

остварење својих жеља, неспремног да дијели одговорност

за бреме руске историје. У стању порицања смисла

историје, које прати морални пад, народ не може

преживјети. Са преосмишљавањем њене вриједности биће

обновљена веза покољењā и превладан раскол на Русе и

„нове Русе“. Критика историјског искуства Русије

захтијева превредновање појмова «свете Русије, изабраног

православног народа, свете осамљености у свијету»74 у

свјетлу савремене историје.

Самоћа је '90-их, након слома СССР, по други пут у

20. вијеку, постала судбина Русије. Бољшевици су 1917.

растурили војску и државу надајући се свјетској

пролетерској револуцији. Умјесто ње и сретног растварања

у социјалистичкој породици Русија се нашла у

непријатељском окружењу. Ипак, успјешно се

супротставила цијелом „буржоаском“ свијету и

74 Исто, с. 84

75

успоставила војну равнотежу с њим. Војна моћ СССР је

'70-их била једнака укупној моћи САД, Западне Европе,

Јапана и Кине. Совјетски патриотизам је више био

државни него народни. Љубав према Отаџбини је

поистовјећивана с вјером у комунизам, што је отварало

питање судбине патриотизма ако комунистичка власт

пропадне. При том је важно схватити «националне

коријене руског комунизма, његову детерминисаност

руском историјом»75. Душу руског народа је кроз вијекове

обликовала православна црква, све до руских нихилиста и

комуниста. У руској души се сударају природна стихија

бескрајног руског простора и православни аскетизам,

усмјерен ка оностраном свијету. Силина руске државности

је условљена величином земље и народа. И у совјетском

друштву интереси народа су приношени на жртву држави.

Истинско руско родољубље се никада није сводило

на љубав према својој земљи, оно је било свето

родољубље. Родна земља се доживљавала као света, што је

најбоље изразио Тјутчев у стиховима о походу Цара

Небеског по руској земљи и њеном благосиљању. Христос

је руску земљу походио у хаљетку, који отјеловљује

смирење, а не као моћни цар, који мачем намеће свети

поредак. Историјско позвање, судбина Русије је да,

насупрот Западу, утврди «побједу права и историјске

законитости». Револуција се на Западу развила из

«примата људског 'ја', заснованог у католицизму и

протестантизму, и из 'гордости ума', изражене у 'разорној'

њемачкој философији. Револуција се, развијајући 'учење о

врховној власти народа', супротставља вјери... За њу је

карактеристична изнуђена добротворност и братство из

страха (умјесто братства из љубави према Богу).

75 Николай Бердяев, Истоки и смысл русского комунизма, YMCA-

PRESS, Париж, 1955, с. 7

76

Револуција је, закључује Тјутчев, непријатељ хришћанства.

Њој се супротставља хришћанска земља – Русија. Борба

међу њима је неизбјежна. Револуција се спрема за

'крсташки поход' против Русије»76. Од исхода те велике

борбе, какву свијет још није видио, зависи политичка и

вјерска будућност свијета на многе вијекове.

Хришћанско смирење као свето постаје извор болног

осјећања љубави, сажаљења и саосјећања. Оно је

непосредно супротно надменој „гордости“ совјетског

човјека, која је и заказала. Комунисти су насупрот вољи

народа, израженој на изборима за уставотворну

скупштину, узели власт у Русији 1917. Људи који су

вољели Отаџбину зато што је најнапреднија и најмоћнија,

окренули су јој леђа када је утврђено да је „заостала“.

Бивши партијски патриотизам, који је мијешао Отаџбину

са странком, а љубав према њој чинио зависном од њеног

односа према напретку, се претворио у партијску мржњу.

Ти патриоти су по логици напретка прешли у супротни,

либерални правац и завољели САД као прије СССР видећи

у њима наду човјечанства.

Савремени човјек кроз идеологију напретка признаје

само успјехе у личном и у животу земље, неспособан да се

врати хришћанској саосјећајној љубави. Од појаве Христа

саосјећање је заштитна сила јача од сваке материјалне

моћи. Од тада самопоуздана сила бива унижена, а

понижени награђени («Блажени нишчи духом, јер је

њихово царство небеско»). Људска немоћ, ништавност је

трострука – ништавност знања, доброте и ништавност

дјелā, тојест мисаона, морална и дјелатна: «Ово сазнање и

осећање крајње немоћи и крајњег ништавила назива се

76 А. В. Малинов, А. В. Прохоренко, Философия истории в России,

Европейский Дом, Санкт-Петербург, 2010, с. 56

77

нишчетом духа»77. Она се противи охолости духа, која је

мајка свих људских зала. Увиђање властите немоћи води

скрушености срца, које тражи милост и помоћ од Бога.

Скрушеност, смиреност је основа свих врлина, духовног

живота хришћанина. Она води ка Богу. Сазнање своје

ништавности човјека чини великим пред Богом. С

побједом над злом охолости у људску душу улази Дух

Божји.

У СССР је временом било све мање Свете Русије, а

све више надмене уображености која је уважавала само

силу. Зато је велика држава пала као кућа од карата, без

испаљеног метка. Говори се о завјери Запада и тајном

преображају елите, која је замијенила социјализам за

статус приватних власника, и о изгубљеном привредном

надметању. Мноштво потпуно постојаних земаља немају

посебне привредне успјехе, њихово становништво живи

много слабије него што је живјело у СССР. Ипак, оне своје

постојање не чине зависним од идеологије напретка и

привредних успјеха.

Да ли је са историјског становишта важније

саосјећање и солидарност са слабима или пријатељство и

поштовање моћних? («Блажени су гладни и жедни правде,

јер ће се наситити»). Душа кротког човјека жуди за

правдом, охоли храни своју сујету. Кротки се не може

задовољити земаљским добрима, он «тражи Божју

правду»78, Божију истину и поредак у души и друштву.

Правда је «знање истине и правило владања»79, све што

човјек треба да зна и твори. Христос је пуноћа правде,

77 Владика Николај, Први Божји закон, Десет Божјих Заповести

датих Мојсију *** Рајска пирамида, Тумачење Христових

Блаженстава, ИХТУС, Београд, 2001, с. 59 78 Исто, с. 68 79 Исто, с. 69

78

истина и поредак («Ја сам истина, и ја сам пут»). Многи

хришћани су презрели жудњу за свјетским добрима,

повлачили се у пустињу и у себе да би утолили духовну

глад. И моћни цареви су се дивили светим људима. А

једина глад која ће се заситити је глад за правдом Божијом,

варљива жеља за свјетским похотама остаје незасита. То је

питање и унутрашњег устројства и преживљавања у

свијету.

Либерали су први у Русији за које је хришћанска

вјера бесмислена, и комунисти су јој били ближи. «Нови

Руси» државни поредак отворено граде по жељама

„силних“. Слабе презиру и осуђују на изумирање. Либерал,

«нови човјек» не признаје ништа осим личног успјеха.

Русија је пријашње сиромашне савезнике напустила, а

пријатеље тражила у богатим земљама, које су, руководећи

се истим тим мјерилима, безобзирно одбацивале њено

друштво. Да би им се додворила учинила је нечувене

уступке и у својој националној безбједности. Нови пагани,

позитивисти који су постали владари Русије, су само у

материјалној сили видјели снагу и постојаност. Осјећајући

да она недостаје Русији беспоговорно су предавали све.

Нису схватали да материјална слабост може бити извор

родољубља и солидарности. Русија '90-их привредно више

није била свјетски значајна држава. Губила је чак и од

слабијих (Чеченија) као бездуховна сила, која без боја

одступа пред моћнијим противником.

Питање историјске судбине Русије и цијелог свијета

се тиче прелаза из састава јаких, ослоњених само на силу, у

састав слабих, који признају само правду. Брига за људске

душе је далеко већа него за материјална добра. Највећу

жртву, највећу милост, која је љубав, учинио је Христос

положивши свој живот за невољни људски род. Човјек

који више цијени земаљска добра него душу не може бити

милостив [«Милостив човјек чини добро души својој»

79

(Приче 11, 117)]. Милост људима је жртва Богу. Људи се

сусрећу као браћа мислећи на Бога Оца.

Милост чисти срце од гријеха, на њој је основана

чистота срца, коју не може осјетити себичњак и тврдица.

Срце је «средиште душе»80, у њему се рађају жеље и

страсти [«Сине, изнад свега чувај срце своје» (Приче 4,

23)]. Из чистог срца се сазнају закон и воља Божја, Бог «се

показује у чистом срцу човековом»81. Човјеку, који се

својом слабошћу спушта, је дато да се Божјом силом,

љубављу диже до висине Божанства. Он треба да очисти

своје срце од гријеха. Срце се чисти вјером, надом и

љубављу, сјећањем смрти, трпљењем и кроткошћу.

Чистота даје мир срцу («Блажени су миротворци, јер

ће се синови Божји назвати»), жеље за пролазним и опаке

страсти чине га неспокојним. У тишини чистог срца огледа

се Бог. Измирење је потчињење људске Божјој вољи, а

измирење међу људима се не остварује међусобним

погађањем, већ кроз «свеопште признање воље Божје»82.

Свеци су давали мир цијелој природи, и звјерима, јер се

она узнемирава само грешним људским немиром.

Миротворац у име Оца небеског «објављује братство

људи, и у име богољубља братољубље»83. Само на вишем

плану сродства се може успоставити прави и трајан мир.

Не грађани, већ само браћа, синови небеског Оца могу

живјети у миру («Браћа сте, имате једног Оца на

небесима»). Заједничко поријекло је највише надахнуће и

оправдање мира међу људима. Свети дух доноси

озлојеђеним људима дар мира и душевно здравље.

80 Исто, с. 74 81 Исто, с. 75 82 Исто, с. 78 83 Исто, с. 78

80

Сви који живе за правду Божију су гоњени («Блажени

су гоњени правде ради, јер је њихово царство небеско»).

Демонске душе мрзе и прогоне оне који су задобили мир и

уносе га међу браћу. Као што разбојници нападају

богаташе, опаки људи прогоне праведнике [«А и сви који

хоће побожно да живе биће гоњени» (II Тимотеју 3, 12-13).

И апостоли су прогоњени камењем, прогоњена вјера се

прекаљује. Син Божји и сви синови Божји по благодати су

гоњени због правде Божје.

Христос је оваплоћење правде Божије, хришћанске

истине и владања. Страдање за правду, за Христа

потврђује све остале хришћанске врлине. Срамоћење,

прогоњење, лаж и клевета је посљедње и најстрашније

искушење вјерног, мучеништво за Христа прекаљује душу

и срце. Добровољно мучеништво за истину и правду је од

апостолских времена живи огањ у Цркви Христовој.

Хришћански мученици вођени на губилиште су пјевали

духовне пјесме, такав призор није виђен у историји

свијета. «И наше је време пуно мучеништва и мученика.

Милиони мученика у Русији посведочили су свету, да још

непрестано трају апостолска времена, и да је жетва Божја

врло обилна и сада као и некада»84, многи су изложени

гоњењу ради Христа.

Хришћански пут иде од смирености до мучеништва

(«Радујте се и веселите се, јер је велика ваша плата на

небесима»). Радост није пролазна тјелесна, већ непролазна

духовна, синовска радост по љубави. Хришћанске врлине

су једна жива, нераздјељива цјелина. Рајска пирамида, коју

у свом срцу зида побожан човјек, личи на Господа Исуса

Христа.

84 Исто, с. 85

81

Техничка цивилизација и постиндустријско друштво

Човјечанство не може опстати на путу увећавања

своје материјалне снаге. Потрошачко друштво је погубан

правац кретања, потребан је прелаз у ново, постекономско

доба. Наше доба краја техничке цивилизације подсјећа на

касну римску по споју безграничне моћи и бескрајне

бездуховности. Бездуховне цивилизације порађају спој

губитка смисла живота с насиљем ништарија које себе

сматрају за надљуде. Русија се у облику СССР распала

управо као такав бездуховни Рим. Руски „демократи“ у том

поразу виде претварање Русије у обичну државу, која

изгубивши месијанске тежње и интерес за велику историју

може да постане сретна земља. Пострелигиозно мишљење

је на мјесто Бога поставило ум историјског напретка, и

уплашивши се жртава наумило да историју претвори у

удобну, досадну свакидашњицу.

Велика историја се свети проваљивањем стихија,

које нису предвиђене либералним нацртом «позитивног

доба». И у Русији политика либералних стратега је

предвиђала излазак из историјског времена и евроазијског

простора у сретни живот ослобођен старог терета. Али

велико вријеме и простор не остављају Русију на миру,

ломе планове реформаторā. Бивше совјетске републике не

могу живјети као мале самосталне државе: «Русија ствара

блок са православним језгром под својим вођством и

тампон од релативно слабих исламских држава којима ће,

у различитом степену, доминирати и од којих ће покушати

да уклони утицај других сила»85. Руско-украјински односи

су за источну Европу оно што су њемачко-француски за

западну, они су «језгро од суштинске важности у

85 Семјуел Хантингтон, Сукоб цивилизација, ЦИД, Подгорица .

Романов, Бања Лука, 2000, с. 182

82

православном свету»86. Догађаји на границама Русије,

«обојене револуције» у Грузији, Украјини, средњој Азији и

другдје злослутно наговјештавају могуће потресе и у њој

самој. Цивилизација коју је она скоро хиљаду година

стварала има своје законе. Напуштене просторе

покушавају да преузму нови ујединитељи са католичко-

протестантског Запада и муслиманског Југа. На дјелу је

«принципијелно нова тенденција разграничења

постсовјетског свијета: дио земаља учвршћује своје односе

с Русијом, усмјеравајући своје економске, политичке и

културне перспективе на Исток, друга група земаља

устремљена је искључиво на Запад»87. Дотле се ова

племена пагански сукобљавају разарајући индустрију и

културу, што их води у трећи свијет.

Пропадање ових простора би уназадило цијелу

Евроазију. За њега је заинтересован само Запад да би као

техничка цивилизација продужио своје постојање

кориштењем јефтиних сировина, енергената и радне снаге.

Грађански рат у Украјини му данас служи за исцрпљивање

Русије и цијелог словенско-православног свијета.

Претварање бившег СССР у сировински додатак Запада

одгодило би давно дозрело, скупо глобално престројавање.

Сазрели су потреба и вријеме за преображај свијета.

Потрошачка нарав је кочница духовног развоја, а у

привреди је постојећи производни систем еколошки

расипан, скуп. За преображај који може да угрози његову

улогу друштвеног и културног предводника Запад није

припремљен. И бирач је као „потрошачки човјек“

неспреман за сазрело глобално престројавање. Потрошачка

86 Исто, с. 187 87 А. Н.Данилов, Трансформация постсоветского пространства и новый

мировой порядок, у: исти (ур.), Постсоветское пространство в

миропорядке XXI века, МЕДИАФАКТ, Минск, 2011, с. 16

83

друштва Запада могу опстати још једно вријеме само на

рачун повратка другог свијета у трећи.

Руски либерали су рачунали да ће резултат

њихових грубих реформи бити прикључење дојучерашњег

другог свијета првом. Умјесто тога он је пао у трећи

свијет, а Русију као бивше средиште социјалистичког,

другог свијета нису примили у заједницу развијених

капиталистичких земаља Запада. По замисли „златне

милијарде“ ова заједница је због еколошког преоптерећења

ограничена на Запад. Ако постиндустријско друштво буде

продубљавање европске „фаустовске“ културе, трећи и

бивши други свијет ће се заиста наћи изван те изабране

мањине. Најновији «покушај Русије 'да постане Запад'

поново није пошао за руком, мада је то било плаћено

геополитичким позицијама које је она изграђивала током

четири вијека»88. Заједно са руском државом руши се сав

поствизантијски простор.

Техничка цивилизација подрива изгледе за цијело

човјечанство. Русија, носилац великог византијског

насљеђа, треба да сагледа ускост видокруга и животних

начела фаустовске културе, да савремену западну

стратегију осуди као расистичку и замијени

хуманистичком у духу хришћанског и просвјетитељског

универзализма. Треба осмислити мјесто у историји народа

и земље које Запад није удостојио да прими у друштво

изабраних. У Русији је заустављен свјетски ток

западњачења, они који су очекивали и тражили успјех

проклињу је. Западњачење је само покушај опонашања

Запада у потрошњи богатстава чији извори пресушују. Са

овим сазнањем сазрео је духовни препород свијета.

88 Наталија Нарочницка, Русија и Словени у свијету промјена,

Богословски факултет Српске Православне Цркве у Београду, Београд,

2003, с. 286

84

Пропаст западњачења Русије је почетак краја фаустовске

културе и техничке цивилизације која је сматрана за

свјетску.

У Русији је доба војно-управног господства номадске

степе над земљорадничким свијетом завршено крајем 15. и

током 16. вијека стварањем огромне сељачке хришћанске

земље. За тај подвиг народ је своју земљу назвао Света

Русија. Од петровских реформи почиње њена борба с

техничком цивилизацијом и моделом живота сличног

техничком, која, као и борба са степом, траје два и по до

три вијека. За то вријеме Русија неколико пута само што

није постала Запад, што би била коначна побједа његовог

модела друштва и културе. Данас се у руском простору

рјешава свјетско-историјски спор између индустријског и

постиндустријског друштва у ком Запад хоће да на даљи

развој примијени свој индустријски модел. Када је постало

јасно да је власт, упркос преносу тежишта са физичке,

индустријске на интелектуалну - производњу знања, остала

у рукама капиталистā, концепције постиндустријског

друштва су почели карактерисати као «социјалне

утопије»89.

Русији с почетка 20. вијека је до коначног

западњачења мало недостајало. Индустријализација је у

њој са Октобарским превратом постала сурова, што је

довело у питање индустријско искуство уопште. Можда то

Русију припрема за развијање друкчијег модела

постиндустријског друштва. Уништавање њене индустрије

'90-их је било смишљени пут у трећи свијет. Обнова

усмјеравајуће улоге културе, уз покретање руског

византијског насљеђа, би била стваралачки одговор

89 И. А. Гобозов, Социальная философия, Академический проект,

Москва, 2008, с. 227

85

могућег истински новог, постиндустријског друштва

знања на беспућа техничке цивилизације и западњачења.

Осјећање свете осамљености, основа самосвијести

Русије, обећало је достизање смисла. Татарско ропство је,

уз материјалне и људске жртве, посезало на сам смисао

живота. Ханове харачлије су одузимале љетину, а

ослободилачке битке су се сто педесет година заредом

завршавале поразима и повратком у још суровије ропство!

Народ је духовно пропадао, али Куликовска битка 1380. је

у живот вратила смисао – могуће скоро ослобођење. Тај

смисао је продубљен до крајности када је добио свети

израз.

«...Предвече, када је дневну жегу, најзад, сменила

свежина, приближили смо се постољу споменика и

прочитали стихове Лазареве клетве. Поље се

распростирало на све стране од куле као тихи валови. Кроз

лаку ружичасту измаглицу испарења од земље плавеле су

се у даљини планине, које са сваке стране опкољавају

Косово поље као камена круна.

... поље ће као некада у предвечерјима, опојно

мирисати својим балзамским травама. И планински венац

ће преживети недирнут – управо онакав каквог су га

видели српски војници на свој последњи Видовдан.

Не престаје да ме задивљује необична појединост

словенске историје: три недеље пре Косовског боја, далеко

на северу, међу зидинама Кремља умро је од ратничких

рана још један свети кнез – јунак још једне битке XIV века

– владар Москве и 'всеја Руси', Димитрије Донски. Године

1380. извео је руске пукове ка горњем току реке Дона и

тамо, на Куликовом пољу, на дан Рождества Богородице,

сачекали су Мамајеву хорду. Тада су победили, али уз

страшну цену. Многе хиљаде Руса пале су на Куликовом

пољу, а изранављени кнез Димитрије нађен је тек

предвече, после битке. Радост због победе повратила га је

86

у живот, али за релативно кратко време. Умро је још млад,

не навршивши ни четрдесет година.

Поље Куликово и поље Косово, раздвојени једно од

другог хиљаде километара, у метаисторијском

пространству налазе се једно поред другог, као два војника

једног истог пука.

Као борац-појединац из руске војске тада је на

мегдан иступио јунак-монах Александар Пересвет, и он је

први од наших мртав на траву пао. ...

Православно словенство је тада победило – и на

Косову пољу, и на Куликовом пољу – зато што је добило

битку на небесима. Што смо ми живи до дана данашњег,

то је зато што за собом имамо та два света поља»90.

Русија служи идеалу праведног, хришћанског односа

према свим народима, који треба да се саберу у један

«духовни Јерусалим»91. У њиховим језицима и културама

треба да живи тај општи васељенски дух. Света

осамљеност Русије у свијету послије пропасти Византије је

историјски догађај стицања вишег смисла живота, руски

дух не може да се задовољи свакидашњим благостањем.

Руси су теократски народ, при том духовно рањив.

Неуспјеси брзо изазивају разочарење, пламену вјеру

смјењује безвјерје. Русија је рањива само од рушења

смисла. Руску монархију је разорило подозрење у смисао

рата, оно је довело до распада војске, а за њом и државе.

Бољшевичка владавина је током 70 година погубно

разарала смисао сељачког рада, који не само што није

плаћан, већ је и претваран у ропски док су плодови

уништавани. И у индустрији је производња упропаштавала

становништво.

90 Јуриј Лошчиц, Димитрије Донски, Просвета, Београд, 2000, с. 7-9 91 Е. Н. Трубецкой, Смысл жизни, Издательство Республика, Москва,

1994, с. 380

87

Власт успостављену августа 1991. треба оцијенити по

мјерилу смисла, не само дјелотворности. Руска

свакидашњица је стравично пропадала, али је посебно

опасан губитак вјере у смисао историје. Присвајање

демократије од стране номенклатуре је пријевремено

угасило либерално-демократски мит. До могуће побуне

против тираније бирократије, коју је он надахњивао, није

дошло. Појавиле су се и теорије које историјско кретање у

Русији тумаче као вјечно враћање тиранији и ропству, које

кочи свјетски напредак. Русији је крајем 20. вијека

пријетио потпуни губитак смисла постојања. Људско

одушевљење се гаси у савременом свијету. Либерали,

уплашени крајностима масовних полета више воле

друштво у стању духовне малокрвности. Празнину

испуњавају индустријом разоноде, изазовима масовних

медија и лукавствима полне распуштености.

Тоталитаризам је као културна појава крио

бесмисленост. Либерална пропаганда скрнави светиње и

подрива вјеру да би угасила изворе масовног одушевљења.

А Руси су од предака «добили најбоље што је под небом:

савјест и праведност»92, љубав и жртвеност. Сада иде удар

по руској историји, која је била велика као и Русија.

Главно је одупријети се малодушности, којој се радују

непријатељи. Тоталитаризам је крио, а либерализам

открива и чак заступа бесмисао.

Симбол социјалистичке индустријализације је по

њеној нељудскости постао гулаг, који изражава бескрајни

презир техничког ума према живом. Техничком уму се даје

људска субјективност. Тежи се аутоматизацији, стварању

техничке средине у којој човјек уопште није потребан.

Пророчанства оцртавају будућност у којој је човјек

92 Владимир Крупин, Книга для своих, Институт русской цивилизации,

Москва, 2012, с. 278

88

потиснут из производње и заузет играма доколице. У

свијету у ком озбиљне послове обавља техника вриједност

човјека је ништавна. Постмодернизам је одразио положај

човјека изгнаног из озбиљног живота у игру. Индустријска

цивилизација је више пријетња опустошења и

обезврјеђења човјека него природе. Обе ове опасности су

највеће размјере добиле у Русији. Вјештачка мора,

окретање тока ријекā, исушивања и наводњавања су

уништавали руски пејсаж. Претварање друштва у додатак

техници, изградња градова око творницā је довела у

питање духовни опстанак земље. Индустријализација је у

Русији повезана с тоталитаризмом и гулагом. Русији је

више него другим земљама потребна друкчија будућност

зато што је у њој индустријализација провођена крајње

нечовјечно.

Тој будућности се могу дати крајње инструменталне,

техничке одлике. Могу се развити нове високе технологије

умјесто старих индустријских, умјесто производње ствāрӣ

производња знања. Али, ту нема најважнијег, стварања

новог система вриједности као начина да се избјегне

пропаст природе и друштва. Културолози требају преузети

од инжињерā главну улогу у осмишљавању

постиндустријске будућности. Индустријализација je у

Русији жешће него игдје себи потчињавала живот, ширење

технике је у њој показало своје антрополошке и онтолошке

недостатке. Постиндустријско доба у Русији превазилази

захтјеве удобности потрошачке свијести. Потребно је

преиспитивање самих начела устројства индустријског

друштва за које је народ жртвовао све, али се будућност

показала гора од прошлости.

89

У прилазу историји треба се прожети њеним

«духом оптимистичке трагедије (истакао Б.К.)»93, гдје се

добици оцјењују по достојанству, а не успјеху. Питања о

достојанству и поријеклу тоталитаризма су уско повезана.

Запад и руски западњаци занемарују разлике између

тоталитарне и ауторитарне патријархалне културе.

Совјетски тоталитаризам није изокренути „царски

деспотизам“. Природа тоталитаризма није «азијатска».

Петербуршко раздобље историје је дало велику књижевну

класику, највиша дјела слободног духа и савјести. Та

слобода је погубљена послије бољшевичког преврата, у

духовно неплодној атмосфери СССР. Реформа Александра

Другог (1855-'81.) је дала земску самодјелатност,

независно судство и смјелу адвокатуру, која штити

личност пред државом. Монархија је развијала слободно

предузетништво у граду и на селу, сељачка газдинства

народно-демократског типа. Бољшевици су у крви

угушили охрабрену и преварену Русију. И њиховим

духовним насљедницима је својствен унутрашњи расизам.

Они омаловажавају монархију да би штета која је нанесена

народу изгледала мања.

Солжењицин, настављајући Достојевског, показује

да гулаг није повезан с органиком старе патријархалне

културе која је у ауторитарности била добродушна. Он

људе посматра «према испољавањима њихове воље за

животом и способности да преживе личну трагедију, која

је истовремено и трагедија читавог народа»94. Постојећи

«систем власти се уз помоћ терора и застрашивања

протеже на читаву земљу», људи су поданици поретка

93 Александр Панарин, Реванш истории, Российская стратегическая

инициатива в XXI веке, с. 96 94 Мила Стојнић (ур.), Руска књижевност 2, Свјетлост, Сарајево .

Нолит, Београд, 1978, с. 465

90

заснованог на неповјерењу. Упркос потреби да се преживи

и моралној агонији, у људској души се буди зов срца и

савјести. Затвореници «размишљају о догађајима и траже

путеве излаза за Русију»95, истину и животну мудрост.

Гулаг је славећи механику оспоравао права живота. Он је

био ватра кроз коју је пропуштана стара Русија да се

добије нови човјек. Стаљин је током своје владавине

«наметао једну нову монолитну културу» покушавајући да

«све стваралачке мислиоце преобрати у 'инжењере

људских душа'»96. Тоталитарни поредак прожет логиком

индустријске технике је био изазов природи и култури.

Бесчовјечни техницизам је производ касног

европског рационализма. Супротстављање разума

осјећањима се у условима машинске производње

преокреће у супротстављање технизованог чиновничког

уређења стихијама народног живота. Народна култура

„смијеха“ (М. Бахтин) је бранила права живота пред

ситничавим чиновничким разумом, који је у совјетској

Русији добио и неограничене полицијске дужности. Он је

не само укроћавао већ и уништавао непосредну бујност

живота. Гулаг и психијатријске болнице нису изум

бољшевизма. Њихов пралик су раднички дом и нова

болница, установе европског новог доба, које су

припремале доње слојеве за нови мануфактурни рад туђи

раду занатлије или земљорадника (М. Фуко). Пориви

живота су гушени да би се човјек претворио у робота.

Западни идеал модерног човјека није био само владање

95 Исто, с. 467 96 Džejms Bilington, Ikona i sekira, Istorija ruske kulture, jedno tumačenje,

Rad, Beograd, 1988, с. 613

91

природом помоћу науке, технике и индустрије, већ «и

владање историјом, што значи друштвом и државом»97.

Битку техничке цивилизације у настајању са

животом најбоље су описали друштвени теоретичари

Француске, у којој је посљедња модернизација проведена

1950-'60-их година. М. Фуко, Ф. Фурастје, Ж. Фридман и

други су описали ток „рационализације“ живота духовитог

народа који се тешко привикавао на техничку дисциплину.

Француску су модернизовали људи који су сачували

националну самобитност и зато нису немилосрдно ломили

и уништавали. Технократска култура је ступила у дијалог с

националном и кроз њега је постала савремена Француска.

Монологу склони модернизатори у Русији су натјерали

друштво да се покорава. Зато је техничка цивилизација у

њој крућа, опсједнута индустријском величином.

Човјечанство је на прагу заокрета према

постиндустријском добу, којем ће требати нова култура са

мање рационалности, а више уобразиље и интуиције. «Ум

није наша највиша способност»98, већ мудрост, која се «не

наслеђује, него је дело највеће благодати небеске»99. Она

се стиче узношењем душе до голубије чистоте, са њом

«почиње небески живот». Постиндустријско друштво ће

обновити духовно насљеђе и способности које је

пригушило индустријско. Гулаг изражава непријатељство

индустријске цивилизације према животу и култури.

Либерализам у тоталитаризму види првенствено гушење

слободе говора, а у демократији њено обнављање.

Тоталитаризам треба схватити као «гушење права самог

97 Milan Damnjanović, Ophođenje sa mnogostrukošću, Novi glas, Banja

Luka, 1990, с. 377 98 Николај Васиљевич Гогољ, Преписка с пријатељима, Пролог,

Врњачка Бања, 2004, с. 86 99 Исто, с. 87

92

живота на Земљи»100. Умјесто плитке западњачке замисли

„либералне“ Русије земљи је потребна теорија

постиндустријског развоја. Корјениту разлику између

царске Русије и тоталитарног СССР „демократи“ нису

примијетили. Однос индустријализма према животу и

култури је полазиште за савремену расправу о будућности

Русије.

Индустријализација код других народа није била

тако трагична као руска испољена у совјетском гулагу.

Западњачком либерализму у Русији се супротставља

једино комунизам. Најбоље умове руске интелигенције и

насљеђе је уништила совјетска власт, о тоталитаризму

зајмљеним језиком западног либерализма говори државна

и олигархијска елита која је изгубила националну

самобитност. Русији у његовом промишљању припада

прва и одлучујућа ријеч зато што је проживјела искуство

гулага, којег није било на Западу. У њој, на жалост,

тоталитаризам и гулаг објашњавају тиме што је земља која,

наводно, није имала демократске традиције. Гулаг тумаче

као «производ» руске историје. Он није настао зато што

није било демократије. Масовног геноцида сопственог

народа није никада било мада је човјечанство живјело без

ње. Гулаг је производ технократског мишљења, које све

одређује кроз његову улогу. Техницистичко мишљење

цијени беспрекоран ритам технике надмоћан над човјеком.

«Нови човјек» тоталитарно-техничког друштва је био

«челични», а не часни и савјесни, душевни.

Постиндустријско друштво треба стварати као

повратак у људски свијет, обновити насљеђе које је

прегазила техника. Пустошења у људској души и околини

су толика да је прости повратак немогућ, човјек треба да се

100 Александр Панарин, Реванш истории, Российская стратегическая

инициатива в XXI веке, с. 99

93

поново још јаче и свестраније потврди као стваралачко

биће. У индустријском добу је стварао за потребе технике

прилагођајући живо техници, у новом добу живот треба да

постане највиша вриједност у стваралаштву. Техничка и

политичка цивилизација је подвргла живот

„рационализацији“ изједначавајући различитô и

упроштавајући сложенô.

Савремена културна револуција треба да врати

онтолошки и вриједносни статус живота, на који су

указали оснивачи руског космизма. Вернадски је оспорио

техничко мишљење да живо настаје из неживог, које

открива изгледе неограничене индустријске производње

живота са унапријед заданим својствима. Он је «увео

умјесто појма 'живот' појам 'живе твари-'»101 као

«цјелокупност живих организама», која подсјећа да је

човјечанство «нераскидиво повезано с биосфером – с

одређеним дијелом планете» на ком живи, што су обично

заборављали историчари, па и биолози, не увиђајући да се

човјек не може кретати по Земљи независно од ње.

Биосфера је земљин омотач у ком једино може постојати

живот. Сви живи организми, међу њима и човјек, су

првенствено дисањем и исхраном нераскидиво повезани с

природном средином. Појам „биосфере“, тојест „области

живота“ је у биологију увео Ламарк почетком 19. вијека. У

20. вијеку биосфера добија потпуно ново значење

«планетне појаве космичког карактера». Живи организми

постоје и на другим планетама (Венера, Марс). Живот је

космичка појава, која се дубоко разликује од мртве твари.

Жива твар је незнатан дио планете, усредсређен у танком

слоју копна и мора. Током времена облици живота се

101 В. И. Вернадский, Несколько слов о ноосфере, у: С. Г. Семенова

(ур.), Русский космизм, Педагогика-Пресс, Москва, 1993, с. 303-311,

303

94

непрекидно мијењају (Дарвин и други). Развој живе твари

иде у правцу «цефализације»102, односно психозојске ере.

Током геолошког времена (око 3 милијарде година)

скоковито се усавршава централни нервни систем (мозак),

почев од првих облика до човјека. Полазећи од геолошке

улоге човјека А. П. Павлов (1854-1929.) говори о

«антропогеној ери»103. Човјек постаје све моћнија

геолошка сила. У 20. вијеку он је упознао и населио сву

Земљу. Човјечанство је постало «јединствена цјелина», а

захваљујући савременој техници везā може се тренутно

повезивати без ограничењā. И саобраћај се обавља

брзинама од више стотина, па и хиљаду километара на сат.

Моћ човјека није повезана с његовом материјом, већ с

његовим умом и радом. «У геолошкој историји биосфере

пред човјеком се открива огромна будућност, ако он то

схвати и не буде употребљавао свој ум и свој рад за

самоистребљење».

Геолошки развој одговара «биолошком јединству и

једнакости свих људи“, свих раса које се непрестано

развијају у безбројним покољењима: „Не може се

некажњено ићи против принципа јединства свих људи као

закона природе“. У савременом свијету први пут у

историји интереси свих и свакога одређују живот

човјечанства, постају мјерило праведности. Пред

човјечанством као цјелином се поставља питање

преуређења биосфере у његовом интересу. „То ново стање

биосфере, коме се ми приближавамо, и не примјећујући, и

јесте 'ноосфера'“104. С ослонцем на биогеохемијску основу

биосфере Вернадског француски математичар и философ

Е. Леруа је са геологом Тејаром де Шарденом 1927. увео

102 Исто, с. 307 103 Исто, с. 308 104 Исто, с. 309

95

појам ноосфере као „савременог стадија који геолошки

преживљава биосфера». Ноосфера је нова геолошка појава

на Земљи, утолико што човјек постаје најмоћнија геолошка

снага. Пред њим се откривају све шире стваралачке

могућности. На Земљи се ствара бесконачно мноштво

нових хемијских једињења, стратешке сировине се

стварају од вјештачких минерала. Човјек свјесно и

углавном несвјесно хемијски и биолошки мијења лик

планете, земљу, воду и ваздух, ствара нове врсте биљака и

животиња, тежи да изађе у космос. Али, ратне трагедије и

друге несреће 20. вијека показују да човјек не иде

исправним путем. Ноосфера је најновије, посљедње стање

биосфере у њеном геолошком развоју. Прелом у развоју

биљака се збио прије око двије милијарде година,

животињā око пола милијарде, шуме су настале прије око

сто милиона година. У тим шумама човјек се појавио прије

око 15 до 20 милиона година. Земља сада ступа у ново

развојно доба биосфере – ноосферу, кроз разорне свјетске

ратове!

Вернадски је био увјерен да развој демократије неће

дозволити стихији да уништи све то што је природа током

милијарди година створила. Прāвā живота противрјече

освајачким тежњама западне фаустовске културе.

Трагични парадокс је што се њен освајачки порив не

ограничава на природу. Одавде потиче начело „новог

човјека“, које су успоставили дрзници европског

препорода насупрот хришћанском учењу да је образовање

човјека «повратак душе њеној изворној, божанској

природи»105 створеној према лику Божијем.

Живот и човјека треба опскрбити правима

непромјењивости. Највеће изопачење техничке

цивилизације је у начелу прилагођавања човјека техници.

105 Вернер Јегер, Хуманизам и теологија, ПЛАТΩ, Београд, 2002, с. 63

96

Модернистичка друштвена наука, цијели правци у

социологији, психологији и културологији су

конкретизовали захтјеве прилагођавања човјека техничкој

средини. Сви недостаци друштвеног развоја су

објашњавани неприлагођеношћу људи. Либерали за

изопачења у Русији оптужују народ и његову културу.

Либерална политичка теорија као и технички

усмјерена западна социологија човјека сматра за слабу

спону техничке цивилизације. Неоконзервативни талас на

Западу 1970-их је поставио питање јели праведно милионе

предузимљивих и савјесних људи у ситној производњи

називати „неприлагођеним“, а мрзовољнê људе-роботе

огромних предузећа називати „савременим“. Запажено је

да чак у индустрији дошљаци са села раде боље него

грађани. Мада су образованији и стручнији, заостају за

дошљацима у врједноћи и одговорности.

То су били рани знаци пропасти модернизма, што се

у свјетским размјерама испољило у бржем развоју

тихоокеанског од атлантског цивилизационог региона.

Западна теорија модернизације ниво савремености регионā

мјери јачином друштвеног и културног утицаја Запада.

Тада би се успјешније развијале просторно и

цивилизационо најближе Западу земље Источне Европе и

Русија. Управо супротно, између полова највећег раста –

Атлантика и Тихог океана, на дну су земље „друге“

Европе. То је тако зато што модернизација разара личност,

главни чинилац развоја. Умјесто стручног знања данас

најважнији постају трудољубље, морална чврстина и

уздржаност. Култура, за коју смо мање дужни

просвјетитељству него насљеђу, постаје важнија од

цивилизације. Не треба човјек да се прилагођава техници,

већ техника човјеку, природи и култури.

Руски западњаци не познају поуке Тихоокеанског

свијета. Они и даље траже начине превладавања насљеђа,

97

умјесто путева његовог увезивања у савременост. Искуство

«Новог Запада», Јапана и «азијских тигрова», нема неки

особит значај за постиндустријски препород свијета.

Насљеђе сачувано као природни дар још није вриједност.

Истинска вриједност свега се доживљава тек послије

губитка, пресудно је искуство плодова са дрвета сазнања.

Философија новог доба треба да се роди у Русији зато што

је она прошла кроз пакао индустријског. Добра старих

друштава, која су земље Тихоокеанског региона природно

сачувале, ново треба да обнавља и преображава из

природних у стваралачке вриједности.

Русија је прелазна земља, посредница између Истока

и Запада. Она треба да постане и посредник између

индустријског и постиндустријског доба човјечанства.

Света Русија, која није знала за индустријски богоборачки

пад у гријех, треба да обнови свој дух кроз покајање,

преображење и просвјетљење. Идеал православља «није

прогрес, већ преображење»106. О преображењу, новом

рођењу човјека у праведности и светости истине говори

Нови Завјет. Нови је „идеал унутрашњег преображења, а

не вањског прогреса“107. Моћни узвратни национални

покрет ће бити преокрет, узлет ка небу, а не бесмислено

кретање у круг: „У Христу животни круг престаје бити

порочни круг“108. Насупрот боговима природних вјера,

који повремено умиру и васкрсавају, Христос је једном

умро и васкрсно, а са њим и сав свијет треба да једном и

заувјек васкрсне. Хришћанско Васкрсење је открило виши

закон поновног сједињења твари с Творцем. Фаустовску

културу и индустријско друштво, које је она породила, је

106 Иларион Троицкий, Преображение души, Институт русской

цивилизации, Москва, 2012, с. 12 107 Исто, с. 13 108 Е. Н. Трубецкой, Смысл жизны, с. 50

98

покретало супротстављање човјека свијету. Сада када му

крајности тог супротстављања пријете пропашћу долази

вријeме поновног сједињења. Свијету је потребно ново

начело друкчије од индустријског предузетништва. Виши

смисао живота је у хришћанском откривењу, које је

„одустајање твари од сопствене воље и њено потпуно,

беззавјетно предавање себе Богу“109, одлучност да се живи

божанским, а не сопственим животом.

Човјек је способан да живи по мјери било које

друге врсте. То није богоборачко присвајање права Творца,

човјек треба да преустроји своје технолошке способности с

начела прераде свијета на начело сљедовања творевини.

Док су пријашње технологије биле насиље над свијетом,

нове требају настављати божије дјело стварања. Нова

цивилизација помирује технику с природом и културом

тиме што је организује по начелу подражавања (мимесис).

Подражавање природе и културе појачава стваралачку

дјелатност, не искључује је. Оно је одгонетање

унутрашњег склада природе и културе помоћу дара

генетичке херменеутике, проницања у природу живота.

Руски народ је до гулага своје стање схватао као

„природно“. Излазак из гулага је откровење за цијело

човјечанство, он открива посљедње тајне и границе

фаустовске гордости оваплоћене у индустријском добу

новог вијека. Ако руски народ васкрсне за слободно

стваралаштво обновиће се Света Русија.

Комунизам и «либерализам»

Да би стварао руски народ треба да уведе ред у

земљи у којој је нечувени бал хуља '90-их прешао све

границе. Она није имала чим да одговори на ново

109 Исто, с. 50-51.

99

скрнављење јер су приватизатори вјешто скривали изворе

свог богатства и штитили га силом. Безакоњу, уцјени и

насиљу су дали изглед свеопштости, законитог посла.

Бољшевици, који су се испочетка обазирали, су временом,

како се земља показала беспомоћна пред похлепом власти,

уобразили да су они ум и савјест свог доба. У социјализму

је «проговорио дух Великог инквизитора»110, страсна

тежња да се све у свијету уреди према властитој вољи.

„Нови Руси“ су њихови насљедници. Руско друштво је

способно да уништи носиоце крајњег безакоња. Правда и

поредак су увијек покретали народ и уливали му наду.

Без смирујућег дејства комунистичке и либералне

пропаганде, која је одучила људе да виде стварност, човјек

20. вијека не би поднио ужасе свог живота. У

брежњевском добу „застоја“ деидеологизација је

ослободила партијско-номенклатурну свијест цензуре

„учења“. Док су бољшевичке вође '20-их вјеровале у своју

утопију, номенклатура '70-их у своју идеологију већ

одавно није. Упоредо се преплитала с трговачком мафијом,

која је обртала огромне капитале. Мафија је увлачила

номенклатуру у мреже тајних договора истовремено јој

обезбјеђујући живот богатији од добара специјалне

расподјеле и тако је '70-их преваспитала. Бољшевици су

као тāјнā странка општи замијенили „унутрашњим“

моралом. Почетак '80-их је постао «вријеме кризе»111, рат у

Афганистану и «пропадање» робе у продавницама су били

њени знаци видни свим грађанима. Номенклатура и

криминалци су тражили излаз из тешког општег у свој

затворени простор сведозвољености.

110 Николај Берђајев, Нова религијска свест и друштвена стварност,

БРИМО, Београд, 2001, с. 142 111 Рудольф Пихоя, Москва, Кремль, власт, Сорок лет после войны

1945-1985, АСТ . Русь-Олимп . Астрель, Москва, 2007, с. 660

100

Све идеологије новог времена очекују други живот,

али за све људе и народе свијета. Временом је исчезла

вјера да је такав живот остварив у за атеисте

прихватљивим роковима до 20 година. Када се утврдило да

комунизма дотле неће бити, друштво се почело дијелити

на илегалце неодложног успјеха и остале. Полицију је себи

потчинио криминал митом, а обавјештајци су продавали

тајне супарничким држава. Огромна земља са свим њеним

геополитичким интересима је постала добитак бивших

противника у Хладном рату. Резултат тих преображаја био

је губитак државе као носиоца општег интереса,

приватизовали су је илегални кланови. Сваке године из

разорене земље су изношене десетине милијарди долара.

Као и у вријеме татарског ропства народ је платио

високу цијену за државну неодговорност сукобљених

кнезова. Унесрећена, онемоћала нација је схватила да не

може заситити све хуље овога свијета, да је излаз један - у

обнови руске државе! Ту се отварало безброј тешких

питања. Држава је била трула, прожета митом и издајом.

Питање да ли очување новог поретка или обнова

комунистичког је искључивало вишестраначку

демократију, борба се водила за међусобно уништење. И у

једном и у другом случају побјеђује идеологија

једнопартијности у којој се држава поистовјећује са

странком власти. Власт је, уз званични демократизам, била

хегемонистичка и етатистичка, грађена по моделу

наметнутог „напредног поретка“. Сваку опозицију је

одбацивала као назадну. У демократском друштву и

држави равноправне странке начелно имају двије

могућности.

Комунисти постају странка социјалне заштите

социјал-демократског или кејнсијанског типа, а

супротставља им се либерално-конзервативна партија

„монетариста“. Комунистима је 1996. на предсједничким

101

изборима побједа украдена; побиједио је Генадиј Зјуганов,

али је за побједника проглашен Борис Јељцин. Задатак

власти је био да умјерава своје хегемонистичке тежње и

идеолошке сумње према народу. И капитал је требало

разврставати по разним линијама политичког спектра

(осим крајњих), а не полагати у једну политичку корпу. У

руским условима био би умјестан систем „двије и по

странке“, слично њемачком. При том, ако би двије главне

странке изражавале стварне разлике, тада би невелика

посредничка странка независних интелектуалаца могла да

буде глас моралне већине народа. У Русији прелазна

странка би могла иступати у улози судије који бира по

мјерилима моралности и праведности. Државном

капитализму се истински не супротставља странка

социјалне заштите, већ привредног предузетништва,

демократског „народног капитализма“. Савремена

држава треба да «створи нови 'друштвени уговор'»112, да

уједини грађанско друштво.

Теоријски у питању је веза природе капитализма и

природе човјека. Просвјетитељи 18. вијека, које су у том

наслиједили неоконзервативци, су тврдили да је

„економски човјек“ близак „природном човјеку“. У

политичкој философији се од античких времена води

расправа да ли је за добар живот, «који је у складу са

људском природом потребна праведност, односно

морал»113. То је питање да ли је грађанско друштво

утемељено само на уговору или на природи човјека.

Предузетништво је блиско нагону, само историјски или

политички разлози могу ометати његово појављивање. Са

112 И. А. Василенко, Политическая философия, ИНФРА-М, Москва,

2009, с. 90 113 Leo Strauss, Prirodno pravo i istorija, ПЛАТΩ, Beograd, 1997, с. 75

102

уклањањем тих сметњи долази до масовног

предузетништва.

Том погледу на судбину капитализма супротстављен

је културолошки скептицизам, који капиталистичко

друштво схвата као јединствено, настало у Западној

Европи на посебном типу циљно-рационалне духовности.

У том случају капитализам се у другим областима свијета

може укорјенити само модернизацијом, преузимањем

европске културе. Руски номенклатурни капитализам се

ослања на културолошко оправдање политичког

монополизма „врхова“ друштгва. Политички живот се

може развијати више или мање у противставу - чистог

тржишта и друштва социјалне заштите или - монополизма

и економске демократије, када социјал-демократија не

може бити водећа опозициона снага. Мјесто водеће

опозиционе снаге од социјалистичког крила, сажетог у

мале странке, преузима странка народног капитализма.

Идеја народног капитализма је социјалистима даља него

идеја монополистичког капитализма, који је, наводно,

историјска претходница новог, «праведног» друштва.

Монополистички капитализам се, упоредо са

социјализмом, у историји европских идеја може схватити

као отјеловљење утопије рационалистичког поретка,

супротстављене народној култури. Народни капитализам је

слободна игра довитљивости и судбине. Капитализам се у

САД доживљава у оквиру идеје игре. Мали предузетник је

национални херој који баца изазов великим предузећима и

држави. Могућā историјска прилика «нових Руса» није у

поистовјећивању с номенклатурним капитализмом који

Русији намеће „исправни“ чикашки модел, већ са

судбином херојā новгородске демократије. На прелазу 15.

у 16. вијек било је неизвјесно да ли ће у Русији надвладати

103

«Москва или Новгород»114, који је увијек прāвā општине

стављао испред кнежевских. О жестини сукоба говоре

злочини војске Ивана Грозног, које је починила у

Новгороду. Побједа самовлашћа је плаћена губљењем

слободе у руском друштву и држави. Цареви, који су

постали свемоћни, су укинули градска вијећа, али су

сеоске општине сачувале свој народни, демократски дух.

Међутим, у 17. вијеку спахије су слободне сељаке

претвориле у кметове.

У руском насљеђу је значајно и старовјерство, блиско

протестантској аскези, која је основа народног

капитализма на Западу. Оно је дало обрасце

самопрегорног, привредно самодјелатног друштва,

независног од старања државе. Коријене старовјерског

насљеђа је искрчио бољшевизам. Мрзио га је зато што је

било јаркӣ национални тип, сумњив идеолозима

„пролетерског интернационализма“, и неспојиво с

потпуним чиновничким надзором.

Сљедбеници „научно-организованог друштва“ су

прогонили и слободу културе козаштва. Живот је у свим

својим облицима смириван савезом идеолошког надзора с

чиновничким. У бољшевизму су се преплели талмудизам,

који потиче од свештеничког неповјерења према

паганским слободама народног живота, и рационализам,

који отјеловљује најформалнији модус европског рациа.

Бољшевизам се може одредити као талмудистички

рационализам или рационалистички талмудизам, зависно

која струја превладава током његове 70-годишње историје

у Русији. У руској мисли покретачка снага је конкретни,

богочовјечански логос, није апстракни разум. Само са

становишта «јединства науке, религије, философије,

114 Александар Херцен, Руски народ и социјализам, ЦИД, Подгорица,

1999, с. 244

104

умјетности и моралности»115, вишег јединства цјеловитог

знања може се разматрати било која појава живота. Свијет

је недјељива цјелина, чији печат носе сви његови дијелови.

Дух и твар, биће и свијест су недјељиви. Међу њима

постоји дијалектичка веза узајамног дјеловања, а не

узрочно-посљедична веза. Идеја одуховљава твар, а твар

остварује идеју. Дијалектика је билô саме стварности.

Знање и вјера су јединствени.

Самовољна култура „нових Руса“ је крајност

узвратног одговора на идеолошко-чиновничко кроћење

живота. Народно усиновљење „нове руске културе“

ометају веза с номенклатуром, која гази националне

државне и интересе незаштићене већине, и потпуни раскид

„нових Руса“ с националном идејом истине-праведности.

Стари руски бећар-трговац је био и вашарски разуздан, и

кајао се и даровао. „Нови Руси“ су само пагански

распојасани. Народни капитализам се у Русији може

појавити као преокрет, отпор већине моралној

распуштености нових капиталиста. Он треба да обнови

аскезу служења отаџбини.

Олигархијски и народни капитализам

Основа народног капитализма на Западу је право и

правна држава. Право је окончало власт-својину феудалног

типа. Само када више не може присвајати бесплатно, сила

мора да осваја умијеће тржишне размјене једнаких

вриједности. Крупни предузетници ступају у савез са

власти и извлаче добит из повластица. Ситни предузетник

рачуна само на своје снаге. Право јамчи једнакост на

тржишту, гдје је једини судија купац.

115 М. А. Маслин (ур.), История русской философии, Издательство

Республика, Москва, 2001, с. 528

105

У Русији народна култура није правна. Заснована је

на морално-вјерској идеји истине-праведности, друштво је

„народни организам у дјелатном развоју“116. Народни

капитализам у Русији може бити успостављен строгим

поштовањем морала. Личност својим животом и дјелом

успоставља цјеловитост народа. Томе воде национално

насљеђе и супротстављање олигархијском капитализму,

који не прихвата моралне норме и начела часног

привредног надметања. Народни капитализам се може

подударити са покретом против неправедних повластица

државног капитализма. У Русији се може обновити идеја

прерасподјеле, али више не властелинске земље већ

номенклатурне приватизације. Политичко сједињење

патриотске идеје заштите отаџбине са друштвеном идејом

нове, праведне прерасподјеле би је могло препородити као

свјетску државу.

За рушење номенклатурног капитализма народу ће

требати политичка снага неупоредива с борбама народног

предузетништва на Западу. На њему се привредна

демократија развијала као задобијање права самосталног

грађанског друштва од старе феудалне државе. У Русији је

номенклатурни капитализам приватизовао државу

испразнивши слободу од свих норми. У тим условима

идеологија усмјерена против државе губи демократски

садржај и постаје саучесница номенклатурне пљачке.

Побуна против олигархије може бити савез народа с новом

државном влашћу. Утолико што ти силници добијају

подршку из иностранства преплешће се древни облик

Свете Русије, која штити православље од „латинства“ и

„бусурманства“, и истинског цара, који штити народ од

унутрашњих оскрнавитеља. Крајем 2011. «постсовјетска

116 Иван Аксаков, Наше знамя – Русская народность, Институт

русской цивилизации, Москва, 2008, с. 77

106

епоха у Русији и у свијету се завршила неповратно»117.

Данас, са уласком у ново, врло опасно историјско

раздобље у непријатељском окружењу Запада и његових

савезника на Истоку и Југу, за Русију је најразумнији пут

нове прерасподјеле државна подршка малом и средњем

предузетништву, нови сукоби никоме неће донијети

добро.

Осавремењени руски обрасци ће сјединити „руску

идеју“, у новом облику свјетске постиндустријске замјене

западном потрошачком друштву, с масовним покретом

нове унутрашње прерасподјеле. У обје идеје обнавља се

морално-вјерска аскетика. Постиндустријска идеја је

протест против потрошачке себичности, која поткопава

опстанак човјека на Земљи. Идеја нове прерасподјеле је

протест против скоројевићā, који су стекли крадено

богатство. Совјетски Савез се успјешно надметао са

Западом у војној моћи, а био је надмоћан у «образовању,

социјалном обезбјеђењу, у систему масовне социјалне

мобилности, демократски отвореном за све»118. Али, он

више не постоји, треба тражити нове путеве.

Народни капитализам може да ријеши питање о

природи капитализма. Ако капитализам отјеловљује

„природног човјека“ зашто није настао у некој другој

култури, а не само западној? Ако он не отјеловљује

рационалну културу-пројект, различиту од стихијски

настајућих народних култура на Истоку и Западу, да ли је

спојив с политичком демократијом као влашћу већине?

Начело сједињења рада и својине може да помири

елитарну идеју рационалности с народном идејом

117 Андрей Фурсов, Вперед, к победе!, Книжный мир, Москва, 2014, с.

278 118 Александр Панарин, Народ без злиты, АЛГОРИТМ, Москва, 2006,

с. 338

107

праведности. Оно заснива народни капитализам.

Најуноснија су улагања чији су извор личне уштеђевине.

Капитал, настао кроз прерасподјеле или одузимање

имовине је подлога за познато расипништво државних и

монополских предузећа. На Западу су најрационалнији

подвижници народног предузетништва чији су добици

били резултат личних потрошачких самоограничења и

подухватā. И у Русији је по мјерилу исплативости

старовјерски капитал имао предности. Народни

капитализам даје културу самопрегорног стицања, а

номенклатурни хедонистичку, јер подмићивање државних

чиновника, који дају повластице и наруџбе, обећава

неупоредиво веће добитке него било који лични напор.

Глобално економско пиратство, које је 1998.

финансијски упропастило стотине милиона људи широм

свијета, је поткопало вјеру у либералног «природног

човјека» и «постулате економског либерализма»119. У

питање су доведени либерална теорија глобалног

«отвореног друштва» - слободног кретања капитала у

потрази за највећом добити, и свакидашњи морал радника

суоченог са разградњом социјалне државе и

обезврјеђивањем рада, у које се Запад упустио након слома

социјализма. Номенклатурни капитализам у Русији '90-их

разграђује производну привреду и радни морал. Земља се

нашла пред избором да збаци тога изрода или се коначно

распадне. Снагу супротстављања злочиначкој сили која

влада у разореној земљи истовремено су хранили морално

негодовање и повријеђено патриотско осјећање. Народ

тежи «самодовољности, узда се у ред, традицију и

обичаје»120, морални патос је увијек био његово упориште.

119 А. С. Панарин, Искушение глобализмом, с. 334 120 Александр Панарин, Российская интеллигенция в мировых войнах и

революциях XX века, с. 213

108

И на Западу су се у историји народног капитализма

протестантског типа сукобиле технократска субкултура,

која вјерује у прописе одозго, и боемска субкултура

распуштености. Она је посебно мрзила протестантску

аскетику народног капитализма, јер је подривала

материјалну и друштвену основу боемије. У Русији је

сједињење тих субкултура западњаштво у своја два

основна правца. Прво је западњаштво стручњака увјерених

да само Запад може бити извор рационалних норми, док

остали свијет, посебно Русија, остаје царство борбене

ирационалности. Други правац је западњаштво

хедонистичког типа, које храни утопије савремене

сведопуштености, а издаје се за демократију и ослобођење.

Свјетска култура ће морати разрадити нове облике

научног рационализма ближе народном предузетништву и

искуству. И на Западу је технократска рационалност

породила мит усмјерен против демократије о „републици

стручњакā“, која истискује застарјелу „републику

посланикā“. Скупштински систем је осумњичен под

изговором ненаучног карактера народне воље. Европски

рационализам је сумњичав према народном искуству.

Интелигенција је увијек на страни силника против народа.

«Нова класа» – технобирократија, удружења стручњака,

хуманитарно-умјетничка интелигенција и хедонистичка

култура су непријатељи „народног капитализма“.

Номенклатурни капитализам је ближи савременом

схватању морала него трудбеници народног

предузетништва. Рани социјализам је борбено завладавао и

преваспитавао, номенклатурни капитализам борбено

разлаже. Он друштво изазива и растаче више него огледи

социјалиста.

Народ је након распада СССР уједињавала одбојност

према прошлости. Али, оно се све више поларизује

двоструко - по друштвеној припадности и по односу према

109

„руској идеји“. Олигархијски капитализам је

хедонистичкој субкултури дао статус идеологије која хоће

да друштво повеже погубном распојасаношћу. Руски

либерализам занемарује чињеницу да у «новој Русији»

начело „laissez faire“ и државног немијешања не служи

масовној привредној самодјелатности већ бандитизму.

Либерализам у Русији не ради као идеологија грађанске

самодјелатности, већ као начело попуштања сили која

гуши и разара друштво. За борбу са том силом народу

треба држава блиска православном насљеђу, «мир и

сагласност»121 су основа руске државне власти. Свјетовна

држава пада у руке номенклатуре која влада технологијама

узимања власти. Само држава која се бори за праведност

може замијенити државу себичних новајлија.

Ово становиште је спорно због опасности од

теократске идеје. Теократско одушевљења расте са снагом

непријатеља. Када се „света осамљеност“ претвара у

издвајање или средство оправдања насиља? Државни

прогон јаких се може претворити у ново издање

„диктатуре убогих“. Цензура моралне свијести може од

прогоњења нихилистичке безобзирности прећи у гушење

стваралачких подухвата. Постоји опасност да умјесто

друкчијег модела постиндустријског добијемо ново издање

застојног старог друштва. Нова цивилизација је производ

повезивања земаљске и космичке историје, својеврсна

космогонија. Она треба да ријеши виша философска

питања јер настаје у историјском тренутку када су огољена

судбинска противрјечја људског бића.

121 Константин Аксаков, Государство и народ, Институт русской

цивилизации, Москва, 2009, с. 304

110

ТОКОВИ РУСКЕ ИСТОРИЈЕ

Русија обавезује политичку теорију да суштински

преобразује своју методологију јер не може објаснити и

разумјети њену политичку историју.

Најновије искуство показује да се западне установе и

појмовни модели не могу механички преносити на руско

тло. Методолошка основа савремене западне политичке

теорије је теорија размјене са просвјетитељским ликом

„разумног егоисте“, која рационалистички упроштава,

своди сложену људску личност на биће које свјесно

остварује своје материјалне и друге интересе. Политичко

кретање се схвата као судар личних и групних интереса.

Али човјек тражи смисао и вјеру у одређене вриједности.

Ту идеја „економског човјека“ губи проналазачку моћ.

Људи се у политици, посебно руској, сукобљавају не само

због интереса, већ и «због идеала (вриједности)»122

(истакао Б.К.).

Политичка теорија интересе једнострано схвата као

узроке, што је својствено класичној европској

детерминистичкој науци. Међутим, потребно је

разумијевајуће знање које има у виду и вриједности. Руска

политичка теорија треба дати «оригиналну синтезу

објашњења и разумијевања»123, које открива јединственост

истраживаног предмета. Историја Русије је особена.

Савремена теорија треба да утврди однос политичких

универзалија са културном осебујношћу цивилизацијā.

Просвјетитељско изједначавање јој ту не може помоћи,

многоврсност је закон развоја живота - повећава његове

могућности. Посебности треба ставити у средиште

122 Александр Панарин, Реванш истории, Российская стратегическая

инициатива в XXI веке, с. 121 123 Исто, с. 121

111

теоријског истраживања, а не одбацивати их као неважне,

преживљене остатке прошлости.

Ако је образовање цивилизацијā завршено све земље

у развоју треба да се присаједине готовом западном моделу

или буду одбачене у варварство. Али, ако је оно још у току

модернизација се не може поистовјећивати са

западњачењем. Тада друге земље могу да дају свијету свој

одговор на изазове нашег доба и захтјеве савремене

личности. За својом самобитношћу трагају мухамеданска,

словенска и друге цивилизације.

Почетком 20. вијека словенске земље су своје наде у

превладавање вјековног заостајања за западним свијетом и

достизање благостања положиле на технички развој. На

крају вијека Словени су надметање с тим свијетом

изгубили. Философија „краја историје» је израз побједе

Запада у преображају свијета по његовом обрасцу. Народи

који су борбу 20. вијека изгубили размишљају друкчије.

У октобру 1993. се завршило „романтично“ раздобље

демократске идеологије, илузијā о могућности

непосредног преноса западних установа на руско тло. У

сукобу комуниста и либерала за прерасподјелу

законодавне и извршне власти, предсједник Руске

Федерације Борис Јељцин, ослоњен на радикално-

либералне снаге, је 4. октобра примијенио силу. Ујутро је

почео «јуриш на Бијели дом»124, на који је пуцано из

тенкова, а сукоб се увече завршио бројним људским

жртвама и одвођењем руководилаца и заштитника

парламента у затвор. Тај дан је забрањено и штампање 15

опозиционих издања на један мјесец, међу њима листова

Правда, Совјетска Русија и Радничка трибина. Тиме се

завршило и раздобље опонашања Запада у успостављању

савремене руске политичке теорије, која треба да утврди

124 Л. В. Милов (ур.), История России XX – начала XXI века, с. 890

112

зашто Русија увијек, у свим условима одржава своју

цивилизациону разлику од Запада.

Политички теоретичар мора преиспитати своју

стратегију у духу насљеђа упоредног истраживања

друштава и културā. Искуство земаља Азијско-

тихоокеанског региона показује да је стваралачко читање

западног искуства с учитавањем друштвене и културне

особености властитих земаља много дјелотворније од

поклоничког опонашања. Најважнија, културолошка

парадигма савремене политичке мисли је оцјена

политичких промјена нашег доба у видокругу друштвеног

и културног искуства бројних земаља, које говори о

неискорјењивој многоликости разних области свијета.

Теоретичар треба да националном културном

насљеђу прилагоди појмовну мрежу теорије чувајући

универзалистички приступ, тј. не падајући у борбени

национализам, који искуства других културā своди на

властиту мјеру. Савремени стваралачки рад пулсира у

пољу сусрета цивилизационих универзалија, јединствених

простора савременог свијета, и јасне културне особености

разних друштава. Приближавањем једном од полова,

изласком из раз-говора културā, истраживач напушта поље

животворне напетости, стваралачка личност теоријски и

грађански пропада претварајући се у пустог сљедбеника

туђег или безумног националисту, који бјежи од

сложености савременог свијета.

Представничке политичке идеје изражавају интересе

различитих друштвених скупина, а глобалне нуде

националне пројекте будућности. Изгледе на побједу има

скупина која убиједи већину народа у подударност својих с

националним интересима. На Западу је право личног

интереса дио националног и цивилизационог насљеђа,

личнô није подређено општем. У руској и већини других

незападних политичких култура одлучујуће је

113

успостављање везе личног и општег интереса. Скупине

затворене у своје уске видокруге од општих националних

пројеката губе историјске битке. Грађански сталеж је у

Русији почетком 20. вијека изгубио историјску битку зато

што се није био припремио за њу.

Глобалнô је у Русији увијек било јаче од

представничког начела. Политика постоји од када се

појавила јавна власт, од када се друштво подијелило на оне

који управљају и којима се управља, али савремени

политички живот постоји само у „демократском друштву,

које признаје неподударање групних интереса и допушта

њихово надметање у форми политичког супарништва“125.

Током политичког процеса утврђују се носиоци политичке

власти. С развојем грађанског друштва Русија треба да

идејно и институционално развија умијеће политичког

представништва, мада ће однос интересā и глобалног,

окренутог вриједностима (идеалима) цијеле земље,

вјероватно остати суштински друкчији него на Западу. И

геополитички простор Русије је мање подијељен него у

Западној Европи, а начело подјеле суштински друкчије.

Политичке кризе се распламсавају у простору судара

групних интереса, затим вододјелницā различитих етноса и

цивилизација, и области, више или мање европеизованих.

Руски политички живот одликују расколи и сукоби знатно

више покретани вриједностима него интересима и упућени

на могућности разумијевајућег знања. Овај живот чине

проблемски чворови који се обнављају током историје

земље.

Ради се о односу линијског и кружног времена у

историји. Савремени историчари и културолози сматрају

да је у западној цивилизацији линијско, напредујуће

вријеме побиједило над кружним, док западњаци оцјењују

125 А. С. Панарин, Политология, ПРОСПЕКТ, Москва, 1999, с. 3

114

да у Русији и даље влада кружно вријеме „вјечног

враћања“ „проклетих питања“. Они сматрају да усљед

узвратног начина доношења одлукā историју Русије чини

ланац преокрета, кретања из једне у другу крајност.

Кружни развој, преокрети су кроз нереде велико друштво и

државу доводили до ивице пропасти, тврде западњаци.

Али, кружно кретања је својствено и америчкој политичкој

историји, при чему је круг „непрекидно премјештање тачке

улагања напора нације између циљева друштва и интереса

појединих лица“126. Коријени тог кретања су у природи

човјека, којем не успијева коначно рјешење његових

животних питања. Повремено враћање на стара питања на

новој равни одликује сва друштва и цивилизације. Кружно

кретање није нестало с прелазом од старог ка савременом

друштву, само се измијенио однос између линијског и

повратног (по кругу) времена.

И Русија је давно раскинула насљедни круг, ступила

у историјско, спирално вријеме. Ни преокрети као одговор

на пријашње одлуке нису искључива особеност руског

политичког духа. Смјењивање кружних полова (лијеви и

десни, централизам и регионализам, кајнсијанство и

монетаризам, социјал-демократски и неоконзервативни

талас, хедонистичко и аскетско раздобље у култури) чини

динамику друштвеног и политичког живота у савременом

свијету. Кружни карактер политичке историје је у руској

цивилизацији оштрији него на Западу, а и садржај тих

кругова, својствених свим странама друштвеног живота, је

особен. Парови који се смјењују у раздобљима круга су

обрасци који улазе у будућност и образују логику

националног бића. Њихово одгонетање је услов да Русија

престане бити неодговорни играч неоптерећен

126 А. М. Шлезингер, Циклы американской истории, М., 1992, с. 47

115

историјским насљеђем, или пуки сљедбеник туђих теорија

и искуства.

Народ и државност

Народна супстанција се супротставља државној

„обради“. Закони су обичаји и морал државе, али пошто

постоји и самовоља, они морају представљати и «силу која

се показује у судовима и владама»127. Драма историје је у

томе што се народна стихија, која се тежећи

самодовољности узда у поредак, насљеђе и обичаје као

регулаторе свакидашњих односа, судара с унутрашњим и

вањским снагама које ти регулатори више нису у стању да

обуздају. Тада долази до „позвања Варјага“. По предању

(Повијест минулих љета, кијевски љетопис из средине 11.

вијека), скандинавски пирати, које су у Русији звали

Варјази, су позвани да успоставе ред, да владају завађеним

словенским земљама («није било међу њима правде»128).

Историја се хришћански може описати као морални

животопис народа, преддржавно стање које се не

задовољава тим библијским рајем. Да би етнос прошао

раздобље првобитне кристализације почетна средина треба

бити сразмјерно удобна. У њој се кроз развој снаге и

способности народа постављају почетни „пројекти

будућности“. Историјска драма почиње када се утврди да

стихијске снаге народа као „пасионарног“129 историјског

субјекта, које се изнутра сабирају, пријете да униште слабе

препреке патријархалног насљеђа. Преобиље младалачке

127 Hegel, Istorija filozofije 2, Kultura, Beograd, 1970, с. 221 128 В. О. Ключевский, Русская история, книга первая, Мысль, Москва,

1993, с. 119 129 Пасионарност – страсност, страсна склоност

116

снаге оспорава норме заједничког живота, насљедност

покољењā повезаних моралом пријети да се прекине.

У историји увијек тренутке унутрашње неслоге и

колебања вреба себични посматрач извана. Животни

простор етноса се држи на крхкој равнотежи унутрашњег и

вањског притиска. Пад првог други користи за сажимање

његовог геополитичког простора. У разгар нереда и

пријетњи народ мора да замијени крхко благостање за

поредак. Народ који се не изнесе са искушењима

првобитног „раја“ мора да јача политичке услове свог

постојања, да набаци на себе смирујуће узде државности.

Руска политичка историја може бити тако истумачена. У

њеном наредном завоју народ се чупао од терета

државности нестрпљиво изазивајући судбину, што је

неизбјежно кажњавано. Усљед ослобођених стихија,

унутрашњи и потом спољни геополитички услови

постојања су постајали тако неподношљиви да је у

сљедећем раздобљу било неизбјежно саглашавати се на

знатно жешћу државност него што је била та коју је народ

укидао прије. Може се тврдити да је политичка историја у

извјесном смислу потчињена моралном закону. Журно

одступање пред малим припрема стање знатно опаснијег

изазова. Народ који губи осјећај мјере у одлучном

тренутку игре с историјом тражи превише, на што она

одговара неочекиваним ударом судбине.

То кретање народа у простору моралне драме је и

кретање у стварном геополитичком простору. Писана

историја Русије почиње у Кијевској Русији, идилично

доживљеној као дјетињство земље, чији се дарови,

нажалост, нису успјели сачувати. Слом кијевског доба, у

благодатном поднебљу и близини пребогате византијске

културе, може се оцјењивати двоструко: изазивати

озлојеђеност на степске Татаре и „азијство“, злу судбину

која прогони благородну Русију, али и истраживати са

117

одговорнијег моралног становишта као законити резултат

народног нејединства.

Историјска судбина руског и јеврејског народа је

умногоме слична. Жега је током 40 година лутања грешних

Јевреја по пустињи спалила отпад заосталог духа с којим

они не би могли преживјети и постати изабрани народ.

Мојсије (око 1300. прије Христа) је први у свијету основао

велику вјеру (јудаизам), прије Заратустре, Буде,

Конфучија, Исуса и Мухамеда. Са Декалогом (Десет

Божијих заповјести) Јевреји су усвојили вриједносно-

нормативни систем, који је одиграо неизмјерно велику

улогу у развоју људског друштва. Значај Мојсија је у томе

што је «управо законодавство везано за њега, захваљујући

Библији, вршило утицај на формирање правних начела

многих каснијих народа, као и европске цивилизације»130.

Пут руског народа из првобитног пријатног простора

кијевске државности на сјевер ка угро-финским шумама и

блатима Суздаља и Москве је његова „пустињска“ одисеја,

исто тако закономјерна и многозначна на равни моралног

историјског животописа као и бјекство Јевреја из

египатског ропства и 40-годишње лутање по пустињи на

путу у Ханан, земљу обећану. Услови изградње државе на

новом мјесту су били сурови, а насљеђе на које се

ослањала нова московска државност мање подстицајно за

очекивања свакидашњег благостања. Али ти услови си

исковали знатно постојанији народни карактер. Постоји

јужна, осјетљива и маштовита руска душа, и сјеверна

мужественија, којој је својствена практична, дјелатна

воља.

На жалост, пробирљивост води не само замјени

пријатних услова свакидашњег постојања суровијим, већ и

пропасти културе. Нова московска државност је духовно

130 Juzef Keler, Osnivači velikih religija, Stoper book, Beograd, 2002, с. 30

118

заостајала за Кијевском Русијом. У Москви слаби сјећање

на хеленске праизворе руске културе. Свијетлô аполонско

начело, које се пробило до ње кроз миленијску наслагу

византијске теократије и геополитичке препреке, одјекнуло

је у словенској паганској митологији и у првим

књижевним споменицима Кијевске Русије. У Москви то

начело тамни. Једини велики писац московског раздобља

руске историје је протопоп Авакум (1620/'21-'82), «један

од првих духовних вођа старовјерства, исповједник који је

примио мученичку смрт на ломачи»131. Дубока, искрена

вјера и осуда неправде власти су довели до његовог

спаљивања. Игра „демона“ државности са свакидашњицом

и духовном културом често даје нулти резултат: државна

моћ расте на рачун народног благостања и гушења

слободољубивог духа културе.

То ствара претпоставке за кружно кретање. У некој

непредвидивој тачци гордост државности вреба освета

културе и свакидашњице. Руска државност је морала

настрадати од просвјетитељства. То је логика особеног

круга трагичне игре културе и државности. Та

пробирљивост се најстрашније раскрива у 20. вијеку.

Довољно је упоредити губитке Русије у два свјетска рата.

У Првом свјетском рату, у ком је погинуло «Руса 1 700

000»132, народ није издржао губитке. Стара држава се

срушила, а он је славио њен слом у очекивању

бездржавног раја, без рата и класног угњетавања, који су

обећали комунисти.

Занемарени задаци државе су у новом раздобљу били

тежи, а вањски изазови суровији. Народ и интелигенција

131 М. А.Маслин, Русская философия, словарь, ТЕРРА-Книжный клуб;

Република, Москва, 1999, с. 5 132 Borislav Ratković (ур.), Vojni leksikon, Vojnoizdavački zavod, Beograd,

1981, с. 1080

119

су одбили да сарађују с државом оптерећеном мноштвом

порока, али у цјелини обзирном. Одбацили су је као

неспособну за промјене, а ускоро су умјесто ње добили још

гору. И вањски изазов је био неупоредиво страшнији. Сада

је жртвовано 27 милиона људи да би се побиједио

пријашњи непријатељ. Исти проблеми су обновљени у

бескрајно тежем облику! Сељацима је 1917. припадао

знатан дио обрадиве земље. Ипак, повластице племића су

им изгледале неподношљиве, многи су се одазвали

погромима и отимању имањā на бољшевички позив „граби

награбљено“. У нестрпљиво очекиваној будућности чекали

су их не земља и слободно газдинство већ колхозно

кметство. Руска интелигенција се радовала пропасти

пријашње власти, чија јој је цензура сметала. Мада је у

раздобљу Сребрног вијека створила свјетски значајна дјела

говорила је о бесплодности и биједи руског

интелектуалног живота. Власт радикалних утописта, која

је обећавала духовну слободу, је успоставила полицијски

надзор и вратила културу далеко уназад.

Несрећа руске историје је што народ од саговорника

постаје злуради посматрач, а затим и учесник пропасти

државе. Двије стране одбијајући разговор испуштају

историјску прилику. Историја се развија по законима

драме, дејство једног лица изазива неочекивани одговор

другог и тиме их доводи у непредвиђен положај. Развој

цивилизације тече по логици изазова и одговора. Ако

лакоћа живота штети, да ли «подстрек за развој

цивилизације несумњиво постаје снажнији у мери у којој

средина постаје неприступачнија и тежа?“133, како

природна тако и друштвена. Народ и држава у руској

историји пребацују тешкоћу другој страни. Држава се

133 Арнолд Тојнби, Проучавање историје, ЈП Службени лист, Београд .

ЦИД, Подгорица, 2002, с. 82

120

често понашала као да има посла са туђим становништвом

до ког јој није стало.

Државе су често удаљене од мјесног народног „тла“

зато што су настале освајањем. Норманско освајање је

основа британске државности, галско француске, варјашко,

а затим монголско руске. Образовање државе није

спонтани производ народног живота и унутрашњег

друштвеног раздвајања, прати га мијешање војно-управно

боље организованих сила. Вањско поријекло власти је

често један од услова удаљености од особености народног

насљеђа, неопходне за сваку државу.

Држави је као надетничкој творевини супротстављен

етноцентризам. На путу неизбјежног удаљавања од стихијā

народног живота и насљеђа њу поткопава друга опасна

крајност, унутрашњи колонијализам и „унутрашњи

расизам“. То одступање је посебно јако у руској

политичкој историји. Оно је дијелом резултат

цивилизационих противрјечности Русије као земље на

граници културā Истока и Запада. Држава, ослоњена на

силу и власт, у судару са вањским изазовима стално тежи

јачању своје војне моћи. Млада московска држава је,

трпећи поразе, од Татара преузимала дјелотворнију војну

организацију и тежила да је потчини захтјевима народног

живота. И у поразима од Европе руски владари су учили и

стварали своју војно-полицијску државу. Од времена

Петра Првог, првог руског западњака, већина државних

реформи у Русији је била преузимање европских,

првенствено њемачких образаца, и истовремено

удаљавање, па и отворено искорјењивање мјесног

културног и историјског насљеђа.

Неповјерење према сопственом историјском

искуству, посебно доњих слојева, је у основи свих руских

модернизација, међу њима и реформе започете августа

1991. Као и увијек у доба борбе с народним насљеђем, на

121

позорницу се уздижу представници или присталице

инородног, којима није жао ломити. Тако је било и за

вријеме црквене реформе средином 17. вијека. Никон је

све прерађивао на византијски начин, а Петар касније на

њемачки или холандски Сродна им је такође чудна лакоћа

раскида с прошлошћу. Цијели 17. вијек, који је почео

метежом и избором нове династије, је био не само

друштвени и политички, већ и «душевни потрес или

морални прелом»134. То је вијек промјенā у којима се

уништава народни дух, освећенā старина и обичаји

повлаче пред извјештаченим прописима. Изгубљено

органско осјећање живота замјењује обред, образац, који је

знак његовог опадања а не снаге.

Доктринерство, засновано на преузетим западним и

другим моделима, и жестока социјална инжињерија доводе

до болног сукоба руског државног реформаторства с

„тлом“. Модернизација као цивилизационо удаљавање од

националног насљеђа у корист западног, као «процес

током којег неко неразвијено (не-западно) друштво

поприма особине развијеног (западног) друштва»135 често

се више храни презиром него бригом. У том раздобљу

кружног тока руског политичког живота буја с врха

наметано омаловажавање сопствене културе и историје,

које се оцјењују као сметња развоју. Ту је опасност

супротстављања модернизационе и патриотске идеје. Када

настане опасност по националну независност поставља се

основа за сљедеће „реактивно“ раздобље круга за обнову

националних светиња и суверенитета. Модернизациона и

патриотска идеја су се најјаче разилазиле у вријеме смутње

134 Г. В. Флоровски, Путеви руског богословља, ЦИД, Подгорица,

1997, с. 73 135 Aljoša Mimica, Marija Bogdanović (прир.), Sociološki rečnik, Zavod za

udžbenike, Beograd, 2007, модернизација, с. 330-331, 330

122

почетком 17. и крајем 20. вијека. Лажни Димитрије (1605-

'06.) је имао видокруг и склоности реформатора. Његова и

трагедија цијелог смутног времена је у судбинском

неподударању модернизационе и патриотске идеје.

Ослањајући се на стрāну освајачку војску и немајући

довољну подршку у својој земљи, он је Русији дао рани

примјер реформаторства оптерећеног не препородом већ

разарањем и погибијом државе.

Николај С. Трубецкој је након грађанског рата у

Русији 1917-'22. упозоравао на могућност настанка сличне

појаве. Функционалисти крајем вијека приговарају

марксистима да је социјалистичка модернизација, мада у

неким областима успјешна (индустријализација,

урбанизација, развој саобраћаја, државне управе, здравства

и образовања), ипак, била једнострана: «није извршена

подела власти, није успостављена владавина права, ...

култура и наука су идеолошки ограничаване, колективизам

је знатно надмашио индивидуалност»136. Значајан дио

руске интелигенције је гледао на своју отаџбину као на

заосталу земљу, спреман да служи иностраним

поробљивачима са либералном владом покорном

странцима.

Након «либералних реформи» '90-их завршава се

пуни круг руске историје, дјеловања народа и државе у

вези с обновом национално-државне цјеловитости Русије.

Прво раздобље је било државна издаја „доњих слојева“

покорних војничкој држави. Умјесто да ступе у разговор са

државом и принуде је на могуће промјене, они бјеже од

обавеза или у бијесу разарају створено друштво.

Mосковски људи су се осјећали као дошљаци у

својој држави, који могу бјежати од владара када им

постане тешко. Та бјекства од обавеза су свједочила да

136 Исто, с. 331

123

народ државу доживљава као туђу. Држава у страху

покреће службе ухођења. Идеологији касарнског

патриотизма се сви куну видно усиљено. Што је даља

народу владајућа елита јаче тражи ослонац у иностранству.

Управо службе и групе које уходе народ и виде

осамљеност државе у земљи и свијету су најспремније да

постојећи поредак замијене за извана дате повластице и

јамства. Совјетска елита '80-их изненада прелази у

издајнички подухват рушења поретка и државе, «у дјелу

демонтаже СССР и тога што су називали 'реалним

социјализмом'»137. Државне службе које су пресијецале и

најмањи покушај промјенā невиђено одлучно започињу

измјену читавог привредног и политичког поретка. Круг се

отвара јачањем касарнског патриотизма, насупрот

очекивањима народа. Држава постепено губи сваку везу с

тлом. Преокрет се завршава потпуном издајом

националних интереса.

Производња, одбрана и прерасподјела

Разнородност начелā сваког друштва и цивилизације

је извор њиховог живота. Узајамно дејство грчког

мишљења, римског права и хришћанске духовности је дало

западну цивилизацију. Успостављање цивилизације је

потчињено општим законима развоја, укрштање

разнородних чинилаца подсјећа на биолошку хетерозу138.

Унутрашња разноврсност живог повећава прилагодљивост

промјенама средине. Љубитељи класне, расне, етничке или

вјерске «чистоће» чине лошу услугу друштву и култури.

Они се боје везā са вањским свијетом зато што не вјерују у

137 А. С. Панарин, Искушение глобализмом, с. 46 138 Хетероза [хетеро (грч.) - други] – појава веће бујности биљака и

животиња у сљедећем покољењу, код којих је извршено укрштање.

124

снагу својих заједница. Спајање разнородног истовремено

садржи и опасности. Разнородна цивилизациона нечела чак

и у току дугог времена образују гипке склопове, чије

очување тражи стваралачке напоре кроз обнову пријашњих

начина повезивања. «Напрегнутост, судар и нова

хармонија разнородних начела и јесу опруге драме, која се

зове људска историја»139.

Цивилизације окупљају разне народе у постојане

духовне заједнице вриједностима и нормама свјетских

вјера (А. Тојнби). Вјерски чинилац је можда одлучујући у

настанку цивилизације. Велику улогу су играли и

геополитички чиниоци, јединство природног простора,

који је погодовао настајању јединственог привредног

поретка, и друго. Па и вјере су настајале у међусобном

сусрету. У савременом свијету има доста опасних

покушаја једностраног тумачења цивилизационог

искуства. Вјерска и национална искључивост нису буђење

цивилизационе свијести, Хантингтон и његови

сљедбеници воде свијет у дубоку, опасну заблуду. Они

тврде да класне и идеолошке сукобе након слома

двополарног свијета смјењују национални и вјерски.

Будућност виде као непомирљиви сукоб Словена и

туранских народа, мухамеданства и хришћанства, и

слично. До тог закључка долазе на основу данас видног

таласа национализма и вјерске искључивости. Те

рушилачке тежње су управо супротно од буђења народā,

оне су опасно слабљење цивилизационих веза међу њима.

Историјска пракса је заснована на складу

разнородних етничких и културних начêлā, на способности

за отвореност, разговор и договор. Вишенационалне

заједнице одржава великодушност и трпељивост према

139 Александр Панарин, Реванш истории, Российская стратегическая

инициатива в XXI веке, с. 136

125

„друкчијем“. Животворна снага савремених цивилизација

је стваралачка напрегнутост између католичког и

протестантског пола (Запад), будизма и конфучијанства

(тихоокеанска цивилизациона област), православља и

мухамеданства (Русија).

Цивилизациони спојеви су, као и све сложено,

крхки зато што траже стваралачку обнову, и због духовног

варварства слабих умова и карактерā, који, неспособни да

споје и помире разнородна начела, теже упроштавању и

изједначавању. Тако ничу фашистички и слични митови,

које интелектуалци обнављају као престижне. Та опасна

усрдност је већ преварила европску цивилизацију послије

Првог свјетског рата. Свијет је данас поново суочен са

провалом етноцентризма, национализма и вјерске

заслијепљености. Рађа се нови мит који угрожава

цивилизациони универзализам и трпељивост. Сукоб у

Евроазији је '90-их година 20. вијека постао «средишње

питање свјетске сигурности», «поприште... опасних

етничких и вјерских међудржавних ратова»140. Утицајни

интелектуални и политички кругови Запада подржавају тај

мит из два разлога.

Први су постмодернистички заокрети у култури.

Владајући правац у европској култури од доба

просвјетитељства тежи универзалистичком изједначавању

свијета по западном као „природном обрасцу“

човјечанства. Постмодернизам је против изједначавања, за

разноврсност свијета. Насупрот класичном философском

појму идентитета «у први план овде излази категорија

140 Zbigniev Brzezinski, Američki izbor: globalna dominacija ili globalno

vodstvo, Politička kultura, Zagreb . CID, Podgorica, 2004, с. 37

126

разлике»141, која се не своди на истовјетност. Разлика му

није потчињена, јер је управо она први однос. Разлике не

упућују на сличности, на идеју цјелине, хијерархије и

јединства. Постмодернисти тврде да не постоје поуздани

начини утврђивања разлике између добра и зла, лијепог и

ружног, напретка и назатка, цивилизације и варварства.

Разгоријевање сукоба између националних и вјерских

заједница тумаче као оповргавање просвјетитељског ума,

свједочанство освете животног и ирационалног над

свијешћу и рационалним. А ради се заправо о побуни

културе против упроштених просвјетитељских нацрта и

идеологија, као и болести Европе, која је, духовно

опустошена, на путу да потпуно изгуби осјећај за идеал.

Мит о „сукобу цивилизацијā“ служи геополитичким

интересима Запада. Покрећући замисао сукоба

цивилизација он рачуна на етнички и вјерски раскол

великих евроазијских држава, Русије и Балкана на

словенски и турански дио. Цјеловитост Русије оспоравају

због наводне неспојивости разних цивилизација, које

поистовјећују са вјерама. Разне идеологије разједињавају,

али једна култура сједињава двије Кореје, Кину и Тајван.

Насупрот њима, друштва обједињена идеолошки или

историјски, али цивилизационо подијељена, се распадају

као Совјетски Савез, Југославија, Босна и Херцеговина,

Етиопија, или их потресају унутрашњи сукоби (Украјина,

Казахстан, Нигерија, Судан, Индија, Шри Ланка, Русија),

тврди Хантингтон.

У прелазним временима развоја разних друштава и

цивилизацијā култура треба да се супротстави

упроштавајућим митовима изазовним за опсједнуте људе.

141 О. Хеффе, В. С. Малахов, В. П. Филатов (ур.), Современная

западная философия, энциклопедический словарь, постмодернизм, с.

53-56, 54

127

Православна култура треба да укине опасни мит о „сукобу

цивилизацијā“. Без његовог превладавања новим

стваралачким спојем државе се не могу сачувати или

обновити управним и политичким средствима, као ни

војном силом. Укидање тог мита ће допринијети

превладавању геополитичке неравнотеже свијета, који

потресају етнички и вјерски сукоби. Након

деколонизације, која је пробудила националну свијест у

цијелом свијету, «главни је проблем зауставити ширење

вируса микронационализма, пошто сваки ентитет полаже

право на народност и, према томе, на самоодређење»142,

којем је тежио првенствено ради тога да се развија на свој

сопствени начин.

Главно цивилизационо и геополитичко питање

будућности Русије је о односу Словена и туранских

народа, православних хришћана и муслимана. Да ли је

савез ове двије скупине народā способан за живот или је

вјештачки, насилни спој, који гуши њихове стваралачке

снаге? Ако је повезивање источних Словена с Туранцима

основна чињеница руске историје национална самосвијест

Русије мора садржати турански чинилац. Заједнички живот

«Руса с Туранцима пролази као црвена нит кроз читаву

руску историју»143. Турански народи и државе су чак и у

домонголском добу били врло значајан чинилац ових

простора. Угро-фински народи, Самоједи, Турци, Монголи

и Манџури чине један турански антрополошко-

психолошки тип.

Стваралачки карактер споја словенског и туранског

чиниоца руске цивилизације се открива у древном

142 Imanuel Valerštajn, Posle liberalizma, JP Službeni glasnik, Beograd,

2005, с. 105 143 Николај Трубецкој, Европа и човечанство, ЛОГОС, Београд, 2004,

с. 101

128

индоевропском културном насљеђу. У њему су кључне

фигуре свештеника, земљорадника и војника. То тројство

потиче од древне подјеле рада. Старјешине рода су били

свештеници, чувари култа и морала, зрели мушкарци

храниоци, земљорадници, а омладина је, војнички

организована, чувала земљу. Нагли раст становништва

послије неолитске револуције је довео до пренасељености.

У таквим добима се умножавају сукоби за простор и

богатства. Војска у пљачкашким походима доноси добит

већу од плодова рада земљорадника. Производња губи

престиж, а војници постају власт. Друштво и култура

пропадају због обесмишљавања рада земљорадника и

уздизања војникā-пљачкаша. Млађи нараштај, војник,

мимо свакидашњих радних напора, добија власт и

богатство.

Руска цивилизација је заснована на споју

земљорадње и војничког посла. Простор земљорадника је

затворен, вријеме тече спорије и уједначено. Простор

војника је огроман и обећавајући. Војничко вријеме је

испрекидано, смјењују се раздобља напрегнутости и

опуштености. Лијеви и десни радикали оптужују

земљорадника за кукавичлук и назадност. Супротно,

„велики скок“, који очекују револуције новог времена, је

потекао од лика индоевропског војника. Све револуције су

остваривала прекобројна „млађа браћа“ цивилизације.

Прво је то био „унутрашњи“ пролетеријат Запада, а затим

„вањски“ пролетеријат трећег свијета, настао као производ

рушилачких модернизација.

Праликови „старијег“ и „млађег“ брата донекле

одликују сваку цивилизацију. Колонијално и научно-

техничко ширење западне цивилизације су покренула

129

„млађа браћа“. Систем мајората144 остављао је млађе

синове у неизвјесности. Они су извршили велика

географска открића и колонијална освајања, а затим

развијали науку и технику у „покоравању природе“. Са

истраживачким путовањима свијет је постао «проширена

Европа», почео се «стапати у једну цјелину. С Колумбом и

Vascom da Gama дотадашња се повијест засебних скупина

народā проширила у свјетску повијест»145. Старија браћа

су, насупрот млађој, створила сједилачку малограђанску

културу. Све несреће нашег времена су настале због

разарања историјске сагласности конзервативне културе

«старијег» и истраживачке културе „млађег брата“. Њихов

сукоб је увео цивилизацију у круг смјене револуционарног

раздобља господства „млађе браће“ и конзервативног

раздобља владавине „старије браће“.

Главна слабост руске цивилизације је крхкост

сагласности земљорадника и војника. Руска државност је

успостављена кроз сукоб начела производње и пљачке,

прерасподјеле. Земљорадничка култура је често била

затворена, неосјетљива за захтјеве великог свијета.

Евроазијци 1920-их су истицали улогу туранског чиниоца

и „монголског насљеђа“ у стварању руске државе.

Номадски тип је склонији освајању и управном

присаједињењу разједињених великих простора. Од тада

борба државног начела с мјесношћу пролази кроз сву

руску историју. Сви „државници“ од Ивана Калите (1328-

1340) и Петра Првог до бољшевикā су потресали

општински свијет земљорадника склон затварању. Руска

државност је стално тежила промјенама у том правцу.

144 Мајорат – насљеђивање феудалног посједа од стране најстаријег

мушког сродника, у циљу очувања од подјеле. Често се примјењивао и

принцип примогенитуре, по ком је власник постајао најстарији син. 145 Vladimir Brodnjak (ур.), Povijest svijeta, Naprijed, Zagreb, 1977, с. 422

130

Раздвојеност и супротстављеност производног и

управно-војног начела чини драматични кружни ток руске

историје. Постојаност државе и друштва се достизала у

времену њиховог зближавања и саглашавања. Промјене

изазивају њихово наредно удаљавање и супротстављање.

Званична идеологија политички сукоб на прелазу 1980-их

у '90-те описује као судар демократије и империје, наводни

сукоб економске и логике социјалне државе. Све што је

имало високе могућности од војно-индустријског

комплекса, науке и образовања, тешке индустрије и

инфраструктуре, која обезбјеђује јединствени

цивилизациони простор, је разграђивано и рушено. Овај

напад на државу прати цивилизациони раскол на њен

словенски и турански чинилац.

Ако се земљорадничка и војничка „субкултура“ руске

цивилизације коначно разиђу нестаће снага која је покреће.

Државотворну вољу и културу има „војник“, који сабира

земље. Русији је пријетило претварање грађāнā у житеље

који мирно посматрају слом велике државе, или у

„поглавице“ свог народа који је руше. Такве страсти '90-их

бјесне и у другим дијеловима раскољеног језгра руске

евроазијске цивилизације. Војничка борбеност се

појављује као отимачина, која је обесмислила стваралачки

рад. Из раскола цивилизационог језгра двије субкултуре

сијевају огњени пламенови мржње.

Геополитика разјашњава смисао слома државе.

Словенском дијелу земље, који је одлучио да се удаљи од

туранског, је пријетила неспособност да се одбрани од

напада извана. Туранском дијелу пријети пад у зависност

од вањске „помоћи“, или бесконачни сукоби са сусједима

који више воле пљачку него рад. У Чеченији су покушали

створити пљачкашку државу. Раздвајање руског

цивилизационог јéдра је пријетња цијелом постсовјетском

простору.

131

Сељење туранског чиниоца Русије из простора

сјеверне Азије на југ не би било почетак поновног

сједињења муслиманске цивилизације, већ свјетског

сукоба сједилачке и номадске културе. Руска цивилизација

је успјела да повеже цивилизационо најзаосталији,

разбојнички и освајачки дио туранског свијета

прикључивши га земљорадничкој култури Русије. Плод тог

споја је државна и цивилизациона творевина на шестини

копна, у којој није било унутрашњих ратова. Русија,

односно СССР су обезбјеђивали и сразмјерну постојаност

и геополитичку равнотежу цијеле Евроазије. Руска држава

је средишњи дио свијета, не треба испитивати тајанствене

силе тог језгра. Заједнички преци су створили највећу

земаљску цивилизацију, њихово искуство је поузданије.

Словенски и турански чинилац у руској евроазијској

култури су се кроз сарадњу међусобно обогаћивали и

допуњавали. Заокрет у руској политичкој историји почиње

1480. за вријеме Ивана Трећег, са ослобођењем од татарске

владавине. Од тада видимо «господара цијеле Русије», који

се брине о «коначном уједињењу под својом влашћу све

руске народности»146. У то вријеме су постављене основе

политичке идеологије Русије, која је остваривана све до

Петра Првог. Црква је као представница духовног и

моралног јединства народа стварала претпоставке и за

његово политичко уједињење. Од Петровог доба Русија се

свјесно гради као многонационална империја. У њој влада

замисао њеног европског просвјетитељског позвања у

Евроазији. Руска колонизација огромних простора од

Волге до Далеког Истока је њихова европеизација, односно

„западњачење“. При том долази до расијавања снаге

просвјетитељског логоса током његовог удаљавања од

146 П. Н. Милюков, Очерки по истории русской культуры том 3,

Издательская группа Прогресс – Культура, Москва, 1995, с. 33

132

западноевропског средишта. Уочава се закон кашњења

историјског развоја у прелазима од запада према средишту

Европе, па у Европску Русију, Западни и Источни Сибир и,

коначно, на Далеки Исток. Супротстављају се друштвена,

али и природна средина. Поднебље је у Русији суровије са

Запада на Исток, а не с Југа на Сјевер, као обично. Клима

је блиска распореду типова културе. Ширење европске

културе на цијели свијет је спорно. Евроазијски простор

има друкчије могућности изградње живота, он није само

мање погодна средина за ширење европског

просвјетитељства, како мисле руски западњаци. Они не

виде сусрет словенске и туранске културе већ руско

просвјетитељство, чији значај не треба умањивати.

Данашња одвајања и затварања то потврђују. Ратови,

оштро снижење цивилизованости прати удаљавање и

раскид републикā бившег СССР са руским језиком и

културом. Резултат је и снижење могућности преласка у

савремено постиндустријско друштво.

Руска новаторска, модерна култура је у простору

Евроазије цивилизовала друге. Мање је познато шта је

унутрашњи Исток дао Русији и изградњи заједничке

цивилизације. Турански, али и хришћански Исток

истражују Љермонтов и други романтичари, хришћански

реформатори од Гогоља до Мерешковског, конзервативци

К. Леонтјев и други, симболисти и, коначно, евроазијци

20-их година. Још је «александровски мистицизам» с

почетка 19. вијека био невиђена школа вјерске

трпељивости, а Сперански је питао «'Зар државништво

није својеврсно свештенство'»147? Чаадајев је позивао од

«инстинкивног патриотизма» к «свјесном патриотизму»,

тојест от етничког ка цивилизационом, културном. Русија

147 М. А. Маслин (ур.), История русской философии, с. 115

133

је сувише моћна да би проводила националну политику,

њена је «'политика рода људског'»148.

То самопреиспитивање културе се, уз ријетке

изузетке (Н. Рерих), најмање обраћа истанчаним

обрасцима кинеске, индијске, блискоисточне и иранске

цивилизације. Руској култури је својствено тражење

мушки једноставног, цјеловитог и одлучног карактера.

Љермонтов га налази на Кавказу, а Гогољ тражи чврст

вјерски карактер, и налази га на палестинским изворима.

Леонтјев је, потресен неуспјесима Кримског рата, тражио

чврст државни карактер. Он сумња у словенску нарав, која

је без зилотског, фанариотског православља склона

унутрашњем растакању и предаји. Руско родољубље је

вјерност православљу, није патриотизам земље, етноса и

полиса. За Русију је добро да се зближава с Азијатима, јер

нису прожети «духом европеизма»149. Православни

истраживачи руске културе сматрају да се преузимањем

западне културе Русија површно просвјећује, али губи

своје самобитно цивилизационо језгро на ком почива

држава. Они сматрају да су Руси више него други народи

Русије Европљани у смислу рушилаца свега историјског у

њој. Леонтјев оцјењује да су постојани иновјерци крајинā

још од времена Ивана Четвртог јачали Русију, а да су је

великоруски „Европљани“ за само пола вијека видно

упропастили. Он је био проницљиви критичар

„западњачења“. Данас се потврђује да расипање

друштвеног и културног језгра руске цивилизације води

изрођавању државне политике, неспособне да брани

дугорочне националне интересе.

148 Исто, с. 130 149 Константин Леонтјев, Византизам и словенство, Логос-Ортодос,

Београд, 1996, с. 67

134

Руски симболизам Сребрног вијека је евроазијски

одговор на културну рањивост и цивилизациони блуд

позападњаченог словенског средишта. И симболисти

увиђају повезаност европеизације с духовним пропадањем

Русије и слабостима политичке елите неспособне за

истинско стваралаштво, али и одбрану старог. И културна

елита се показала јалова. У потрази за лијеком Александар

Блок, Андреј Бели, Валериј Брјусов и Вјаћеслав Иванов се

окрећу источној скитској култури.

Евроазијци '20-их су посљедњи исраживали

унутрашњи Исток у тражењу времена до почетка

западњачења Русије. Главни идеолог еврозијског покрета

је Петар Н. Савицки (1895-1968.), оснивач руске

геополитике. Савицки је водио покрет '20-их година и био

писац већине његових програмских докумената. Он је

највише изучавао утицај простора, географских чинилаца

на развој човјечанства. Евроазијци су први у геополитици

видјели науку значајну за стварање политичке философије

и идеологије. Они су створили нови пројект континенталне

будућности Русије, различит од царске прошлости и

совјетске садашњости.

Савицки је сматрао да „'Русија није Европа и није

Азија, већ посебан културни свијет, који се налази између

Азије и Европе и историјски се развија час у узајамном

дејству, час у борби и с Европом и с Азијом'“150. Један од

главних чинилаца историјског кретања је, по Савицком,

блиска веза живота народа с природним окружењем. Мада

су Савицки и Трубецки признавали словенски карактер

руског народа и значај Византије за развој старе руске

културе, они су истакли улогу турско-татарских,

150 П. В. Алексеев (ур.), Савицкий Петр Николаевич, у: Философы

России XIX-XX столетий, Москва, Книга и бизнес, 1995, с. 512-514,

512

135

монголских и других источних номадских народа у

историји Русије-Евроазије. Западноевропском осјећају за

море Савицки је у свјетској историји супротстављао

монголски осјећај за земљу, за континент, који је увелико

довео до својевремених освајања. Исти такав осјећај за

континент он види и у руском ширењу на евроазијском

пространству. Татарско ропство је сматрао неизбјежним

због непостојаности дотадашњег друштва и државе.

Татари нису промијенили духовну бит Русије, али су током

два и по вијека своје владавине утицали на руску

државност. Двовјековна европеизација се неумитно

завршила комунистичким историјским материјализмом као

економском философијом страном руском бићу и духу.

Савицки је сматрао да спој савремене технике са

идеологијом „борбеног економизма“ није неизбјежан. За

њега је главни задатак евроазијства био осмишљавање

излаза Русије из оквира савремене европске културе.

Управо у бољшевичкој револуцији је видио историјски

парадокс, противрјечност привидног завршетка

европеизације на основи европске комунистичке

идеологије и стварног излаза из европског свијета. У том

излазу је налазио историјску прилику за обнову руске

културе и начина живота. Евроазијци дају тај нови поглед

на свијет и истовремено „ново географско и историјско

схватање Русије и цијелог тог свијета, који они именују

руским или 'евроазијским''“151.

Док је пријашња географија разликовала „Европу“ и

„Азију“, руски истраживачи уочавају и трећи, средњи

континент – „Евроазију“ у његовој земљишној маси. Појам

Европе је бесадржајан јер су разлике између њеног Истока

и Запада тако велике да се не може говорити о једној

151 Петр Савицкий, Континент Евроазия, АГРАФ, Москва, 1997,

Евразийство, с. 81-98, 82

136

јединственој географској и историјској цјелини.

Источноевропска равница је ближа западносибирској и

туркестанској него западном рељефу. Тај огромни

равничарски простор је планинама одвојен и од Европе и

од Азије, по себи је засебна цјелина. „Евроазија“ је средњи

свијет који посредује измеђи Европе и Азије. То је уочио

још В. И. Ламански крајем 19. вијека. Главнина земаља

„Евроазије“ припада Русији. За евроазијце Европа и Азија

су и културно-историјске творевине, не само географске

појаве. Зато је важно схватити да Русија није у том смислу

ни једно ни друго, већ свијет особене историје и културе.

Утицаји Југа, Истока и Запада су се преплитали на том

простору. Јужни утицај Византије је био одлучујући,

посебно на Кијевску Русију (10-13. вијек). Исток се

углавном појављује као степска, азијска цивилизација.

Монголско-татарска држава Чингис Хана и његових

насљедника (13-15. вијек) је одиграла корисну улогу у

стварању велике руске државе, по мишљењу евроазијаца.

На Русију је значајно утицао и начин живота степског

Истока. Утицај европске културе расте од краја 15. вијека,

а свој зенит достиже од 18-ог. Руска култура спаја

европске и азијске културе у неко јединство, али при том је

особена, различита и од једних и од других. Њу је

најтачније назвати евроазијском културом. Такве

евроазијске културе су биле и хеленистичка, која је спајала

чиниоце хеленског „Запада“ и древног „Истока“, и њена

насљедница византијска култура – источно-средоземни

културни свијет кāсне античности и средњевјековља. Руска

евроазијска култура је у великој мјери настала као

историјски насљедник своје двије јужне претходнице.

Таложењем источних азијских и западних европских

културних слојева „'евроазијска' каквоћа руске културе је

137

ојачана и учвршћена“152. Евроазијци одлучно указују на

самобитност руске „евроазијске“ културе. У томе су они

сљедбеници свих руских словенофила, руске

историософске мисли зачете 30-их година 19. вијека. Шире

гледано том насљеђу припадају староруски списи с краја

15. и почетка 16. вијека, када је, са падом

Константинополиса 1453., Русија почела себе

доживљавати као заштитника православља и сљедбеника

византијске културе. Савицки сматра да су упркос њиховој

величини словенофили означавањем словенства као

одлике културно-историјске самобитности Русије заузели

став који се тешко могао бранити. Мада језичке и друге

културно-историјске везе постоје међу словенским

народима, појам словенства не може бити основа културне

самобитности, по оцјени Савицког.

Културно стваралаштво Бугара и Србо-хрвато-

словенаца припада будућности, а Пољаци и Чеси културно

припадају западном „европском“ свијету. Зато се

историјска својеобразност Русије не може не само

искључиво већ чак ни претежно одредити својом

припадношћу „словенском“ свијету. Словенофили су то

осјећали и зато су се окретали Византији. Ипак, мада је

истицало значај веза Русије и Византије словенофилство

није могло вјеродостојно изразити карактер руског

културно-историјског насљеђа и његову везу с

византијским. Евроазијство изражава и једно и друго

имајући у виду евроазијску енергију и руске и византијске

културе.

По Савицком, Русије не би било без „татарства“.

Самостална историја словенства, без туранског калема, му

изгледа безвољна и слаба. Он сматра да су словенска

племена у својој најновијој историји прошла неки

152 Исто, с. 83

138

национални расцват, али су се затим умјесто учвршћења

распадала и пала у ропство. Евроазијсци су тврдили да

монголско-татарско ропство, иако је разорило слабу

древну руску државу, није разорило хришћанско-

православно језгро руске културе. Татари су, по Савицком,

утицали на стварање нове руске државе. Турански калем је

омогућио овладавање великим простором, за што сāм

мирољубиви словенски земљорадник није био способан.

Степска борбеност ураста у руску стихију, земљораднички

народ постаје и војнички. Војник осваја и држи велике

просторе Евроазије, више него што земљорадник успијева

да обради. То је вјечна руска туга пред необрађеним

земљама и осјећај кривице због тога. Руска држава не би

могла преживјети у евроазијском окружењу да није дала

предност војнику, држаоцу и заштитнику простора. Али,

уступајући му управљање она цивилизационо назадује.

СССР је, између осталог, погубила несагласност између

привреде и изузетно велике војне индустрије. Став

евроазијаца је једнострани, горки плод неуспјехā Русије у

првим десетљећима 20. вијека.

Свијет је почетком 1990-их ступио у ново раздобље

борбе за простор. Празни и пребогати зауралски простори

Сибира и Далеког Истока привлаче многе, они су

судбинска опасност за опстанак руске државе. Русија треба

да на нов начин успостави савез земљорадника и војника и

тако ријеши вјековну противрјечност руске културе.

Могући излаз је у томе да војска не мијења уобичајени

начин живота земљорадника. СССР је био велика

евроазијска држава коју су створили поборници свјетске

револуције. Он је био у сукобу са цијелим

„капиталистичким свијетом“. Зато је створио толику

војску, уз очито слабу приграничну заштиту. Када је

граница поново постала крајње немирна и земља се

139

сударила са старим изазовима, то је постало посебно

видно.

Русија између Истока и Запада

Зашто је «европски концерт» прерастао у

империјализам, који потом сам себи копа гроб? То се

дешава «на темељу концепције о суверенитету државе»153,

коју је философски најдубље изразио Хегел, што је

потврдила историја 19. вијека. По Хегелу, држава је

остварење духа, слобода на земљи, она је потпуна

самосталност, земаљски Бог у којем се налази све што је

вриједно. Држава је остварење «затвореног субјекта»,

заједничког, не личног, духа, «субјекта у чијем оквиру

индивидуа јесте конкретна. Овај државни концепт, дакле,

почива на темељу модерне субјективности (истакао Б.К.),

учења да је реалност исто што и субјект, а он је слободан,

тј. затворен у себе, реалност га не води ван себе, већ

непретано само дубље унутра. Овај концепт, дакле, води у

империјализам и светски сукоб...»154. Зато је Томаш

Масарик Први свјетски рат сматрао за посљедицу

модерног субјективизма. Прусификација Њемачке (Кант –

Хегел – Бизмарк) је парадигма тежње свих европских

држава ка потпуном суверенитету. Ово мноштво

суверенитетā, раскол безусловног у мноштву није

случајно, већ је резултат немогућности субјекта да, упркос

тежњи ка самодовољној затворености, одбаци своју

случајност, раздвојеност на различите појединачне и

заједничке «личности».

153 Jan Patočka, Duhovni temelji života u našem vremenu (1970), у: Izbor iz

filosofskih spisa, с. 45-67, 54 154 Исто, с. 55

140

И савремена техничка наука је израсла на

субјективности која жели да влада стварима, а првенствено

самом собом као најмоћнијом силом. Зато се осигурава у

свијету који за њу има само значај посредоване

дјелотворности, никакав самостални смисао. Откривање

свијета као силе је у вези са замисли духа који као потпуно

слободан, у себе затворен, захвата све у себи.

Савремени огромни свијет је резултат тежњи

насталих у претходном раздобљу, које су, ипак, морале да

уважавају европско хришћанско-античко хуманистичко

насљеђе. Субјективност се поставља као једино начело тек

у обрту који Европу избацује са водећег положаја у

свијету. Да ли пад Европе води и напуштању њеног начела

- затворености из које се развила цијела дијалектика

успона и пада, настанку неке нове духовности?

Русија није само у Европи, она се због

непријатељства САД и цијелог Запада окреће на Исток,

Азији. То је тако зато што „највише на шта народи који се

позападњачују могу рачунати јесте да се нађу у сфери

владавине, стапања и колонизације Запада“155. Крај 20.

вијека је омогућио Русима да увиде опасност свог

положаја у свијету. Њу чини прелазни карактер руске

цивилизације између Истока и Запада. Цивилизациона

прелазност је у ствари неодређеност начина понашања.

Она открива мноштво стваралачких могућности, али и

погрешних избора. Руска култура је отворена према свим

другим. Само, та осјетљивост порађа и узнемирену чежњу

за туђим заједно са заборавом сопственог насљеђа. Можда

је она зато склона преиспитивању. Та способност је

упоредо са гипкошћу понашања створила међуетничку

прилагодљивост и трпељивост.

155 Александар Зиновјев, Феномен западњаштва, Наш дом Age

d’homme, Београд, 2002, с. 17

141

Руско западњаштво је цивилизационо опонашање.

Без својих склоности ка омаловажавању руског насљеђа,

оно је један од основних чинилаца развоја земље. Важно је

имати у виду општи однос унутрашњих и вањских

чинилаца развоја. Универзализам је замисао јединствених

историјских законитости, којима је по европоцентричном

моделу од почетка потчињен развој цијелог човјечанства.

Основна идеја формационог приступа је «јединство

људске историје и њен прогрес у форми стадијалног

развоја»156. Формациона европоцентрична теорија историје

је присиљавала своје сљедбенике од Азије до Африке и

Америке да у својој прошлости траже трагове

робовласничког поретка и феудализма. Она почива на

претпоставци да историја садржи унапријед задани

програм обавезан за свако друштво. Ипак, савремена наука

је показала да су сличности често преузете у међусобним

утицајима културā и освајањима. Друштвени живот је

потчињен законима неравномјерности развоја и неједнаке

културне размјене.

Нека друштва су извршила продор, тако стекла

предности у привреди, војној моћи, управи и постала

водећа. То вођство је најчешће било надметање за

преживљавање, потискивање или освајање слабих. Они су

се предали или су преузимали туђе производне, друштвене

и војне технологије за отпор и самоутврђивање. У тој

неједнакој размјени културни подстицаји земље даваоца

нових достигнућа, носиоца историјског напретка, су

вишеструко надмашивали утицај земље која је преузимала

туђе искуство. Тако су никла недовољно осмишљена

мјешовита друштва и „спрегнути“, повезани развој.

156 А. С. Панарин (ур.), Философия истории, Гардарики, Москва, 2001,

с. 377

142

Универзалистичке теорије тврде да се свако друштво

властитим напором уздиже до виших ступњева. Народи

ипак кроз преиспитивање своје културе увиђају

неједнакост размјене. Озбиљнија од уобичајене друштвене

је неједнакост пред историјом водећих, који откривају нове

путеве, и других, који преузимају њихова достигнућа. За

водеће историја је стваралаштво, а за вођене наметање и

насиље. За ствараоце навација и друштвено повезивање

нису судбински неусаглашени. Али преузетā новӣна

дијели народ на браниоце властитог и сљедбенике туђег

цивилизационог искуства.

У том су се сукобили западњаци и словенофили. Док

су западњаци, а они су били и либерали, и радикали и

конзервативци, сматрали да је за Русију једини могући пут

развоја «пут западноевропске цивилизације»157,

словенофили су досљедно заступали неопходност

«самосталног развоја руског културног и друштвеног

живота»158. Сваки нови талас западњачења је изазивао

нови раскол у руском друштву. Најновији је подјела на

«нове» и «старе» Русе. Раскол угрожава националну снагу

и безбједност, посебно у добима продубљавања

међународне непостојаности и геополитичких ломова.

Несагласности између етносā, нацијā, цивилизацијā и

вјерских заједница су изокренути облици раскола

историјски мјешовитих друштава, принуђених да

преузимаају туђе „напредне обрасце“. Самостално се

развијају цјеловитији и постојанији друштвено-историјски

типови. Они су сопствени производ и зато се боље

уклапају у насљеђе, синергијски су усклађени с њим.

Неизворнô ствара непостојан друштвени тип, који

157 В. В. Сербиненко, Русская философия, ОМЕГА-Л, Москва, 2006, с.

87 158 Исто, с. 54

143

безобзирно гази национално насљеђе или га неумјерено

уздиже настојећи се сакрити од захтјевā времена.

Мјешовитим друштвима недостаје унутрашња мјера.

У историји као преузимању туђих, „напредних модела“

националној свијести често све изгледа једнако достижно.

Зајмљена, непроживљена будућност изгледа јој бескрајно

отворена. Олако преузимање „напредних достигнућа“ је

опасно. Треба изучити властито искуство да би се знало

шта је могуће и у којој мјери треба остварити у одређено

вријеме. Опстанак друштва се може непажњом довести у

питање прекомјерним преузимањем туђег. Разлика,

особености историје Западне Европе и Русије су у томе

што су се Германи изашавши из шума нашли непосредно у

средишту моћне културе пропале Римске империје, док су

се Источни Словени, усред бескрајне равнице

испресијецане ријекама, шумама и блатима, обрели у

окружењу «сусједа туђих по поријеклу и нижих по развоју,

од којих ништа нису могли преузети и с којима су се

стално морали борити, у земљи ненасељеној и недирнутој,

чија прошлост није оставила дошљацима никакве животне

погодности и културна предања»159. Тим првобитним

условима живота руских Словена је одређена „и

сразмјерна спорост њиховог развоја и сразмјерна

једноставност њиховог друштвеног састава, а тако и

значајна својеобразност и тог развоја и тог састава“160.

Потреба за достизањем развијенијег Запада је постојала,

али су се ове особености руске цивилизације и културе

губиле из вида, што је уносило велику драматичност у

живот и развој земље, стално доводило у питање њену

културно-историјску самобитност.

159 В. О. Ключевский, Русская история, книга первая, с. 18 160 Исто, с. 18

144

Друга опасност прелазности је цивилизациона

осамљеност. Иако је свијет постепено од 16. вијека,

првенствено захваљујући развоју технике, постао

јединствени простор општења, «све до сада уопште није

било свјетске историје, већ је био само конгломерат

локалних историја»161. Упркос борби и диоби свијету је све

потребније политичко уједињење, мирним путем кроз

сагласност или насилно у деспотској свјетској империји.

Уз мноштво цивилизација, ос свјетске историје чини

двојност Истока и Запада. Они су, посебно Исток,

културно многолики, али народи у оба дијела свијета

њихову двојност сматрају за извор своје самобитности.

Цивилизационе разлике унутар Запада и Истока се у

извјесној мјери уједначавају на основу шире западне или

источне идентичности. Тај допунски ослонац

цивилизационог утврђивања не постоји у Русији. Она себе

не треба да схвата ни Истоком ни Западом, већ

«ујединитељем два свијета»162. Зато је у раздобљима

свјетских криза и геополитичких прерасподјела посебно

рањива. Данас Запад и муслимански свијет покушавају да

ослабе своје противрјечности на рачун Русије. Турску, коју

не прихвата Европа, усмјеравају према Кавказу, Поволжју

и средњој Азији. Крах СССР открива јој јединствену

прилику да постане вођа цивилизације која се препорађа и

обухвата седам земаља од Балкана до Кине, на јужној

граници Русије. Турска се здушно залаже да построји ту

своју нову цивилизациону заједницу. Притисак на Русију

је могуће превладати само покретањем свих расположивих

снага за одбрану.

161 Карл Ясперс, Смысл и назначение истории, Республика, Москва,

1994, с. 52 162 Н. А. Бердяев, Судьба России, у: Русская идея – Судьба России,

ЗАО «Сварог и К», Москва, 1997, с. 244

145

Руској историји је својствена драматична смјена

„западњачког“ и „источњачког“ раздобља сродна

догађањима званичног однарођеног „патриотизма“. Главна

опасност западњачких реформи у Русији је увођење

диктатуре, насиља и тоталитаризма. Руски западњаци

крију да је стара државна ауторитарност била умјеренија у

војно-полицијском и духовно-идеолошком насиљу него

наводно просвијећена власт, која ју је смијенила. Ту је

разлика између ауторитаризма и тоталитаризма. Власт

првих руских владара је била очинска брига за очување

државног и друштвеног поретка.

Али, већ је реформаторска власт Петра Првог

тоталитарна. Преокрет у руском друштву послије смутног

времена је «одлучно и потпуно 'посветовљење' државне

власти, које је нашло свој завршетак у владавини Петра

Великог»163. Полицијско насиље се од повременог

претворило у стално. Оснивач империје први на грађанска

лица примјењује војне кривичне законе и издаје 392 указа,

који пооштравају казне. Долази и до преплитања

политичке и духовне власти, прекинутог још у вријеме

појаве нових свјетских вјера. Петар Први укида

патријаршијство и самосталност цркве, уводи Синодску

управу, у којој царски чиновник постепено заузима водеће

мјесто. Црква је уразумљивала власт у случају нарушавања

неписаних морално-вјерских закона. Са укидањем

патријаршије поданици су остали без те установе, која је

посредовала између народа и власти. Држава се потпуно

мијеша чак у свакодневни живот грађана. Петар издаје

3314 указа, прописа и статута, којим су поданици

обавезани да врше одређену службу, живе у наређењем

163 Vasilij V. Zenjkovski, Istorija ruske filozofije, ЈП Службени лист

Београд, CID Podgorica, 2002, с. 48

146

прописаним кућама, да се одијевају по пропису. Власт се

бескрајно иживљавала у прогону руског начина живота.

За вријеме Петра је дошло до коначног раскида

државе са црквено-политичком идеологијом «светог

царства». Национална свијест се истовремено

посвјетовљује, она се опија идеалом «велике Русије», што

води новом стилу руске културе коначно обликованом у

19. вијеку. Удаљавајући се од црквено-политичких питања

црквено сазнање се усредсређује на унутрашњи живот,

мистичку страну Цркве, док државну власт доживљава као

инородну, туђу суштини црквености. Двојица истакнутих

представника тог новог тона црквеног живота су Свети

Тихон Задонски (1724-'83.) и старац Пајсије Величковски

(1722-'94.), «следбеник мистичке традиције Атоса»164,

захваљујући ком је теократска идеја прихваћена као идеја

унутрашњег преображења човјека.

У Петру Првом су отјеловљене двије главне

противрјечности крајњег западњаштва. Прво, западњаци су

били поборници демократских идеја и установа, а

наметнули су тоталитаризам. Друго, интелектуалци су

били противници самодржавне власти над неуким

свијетом, а највише се бојали демократског

представништва просвијећеног народа јер су друштвене

промјене проводили по туђим обрасцима, а не с ослонцем

на мјесну културу. Њихова политика је насилно

остваривање површних замисли и туђих поредака на

ауторитаран начин, тим више што су даљи од националног

живота. Притом држава, која често користи услуге

странаца и домаћих изрода, искорјењује хиљадугодишњу

националну културу, лишава друштво свих могућности

заштите да се не би могло супротставити. У фебруарским

164 Бранимир Куљанин, Источно питање у руској мисли 2, Филозофски

факултет, Бања Лука, 2008, с, 123

147

догађајима 1917. кадетске новине «Говор» пишу да «'цео

руски живот се мора преуредити из корена'»165. Циљ

насилних реформи је унижење човјека, уништење

националног самопоштовања. Бољшевици су до

савршенства развили технологију усвајања туђег

утопијског пројекта. „Пролетеријат“ бољшевикā су

рушилачки и однарођени слојеви, «унутрашњи

пролетеријат» Тојнбија више него угњетена радничка

класа капиталистичког друштва. Руско реформаторство

западњачког типа је злочин према националној култури,

насиље и отимачина. Тоталитарно насиље је поникло из

усамљености и страха реформаторā. Они вјерују да њихова

идеологија и подухвати „западњаче“, унапређују

„заостали“ народ, али са увиђањем бесплодности преузетог

модела све више се ослањају на насиље. Привремена влада

је 1917. уништила све старе државне установе, међу њима

полицију и војску, чак је распустила и Државну думу 6.

октобра, у чије је име извршен преврат. Керенски је

самовољно и незаконито прогласио Русију републиком 1.

септембра 1917., а себе предсједником владе и врховним

командантом војске, чиме је потпуно узурпирао власт. Већ

у «изгредима и злоделима фебруариста, назирао се

долазећи црвени терор, Соловки и Гулаг»166. Реформатори

су принуђени да признају своју кривицу за жртве и оду,

или да ауторитаризам претворе у тоталитаризам, диктатуру

ослоњену непосредно на насиље.

Реформаторска политика увлачења у „европску

породицу“ и демократизовања народа се преокреће у

тоталитарну примјену свих незаконитих средстава. Ради

165 Aleksandar Solženjicin, Dva veka zajedno 1917-1972, II, Jevreji i Rusi

za vreme sovjetskog perioda, PAIDEIA, Beograd, 2003, с. 17 166 Леонид Решетњиков, Вратити се Русији, трећи пут или ћорсокаци

безнађа, Евро-Ђунти . Наша Србија, Београд, 2014, с.105

148

придобијања подршке народа за оправдање успостављања

тоталитарне власти западњаци користе велику националну

прошлост и тако се претварају у бијесне националисте

окренуте Истоку. Тај преокрет су у историји бољшевизма

примијетили „евроазијци“. Руска револуција је била

највиша тачка уласка у Европу као остварења комунизма,

изданка „европског развоја“, али и изласка земље из

европског живота и „европеизације“.

Либерали понављају историју бољшевизма. И они се

од противника руске државности претварају у бијесне

државнике. Комунисти су запањили свијет падом

социјализма. Слична судбина очекује и либералну државу

зато што су либерали као и бољшевици, који су извршили

велике злочине над народом и земљом, спремни да власт и

приграбљено богатство очувају по сваку цијену.

Објављивање тајни власти је смртно опасно, она не може

мирно отићи. Да би се одржала, након пораза сопствене

политике, треба је оправдати разлозима националног

опстанка.

Послије августовског захвата власти 1991. временом

је био неумитан преокрет политике западњакā, који су

постали „источњаци“, противници Америке. Либерали,

сљедбеници теорије анархокапиталистичке „најмање

државе“, и глобалисти, космополити, противници империје

и заговорници мјесних суверенитетā су постали убијеђени

етатисти и националисти, поборници државног

централизма.

Политички сукоб у Русији је класни, али и борба за

очување државности и цивилизационог положаја земље.

По признању самог творца «перестројке», на њену

двадесетогодишњицу 2005., реформатори, који су се, по

његовим ријечима, умјесто за диктатуру Комунистичке

партије одлучили за слободу и демократију, су «добили

тешку лекцију, положивши наду на туђе, позајмљене

149

моделе»167. Земља са најобразованијим народом у свијету и

моћном, стваралачком интелигенцијом није више могла

остајати у неслободи, али била је потребна «не

дезинтеграција, већ децентрализација СССР»168. Био је

припремљен нови Савезни уговор и његово потписивање;

међутим, пуч је био «политичка драма, која је довела до

поткопавања снаге реформаторā, поставила почетак

дезинтеграције СССР»169, што је за своје циљеве

искористила Јељцинова група. Пучисти, који нису желили

промјене у држави, друштву и политици, су отворили пут

авантуристима, по ријечима Горбачова.

Противници државности бирају крајњи пут

ослобођења од културног насљеђа јер им требају велики

потреси, а истинским родољубима „Велика Русија“ (П. А.

Столипин). Радикали су спремни да „у име напретка“ иду

до разарања политичког поретка и државности, али су

присиљени да по законима производње власти играју

улогу обновитељā државе, и то у најгорем, ауторитарном

империјском облику.

Да ли ће грађани Русије моћи бити задовољни

обновом Русије као свјетске државе рукама њених

дојучерашњих хулитеља и рушилаца? Хоће ли земља

одговорних државника-реформатора бити једнако вриједна

као и социјалистичких или либералних револуционара? За

позитивистички, прагматични ум важан је коначни

резултат, а не намјере. Хришћански гледано, побуде утичу

на исход дјела.

Столипин је кроз реформе стварао Велику Русију

чувајући највеће поштовање према њеној историји и

167 Михаил Горбачев, у: В. И. Толстых (ур.), Перестройка – двадцать

лет спустя, Русский путь, Москва, 2005, с. 208-220, 209 168 Исто, с. 216 169 Исто, с. 216

150

насљеђу. Зато је избјегавао оштре ломове и преображаје

типа „новог човјека“. Он је волио „старе Русе“ и вјеровао у

њихове стваралачке могућности. Својим реформама тежио

је «да створи у Русији сталеж богатих сељака-власника»170,

сузбијао побуне и неред у земљи. Да убиство Столипина и

свјетски рат нису прекинули развој, Русија би ускоро

постала моћна европска земља, мада особена својом

величином и византијским духом.

Лењин и бољшевици су Русију претварали у огњиште

пожара свјетске револуције. Из линијског времена

реформи она је потонула у ток прекидног, кружног

времена, у ком сљедећа раздобља нису продужење

претходних, већ неочекивани преокрети. Градитељи

велике бољшевичке државе нису тежили лаганом

стваралачком развоју, већ су покретани разорном снагом

мржње и освете. Ширење велике државе су носиле

демонске силе, што је довело до сукоба са цијелим

свијетом и коначног пораза.

Противрјечност реформационог пута је у томе што он

чува вјерност сопственом цивилизационом насљеђу и ипак

води зближавању Русије са Западом, а револуционарног

што, у коријену рушећи културно насљеђе у име слијеђења

посљедње ријечи теорије напретка, води потпуно

супротним резултатима од очекиваних. Један од парадокса

«повратка у европски дом» је постала «невиђена

осамљеност Русије у свијету»171. Од пријашњих савезника

неки су је сами напустили, другима је она журно окренула

леђа као наводно неспособним за демократију, а Запад је

није прихватио, упркос запањујућим уступцима у свим

областима које му је учинила у име такозване свјетске

170 Алексеј Јелачић, Историја Русије, Романов, Бања Лука, 2008, с. 268 171 А. С. Панарин, Россиская интелигенция в мировых войнах и

революциях XX века, с. 334

151

либералне револуције. Свијест политичке елите се

преокреће по потреби производње своје власти. Дотле

народ у Русији зависи од цивилизационе прелазности и

опасности коју она носи. У западњачком раздобљу круга

замајац власти одлази далеко „у лијево“, народни дух

копни. Народ се претвара у превртљиву масу подложну

злоупотреби, револуционарним промјенама, али и

потрошачкој себичности, јер утицај западне цивилизације

уништава везе руског друштва.

Напредњачка свијест, склона утицају других

цивилизација, мање учвршћује своју. Врхунац лијевог

раздобља круга је прелаз '60-их у '70-те. На Западу га чини

култура лијеве интелигенције, „пете колоне“ Запада.

Књиге неоконзервативаца (Издаја Запада, Жак Елил,

1975., Интелектуалци против Европе, А. Резлер, 1976.,

Непријатељи друштва, П. Џонсон, 1977.) упозоравају на

издају «непријатеља» западног друштва. Од Француске

револуције Запад одликује круг чија су раздобља лијеви

прогресизам и конзервативни одговор на њега. Крајње

напредњачки ток је превладавајући, његова раздобља су

дужа и дјелотворнија него одговори, који слиједе.

Посљедња два вијека у Европи, 19. и 20., се одликују

«производњом свијести»172. У масовној свијести постоји

слој који одражава одређено насљеђе (свијест-насљеђе),

слој који је резултат сопственог практичног искуства датог

покољења (свијест-одраз), и, коначно, слој који је производ

одређених друштвених технологија – „творница мњења“

(произведена свијест). Најновији слој је под утицајем

средстава масовног обавјештавања, са надмоћи „лијевих“.

Зато конзервативна или новоконзервативна раздобља круга

карактеришу одређени заокрети.

172 Александр Панарин, Реванш истории, Российская стратегическая

инициатива в XXI веке, с. 159

152

Дижу се конзервативни представници

интелектуалних елита, који се обраћају већини склоној

здравом народном насљеђу, а не алавој мањини масовног

друштва. Сједињење те интелигенције с гласом већине је

било одговор на скрнављење светињā и покренуло

новоконзервативни талас '80-их на Западу. Конзервативна

нова десница је заинтересована првенствено за «закон и

поредак, јавни морал и национални идентитет»173, које

настоји заштитити обновом ауторитета супротстављеног

либералном нихилизму. У том раздобљу свијест-насљеђе и

свијест-искуство надвладавају „произведену свијест“.

Друштво се од вањских културних утицаја окреће

свом историјском насљеђу, обнавља изгубљену равнотежу.

У цивилизацијском смислу лијеви отварају врата

инородним утицајима, а десни утврђују самобитност. У

Русији се крајем 20. вијека завршава крајње либерално

западњачко раздобље. Нови покушај западњачке

модернизације је пропао. Одговор на ту пропаст постаје

«моћан неоконзервативни талас»174 (истакао Б. К.)

повезан и с просторним заокретима. У САД се тај талас

подударио с премјештењем средишта земље с атлантске

обале на тихоокеанску. Нови конзервативизам је

искористио херојски индивидуалистички мит „дивљег

Запада“ у борби с атлантским лијевим либерализмом и

патернализмом „велике државе“. Слично се дешава и у

Русији. Нови руски конзервативизам треба да сарађује са

тихоокеанским, а не више атлантским земљама, да се не би

затворио у себе.

173 Endru Hejvud, Političke ideologije, Zavod za udžbenike i nastavna

sredstva, Beograd, 2005, с. 102 174 Александр Панарин, Реванш истории, Российская стратегическая

инициатива в XXI веке, с. 160

153

Да ли су у Русији опстале духовне основе здравог

конзервативизма - народно трудољубље, аскеза и морал?

Управо тим се савремена тихоокеанска цивилизација

разликује од атлантске, која је већ увелико изгубила свој

протестантски дух и карактер. Ако су Сибирци сачували те

особине могуће је премјештање тежишта развоја са запада

на исток земље и зближавање са азијским свијетом и

његовим моделом модернизације. Савремени поредак,

насупрот традиционалном, је «способан да обезбеђује

сталне промене»175 (Ајзенштат), односно иновациони тип

друштва.

Питање је да ли је изгубљеност младог покољења

изопачење прелазног историјског доба или коначно

разарање руског етоса жртвености и месијанизма.

Европски просвјетитељски поход су пратили

колонизаторска себичност и охолост. Терет велике

евроазијске државности може носити само народ чији је

дух друкчији од европског прагматичног

индивидуалистичког етоса. Ослонац евроазијске

геополитике је руско-евроазијски друштвени тип. Ако се

он очувао у новим покољењима опстаће и велика руско-

евроазијска државност, у новом облику. Али, ако га је

разорило ново покољење „разумних егоиста“, који живе у

европском дијелу земље, простор државе ће се сужавати.

Духовна привлачност тихоокеанског простора може

убрзати вријеме сјећања на сибирски пионирски подухват.

Новоконзервативни талас у САД је био одговор на изазов

Азије.

Да ли је у Русији могућ талас новог конзервативизма,

који треба разликовати од крајње деснице. Економски

либерализам је саставни дио западне идеје новог

175 Radomir D. Lukić (ур.), Sociološki leksikon, Savremena administracija,

Beograd, 1982; модернизација, с. 371-372, 371

154

конзервативизма, али она друштвено, културно и морално

није либерална, ослободилачко-хедонистичка, већ

конзервативно-одбрамбена појава. Она штити насљеђе

протестантске етике, грађанску самодјелатност и

самосталност као основна начела западне цивилизације од

покушајā њиховог лијево-либералног преиспитивања. То

владајући руски «либерални демократи» нису схватили.

Привредна самосталност грађана је ослоњена на њихову

уздржаност и трудољубље, чији су извори у вјерском

моралу. Руски «либерали» су начело привредне

самосталности преузели у новолибералном хедонистичком

духу. Државни капитализам обнавља праксе

прерасподјеле, далеке од производног индивидуализма

западног типа. Конзервативни одговор на крајње разорне

догађаје је неизбјежан.

Он има политичку, друштвену, културну и

цивилизациону страну. У посљедњем својству омогућава

заокрет на Исток и преусмјеравање руског друштва с

атлантског на тихоокеански модел, што захтијева измјену

руске спољне политике, система приоритетā и нови

федерализам. Руска атлантска политика '90-их не тражи

посебно политичко и духовно покретање друштва.

Данашњи глобални изазов Русији тражи предузимљивост

за коју западњачка политичка елита није способна. Земљи

је потребна нова елита са измјеном политичке културе од

индивидуалистичке у правцу уважавања општег интереса.

Руско друштво треба усмјерити «не просто на

модернизацију производног и људског капитала, већ и на

поновно формирање јединствене руске цивилизације»176.

Неке одлике заокрета од лијеволибералне ка

новоконзервативној политици данас се посебно испољавају

176 Михаил Делягин, Драйв человечества – глобализация и мировой

кризис, ВЕЧЕ, Москва, 2008, с. 509

155

у духовним вјерским трагањима, у обнови „десног“

хуманитаризма, буђењу крајинā. Кључна је моћна

надетничка идеја, у којој би било ријешено питање

евроазијске самобитности, стваралачког читања руске

цивилизације.

Етничка или цивилизациона самобитност

Појам народа, и раније сумњив марксистичкој

класној теорији друштва, а обновљен у Великом

Отаџбинском рату, либерали су довели у питање, први пут

у руској историји. Званични либерализам, склон теорији

вертикално покретљиве „средње класе“, пориче појам

„народа“ као застарјеле стихије доњих слојева вјечно

незадовољних врховима. Да ли још постоји руски народ

као „постојана историјска супстанција – особени субјект

планетарног стваралаштва, који има не само сопствену

непоновљиву традицију, већ и своју вољу, своје

вриједности, позвање, виђење будућности“177? Није ли

нестао у космополитском масовном потрошачком

друштву, које је одлика свих времена пропадања, усљед

духовне пустоши окренутих искључиво вањском,

земаљском свијету и животу. Питање је да ли руски народ

још може да разликује родно од туђег, постојеће од

истинског добра. Потрошачка помама је нетрпељива према

моралним питањима части и дуга. Телевизија, радио и

новине су се '90-их изругивали чак и са народним

подвигом у Отаџбинском рату.

Несагласнӣ трагају за супстанцијом и за идејом.

Првим путем су ишли писци „сеоске прозе“, најбољег у

руској поратној књижевности. Руско село је културно

177 Александр Панарин, Реванш истории, Российская стратегическая

инициатива в XXI веке, с. 164

156

најдаље од револуционарног насиља и моралног

пропадања. Тоталитаризам је ишао из града у село ка

неукијим слојевима. Спор о његовим изворима је повезан с

данашњим супротстављањем националне патриотске и

демократске идеје. Руски западњаци га повезују с

царизмом, руским „азијатством“, и искорјењују насљеђе,

што води нихилизму и унутрашњем расизму. Родољубље и

демократију сматрају неспојивим. Патриоти коријене

тоталитаризма виде у западњачком моделу друштва и

државе, лијек налазе у здравом дијелу националног

насљеђа.

Идеолози комунизма су, у име ослобођења личности,

„оборили религију, филозофију, уметност и морал“178.

Социјалистичка држава је израбљивала село и зато је оно

било несклоно владајујућим илузијама. У сеоској прози

Русија се откривала више у моралном него у

интелектуалном смислу. Морал је увијек био јачи чинилац

руске духовности него интелект. Бољшевици су уништили

најбољи дио интелигенције, док је народ, прекиван у

„новог човјека“, опстао чувајући морал. Рат је натјерао

бољшевике да одустану од потпуног уништења насљеђа.

За неколико недеља њемачког напада социјалистичка власт

је изгубила скоро сву војску и трећину земље. Комунисти

су морали да се обрате националним вриједностима и

светињама православља и вјерā несловенских народа

СССР, који су покретали ратни подвиг и обнову земље. Ту

народну моралност тражили су Ф. Абрамов, В. Бјелов, Н.

Рубцов, В. Распутин и В. Астафјев, В. Солоухин. Они су

вјеровали да је руска општина чувар националног духа.

Књижевно дјело Распутина одликују „носталгична туга за

сеоским начином живота који нестаје...; мотив губитка

178 Nikolaj Berđajev, Izvori i smisao ruskog komunizma, Književne novine,

Beograd, 1989, с. 43

157

духовне чистоће и свог 'ја'“179. Савремени писци сеоске

прозе су створили дивна умјетничка дјела.

Излаз из данашње духовне кризе руског народа није у

повратку малој народној традицији, већ великој

цивилизационој идеји заједничког живота разних народа у

духу општих вриједности и норми. Култура руског народа

је скоро цијели један вијек смишљено разарана. И

западњаштво нових либерала, успостављено крајем 1980-

их након слома бољшевизма, је било спремно на уништење

народног духа. Моћне свјетске силе у Русији виде главну

опасност за своју политику. Припремајући се за улазак у

„европски дом“ Русија се разоружала, али њени

противници и даље јачају идеолошку и војно-политичку

основу за дубљи продор на Исток. Њихов главни циљ је да

спријече могућу обнову Русије као моћне свјетске државе.

Појам „народ“ поново треба преиспитати са

становишта односа малог народног и великог

цивилизационог насљеђа. Народна истина је од времена

настанка великих свјетских вјера увијек одступала пред

цивилизационом идејом. И руски старовјерци су

претрпјели пораз. Независност цркве, као духовне

заједнице, од државе, као политичке власти, је током

историје била услов просвјећивања народа у духу општих

људских вриједности. Када потреси доведу цивилизацију

до слома на површину избијају пагански богови тла и

племена. У тим временима одређени етноси полажу

искључиво право на правилно тумачење „завјета“ великих

културā и њихових вјерских изворā. Појава исламске и

вјерске „правовјерности“ других цивилизација потреса

179 П. А. Николаев (ур.), Русские писатели 20 века . Биографический

словарь, Научное издательство Большая российская знциклопедия .

Издателство РАНДЕВУ-АМ, Москва, 2000; Распутин Валентин

Григорьевич с. 582-584, 584

158

савремени свијет. Затварање није пут очувања народā који

желе да достојно одговоре на изазове свог времена. Чак је

и Платонова утопија (Држава, Државник, Закони) покушај

да се из све горе стварности побјегне повратком у

идеализовану прошлост, у којој је тражено непропадљиво

суштинско језгро исправног народног живота.

Та вјера у природно здраве основе народног живота

је недјелотворна. Осно вријеме је открило слободу,

морални избор вриједности новим осмишљавањем завјета

предака у духу свог времена. Доба великих духовних

преображаја прожимају цијело друштво. Цивилизације

Грчке и Рима су се распале доспјевши у стање безграничне

сумње и себичности масовног друштва. Доба тиранā у

Грчкој и императорā у Риму је конзервативни одговор на

републиканско демократско пропадање. Али и та обнова је

нихилизам против којег је усмјерена. Тим путем није

могуће прећи од неодговорне масе ка народу.

Нихилизам античког пропадања је превладало

хришћанство. Оно је први пут у историји свјесно тежило

духовном стварању у ком је „избор слободне личне

савјести владао над зовом крви, тла, етничких традиција и

завјештаних норми“180. У том огњу народни дух је постао

нови заједнички смисао људског живота. Из хеленистичке

је настала византијска хришћанска цивилизација тако што

је унутрашњи живот грчког и других народā империје

„подвргнут темељном превредновању“181. Хришћанска

цивилизација је створена на Истоку, а западна се појавила

знатно касније. У Јустинијаново вријеме је промишљено

изграђена хришћанска култура као потпуна цјелина. То је

180 Александр Панарин, Реванш истории, Российская стратегическая

инициатива в XXI веке, с. 171 181 Георгије Флоровски, Хришћанство и култура, ЛОГОС.ОРТОДОС,

Београд, 1995, с. 27

159

био нови, христијанизовани и оцрквљени хеленизам, у ком

је на стваралачки начин стопљено све духовно насљеђе

старог свијета.

И у Русији народ је као нова историјска заједница

настао налажењем вишег облика самобитности у

православном хришћанству. Он је себе почео да препознаје

као чувара велике вјере, као „истински православни“

народ. Све до 1917. руска самобитност је одређивана по

вјери, а не по крви. Самосвјест руског народа је утврђена у

доба свјетске кризе, након пада Константинополиса и

ослобођења Русије од монголско-татарског ропства. У то

вријеме се поново постављало питање односа Истока и

Запада због нестанка Византије која је била ослонац

православља још од четвртог, Константиновог вијека. Тако

се руски народ појавио као нови, особен историјски

субјект, који треба да ријеши тај свјетски задатак. Без њега

нестао би у пограничном простору између цивилизацијā.

Есхатолошки дух оснивачā руске државе се посебно

испољио у теорији Трећег Рима, основа руске државности

је високи духовни позив.

Данашња је слична кризи из времена оснивања

Московског царства, Трећег Рима. Руска државност се није

напајала паганском идејом моћи, већ духовном снагом

хришћанске бриге у вријеме пада Византије и новог

изазова Истока - Османске империје. Ту бригу је

продубљавала самоћа Русије пред походом „латинства“ са

Запада и мухамеданства са Истока. Предностима

материјалне силе су супротстављене духовне вриједности

правде. То је учвршћивало дух руске државе. Материјална

– привредна и технолошка надмоћ непријатељā Русију није

чинила малодушном. Руска државност је и супротност

слабости народа и величине постављеног задатка. Висина

његове жртве и духовног подвига се храни снагом

покајања, искупљења и просвјетљења за сумње, слабости и

160

гријехе. Људи постају праведници кроз очишћење и

покајање. Успон човјека не зависи од природних дарова

већ од духовне снаге. Материјално сретна времена се

ријетко одликују духовном плодношћу. Свијетло искуство

се најчешће рађа на дну очајања у тами, највиша аскеза у

највећој распуштености и покварености. Сви ти обрти су

описани и изучени у великој православној књижевности.

Руски народ, иако чини много тога ружног, у свом срцу

носи Христа, он се више од свега поноси именом

„православног народа“182. И грчка трагедија је

предосјећала духовне обрте, завидљивā судбина издāје на

врхунцу процвата и моћи. Културни живот није

непрекидни праволинијски успон или пад, већ сасвим

друго кретање пуно неочекиваних обрта.

Слично протиче и савремена политичка историја.

Послије Другог свјетског рата уздигли су се поражена

Њемачка и Јапан, док су побједници сједили на

ловорикама. Данас, уочи 70-годишњице побједе над

фашизмом видимо да је Русија испустила из рука велику

побједу: у Украјини бјесни грађански рат, а јединствено

геополитичко достигнуће СССР – ослобођење словенских

и православних народа и њихово уједињење у моћан савез

је нестало. Готово сва Европа, у којој је фашизам у низу

земаља отворено изашао у јавност, је у рукама

непријатељā Русије. Њен морални пад након Хладног рата

је посљедица „историјског материјализма“, који није знао

за хришћанске обрте историје и културе. Политичка

теорија мора имати у виду и духовне догађаје, не само

материјалне. Осјећање за токове и смисао историје упућују

нас да тражимо два обрта руске државности и у нашем

182 Fjodor Dostojevski, Piščev dnevnik I, Dela, knjiga 17, Rad, Beograd,

1983, с. 165

161

добу; „коначна пресуда“ у Хладном рату пораженој и

нечувено пониженој земљи би била погрешан избор.

Русија проживљава бриге цијелог свијета као

властите. Друштвени идеал Достојевског није био народ

сам по себи већ Црква, која на „морални ниво ... духовног

братства“183 уздиже човјека, друштво и државу. Брига за

угњетене и понижене је својевремено усталасала Русију. У

њој је важно да се питања савјести подударају с главним

невољама времена. Тај дар је породио уједно духовну

величину и самоћу Русије сличне пророку. Прва у нашем

времену је брига о природи, њен слом се приближава.

Запад је неспособан да одустане од потрошачког

хедонизма и успостави еколошку аскезу ради очувања

средине. Мора је тражити у источној мудрости.

Протестантски дух је идејни противник екологизма,

неоконзервативци су културу „зелених“ протјерали у

страну. Нестанак СССР је омогућио нову, сада више

духовну и привредну него војно-политичку, западну

колонизацију свијета. Русију хоће да претворе у извор

јефтиних сировина да би Запад очувао своје потрошачко

друштво. Западне земље умјесто да појачају престројавање

„технолошке цивилизације“ настоје да својој империји

прикључе нове просторе.

Модернизација као опонашање западног модела

тржишне привреде је спорна. Незападна друштва постају

потрошачка, спремна да уживају, али не и да раде и

стварају. Земља не би могла издржати амерички ниво

потрошње распрострањен у цијелом свијету. Идеологија

напретка, технолошки развој води човјечанство у пропаст.

Оно се дијели на мањину, „златну милијарду“, која иде у

постиндустријско друштво, и већину, којој је недоступно.

183 Владимир Соловјов, Три говора посвећена Достојевском, у:

Свјетлост са Истока, ЛОГОС-ОРТОДОС, Београд, 1995, с. 74

162

Први пут од настанка хришћанства нестају изгледи за

човјечанство као цјелину. Јâки лишавају слабе наде у

напредак. Запад ствара лажну свјетску цивилизацију.

Тај нови расизам је претворен у империјалну

геополитичку стратегију, утврђену на увјерењу да „цео

евроазијски континент служи као основа за светски

примат“184. Хитлеров Drang nach Osten у борби за

„lebensraum“185 Бжежински је проширио у америчку

геостратегију успостављања планетарне империје Pax

Americana првенствено кроз успостављање контроле над

Евразијом и Русијом као средишњом земљом свијета.

Запад своју војну и политичку инфраструктуру шири на

Исток. Не ради се толико о „сукобу цивилизацијā“ колико

„златне милијарде“ с осталим народима, богатог, моћног

Сјевера са сиромашним, слабим Југом. Предвиђање

повратка свијета старим мржњама (Словена и Германа,

хришћана и муслимана) након слома политичких

идеологија и двополарног свијета служи замагљивању

правог стања. САД су са нестанком СССР постале „једина

суперсила на свијету и заузеле су водећу улогу у сваком

облику свјетске моћи“186, коју намјеравају да, ослањајући

се на своје вазале у Европи, Азији и другдје, задрже

супротстављајући се законитим тежњама других на

слободан и самосталан развој. Савремени геополитички

ломови у разним областима Земље су дио тог општег

сукоба. Главно питање савременог свијета, као и у

прошлости, је како је могућа обнова наде за цијело

184 Zbignjev Bžežinski, Velika šahovska tabla, CID, Podgorica . Romanov,

Banja Luka, 2001, с. 42 185 Drang nach Osten (њем.) – Продор на Исток; lebensraum – животни

простор 186 Samuel P. Huntington, Tko smo mi? Izazovi nacionalnom identitetu

Sjedinjenih Američkih Država, Izvori, Zagreb, 2007, с. 318

163

човјечанство, без ње оно неће преживјети. Стицање нове

свјетске идеје није могуће кроз глобализацију вриједности

западног потрошачког хедонизма.

Потребан је препород самих основа живота. За

стицање еколошке мудрости није довољна наука. Она је

знање о средствима, које се претвара у технологије

мијењања вањског свијета. Потребно је знање о

вриједностима и тежњама недоступним просвјетитељству

на масовној равни. Еколошка аскеза се може достићи само

дубоким увидом у смисао живота. Човјек тражи и духовна

добра. У свијету којем пријети технолошко самоубиство

треба открити нови тип односа човјека према природи.

Политичка теорија истражује духовни садржај

политичких питања, она треба да одговори на захтјеве

времена. За Русију је важно јели народна свијест сачувала

осјетљивост према вјерској есхатолошкој мистици

спасења. Њу нису примили у „европски дом“, ради чега је

изашла из СССР, напустила дојучерашњу „браћу“ и -

остала сама! Старих пријатеља се сама одрекла, а нове није

стекла. Мира неће бити док не буде изгледā општег

спасења. Охолост према унесрећеним и додворавање

побједницима не рјешава ништа.

Овај тип свијести преиспитује хришћанско и руско

духовно насљеђе. Главна тајна руске идеје је у близини

руске државне есхатолошкој свијести. Руско спасење се

стиче и државно-политички испољава кретањем у сусрет

изазову који је пред човјечанством, а не бјежањем од њега.

Своју величину Русија је током историје стицала на

тешком путу Божијег изабраништва. Духовна основа руске

државности је сродна вјерском надахнућу. Јер „вера сама

по себи не може бити спасоносна“187, једино дјело спасава

187 Николај Фјодоров, Туга за Константинопољем, Логос-Ант,

Београд, 1997, с. 79

164

човјека зато што себичног морално препорађа у

пожртвованог. Лаки путеви су се завршавали падом, а

тешки је уздизао Русију. „Пријатељство“ побједника се

окончавало националним понижењем, у јединству са

слабим достизала је политичку снагу и духовно

просвјетљење. На путевима себичности увијек су је варали

ти који су у њој искуснији. Више од 20 година

„пријатељства“ са Западом се 2014. завршило његовим

отвореним непријатељством, економским санкцијама и

другим противзаконитим мјерама против ње.

Снага Русије је у вјери у добро. И комунизам, „прва

масовна идеологија ... у историји човечанства“188, је

постигао огромне геополитичке и друге успјехе зато што је

био њен изокренути, свјетовни облик. Есхатолошко стање

у свијету данас је очигледно у свакидашњем искуству

погоршавања животне средине. Русија није ушла у клуб

„водећих држава“, у „златну милијарду“ сретних

насљедника напретка. Њено мјесто је међу одбаченим

несретницима у смислу обрта хришћанске свијести, која

зна да правда не станује код побједникā. Умјесто свијетле

комунистичке или либералне будућности свијету треба

покајање прометејског човјека, који је хтио да замијени

Бога.

Да би опстала Русији треба духовни преображај, без

теократских изопачења. Запад настоји да искоријени

есхатолошки дух руске културе, да би спријечио духовну

обнову земље. Кроз западњачку модернизацију снижава

друштвену и културну разноврсност свијета, а кроз

свјетско „потрошачко друштво“ руши духовне

вриједности. Западњаци свих неевропских култура

проводе та два упроштавања. Запад покушава да

188 Александар Зиновјев, Слом руског комунизма, БИГЗ PUBLISHING,

Beograd, 2003, с. 11

165

онеспособи народе да стварају историју кроз нове властите

цивилизационе моделе. Управо западњацима недостаје

свјетски видокруг. Избор није Запад или варварство,

постоје и друге цивилизације и културе. Спор западњака и

„самобитника“ своди се на то да ли је Русија „обична

земља, чија је судбина пасивно приближавање западном

цивилизационом ареалу, или особена цивилизација, која

има своје сопствено историјско позвање“189.

Било која цивилизација, која треба да служи као

„најмања ћелија ... историјског истраживања“190 (истакао

Б. К.), тојест цијело друштво, а не његов случајно

издвојени, засебни дио као национална држава, се

учвршћује на основу неке од великих свјетских вјера.

Утилитаристичко посвјетовљење удаљава Русију од њеног

цивилизационог карактера и начина живота. Запад гуши

обнову духа руске православне цивилизације да не би

подстакла стваралаштво у другим областима свијета и

довела и до његовог самопреиспитивања. Питање

посвјетовљење или духовни преображај се подудара с

питањем потпуно западњачење свијета или разноврсност

цивилизацијā. Западњаци настоје да Русију претворе у

„обичну земљу“, наводно да би укротили њене опасне

стихије. Западњачки потрошачки дух се клони свих

тешкоћа и опасности стваралаштва. Не ратују руски

западњаци с империјским тежњама Русије, већ са великим

византијско-православним насљеђем, моћним извором

руског цивилизационог стваралаштва.

189 Александр Панарин, Реванш истории, Российская стратегическая

инициатива в XXI веке, с. 183 190 А. Дж. Тойнби, Мой взгляд на историю, у: исти, Цивилизация перед

судом истории, ПРОГРЕСС.КУЛЬТУРА Москва . Ювента Санкт-

Петербург, 1996, с. 21-27, 24

166

Незаситост потрошачког друштва исцрпљује природу

и води слому живота на Земљи. Своју духовну пустош тај

свијет прикрива новим потрошачким захтјевима. Трагедија

посвјетовљеног свијета је у томе што су у њему циљеви

постали средства, а средства циљеви. Ствари су се од

предмета задовољавања потреба претвориле у вриједност

саме по себи, а духовне способности у средство

производње ствари. Читава култура је постала средство

бесмисленог гомилања ствари. Човјечанство треба да

обнови природни однос циљева и средстава и укроти

потрошачку похлепу, да створи нову аскезу. То је пут

духовног преображаја свијета.

Овај преображај се не подудара с просвјетитељством

усмјереним на освајање околног свијета. Основни

недостатак просвјетитељске епохе је то „што јој је измакло

разумевање за оно што је историјски далеко и туђе, што је,

у наивном самопрецењивању, своја мерила уздигла до

безусловне, до једино важеће и једино могуће норме, и што

је њима мерила свеколику историјску прошлост“191.

Насупрот таквом једностраном приступу, који је настојао

да обухвати сав остали свијет, да га интелектуално и

цивилизационо колонизује, потребно је унутрашње

просвјетљење у духу властитог културног насљеђа.

Један од обртā реформације је што носилац духовног

преображаја не постају најуспјешније, већ земље на

раскршћу свјетова. Њемачка је постала средиште

протестантске реформације јер је била заостала за

атлантском Европом по мјерилима привредне развијености

и просвјетитељства. Она по култури и није била истински

западна земља. Њу је колонизовало безобзирно папско

свештенство. Ватиканска црква је цинично трговала

191 Ернст Касирер, Филозофија просветитељства, Гутенбергова

галаксија, Београд, 2003, с. 13

167

опроштајницама гријехова и ступала у савез са свима који

су оспоравали национално насљеђе и моралне норме. Сви

који су могли платити за своје гријехе нису се морали

бојати Божијег суда. Католичка црква се није устезала да

све изокреће. Њена доктрина је у Њемачкој 16. вијека као и

либерална у савременој Русији отворено тврдила да су

биједни достојни своје судбине. Људи су од либерализма

очекивали да их ослободи тоталитарног насиља, а он је

склопио савез с моћним дајући им прилику да се

иживљавају над слабим.

Нова духовна реформација може почети у Русији

зато што су се у њој најоштрије преплели привредни,

државно-политички, еколошки и духовни проблеми

савременог свијета. Привредна криза је резултат

пљачкашке приватизације и одлива капитала из земље192,

државно-политичка рушења изнутра и извана, еколошка

социјалистичке индустријализације кроз тешку индустрију

и савременог колонијализма (извоз сировина и енергената),

а духовна комунистичке технологије стварања „новог

човјека“ и садашње масовне културе, која уништава све

националнô. Криза се може посматрати у просвјетитељској

детерминистичкој логици по којој слабост почетних услова

чини безизгледним излаз из ње, и логици преокрета до

којег долази покретањем цијелог народа на насљеђу велике

културе. Најважније је у каквом се стању налази народ?

Дуги погроми и истребљење најбољих слојева друштва

чине упитним његову способност да оствари историјски

задатак свог духовног преображаја и обнове цивилизације.

Главни задатак свјетске духовне реформације је

припрема неумитне еколошке аскезе, у том погледу свијест

власти и народа је ниска. За вријеме социјализма земља је

192 1990-их: 60-70 милијарди долара годишње, 2014. 130 милијарди уз

1.300 милијарди у оф-шорним зонама.

168

увелико опустошена. Примјена еколошких и културних

норми је одгађана за комунистичку будућност,

социјалистичка изградња је захтијевала жртве. Живећи за

будућност држава је садашњост претварала у средство.

Западни народи, који живе „овдје и сада“, су се брижљиво

односили према својој природи. Погром природе и културе

је ослабио способност народа да се одбрани од искушењā

нихилизма. Стање је отежано и тиме што је тоталитаризам

иза себе оставио ауторитарни тип личности („Не може се

докинути страх и очувати цивилизација“193.) Ти људи су

лако замијенили комунизам за национализам, који умјесто

„класних непријатеља“ сада прогони инородце. Могућ је и

еколошки тоталитаризам, који је већ опустошио Камбоџу.

„Екофил“ Пол Пот је, остварујући еколошку утопију,

земљу огласио пренасељеном и тиме правдао геноцид у

ком је убијено два милиона људи. Ауторитарност

националистичке идеологије се може излити у сличном

истребљењу националних и других мањина широм свијета.

Ако се не успостави унутрашња еколошка аскеза њу ће

деспотски наметати нека могућа „свјетска влада“. Она ће

настојати да ограничи раст и смањи становништво у

неразвијеним земљама. Расизам и национализам, нови

облици геноцида би се могли оправдавати еколошким

разлозима. Либерална идеологија користи социјалне

технологије „унутрашњег колонијализма“, које су суровије

од пракси крајњих љевичара. Док су комунисти сатирали

сељаке и село кроз принудну колективизацију и глад 1932-

'33., либералима смета радничко становништво градова

насталих током индустријализације.

Мора се спријечити да заштита природе на штету

грађана, сиромашних слојева и мањинā, постане полазиште

193 M. Horkheimer – T. Adorno, Dijalektika prosvjetiteljstva, Veselin

Masleša, Sarajevo, 1974, с. 232

169

нове водеће идеологије. Социјална идеја, ослоњена на

насљеђе хришћанске саосјећајности, је на прелазу 19. у 20.

вијек изопачена у принудно изједначавање свих, што се

завршило гушењем најбољих. Данас постоји опасност да

се еколошка идеја, ослоњена на велико цивилизационо

насљеђе Истока, изопачи у надзор западних глобалиста над

незападним свијетом. Еколошка аскеза треба да постане

тежња свих народа свијета ка новом начину живота у

складу с природом. У противном, развијене земље ће

рачунати на природна богатства осталих, а оне ће свој

еколошки нихилизам оправдавати потребом убрзаног

развоја.

Русија је као велика држава настала насељавањем

земаља, то је „судбина отворене равнице, која је Русе

противставила источним номадима и западној

гордости“194. Она се и данас налази између два јака

цивилизациона средишта – атлантског и тихоокеанског,

што може довести до њеног сужавања и слома. Изнутра се

може подијелити на туранско-муслимански и словенско-

православни дио - по Волги, средишту земље. Усљед

разних дејстава она може изгубити свој национални дух и

карактер. И пријетња уништења природне „техничком

средином“ је велика. Класична руска књижевност и

умјетнички пејсаж су пуни љубави према лирској, њежној

земљи. Али како је волити оскрнављену?

Средиште духовне домовине се обнавља у тачци

пресјека бескрајног очајања и велике наде. Русији је

потребна идеја надцивилизационог и наднационалног

јединства, која у себе укључује геополитичку и еколошку.

Без ње она неће преживјети притисак изнутра и извана, са

194 Иван Иљин, Каквим цртама руског карактера треба приписати

величину руске државе, у: Добрило Аранитовић (прир.),

Феноменологија руске душе, ЛОГОС, Београд, 2008, с. 117-121, 120

170

Запада, Југа и Истока. СССР су разорили и унизили

западњаци, природно је да се Русија од Атлантика окреће

Тихом океану. Могуће је да се духовно средиште, а можда

и престоница земље премјесте на Урал или чак у Сибир.

Данас се најбрже у свијету развија Азијско-тихоокеански

регион. Русија као посредник између Истока и Запада мора

одговорити на то премјештање тежишта свјетске историје.

Почетком 4. вијека сличан стратешки подухват је извршио

Константин Велики премјестивши престоницу царства из

хаотичног Рима у Константинополис, ближе средишту

пониклог хришћанства. И Русија ће вјероватно морати

преселити престоницу из московског брлога ка младицама

неоскрнављеног духа и других стратегија развоја.

Идеја „Рима“

Хришћанско тумачење да је Византија, „престоница

грчко-словенског света“195, пала зато што су врхови њене

власти постали лицемјерни издавши своје вјерско-морално

позвање ради себичних циљева је ближе истини од

социјално-економског. Њен, као и пад руске државе 1917.

и 1991., је био посљедица претварања истинске вјере у

лицемјерје. Култура цвјета када вјера и црква сарађују са

духом просвјетитељства. Зло наступа када владајуће класе

почињу да живе распуштено, препустивши аскезу

идеологије доњим слојевима друштва. Својевремено је

руско племство православље оставило сељаштву.

Дволичност власти и утицај просвјетитељства су довели до

пада православне Цркве и монархије, а и комунистичке

„цркве“ (КПСС) и СССР. Народ је видио дволичност

власти, која је одустала од комунистичке утопије, али је

195 Николај Фјодоров, Сенке заборављених предака, Логос . Zepter book

world, Београд, 1999, с. 16

171

још вјеровао у идеју као свјетовни облик саосјећајности и

праведности.

Руска држава је у сагласности с идејом Трећег Рима

требала „чувати и штитити истиниту вјеру, било то

православље у дореволуционарној Русији или

комунистичка идеја у Совјетском Савезу“196. Први разлог

пада Другог и Трећег Рима, Константинополиса и Москве

је потчињавање духовне свјетовној власти и злоупотреба

светиње ради владајућег користољубља. Духовнô, а за њим

и политичко јединство пропада и одржава се још само

силом. Други разлог пāдā је нарушавање начела

јединствене историјске судбине народā који живе у

империји. Грађани империје имају етничку и

цивилизациону идентичност, приватну и јавну. Империјска

идеја копни када се појави привлачнија империја, или када

један или више народā постају у њој повлаштени. СССР је

изгубио историјску утакмицу са Западом, а потом је почела

борба за излазак из њега. У њему су нарушена три начела

на којима се заснива друштво. Прво је духовна сагласност

горњих и доњих слојева друштва о смислу вјерске моралне

аскезе, коју не могу поколебати просвјетитељска сумња,

утилитаризам и хедонизам. Ако наука у име истине укида

добро све је дозвољено. Просвијетљени хедонисти се не

покоравају никаквим моралним вриједностима и нормама.

Другу, државно-политичку сагласност нарушава

западњачење. Оно ослобађа владајући слој обавеза, а сав

терет пребацује на народ. Тако је дјеловала још прва

модернизација у Русији. Упоредо с европеизацијом

племства од Петра Првог до Јекатерине Друге текло је

властелинско поробљавање сељаштва. Бољшевизам је

разбио позападњачени слој и обновио политичку

196 С. А.Ланцов, Политическая история России, ПИТЕР, Москва, 2009,

с. 25

172

сагласност. У народном сјећању Стаљин је првенствено

остао „вољни, тврд и одлучан политичар-државник, лидер

нације, архитекта и градитељ огромне, моћне државе“197.

Свемоћни деспот је укротио и сељаштво и чиновништво,

које је временом прихватало „западни начин живота“. То је

завршено пљачком државне имовине кроз приватизацију.

Да би свој положај осигурали од могућег одговора народа

нове газде су наставиле да руше државност и националну

аскетску културу. Али, у евроазијском простору је

потребна много јача држава него што је западна либерална.

Управа и војска у њој имају неупоредиво већи значај.

Криза државе и нарушавање њеног простора су достигли

врхунац 1990-их. Лично привредно предузетништво је

неопходно, али пред савременом Русијом стоји обнова

државно-политичке сагласности. Развал СССР и савеза

социјалистичких земаља (Варшавског савеза), евроазијског

средишта, је створио и проблем слома међународне

политичке постојаности. Успостављање животно способне

евроазијске федерације је услов смирења сукобā на овом

простору, за шта је потребна обнова сагласности народā.

Властољубље мјесних елита и западњачки хедонизам су

разорили читаву заједницу, покушаји засебног уласка у

„европски дом“ су једнима успјели, а другима не. Русију

нису ни намјеравали примити, исувише је велика и

самосвојна. Превара је успјела, она је разорила властиту

империју и – остала сама. Украјини и Бјелорусији су

нудили улазак у „европски дом“ под условом раскида с

Русијом. Украјину су од стицања независности 1991.

припремали за зло које је данас раздире.

Либерални реформатори у Русији су привржени

идеји државе-нације. Она у Западној Европи води

197 Геннадий Зюганов, Сталин и современность, Молодая гвардия,

Москва, 2009, с. 161

173

цивилизационом повезивању, а на простору бивше

социјалистичке империје сепаратизму. Затвореност

Западне Европе за моћне инородне и инославне земље

(Русија, Турска) и слабост нових држава (Украјина и

друге) стварају услове за обнову јединства постсовјетског

и простора бивше заједнице социјалистичких земаља. У

нови савез би могле ући и друге земље, првенствено

православне и словенске, међу њима и земље бивше

Југославије, Грчка и Кипар. Византијско-словенски свијет

повезује Русија, највећа и најмоћнија православна и

словенска земља. Његове границе су на Западу Њемачка и

Италија, а на Истоку Јапан. Византијско-словенски савез је

„једино чврсто тло на коме може да израсте самобитна

словенска култура“198. Идеју тог савеза је изложио

Данилевски у Русији и Европи 1869-'71., а остварила

Совјетска армија 1945. Све што је изгубљено у Хладном

рату 1991. треба, осим Источне Њемачке, вратити у савез

обновљен на добровољној основи. Придруживање

Евроазијском савезу је та прилика.

Да би то кретање било успјешно, без злоупотреба са

стране, треба изградити универзалну, (над)цивилизациону

теорију и стратегију. СССР је био цивилизациони систем, а

не прости скуп народā које је обједињавала снага

најмоћнијег. Особеност тог система је прелазни положај

између Истока и Запада и усљед тога подложност разним

утицајима и искушењима. Свака цивилизација има

сразмјерно чврсто језгро и покретљиве крајине осјетљиве

на изазове извана. Зато народи требају бити свјесни своје

самобитности и спремни да је чувају и оплемењују. У

Европској унији настаје двојна, национална и

цивилизациона самосвијест. Притисак на Западну Европу

198 Николај Данилевски, Русија и Европа, Службени лист СРЈ . Досије,

Београд, 1994, с. 310

174

јачају САД и муслимански Југ. Њена будућност зависи од

тога да ли ће се она ујединити. Успостављање

„'наднационалне' власти која ће бити изван надзора

националних влада, политичара и бирача“199, како су је

замислили творци Европске уније, није рјешење. У Русији

је питање опстанка цивилизациона самобитност, у чије

средиште треба поставити културу.

У равници сјеверне Евроазије засебна рјешења нису

могућа. Муслимани и Украјина су једна цјелина са

Русијом. То показују монголско-татарско ропство и

половјецки походи. Украјински козаци су заједно с

Пољацима у смутно вријеме пљачкали Москву и друге

руске градове. Пола вијека касније, 1654. Украјина је

присаједињена Русији. У суровом евроазијском простору

нема средњег рјешења, могући су сукоби или

пријатељство. Савез бројних народа је поникао као

одговор на историјско искуство сталних сукоба. Савремена

свијест о цивилизационом јединству није ни империјска

„воља за власти“ ни чежња за минулим културама.

Значај простора за велику политику је суштински.

„Рим“ је спој величине и самоће, њему су као средишту

окренуте све наде и завист свијета. Древни Рим, Византија,

САД и СССР имају то искуство. Основа сваке истинске

страсти и културе, па и државотворства, је осјећај пуноће

смисла. Пасионарност може бити окренута прошлости,

завјетима предака, или будућности, нади у ново. Треба

разликовати пасионарност завјета и историјског

пројекта. Велике цивилизације Египта, Асирије, Индије и

Кине су се учвршћивале чувањем културне прошлости.

Цивилизације су се рушиле када су људи почињали

199 Christoper Booker . Richard North, Velika obmanа.Tajna povijest

Europske uniјe, IZVORI, Zagreb, 2005, с. 4-5

175

живјети само за данашњи дан. Тада и земља престаје бити

света, нестаје спремност за њену заштиту.

Други тип пасионарности је излазак у обећану

будућност. Први, западни Рим је пропао, изгубио сукоб са

варварима, зато што су Ромеји постали прорачунати

малограђани. Његов насљедник, Запад потекао из средњег

вијека, је сједињењем античког логоса и хришћанске вјере

у спасење стекао нову, пасионарност будућности и

„пројективни тип културе“200. Зато се он једини не распада

у условима масовног друштва, које нема своју велику

прошлост. Замисао сретне будућности (амерички сан,

комунизам) замјењује вјерску аскезу. Пројективна

пасионарност тежи универзалности, општој цивилизацији.

Из супарништва пројеката будућности је произашло

свјетско супарништво два Рима - САД и СССР. Након

слома совјетске империје јавља се мисао о замјени

идеолошког цивилизационим сукобом. Судбина

човјечанства зависи од одговора на питање да ли су

савремена друштва окренута прошлости или будућности?

Прометејски човјек је тежио да покори природу.

Суочена са пријетњом њеног слома савремена друштва

морају измијенити свој начин живота. Док се Запад

усмјерио на свакидашњицу, Русија се теже привикава на

њу зато што има слабији осјећај за мјеру. Друштвени

типови се у Русији раздвајају у крајности, а и сложеност

земље, насљеђе више дијели огромно друштво. За Русију је

пројективна култура спасоносна. Она може да сабере

народне стихије у политичко стваралаштво. Државу чине

људи „који су се саживели у заједницу на темељу духовне

200 Александр Панарин, Реванш истории, Российская стратегическая

инициатива в XXI веке, с. 201

176

културе и правне свести“201. Она је производ унутрашњег,

духовног свијета народа. Православље је плодан сусрет

стихијске паганске и свијетле хришћанске душе.

Бољшевички борбени атеизам је гушио вјеру, али и

народни слободарски дух, након што га је искористио за

рушење „старог поретка“. Народно стваралаштво, народна

култура и вјера су у прелазним временима главни

источник надахнућа.

Једна држава може бити Рим ако у цивилизационо

стваралаштво укључује народне слободарске стихије.

Теократске и бирократске забране изазивају малодушност.

Остваривање идеологије Рима онемогућава и изливање

народне стихије као слијепе разорне снаге. Сељачка Русија

је себе увијек сматрала достојном највиших светиња и

почасти, није признавала никога изнад себе. Ту су и

коријени руске револуције, побуне народа против охоле

власти. Рим су рушили унутрашњи и вањски варвари, али

и средишњи чиниоци друштва када је долазило до разлаза

народа и власти. Ако су главни рушиоци Рима споредни

друштвени слојеви и инородци, он се може обновити

силом. Али, ако државу руше њени дојучерашњи носиоци

обнова је тежа. Народ треба усмјерити ка новим облицима

друштвеног и државног стваралаштва. Савремену

друштвеност и индивидуалистичку издвојеност личности,

које су два пола, „две стране једне исте расцепљености

света202, треба водити ка новом јединству у слободи за шта

је потребна „свест о органској припадности човека

201 Иван Иљин, Пут духовне обнове, ЛОГОС . АНТ, Београд, 1998, с.

158 202 Николај Берђајев, Смисао стваралаштва, књига друга, ЛОГОС .

АНТ, Београд, 1996, с. 89

177

космичкој хијерархији“203. Човјек и друштво постоје само

у вези са природом.

СССР је као насљедник Руске империје, Трећег Рима,

поткопао снаге западњаштва. Либерализам је потиснула

комунистичка идеологија и пракса. Али, много дубљи

проблем је када снаге хаоса избијају на површину и доводе

у питање цивилизовани начин живота уопште, био он

источни или западни. Криминал је '90-их тако дубоко

овладао руским друштвом, не само привредом већ и

политиком и културом, да је скоро потпуно обесмишљен

сваки поштен рад. Слично се догађало у смутном времену

почетком 17. вијека. Неодговорнā козачка слобода и

нихилизам бојарства су идући одоздо и одозго угрозили

етику средњег слоја, државног племства. Политичке

околности су на краће вријеме „дале премоћ управо тим

крајњим елементима над средњим“204. Нереди су окончани

захваљујући буђењу родољубља, повријеђеног упадима

страних војски. Пред савременом Русијом стоји сличан

задатак усмјеравања народног незадовољства стварањем

грађанског друштва и нових демократских установа.

Версајска Њемачка је постала фашистичка ношена

бескрајним национализмом, покајања за злочине почињене

у Првом свјетском рату није било. И данас, након поратне

„денацификације“ од 1945., она даје подршку украјинским

нацистима у претварању поносне руске постојбине у

срамно разбојиште.

Неодговорне народне стихије, неправедност врхова и

вањски непријатељи заједно руше друштво и државу. Да

би се Трећи Рим обновио у својој величини треба

савладати те рушилачке снаге. Просвијећено

203 Исто, с. 90 204 П. Н.Милюков, Очерки по истории русской культуры, том Третий,

с. 78

178

оплемењивање, а не гушење снага народне самовоље,

стварање родољубивих водећих слојева друштва и

националне и цивилизационе сагласности потребне за

одбијање насртаја вањског непријатеља су три неопходна

услова за обнову јединства византијско-словенске

заједнице стеченог у Другом свјетском рату 1945., а

изгубљеног у Хладном рату 1991. године. Вањски

непријатељ је један проблем, ништа мањи је унутрашње

нејединство и недостатак историјске свијести о стварним

интересима читавих народа и земаља овог дијела свијета.

Позвање Рима је да свима предложи широке могућности у

великом простору и историји. Русији не треба бездуховни

савез са силним, постсовјетска политика је пропала. Након

потреса у Украјини, њен пут је сарадња са Истоком.

Будућност Русије

Хуманитарна политичка теорија будућност види

прије свега са становишта дугорочних вриједности, које

дјелују знатно дуже него интереси. Савремена идеја

либералне Русије сужава њен простор на националну

државу, а цивилизациона га шири на знатно већи. Једна

носи затварање, друга отварање. И историјско вријеме се

успорава или убрзава. Постоје линијска логика

напредовања и спирално вријеме кружног кретања у ком се

борба супротности завршава скоком у нову историјску

стварност. Старој геополитици двојности копна и мора

супротставља се ноосферна политичка мисао која

истражује зависност кретања у разним областима и

простору свијета у цјелини од идејног развоја

човјечанства. Позитивистичко насљеђе у западној

политичкој теорији човјека види као биће зависно од

вањских околности, мада је он духовно, свјетско-

историјско биће осјетљиво на утицаје простора и времена.

179

Привредна и политичка питања не могу тако узнемирити

људску душу као естетски и етички доживљај свијета.

Друштвене групе које имају у виду само своје

интересе губе у великој политици. Побјеђују они који своје

замисли успију да представе као свјетске. Савремена

личност је постала свјетско-историјска, дјелотворан

разговор се може водити само на равни глобалних

пројеката. Одлучујући значај имају догађаји у ноосфери,

која је глобална. Освјетљавање изгледā различитих група

захтијева превладавање уског видокруга инструменталне

политичке теорије, која има у виду само материјалну

снагу супарникā. Дугорочно предвиђање полази од мисли

да материјална снага човјека зависи од духовне. Крепак

дух може пребродити многе тешкоће, а губитак наде пада

и пред најмањим. Примјер је у историји невиђени пад

совјетске супердржаве без испаљеног метка. СССР се

сасуо у прах не зато што није имао војску, већ зато што су

се на власти нашли издајници и непријатељи земље. Идеја

која је надахњивала 20. вијек је била мртва. Значајно је и

то што се политички субјект (земља или читава

цивилизација) по мјерилима ноосфере не подудара са

димензијама по мјерилима техносфере. Савремено

поклоњење техници и оцјена историјских изгледа

појединих земаља, народā и цивилизацијā техничко-

економским мјерилима је неоснована. Техничко-економска

средина се развија преузимањем туђег и одбацивањем

застарјелог, али у духовној култури прошлост опстаје,

„дјелује принцип пантеона“205 у ком се сабирају сва велика

достигнућа прошлости. Технички свијет је предодређен за

потребе свакидашњице, а духовно богатство одржава

205 Александр Панарин, Реванш истории, Российская стратегическая

инициатива в XXI веке, с. 211

180

самобитност великих заједница кроз историју уз све

промјене околине.

Слом СССР је омогућио обнову западњачења

евроазијског простора. Он је од 1917. био „Картагина“

савременог свијета онемогућавајући ширење западног

„Рима“ на цијелу Земљу. Нестанак СССР и читавог

„Источног блока“ је учврстио очекивања „краја историје“.

Наше доба је слично хеленистичком, када је Запад (Хелада,

потом Рим) покорио огромни простор од Средоземног

мора до Индије и Сјеверног мора. Да ли је западњачење

свијета неповратно, - захвата ли само цивилизацију

(техника, државна управа) или и културу, духовни живот, -

да ли је савремени незападни свијет способан за одговор и

хоће ли он бити превасходно војно-политички или

духовни, културни?

Како је западњачена Русија? У туђу културу најлакше

проничу привидно вриједносно безначајни чиниоци,

првенствено техника. Међутим, савремене технике и

технологије везā и обавјештавања, индустрија пропаганде

и разоноде непосредно утичу на духовни живот и масовну

свијест. Рационализација се у савременом друштву

материјализује у облику „непрекидног револуционирања

информативне технологије као централне производне

снаге“206. Информација разара мјесна вјеровања, мијења

вриједносне слојеве културе незападних друштава, која се

из старих производних брзо претварају у потрошачка.

Медији стварају савремени идентитет кроз обликовање

свијести мāсā. Запад као потрошачко друштво искушава

људе „лаким животом“. Он је својом стратегијом

„информационог империјализма“ постигао далеко веће

успјехе него као индустријско или постиндустријско

206 Немања Ђукић, Социјална контрола, Удружење социолога Бања

Лука, 2014, с. 128

181

друштво. Своју духовну надмоћ створио је помоћу

доскорашњег монопола на глобалне медије. Сада је

незадовољан „необјективошћу“ телевизије Russia today, ни

најмање није вољан да прихвати и призна право другима

да имају своје, не само друкчије већ и потпуно супротно

виђење догађāјā. То је „демократија“ западне олигархије!

Савремену Русију западњаче у два правца. Прво је

превладавала доктрина уплива културно-неутралне

престижне техничко-информационе средине. Њу је

прихватила руска техничка и научна елита. Тако су се још

1950-их појавили руски западњаци - присталице напредне

техничке цивилизације. Други талас западњачења, који је

захватио покољење '60-их је био непосредно политички.

Он је био намијењен хуманитарној елити, којој је сметао

недостатак слободе стваралаштва. Западњачење је

представљано као деидеологизација. У научно-техничкој

области брањена је слобода науке од инквизиторског

насиља комунистичког учења, којим је прикривано

насртљиво незнање. Захтјев '60-их је био за одвајање

духовне од политичке власти и слободу интелигенције као

њеног носиоца. Озбиљним реформама тада се могла

проводити управљива модернизација, али прилика је

упуштена; „свијет има темељни карактер отворености“207,

западњачење је захватило масе добивши облик

неодговорног „потрошачког друштва“. Политичка елита,

под изговором да брани начела, није била вољна да доведе

у питање своју потпуну власт над друштвом. Њој се

супротставила интелигенција и земље Источне Европе.

Слобода „масовног друштва“ се преокренула у

неодговорну побуну против постојећег поретка. Људи су

се од грађана претворили у незасите потрошаче, на

207 Klaus Held, Fenomenologija političkog svijeta, MATICA HRVATSKA,

Zagreb, 2000, с. 76

182

површину је испливала небрига за све што се не тиче

личног благостања и материјалних добара. Западњачење

мāсā је било бјекство од националне културе и насљеђа

које обавезује. Оно није породило демократско

стваралаштво већ најгоре облике понашања доступне

простом човјеку. Постсовјетско западњачење '90-их је

проведено без националне елите, коју је комунистичка

власт већ била искорјенила. Умјесто оног што је

најврједније у западној култури преузето је најгоре.

Главна митологема западњачке модернизације је да

она, као и првобитне на Западу, порађа добростојећи

средњи слој, „који је исправно сматран политичким стубом

постојећег светског система“208, друштвеном основом

демократије и правне државе. Стварни резултат био је

поларизација друштава на приватизаторе, који су се

ослободили свих културних, правних и моралних норми

свог друштва, и већину, материјално потпуно

осиромашену и у културно-историјском смислу

изгубљену. У замјену за националну културу добила је

варљиве митове потрошачког друштва о личној

предузимљивости и успјеху, који нису имали ништа

заједничко са стварношћу новог друштвено-политичког

поретка. Мада је СССР био индустријски развијена земља

са најобразованијим становништвом у свијету, резултат

западњачења је било опште морално пропадање и

поларизација друштва. Данашње подсјећа на завршно

раздобље хеленизације древног свијета. Чиме ће друге

цивилизације одговорити на западни изазов? Очекивања су

се изјаловила. Драма западњачења свијета се завршава

геополитичком прерасподјелом у којој се потресају темељи

свих незападних цивилизацијā и културā. Западне елите

208 Imanuel Valerštajn, Posle liberalizma, JP Službeni glasnik, Beograd,

2005, с. 121

183

упорно проводе стратегију „цивилизовања“ свијета,

ослоњене на војну силу. Концепција „златне милијарде“,

мањине која на рачун већине, више од шест милијарди

људи, улази у постиндустријско друштво се остварује.

Постмодернистичка политика засебног развоја Запада има

расистички карактер. На Западу расизам је много старији

него њемачки нацизам, који са својим „коначним

рјешењем“ не схвата да је у свјетском капиталистичком

систему његов циљ „да задржи људе унутар система, али

као инфериорне (Untermenschen) који се могу економски

експлоатисати и политички користити за жртвене јарце“209.

Прави циљ западних расиста је смањење становништва до

броја који њима одговара и поробљавање преосталог.

Одустајање од идеје јединствене људске судбине је опасно

и за сам Запад, који ће се наћи у окружењу очајне и гњевне

већине човјечанства. Обнова вјере свијета у јединствену,

заједничку будућност и судбину свих народа и земаља је

једини истински излаз. Наоружавање под притиском

Запада је пут у свјетски рат, којем свјесно теже САД и

њихови најближи савезници да би очували свој

повлаштени положај.

Незападни свијет се, зависно од начина одговора на

западњачење, дијели цивилизационо и геополитички.

Друштва се дијеле на она која се развијају соственим

снагама и зависнā, која правац добијају извана. Главна

разлика и неравноправност народā у савременом свијету

није толико посљедица привредног искориштавања и

политичког угњетавања колико „зависности самог

историјског развоја“210 (истакао Б. К.). Ширење западног

209 Imanuel Volerstin, Opadanje američke moći, CID, Podgorica, 2004, с.

76 210 Александр Панарин, Реванш истории, Российская стратегическая

инициатива в XXI веке, с. 218

184

друштва на незападна уништава њихову културу и

изопачава унутрашњи историјски правац развоја.

Пријашња формациона теорија историје, настала „на

таласу сцијентизације историјског сазнања“211, долази у

питање из више разлога. Пропаст низа цивилизацијā

оспорава јамства закономјерног узлазног развоја.

Савремени човјек се срео са отвореном историјом, која не

јамчи никакав резултат. Вјера у зајамчени напредак се

јавила као замјена за Божију промисао у обезбоженом

свијету. Напредак је спасавао од бесмисла постојања.

Спорно је и јединство свјетске историје. У историји

држāвā, посебно разних цивилизација појам напретка

замјењује појам властите историјске судбине. У петочлану

формациону љествицу (првобитна заједница,

робовласништво, феудализам, капитализам, социјализам-

комунизам) се не уклапа не само азијски начин

производње; ту је и „стабилност традиционалних друштава

(насупрот формационом престабилираном динамизму)“212.

Формациона теорија историје је посвјетовљени облик

хришћанског хилијазма213. Јединство свијета је неодређен

и непредвидив резултат мирног сусрета или сукоба разних

земаља, култура и континената. Јединствена историја

настаје у пољу узајамног дјеловања спонтаних могућности.

У њему погрешан избор, лијеност и непромишљен,

неблаговремен подухват могу јако отежати положај једне

земље или цивилизације у свијету. И економски приступ је

крајње упроштен. У стварности узајамно дјелују многи

чиниоци, зависно од сплета околности. Идејни су

211 В. В. Ильин, Философия истории, Издательство Московского

университета, 2003, с. 21 212 Исто, с. 22 213 Хилијазам [hilias (грч.) - хиљада] – учење о хиљадугодишњем

Царству Божијем на земљи.

185

неријетко важнији од материјалних. Треба имати у виду и

међусобно дејство формација у којима се у датом

историјском времену налазе поједини дијелови свијета,

региони и континенти. Људи сами стварају своју историју,

под утицајем бескрајно сложених услова. У том кретању у

историји је „ванредно тешко рећи гдје се завршава субјект

и гдје почиње објект, и обратно“214. У искуству се утврђује

шта је једно, а шта друго.

Свјетска драма је непредвидиво узајамно дејство

њених лица. Мноштво културних типова се не своди на

један задани, већ кроз узајамно дјеловање порађа цјелину

различиту од засебних „свјетова“. То се односи и на

најмоћнији, западни дио свијета, који није свемоћан.

Уосталом, њега чини тек једна седмина становништва

свијета („златна милијарда“) и мањи дио простора, који

обухвата Западну Европу, Англоамерику и Аустралију.

Средиште свијета је Евроазија са три четвртине свих

природних добара и пет од седам милијарди људи. Опште

законитости историјског развоја (индустријализација,

демократизација и друго) протичу у културно-историјски

испуњеном простору. То напредовање у линијском

времену се судара са историјском средином различитом у

свакој земљи и области свијета. С једне стране дјелује

логика напретка, а с друге драма историје у којој учествују

разне државе, народи, империје и војске.

Историја је историја слободе, „вјечно стваралачко

дјеловање Духа, субјекта сваке историје“215 у богатству

његових супротности. Историјски изазов је двострук. Уз

простор, који изопачава логику линијског развоја, дјелује и

214 Франклин Р. Анкерсмит, История и тропология: взлет и падение

метафоры, Канон+, Москва, 2009, с. 11 215 Джованни Реале и Дарио Антисери, Западная философия. том 4,

ТОО ТК Петрополис, Санкт-Петербург, 1997, с. 343

186

логика времена. За судбину земље или цивилизације важно

је када је она кренула путем напретка. Оне које су се

касније укључила затичу сасвим друге услове борбе него

њихови претходници. Оне које су раније заузеле добре

положаје склоне су да спречавају развој нових. Напредак је

већ исцрпио дарове природе, треба проналазити и стварати

суштински нове могућности развоја. Начелна новина

стања на почетку 21. вијека је то што напредак по

постојећим мјерилима модерне, западне цивилизације

више не обједињава човјечанство. Напротив, он га све

оштрије дијели. Јаз између богатих и сиромашних се

продубљује. Тако настају западни тип личности, који живи

по својим мјерама, и југо-источни, драматично разапет

између својих жеља и могућности. Незападни човјек данас

живи у пољу тешких напетости између својих тежњи и

стварности. Савремена историја није историја унутрашњег

линијског развоја већ судар нашег са туђим свјетовима

који продиру у њега и разарају га. Како друкчије

доживјети судбину Југославије и СССР, читавог

социјалистичког свијета Источне Европе? На његовим

рушевинама Запад и муслимански свијет, германски блок

(Њемачка, Аустрија) и Турска покушавају да обнове своје

империје. Властити свијет се може доживљавати као

завичај којем пријети уништење или као загушујућа

средина из које се треба што прије исчупати. И западни

свијет се може видјети двојако, као напасник који

оскрнављује светиње или као спасилац који избавља из

невоље. Историја поратног, постмодерног свијета је поље

судара тих супротстављених свјетова, који немају

заједничких циљева. Понашање читавих држава и народа

је непредвидиво. Историју већине савремених народа од

класичне разликује њен вјештачки, мјешовити карактер са

надмоћним вањским цивилизационим утицајем. Овдје се

не ради о прилагођавању властите културе савременим

187

кретањима већ о њеном потпуном напуштању кроз

усвајање туђих, разнородних па чак и непосредно

супротних цивилизационих начела.

Западно историјско вријеме одликује линијско

формационо напредовање, а источнô кружно-спирално

кретање. Вријеме савремене мјешовите историје је

неправилно, у њему поничу неочекивани вртлози и

преломи. Особеност Русије је у томе што се она као

прелазно, мјешовито друштво прва у историји сударила с

тим типом времена. Напредњаци, који поједностављују

ствари, коријене виде у руском источном

традиционализму, „азијатству“. Насупрот томе, особеност

Русије је управо то што мора да спаја разнородне типове и

чиниоце, западно формационо и источно цивилизационо

вријеме. У Русији тече напрегнута драма бића на споју

цивилизацијā и културā два пôла свијета. Овај тип живота

је постао општи у савременом свијету претвореном у

„глобално село“. Да ли ће он захватити и Запад?

Он је свој положај у свијету изградио на

неравномјерној размјени с Истоком. Она је прво била

привредно (нео)колонијално искориштавање. Потом је

наступила вишеструко несразмјерна размјена

информација. Само САД су крајем 1970-их давале двије

трећине свих информација које су ишле у међународну

размјену, Запад управља свијетом користећи свој

надмоћни информациони утицај који је прво био усмјерен

на војску и привреду, а потом се раширио на укусе,

погледе и вриједности. Данас се неравномјерна размјена

одвија у склопу догађања и теорије катастрофе. Запад

обнавља своју унутрашњу постојаност избацујући чиниоце

катастрофе у околни свијет. Владајућа класа на Западу

настоји да тешкоће неолибералне глобализације „пребаци,

188

као прво, на незападна друштва; као друго, на радничку

класу и средње слојеве самог Запада“216. Мир Запада

плаћају други растом свог неспокојства. Он проводи

противзакониту протекционистичку економску политику.

Концепција „златне милијарде“ се односи и на историјско

благостање у смислу повлаштеног права на предвидиву

историју, која се линијски развија без заокретā и потресā.

Основни чинилац који омогућава историју као

отворену јединствену цјелину је „слобода, чија је мјера

степен одговорности човјека као члана различитих

социјално-историјских заједницā“217. Супротстављање

западњакā, либералних демократа и националних патриота

данас треба оцијенити у свјетском оквиру. У миту о „крају

историје“ (Ф. Фукујама) западна цивилизација је открила

своју тāјну тежњу. „Крај историје“ открива жељу за

трајним учвршћивањем пробитачног положаја који је

Запад стекао у свијету након побједе у Хладном рату. Овај

мит западну цивилизацију (грађанско друштво, правна

држава) представља као коначно нађени образац за цијели

свијет, који у догледној будућности треба да га усвоји и

ослободи се своје застарјеле културно-историјске

разноликости. У миту се јавља и потреба за сигурности

цивилизације људи потресаних несрећама 20. вијека. У том

смислу он има свјетски значај, обједињава људе који се

боје буђења снага способних да сруше свјетски поредак.

Страх од историје је и страх од Русије, која је, на граници

Истока и Запада, стална пријетња изненађења свему

216 Андреј И. Фурсов, Саборност и демократија у контексту свјетске

борбе за власт, информације и ресурсе, у: Бранимир Куљанин (ур.),

Саборност и демократија, Српско-руски мост, Бања Лука, 2013, с.

124-149, 139 217 Е. М. Сергейчук, Философия истории, МВД России . СПб

университет, 2002, с. 600

189

устаљеном. Руске западњаке, који су журили да Русија уђе

у „европски дом“, је покретао тај страх. Мада су се

називали „демократима“ били су ауторитарни мисионари.

У позадини стоји очување повластица у власти и имовини.

Страх од Русије као обитавалишта опасних стихија

својствен је и западној политичкој елити.

Данас је одлучујућа супротност историје и

цивилизације. Отворенā историја је највећа пријетња

побједницима у Хладном рату и свим поклоницима

поретка и предвидивости. Они чине јединствени покрет

западњаштва у савременој руској и свјетској култури и

политици. Русију као опасну земљу треба подијелити и

њене остатке прикључити Западу у колонијалном

положају. Западњачка вјера у крај историје је ауторитарна

воља да се велика, слободна и самостална земља, велика

алтернативна цивилизација, упркос противљењу већине

њеног становништва, увуче у расистички „нови свјетски

поредак“. Улога хегемонијске силе одводи САД „све даље

од њених првобитних принципа у спољној политици“218.

Савремени руски западњак није позитивиста који

вјерује у привреду и технику, већ историциста који не

вјерује у јамства историје и избјегава њена изненађења.

Било чије историјско стваралаштво сматра недопустивом

раскоши у времену глобалних проблема. Умјесто да се

вријеме и добра троше на тражење самобитног пута боље

је прикључити се испробаном западном либерално-

демократском моделу, мада није савршен. Мит краја

историје је конструкција за заустављање њених бујних

снага.

У западној култури се, уз теорију линијског напретка,

појавила и нова у вези с постиндустријским друштвом. Да

218 Пол Кенеди, Припрема за двадесет први век, Службени лист СРЈ,

Београд, 1997, с. 324

190

ли ће оно наставити развој претходног доба или извршити

заокрет усљед глобалне кризе? У средишту преиспитивања

је исцрпљивање природе и духовно пропадање друштва.

Искуства источних цивилизација дају могућност

сједињења западне идеологије постиндустријског друштва

са њима. У Русији је заједничко осјећање незадовољства

повезивало опљачкани народ и повријеђене родољубе. Ти

слојеви захтијевају поштовање начела заједничке судбине

преживљавањем хришћанског искуства вјере у побједу

правде над силом.

Народ, који се углавном састојао од „совјетске

'средње класе', људи образованих, и, што није необично, у

потпуности покорних закону“219, је у „августовској

револуцији“ 1991. голорук пошао против тенкова вјерујући

да добро побјеђује зло. Али, стара власт се није предала,

само је промијенила 'аљине, сачувавши и чак умноживши

своје повластице. Демократски мит је ускоро пропао.

Поквареност '90-их није била толико стихија колико

стратегија која је људима требала да дā на знање да се до

личног благостања може доћи само кроз гажење свих

законских и моралних норми и добрих обичаја. Вјерски

морални патос разједа технологија свеопште сумње и

борбеног неморала. Нови хероји разарају начело побједе

добра над злом. Преиспитивање норми је достигло тачку

када добро и зло мијењају мјеста. Морална свијест губи

улогу путовође, а национална култура способност

стварања надахњујућих митова. Страсност руског човјека,

која је потресала и плашила западног „разумног егоисту“,

је видно ослабила. У култури, политици и друштву у

цјелини грађани су незаинтересовани за све што се њих

лично непосредно не тиче. Да би народ своју слободу и

достојанство поново сматрао за највише вриједности

219 Борис Минаев, Ельцин, Молодая гвардия, Москва, 2011, с. 274

191

потребно му је вођство које ће га заштитити од стихије

лијевих либерала.

Борбу против историје воде и на Истоку и на Западу.

То раде зато што је „историја неодвојива од разумевања

савременог света, који јој даје питања и смисао

постојања“220. У незападним друштвима је под утицајем

Запада развијено више одговора на тај изазов.

Правовјерни, „зилотски“ је издвајање од Запада и

супротстављање њему властитим културним насљеђем

које чува вјера. Такав одговор је неплодан и опасан.

Ниједна култура се не може затворити према вањском

свијету, који у њу прониче не само преко званичних

установа већ и путем других утицаја које је тешко или

немогуће спријечити. Издвајање враћа друштво у

превазиђене облике живота. Вјерско-идеолошка

опсједнутост је далеко од старог спокојства.

„Иродијански“ одговор преузима начин борбе противника,

одустајући од свог. У Русији је Петар Први видио сукоб

дјелотворности и насљеђа, практичног утилитарног и

вриједносног. Жртвовао је старе вриједности да би добио у

дјелотворности. Таква стратегија је прихватљива за људе

слабије везане за културно насљеђе. Петар је двојна појава.

Он је најнерускији руски владар по мјерилима националне

укоријењености, али је најрускији утолико што је увиђао

драму руске историје у њеном позвању сједињења

супротстављених свјетова. Петербург је као град сличан

руској интелигенцији, која тражи „идеју“. Са иродијанском

стратегијом се у име напретка може изгубити сопствени

лик. Прекомјерне промјене могу опустошити народну

душу космополитском бескрвношћу земље. Петар Први се

изложио опасностима. Народ није прихватио петербуршку

220 Франсоа Фире, Радионица историје, Издавачка књижарница Зорана

Стојановића, Сремски Карловци . Нови Сад, 1994, с. 43

192

Русију и Петербург. Супротставили су му се словенофили.

Али, он је дао велику руску књижевност и величину

империје, који су одушевљавали цијело друштво.

Између два типа - „философије вредности и

философије богатства или корисности“221 свијет се

одлучио за други. Револуција, богата преокретима, је

расјекла руску историју надвоје. Она је обновила и стари

спор Москве и Петербурга. Али, од времена раних

словенофила и западњака промијењен је његов смисао, не

ради се више „о самобитности у Европи, већ о Истоку и

Западу у руској историји. Црвени Кремљ није симбол

националне светиње, већ тврђава угњетених народа Азије.

Том заокрету историје одговара заокрет свијести:

евроазијство шири и укида старо словенофилство“222.

Западњаштво задржава свој стари смисао, Петербур не

прихвата нову Москву. Све исељеништво је само његова

одломљена грана. Револуција излива ново свјетло на

двовјековни спор у ком је рјешавана загонетка Русије, она

постаје сфинга више него што је то икада била.

И у узроцима слома 1917., који су земљу гурнули у

бездан, је видна двосмисленост историјског искуства. Он

се може схватити као завршетак порицања руске историје,

својственог Петербургу, али и као освета Русије за његову

извјештаченост, у којој нема истински живог европског

Запада. Комунистички погром народне културе током

више од 70 година је снизио способност Русије да преузете

западне творевине испуњава властитим садржајем.

Опасности постсовјетског западњачења су веће него у

221 Николај Берђајев, Царство духа и царство ћесара, БРИМО,

Београд, 2001, с. 51 222 Г. П. Федотов, Три столицы, у: Д. К. Бурлака (ур.), Москва –

Петербург: pro et contra, Издательство Русского Христианского

гуманитарного института Санкт-Петербург, 2000, с. 479

193

Петровим и реформама Александра Другог. Иродијанство

је бесплодно подражавање туђег искуства. И добра могу

припасти само мањини, већина остаје без њих.

Русија је прије бољшевичког погрома културе имала

могућност двоструког одговора на изазов Запада. Један је

био „грчки“, покоравање побједника вишом културом

Сребрног вијека. Руски исељеници су након 1917. увелики

утицали на превладавање „једнодимензионалности“

западног масовног потрошачког друштва. Русија је '80-их

била неспособна да се супротстави искушењима

„потрошачког друштва“. Али, постоје и друга

прибјежишта. Народ, потиснут на рубове друштва

западњачењем земље, на путу вјерског просвјетљења стиче

благодат. Руска православна просвијећеност „тежи

унутрашњој, духовној целовитости у којој је суштаствено

узрастање у огњу моралне настројености“223. Висока

образованост није једини, а ни најпоузданији пут ка

благодати. На крају антике упад хеленске у цивилизације

Истока, њихово мијешање је изазвало општу бесплодност

космополитског друштва. Ту судбину је избјегао само

доњи слој у којем је у крајње тешким условима живота

настала нова висока вјера. Могућности разних народа се не

могу оцјењивати позитивистички, кроз њихову

образованост. Постоје дубљи извори духовног живота. То

је морално-вјерско искуство у ком није битан обим

усвојених знања већ дубина преживљавања виших тајни и

смисла живота, који се откривају души потресеној

страдањима.

На граници времéнā Исток има само једну могућност

да одговори на изазов Запада, да духовно преобразује себе,

Запад и цијели свијет. Стратегија убрзавања, стизања и

223 Бранимир Куљанин, Благодатно-саборни дух руске православне

културе, у: Ревена 5-6-7, Бања Лука, 2014, с. 147-179, 147

194

престизања Запада је само опонашање, недјелотворно са

прагматичног становишта и погубно са становишта вишег

смисла живота. Све велике вјере су настајале на Истоку и

освајале Запад. Православно хришћанство, ислам,

хиндуизам и културе Далеког Истока, које Запад настоји да

уништи, имају могућности да утичу на њега. Вријеме

нових духовних преокрета је сазрело, савремени човјек је

својом неодговорношћу постао пријетња и природи и

култури. Пребивајући на граници културā он је постао

опасна мјешавина, нихилиста који не признаје вриједности

и норме ниједне, настојећи истовремено да их све

искористи за свој лични пробитак. Изгубљено јединство

свијета се може обновити само на путу духовног

доприноса свих цивилизација без изузетка. Затварање у

свој забран од осталог свијета и „вавилонске блуднице“ -

западне цивилизације, води у пропаст.

Универзализам хришћанства се ослањао на

средоземну цивилизацију, јединствени простор Римске

империје. Тадашње, а и данашње изненађење је у томе што

империја (Рим, односно САД, Запад) ствара јединствени

простор у материјалном смислу, али при том гази слободу

и достојанство људи и народā широм свијета. Насупрот

томе, руски мислиоци, Достојевски и други, уздижу

„хришћанску идеју саборности и братства – идеју

'свечовјечанства'“224. Свијету је потребно прије свега

духовно јединство, равноправан развој у миру и слободи.

Етнички сепаратизми и вјерска заслијепљеност воде у

подјеле и сукобе. Рјешење није у одговору једног

национализма и расизма на други, већ у универзализму –

признању људског достојанства свима. Човјечанство је на

раскршћу у многом условљеном двојним положајем

224 Сергей Левицкий, Очерки по истории русской философии, Канон,

Москва, 1996, с. 154

195

Запада. Његова теорија индустријског друштва је

свјетовни, просвјетитељски облик хришћанског

универзализма. Исцрпљивање природних богатстава и

духа посвјетовљеног Запада дају нову, неопаганску

расистичку идеологију засебног спасења овог дијела

свијета на рачун цијелог човјечанства.

Изгледи самоодређења Русије у савременом свијету

су двојни. Она је хтјела да уђе у „велику седморку“ и

„европски дом“ мимо дојучерашњих суграђана остављених

њиховом дивљем „азијству“. То је пут „морала успјеха“ на

државној равни. Неочекивани слом Руске империје 1917. и

СССР 1991. би требали бити поука да је прихватање

западних вриједности и начина живота погубно за Русију.

Она је православна, њено позвање није да буде нови Рим,

средиште охоле свјетске моћи; „у свијету је био не само

Рим, већ и Јерусалим (истакао Б.К.)“225, тежња не само

материјалног, привредног и војно-државног, империјског,

већ и духовног уједињења свијета. Творци цркве су се

обраћали побијеђеним. У 20. вијеку Русија је два пута

падала у бездан уочи окруњења својих великих успјеха.

Бурни привредни развој 1909-1913. је прекинут убиством

Столипина и ратом 1914. Прекинут је и преображај села.

Културну ренесансу Сребрног вијека је прекинула

револуција. И у совјетско вријеме је било доста ломова и

пропуштених прилика за обнову друштва, који су се

завршили криминалном приватизацијом '90-их. У вријеме

хрушчовског отопљења и косигинских реформи било је

могуће кроз увођење мјешовитих облика својине

преобразити цијелу социјалистичку заједницу из Москве

управљаним модернизацијама, сачувавши притом све

геополитичке добитке Другог свјетског рата. Русија је тако

225 Александр Панарин, Реванш истории, Российская стратегическая

инициатива в XXI веке, с. 235

196

могла опстати као велики Рим. Умјесто тога она је из

једног неуспјеха и пораза улазила у други.

У свијету који повезује само успјех може постојати

Рим, али не и Јерусалим. Западњачење данас више дијели

него што повезује људе и народе и унутар појединих

земаља и у свјетским размјерама. Већина свијета се нашла

ван правца материјалног развоја, сиромаши, а мањина се

претворила у циничне нихилисте којима ништа није свето:

„Јучерашњи гласници 'плурализма', 'толерантности' и

'општељудских вриједности' данас се оглашавају као

партија немилосрдних социјалдарвиниста, расиста и

непосредних подстрекача глобалног грађанског рата с

'неприлагођеним'“226. На једној страни материјално и на

другој духовно пропадање прати стварање „новог свјетског

поретка“. То кретање се мора преокренути. Русија је не

једном у историји заустављала силу опијену успјехом и

моћи. У политици дјелује хришћански обрт: силна

политика, која даје истински снажне карактере, је повезана

са заштитом слабих од јаких. Супротно, политика савеза са

јаким против слабих, која нуди наоко извјеснији успјех у

подјели плијена, је слаба политика која квари ум, вољу и

морал. Слабост руске државне политике '90-их је била у

бестидном додворавању силним у земљи и свијету и

безочности према слабим. Чудно је да никада није било

толико неуспјеха у спољној политици Русије као када су је

водили прагматичари, спремни на успјех по цијену

одбацивања свих моралних норми.

Русија своју величину треба да тражи на путу

Јерусалима, а не Рима. Она постаје велика на тешком путу

заштите слабих од силних. СССР је револуционарну

енергију мāсā претварао у гориво своје великодржавне

226 Александр Панарин, Стратегическая нестабильность в XXI веке,

Институт русской цивилизации, Москва, 2014, с. 1232

197

геополитике. Русија своју политику треба да разграничи од

његове. Он је био ослонац свјетске борбе против

империјализма, „анти-Запад“, који је дијелио све

прометејске тежње те цивилизације, али тежиште није

стављао на економско, већ војно-политичко ширење.

Незадовољство угњетених народа је користио за своје

хегемонистичке политичке циљеве. Русија, коју је Запад

одбацио као равноправног партнера, треба да иступи као

Исток из ког је настао свијет хришћанства.

198

АТЛАНТИЗАМ

Изазов Запада

У руским реформама '90-их углавном су

непромишљено кориштени појмови социологије

модернизације и економски у духу марксистичког

„монизма“, који је све друштвено кретање сводио на

зависност од „основе“.

Русија као стратешки значајна земља између Истока

и Запада повремено преиспитује свој цивилизациони

положај. Она се обнавља кроз тражење нове равнотеже

између западних и источних покрета. На прелазу

протеклог у нови милениј „завршава се епоха модерне –

западњачка фаза мегациклуса“227. Реформе доводе у

питање спољне везе земље, друге су сразмјерно мирније.

Напрегнути међусобни утицај цивилизацијā и културā

доводи до повремене смјене идентичности Русије.

Најновија „либерално-демократска“ реформа је започета

под снажним притиском Запада и знамењем повратка у

«европски дом». Велика земља у свом цивилизационом

кретању мијења свој положај у свијету, губи уобичајену

самобитност и тражи нову. У друштвеној теорији постоје

три основна схватања цивилизационог кретања.

Прво је успон једне земље или региона од варварства

ка цивилизацији. Првобитно људско друштво, старо око 40

хиљада година, карактерише општинска својина и

потчињеност личности заједници, власти, а прије око пет

хиљада година са растом производности рада и

друштвеног богатства, које је превазишло потребе

опстанка, поникла су прва класна, цивилизована друштва

227 А. С. Панарин, Россия в циклах мировой истории, Издательство

Московского университета, 1999, с. 35

199

са приватном својином, економско-социјалном

неједнакошћу и влашћу једних људи над другима. Под

варварством се подразумијева друштво које називају

„предкласним, тј. прелазним од првобитног ка класном“228.

То је најстарији облик тумачења цивилизационог тока,

који је коначно уобличен 1767. у Огледу историје

грађанског друштва А. Фергусона. Он је повезан с

европоцентричним хијерархијским постројавањем

„љествице културā“. Ту се њихова разноврсност у

простору не схвата као природна појава, већ као прелазна

вишеструкост свијета који треба да се уједначи у

догледном историјском времену. Марксистички

формациони прилаз је засебан случај тог унитарно-

стадијалног схватања историје, европоцентричне верзије

напретка. Ову концепцију су оспориле бројне науке -

етнологија, културна антропологија, читава култура

постмодернизма. Ради се о прихватању културно-

цивилизационе разноврсности свијета. У борби за

преживљавање човјек користи разне начине понашања.

Стварање једнообразног свијета би довело у питање

опстанак човјечанства. Старија друштва су била

сиромашна и неука, али су била способна за живот

стотинама хиљада година. Индустријско друштво је за

само двјеста година тако упропастило природу да је довело

у питање опстанак човјека на Земљи. Западна двојност

цивилизација или варварство не може бити вриједносна

љествица свјетских култура. Њих треба оцјењивати са

дугорочног историјског становишта, јер дају разне

могућности постојања човјека на Земљи.

Друго схватање цивилизационог кретања је

повезивање земаља одређене свјетске области у

јединствену заједницу, која није повезана државном

228 И. А. Гобозов (ур.), Социальная философия, с. 24

200

влашћу. То је јединствени духовни (вриједносни), правни и

привредни простор у ком су могућа јака узајамна

дјеловања: освајања и прикључења, колонизација,

привредно потчињавање. Али, могући су и истанчани

духовни утицаји. Велике свјетске вјере су први пут

створиле могућност таквог повезивања. У доба око 500,

између 800 и 200 година прије Христа, створена је „ос

свјетске историје“229, заједничка за све народе свијета. У то

вријеме живјели су Конфучије и Лао Це у Кини, Буда у

Индији, Заратустра у Ирану, пророци Илија, Исаија и

Јеремија у Палестини, философи у Хелади. Тада,

истовремено у разним културама, човјек открива себе,

своју беспомоћност у цјелини свијета. Стојећи над

безданом он тражи спасење. Из духовног неспокојства

блиског хаосу су „разрађене основне категорије којим

мислимо све до сада, постављене основе свјетских

религија, које и данас одређују живот људи“230. У прелазу

ка универзалности доведени су у питање раније несвјесно

примљени погледи и обичаји. У „осном времену“ се

појавио човјек какав је у основи и данас.

Нове велике вјере су одвојиле духовну, вјерску власт

од политичке. Што је независнија од политичке духовна

власт је угледнија и има веће могућности свог дјеловања

на ширим просторима. Из начела раздржављења великих

духовних ауторитета, ослобођења духовног живота од

политичке власти проистекла су сва савремена људска

права и слободе – слобода говора, штампе, стваралаштва.

У наше вријеме „'лишено вере и престрављено

скептицизмом'“231 (Т. Карлајл), властито мишљење је

једини преостали, друштвено бескрајно значајан ослонац

229 Карл Ясперс, Смисль и назначение истории, с. 32 230 Исто, с. 33 231 Džon Stjuart Mil, O slobodi, ПЛАТΩ, Beograd, 1998, с. 52

201

дјеловања. У теорији цивилизационог кретања треба

објаснити како и зашто на одређеном простору настаје

„текст“, који надахњује и повезује, потискујући мјесне и

националне вриједности и норме. Тај „духовни прасак“ је

основа осних времена историје.

Трећи облик цивилизационог тока је „сусрет“

култура кроз покретање дијалога. Драматичност таквом

дијалогу даје несразмјеран утицај једних на друге. У

друштву постоје „референтне групе“, у које би други

хтјели да уђу због њихових престижних вриједности и

понашањā. То је град за село, средиште за крајине,

интелигенција за мање образоване. Референтним групама

више привлачи осјећај мање вриједности него наклоност.

У масовним друштвима постоји тежња ка изједначавању

на равни престижних група.

У савременом свијету једни исти чиниоци људе

разједињавају у њиховим стварним скупинама, а повезују

на референтној вриједносној равни. Повезивање људи с

њиховом друштвеном припадношћу, са средином је

застарјело. Човјек обично тежи групама „вишим“ од оне

којој припада. Те групе имају веће цивилизационе

могућности, у датом тренутку доступне мањини. Сталешка

друштва су била мирнија и постојанија. Сталешке преграде

су биле препреке које су ометале повишене тежње мāсā,

што је довело до политичких кретања за прерасподјелу у

корист друштвено незадовољних група. Сличне

законитости постоје и у односима различитих друштава и

култура.

Везе међу културама се најчешће остварују кроз

несразмјеран утицај. Једне, развијеније су давалац

образаца и норми, друге, заосталије прималац. Техничка

надмоћ, посебно у области електронских средстава везе и

друге предности, су омогућили САД да овладају свијетом

на равни масовне културе. Циљ теорије и пракси „меке

202

моћи“ (soft power) је да „се делује на понашање људи“232,

при чему њихови носиоци одређују шта треба чинити

уништавањем постојећих вриједности и норми читавих

друштава.

Велики значај има и степен културног развоја. Једна

иста култура има разне могућности ширења у свијету у

разним раздобљима свог развоја. Западноевропска култура,

настала под утицајем протестантске етике, је у првобитном

добу сабирања капитала плашила друге својом строгошћу.

Када је почела прерастати у потрошачку цивилизацију

постала је неизмјерно привлачнија. Разлика између људи

различитих култура је знатно мања када иступају слободно

него када су снажно везани за своју друштвену скупину.

Суштина промјене је измјена односа између обавезā

грађанина и права на слободни избор личности, захтјевā

заједничког и вриједности личног добра. У првом,

аскетском раздобљу културе су мање способне за

саобраћање с другим него у каснијем, хедонистичком.

Развој културе од општинске преко индустријске до

постиндустријске слаби притисак друштва на личност, и

омогућава настанак отвореног, „свјетског“ човјека. У

културном смислу најмање је отворен општински човјек

усмене ријечи, отворенији је човјек индустријског доба, а

најотворенији постиндустријски, који је кроз савремена

средства везе присутан у најразличитијим културама,

независно од припадности групама и установама. Човјек је

у положају да бира, јер „има много могућих праваца

делања и много изазовних начина живота“233, одређене

232 Јелена Г. Пономарјова, Демократија versus саборност: политички

аспект, у: Бранимир Куљанин (ур.), Саборност и демократија,

Српско-руски мост, Бања Лука, 2013, с. 219-240, 222 233 Isaija Berlin, Uvod, у: Četiri ogleda o slobodi, Nolit, Beograd, 1992, с.

56

203

вриједности могу бити крајње несагласне. Савремена

западна култура је мозаичнија од других, њене различите

области су међусобно самосталније. Оне лакше проничу у

друге културе. Оштра увезаност појединих чинилаца

културе у једну цјелину снижава могућности њеног

ширења.

Савремено цивилизационо кретање је драматургија

несразмјерне размјене између различитих култура. У њему

вриједности најпривлачнијих наводе припаднике других да

занемаре норме својих култура. Те вриједности могу бити

јединствени постојани образац људске културе настао на

разне начине у разним културама, затим добро стечено

током јачања везā културā свих народа и, коначно,

резултат наметања и владавине вриједности и норми једне

над другим културама, чиме су се оне почеле доживљавати

као опште.

Ове могућности се више допуњују него искључују.

Несразмјерност културне размјене је одлика савремене

модернизације и западњачења у ком је Русија култура-

прималац, при чему је одлучујућа усмјереност мāсā, а не

својства и ниво културе. Након рушења „жељезне завјесе“

разорена је цјеловитост земаља бивше социјалистичке

заједнице. Оне су остале без свог „колективног

симболичког капитала“234, истински друштвених

вриједности које људе повезују у заједнице. Побједа

Запада у сукобу два друштвена поретка довела је до

подјеле руског друштва на поборнике супротстављених

стратегија присаједињења западном моделу и стварања

цивилизационог модела заснованог на властитом насљеђу

уз кориштење искустава Запада.

Заштита од „искушењā“ Запада помоћу супротних

идеја или нових заштитних преграда, која је неопходна у

234 Александр Панарин, Народ без злиты, с. 191

204

другом случају, искључује обнову комунизма у свјетско-

историјским размјерама као безнадежну. Прва стратегија је

за Русију атлантистичка. Она је то због америчке

владавине у оквирима Запада и других, суштинскијих

разлога. Друга стратегија је евроазијска, ослоњена на идеју

цивилизационе самобитности Русије. Могућности

примјене атлантистичког модела у Русији траже његово

тачније одређење у оквирима самог Запада. Појмови Запад

и атлантизам су различити. Култура Француске,

политичка, друштвена и духовна, је друкчија од

атлантистичког обрасца „истинског Запада“.

Западњаштво и атлантизам

Док Руси Запад виде као цјелину, сами Европљани

разликују католички и протестантски, и англо-амерички и

континентално-европски. Вјерска реформација је

превладала подјелу људи на црквене вјерске учитеље, који

знају пут спасења, и масу која их вјерно слуша и слиједи.

Она је породила нови адогматски начин мишљења, које

одбацује тежње било ког „великог учења“ да тачно

одгонетне тајне смислове људског живота или коначне

циљеве историје. Зато су револуције у протестантским

земљама остајале у оквирима земаљских циљева уништења

свакидашњих препрека које спутавају предузетничку

дјелатност или политичка права и слободе грађана.

Супротно, у земљама које су остале вјерне теократском

искушењу католичке доктрине умјесто папске цркве

стално ничу „велика учења“, која полажу право на

достизање смисла историје и људског живота.

Држава је својевремено у Европи, на европском

Западу била заснована на вјери. Она је вишеструко - као

света хришћанска заједница, као савез интересā и као

свјетовна сила – јединствени народ и држава била цјелина

205

која је ратовала против Истока. Крах Светог римског

царства њемачке нације је био крај те Европе. Та Западна

Европа је створена у крсташким ратовима, који су

званично вођени против исламског свијета, а заправо од

Трећег крсташког рата против Византије, православног

царства. Духовно јединство Западне Европе створено и

учвршћено у крсташким ратовима је опстало и у вријеме

њеног распада и подјеле на модерне суверене државе.

Западноевропска идеја sacrum imperium, са „двојношћу

духовне и световне силе, уз надмоћ духовне“235 је један од

њена три облика, уз византијски и исламски. Основа

хришћанске идеје sacrum imperium је богословска мисао

садржана у Посланици Јеврејима и Посланици Римљанима

Светог апостола Павла. Стари источно-западни раскол

унутар Римског царства је у 7. вијеку добио своје духовно

одређење у борби два његова дијела за право на imperium, а

настављен је током напада Арапа на хришћански свијет.

„Западна Европа ограђује се од византијског Истока најпре

политички, а затим и духовно, у борби за црквену

независност и суверенитет у односу на световну силу, који

су једино овде досегнути“236. Исламски облик, идејом о

пророштву близак јеврејској концепцији, је потиснут током

крсташких ратова. Након што је Византија привремено

ослабљена, нова творевина се изнутра уређује и колонизује

сјевероисток Европе, препуштен себи након слабљења

Пољске и пада Кијевске Русије под татарско-монголску

власт.

Идеја о sacrum imperium је била духовно насљеђе

Римског царства које је пропадало због међусобног

отуђивања државе и народа на ком је почивала. Римско

235 Jan Patočka, Jeretički eseji o filosofiji povesti, 4. Evropa i evropsko

nasleđe pri kraju XIX veka, у: Izbor iz filosofskih spisa, с. 137-150, 138 236 Исто, с. 138

206

царство је било крај епохе хеленизма – империјализма

заснованог на вјери у надмоћну величину хеленског духа.

Његово главно достигнуће – философија је у свом

хеленистичком раздобљу првенствено у стоицизму, свом

карактеристичном правцу, преузела сократовско-

платоновско насљеђе у духу универзалне државе, коју је

најуспјешније остварио Рим. Он је „опседнутост идејом о

империји (истакао Б.К.), држави у њеном самосталном

облику, независном од етничке подлоге, територије и

облика владавине“237, бар у свом борбеном добу. Овај циљ

покреће највеће римске личности. У својим почецима Рим

је, као и хеленски полис, био усмјерен на опште добро, на

државу права и правде. Стоичко-платонска идеја

васпитања за државу засновану на истини је

саморазумљива у образованијим слојевима. Цицеронови

философски дијалози су израз тежње за постављањем

васпитне идеје стоичке философије у основе римске

државности. Пропаст овог програма је довела до настанка

идеје о sacrum imperium-у, у којој он преживљава у новом

облику. Идеал више није свјетовна држава, која зависи од

самовоље цезарā и жељна праведности, подвргнута

деспотизму и устремљена ка „природном праву“ из ког

извире ius civile. Поглед је сада усмјерен ка оном свијету у

ком влада божија промисао и сила. Из њих настају

праузори и норме које дјелују у божијој историји, људска

дјела су у божијој руци.

Постоји веза хеленског полиса, хеленистичког

насљеђа и Римског царства у настојању да се „оснује

заједница сагледане истине и правде, као врховне моралне

идеје класичне философије“238. Живот у истини и правди

237 Исто, с. 138-139 238 Исто, с. 139

207

тражи ново друштво, заједницу у којој ће човјек опстати у

сукобу са стварношћу, са злом у ком свијет лежи.

Праведност и поштење човјека су у бризи о души, у

бризи за истином која није дата, нити се утврђује пуким

сазнањем, већ је непрекидна испитивачка мисаоно-животна

пракса. Идеал живота у истини је у основи европске

културе у којој зрење одређује мишљење, а не обрнуто. По

Хусерлу, европска култура је једина у свијету култура

зрења, у којој оно има одлучујућу улогу у свим

суштинским питањима живота и сазнања. Оно стално

учествује у повијесном уобличавању човјека и друштва

потискујући безимено насљеђе. Тековине хеленског полиса

и Римског царства су се прилагодиле новим историјским

условима и уопштене су у европском свијету. Римско

царство тежи успостављању правног односа у цијелој

икумени. Друштво које ствара западнохришћански sacrum

imperium је много шире од римског средоземног, а уједно

човјека кроз самосазнање и самоограничавање чини много

дубљим.

Реформација је потекла „из пропадања Цркве“239, које

није само резултат злоупотребе силе и власти. Пропадање

се развило из саме Цркве. Робовање ауторитету и жеља за

владањем су је упропастили. Опроштај гријехова, оно

најунутрашњије се нуди на вањски начин, купује се

новцем, који служи за раскалашност свештенства и

грађење цркве светог Петра у Ватикану. Док је цијела

западнохришћанска Европа скупљала богатства широм

Земље од Индије до Америке и успостављала свјетско

господство, њемачки народ добро, вјеру налази у свом

срцу. Лутер (1483-1546) учи да се истинска духовност

постиже само у вјери, а не на вањски начин. Код њега

239 Hegel, Filozofija povijesti, Naprijed, Zagreb, 1966, с. 427

208

„вера замењује страх и добра дела“240. Он се слагао с

католичком црквом да је Христос садашњи, али не на

спољашњи начин већ у духу, у вјеровању. Дух Христов

испуњава људско срце. Христ није само историјска особа,

већ човјек према њему има „непосредан однос у духу“241.

Сада када особа зна да је испуњена божанским духом

отпадају сви вањски односи. Нема више разлике између

свештеника и мирјанина; духовна блага припадају свим

људима. Истину може и треба да дозна осјећајна

духовност. Дух истине треба да живи у сваком човјеку, у

њему треба да се изврши измирење. Тиме је стечена

усрдност душе која припада вјери и слобода у цркви.

Истина у лутеровској цркви није спољашњи предмет, већ

сам вјерник треба да је усвоји напуштајући свој засебни

садржај. Тако он постаје слободан.

Око заставе слободног духа окупљају се народи, од

Лутера они служе уношењу тог начела у свијет. Право,

власништво, моралност, друштвено и политичко уређење

се морају одредити на општи начин да би били усклађени

са слободном вољом и разумни. Само тако се дух истине

појављује у личној вољи. Лични слободни дух се раствара

у општост. Тиме се држава и закони појављују као

остварење вјере у свакодневном животу. Хришћанину

„вјера и исправно примијењен ум помажу да се у свакој

служби и занимању у свијету увијек понаша тако да

истодобно 'удовољава' и Божјем и свјетовном царству“242.

Реформација утврђује да је човјек сам по себи слободан.

240 Драгољуб Р. Живојиновић, Успон Европе 1453-1789, Службени лист

СРЈ, Београд, 1995, с. 51 241 Hegel, Filozofija povijesti, с. 430 242 Hans Karl Scherzer, Luther, у: Hans Maier, Heinz Rausch, Horst

Denzer, Klasici političkog mišljenja 1, Golden marketing, Zagreb, 1998, с.

206-229, 224

209

У доброј намјери да заједно са цијелим католичким

свијетом ради на отклањању појединих страна

искварености католичке цркве Лутер је тражио црквене

саборе. Временом су се његови приговори проширили и на

католичке догме, на установе, свјетовно господство

бискупā, на цијели начин одлучивања и „најзад на

ауторитет Цркве“243. Лутер је на мјесто тог ауторитета

поставио Библију и свједочанство људског духа. Сама

Библија је постала основа хришћанске цркве. Тако је свако

сам могао из ње учити и одредити своју савјест. Ова

промјена начела доводи у питање све насљеђе, а начело

ауторитета цркве се укида. Са Лутеровим преводом

Библије њемачки народ је добио књигу какву није имао

ниједан други народ католичког свијета.

Порицање ауторитета Цркве неумитно је довело до

њене подјеле. Тридентски сабор у три сазива 1545-'63., је,

уз подршку језуитског реда основаног 1534. за борбу

против реформаторских покрета, утврдио начела

католичке цркве и тако постао непремостива препрека.

Папа је ојачао установу средишње папске власти и умањио

самосталност бискупā. На Тридентском сабору је сачињен

„римски катехизам“, којим је створена основа да се 1567.

учење Томе Аквинског прихвати као црквено. Сабор је

одбио сваки споразум са протестантима и дао основу за

каснију католичку противреформацију. Одредбе сабора у

Аугсбургу 1555. „предвиђају да кнежеви имају право да

одређују веру својих поданика“244 ['Чија власт његова и

вјера' (Cuius regio, eius religio)]. Признање првенства

државе над црквом потврђује политичку и вјерску подјелу

Њемачке. Њом је плаћено успостављање вјерског мира у

Царству. Умјесто јединствене католичке појавиле су се

243 Hegel, Filozofija povijesti, с. 432 244 Драгољуб Р. Живојиновић, Успон Европе 1453-1789, с. 55

210

„националне цркве у оквирима националних држава,

потчињене тек свјетовним владарима“245.

Дошло је и до промјене свјетовног поретка, у

некатоличким земљама укидају самостане и бискупије,

друкчија је обука. Дошло је до побуне сељāкā и против

свјетовног господства цркве. Али за политичку као

посљедицу црквене реформације свијет још није био зрео.

Сматра се да „све док владар испуњава обавезе, а његова

власт је божанског порекла, народ му дугује

послушност“246. И католичка црква је морала да укине

своје најсрамније злоупотребе. Ускоро је показала своје

нерасположење према философији, хуманистичкој

књижевности и науци. Црква се изјаснила против

Коперниковог открића да се Земља и друге планете окрећу

око Сунца, а Галилеј је на кољенима молио за опроштај

што је то откриће потврдио. Умјесто хеленске

књижевности образовање је предато исусовцима, дух

католичког свијета ниско пада.

Хегел пита зашто се реформација ограничила на неке

нације и није продрла у цијели католички свијет? Она се из

Њемачке проширила на германске народе, прихватили су

је Скандинавија и Енглеска, али не и романски и словенски

народи. У јужној Њемачкој је дијелом прихваћена. У

Аустрији, Баварској и Чешкој је угушена оружјем и

лукавством. „Словенске су нације биле ратарске. Тај однос

пак доводи са собом однос господара и слугу. Код

ратарства претежно је на дјелу природа. Код тог посла има

у свему мање људске радиности и субјективног

ауторитета. Славени су стога спорије и теже дошли до

основног осјећаја субјективног сопства, до свијести о оном

245 Juraj Kolaković, Historija novovjekovnih političkih teorija od XV

stoljeća do 1848., SNL, Zagreb, 1981, с. 58 246 Драгољуб Р. Живојиновић, Успон Европе 1453-1789, с. 61

211

опћенитом, до онога што смо прије назвали државном

моћи, па нијесу могли имати удјела у слободи која је

свитала“247. Али реформација није прожела ни романске

нације – Италију, Шпанију и Португалију, а Француску је

захватила само дијелом. По образованости ове нације су

биле испред Њемачке, али оне су настале мијешањем

римских и германских народа и зато су у својој

унутрашњости, у души раздвојене, неспособне да се од

посебних интереса окрену бесконачности духа, његова

унутрашњост им је страна. Њу препуштају цркви. Основна

одлика тих нација је раздвојеност вјерског и свјетовног

интереса, код њих нема најдубљег унутрашњег јединства.

У католичкој вјери оно свјетовнô се не сматра за битно,

оно је раздвојено од вјерског. Католицима протестантизам

изгледа као жалосна морална поука, удаљена од саме вјере.

Током реформације се „учвршћује монархија“248, а

нестаје средњевјековни западни идеал „јединства

хришћанске Европе“249. Са појавом краљевске моћи

почиње уједињавање држава уз одржавање бројних

приватних обавеза и права потеклих из средњег вијека.

Кнежевска власт од приватне постаје државна. Власт у

монархији припада једној породици, не једном владару,

као неотуђиво насљедно добро према примогенитури, а

сталежи су јамац њеног јединства. Она је средиште

државе. Њемачка као изборно царство није постала

држава, а Пољска је нестала као самостална држава из

истог разлога. Држава да би постојала „мора имати

посљедњу вољу која одлучује“250. Код слободних Хелена

247 Hegel, Filozofija povijesti, с. 434-435 248 Исто, с. 441 249 Драгољуб Р. Живојиновић, Успон Европе 1453-1789, с. 90 250 Hegel, Filozofija povijesti, с. 441

212

та моћ било је пророчиште чији је настанак независан од

било које воље.

Настаје стална војска која монархији даје

самосталну моћ потребну против унутрашњих побуна и

вањских непријатеља. У Шпанији се краљевска моћ

учврстила помоћу инквизиције, која је испочетка

прогонила Јевреје, Маваре и јеретике, а потом постала

политичка установа за борбу против државних

непријатеља. Инквизиција је ослањајући се на национални

понос народа вршила страшно насиље над свештенством, и

надбискупе је позивала на свој суд.

Претварање власти аристократије из приватне у

државну је био заједнички интерес краља и народа. Она је

била усмјерена против и краљевске моћи и слободе народа.

Мада је изгубило суверену моћ племство је још тлачило

народ кметством и правом судства. Интерес државне

власти и поданикā је био да они постану слободни грађани.

Аристократија је била против и државне моћи и слободе

грађана, а треба да буде њихов ослонац. Знање и дјеловање

за опште добро треба да замијени лично право. До

ослобођења кметова је дошло тек са појавом мисли о праву

по себи и за себе када су краљеви ослањајући се на народе

савладали племство.

Јављају се и међународни односи држāвā, које улазе у

међусобне ратове ради освајања. Италију, чији је изворни

карактер од давнина себична засебност особа насилно

повезаних римском владавином, настоје освојити

Французи, Шпанци и Аустријанци. У Италији је

образованост у умјетности дошла до љепоте, али не и до

умног јединства мисли. Из ратова је настао заједнички

интерес успостављања политичке равнотеже моћи држава,

односно њихове самосталности. Равнотежа је као средство

заштите од насиља надмоћних постала ново начело умјесто

раније тежње јединству хришћанског свијета окупљеног

213

око папе. Из Италије дипломатија се пренијела на цијелу

Европу. Равнотежу нарушaва све јаче полагање права

„појединих држава (Царства Карла V, Ивана IV Грозног,

Сулејмана Величанственог) на универзални карактер“251,

на стварање универзалне монархије.

Турска, која је водила непрестане освајачке ратове, је

била пријетња цијелој Европи. „Свети рат је верска

обавеза, па су освајања оправдана. Бог налаже

муслиманима да шире ислам оружјем, а освајање и

покоравање хришћанских држава представља основну

дужност“252. Освојене земље су се дијелиле као лични, не

насљедни посјед. Ударна снага турске војске су били

јањичари, сакупљани од хришћанских дјечака које су

одгајали строго у исламском духу и учили војничким

вјештинама. Живјели су без породица и родбине.

Насљедност је, када је уведена, сломила војничку моћ

турског царства. Турцима су се заједно супротставиле

Аустрија, Мађарска, Венеција и Пољска. Битка код Беча

1683. је спасила Европу од варвара.

Реформацијом се протестантска црква дубоко уплела

у политичке односе. Борба око црквених добара и посједā

је добила оштре облике, католичкој власти је дат задатак

да буде свјетовна сила (brachium seculare) цркве.

Инквизиција је људе проглашавала кривовјерцима, који су

потом кажњавани према грађанским законима. У Њемачкој

су ленске земље постале кнежевине, што је погодовало

протестантизму. Опстанак протестаната се могао

осигурати само ратом јер се радило о политичким и

приватним посједима одузетим од цркве, а не о савјести

самој по себи. У Тридесетогодишњем рату 1618-'48. је

прво Данска, а потом Шведска предводила борбу за

251 Драгољуб Р. Живојиновић, Успон Европе 1453-1789, 1995, с. 90 252 Исто, с. 122

214

слободу против моћних католика, који потом ударају на

Њемачку. Читав рат је у основи био сукоб Светог римског

царства под вођством Хабзбурга са протестантским

кнежевинама Њемачке ослоњеним на Шведску и

Холандију. Свеопшта измореност и опустошеност је

довела до окончања рата. Покушај двије вјероисповјести

да очисте Царство од јеретикā није успио. У њему остају

да живе сви – католици, лутерани, калвинисти.

„Вестфалски мир поставља начела која ће бити на снази у

наредним вековима. Истиче начело суверенитета држава

на рачун универзалног царства“253. Мировни уговор

потврђује подјелу царства. Цар постаје церемонијални

владар више стотина самосталних држава. Њемачка је

ослабљена, а уздижу се Француска и Енглеска.

Протестантска црква се у Енглеској учврстила

помоћу рата против краљева, који су потајно прихватали

католичку вјеру налазећи у њој „принцип апсолутне

самовоље“254. Народ је устао против моћи краљева, који су

тврдили да су дужни да одговарају само Богу, односно

исповједнику. У пуританизму народ је постигао узвишену

унутрашњост, насупрот вањском католицизму. Након

Кромвелове смрти стара династија се вратила на власт.

Сигурност католичких влада није у вјери, већ у „ропској

религиозној послушности“, а постоји само ако се државно

уређење и право заснива на позитивном посједу. По

Хегелу, истинска сигурност је само у протестантској вјери

јер се у њој потпуно развија и „субјективни принцип

умности“. Против католичког принципа ауторитета су се

борили и Холанђани и извојевали своју слободу од

Шпаније. Белгија је била склона католичанству.

253 Драгољуб Р. Живојиновић, Успон Европе 1453-1789, с. 215 254 Hegel, Filozofija povijesti, с. 448

215

Протестантска црква је Вестфалским миром 1648.

призната за самосталну, на бескрајну срамоту католичке.

Овај мир је учврстио политичку конституцију земаља на

које се Њемачка распала. Државе Светог римског царства

су постале суверене, чиме је постављена основа за Европу

суверених држава. Главна западна сила постала је

Француска, а Њемачка више није била држава, већ

„конституисана анархија“, до тада невиђена у свијету.

Хабсбурзи су изгубили сваку стварну власт, а политичка

распарчаност Њемачке се одржала више од два вијека, до

уједињења 1870. Ту је потпуна засебност дијелова и

приватно-правно одређење свих односā схваћено као

слобода, царство је само формално јединствена државна

цјелина. У стварности њемачко царство је било тако слабо

да су Пољаци морали ослободити Беч од Турака, а

Француска је у миру отела и задржала слободне њемачке

градове и напредне покрајине. Ришеље је помогао

спасавање слободе протестантске вјере у Њемачкој и тиме

допринио пропасти њемачке државе кроз политичку

самосталност њених дијелова. У својој земљи, Француској,

је, потпуно супротно, потискивао самосталност

протестантске цркве. Резултат рата је био стварање

вјерских странки као међусобно супротстављених

политичких држава.

Протестантска црква се политички учврстила

јачањем Пруске као европске силе, која се успоставља

крајем 17. вијека, а потврђује у Седмогодишњем рату

1756-'63. успјешним отпором уједињеним главним силама

Европе. Мировним уговором је завршен „'први светски

рат'“ и потврђена „победа Енглеске и њен положај највеће

колонијалне силе“255. Фридрих Велики је јунак

протестантизма и краљевске државне моћи. Главни циљ

255 Драгољуб Р. Живојиновић, Успон Европе 1453-1789, с. 452

216

савезничких сила је био да се Пруска потисне као

заштитница протестантске цркве. Владар Пруске је био и

философ свјестан општости као основе духа и мишљења,

који је протестантски принцип схватио свјетовно.

Протестантски покрет је предвечерје пада

феудализма и почетка буржоаских револуција. Криза

европског феудалног друштва јача буржоаску свјетовну

културу све снажније супротстављену ауторитарној

католичкој црквеној култури. Мишљење је дјелатност и

производња општег, оно је врхунац унутрашњости. Док је

Запад потресāо вјерски рат, Русија је започињала свој

самостални живот након два и по вијека ропства под

Татарима.

Oд 16. вијека политика, привреда, вјера и знање се

преображавају, бригу о души замјењује брига о освајању

спољног свијета, да се буде, има. Умјесто потискивања

ислама, Европа се шири ван својих граница. Почиње

сурова пљачка Новог свијета. Хришћанска пракса се од

светотајинства претвара у праксу у свијету, реформација

се завршава у радикално протестантској организацији

Сјеверне Америке. Непун вијек касније Бекон утврђује

идеју знања као моћи, супротну идеји знања као бриге о

души. По њему, истинско је само дјелотворно знање, оно

треба да нам као и пракса и производња, кроз проналаске

омогући преображај свијета и руковање њим према нашим

ничим ограниченим потребама. Потом Декарт тврди да

знање треба да човјека учини господарем природе. У

складу са овим промјенама и држава се од средњевјековне

моћи утемељене на ауторитету отјеловљене у Imperium

Romanum Nationis Germanicae, прелаза између јавног и

међународног права, претвара у средство за осигурање

заједничке имовине (Хегел). На истом партикуларистичком

начелу је засновано и модерно, капиталистичко устројство

привредног живота. Од тада у Западној Европи више не

217

постоји никаква универзална идеја ни веза која би је могла

дјелотворно ујединити у некој установи и ауторитету.

Јединство и универзалност се не могу успоставити силом,

искључује их првенство имања над бивањем.

Овом промјеном царство је из средишта истиснуто на

источну крајину. Француска се појављује као

континентална сила, средиште супротстављено свјетским

државама – Шпанији и Енглеској. Нова Енглеска је дала

наду човјечанству да ће настати нови свијет без

потчињавања, искориштавања и злоупотребе човјека.

Скоро истовремено, Европа је од 16. вијека изложена

притиску Московске Русије, која је „преузела византијско

наслеђе источног хришћанства, наслеђе царске цркве, а са

тим захтевом спојиће се просторно ширење неизмерних

размера које ће Европи, уместо неодређене источне

границе, одозго поставити моћну, империјално и

императорски организовану силу чије границе одређује тек

обала азијског континента; силу која ће до тада гледати да

се одреди према Западу, разликује и утврди, а затим да га

искористи и притом да га угрози, разложи и савлада.

Преостало Царство разбијено после француског

искориштавања Тридесетогодишњег рата, усмерено ка

Истоку и фасцинирано турском опасношћу, не види у

почетку како пред њим расте ова џиновска маса која ће од

XVIII века притискати све његове судбине, али тиме и

судбине Европе.“256 У исто то - вријеме

просвјетитељства, Европа је преобразила своје идеје,

установе, начин производње, државни и политички живот

прилагодивши се тако свом новом положају у свијету који

се привредно уједињава и поставља нове захтјеве знању и

вјери. Из европеизације свијета настале су модерна

256 Jan Patočka, Jeretički eseji o filosofiji povesti, 4. Evropa i evropsko

nasleđe pri kraju XIX veka, у: Izbor iz filosofskih spisa, с. 137-150, с. 142

218

математичка природна наука и историја. Дух овог покрета,

који се испољава првенствено у математици, је „дух

техничког овладавања“257, универзалност која формализује,

којој резултат (овладавање) временом постаје важнији од

схватања садржаја. Ова универзалност је потпуно супротна

ренесансној науци (Коперник, Кеплер, Галилеј) која је још

покушавала да у духу средњевјековне и старовјековне

θεωρια-е брине о људској души. То је све више техничка

наука усмјерена на технолошку примјену. Овај начин

мишљења потискује метафизичко, које је у 17. вијеку преко

француских и холандских мислилаца још владало у

европској философији. Француска и САД у 18. вијеку воде

просвјетитељски покрет, у Француској већ крајње

свјетован. Њим је овладала идеја револуционарне измјене

друштва на основи једнакости и слободе, потекла из

успјешне праксе Нове Енглеске. Револуционарност се

утврђује као бит модерне (Хана Арент). Француска

револуцији даје друштвени карактер потресајући саме

темеље старог поретка. Духовни ауторитет уступа пред

просвјетитељством, које руши и друштвену и државну

грађевину. Капиталистичка индустријска производња,

техничка револуција захвата Енглеску и западни дио

континента, а одатле у своје гротло увлачи богатства

цијеле Земље подржана војно-технолошком надмоћи

Западне Европе над осталим дијеловима свијета.

Наполеоновски ратови су били покушај коначног гашења

илузорног остатка Римског царства и успостављања

француског европског средишта као свјетског на

рационалној основи. Континентална Европа се заједно са

Енглеском бранила уз помоћ Русије, која „дугорочно

постаје судија њених питања, предлагач њеног система

власти и фактор који најиздашније извлачи корист из

257 Ист, с. 143

219

европских конфликата и неуспеха. Русија на почетку XIX

века стоји дубоко у Европи као брана од прве

американизације, како је могуће означити револуционарну

и послереволуционарну Европу, свршивши са

северозападним силама Европе XVII века, Шведском и

Пољском, одстрањујући последњу све темељитије са сцене,

интервенишући уз подршку пруске силе која све више

прераста у дубоки раскол између сила на тлу Римског

царства – Пруске и хабзбуршких земаља – посредно

уништавајући и повесне организме његовог источног

система (као Чешку). Оба наследника Европе сударила су

се у његовој другој декади најпре на европском тлу,

додуше не још као политички противници, већ као

принципи“258.

Још почетком 19. вијека отворено је питање „да ли ће

Америка или Русија бити наследник Европе“259 (Хегел),

али одређеније оно је постављено када је истраживано са

становишта друштвене једнакости и рационалног уређења,

што је први учинио Токвил 1835-'40. у спису О

демократији у Америци. САД су европеизована Америка, а

Европа је послије револуције била американизована

Европа. Зато је разумљиво што је европска мисао прије

упознала њих него Русију. Европа 19. вијека је бојно поље

нових ваневропских сила које су из ње поникле и оспориле

њен водећи положај у свијету. Међутим, и Њемачка је

довела у питање самопросвјетитељско начело западне

Европе. То се дешава на тлу Римског царства, које се

распада најприје у Пруској. У њој је просвјетитељство

постојало као војна држава са наслијеђеним рационалним

склопом, што је необичан спој старог и новог.

258 Исто, с. 144 259 Исто, с. 144

220

Просвјетитељство је засновано на новој идеји

дјелотворног све ширег и дубљег знања, супротног старом

првенствено на људску унутрашњост усмјереном знању.

Ово знање се није могло просто помијешати са старим

начелима европског знања и вјеровања. У англосаксонским

земљама извршен је спој искључиво са становишта

непосредне корисности, који не задовољава. У Француској

је дошло до одлучног прекида, разлаза. Њемачка

философија и њој блиска духовност, коју је засновао Кант,

је покушала да европски дух усмјери у другом правцу.

Просвјетитељство је требало ограничити искључиво на

методу схватање природе, на царство законитости која

остаје на површини ствари, не захватајући њихову бит.

Кант тражи суштину свијета и окреће се старом европском

начелу бриге о души; философска θεωρια истражује дух и

морал као коријен и позвање човјека. Њемачка философија,

у идеализму и метафизици, и умјетност, пјесништво и

музика, настављају тим путем слабећи људски значај

просвјетитељства ограниченог са свеопште на природну

теорију. Њемачка Западној Европи нуди опоравак духа да

би се слобода након револуционарног нереда укоријенила

у стварности. Међутим, стварна борба за европско

насљеђе иде у два правца, који се развијају у „идеју

духовне индивидуалности (која ће бити искоришћена за

партикуларизацију, која се наставља, и за национални

раскол у Европи) и идеју о држави као земаљском

божанству које не трпи ограничавање свог

суверенитета“260. Велики њемачки покушај се тако

претворио у јачање тежњи против којих је био усмјерен

првобитно. Њемачки идејни програми су били значајни у

смислу критике која ограничава просвјетитељство као

мисаони правац, али су немоћни да ријеше друштвена и

260 Исто, с. 145

221

политичка питања у оквиру просвјетитељске проблематике,

чиме су сведени на средство борбе за стварност

друштвеног и политичког живота.

Европа се након револуције и наполеоновских ратова

„под притиском империјалне Русије“261 враћа

озлоглашеној, неувјерљивој „легитимности“. Из борбе

против француског деспотизма поникао је спонтани

национални покрет европских народа ослоњен на мјесно

друштвено и духовно насљеђе. На западу Европе су већ

одавно постојале националне државе, са status quo

националним језиком и централизованом влашћу, које

штите предузетништво и спајају овај покрет са

индустријском револуцијом, постајући тако земље

буржоаског капитализма. Средња и средњеисточна Европа,

које заостају, и саме теже таквом развоју. Револуционарни

универзализам се прелијева у области друштвене

револуције у правцу социјализма. Под сударом ових тежњи

status quo постаје неодржив.

Итовремено Русија успјешно брани своју

империјалну идеју и политику од европских насртаја. Она

је своје политичке категорије, још у 16. вијеку преузете из

византијског царског хришћанства, досљедно бранила

током цијелог 19. вијека и развијала у идеју насљеђа од

пропадајуће Европе преузимајући оно што је одговарало

њеном руском духу и политици. Руски мислиоци су

сагласни да је Русија изабрана да наслиједи Европу,

разликују се у избору средстава за остваривање тог задатка.

Овладавање Европом кроз преузимање оног што одговара

Русији је стара петровска идеја. Уз могућност већег

приближавања Западу постоји и друга – затварања у себе

да погодне прилике. Конзервативни католички мислиоци

су, пуни чежње за Светим римским царством њемачке

261 Исто, с. 146

222

нације, склони европском јединству, европејству бар као

савезу западњачких држава супротстављеном руском

колосу. Овом католичком правцу је близак

традиционализам Контове позитивистичке философије.

Међутим, те идеје тада нису имале и политичку снагу.

Буржоаско-капиталистичка, просвјетитељска западна

Европа је ослоњена на науку и технику. Природне науке и

историја играју водећу улогу у њеном духовном животу,

оне су покретачка снага засебних нација-држава, које се на

континенту угледају на Француску Трећег царства. Та

Француска је била и вођа савеза против Русије у Кримском

рату (1853-'56.), који је Европи улио лажну вјеру у њихову

надмоћ. Њу граде на индустрији. Радикално

просвјетитељство се развија у социјалистичку мисао и

покрет посебно од када Маркс превладава Хегелово

мишљење. Он указује на морални цинизам буржоаско-

либералних европских друштава.

Слабости француског рјешења европског питања је

ојачало пруско рјешење њемачког питања. Њиме је

Француска истиснута из средишта Европе, а Њемачка се

вратила, али сада као национална држава створена по узору

на западноевропске. Притом је та пруска Њемачка

оптерећена својим феудалним насљеђем. Пруска се уздигла

у Њемачкој и Европи захваљујући Русији. Она жури да се

постави као заштитник Запада првенствено у југоисточној

Европи. Национална држава као заштитник све јаче

капиталистичке индустријске производње је и јаче него на

европском Западу изнутра дубоко подијељена. Друштвену

напетост држава гуши успостављањем деспотске

владавине над народом (бизмарковски савез 1879.). И Први

свјетски рат се може тумачити као излаз из тог стања кроз

усмјеравање енергије за отварање пута Њемачкој на Исток.

У Европи 19. вијека политичка криза се продубљује

управо тамо гдје изгледа да се рјешава. Рјешење њемачког

223

и италијанског питања није умирило Европу, већ је ојачало

националне суревњивости и постало смртоносно на њеном

уском простору. Са растом и јачањем индустријског

пролетеријата заоштрава се и друштвена криза. Европски

сукоби су пренесени на цијели свијет у тренутку када су

други постајали свјесни својих властитих могућности кроз

преузимање европских достигнућа – општег права гласа,

вишестраначког политичког живота и других.

Пресудан, трећи чинилац је била све јача „свест о

моралној кризи савремене Европе“262. Револуционарни

радикализам је у свом превратничком програму само

оштро изразио то што већ одавно нико није поштовао:

европско друштво и државе су били засновани на

лицемјерју. Али и сам радикализам је заснован на

европском насљеђу. Мјесто Бога заузела је природа, која

ничим не јамчи самоограничавање човјека у његовој

тежњи за личним успјехом и срећом. Достојевски је

схватио да је у свијету без Бога све дозвољено. Он позива

на очишћење кроз патњу и покорност великој заједници.

Ниче у увиђању већ двовјековног раста европског

нихилизма види једину могућност превладавања моралне

кризе, која је коријен свих невоља. Мучна напетост

европске културе хиљадама знамења најављује незадрживи

раст тог зла. По Ничеу извор нихилизма је у хришћанском

обезврјеђивању живота моралом, у ком Достојевски види

излаз. Сама стварност је моћ која расте, човјек треба да се

ослободи дотадашњих уточишта и кроз превазилажење

самог себе постане натчовјек.

И Ничеов напад на савремену европску цивилизацију

је нихилистички. Његова критика напретка и

просвјетитељства као криптонихилизма је значајна и данас.

Европско друштво 19. вијека је нихилистичко, морална

262 Исто, с. 149

224

криза је узрок политичке и друштвене. За Достојевског

излаз из кризе је византијско хришћанство, а за Ничеа

вјечно враћање истог. Основа хришћанства, услов

поновног откривања вјечности је обнова душе, која је била

стварност на почетку европске епохе, као бесмртног

чиниоца свијета који омогућује истину и живот истинског

човјека, а не натчовјека.

Демократија и грађанско друштво

Западна демократија потиче више из протестантског

него католичког свијета - од америчке него француске

револуције, различитим у њиховом «односу према слободи

и једнакости»263. У средишњем питању односа «грађанског

друштва и државе»264 оне су биле супротно усмјерене.

Француска револуција, посебно у свом крајњем –

јакобинском раздобљу, се развијала као освајање „тромог“

грађанског друштва од стране револуционарне државе.

Тако је поникло вођство државе у француској политичкој

историји, које је у идеологији породило хегемонизам, а у

политици авангардизам. Супротно њој, америчка

револуција је чин ослобођења грађанског друштва испод

старатељства државе, која је уз то енглеска, странā.

Америчку револуцију је надахњивала «искључиво жеља за

слободом»265. Тако су се сударили државни и

самодјелатни модел друштвеног устројства, који је у

коначном резултату побиједио на Западу. Он се данас у

цјелини одређује као самодјелатно грађанско друштво,

које одбацује ауторитарно-патерналистичке облике

263 Robert Nizbet, Konzervativizam, CID, Podgorica, 1999, с. 56 264 А. С. Панарин, Россия в цивилизационном процессе (между

атлантизмом и евразийством), с. 56 265 Robert Nizbet, Konzervativizam, с. 56

225

друштвеног поретка. Предузетнички капитализам је

заснован на вјери у «неспутано деловање тржишне

конкуренције»266, тј. у тржиште као саморегулишући

механизам. На начелима слободног тржишта у САД се

јавна својина и социјална давања држе на најмањој мјери.

Привредна моћ САД, са високом производности рада, је

потврда вриједности предузетничког капитализма.

Америчка култура је „крајње индивидуалистичка“267.

Економска глобализација је углавном ширење овог модела

на друге земље. Ова политичка економија подстиче

технолошки развој, посебно технике веза и саобраћаја.

Улаже се доста и у развој „људског капитала“, у

образовање и културу, да би се повећале производне

способности радникā. Међутим, предузетнички

капитализам ствара велике материјалне разлике и изазива

друштвене подјеле. У САД постоје крајње сиромашни

слојеви који зависе од социјалне заштите.

Установе уједињене Европе су претежно

«атлантске», ослоњене на самодјелатне механизме

„грађанског“ повезивања, којe излази из оквира

међудржавних споразума. Ради се не само о политичким

моделима развоја западног друштва, већ о културној,

ванинституционалној основи западне демократије. Управо

она открива разлог унутрашње постојаности тих

демократија и њиховог супротстављања вањском изазову.

Друштвени и културни развој Запада је постепена побједа

атлантских, англо-америчких начела над континентално-

европским. Англо-америчка политичка култура је

свјетовно-прагматична и хомогена.

Прва одлика значи да Американци у политици не

виде двојно супротстављање снага добра и зла, напретка и

266 Endru Hejvud, Politika, Clio, Beograd, 2004, с. 345 267 Исто, с. 345

226

назатка, већ само супарништво начелно законитих

интереса различитих друштвених скупина. Одатле

проистиче спремност на усаглашавање и споразум. Тај тип

културе је несклон коначним историјским рјешењима, он

тежи „средњем времену“, једнако удаљеном и од

варварских стихија прошлости. Ту културу отјеловљују

странке „средине“, презрене у другим земљама. Центризам

обезбјеђује високу постојаност америчке политичке

историје, у којој долазак нове власти не порађа очекивања

„новог свијета“ и „новог човјека“. Друга особина ове

културе је висока једнородност, постојање опште

националне сагласности о основним вриједностима и

правилима игре.

Континентално-европска политичка култура је

мјешовита, она је прелаз између старог и савременог

друштва – упоредо борба интересā групā и идеалā добра и

зла. Грађани су оштро подијељени на десне и лијеве уз

малобројно средиште. Супарничке странке избјегавају

центризам, јер губе масовну подршку бирача. Ток времена

у континенталној политичкој култури је кратак, кружан и

прекида се; свака побједничка странка покушава да

започне «нову» националну историју, док побијеђенā чека

прилику да је окрене у супротном правцу. Француска

интелигенција, као и руска, је незадовољна националном

историјом, која се повремено прекида „катастрофама“. И

француски „западњаци» тéжé усвајању англо-америчког

модела постојане демократије као обрасца, а „почвеници»

се брину за самобитност националне културе.

Један од првих француских западњака Шарл

Монтескје (1689-1755) је супротставио умјереност

енглеске уставне владе неумјерености француског

апсолутизма. За њега је принцип легитимитета француске

227

монархије «радикално нелибералан»268. Он утемељује

слободу на основама различитим од оних које важе за

концепт природног стања и суверенитета. Доктрина

суверенитета је омогућила замишљање власти уздигнуте

изнад политичких и вјерских интереса и страсти који су

водили у сукобе. У случају злоупотребе власти, смјештене

у законодавну скупштину, Лок предвиђа могућност побуне

народа против ње, јер је «народ последњи извор свеукупне

легитимности»269. Монтескје увођењем начела подјеле

власти (законодавна, извршна) показује да либералном

пројекту не требају апсолутна власт ни побуна. Либерални

пројект захтијева одбацивање идеје апсолутне краљевске

власти, којој се супротставља народна. Супротност између

власти и слободе, као средишње политичко питање,

Монтескје разрјешава тако што полази од власти која

угрожава слободу, обрћући Локову тачку гледишта. Он се

не пита о поријеклу, већ о посљедицама власти. Искуство

показује да је сваки човјек који има власт склон да је

злоупотријеби. Могућност спречавања злоупотребе власти

је њено ограничење, подјела. Нема потребе за

неограниченом влашћу која слама људску вољу. Монтескје

је увјерен да је «расподјелом власти» могуће ускладити

жеље човјека и потребе власти, слободу и власт.

Либерализам се са Монтескјеом заокружује, утемељен на

«две идеје: идеји представништва и идеји поделе

власти»270. Једина легитимна је представничка власт,

заснована на сагласности оног ко јој је подређен. У

грађанском друштву спонтане игрé привредног и

друштвеног живота традиција, насљеђе нестаје, јер никог

268 Pjer Menon, Intelektualna istorija liberalizma, Стубови културе,

Beograd, 2001, с. 83 269 Исто, с. 84 270 Исто, с. 96

228

не представља. Друштво представља само законодавна

власт, држава. Тежња представничке власти да сама влада

друштвом изазива отпор, јавља се све јача воља за личном

слободом. Тако се изнутра противрјечно либерално

грађанско друштво, мада тежи да омогући остваривање

личних способности и задовољавање склоности, појављује

као «маскирани тоталитаризам»271. Умјесто Бога (насљеђа

– цркве, обичаја, моралног закона) и личне савјести једини

господар остаје држава. С друге стране, представничка

власт давањем безбједности омогућава излазак из

природног (ратног) стања, омогућавајући истовремено да

се живи у слободи, чиме је остварен основни циљ

либерализма. Сукоби теку у оквиру границā политичког

система, не прелазе у грађанске ратове.

У првој трећини 19. вијека обећана земља

француских западњака постале су САД. Алексис Токвил

(1805-'59.) је открио атлантизам у политичкој мисли

континенталне Европе. Он под демократијом

подразумијева представничку власт, али и тежњу за

успостављањем формално-правне једнакости као главне

друштвене вриједности. Њене изворе Токвил налази у

хришћанству, своје вријеме оцјењује као демократску

револуцију, која обухвата сав западни свијет. Егалитарни

карактер револуције разара друштвену хијерархију и

политички патернализам. Питање је било да ли ће то

неумитно кретање донијети више слободе? Индустријска

револуција је поставила и радничко и сељачко питање и

потребу претварања слободе «од привилегије имућне или

племићке мањине ... у добро већине народа»272. Токвил

истражује «који ће утицај једнакост вршити на судбину

271 Исто, с. 97 272 О. В. Мартышин, История политических учений, НОРМА, Москва,

2002, с. 285

229

људи»273. Демократска револуција «у стању друштва,

законима, идејама и осећањима људи» је јединствена у

историји, неизвјесно је шта ће ново донијети, а шта ће

коначно нестати. Токвил је видио два могућа исхода:

једнакост у слободи и једнакост у ропству, без слободе.

Срце слободе су неотуђива права човјека, али она је и сама

по себи незамјењива вриједност, која се не може изводити

из било чега другог. Услов слободе је сразмјерно висока

култура, укоријењени обичаји и нарави, а најважнија је

вјера, која је чувар морала. Европске земље на тешком

путу стварања новог, демократског друштва чекају три

опасности: егалитаризам, «тиранија већине» и

централизација власти. У индувидуализму демократског

друштва Токвил види претјерану вјеру у лични ум као

једину основу суђења и себичну усредсређеност на личне,

првенствено материјалне циљеве, неутољиву жеђ за

добрима својствену посебно средњој класи.

Индивидуализам је пријетња слободи јер подстиче

подложност јавном мњењу, које је једини «интелектуални

ауторитет» у демократском друштву, и јачање државне

власти. Суочен са ставом већине човјек се осјећа

беспомоћан. И власт, која треба да обезбједи друштвено

јединство, не гледа благонаклоно на индивидуалистичке

ставове. Општа тежња ка изједначавању укида разлике

(регионалне и друге) што такође јача средишњу државну

власт. Брига о личном благостању, недостатак друштвене

одговорности води препуштању политике политичарима.

У атомизованом друштву држава остаје једини носилац

реда и јединства. Њему пријети нови деспотизам у ком

владар влада у име народа не питајући га ни за шта. Тој

опасности Токвил супротставља јачање мјесне самоуправе,

273 Aleksis de Tokvil, O demokratiji u Americi, Izdavačka knjižarnica

Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci . Novi Sad, 2002, с. 645

230

насупрот централизованој управи (у Француској). Залаже

се и за јачање грађанских удружењā, која учвршћују

друштвену свијест и одговорност за заједничке послове.

Слобода говора и политичког удруживања у странке ту

имају незамјењиву улогу. Токвил је предвидио многе

догађаје - слом буржоаских демократија у низу земаља и

успостављање диктаторских, тоталитарних влада. У

општем сивилу он не види великих стремљења, јарких

карактера; најопштија и најупадљивија црта је осредњост:

«Скоро све крајности ублажују се и срубљују; све што

штрчи нестаје и уступа место нечем осредњем, што је у

исти мах и мање високо и не тако ниско, мање блиставо,

али и не тако убого као оно што се видело у свету»274. Он

жали за друштвом које је нестало. Али, «не задовољава

особит процват неколицине, него највећа добробит свих ...

Једнакост је можда мање узвишена, али је праведнија, а

правда чини њену величину и лепоту». Неизвјесно је да ли

је ново друштво боље од некадашњег, аристократског. Она

се толико разликују да се не могу поредити. Треба

искористити могућности које једнакост даје људима, да

досегну оно што могу. Важно је да то они хоће, вјеровање

у силу расе и тла ствара слабе народе. Човјек није «ни

потпуно независан ни сасвим роб»275, у широком кругу

својих моћи људи и народи су слободни да сами стварају

своју судбину: «Данашње нације не могу избећи да у њима

завлада друштвена једнакост; али од њих зависи да ли ће

их та једнакост одвести у ропство или у слободу, у

просвећеност или у варварство, у процват или у беду»276.

Западњаци – американофили и почвеници су се

оштро сукобљавали увијек када је Француска ступала у

274 Исто, с. 646 275 Исто, с. 647 276 Исто, с. 647

231

прелазно раздобље своје кружне историје. То се посебно

десило у вријеме пада Четврте републике (1946-1958).

Француска је уочи ступања у Заједничко тржиште јако

заостајала за протестантским земљама Сјеверне Европе.

Положај је отежавала политичка непостојаност,

супротност модернизованих индустријских средишта и

привредно заосталих крајева. Тада је једнородна атлантска

култура поново постала образац, што је изразио један од

најизразитијих француских западњака Ремон Арон.

Супротност између демократије и тоталитаризма, уставно-

плуралистичког и монополистичког поретка он види као

«супротност између конкуренције и монопола, уставности

и револуције, плурализма друштвених група и

бирократског апсолутизма и коначно државе партија и

партијске државе»277, односно лаичке и идеолошке

државе. Најорганизованија политика супарништво своди

на двије странке. Француска демократија даје највећи

могући избор, толики да из њега не произилази никаква

заједничка одлука. Уставно је подвргавање борбе за власт

тачно одређеним правилима. У ауторитарној држави,

насупрот уставној, одлуке власторшца одмах, без учешћа

других органа власти, постају закон. Трећи облик

уставности чине органи независни од владе, који рјешавају

питања односа државе и појединих грађана. Револуција је

«суштинска негација легалитета»278, његов прекид. Власт

монополистичких странки је у том смислу револуционарна

јер се осваја насиљем, устав или закони је не обавезују.

Друштва су разнородна, са различитим начинима живота.

Друштвене скупине имају право да се међусобно

277 Ремон Арон, Демократија и тоталитаризам, Издавачка

књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци . Нови Сад, 1997,

с. 337 278 Исто, с. 339

232

супротстављају, али све припадају једној, бирократској

хијерархији. Сваки бирократа има своју посебну улогу,

наше доба је бирократско, административно. Управа чини

једну јединствену државну хијерархију, она је основа

бирократског апсолутизма у ком је најважнија особина

послушност. Супротност између лаичке и идеолошке

државе је у томе што у првој свака странка има своје

виђење заједничког добра, а у другој постоји једно,

обавезно за све. Без заједничких вриједности друштво не

може постојати. У уставном поретку власт одустаје од

насиља, тежи мирном рјешавању спорова. Слабости

уставне власти су практичне (олигархија, прикривена

свемоћ мањине), а монополистичке суштинске (политички

монопол не може бити демократски). Монопол се

оправдава практичним разлогом немогућности уклањања

олигархије мирним путем. И Енглези и Французи су

својим краљевима одрубили главе, револуција је срушила

стару власт. А у САД је рат против Британске империје

довео до слободе. Политички монопол послије револуције

може користити изградњи државе, али насиље се мора

уставом ограничити. Ипак, остаје питање права на

монопол – да ли неко (странка) зна историјску истину,

којој може учити друге (народ)? Жртве су несклоне да

виде нужност (оправданост, легитимитет) насиља, било

духовног или физичког. Пол Валери је политику одредио

као вјештину спречавања људи да се баве оним што их се

тиче, која се временом претворила у умијеће да их питају о

оном што не знају. И странке ограничавају слободу, нису

само диктатори. Ипак, вишестраначки поредак даје

могућност да се кроз расправу нешто и научи. Постоје

разлике између стварне и формалне слободе. Право на

избор власти не јамчи могућност напредовања, друштвене

мобилности. Сигурност, слобода мишљења и учешћа у

избору власти нису довољне. Слобода је ум, становиште

233

универзалности. Раскорак између очекивања и стварности

друштва у ком доктрина постаје идеологија која оправдава

државу гаси одушевљење, изворну снагу стваралаштва.

Расправа је боља од насиља, а мир од рата – уставни

поредак од монополистичког. Монополизам не остварује

истинску слободу, нити ствара новог, социјалистичког

човјека. Национализација средстава за производњу и

планирање економије не укидају противрјечности

капиталистичког индустријског друштва, «Маркс је

преценио значај сукоба класа»279.

Америчку економску мисао чикашке школе су '80-их

преузели економисти, а правну, која не разликује државно

и грађанско право, правници, и други сљедбеници

неоконзервативног таласа у Француској спремни на

заокрет. Његова суштина се тумачи у духу повратка

цивилизационим основама Запада. Њих је Рузвелт

(предсједник САД 1932-'45.), у вријеме новог курса,

подвргао преиспитивању кроз државно старатељство и

управни централизам. Земља се 1932., на врхунцу

економске кризе, могла суочити са «немирима на свом тлу,

чак и револуцијом»280. Рузвелтова политика је, по

неоконзервативцима, уступак источном начелу устројства

живота, супротном западној идеји грађанске

самодјелатности и непотчињености. Тако је, у

цивилизационом смислу, политика лијевих либерала

обједињена идејом прерасподјеле у корист слабијих,

предаја пред Истоком, која води у обнову превазиђених

ауторитарно-патријархалних начела велике државе.

Карл Шмит је у супротстављању два дијела Запада

главним сматрао неспојивост «англосаксонског

279 Исто, с. 364 280 Džojs P. Kaufman, Kratka istorija spoljne politike Sjedinjenih Američkih

Država, Centar za međunarodne odnose, Banja Luka, 2010, с. 82

234

меркантилизма и високог духа романо-германске

католичке Европе»281. Француски „западњаци“ и цијели

католички Југ Европе, своје земље доживљавају као „слабу

спону“ западне цивилизације. Они сматрају да је потребно

његово ново западњачење јачањем атлантистичких начела.

Као и западњачење Источне Европе и Русије, ово «друго»

западњачење се гради на тржишној привреди и правној

држави. Западњаци сматрају да социјалистичко

планирање, национализација и прерасподјела погубно

дјелују на привреду. Присталица либералних начела у

привреди, француска нова десница је склона

цивилизационом мишљењу. Она политику социјалиста,

ослоњену на план и прерасподјелу, оцјењује као пријетњу

западној самобитности Француске, прелаз од западне

плодне грађанске привреде на источну државну

прерасподјелу. Национализација је усмјерена против

самодјелатног грађанског друштва и привредне

демократије, која се ослања на самосталног привредног

произвођача и самосталног потрошача. Приватна својина

је власт повјерена потрошачу - расте ако му произвођач

угађа, и смањује се ако нарушава његову вољу. У

друштвеној јавности либерали се изјашњавају за политику

поновне приватизације, ограничење мијешања државе у

привредни живот и одстрањивање препрекā за приватно

предузетништво. Модел привредно самодјелатног

грађанског друштва, непотчињеног држави, се сматра за

атлантски.

Нови десни се питају и да ли ће Француска успјети да

сачува своју хиљадугодишњу грчко-романску културу

пред насељавањем муслимана, који су постали друга

вјерска заједница у њој. Они сматрају да је најјача

281 Наталија Нарочницка, Русија и Руси у светској историји, Српска

књижевна задруга, Београд, 2008, с. 521

235

унутрашња пријетња нацији «раст мултикултурализма»282.

Западни Европљани су, дуго изложени лијевој и

технократској идеологији, заборавили културолошки и

геополитички садржај свог простора, по мишљењу

новоконзервативаца. Тако су изложени опасностима у

новом сусрету рāсā и културā током садашњег похода

Мавара на Европу. Од Другог свјетског рата њихов број се

вишеструко увећао у односу на становништво европског

југа. Кретање људи има размјере похода Истока на Запад.

Правници бране западно начело грађанства од

источног начела подаништва. Усљед историјских

околности, удаљености од римског правног насљеђа и

особених друштвених услова у којима се самостално

развијало, англосаксонско право, нарочито америчко, се

од европског разликује «посебно великом улогом

обичајног и судског права»283 (Common low). Либерална

правна школа присталицā америчког права сматра да

француско право одступа од западног цивилизационог

обрасца. Француски либерали уочавају супротност

америчке и француске револуције. Док је америчка

породила правну државу, француски политички

апсолутизам искључује уставна јамства. На основу правног

поретка у САД је настало самодјелатно друштво засновано

на слободним уговорним односима између различитих

лица и скупина, између осталог и између грађанина и

државе. У Француској је створено чиновничко друштво,

засновано на надзору одозго. Ствараоци америчке

републике су успостављали систем права који је

грађанском друштву обезбјеђивао јамства пред државом.

Право има првенство над државом, ствара се јединствени

282 Endru Hejvud, Političke ideologije, с. 104 283 Borislav T. Blagojević (ур.), Pravna enciklopedija 1, Savremena

administracija, Beograd, 1989, с. 44

236

систем правних норми једнако обавезних за грађане и

државне инстанције. У Француској власт, напротив,

првенствено тежи да се ослободи правне контроле

претпостављајући да ће сва правна јамства бити

искориштена за заштиту личних интереса на штету

општег, који представља држава. Јединство правног

система је разбијено разграничењем и успостављањем

безусловног првенства државног над грађанским правом.

Питање односа политичке и судске власти у САД је

ријешено тако што је судска контрола распрострањена на

све области права, а у Француској су револуционарне

власти лишиле судове права да заустављају државне

одлуке под изговором раздвајања политичке и судске

власти да би сачувале своје повластице. Наполеоновска

правна реформа је ограничила дјеловање судске власти на

приватне односе грађанā, извела државну власт испод

судске контроле.

Америчка и француска револуција су створиле два

супротна модела друштвеног развоја. У САД се право

развија као досљедно повјеравање послова грађанима,

постојано ширење области грађанске дјелатности.

Либерални критичари „републиканског апсолутизма“

сматрају да револуционарни покрет 1789., потпуно

супротно, право развија као досљедно усредсређење

друштвених дјелатности у рукама државе. «Француски

уставотворци су следили принципе опште воље и људских

права не обазирући се на могуће сударе ова два принципа.

Слободни појединци доносе одлуке о свему након независне

расправе у којој се долази до опште воље»284. Француска је

са уставом из 1791. постала уставна монархија. Ауторитет

закона је проистицао из опште воље. У сукобу деснице,

284 Драган Пантић, Општа правна историја, Ђуро Салај АД, Београд,

2003, с. 177

237

федералиста (жирондинци), и љевице, унитариста

(монтањари) 1792. побиједила је «идеја о унитарној

Француској»285. Монархија је укинута, револуционарна

диктатура се немилосрдно обрачунавала са противницима.

Умјесто хришћанства уведена је нова симболика у част

нових богова - разума, отаџбине и слободе. Републику је

1799. замијенила Наполеонова лична власт. Први конзул се

1804. прогласио за цара Француске. Правда је вршена у

његово име. Народни представници су бирани у власт без

изјашњавања народа. Бонапартизам је «републикански

цезаризам». Унутрашња снага сукоба се излива у

империјална освајања. Цар је знао да не влада по Божјој ни

по вољи народа, већ силом оружја француске војске.

Француска револуција се изокренула у аутократски

поредак, који је ширио њене идеје и установе по Европи.

Најтрајнији дио Наполеонове заоставштине је његово

законодавство. Обнова монархије 1815. није трајно

укинула тековине револуције, али грађанство је постало

свјесно да је за успостављање демократије потребно више

од либерализма и републиканизма. Зато јачају

конзервативизам, француски национализам и политички

радикализам. Сукоб републиканаца и монархиста се

наставља кроз читав 19. вијек, а у 20-ом добија нове

облике.

У америчком праву влада одлучујуће начело да је све

што није забрањено дозвољено, а у француском начело да

је све што није утврђено у праву забрањено. У америчком

друштвеном животу адвокати смјело користе празнине у

правном поретку у корист странке ширећи област

дозвољеног. У Француској се правна празнина обично

тумачи као неопходност новог државног прописивања. То

постојано води јачању чиновничког централизма, а у САД

285 Исто, с. 178

238

умножавању средиштā доношења одлука и расту

самосталности грађанског друштва, сматрају француски

либерали.

Они тврде да америчка философија права, основана

на номинализму, пориче могућност априорног одређења

општег интереса. Према њој, он постоји само као покретна

и неједнозначна равнотежа личних интереса. Зато су ту и

управљачке одлуке правне. Доносе се на основу изјаве

воље заинтересованих страна, правници учествују у њеној

припреми. У Француској се прикључују када је одлука

донесена да би се утврдило да није противправна. Право се

схвата као општост, која је у интересу права одређених

лица или друштвених група.

Француска философија права је заснована на вјери у

могућност априорног одређења друштвеног интереса. Њега

«знају» државне установе, које разрађују норме за народ.

Француски правни систем порађа сразмјерно опште норме

и детаљне прописе. У САД устав је инструментални

документ, са којим се сваки политички и правни чин може

непосредно повезати. Систем уставне контроле обезбјеђује

непосредни однос сваког грађанина с уставом. Судска

власт брани интересе закона, а не државе. У Француској

између основног закона и правних јамстава лежи

провалија, општи интерес супротстављен је сваком личном

интересу, што проистиче из политичке философије

јакобинства.

Либерализам утврђује кризу представничке

демократије у западним земљама. Демократска јавност

Запада тражи да политичка демократија ради свакодневно,

незадовољство изазива нерад друштва у паузама између

изборā. Друштвени проблеми се јављају брже него што се

смјењују странке на власти. Уз то политичко

представништво не урачунава развој и разноврсност

интересā друштвених група. Из тога проистиче потреба

239

промјене политичког система у правцу политичке и правне

институционализације непосредних подухвата и

привремених удружењā грађана за рјешење одређених

проблема и замјене „чистих“ мандата „испуњеним“, уз

који посланици представљају интересе посебних скупина.

Демократија је и „стање узајамних политичких обавеза и

контроле одговорног друштва и одговорне владе.“286

Одговорност у друштву чини грађанска зрелост,

одговорност грађана према јавним пословима и отвореност

друштвених установа за њихово дјеловање. У

демократском друштву потребно је међусобно

уравнотежено дјеловање грађана и владе.

Либерали и у том смислу француски политички

систем оцјењују ниско. Сматрају да је у Француској народ

посматрач, док је супротно у САД, у којима

заинтересоване групе улазе у политику не чекајући нову

изборну кампању - кроз праксе лобизма и референдума. У

Француској су управно и грађанско право одвојени.

Грађани могу да врше притисак на доношење одлукā, док

се у америчкој пракси могу изнутра мијешати. И овдје

одлучујућу улогу имају правници, који користе

могућности из независности судске власти и постојања

утицајних института уставне правне контроле. Повезивање

правне идеологије с грађанским покретом даје велике

резултате.

У Француској су у савезу чиновништво и

технократија, а у САД правници и покрети грађанских

група. Уједињавају се заинтересовани грађани и адвокати

који штите њихове интересе. Правници непосредно

учествују у разради нових друштвених технологија, које

непрекидно преображавају поједине дијелове друштва.

286 Milan Matić, Demokratija, у: исти (ур.), Enciklopedija političke kulture,

Savremena administracija, Beograd, 1993, с. 198-229, 211

240

Француски либерализам слиједећи неоконзервативни талас

1980-их истиче предности америчке демократије над

националним политичким насљеђем.

Позападњачени дух је модернистички двојан, чине га

савремено „напреднô“ и наслијеђено заосталô. Напреднô се

поистовјећује са Западом, заосталô са Истоком, односно с

народним слојевима. Стари европоцентризам, вањски

колонијализам се пројектује унутра и порађа «унутрашњи

колонијализам и чак унутрашњи расизам»287, који је главна

разлика увезеног западњаштва од самог Запада. На

атлантском Западу нису супротстављени елита и народ,

превладава средња класа. У земљама двојне свакидашњице

западњаштво превладава над Западом. Средња класа

добија значај којим се утврђује особеност западне

цивилизације.

Историјска драматургија савременог свијета је живот

заједницā раскољених на западњачке елите и «мјесне»

масе у простору између западне и источних култура.

Незападни народи трећег свијета су као културно-

историјски типови располућени између западног и мјесног

цивилизационог модела. Самобитност се кроз двојност

очувала према „вањском“ Западу и западном начелу у

сопственом животу. Данас се завршава доба које је почело

1970-их, а чији је прелом био слом совјетског комунизма и

распад СССР, догађај који је отворио ток глобализације.

Руши се «систем либералног капитализма, чији је слаби

елемент Русија»288 Да ли је она способна да се извуче из

замке „западњачења“, коју су јој поставили?

287 А. С. Панарин, Россия в цивилизационном процессе (между

атлантизмом и евразийством), с. 69 288 Андрей Фурсов, Холодный восточный ветер русской весны,

Книжный мир, Москва, 2014, с. 270

241

Историјско вријеме је зависно од простора,

(не)повратност западњачења зависи од просторне

блискости атлантском средишту. У Француској је

западњачење неповратно, у Њемачкој спорно, а у Источној

Европи и Русији наилази на снажан отпор. Мјерило је

(не)постојање јединствене средње класе, која може да

претвара кружно у неповратно праволинијско вријеме.

Одлучујући је однос интелигенције и „малограђанства“.

Њихова супротстављеност умањује изгледе стварања

јединствене средње класе. Превладава кружна историја,

повремени пад у револуционарну крајност или у назадно

неорганично почвеништво. Романтичари стварају митове

који потресају свијет обећањем скорог краја

„малограђанске“ цивилизације, а интелектуалци

практичари испуњавају своје службене друштвене улоге.

Моралиста завађа интелигенцију и малограђанство, а

прагматичар тежи постепеном прелазу. Револуција 1917. у

Русији је избила зато што се нису зближили интелигенција

и трећи сталеж. Револуцију су у Француској изазвали

радикали, које нису везали свакидашња одговорност или

насљеђе. У Енглеској су нове идеје политичких писаца

политичари исправљали и ограничавали чињеницама. У

њој су једни били неодвојиви од других, а у Француској се

политички свијет распао на управљаче и интелигенцију

која је измишљала начела. Новост је што су велики народ

политички васпитали искључиво писци.

Модернизатори су се у Француској 1950-'60-их

посветили замјени утопизма интелигенције стварним

знањем о друштву. Одлучујућа улога је дата социологији

рада, доколице и организације, које су требале да

превладавају архаику доиндустријске културе, али и

маштовитост лијевих интелектуалаца. Нови тип

интелектуалца је дјелотворност претпоставио идејности.

Хуманитарно знање је од општекултурног и вриједносног,

242

блиског духу вјерских учења постало практична анализа,

прогноза и разрада пројеката кроз метод искуствено-

експерименталне провјере хипотеза и тачног количинског

мјерења. Тај дух је '60-их проникао и у Русију у миту о

„крају идеологије“, којим су се стручњаци супротстављали

пропаганди „великог учења“. Научна заједница, отрована

идеологијом, је '60-их много очекивала од социологије

први пут након много година штитећи своје кодексе.

Стање „двије истине“ – идеолошке и научне, с почетка

новог вијека је обновљено. „Велико учење“ је говорило о

најнапреднијем поретку, а социологија је питала колики је

у њему национални доходак по становнику. Свијет

„ноумена“ и достижних „феномена“ су били у дубоком

раскораку. Теоетичари, међу њима и социолози, су

подсјетили идеологе на општепознато сазнање да је

задатак науке у друштву «описивање, објашњење и

предсказивање процеса и појава стварности (које чине

предмет њеног изучавања) на основу законā које

открива»289. Сва историја социолошке мисли је потрага за

научним прилазима стварности друштвеног живота,

«дужност научника није да даје вредносне судове већ да

разуме»290.

Поставља се питање о истовјетности

традиционализма старе елите „идеологā“, који не

прихватају бихевиористичку револуцију у хуманитарном

знању и говоре о скривеним предностима овог или оног

поретка, вољи и судбини народа и коначним смисловима

историје, и традиционализма масовне свијести. Да ли

289 В. И. Добреньков, Н. Г. Осипова, Методология и методы научной

работы, КДУ, Москва, 2009, с. 9 290 Norberto Bobio, Budućnost demokratije . Odbrana pravila igre, Filip

Višnjić, Beograd, 1990, с. 183

243

западњаштво изазива „народни“ традиционализам као

особену исконску културу или је он производ идеолошке

обраде?

И француски модернизатори 1960-их су

поистовјећивали књижевне митове просвјетитељства с

народном митологијом. У постсовјетској Русији се

комунистичка пропаганда поистовјећује с масовном

свијешћу. Да ли је народна свијест утопијско-митолошка

или су је таквом учинили идеолози? Просвјетљење

народне свијести је анамнесис – „сјећање“, обнова

властитих способности, ако је сачуван разум. Ако је

оштећен, просвјетљење је мимесис – подражавање

рационалне свијести прагматичног Запада. У првом

случају могуће је сједињење западњака с народом кроз

заједнички повратак из идеолошког ропства природним

основама живота. У другом случају западњак ауторитарно

преваспитава народ стварајући од њега „новог човјека“!

Поново се јавља разлика између Запада и западњакā.

Протестантски Запад вјерује у здраву памет народа, који

истину достиже самостално у свакидашњем искуству. Два

велика начела демократских друштава су да су потрошач и

бирач увијек у праву. Демократија је «првенствено скуп

процедуралних правила при обликовању колективних

одлука, који омогућава што шире учешће

заинтересованих»291. Западна цивилизација настала

послије реформације питање шта треба производити

рјешава у сусрету произвођача са потрошачем, а не са

вишим разумом који зна и планира. На једној страни је

државни план „разумних“ потреба, а на другој промјењива

воља милионā потрошачā, која је једина економски

разумна. И у погледу политичке истине, демократија је

спорна ако се вјерује у скривени смисао историје, који

291 Исто, с. 8

244

откривају «велика учења». Бољшевици су оспорили

«неразумну» вољу народа, који је своје гласове дао другим

странкама на изборима 1917., и узели власт.

Народ има свакидашње искуство. Ако су више

истине у њему чини га свеукупност бирачā. Али, ако

постоји више историјско искуство достижно само

„великим учењем“ бирачи су гомила којом се може

управљати, а изабрана скупштина је пуста установа.

Западњаштгво „вишу вољу народа“ тражи на страни

претпостављајући да стихију народног живота треба

обуздати и потчинити вишем „пројекту“. Гдје је „пројект“

ако није у народној вољи? Западњаштво је „унутрашњи

расизам“292 (истакао Б. К.) више него илузија о туђој

култури, тим фанатичнији што је неповјерљивији према

властитом насљеђу. Зато је љубитељ туђе демократије њен

противник у својој земљи. Коријен диктатуре у Русији је

гушење и уништење православног хришћанског духа.

Руски западњаци су крајње нетрпељиви према руској

култури. Руско национално насљеђе се одбацује када губи

своју чврстоћу. Западњаци га не одбацују у име слободе

већ слијепе вјере, на страни траже нови „непогрешиви

образац“. Ту улогу је имао марксизам 1917-'91., а '90-их

чикашка школа. Она постаје ново „велико учење“, којим

треба оборити мјесна вјеровања и норме. Такав је карактер

западњаштва – марксистичког, чикашког и сваког другог.

Западњаштво је противрјечно: усмјерено на

атлантски модел - оно је потпуно туђе духу атлантизма.

Атлантистички модел је изворно усмјерен на самодјелатно

грађанско друштво, а западњаштво у народном животу

види зло, тежећи да га насилно уреди одозго. Западњак

поставља вољу модернизаторске државе изнад воље

292 А. С. Панарин, Россия в цивилизационном процессе (между

атлантизмом и евразийством), с. 77

245

народа. Основа атлантистичког демократског модела је

повјерење у памет и искуство обичних грађана, а западњак

вјерује само у велика учења и из њих потекле пројекте

преобразбе свијета. Западњачки дух првенствено вјерује у

економију као механику супротну културној органици

мјесног живота. Својствена му је илузија да је економско

искуство сразмјерно независно од културе и да се може

механички преносити на свако тло. Друштво као

јединствена творница је крајњи израз западњачког

социјалног механицизма, а таква је и замисао „економског

човјека“, којем је духовни живот неважан. Економски

свијет и човјек стварају привид управљивог свијета у ком

су интереси потпуно истиснули вриједности, у цјелини

доступног уму који преображава.

Атлантистички модел данас потискује

континентално-европски зато што његов индивидуализам

више одговара стварности савременог високо покретног

друштва, тврде Американци. Основни чинилац свих старих

култура је «мит јединствене заједничке судбине»293.

Општински архетип повезује појединца с одређеном

групом, кастом, сталежом. Марксистички мит класне

судбине је закашњели облик општинског архетипа који

пориче право радника да самостално устроји свој живот

док пролетери не ријеше судбину свих. У борби класа

«показују се питања класне свијести као посљедњи

одлучни моменти»294, а у „борби за свијест припада

хисторијскоме материјализму одлучна улога»295.

Савремено друштво тражи људе способне да слободно

прелазе из једне групе у другу, стално ствара нове облике

животне дјелатности и друштвене групе. Зато су

293 Исто, с. 79 294 Georg Lukacs, Povijest i klasna svijest, Naprijed, Zagreb, 1977, с. 114 295 Исто, с. 132

246

демократска друштва тако једнородна. Снажна везаност за

групу дијели друштво на културно затворене цјелине.

Културне разлике се изједначавају у друштвима у којима

су појединци самосталнији према својој групи. Мит

јединствене заједничке судбине је ближи старом

херојском, стоичком патосу пожртвовања за опште добро,

а мит слободног личног самоостварења сроднији

хедонистичком духу новијих времена. Хедонистичке

индивидуалистичке културе су отвореније за саобраћање

него културе блиске општинском архетипу.

САД су послије Другог свјетског рата постале вођа и

ујединитељ Запада, оне су извршиле улогу Рима као

ствараоца јединственог цивилизационог простора. Мада је

и СССР био побједник у рату није успио да створи

постојан и отворен цивилизациони простор у дијелу

свијета који је надзирао.

У 20. вијеку на Западу су се судариле «америчка

идеја Запада као јединствене цивилизације и њемачка

националистичка идеја»296. Идеја Њемачке је «вечито

протестантство»297, она већ два миленија протестује

против општег уједињења, против Рима. Америчка идеја је

побиједила војно, а учвршћена је друштвеном и културном

стратегијом, коју не може замијенити војна. САД су

застарјелој националистичкој идеји мноштва затворених

провинцијалних, ауторитарних суверенитета

супротставиле „римску идеју“ јединственог отвореног

простора Запада. Прво су разградиле границе између

западних држава, а онда између култура помоћу начела

цивилизационе ироније, оствариваног под лозинком

296 А. С. Панарин, Россия в цивилизационном процессе (между

атлантизмом и евразийством), с. 80 297 Фјодор Достојевски, Пишчев дневник II, Дела, књига 18, Рад,

Београд, 1983, с. 151

247

деидеологизације, и начела цивилизационе норме,

оствариваног под лозинком јединствених и неотуђивих

права и слобода човјека. Деидеологизација науке је

учвршћивала положај нове научно-техничке елите пред

традиционалном. Искуствена провјерљивост и тачна

количинска измјерљивост су чистиле знање од слијепе

вјере у догме и идоле. Деидеологизација на масовној равни

је обнављала право на лично благостање, које су

протјерали колективистички митови 20. вијека.

У СССР је ова тежња добила облик хедонистичке

ироније дехероизације, која је потпуно опустошила

пантеон старих ауторитарних култура. Вијек „краја

идеологије“ обиљежава и супротстављање омладине као

свјетског покољења, очевима који још припадају

затвореним друштвима и културама догматског или

националистичког типа.

Руски државни атлантизам

Русија је вијековима смиривала Евроазију, идеју

великог простора супротстављала ратоборном

етноцентризму. Грађанима Руске империје и СССР је била

својствена двојна - национална и руска, односно совјетска

идентичност, а западним Европљанима (национална и

европска) тек након Другог свјетског рата. Руска

колонизација је ишла на Исток од Волге ка Тихом океану,

а америчка с Истока на Запад континента, резултат је у оба

случаја стварање империје у којој су прекинути

међунационални сукоби. Из средишта континента Русија је

тежила морима, спајање копнених и морских простора даје

„постојаност државној творевини“298, њена копнена или

298 Михаил Смолин, Знциклопедия имперской традиции русской мысли,

Имперская традиция, Москва, 2005, с. 294

248

морска једностраност је увијек у историји водила паду.

Огромни руски простор је давао наду у могућност новог

почетка, слично као и у САД. Ту утопију је остварило

козаштво, које је храбро започињало нови живот. Ширина

руске душе је поникла из ширине простора. У Америци су

у тровјековној колонизацији континента (17-19. вијек)

упоредо текле индустријска и капиталистичка с

демократском револуцијом. И руско козаштво је развило

предузетништво, али је тај национални тип нестао усљед

бољшевичког насиља. Ипак, и социјалистичка

индустријализација има исте антрополошке коријене. Мада

су високо цијенили своју слободу, руски козаци су били

политички дубоко конзервативни руски родољуби. Такви

су и данашњи индустријски радници, који су били склони

чак и обнови СССР због непостојања нове социјално-

политичке, државне идеологије и небриге „демократа“ за

државну цјеловитост Русије.

„Римски архетип“ јединственог великог

цивилизационог простора је значајан за поимање како

руске тако и америчке државне идеологије. Германска

племена су преплавила Европу, разорила Римску империју

и, у духу свог етноцентризма, створила феуде, који су

разложили Европу, док им се Русија одупрла. Руска и

америчка демократија су настале далеко од тог

феудализма. Америчка империја се шири позивајући се на

савремени, „посткласични“ либерализам чије су основне

лозинке „морал успјеха, отворено друштво, права

човјека“299, при чему се морал успјеха и права човјека

супротстављају заједничком дугу у било ком облику

(нација, класа, вјера, држава), а отворено друштво

националном патриотизму. За разлику од социјално-

политичког, „империјски“, цивилизациони демократизам

299 А. С. Панарин, Россия в циклах мировой истории, с. 178

249

раствара етничке и културне особености, одликује га

етничка и вјерска трпељивост. У том поретку изгледи

човјека не зависе од вјерске и националне припадности,

већ од личних способности, што води мијешању етносâ.

Феудални поредак је уништавао јединствену националну

власт. Након нестанка СССР обновљена су феудална

начела затварања и сукобâ. Совјетска, исто као и

својевремено бојарска номенклатура, тежи недјељивој

феудалној владавини комадајући огромну земљу током

’90-их.

Економски „монизам“ је својствен свим љевичарима.

И на Западу социјал-демократи и лијеви либерали виде

заједничко тржиште као основу повезивања европских

земаља. Још су се Лајбниц и Кант бавили идејом европске

федерације. Почетком 20. вијека је било говора о

уједињењу европских држава у вези са индустријским

развојем. Паневропски покрет је основан на „конгресу у

Бечу 1926. године, и врло брзо добија велики број

присталица у, првенствено, научним и политичким

круговима свих европских народа“300, али, тек након

Другог свјетског рата, совјетског изазова Западу и

америчког протектората ове земље су кренуле путем

међусобног повезивања. Уједињавање Европе није, као и

нигдје у свијету, потекло из привредних разлога. Оно је

почело тек након што је побијеђена „њемачка идеја“ и што

су САД, иступајући као насљедник Рима, европском

континенту наметнуле своју идеологију великог простора

и правâ човјека. Стари сукоб „републиканске“ идеје

суверености града-државе, који потиче још од

Пелопонеског рата (431-404) и „империјске“ идеје великог

300 Гостимир Т. Поповић, Европска унија, Бесједа, Бања Лука . Арс

либри, Београд, 2004, с. 31

250

простора и данас је на дјелу. Америчка „римска идеја“ је

ујединила Запад, али и даље је споран положај Њемачке.

Она је у оба свјетска рата, у сукобу с трговачким

Западом, рјешавала питање своје средњеевропске

идентичности, а након пораза у Другом, под америчком

окупацијом, кренула путем „атлантске солидарности“.

Њемачка је данас склона да обнови своју пријашњу

идентичност окупљајући око себе средњеевропске земље.

Након уједињења, њена величина и снага може усталасати

атлантско геополитичко поље.

„Римска идеја“ је у савременом свијету алтернатива

економском центризму – лијевом догматизму, али и

либералној утопији „новог свјетског поретка“, посебно на

Истоку, у евроазијском простору. Идеологија „другог

Рима“ је у потпуној сагласности с историјским искуством

да без водеће улоге Русије евроазијски простор неумитно

постаје опште бојиште. Русија треба да ствара не

једнополарни, већ многолик јединствени велики

цивилизациони простор ширећи права човјека независно

од националне и вјерске припадности, за што је „потребна

комунитарност, братство људи“301.

То је цивилизациони смисао демократије.

Демократија слободе и демократија једнакости су двије

врсте савременог масовног друштва у друштвеном и

политичком смислу. Али, треба разликовати и демократију

као а) политички и б) социокултурни плурализам и

трпељивост. Главна разлика је између културно

једнородног и разноликог свијета, а не између политичких

полова лијевих и десних, либерала и социјалиста, фашиста

и комуниста, „тоталитаризма“ и демократије, што су

унутрашње разлике за једну културу. Западна демократија

све до данас признаје само друштвено-политички, али не и

301 Николај Берђајев, Руска идеја, БРИМО, Београд, 2001, с. 228

251

културни плурализам, према другим културама иступа

непомирљиво увјерена у надмоћ и коначну свјетску

побједу западне културе.

Републике су заступале политички либерализам док

су културно остајале европоцентрично искључиве.

Империје су, напротив, тражиле етничку, вјерску и

културну трпељивост, ближе су савременом

цивилизационом начелу. И у англо-америчкој

„демократској“ политичкој теорији се одржава

културолошка искључивост. Атлантисти одбацују

једнообразност унутар западног друштва, али је и даље

заступају према вањском свијету. Узајамно насиље

избјегавају проналажењем заједничке жртве, културним

омаловажавањем Истока.

Постиндустријско друштво је засновано на духовној

производњи потеклој из подјеле рада, дијалога различитих

цивилизацијā и културā. Њему је потребан нови глобални

тип демократије заснован на нехијерархичности,

разноврсности типова социокултурног искуства. Ту

уобичајена подјела на лијеве и десне губи значај, мада

„нови десни“ досљедније штите мноштво културā него

лијеви. Вриједност западног либерализма је у томе што је

разрадио умијеће сагласности у оквирима једног културно-

цивилизационог простора, али то је и његова граница.

Англо-америчка политичка култура је једнородна само у

тим оквирима. Задатак нашег времена је да се либерална

концепција мноштва и сагласности примјењује у

узајамном дјеловању културā, а не само друштвених

скупина и странки. Либерализам је идеологија и

технологија друштвене сагласности; он треба да овлада и

овим подручјем савременог живота да би од западне

постао свјетска вриједност: „Либерални проблем – проблем

утврђивања условā за мирно коегзистирање заступника

супротстављених и, можда, рационално несамерљивих

252

погледа на свет – није мање ургентан данас него на

почетку модерних времена“302. Сличан је проблем

национално-државног интереса, према ком су либерали,

усмјерени на универзалне вриједности слободе и

самоодређења, неосјетљиви, што узнемирава

неоконзервативце, забринуте за поредак и ауторитет.

А руски западњаци, као и револуционари, с

неповјерењем и презиром гледају на насљеђе свог народа.

У демократском покрету су настала три правца која

омаловажавају руску државну идеју. То је прво

прогресивни монизам, првенствено економски, који све

проблеме изводи из једног начела, и рјешење тражи у

њему. Економски монизам полаже наде у развој кроз

сарадњу - подјелу рада између региона. Други је

оптимистичка есхатологија – „ново мишљење“, сродно

бољшевичком. Као што су бољшевици вјеровали да ће

очекивана свјетска пролетерска револуција поништити

питања национално-државног суверенитета и границâ и

Брестским миром предали огромне руске земље, тако се и

значајан дио „демократа“ надао стварању јединственог

цивилизационог простора сарадње „новог свјетског

поретка“ у духу „новог мишљења“ и у његово име предао

скоро четвртину Совјетског Савеза (5,3 милиона км²),

учинивши нечувене геополитичке уступке Западу.

Тековине руске борбе током више од четири вијека (1613-

1945.) историјски утописти, загледани у свијетлу

будућност, су испустили за само неколико година. Њих ће

историјски реалисти, суочени са новим пријетњама и

опасностима, морати враћати десетљећима. Какву је

узбуну Запад дигао само ради Крима, његовог повратка у

родну земљу? Трећи демократски правац је највеће

отпадништво од руског тла и историје. Он интересе

302 Džon Grej, Liberalizam, CID, Podgorica, 1999, с. 120

253

демократије претпоставља интересима Русије, коју је, у

случају сукоба с наводно безнадежно заосталим, мрачним

азијатским народом, спреман расчланити на мноштво

малих држава, слично бољшевицима, који су у Русији

видјели ломачу за распаљивање пожара свјетске

револуције. Умјесто да повезују руске националне и

вриједности демократије, ови „демократи“ демократском

екуменизму као назадну супротстављају идеју руске

самобитности.

Русија је сама по себи незамјењива, јединствена, чак

и без обзира на њену самобитност, коју злонамјерни

доводе у питање. Она је „систем вриједности, то је

цивилизациони појам“303, који има и своје просторно

одређење. Када говоре о „Светој Русији“ Руси имају у виду

„конкретну идеју: идеју доминанте духовног над

материјалним, идеју доминанте високог моралног

идеала“304. У том духу је васпитан народ на огромном

евроазијском простору који чини историјска Русија.

Историјска судбина Русије се не може изводити из општих

појмова напретка и демократије, не може се жртвовати у

име ма којих интереса и вриједности. Бољшевици, а потом

и „демократи“ су у име борбе за мир, односно демократију,

1917. и 1990-'91., жртвовали интересе Русије. Политичке

елите Совјетског Савеза и „нове“ Русије су себе видјеле у

свјетлу наднационалне и наддржавне, а не националне,

државне политике, супротстављајући се као напредне

„заосталом“ руском народу. Западни избор Русије је увијек

пратило чудовишно самопонижавање.

303 А. В. Велько (прир.), Церковь призывает к единству: Слово

Святейшего Патриарха Московского и всея Руси Кирилла,

Белорусская Православная Церковь, Минск, 2010, с. 45 304 Исто, с. 45-46

254

Истински руски дух тежи смирењу и покајању,

руском народу је својствено национално самоодрицање, а

не себичност и самољубље. Позив Варјазима, који су

створили руску државу 862., „прихватање Нормана и

реформа Петра Великог“305 су припремали Русију за

извршење њеног свјетско-историјског задатка, по оцјени

Владимира Соловјова. Заокрет ка Западу је отрјежњавао –

враћао јој способност да се преиспита и кроз нове задатке

створи свој нови поредак и стратегију. По Соловјову,

услов за успјех руске политике је да усвоји „општељудске

форме живота и знања које је изградила Западна

Европа“306, само прихватањем западног начела живота

Русија би могла да уједини Словене, источно начело

одбија Словене-католике од ње. Пољаци, Чеси, Словаци,

Словенци и Хрвати неће да се одвоје од католичке Европе

и уђу у састав грчко-источног царства. На улогу

посредника између Запада и Истока претендују Турска и

неке друге земље, мада улогу „другог Рима“, стратегију

јединственог евроазијског простора, коју је својевремено

обављала Византија, (упоредо с првим, данас америчким

Римом) може остваривати само Русија.

Друштвени и културни утицај Русије је велики у

Заједници независних држава ЗНД, на цијелом

постсовјетском простору осим Прибалтика и Западне

Украјине. Бројна русификована вишенационална

индустријска дијаспора у Средњој Азији, Закавказју и

Поволжју зна да не може без руског језика и културе, без

животворних веза с Русијом. Државна идеологија Русије

305 Владимир Соловјов, Руско национално питање, Издавачки центар,

Цетиње . ЦИД, Подгорица, 1995, с. 16 306 Исто, с. 17

255

треба да буде „идеологија правâ човјека“307 (истакао Б.К.),

слично грађанској парадигми атлантизма, уз разраду

одговарајућег законодавства и помоћ избјеглицама из

диктаторских земаља пониклих послије распада СССР.

Област унутар које појединац може самостално

дјеловати чини основна људска права. Најважнија „још

увијек означава класична формула 'живот, слобода и

власништво', премда су, наравно, исто толико значајни и

слобода говора, вјероисповијести, тиска и окупљања“308. У

модерним временима често се доводило у питање, уз право

на заштиту од тјелесног насиља, „најзначајније: право

приватног власништва“309. Не може бити слободе

појединца ако у сваком тренутку не зна којим се стварима

може користити. Без правне установе приватног

власништва не може бити ни права. Право прописује

правила којима се одређују приватни односи појединаца,

она их морају прије свега разграничити у материјалној

области. У уобичајеним околностима, у миру, човјек

највише доприноси општем добру бринући се за своје

властите интересе. Али, у ванредним околностима (рат,

природне и техногене катастрофе и слично) може бити и

принуђен да чини нешто у интересу заједнице (нпр.

eminent domain, право државе да одузме приватну имовину

за јавне потребе, или за посебне услове - у случају

непосредне опасности). У тим околностима власт одлучује

да ли је важнији заједнички или лични интерес грађанина.

Уплитање у приватни живот може да буде само изузетно, у

заједничком интересу. Притом је заједница, држава дужна

307 А. С. Панарин, Россия в цивилизационном процессе (между

атлантизмом и евразийством), с. 100 308 F. Von Hayek, Politički ideal vladavine prava, Školska knjiga, Zagreb,

1994, с. 57 309 Исто, с. 57

256

да сноси пуну накнаду за кориштење приватне имовине

или повреду других права. Од појединаца не треба тражити

жртве. Владавина права тражи да задирање у приватно

власништво грађанина буде подвргнуто надзору

независног суда, јер су управне власти склоне да превиђају

или умањују причињене штете.

Потребна је и нова државна, али и грађанска

дипломатија у заштити правâ човјека и грађанина. Да би

држава водила нову хуманитарну политику, умјесто

државних чиновника и технократа треба створити нову

елиту. Per definitionem, за припадност елити једино је

мјеродаван „принцип учинка“310, доприноса; у савременим

условима првенствено способности за стварање здраве

друштвене атмосфере, за међусобно разумијевање и

сарадњу, насупрот чиновничкој надмености и формализму.

Конзервативне и либералистичке теорије елите не дају

задовољавајући одговор на питање о новом типу

„демократске хијерархије“. Старе су срушене, али нове још

нису обликоване, мада су неопходне. Уз антимонополно

законодавство, усмјереност на појединца ће допринијети

стварању једнородне културе отвореног типа у сложеном

друштву које треба да повећа могућности самосталног

напретка човјека у свим областима. Слободно лично

надметање у свакодневном животу раствара застарјеле

групне зависности. Идеологија грађанских права и

слободне личне предузимљивости, уколико се практично

потврди у самој Русији, може бити моћан покретач

слободе на евроазијском простору.

310 Ljubomir Tadić, Nauka o politici, BIGZ, Beograd, 1996, с. 269

257

Руски „атлантизам“ и култура

Уз поређења културе и цивилизације, која откривају

нова питања и вриједности, важно је и поређење етничког

и цивилизационог начела. Узајамно дејство народа, државе

и интелигенције је повезано са најважнијом

културолошком двојношћу мале народне усмене и велике

писмене традиције. У њој посебну улогу има вјера, која

није само знање, већ «убјеђење, повезано с животом, које

даје особену боју, особени склад свим другим мислима и

појмовима и одређује поступке човјека»311. Народ је

велика, самодовољна првобитна основа живота, извор

духовног и материјалног богатства, носилац главних

вриједности. Али, он је и истанчани производ историје,

који у себи тешко и дуго обједињава разнородна начела.

Народ се ван државе и великог писменог насљеђа распада

на мјесне општине. Најтеже остварује јединство у

простору и времену великих размјера. Вишенационална

заједница и њене вриједности – јединство права и

непосредна веза појединца с великом културом и насљеђем

не стварају се спонтано, већ долазе извана или настају из

отпора пријетећим вањским изазовима.

У народу постоји склоност да се повремено ослободи

терета јединственог великог друштва. Та тежња се '90-их

обнавља након државног насиља за вријеме бољшевикā.

Без државе народ губи своју одређеност. Драматични

дијалог народности и државности је константа друштвеног

живота. Ни једно западно или источно друштво није

осигурано од изазова сепаратизма. Европски поредак за

разлику од азијатског одваја хоризонталне, партнерске од

вертикалних веза власти. Европска друштва од античких

311 Иван Киреевский, Духовные основы русской жизни, Институт

русской цивилизации, Москва, 2007, с. 128-129

258

временā одликује одвајање привредних послова и

политичке власти, поникло с приватном својином и

недржавном привредом. У царској Русији је од давнина

постојала мјешовита производња у којој су се надметале

„државна, приватна, земска, кооперативна, артелна

привреда“312. Она није нестајала ни у времена кметског

права, а унапријеђена је послије његовог укидања. Пола

мушкараца су 1860-их били слободни власници. Приватна

својина, статус приватног лица и мјесно самоуправљање су

одавно познати у Русији. Мјесне власти је бирао народ, а

заштита правног поретка и мјесних правних обичаја од

самовоље су стара пракса.

Многи руски „демократи“, изашли из комунизма,

настоје да успоставе непосредну везу између

комунистичког тоталитаризма и руског државног насљеђа.

Руска држава никада није била тако свеобухватна да би

једна особа повезивала политичку, правну, духовну и

економску власт. И трговац и властелин је могао пропасти,

али директор социјалистичког предузећа није, јер је иза

њега стајало све што је држава одузела од нације. Позиви

на насљеђе су покушај раствaрања кривице преступника у

њему.

Органски поредак старе Русије је признавао

природну самосталност мјеста, сталежа, самосталност

патријархалне породице, у чије се послове никакве

државне установе нису могле мијешати. Личне

самосталности није било, као ни у свим старим друштвима,

која нису била тоталитарна. У модернистичким

тоталитарним утопијама (Мор, Кампанела, Маркс, Лењин)

и порецима дјелује прометејска воља новоевропског

човјека да преобразује све, укључујући човјека. Друштво је

312 А. С. Панарин, Россия в цивилизационном процессе (между

атантизмом и евразийством), с. 104

259

замишљено као механизам, јединствена творница. У њој су

људи потчињени начелнику производње, у којој нема

природних људских односа равноправне сарадње. За

бољшевичку економску политику све у привреди је било

јавно-правно, ништа приватно. Држава је умјесто corpus

juris romani на приватно-правне односе примјењивала

своју револуционарну правну свијест.

Друго цивилизационо начело, уз одвајање

привредних послова од политичких, је раздвајање духовне

и политичке власти. Још у старим друштвима, од «осног

времена» историје «делују три власти – економска,

политичка и духовна»313. Велике свјетске вјере су одвојиле

земаљско од небеског и изнад земаљских поставиле

духовну власт. Од тада је личност, у спору са земаљским

владарима и државом, ослоњена на њу. Слободни

хришћанин је и пред православним руским царем полагао

рачун само Богу.

Бољшевичка власт је «обнављала старозавјетни

теократски принцип сједињења царства и

свештенства»314, државника и идеолога, да би грађанима

одузела духовну независност. Духовни ствараоци су увијек

губили углед када би се додворавали властима.

Расколничка црква у Русији је била кудикамо угледнија од

званичне цркве, која је од времена Петра Првог у цјелини

потчињена држави. Али, то се не односи само на цркву. И

савремена наука, књижевност, умјетност и средства

масовног обавјештавања имају углед само ако су

независни од државне власти.

313 Бранимир Куљанин, Идеологија глобализма и руска идеја, у: исти

(ур.), Русија и Балкан у савременом свијету, Српско-руски мост, Бања

Лука, 2012, с. 367-494, 383 314 А. С. Панарин, Россия в цивилизационном процессе (между

атлантизмом и евразийством), с. 107

260

Вјере стварају цивилизације као облик друштвеног

повезивања разнородних етничких и културних начела у

великом простору и времену. Затворени народи и државе

не могу стварати те везе, други су у њима отпадници.

Свјетске вјере превладавају везу људи с мјесном природом

и друштвом, да би их повезивале са цијелим свијетом.

Вјера је сразмјерно независна од државне власти да би

била слободна и не би одговарала за њене гријехе. У

Русији је марксизам претворен у државну вјеру. У

Њемачко-француским годишњацима Маркс је развио свој

«религиозно-философски програм»315, који у каснијим

радовима није ничим укидао или ограничавао.

Главна драма успостављања руске духовности се

одиграла у вријеме црквеног раскола, реформи Никона и

Петра Првог. Из ње су потекли сви савремени сукоби. У

Никоновим реформама су се сукобиле велика

цивилизациона и мала усмена народна традиција, што је

карактеристично за успостављање свих, па и

западноевропске цивилизације. Света хришћанска свијест,

преузета од Византије, и народна словенска су међусобно

усаглашаване од времена крштења Русије. Одступања су

ограниченô народнô, етнографско и државнô, теократско

православље, које не раздваја духовну и политичку власт.

Никонова реформа је гушила етнографско православље

ослањајући се на државу, што је пријетило теократским

присвајањем цркве од стране државе, државе-цркве.

Прелаз 17-ог у 18. вијек је преломно вријеме руске

историје у ком су се срели и сударили народ, црква и

држава. Никонова црква је већ далеко од народа, у цјелини

усмјерена на велико писмено насљеђе. Строгост и

315 Сергей Булгаков, Карл Маркс как религиозный тип, у: исти, Два

града, Издательство Русского гуманитарного института, Санкт-

Петербург, 1997, с. 51-70, 66

261

једнообразност, указ власти и устав су изгледали као

средство у борби против разногласности и неслоге. Никон

и Петар с чудном лакоћом кидају с прошлошћу. Никон

води борбу великог цивилизационог с малим народним

насљеђем, а Петар борбу велике државе с народности као

заједницом укоријењеном у мјесној природи и историји.

Он изнутра потреса народни живот и разграђује

успостављени поредак да би подигао велику државу. Да ли

је Петар био западњак који је Русију вратио у Европу, или

оснивач тоталитарног поретка у ком су држави потчињени

и народ и црква? Узајамно дјеловања народа, цркве и

државе мијења сваког од њих. Монархија је током вијекова

Цркви чинила «незаменљиве услуге», али и нанијела

«тешке ране»316, чинећи је повлаштеном зауставила је у

њеном духовном развоју.

Народи временом урастају у природни и државни

простор. Мјесни свијет је у правилу тијесан снажним

личностима и карактерима. И црква би тешко могла

објединити мноштво народā у једној вјери, савладати

тежњу ка самодовољној затворености. Највиши резултат

њеног једностраног дјеловања био би теократски поредак.

Петровска власт је иступила против народњачке самобитне

Русије, али и Русије као нове теократске Византије.

Насљеђивање велике цивилизације није непосредно,

једноставно. Народно тло тражи неуморну култивацију,

каква је било Петербуршко доба руске историје. У њему је

Русија упила то што јој је недостајало. Петербуршко

раздобље није вријеме националног отпадништва, како

мисле словенофили. Петербург је чувао Невску побједу,

бранио обале Неве од Ливонаца и Швеђана, чувао светиње

руског сјевера, најчистије и највише у прошлости Русије.

316 Сергеј Булгаков, Православље, с. 188

262

Петроград скрнави и злоставља Русију, али је

истовремено и град слободне руске културе. Без њега не би

било Пушкина, руског ренесансног генија. Пушкин је прво

био западњак, ученик француског просвјетитељства, и

дијелом епикурејства. Своје позвање пјесника он схвата

као духовно. Слобода духа је у том што не служи ни

царевима ни доњим слојевима, пјесник треба да буде

равнодушан према народној похвали и остане спокојан.

Временом Пушкин је схватио да народ и држава постају

велики када се узајамно признају и усагласе.

У вријеме до два свјетска рата руски човјек се осјећао

мање вриједним пред Западом. У друштвено-политичкој

области томе су доприносили „одсуство грађанских

слобода, чудовиште кметства, техничка и економска

заосталост, неписменост мāсā“317. Тога је било и у

интелектуалном животу мада су словенофили

разобличавали лажну надмоћ Запада. Толстој, Достојевски

и Гогољ су свјетски писци, признати и на Западу, али

руска западњачка либерална интелигенција ни данас

најрускијем руском пјеснику Пушкину не прашта „његову

ортодоксалност (православност, Б. К.), чистоту

религиозно-метафизичких концепција, његову позитивну

оцјену руске монархије и његов отворени теизам“318.

Духовно мудри Пушкин није по вољи руском и западном

антропоцентричом хуманизму. Европљани га не признају

зато што је он „потиснуо изопачену логику и дијалектику

Фауста-Мефистофела и неутрализовао њихову

песимистичку философију, показавши тим самим

демонску природу песимизма. Он обнавља

општечовјечанске вриједности, обезвријеђене хуманизмом:

317 А. Позов, Метафизика Пушкина, Наследие, Москва, 1998, с. 247 318 Исто, с. 247

263

идеализам, супранатурализам, самоограничење и

самоодрицање, жртвеност и морални подвиг“319.

Русија је до Пушкина била смјеса руског византизма

и татарства. Пушкин је кроз „окно у Европу“, које је

пробио Петар, пренио у Русију њену културу, прерађену и

очишћену од антропоцентричног хуманизма. Пушкинова

руска душа прекаљена у огњу Логоса-Христа је

преобразила Русију. Пушкински свијетли ликови су та

преображена, сублимисана Русија. Профетизам великог

пјесника је знамење хришћанске обнове, довршење питања

човјека у његовој духовној слободи. Улога Пушкина је

истински пророчка. Његово пјесништво је савршена

творевина умјетничког доживљаја свијета.

Петербушко доба од Державина до Баратинског је

доба препорода руске културе. Његове одлике су моћ

државе, величина народа и отвореност свјетској

цивилизацији. Касније је дошло до духовног пада. Али,

зачетник златног вијека руске културе Пушкин остао је

прва неугасива љубав руског народа. Духовно-религиозна

ренесанса је у руском друштву 19. вијека, а и у самој

царској власти имала велики утицај. Код словенофилā

видимо «повратак идеалима Московске Русије, критику

западњачких реформи Петра, позив на повратак

самобитним православним корјенима отаџбинске

културе»320. И сребрни вијек - општа културна ренесанса

почетка 20. вијека - је сазвучан руским надама.

Данас се Русија од индустријског новом,

постиндустријском друштву може прикључити кроз

достигнућа све свјетске, а првенствено западне

цивилизације. Драматичност стања је у томе што је руско

319 Исто, с. 268 320 Александр Дугин, Обществоведение, Евразийское движение,

Москва, 2007, с. 526

264

друштво прерасло уски видокруг индустријског, али не

може се самостално пробити у нови вијек, као ни било ко

други. Постиндустријска цивилизација је противрјечна.

Она је истовремено дубоко везана за тло, мјесну културу,

што одговара духовним захтјевима постмодернизма и

основана на дијалогу свјетских култура.

Слабости „атлантистичког пројекта“

Атлантистички пројект води логика реформационог

ума неспремног на опасности глобалних новӣна. То је

прикључење Русије готовом западном моделу, одустајање

од самобитног историјског стваралаштва усљед умора од

револуционарних и других катастрофа 20. вијека. И у

политици унутрашњих реформи демократи су се показали

неспремни на борбу с надмоћном бившом номенклатуром,

која чува своје повластице.

Партијско-државна номенклатура је својим

претварањем у нову владајућу тржишно-предузетничку

класу у потпуности одустала од начела, али не и од власти.

Дуго очекивана деидеологизација - слом комунистичког

мита, је ослободио њу, а не народ. Номенклатура се брзо

посвјетовљује, раскида идеолошки уговор с народом, који

је на изборима 1990-''91. дао гласове демократама. Пљачка

и варање народа су достигли невиђени размах у вријеме

номенклатурне „приватизације“. Либерални појмови, који

се односе на „прогрес, демократију, модернизацију,

реформе, права човјека и сл., скривају расни садржај, који

указује на антрополошку супротстављеност перспективног

и неперспективног 'људског материјала', естаблишмента

који се глобализује и мјесне масе, којој је пут у

демократску савременост наручен“321.

321 Александр Панарин, Народ без злиты, с. 302-303

265

Услов тржишне привреде је њено одвајање од

политичке власти. Да би се успоставили равноправни

пословни односи привредних субјеката власт треба остати

неутрална, не подржавати једну страну. Тржишно

предузетништгво је слободно надметање произвођачā пред

независним потрошачем, који купује оно што је боље за

њега. На тржишту успјех и пораз нису унапријед одређени.

Номенклатурни капитал је и у „приватизованом“ облику

монополиста независан од потрошача, који добија потпуна

јамства од државе кроз наруџбе, повлаштене испоруке,

дотације и кредите. Номенклатурно предузетништво у

привреди успоставља атмосферу затворених страначких

скупова, на којима се разрађује стратегија очувања власти,

ослоњене, као и пријашња диктатура, не на закон, већ

непосредно на насиље, на пљачкање назаштићеног

потрошача. Као „странка мањине“, која држи власт помоћу

преваре и насиља, тајнé политике и дипломатије,

номенклатурно предузетништво се одржава кроз своје

јединство. Било какво окретање потрошачу се кажњава

неизоставно и немилосрдно.

Ново предузетништво је признало прво начело

цивилизованог грађанског друштва о одвајању духовне,

идеолошке власти од политичке и привредне. Оно је

утврдило свој свјетовни, прагматични карактер. Али, при

том онемогућава остваривање другог савременог начела

одвајања економије од државних повластица. Тако је

постало слободно и од савременог тржишног ризика и од

бивше страначке цензуре, која је својевремено замјењивала

морал. С друге стране, народ је двоструко опљачкан, остао

је без и власти и имовине. Морално начело расподјеле

економске и политичке власти: на страни предузетника

„знати издржати удар од стране конкурената не обраћајући

се за помоћ ванекономским инстанцијама“ и

„непоткупљивост, способност одупријети се притиску и

266

искушењима 'новчане кесе'“322 на другој страни у руском

друштву није дјеловало.

Запад подржава монопол бивше номенклатуре, туђи

његовој економској и грађанско-правној свијести, из

прагматичних разлога. Западна елита је прихватила њен

услов за „западњачење“ - замјену пријашње управно-

политичке владавине за економску, као предузетничке

класе. Уз то, номенклатурни државно-монополистички

капитализам као економски недјелотворан отежава

индустријски заокрет Русије спашавајући Запад од опасног

супарника у догледно вријеме. Током десетина година

политику Запада према Русији води и солидарност

буржоаске и совјетске партократске елите у обуздавању

морално осјетљивог, непредвидивог руског народа.

Марксизам и социјалистичка власт су били са Запада

увезена сурова технологија обуздавања народа, јер су

пријашње мекше технологије стâре царске власти биле

немоћне. Завјера елитā Истока и Запада иза леђа обманутог

руског народа је дјеловала током цијелог 20. вијека.

Његово одвајање од добара цивилизације рађа моћан

вјерско-морални одговор за успостављање царства

праведних на земљи.

Пораз „народног капитализма“ и владавина

аморалног номенклатурног предузетничког слоја не јамче

ништа. Тржиште је процедура откривања стањā која у

начелу нису непромјењива ни предвидива. У сваком новом

покољењу произилази неочекивани обрт капитала.

Почетни услови ништа не обезбјеђују, прије отежавају

прилагођавање новом онима који су навикли на старе

повластице. Насљеђује се капитал, али не и способност да

се он сачува и увећа. Ново доба ствара нова правила игре и

322 А. С. Панарин, Политология , Проспект, Москва, 1999, с. 271

267

тражи нове особине. Тај процјеп је судбина за пријашње

сретнике и прилика за скорашње отпаднике.

Атлантистички пројект има слабости не само у

друштвено-политичкој, већ и у социокултурној области.

Култура је невидљива црква савременог друштва, која

поставља и свргава његове ауторитете, освећује или

одбацује разне подухвате. Способна је да уздиже ка

преврату, који су извршиле велике свјетске вјере. Оне су

премјестиле основе свијета у душу човјека и уздигле значај

духа у историји. Искуство показује да је „васпитање

маште, осјећања и воље у духу хришћанства једини пут

постизања све пуноће савршеног живота“323 (Б.

Вишеславцев). Од тада сила је немоћна ако је несагласна

са духовним тежњама свог времена.

Идеје европоцентризма и западњачења је прихватила

култура модерне. Постмодернизам оспорава непосредно

„западњачење“. Он је самокритика, преиспитивање основā

западне цивилизације. Савремена глобалистика, поникла

из постмодернизма, је његов научни облик. Средишњи

значај имају еколошка критика и самокритика

индустријске цивилизације. Прометејски човјек Запада се у

посљедње вријеме не поистовјећује толико с освајачем

природе колико с незаситим потрошачем. Хришћанска

аскеза, која разобличава прометејску гордост човјека, све

више се спаја с еколошком аскезом глобалистике, која

упозорава на опасности техничке цивилизације.

Глобалистика је доказала да Земља не би издржала

еколошку напрегнутост ако би се ниво свјетске потрошње

приближио западном.

Културно богате источне цивилизације се опиру

ширењу Запада, оне покушавају да обнове своје начине

323 Н. О. Лоски, Историја руске филозофије, ЦИД, Подгорица . ИЦ,

Цетиње, 1995, с. 510

268

устројства живота. Ова драма има свјетскоисторијски

значај и размјере. Сасвим је извјесно постојање

„културноповијесне заједнице азијских народа“324, слично

заједници европских народа. Свијет улази у прво глобално

сучељавање два своја историјска пола – Истока и Запада и

на културном плану, не само привредном и војно-

политичком. И то је истински њихов први сусрет у ком

Исток није у подређеном положају. Динамика развоја

источне Азије указује да он преузима улогу културно-

историјског предводника од Запада.

Русија је на граници свјетских култура, она има свој

„унутрашњи“ просторни, државни, а и духовни Исток.

Западњаци су наумили да је уведу у свијет који управо

остаје празан? Запад не пропада у формационом смислу,

он је само једна од мноштва сапостојећих цивилизација.

Он је измислио нове технологије и препородио малу

индустрију, која се боље уклапа у природну и културну

средину, у значајној мјери под притиском Истока.

Еколошка аскеза техничке цивилизације постаје чинилац

културе. Руско западњаштво је културолошки и

глобалистички назадно зато што се супротставља

владајућој тежњи ка јачању културно-цивилизационе

разноликости свијета. Прелаз од пријашњег двополарног

склопа свијета, који су контролисале двије супердржаве, ка

америчком једнополарном би био корак назад. Управо

руско западњаштво води таквом рјешењу. Савремено

искуство потврђује погубност једнообразних прилаза у

свим облицима људске дјелатности. Економску,

индустријску, урбанистичку и политичку опсједнутост

великим смјењује пластика разноврсних малих облика,

једнородне културе истискују покретни мјешовити типови.

324 Čedomil Veljačić, Filozofija istočnih naroda I, Nakladni zavod Matice

hrvatske, Zagreb, 1983, с. 13

269

Човјечанство умножава своје стратегије. Руско

западњаштво, насупрот томе, покушава да поново уједначи

свијет. Истина, треба се одлучно супротставити и

конзервативним романтичарским утопијама о повратку на

превазиђене облике живота. Одлике западног

конзервативизма су „приврженост симболима и мистици

породице, локалне заједнице, парохије, суседства и групā

за узајамну помоћ свих типова“325, насупрот „омраженом

етатизму и индивидуализму, који су као кљешта претили

да здробе традиционалне 'средње' групе у друштвеном

поретку“326. Русија има своје историјске тековине, њена

будућност је у разумном споју конзервативних и

либералних вриједности у духу поруке Новог Завјета да се

човјек од варљивих жеља окрене највишим вриједностима

праведности и светости истине.

Привредна, социјално-политичка и културна

модернизација старих друштава је неопходна. Али њу

послије искустава Јапана и других земаља Тихоокеанског

региона не треба поистовјећивати са западњачењем.

Потребан је стваралачки спој, спрезање разних

цивилизационих облика у нову цјелину.

Савремени руски западњаци, међу њима

„демократи“, одбацују право Русије на озбиљно

цивилизационо стваралаштво и намећу јој улогу

послушног ученика. Сапутник тог правца је „унутрашњи

расизам“ сажет у митовима о народу непријатељском

култури, цивилизацији и демократији. Њим руски

западњаци отежавају положај руском народу и Русији као

држави. Насљеђе крајње лијевог прогресизма не зна за

квалитативне разлике, види само „више“ и „ниже“. Руско

325 Robert Nizbet, Konzervativizam - san i stvarnost, CID, Podgorica, 1999,

с. 114 326 Исто, с. 114

270

западњаштво полази од просте двојности Сјевер-Југ,

високо и слабо развијених земаља, не признаје

цивилизационе двојности Истока и Запада.

Углед Русије, која користи само количинску мјеру,

просто нестаје. Одустајући од своје културно-

цивилизационе самобитности, називајући себе слабо

развијеном земљом која тежи напретку, она губи сваку

привлачност. Без угледа народ, држава и култура не могу

сачувати своја мјеста у геополитичком простору. Он се

брзо сужава, попуњавају га други. Западњаци су били

спремни да предају земље све до средишњих области

Русије да би се ослободила „азијатског насљедства“. Али,

„Европљанима“ који би одступили тако далеко не би дали

да се ту зауставе. За разлику од Запада, Русија, са својим

прелазним цивилизационим положајем, нема свој

постојани ареал. Да ли јој атлантистички избор даје

могућност стицања унутрашње постојаности?

Руско искуство 20. вијека је показало да је западњак

тоталитарни тип, да „ни један противник не може нанијети

толико штете својој земљи као њене елите власти, које

осјећају страх и мржњу према њој“327. Сва новија

публицистика совјетски тоталитаризам тумачи као

производ азијатског насљеђа, против којег су

модернизатори немоћни. И марксисти тврде да је несрећа

што је добро учење допало лошем народу. Средишња

тачка савремене либералне философије у Русији је

оптужба против сељаштва, које је тобоже породило

крајности бољшевизма. А тоталитаризам је ишао из града у

село, из средишта у крајине, од теорије ка пракси.

Сељачка, провинцијска Русија је на изборима за

Уставотворну скупштину гласала против странке

327 Александр Панарин, Народ без злиты, АЛГОРИТМ, Москва, 2006,

с. 253

271

бољшевика, коју је подржала само мањина из крупних

градова. У основи совјетског тоталитаризма је лежао

западњачки мит машине. Угаони камен бољшевичке

утопије је била слика друштва као велике творнице.

Социјализам је тумачен као производ крупне машинске

индустрије, којој Русија треба да прилагоди своје установе

(Лењин). У име тог механичког поретка бољшевизам је

повео рат за уништење сељаштва. Сада сељаштво оптужују

за тоталитаризам, разлоге геноцида над њим траже међу

жртвама умјесто у табору убица.

Дијалектику тоталитаризма је открио Константин

Леонтјев. Он се бојао либерализма јер је видио да се људи

не могу зауставити на удобним установама, да

цивилизовано човјечанство тоне у бездан очајања и ужаса.

Најгора вјера је „религија свеопште користи“328, срећа је за

једне рад, за друге уживање – никада нешто заједничко.

Велику западну културу уништава „либерални

демократизам“ – свеопшта једнакост, једнообразност и

слобода људи, сталежā, крајева и народā. Леонтјев није

само естета који штити културну разноврсност свијета. Он

види да либерали и напредњаци изазивајући

ослободилачке покрете човјека који не вјерује пуштају

џина из боце. Стихије масовне слободе и подсвијести су

одавно средство борбе старих и нових лијевих против

„малограђанске“ цивилизације. Доктринарнô оправдање

нихилизма су марксизам и неофројдизам. Марксизам

обнавља друштвени нихилизам, који отјеловљује

пролетеријат, а неофројдизам „животни“ нихилизам кроз

ослобађање људске подсвијести.

Бољшевици су искористили руске доње слојеве да

развале фронт и стару руску државу и цивилизацију.

328 Константин Леонтјев, Византизам и словенство, Logos . Ortodos,

Београд, 1996, с. 37

272

Појавио се опјевани „пролетеријат“. Његова права одлика

није сиромаштво и ниско поријекло већ стално осјећање

незадовољства због непостојања законито насљеђеног

мјеста у друштву. Тако постаје схватљиво поријекло

совјетског тоталитаризма. Похлепа за влашћу је повезана с

неодговорношћу лумпенства.

Терор '30-их је распојасаност '20-их, невиђену у

историји Русије, претворио у „аскезу“ концентрационог

логора. „Зли дуси“ су прешли пут од безграничне слободе

до безграничног деспотизма. Са либералним реформама

'90-их је поново исувише много демона одједном изашло

на површину. Нерад, сепаратизам и криминал су

претворили свакидашњи живот у кошмар. Превише злих

духова су разбудили добродушни западњаци. И у

геополитичком простору без државног надзора бјесне

стихије. Лијеви либерали су натуралистички оптимисти,

насупрот хришћанском насљеђу, које песимистички

оцјењује земаљске стихије природе, историје и људске

душе. Они зло сматрају изумом класних непријатеља или

дјелом народног незнања, а добро за природно стање.

Норберт Винер (1894-1964), оснивач кибернетике, је на

основу истраживāњā у области стохастике (случајних

процеса) и другог закона термодинамике извео закључак

да је хаос највјероватније стање у неком систему.

Либерали су се надали да ће „нови свјетски поредак“ сам

по себи уклонити проблеме границā и безбједности

државе, а да ће се привреда из потпуног распада

„приватизације“ и „либерализације“ препородити у

поредак и процват. Поредак је након реформи и револуцијā

у правилу обнављан као знатно „крући“ него што је био

пријашњи. Тоталитаризам је, као и империјализам,

близанац, друга страна руског либерализма.

Атлантску либералну стратегију Запад гради на

претпоставци да су сопствена култура и поредак осигурани

273

од разградње кроз деидеологизацију, или да су отпорнији

на њу, док се туђи уништавају. Чак су и западни

неоконзерватори, који имају неупоредиво постојанију

цивилизацију него што је евроазијска руска, увидјели

велику опасност у либералној стратегији

„деидеологизације“ и објавили „реидеологизацију“,

повратак протестантском правовјерју и другим средствима

дисциплиновања савременог опуштеног хедонисте. „Али,

шта је слобода без мудрости, без врлине“329, пита Берк.

„Деидеологизација“, чак и као технологија за извоз,

трује земљу произвођача. Рус не умије да одвоји свјетовно

од светог, оно што је за друге од намијењеног себи. Руска

култура је неспособна да одвоји унутрашњу аскезу од

пропагандног ослободођења намијењеног другима. Она се

отрована може разлагати до потпуног растварања или се

вратити новом таталитаризму. Права човјека и грађанина

су ријетке вриједности које се могу одбранити само

крајњим напорима демократског хероизма. Искуство

демократских револуција из фебруара 1917. и августа 1991.

показује да је руска демократија старачки немоћна, она не

вјерује у себе, склона је малодушности.

Истински занос и прегнућа су вјероватнији у

оквирима евроазијске стратегије.

329 Edmund Berk, Razmišljanja o Francuskoj revoluciji, CID, Podgorica,

2001, с. 204

274

ЕВРОАЗИЈСКА ИДЕЈА

Цинизам и бездуховност политичāрā који презиру

национално насљеђе и сваки идеал покренуо је све

политичке снаге земље у потрагу за руском државном

идејом. Владајућа елита је показала потпуну

незаинтересованост и неспособност да одговори на

основно питање „у чему се састоје национални интереси

Русије и какву стратегију треба њихова заштита унутар

земље и на свјетској арени“330?

Идеологије настају као одговор на страшне изазове

историје. Велика идеја је увијек дјело субјекта који је

сачувао тежњу ка идеалу на судбинске изазове у тренутку

када истрошеност материјалних средстава упућује на

духовне изворе, у којима и јесте сва љепота и

парадоксалност људског битисања на Земљи. Велика идеја

је одговор људског духа на околности које вријеђају

осјећање више правде.

Пљачкашка приватизација је осиромашила народ и

прво повриједила његово осјећање друштвене

праведности. Зато је ова праведност прва саставница руске

државне идеје. Она треба: - да штити слабе, и - да

обезбједи поштовање демократског начела „поштене

игре“, истинског надметања у разним областима

дјелатности – првенствено привреди, коју су приграбили

бивши државни и партијски чиновници и криминалци.

Други чинилац државне идеје треба да буде друштвени и

културни конзервативизам ослоњен на насљеђе и вјеру,

као одговор на нихилизам, моралну распуштеност власти,

која се пренијела на народ и критичних '90-их пријетила

распадом друштва. Трећа саставница руске државне идеје

330 Александр Панарин, Реванш истории, Российская стратегическая

инициатива в XXI веке, с. 238

275

треба да буде високи патриотизам без којег земља не

може преживјети, јер издајници отворено тргују

националним интересима. Значи, три кључна чиниоца

руске идеје су друштвена праведност, друштвено-

културни конзервативизам и родољубље.

Ове три идеје одговарају на насушне потребе Русије,

али нису довољне. Русија није обична национална држава,

већ „самобитни културно-историјски тип“331, евроазијска

цивилизација, која је у себи сабрала покрете Сјевера и Југа,

Истока и Запада. Велика цивилизација своју идеју одређује

у вјерском или свјетовном облику и предлаже је свијету.

Разноврсност начинā живота, разне идеје човјечанству дају

могућност избора.

Цивилизација није само велико културно насљеђе,

оно постаје велико када га прихвате милиони људи. Данас

се у свијету рјешава судбоносно питање карактера будућег

друштва. Да ли ће постиндустријско доба бити прости

наставак индустријског са развијенијом технолошком

основом (нове нано- и пико- уз постојеће макро- и микро-

технологије) или ће доћи до хуманитарног заокрета не

само у средствима производње, већ првенствено у области

вриједности, смисла живота, приоритетā и идеалā. Дан

духовне обнове се приближава, стари правци су се

показали истрошени. Зато је важно знати „какви ће бити ти

нови путеви и шта нам је сада чинити“332.

Запад је за постиндустријско друштво као

цивилизацију високих технологија које опслужују све веће

потрошачке тежње грађана, упркос томе што су природна

богатства Земље на измаку. Једноставно нема могућности

за ширење западног начина живота на цијели свијет.

Одавде проистиче питање избора путева преобразовања

331 Исто, с. 239 332 Иван Иљин, Пут ка очигледности, БРИМО, Београд, 2001, с. 5

276

савременог свијета у правцу: - геополитичке прерасподјеле

да би се продужило постојање потрошачке цивилизације

до тренутка када она изумије нови, праведнији пројект за

цијело човјечанство, чему служи прелаз од двополарног ка

једнополарном свијету којим управља једна држава-

хегемон; или - измјене система вриједности, стварања

новог начина живота који би свима, а не само

потрошачким друштвима Запада, омогућио дугорочно

благостање и стваралачки развој.

То су начела коеволуционог развоја природе и

цивилизације, у ком људи мијењају своје понашање у

складу са захтјевима природне средине и свемирског

склада. И цивилизације треба да се умјесто међусобних

сукоба и тежњи за надмоћ једних над другима уважавају и

споразумијевају. Разноликост културā даје могућност

гипкијег, успјешнијег одговора на изазове нашег времена.

Противрјечност људске природе чини човјека загонетком,

постоје два основна могућа избора: обожење је „циљ који

прожима и обасјава целокупно истинско хришћанство“333,

идеја богочовечанства је највиши и једини пут и задатак.

Друга могућност је „идеал човекобоштва којег је

атеистички хуманизам истакао као свој најсмелији циљ“334.

Да ли је случајно што револуције, насилно стварање новог

„праведног“ друштва, пламте чудовишним сатанизмом?

Руска идеја треба да развије свој пројект постиндустријске

будућности, који ће окончати еколошки и морални

нихилизам потрошачких друштава техничке цивилизације.

Историја увијек нуди различите могућности, избор

најбоље је ствар способности човјечанства да их увиди и

оцијени.

333 Светлана Семјонова, Философија бесмртности, ЛОГОС, Београд,

2005, с. 108 334 Исто, с 109

277

Рад и капитал

У Русији се од црквене реформе Никона обнавља

сукоб званичног писменог и усменог народног предања,

које је изражавало чежње „тла“. Писмено насљеђе је

најчешће одражавало страни цивилизациони образац, прво

грчко-православни, а потом западни – француски у 19.

вијеку, затим њемачки, и данас амерички. Свака моћна

идеја која прониче у руско друштво се под утицајем тог

раскола раздваја образујући два лика. Тако се и из

социјалистичке и комунистичке идеје својевремено

издвојио „народни сељачки социјализам“335 ослоњен на

марксистичко учење. За вријеме грађанског рата народ је

супротстављао „бољшевике“ и „комунисте“ зато што је

нова власт прво издала Декрет о земљи, а потом супротан

декрет о „социјализацији“ земље. Слично се дешава и

данас са идејом капитализма. Нова власт је прво

разгласила претварање свих радника у власнике (подјела

ваучерā), а онда под тим заклоном провела

„номенклатурну“ приватизацију, нечувену пљачку

државне имовине и незаштићених власника ситних акција

и ваучера. Најважнији задатак државе према својој

имовини је „стварање система дјелотворне контроле над

њом“336, свеопшта приватизација је проведена под

изговором да „државна својина по својој природи увијек

подразумијева крађу и неефективност, док је приватна

својина увијек сврхефективна“337, што је нетачно. Поразна

је сличност бившег државног социјализма и државног

капитализма 1990-их, који су и један и други најављивали

335 Александр Панарин, Реванш истории, Российская стратегическая

инициатива в XXI веке, с. 241 336 Михаил Делягин, Россия после Путина, ВЕЧЕ, Москва, 2005, с. 93 337 Исто, с. 93

278

испуњење народних нāдā, а потом преварили радничке

слојеве дајући политичкој историји Русије погубан правац

и карактер. Главни парадокс је у томе што су народна

верзија и социјализма и капитализма неупоредиво

економски рационалније од државног, које су освећене

ауторитетом „високе теорије“ – марксистичке теорије

комунизма, односно чикашке теорије анархокапитализма.

Идеја народног социјализма је садржала спајање

рада и својине, не само кроз подјелу земље сељацима, већ

и развој разних облика сарадње, производних савеза и

слично. Међутим, теорија је тврдила да је ситно

предузетништво осуђено на пропаст у доба концентрације

капитала и успостављања монополā, и да само социјализам

може наставити да развија достигнућа крупног

монополистичког капитализма рјешавајући истовремено

противрјечност између друштвеног карактера производње

и приватног присвајања њених резултата.

Насупрот томе, историјско искуство је показало не

само постојаност ситног и средњег предузетништва, већ и

низ њихових предности као што су гипкост и урачунавање

захтјевā потрошача, нижу средњу старост опреме и високу

техничку опремљеност, предузимљиво освајање нових

тржишта и слично. Крупна предузећа су научно-технички

конзервативнија, теже се ослобађају застарјеле производне

технике и технологије, и спорије усклађују своју

производњу са новим захтјевима потрошача.

Неоконзервативизам на Западу је обновио ситно и средње

предузетништво у привреди кроз препород идеје народног

капитализма (кредитирање и други програми) и у

друштвеном и културном животу ослонцем на

конзервативни морал већине народа.

Идеја сједињења рада и својине је блиска народном

схватању праведности. У њој се разрјешава судбинска

противрјечност европског ума новог вијека. То је

279

„супротност демократије слободе и демократије

једнакости“338, гдје једнакост почетних услова и једнакост

тржишног ризика задовољава и социјалисту и

индивидуалисту. Све тāјне организације и кланови стрепе

пред „снагом грађанске воље“339, владе требају бити

одговорне грађанима. Изгледа да су у Русији одговарале

неком другом. Свјетска економска криза 2008. је сурово и

једнозначно дала на знање да је неолиберална теорија

анархокапитализма Милтона Фридмана и економистā

чикашке школе погрешна, неолиберална економија је

пропала. Треба одговорити на питање како и зашто

„комунистичка Кина у тржишној економији преузима

свјетски примат од капиталистичке Америке“340? Да ли

слобода (демократија) и богатство (економија) иду

заједно? Искуство савремене свјетске економске кризе

показује да су демократија и економија два потпуно

одвојена свијета, који се међусобно све више удаљавају.

Богати су све богатији, а сиромашни све сиромашнији.

Међусобно неповјерење и страх воде неразумним

рјешењима. Има нешто дубоко тајанствено у томе што је

модел који истовремено одговара и очекивањима друштва,

и моралној свијести већине, и привредној рационалности,

већ два пута поражен у Русији током 20. вијека. Ко се

позива на тај модел?

Народна свијест је почетком 20. вијека била ближе

производњи и народном капитализму. Државно

старатељство током 70 година је угасило предузетнички

дух повезан с неизвјесношћу, коју је лакше прихватао

338 Александр Панарин: Реванш истории, Российская стратегическая

инициатива в XXI веке, с. 242 339 Momir Bulatović, Ekonomija i demokratija, Jumedia mont, Podgorica,

2011, с. 238 340 Исто, с. iii

280

крепки сељак одгојен на старом моралу. Његова

демократија слободе, газдинство без вањског мијешања и

нетражених јамстава, је била далека од либералног духа

20. вијека. Привредна самосталност се ослањала на

друштвени и културни конзервативизам, патријархалну

дисциплину. Та веза обновљена у земљама Азијско-

тихоокеанског региона увелико објашњава успјехе Јапана,

Јужне Кореје и Кине. Један од моћних противника

народног капитализма је ослободилачко-хедонистички

дух, чије су отјеловљење савремена лијево-либерална

интелигенција и њој склона масовна градска

„полубоемија“. Творци мита опуштености и разоноде

савремене масовне потрошачке културе су на рубове

друштва потиснули истинске трудбенике и ствараоце.

Својевремено је, не случајно, најодлучнији савезник

бољшевика у борби против „ситнобуржоаске средине“

била умјетничка, футуристичка авангарда. Она је у вријеме

грађанског рата 1917-'22. била спремна оправдати и

диктатуру против „заостале већине“ само зато да би могла

проводити своје опасне духовне огледе. И данашњи

„демократи“ у постсовјетској Русији слободу схватају и

тумаче „боемски“, као потпуно неодговорно дјеловање,

допуштеност свега у јавном животу.

Озбиљнији противник народног капитализма је „нова

класа“, такође покретана духом новог вијека. Овај дух је

породио двије међусобно супротне утопије. Прва је

породила одлучан отпор према култури, који руши

нормативну основу цивилизације. У њој сви имају

„могућност складног развоја, не да би се уобличили по

законима те заједнице, већ да би омогућили сваком да

постане оно што јесте и да буде достојан божанске

милости само под надзором своје савести“341 (Рабле).

341 Žan Servije, Istorija utopije, CLIO, Beograd, 2005, с. 112

281

Друга је дала крајњи технократизам потпуне

организације, који гуши свако самостално мишљење и

дјеловање: врховни владар, свештеник (метафизичар) „је

глава свих, и у телесном и у духовном погледу, и у свим

питањима и несугласицама доноси коначну одлуку“342.

Боемија усмјерена против културе идеолошки мрзи

народни капитализам због конзервативног друштвеног и

културног пуританства, а технократски „организатори“ у

њему виде побуну стихије и неукости против

рационалности „високе теорије“. Практични разлог је тај

што се растућа технобирократија, која користи веберовску

рационалност за своје себичне интересе, боји да због

самосталности грађана, посебно привредне, може постати

сувишна. Технократија је и на Западу озбиљно

поткопавала дух капитализма и демократије. У привреди је

поставила теорију менаџерске револуције против

незналаштва самосталних предузетника, а у политици

лозинку „републике стручњакā“ против незналачке и

анархичне „републике посланикā“. Тако је „индустријско“

дошло у сукоб с „демократским друштвом“. Требало је

покренути озбиљну духовну и политичку снагу

демократије да би се ако не одбио онда ослабио напад

технократа.

Главна особеност номенклатурног капитализма је то

што добит не остварује у производњи, по законима

тржишта, већ у прерасподјели готових производа или у

области фиктивног капитала. Овај капитализам спаја

хедонистичку „културу“ са монополистичким диктатом,

који затире слободно, здраво привредно надметање.

Либерализација значи „одустајање од владиног уплитање у

342 Tomazo Kampanela, Grad sunca ili o ideji republike, Kultura, Beograd,

1964, с. 9

282

функционисање тржишта“343, у слободну трговину,

посебно тржишта финансија и капитала, у циљу раста

производности и дохотка. Богате земље су се избориле за

либерализацију тржишта производā и услугā у којима су

оне надмоћне (аутомобили, електроника, машине,

финансије и сл.), а своја тржишта су затвориле за

пољопривреду и текстилну индустрију, у којима би

сиромашне земље могле да се надмећу с њима. Суочене са

надмоћном привредом развијених земаља и забраном

протекционистичких мјера, показало се да су у

либерализацији биле успјешне само оне земље које су

„настојале да сачувају свој унутрашњи социјални уговор,

своје духовне, културне и све друге посебности и које су

водиле рачуна о својим необновљивим природним

ресурсима“344. Само оне су постигле постојан раст и развој

на дуги рок. Отварање својих тржишта и препуштање

ресурса другима је за већину било погубно. Модел раста

заснован на трговини је пропао, број сиромашних земаља

је посљедњих десетљећа удвостручен. Прихватање захтјевā

троугла свјетске економске власти (Међународни

монетарни фонд ММФ, Свјетска банка СБ, Свјетска

трговинска организација СТО) се обезбјеђује санкцијама.

На дјелу је економски империјализам подржан војном

силом, као пријетњом и посљедњим средством. Земље са

високим нивоом унутрашње штедње (источна Азија) су

сопственим средствима обезбјеђивале сталан и

уравнотежен развој, тако да нису имале потребу за

страним улагањима. Индувидуалистичка хедонистичка

култура је усмјерена управо против такве могућности –

самосталног развоја.

343 Momir Bulatović, Ekonomija i demokratija, с. 18 344 Исто, с. 20

283

Друштвени ликови представникā власти и њима

супротстављених представникā народног капитализма дају

могућност предвиђања изборног понашања главних

политичких странки. Политички спектар постсовјетске

Русије је настао подјелом бивше авангарде на десне

либерале, центристе, социјал-демократе и комунисте. Све

ове струје подржавају насљедност политичке класе, права

на утицај и доношење одлука. Комунистичка опозиција је

само посљедња линија одбране владајуће номенклатурне

класе, која је дијели од њој заиста супротстављене народне

стихије. Уз то, по свом друштвено-економском садржају

номенклатурни капитализам и државно-чиновнички

социјализам су међусобно ближи него њима далеки

самодјелатни грађански, народни капитализам. Ни социјал-

демократи нису присталице самодјелатне народне

демократије и народног капитализма, јер му противрјече

њихове двије главне идеје - регулисаног тржишта и

социјалне заштите. И социјалдемократија је ближа

државном монополу него грађанској самодјелатности.

Либерална демократија ће живјети и пропасти са

савременим моделом развоја - модерности, потеклом из

индустриијске револуције. И либерализам и марксизам су

„модернистички, просветитељски, прогресивистички,

рационалистички, материјалистички и економистички

настројени“345, они су двије стране једне исте медаље.

Очекивали су да ће техника произвести благостање за све

(марксисти) или за многе (либерали). И у либерализму и у

комунизму живот је подређен производњи, умјесто да је

обрнуто – да производња служи животу. Најважније је

преиспитати смисао и вриједност живота који живимо.

Технолошки и идеолошки оптимизам побједничких

демократија нису ријешили проблеме. Такозвано

345 Масимо Фини, Поданици, УКРОНИЈА, Београд, 2007, с. 132-133

284

благостање порађа невиђену безосјећајност и бесмисао.

Једини „добитници“ су планетарне олигархије. Разум,

култура је прегазила природу, нагонску страну, нарушила

унутрашњу равнотежу људског бића. Модерни човјек је

„паук заробљен у мрежу коју је сам исплео“346. Повратком

мајци Земљи, Геи, Антеј обнавља снагу у борби са

Херкулом, који је Прометеја ослободио Зевсове казне за

крађу ватре и њено даровање људима. Да ли ће Homo

democraticus-a замијенити неки одважнији антрополошки и

друштвени тип, који илузију слободе неће узимати за саму

стварност?

У САД се симбиози монополизма и боемије

декадентног либерализма супротставио конзервативни дух

народног предузетништва ношеног пуританским моралом.

Ситни и средњи предузетник је народни јунак, који баца

изазов држави и великим предузећима. Овај преокрет се

подударио с премјештањем тежишта друштвеног живота с

атлантске на тихоокеанску обалу Америке. Атлантска

обала је за америчку конзервативну провинцију исто што и

„трули центар“ (Москва, Петербург) за руску провинцију.

Политику народног капитализма би могле заступати

странке некомунистичке опозиције руских

традиционалиста, али ни код њих грађанска

самодјелатност не заузима високо мјесто вриједности коју

би требало заштитити и обновити.

Народни капитализам и просвјетитељство су у

сукобу свјетско-историјског карактера, који се различито

испољава у разним земљама. Два савремена лица

просвјетитељства, боемска, данас постмодерна умјетничка

авангарда и технократска „рационалност“, су страна

народном капитализму. Постмодерној боемији он

супротставља морални конзервативизам, а

346 Исто, с. 138

285

технобирократији самосталност народног предузетништва.

Комунизам је насљедник просвјетитељства, посебно у

„рационализацији“ стихијā народног живота.

Комунистичка љевица је својевремено „уздигла

глобализацију, под именом 'светске револуције', на ниво

највишег циља“347, који данас остварује неолиберализам.

Они заједно уништавају осебујност нарôдā и доводе у

путање опстанак националних држава.

Посткласична наука и постмодернистичка култура су

превладале догматику просвјетитељства, али у Русији

елита је остала нихилистичка и догматска. Она презире

народ и његово искуство. Ниједна утицајна политичка

странка у Русији крајем '90-их није била спремна на

одлучно преиспитивање резултатā номенклатурне

приватизације и укидање монопола у привреди. Напротив,

и пореска политика, која је одузимала до 90 одсто

доходака је била против стварања претпоставки масовног

народног предузетништва.

Њемачка и Јапан су након пораза у Другом свјетском

рату развили свој привредни одговор. Русији је потребна

национално-патриотска идеја повезана са економским

преображајем земље. Такву идеју и политику може

остваривати странка која је чврсто везана за национално

духовно и друштвено насљеђе. Истински предсједник

Русије је хришћанин, војник и домаћин. Руска идеја је

бијела, државно-патриотска, али и она је недовољна.

Бијели су својевремено изгубили од црвених зато што су

били недовољно одлучни у рјешавању сељачког питања и

других у вези са народним привредним предузетништвом.

Неопходно је тројство - бијеле државне идеје, - црвене

идеје „социјалне заштите“, без крајности државног

347 Ернст Нолте, Предговор, у: Алан де Беноа, Комунизам и нацизам,

УКРОНИЈА, Београд, ММVII, с. 6

286

старатељства и технократске претјеране организованости,

и – идеје народног демократског привредног стваралаштва.

Без народне привреде не може бити ни народне државе и

друштвене праведности. Народни капитализам је здраво

привредно тло, које храни и државну и друштвену идеју.

Русија и Европа

На својим раскршћима историја је најотворенија, на

њу утичу воља елитā, расположење народа и разна учења.

Међутим дугорочни цивилизациони, привредни,

геополитички и други чиниоци постојања дају јој

закономјеран карактер. Историјска закономјерност није

тако неумитна као што је то изгледало класицима

марксизма, али је јако значајна, често одлучујућа. Односи

између логике историје и историјске утопије су сложени.

Крајем 19. века Русија је била „велика земља с

традиционалном руралном цивилизацијом, која је

доживела културни шок са Запада“348. Откриће слободе у

западној цивилизацији је учинило кметство још

архаичнијим. Носилац привредног развоја била је држава,

која је у Европи била велико конзервативно царство.

Револуција је замишљена као потпуни препород друштва,

од ропства ка слободи радника. Социјалистичко друштво

је требало да буде заједница слободних произвођача.

Русија је током 20. вијека прошла не два већ три лома.

Слом монархије 1917. је био први, други је слом СССР

1991., а трећи крај либералне утопије крајем '90-их. Народ

је очекивао улазак у „европски дом“ благостања, а

„перестројка“ се обрнула у сурово, цинично изругивање с

њим. Логика одговара суровом „начелу стварности“, а

утопија заводљивом „начелу задовољства“. Масовно

348 Žan Servije, Istorija utopije, с. 254

287

друштво је склоно задовољству, а с њим и утопији,

заборављајући стварност. У опустошеној духовној средини

утопије брзо падају, немају се на чему држати. Освета

стварности брзо сустиже њихове поклонике и носиоце.

Тако је Русија преко ноћи постала постлиберална,

опростивши се с илузијама новог напредњачког утопизма.

Ако власт није способна да одговори на изазов историје, то

ће морати учинити народ. Историја тече по законима

драме, свако ново раздобље је одговор на крајности,

грешке и недостатке претходног. Одговор је тим жешћи

што су биле израженије те крајности и једностраности.

Традиционална друштва су била политички постојанија.

Народ је био стрпљивији и мање подложан илузијама.

Човјек који се појавио након традиционалног живи између

крајности „свијетле будућности“ и „обесхрабрујуће

садашњости“.

У савременој Русији изазов историје се појавио као

„супротност утопије европеизма и реалности

евроазијста“349. Све револуције у њој водили су људи

понесени неком новом утопијом, којима није било жао

ломити устаљене навике и обичаје, друштво и културу. За

ломове нису довољна „дјелимична побољшања“, треба

утопија која обећава епохални скок у нови свијет. Као

такав скок на прелазу '80-их у '90-те изгледао је повратак у

„свјетску цивилизацију“, у „Велику Европу“.

САД су Русији обећале „стратешко партнерство“

када је изашла из састава СССР и иступила као водећа

„демократска“ земља тог простора. Сматрало се да ће она

као нова демократска држава, заједно са САД, уживати сва

добра у вези с окончањем Хладног рата. Разградња велике

војне државе, разарање војно-индустријског комплекса и

349 Александр Панарин: Реванш истории, Российская стратегическая

инициатива в XXI веке, с. 252

288

повлачење војске из Њемачке и земаља Источне Европе

остварено је под знаком изразито „идејног“ плана – Новог

свјетског поретка.

Руска западњачка интелигенција је два пута током 20.

вијека рат са спољашњим непријатељем претварала у

унутрашњи, грађански рат полазећи од става да је главни

непријатељ у земљи, а не вани. Први свјетски рат, одбрану

од германског нападача, 1917. крајње лијеви западњаци,

који су очекивали свјетску социјалистичку револуцију, су

претворили у оружани грађански рат, а крајње десни

западњаци су, очекујући стварање новог свјетског поретка,

Хладни рат са капиталистичким Западом 1991. претворили

у хладни грађански рат са властитим народом, видећи у

њему главну препреку. Запад, САД и западноевропске

земље, су напајали илузије о „новом свјетском поретку“ и

повратку у „европски дом“ док се Русија није разоружала и

војно и геополитички оставши без већине савезника.

Главни задатак америчке политике је био да

онемогући „обнављање евроазијске империје која би могла

да спречи остварење америчког геостратешког циља“350 –

„ширење демократског глобалног система у Евреоазији“351,

јасно речено - стварање америчке планетарне империје,

„једнополарног свијета“. Што је сам тај израз

противрјечан, бесмислен (један пол подразумијева и други

јер је пол, половина) то америчке стратеге не брине.

Наводна немоћ Њемачке и Француске да саме створе

Европу и ријеше односе с Русијом захтијева укључивање

Америке у одређивање положаја балтичких република и

Украјине унутар европског поретка.

350 Zbignjev Bžežinski, Velika šahovska tabla, CID Podgorica . Romanov,

Banja Luka, 2001, с. 85 351 Исто, с. 72

289

Непосредно пред распад СССР уздигнута је

концепција „да Русија припада Западу“352. Кондоминијум

са САД, којим се заваравала власт у Кремљу, је био

неостварив, јер је „Русија била слаба ... да би била

глобални партнер“353. Након што се разоружала и учинила

све у сусрет САД и Европи, речено јој је да још није

сазрела за „европски дом“, а да „нови свјетски поредак“

неће бити постројен на равноправности, већ не хегемонији

демократског Запада. За само четири до пет година пукла

је провалија између западњачке утопије руске власти и

стварности распада и немоћи народа и државе. То је био

удар за владајуће западњаке једнак слому наде бољшевика

у „свјетску пролетерску револуцију“. Бољшевици су

створили нову концепцију „изградње социјализма у једној

земљи“ и од власти одстранили све утописте „перманентне

револуције“. Какав одговор се могао очекивати од

владајућих десних западњака?

Један од покушаја је била концепција „друге Европе“.

Под њом су подразумијевали незападне европске или

евроазијске земље као други ешалон европског развоја.

Тиме је требало да се избјегне разматрање Русије и других

источноевропских земаља као искључиво

посткомунистичких. Сам комунизам је требало схватити

као модернизациону теорију земаља другог ешалона

развоја на коју су биле принуђене због великог заостатка за

првим.

Слабост концепције „друге Европе“ је прво у томе

што занемарује питање цивилизационе самобитности, која

данас добија прворазредну важност. Теоретичари не могу

мислити у противставу центар – периферија, свијет је

културно разнолик, подијељен на цивиизационе просторе.

352 Исто, с. 95 353 Исто, с. 96

290

Русија није периферија Запада већ носећи стуб

византијско-словенске православне, средишње

цивилизације свијета. Тако велика и сложена земља

једноставно не може бити ничија периферија. Покушај

западњачења Русије '90-их је посљедњи те врсте, он се

испољио у „новом таласу Drang nach Osten-a од стране

латинског Запада, који се ни из далека не завршава

геополитичким и војно-стратешким задацима“354. Народи

постају свјесни своје културне самобитности и нису

спремни да је мијењају за опјеване „западне вриједности“.

У том увјерењу их утврђује и већ сразмјерно дуга и дубока

свеобухватна криза Запада.

Модернизација се у доба пробуђене цивилизационе

самосвијести народā може остваривати само кроз дијалог

свјетских култура, а не простим преносом западних

установа на туђе тло. Том новом раздобљу ће требати

западњаци, али не као прости епигони, већ посленици који

мисле и дјелују у духу раз-говора културā у ком

просвјетитељски месијанизам уступа мјесто међусобном

уважавању. Савремени Запад треба да ријеши

противрјечност између свог унутрашњег политичког

плурализма и нетрпељивости према вањском, што је

довело до насилног западњачења свијета.

И унутрашњи европски односи су засновани на

нетрпељивости, овај пут олигархије према правима народā

унутар властитог културно-цивилизацијског круга. Слично

Корбизијеовој жељи да сруши старе градове и на њиховом

мјесту построји нове, потпуно испланиране, и идеологија

Европске уније је ношена мржњом – „према националној

држави“355. Циљ је „наднационална влада будућности коју

354 Наталија Нарочницка, Русија и Руси у светској историји, с. 382 355 Christoper Booker . Richard North, Velika obmana – Tajna povijesti

Europske unije, Izvori, Zagreb, 2005, с. 552

291

би водили технократи, уздижући се изнад свих збрканих

компликација национализма и демокрације“356. Природа

пројекта се најбоље види у законодавству Уније у ком су

пописане десетине хиљада закона, директива, прописа и

одлука о заједничкој политици. Као и Корбизијеове

грађевине и градови, тако су се и услови живота у

Европској унији показали неудобни. Национална држава и

демократија су исувише значајне за човјека и друштво да

би се једноставно одстраниле диктатом технократа. И

Монеова европска утопија болује од недостатка људске

топлине и животности. Тек када су изгубили своју слободу

и домовину људи су постали свјесни шта оне заправо

значе. „Постали су жртве једне од највећих колективних

обмана 20. стољећа“357. Може се очекивати да ће се

утопија великог „европског пројекта“ урушити под

теретом властитих противрјечности.

Друга слабост концепције „друге Европе“ је што

претпоставља отвореност „прве Европе“ за пријем нових

чланица у мјери њиховог привредног и политичког

сазријевања. Запад се све више од отвореног претвара у

друштво затворено за вањски свијет. Концепција „златне

милијарде“ отворено одбацује универзалије напретка.

Напуштене су теорије конвергенције и јединственог

индустријског друштва у којима се испољавао дух

хришћанског и просвјетитељског универзализма. Сматрало

се да свијет треба да буде јединствен, а да је све што га

дијели привремено и вјештачко. Запад је упозорење

глобалистике о еколошкој преоптерећености Земље

протумачио у духу теорије изабраништва тврдећи да су у

постиндустријско друштво достојни да уђу само одабрани

– развијене земље атлантског и тихоокеанског басена. Пут

356 Исто, с. 552 357 Исто, с. 553

292

за остале настоји да затвори, а свијету је потребан нови

образац складног упоредног развоја природе и

цивилизације на основу философије космизма. Своју

философију историје затварања према свијету Европска

унија остварује кроз све више протекционистичку

политику. Шенгенски споразум 1992. укида унутрашње

препреке и истовремено их јача према окружењу. Људима

из земаља Источне Европе, Русије и других дијелова

свијета је све теже да добију боравиште и посао у

Европској унији. Главна вриједност, идеја општег људског

напретка је доведена у питање.

Русији је Запад припремао судбину земаља Трећег

свијета кроз деиндустријализацију, уништавање

прерађивачке и индустрије високих технологија, као и

образовања, науке и културе. Она је у предвиђеној

међународној подјели рада требала да се претвори у

испоручиоца јефтиних сировина и енергената. Понизни

западњаци, лишени стваралачке воље и способности, су

осуђени на трећеразредне улоге. Истинска модернизација

тражи стваралачку вољу храњену свијешћу о властитој

самобитности, а не поклоњење пред туђим, које је и само

већ застарјело, па и промашено.

Словени

Русија данас у својим односима са Западом пролази

кроз раздобље слично оном послије Кримског рата.

Данилевски је показао да Русију у европске послове

пуштају само када је Европа подијељена и пријети јој

хегемонија једне од држава (Карло Први, Фридрих Велики,

Наполеон, Хитлер). Али, у раздобљима свог јединства и

постојаности она води противруску политику: „Све

самобитно руско и словенско њој изгледа достојно само

презира и његово искорењивање представља свету обавезу

293

и прави задатак цивилизације“358. Посебно је јака мржња

Нијемаца према Словенима, а историја показује да се и

аглосаксонски свијет (Велика Британија, САД и други)

вијековима са великим непријатељством односи према

њиховим интересима и култури. Западна цивилизација је

постројена на лажи и насиљу. Католичанство је духовно

ропство, а протестантизам лажна вјерска слобода.

Католичка ауторитарност и протестантска слобода,

међусобно супротстављени, су једнако једнострана, лажна

исповиједања хришћанства. Данас је Западна Европа

јединствена као никада и зато тако одлучна у

цивилизационом неприхватању православне Русије.

Европски центризам западну цивилизацију поистовјећује с

општом људском, напредак са западњачењем свијета, а у

Русији види главну препреку на том путу. У настојању да

је уклони као сметњу Запад свим средствима покушава да

ослаби Русију подстичући сукобе и подјеле у њој. Против

ње користи муслимане, посебно великодржавне тежње

Турске, и друге инородне народе. Данилевски је сматрао

да одговор Русије на тај изазов Запада треба да буде

обједињавање словенских народа. Историјски задатак

Русије је да буде „противтежа ... Европи“359, која друге

словенске народе усмјерава против њихове матице да би

их у међусобном сукобу све заједно ослабила. Русија треба

да ослободи и уједини словенске народе и створи

словенски савез који је „једино чврсто тло на коме може да

израсте самобитна словенска култура“360.

Прихватање тог пројекта претпоставља да ће се

западњачење Источне Европе, коју углавном чине

358 Николај Данилевски, Русија и Европа, Службени лист СРЈ . Досије,

Београд, 1994, с. 78 359 Исто, с. 313 360 Исто, с. 310

294

словенски народи и државе, ускоро преокренути у обнову

словенске самобитности. Што јаче Западна Европа буде

користила муслимане, што је чинила и у Југославији и у

СССР, а данас ради у Србији и Русији, већа је вјероватноћа

сазријевања опште словенске идентичности насупрот

западњачкој. Запад постсоцијалистичку Источну Европу

сматра за „другу“, мање вриједан, споредни дио „европске

породице“. Посттоталитарна „друга Европа“ је ушла у

НАТО и Европску унију озлобљена совјетским

хегемонизмом, који је поистовјећивала с „руским

империјализмом“. Када страх од Русије нестане, она може

открити своју словенску (Пољаци, Чеси, Словаци,

Словенци, Хрвати) и православну (Румуни, Бугари, Срби,

Грци) самобитност, као и ону повезану с геополитичким и

привредним особеностима ове области. Словенски народи

требају стварати свој савез, а не улазити у туђе. Једино то

је достојно великих народа, свјесних себе.

Европско повезивање је двозначно. Пријем Источне

Европе, ширење Запада неминовно води слабљењу

атлантизма и новој могућој подјели Европе на Западну,

атлантску, и Средњу, предвођену Њемачком. За расколом

простора бившег социјалистичког свијета може услиједити

раскол атлантског простора. Тоталитарни СССР је

допринио уједињењу Запада, његов распад ће неминовно

јачати подјеле између САД и Западне Европе, и атлантског

и средњеевропског Запада.

Након владавине комунистā Русија се огледа у својој

стварности: „Ко од нас сада не зна за наше биједе, мада и

покривене лаживом статистиком? Седамдесет година

вукући се за од рођења слијепом и злоћудном

марксистичко-лењинистичком утопијом, ми смо положили

на пањ или сатрали у гротлу недаровито проведеног, чак

самоистребљујућег, 'Отаџбинског' рата – трећину свог

становништва. Ми смо се лишили свог бившег изобиља,

295

уништили сељачку класу и њена села, ми смо изгубили

сами смисао да узгајамо жито, а земљу одучили да даје

род“361, отпадом индустрије загадили околину градова,

отровали ријеке, језера, рибу, коначно уништавамо

посљедњу воду, ваздух и земљу, уништили смо шуме,

изнурили жене на тешким пословима и одвојили их од

дјеце, саму дјецу довели у болести и дали на лажно

образовање, остали без лијекова и хране; милиони су се

расули по цијелој земљи без домова, још им је остало само

пијанство, с горчином пише Солжењицин.

Политика онемоћале Русије '90-их је била отворено

проамеричка, несамостална, као и политика Западне

Њемачке и Јапана послије Другог свјетског рата. У њој је

постојала противрјечност између потчињености политици

САД и дугорочних интереса у вези са растом

самосталности Западне Европе према САД и Источне

Европе према Западној. Ту противрјечност је временом

могуће ријешити кроз панславистичку или евроазијску

политику. Повлачење Русије на западном, јужном и

источном правцу је привремена појава.

Идеја Русије као особене цивилизације је идеја

Трећег Рима, византијско-православне вишенационалне

државе, није идеја „друге Европе“. Идеја Трећег Рима је

први пут постављена око 1523-'24 у Посланици инока

Филофеја Псковског московском великом кнезу Василију

Четвртом. Русија и њена престоница су „посљедње

отјеловљење 'неразрушивог', 'непомичног' Ромејског

царства, пониклог с поницањем хришћанства и

хришћанске Цркве“362. У „Ромејском царству“ – Трећем

361 Александр Солженицын, Как нам обустроить Россию, Советский

писатель, Ленинградское отделение, 1990, с. 5 362 Н. В. Синицына, Третий Рим . Истоки и зволюция русской

средневековой концепции, ИНДРИК, Москва, 1998, с. 323

296

Риму су се, након пада Византије, сјединиле судбине свих

ранијих православних царстава на „метаисторијској

равни“. Русија никада у својој историји није била етничка

држава руског народа, она је још од 10. вијека увијек

имала своју надетничку мисао и снагу, као и одговарајући

склоп геополитичких идеја у распону свог конзервативног

политичког мишљења. Идеолошки сукоби „класног“ типа

ће бити заборављени, а идеја православне цивилизације ће

оживјети у источној Европи.

Русија у Европу треба да се врати као велика

словенско-православна држава са свјетским позвањем, а не

као руска национална држава, како је виде руски

западњаци. Она у њу не може ићи као „друга“, зависна

Европа која подражава „прву“. Да би руски „пут у Европу“

постао пројект који надахњује цијелу земљу он треба

обновити стари „константинопољски“ правац њеног

кретања као новог, источног Рима. То је пут који остварује

есхатолошка, а не либерално-миротворна очекивања.

Политизација вјерā и јачање вјерског типа

самобитности води распаду вјерски сложених држава.

Политизација ислама, који је уз подршку Запада постао

противруска (Чеченија, сјеверни Кавказ, Дагестан) и

противсловенска (Босна и Херцеговина, Србија – Косово и

Метохија, Македонија) снага, може довести до

политизације православља. Русија се, изложена

муслиманском сепаратизму, може окренути православној

теократији, која би се усмјерила на Балкан и

Константинопољ с циљем да „другу Европу“ претвори у

„трећи Рим“. Супротно, политика Запада је усмјерена

против обнове јединства постсовјетског простора. Он

подстиче муслимане против Русије и Јужних Словена. Ова

политика гура свијет у глобални сукоб. Геополитичка

безобзирност Запада и фанатизам муслиманског Југа,

морално пропадање Русије крајем 20. вијека, друштвена

297

неправда и повријеђено родољубље су припремили ново

раздобље идеократског успона руског друштва, чија је

основа „позната јеванђељска заповјест: 'Дајте Царево

Цару, а Божије Богу'“363. Одговор Русије на све невоље је

повезан с евроазијском идејом, која противећи се ширењу

Запада истовремено Русију усмјерава на Исток, у простор

који постаје средиште свијета.

Источни правац

Пут на Исток, у Евроазију, је плодан стваралачки

план. У Евроазији Русија треба да потврди своју улогу

средишта које повезује разне народе у једну јединствену

заједницу. Ради се првенствено о повезивању словенско-

православних и турско-муслиманских народа у постојану

цивилизационо-федеративну творевину као основу чврсте,

стваралачке државности. Русија је као особена држава

поникла из „споја култура шуме и степе. Шуму

представља сједилачко словенско становништво, које се

бави земљорадњом, степу – турански номади“364. Руске

земље које су ушле у састав Орде, након монголско-

татарског освајања, су сачувале своју духовну самобитност

и, послије политичког ослобођења, постале језгро

империје. Хантингтонов „сукоб цивилизација“ је свјесно

усмјерен против могућности сарадње еврозијских народа и

обнове моћне државе, која би била противтежа САД.

Његова концепција поставља вјерски фанатизам изнад

сваке друге могуће идеологије и праксе. Сукоб

цивилизацијā би, насупрот вјековним универзалистичким

тежњама хришћанства и просвјетитељства, био повратак у

363 Николай Алексеев, Русский народ и государство, АГРАФ, Москва,

1998, с. 21 364 А. Г. Дугин, Философия политики, Арктогея, Москва, 2004, с. 479

298

бесконачне племенске ратове, разарања и страдања.

Настојећи да изађу из племенских сукоба житељи велике

Евроазије су се још од осног времена историје, од

настанка великих вјера хиљадама година учили да живе

заједно у миру и међусобном уважавању. Вјерска и

племенска трпељивост, превладавање културе-пројекта над

културом-памћењем омогућило им је да створе велика

сложена друштва и државе. Вриједности високе културе

имају свој свакидашњи значај у осмишљавању стваралачке

дјелатности.

Цивилизациони тип самосвијести упућује људе на

сарадњу, а не у сукобе. Путеве није лако наћи, али то нас

не ослобађа обавезе да их тражимо. Цивилизацино

стваралаштво, повезивање разнородних начела и сарадња

траже великодушност и ширину погледа, а не опсједнутост

осјећањима и мислима које је вријеме и историјско

искуство давно превазишло. Свака од свјетских

цивилизација садржи у свом начину живота вриједне

стране. Њихово сабирање у нова јединства је вјечно

отворен задатак. „Слово учења“, догматизам не може бити

изнад потреба живота на све гушће насељеном простору

Земље. Цивилизација је наддржавна стварност и пројекат

који се не може смјестити у оквире чисто политичког

мишљења. Њене духовне тежње превазилазе политичку

стварност.

У Русији се цивилизациони спој подударао са

државним границама, мада се није заустављао на њима.

Кретање Русије на Запад је током њене историје имало

државно-политички карактер, остваривало се кроз вањске

ратове, а на Исток, у Сибир она је ишла као цивилизатор.

Освајачи Сибира су и сами усвајали културу и обичаје

тамошњих народа. Руска цивилизација је од искона

способна за истински – друштвени и културни плурализам,

у њој је очувано мноштво различитих народā, вјерā и

299

начӣнā живота. Савремени заокрет на Исток има своје

разне стране - политичку, друштвену, културну и

цивилизациону. Он подразумијева јачање унутрашњег,

првенствено духовног јединства Русије и „дијалог с

далекоисточним суседима“365. Потребна је цивилизациона

стратегија која ће покренути читав народ, све етносе и

слојеве друштва. Западу својствени политички плурализам,

вишестраначје захвата само површинске, али не и

најдубље слојеве живота. Бољшевизам је својим насилним

изједначавањем свега изопачио дух Русије и то је и довело

до бијега свих који могу из ње. Бољшевици су формално

дали суверенитет националним републикама у СССР, али

су угушили стихијну искричавост народног живота. Из

племенског сепаратизма (Кавказ и други крајеви) Русија

може изаћи само обновом културног плурализма. Једино

тако ће се сви у њој осјећати као у својој кући. Запад

подстиче етнички и вјерски сепаратизам на постсовјетском

простору да би ослабио Русију, она мора имати свој

дугорочни одговор на тај рушилачки, непријатељски

изазов. Постсовјетски простор је и данас у „'идеолошкој

орбити'“ западног свијета утолико што земље бившег

СССР „признају приоритет вриједности које је

исконструисао Запад“366 још почетком '70-их, ради рушења

заједнице социјалистичких земаља. Истовремено на самом

Западу примјењују политичку философију јединствених

политичких нација, забрањујући сваку вјерску и етничку

искључивост. Русија може преживјети и препородити се

365 Бранимир Куљанин, Срби и четири правца руског евроазијства, у:

Миломир Степић (ур.), Србија и евроазијски геополитички простор,

Институт за политичке студије, Београд, 2013, с. 370 366 Гулбаат Рцхиладзе, Идеология для интеграции, у: И время

сабирать камни . Евразийская интеграция сегодня, Книжный мир,

2012, с. 242

300

као велика држава обновивши у савременим условима

хришћанско и просвјетитељско начело мирног

уједињавања народā. Она мора спријечити распад

евроазијског простора и супротставити се политици

„двојних стандарда“, крсташком походу католичко-

протестантског Запада на православни Исток.

Ту се отвара велика политичка драма, јер је Запад

сагласан да спријечи обнову јединства постсовјетског и

постсоцијалистичког простора иза које наводно стоји

„руски империјализам“. Циљ Запада је да уништи

православну цивилизацију и овај дио свијета прикључи

себи као трећеразредни додатак. Без стварања јединственог

тржишта на овом простору сва индустрија ће се без

потребне масе развојно-производних могућности показати

неспособна на вањским тржиштима. Историјско питање је

да ли ће се очувати и развити цивилизационе могућности

створене током вишевјековног заједничког живота или ће

се главнина Евроазије претворити у „трећи“ и „четврти“

свијет. Православна цивилизација у борби са Западом мора

да одбрани своје право на постојање. Евроазија је „трећа

Европа“ утолико што она не може бити постројена на

западним обрасцима привредног, друштвеног, политичког

и културног живота. Њој су потребне евроазијске,

првенствено словенско-турске везе. Руско либерално

западњаштво није породило ниједан снажан политички

карактер ни значајну политичку идеју, тим више нема

никаквих корисних, стваралачких резултата у било чему.

Нису ни разграђивали него рушили, ваљда им је од самог

почетка циљ био да земљу претворе у крш од којег се

ништа не може направити.

Русија као Трећи Рим треба да стваралачки, окренута

будућности усвоји искуства Првог и Другог Рима, али и

евроазијско културно насљеђе. Руска идеја је идеја

јединства свијета, она треба да оствари „верну слику

301

божанствене Тројице“367 на Земљи. Руска православна

црква, руски народ и руска држава треба да заједно вођени

високим идеалом раде на његовом остваривању. Док су

руски западњаци у цјелини уроњени у савременост, руска

идеја треба да садржи њену критичку оцјену јер порађа и

веће, трагичније проблеме него оклеветани

традиционализам. Он није незнање већ културно памћење,

које надахњују духовне вриједности и норме. Пропали

комунистички тоталитаризам је, као и либерализам који га

је смијенио на власти, дијете западне модерне,

прометеизма ослоњеног на философију знања као моћи у

свијету којем треба мудрост. Из крајности опсједнутости

једном великом, комунистичком идејом и крајњег

напрезања снага на њеном остваривању, Русија је отишла у

другу – потпуну безвољност и моралну пропаст. Култура

се не може изједначавати с образованошћу, она је виша и

сложенија од ње. Чак је и култура без образованости виша

од образованости без културе. Управо времена пропадања

одликује многозначно знање без идеала и моралне воље.

У вријеме када се ослобађала монголског ропства

Русија се сударила са пропашћу своје материнске

византијске цивилизације и културе, које је преживљавала

као своје властито, унутрашње. Тада се научила критичком

односу према модерној, иморализму и скептицизму. Руска

идеја је идеја живота устројеног око идеала, који зато има

високи духовни, вриједносни напон: „Не само ка добру

него и ка истини, па и љепоти, ка безусловним

вриједностима, води човјека бесконачан пут“368.

Посттоталитарно искуство Русији даје основа за

367 Владимир Соловјов, Руска идеја, у: Светлост са Истока, Логос –

Ортодос, Београд, 1995, с. 99-125, 125 368 П. И. Новгородцев, О друштвеном идеалу, ЦИД, Подгорица, 1996,

с. 108

302

нетрадиционалистичку критику модерне са становишта

вјерско-моралних вриједности. Данас је она најмање

традиционалистичка земља у цијелој Европи.

Постмодернистички ралативизам, просвијећеност која се

изродила у пропадање је расточила сва мјерила добра и

зла, лијепог и ружног у њој. Русија, руска идеја је и

рјешавала питање како превладати морално копњење

сачувавши и ојачавши просвијећеност. Посттоталитарна

Русија као „трећа Европа“ обнавља свој исконски положај

Трећег Рима, народа који треба да спријечи духовну

пропаст.

Савремени Запад је себе прогласио за носиоца

модернизације свијета у тренутку када је његову културу

разјео постмодернистички релативизам и нихилизам.

Источне културе-примаоци су суочене са опасношћу да

усвоје постмодерну прије модерне, критику ума прије

самог ума. Модернизовати друштво „не упадајући у

саморазорну скепсу постмодерне“369 значи одбранити

идеале европског просвјетитељства чак и у повременом

сукобу са „првом Европом“, која је порекла Русији право

на савременост или је одбацила савременост у име

постмодерне. Удаљавање од Запада, који извози

постмодерну прије него модерну, значи кретање на Исток

овладавајући просвјећењем без пада у нихилизам. На тај

начин се кретао неоконзервативни талас са источне,

атлантске на западну, тихоокеанску обалу САД. Сличан

преокрет је сазрео у Русији. Она треба да превлада

искушења опонашања Европе дубоко потонуле у западну

декаденцију.

Евроазијска самобитност Русије је поуздана

могућност, која је може утврдити као вишенационалну

369 Александр Панарин: Реванш истории, Российская стратегическая

инициатива в XXI веке, с. 267

303

државу у свом наслијеђеном цивилизационом простору. То

је начин да се покрене национални дух у културном и

политичком, не у етничком смислу, да би се

цивилизационо освојили простори руског Сјевера,

Источног Сибира и Далеког Истока. „Русија – није просто

држава; Русија, узета у цјелини са свим својим азијским

посједима, то је – цијели свијет особитог живота, особити

државни свијет, који себи још није нашао својеврсни стил

културне државности“370. Национално евроазијско дјело се

ни у ком случају не смије испустити ради химере општег

европског дома, јер може доћи до слома те цивилизационе

самобитности под притиском Азијско-тихоокеанског

региона. Већ је руско-јапански рат 1904-'05. показао да

неће бити једноставно сачувати тај простор од

пренасељене Азије. Можда је проблем становништва,

немоћног да држи толике земље, највећи са којим се среће

савремена Русија. На простору већем од 17 милиона км²

живи мање од 150 милиона људи, односно два одсто

свјетског становништва, девет људи на км². Стање у

азијском, зауралском дијелу земље је још неупоредиво

лошије. У Сибиру на 10 милиона км² живи 23 милиона

људи, само два човјека на км², а на Далеком Истоку стање

је нешто боље.

Постоји могућност да због слабости савремене

Русија, са којима се она суочила након распада СССР, дође

до судара цивилизација и моћних свјетских сила управо на

руском простору. Тај сукоб би подијелио руско друштво

по дубини, не би се зауставио на рубним подручјима

земље. Русија је са својим јединственим могућностима

(„територија за евроазијски транзит, уникални природни

ресурси Сибира и Далеког Истока, навике стварања нових

370 Константин Леонтьев, Восток, Россия и Славянство, Республика,

Москва, 1996, с. 353

304

технологија и у цјелини стваралачког мишљења“371)

предмет економског притиска Запада, социјално-вјерског

притиска исламског свијета и становништва Кине и других

пренасељених земаља источне Азије.

За Русију је 20. вијек био трагичан. Бољшевички

технократски оглед у самом средишту руске цивилизације

је градио свијет технике пустошећи човјека. Да није било

„национализације“ породице, жена и омладине, који су

практично радили бесплатно као додатак индустрији и

безбројних жртава бољшевичког насиља, Русија је крајем

вијека могла имати неупоредиво бројније становништво

(по разним процјенама око 300 милиона) способних да

култивишу огромне просторе Евроазије. Бољшевизам је

руску Евроазију из простора човјека претворио у простор

индустрије, која застаријева. Демографски критериј је

један од најпоузданијих показатеља друштвених резултата

провођених реформи. Главна је количина и каквоћа људске

основе цивилизације. Либералне реформе у постсовјетској

Русији су поновиле слом становништва двоструко –

вишемилионски пад (до 15 милиона људи) и поразно

снижење његовог образовања, културе и морала.

Демократија има смисла само ако се потврђује у

политичком, привредном и културном стваралаштву.

Слобода говора сама по себи не значи ништа. Смисао

демократије је у стварању самодјелатног грађанског

друштва. Укидање вањских ограничења подразумијева

предузимљивост и зрео, одговоран став човјека, грађанина

према свим друштвеним питањима, а не самовољу и

неодговорност. Без тога једини излаз је у обнови неког

облика ауторитарности. Главна брана против ње је

самодисциплина, цивилизације се разликују тиме како су

се чистиле од самовоље и неодговорности. Наш задатак је

371 Михаил Делягин, Россия после Путина, Вече, Москва, 2005, с. 322

305

да историјско искуство православне цивилизације

претворимо у савремене облике друштвено одговорног

понашања. Без личног моралног става никакве друштвене

и политичке установе, па ни демократске, не могу

поставити чврсте основе цивилизацији. Социолошке и

економске теорије главним богатством постиндустријског

друштва сматрају човјека. То би требало да значи не само

здравље и образовање, већ у првом реду вриједносно-

нормативну основу личности. Тихоокеанска област

претиче атлантску управо зато што је надмашује својим

цивилизационим духовним и личним људским

вриједностима, материјално она још увијек знатно заостаје

за њом. Западњачење је ослабило карактере, нарави, и зато

области ближе Западу, Источна Европа и Русија, имају

слабије резултате. На рад и напоре људи се не могу

покренути без надахњујућих духовних снага. Људско

стваралаштво је „највећа тајна живота, тајна појаве

новог“372, оно је смисао исконске људске слободе.

Животна радост, пуноћа, љепота живота је јединствена,

она надахњује човјека на стваралачка прегнућа и дјела. Чак

и тржиште само кроз сарадњу засновану на одређеним

вриједностима, међусобном поштовању и повјерењу даје

плодну привреду.

У изградњи Источног Сибира и Далеког Истока

Русији предстоји сусрет са тихоокеанском, конфучијанско-

будистичком цивилизацијом, која је сачувала стару

вјерско-моралну аскезу и дјелује на њој. За достојан сусрет

са њом требаће обновити властите вриједности,

ослободити се криминално-боемског начина живота. Без

аскезе нема породице, успјешне привреде и друштва, њих

не стварају људи који се боје свакидашњих брига. Азијски

372 Николај Берђајев, О човековом позвању, Zepter book world, Београд,

2000, с. 138

306

дио Русије је пребогат (руде, енергенти, воде, шуме) и

слабо насељен, суочен са пренасељеним азијским земљама.

Број оних који би се радо домогли тог богатства, а оно се

данас не користи или улудо разбацује, стално расте.

Огромне удаљености, лоше и скупе саобраћајне везе

разбијају јединство нације. Руско западњаштво је

успоставило лажни поредак вриједности, дуго није било ни

потребне политичке воље да се тај проблем рјешава.

Култура живи по хришћанском парадоксу, до

преокрета долази када досегне дно. Просвијетљеност,

вриједности и идеали нису природни дар, они настају кроз

покајање. Смисао просијава у борби са бесмислом, високи

морал у превладавању неморалности. Динамика културе је

несхватљива за позитивистичку методологију, почетни

услови нису јамство успјеха у будућности. Док побједници

сједе на ловорикама, ојађенӣ скупљају нову снагу. То је

разлог повременог премјештања средишта свјетског

развоја. Наша цивилизација је на дну, да ли ћемо уопште

тражити излаз зависи првенствено од нас самих.

Руска идеја у савременом свијету

Свијет се налази у предворју новог „осног времена“,

стāро је са собом донијело „исчезавање великих култура

древности, које су постојале хиљадама година“373. И

савремена култура је у кризи, трострукој. Прво,

инструментални (технолошки) однос према свијету,

природи и историји, је породио глобалне еколошке и

социјалне проблеме, чије заоштравање може довести до

опште пропасти. Утилитарно-прагматични односи како

природу, тако и човјека претварају у средство.

Човјечанству је неопходан заокрет у духу пантеистичке

373 Карл Ясперс, Смысл и назначение истории, с. 37

307

постмодерне, односа према Земљи и свијету као живом

организму, чије се теоријске основе налазе у руском

космизму. И друштво треба посматрати као културну

цјелину, у којој технократске, утилитарне везе имају

подређени карактер. Друго, криза вриједности је довела до

губитка смисла живота и малодушности. Обнова

вриједности и идеала, духовне вјере је друга страна

очекиваног културног преокрета. Треће, криза је захватила

и нормативну област, философија постмодернизма тврди

да су у савременој култури изгубљена мјерила за

разликовање добра и зла, врлине и порока, лијепог и

ружног, стварности и мита. Ниче је огласио смрт Бога, а

постмодернисти „смрт Оца“ у култури. Оспоравање и

одбацивање сваког ауторитета у друштву и породици не

води у слободу већ отвара бездан пред човјеком. Слобода

од насљеђа, између осталог и моралног, није тло истинског

стваралаштва у култури. То најбоље показује морални пад

савременог човјека. Неопходан је препород аскезе,

еколошке (ограничењем потрошачких прохтјева),

социјалне (обновом друштвеног морала) и духовне

(обновом осјећајности и смисла).

Свијет се даље не може развијати на основама

западне прометејске културе, она га је и довела у данашње

стање глобалне кризе. Научни етос модерне је плаћен

„претварањем свих елемената свијета, неживих и живих, у

безгласне објекте“374. Непријатељство према свему живом,

објективност је плаћена његовим свођењем на неживо.

Друге цивилизације и културе нису биле тако дјелотворне

као западна у многим областима, али су показале

способност да опстају у дугом времену. Једностраност и

простота западне је данас очигледна. Искуства других су

374 А. С. Панарин, Россия в циклах мировой истории, с. 133

308

неопходна. Шта свијету може дати православна

цивилизација и култура?

Савремени цивилизациони прилаз историји се одвија

у оквиру: - насљеђа, почев од њемачких романтичара, који

су органику културе, њену пластичност и цјеловитост,

супротстављали рационализму и утилитаризму техно-

бирократске цивилизације, - „новог свјетског поретка“,

прелаза од подијељеног уједињеном свијету, и -

плурализма цивилизацијā, теорије мноштва свјетова који

се разликују основним вриједностима и начином живота.

Техничка револуција је посегла не само на природу већ и

људски дух, могућност замјене техничког нихилизма лежи

у руској и другим евроазијским културама.

Узајамни однос вриједносног и инструменталног у

култури је обрнуто сразмјеран: технолошки раст прати

духовни пад, усавршавање технике и технологије рада

снижење циљева и интереса за рад. Надмоћ Запада у

савременом свијету је неоспорна са становишта економске,

потрошачко-хедонистичке свијести. Али, материјално

благостање и моћ нису јамство дугорочног успјеха,

продора у нове духовне просторе. Напротив, њих су често

остваривали губитници у привредном или војном

надметању. Грчка култура је својим стилом и укусом

освојила побједнички Рим и постала образац касне антике.

Привредно заостала Њемачка је на прелазу 18. у 19. вијек

на француско просвјетитељство и енглески емпиризам

одговорила културним препородом. Слична појава је била

и руска религиозно-философска ренесанса Сребрног

вијека. Да ли је у савременим условима руска култура

способна за сличне продоре? Цивилизације се „рађају и

развијају успјешно одговарајући на узастопни Изазов“375, а

375 А. Дж. Тойнби, Цивилизация перед судом истории, с. 49

309

пуцају и распадају се када нису способне на њега

одговорити. Пред каквим се изазовима данас налазимо?

У савременом свијету се осјећа сјета за заборављеним

вриједностима и идеалима, за библијским „не хљебом

јединим“. Савремено друштво је још сразмјерно чврсто

зато што је од старих наслиједило вјерски морал, који

спречава коначно изрођавање стваралачког

индивидуализма у потрошачко-хедонистички и признаје

ауторитет и насљеђе. Русија посљедњих година улази у

ново, конзервативно раздобље свог историјског циклуса

након крајности либерализма и западњаштва. Хоће ли тај

заокрет породити плодну свјетско-историјски значајну

алтернативу данас владајућој технолошко-економској

цивилизацији Запада или ће се зауставити на границама

пустог национализма? Какве су могућности словенске

културе у стварању глобалне алтернативе?

У техничко-економском развоју Словени су

поражени у надметању са романско-германским свијетом.

На рушевинама словенске заједнице, СССР и

источноевропског социјализма, Русија кроз Евроазијски

савез ЕАС обнавља јединство овог простора, упркос

жестоком отпору Запада који не бира средства. Једно од

најзначајнијих питања је на каквим културним и

цивилизацијским основама може и треба да изгради то

јединство?

Њемачки романтизам је био покушај умјетничке,

естетичке критике атлантског буржоаског Запада. Али, и

сам умјетник је испољавао нихилизам индивидуалистичког

типа надмећући се са предузетником. Данас човјечанству

треба смирење, нова мјерила истинског живота.

Својевремено је ослобођење науке од вјерског морала

убрзало успостављање инструменталног ума техничке

цивилизације. Сљедећи лом било је одвајање умјетности

од морала, настанак умјетности која је истину и добро

310

запостављала у име слободе. Тако су наука и умјетност

заборавиле свој главни задатак дугорочног усклађивања

начина живота човјека с природом. Савременом друштву

је потребна нова култура, нови спој истине, добра и

љепоте. Грчка култура је тежила томе да човјек потпуно

развије своју човјечност, сви грчки пјесници и философи

су били надахнути хуманистичким идеалом. Циљ „да се

одгоји човек који у себи осећа и носи цео људски свет, да

се свестрано и складно развију све човекове склоности и

способности“376 остаја вјечити задатак.

Руска култура, велика руска књижевност је служила

захтјевима добра, моралности и праведности. Може се

очекивати да ће и нови одговор Русије на нихилистичке

крајности Запада и западњаштва бити морални, упућен

свим људима, свим члановима друштва. Основа моралног

суђења је људска саосјећајност, није образованост. Русија

након свог најновијег пада у морални понор може постати

мјесто новог напрегнутог духовног трагања и

просвјетљења, прибјежиште правде у савременом свијету.

Руско духовно насљеђе може одиграти велику улогу у

обнови идеāлā и моралне свијести савременог

човјечанства.

Без разликовања рада и стваралаштва се „не може

пронићи у социјалну филозофију и филозофију

културе“377. Рад је „работа“, што долази од роб („раб“),

ропство, а стваралаштво је слобода, побједа човјека над

природном нужношћу. Рад је извршавање, понављање

задатог, прописаног, а стваралаштво је лична

376 Михаило Ђурић, Хуманизам као политички идеал, Српска

књижевна задруга, Београд, 1968, с. 430 377 Борис П. Вишеславцев, Криза индустријске културе, ЦИД,

Подгорица, 2002, с. 51

311

предузимљивост, игра животних дарова. Оно је откривање

нових путева у умјетности и науци, привреди и политици.

Резултат '90-их је геополитички хаос, који пријети

„сукобом цивилизација“. Руска политика је од краја '80-их,

а посебно након августа 1991. била усмјерена на повратак

у „европски дом“. Међутим, поставља се питање шта су

побуде те усмјерености? Једна страна је питање

цивилизационе самобитности Русије, да ли је она себе

сматрала дијелом Запада, а друга како је она видјела

духовно-моралне основе траженог „новог свјетског

поретка“? За повратак Русије у „европски дом“ навођени

су утилитарни разлози, који занемарују њен културно-

цивилизациони карактер. Сматрало се да се треба

прикључити Западу зато што се показао успјешнији у

међусобном сукобу – побиједио је Русију у техничко-

економском надметању и Хладном рату. Правац мишљења

је одређивала потрошачка воља да се „живи као на

Западу“. Наивни „морал успјеха“, спреман да замијени

самобитност за дјелотворност, није дао резултат; Русију

нису примили у „европски дом“, мада је она предлагала

Европу „од Атлантика до Пацифика“. Цивилизациона

припадност земље је историјска судбина, није ствар

произвољног избора.

Ни „нови свјетски поредак“, како су га видјели

владајући западњаци, није одговарао духу и карактеру

Русије. Они су мислили да је улазак у „европски дом“

улазак у „клуб изабраних“ („велика осморка“), који су

били надмоћни у савременом свијету (скоро су седам

водећих земаља у развоју по друштвеном производу

надмашиле „групу 7“, из које су искључили Русију, а Кина

је 2014. имала већи друштвени производ него САД).

Супротно тој намјери, руска национално-државна

политика је историјски била везана за заштиту слабих од

силника. У унутрашњој политици владар, цар је штитио

312

народ од бојара, а у вањској Русија је бранила права

слабијих народā и земаља од освајачā. Тај морални идеал,

заштита слабих, је, упркос падовима, давао тон политици

Русије током вијекова. И руски комунизам је био више

укоријењен у руском насљеђу него што се мисли, он је био

један преображени облик „старе руске месијанске

идеје“378, трагање за Царством Божијим, правдом на

Земљи, спремност и способност за жртву. Додворавање

моћним је изрођавање политике у којој нема јаких

личности и карактерā. Да ли хришћанско саосјећање и

помоћ слабим, сиромашним и угњетеним против

насилника може бити основа „новог свјетског поретка“

или су они, можда, застарјели?

Ако су слаби такви, неуспјешни зато што су

недаровити и нерадни онда помоћ нема оправдања. У том

случају свјетски поредак се може градити на политичком

неопаганству, на сили, а не на моралним основама.

Савремена теорија заадњачења не само да не признаје

вриједност других култура и цивилизација, већ оспорава и

древне хуманистичке основе политике појачавајући тежњу

ка надмоћи. У савременом дубоко подијељеном свијету

(Запад и Исток, богати и моћни Сјевер и сиромашни,

незаштићени Југ) само старо начело солидарности са

слабима, начело моралности и правде може бити основа

међународне политике и истински „новог свјетског

поретка“. Развијене западне земље настоје да обезбједе

свој монопол у успостављању међународних односа након

слома двополарног свијета. Насупрот њима, Русија треба

да окупи и води народе и земље који нису вољни да своју

судбину предају у руке нових колонизатора опијених

паганском вољом за моћи и материјалним богатством.

378 Николай Бердяев, Истоки и смысл русского комунизма, YMCA –

PRESS, Париж, 1955, с. 152

313

„Ми Срби јесмо грешни, али није нам дано да бирамо

између Русије и Европе, Истока и Запада. Након драме

трећег светског, „хладног“ рата, свет се данас налази у

необјављеном, четвртом светском рату, који се тренутно

води на тлу Сирије, и прети да прерасте у отворени,

непосредни сукоб великих сила.

Погазили бисмо и издали завет предака, који су уз

велике жртве и страдања заједнички извојевали блиставе

победе, и обесмислили све што јесмо ако бисмо се упрегли

у кола која се спремају да прегазе Русију и униште читаву

нашу културу и цивилизацију. Русија нам је Богом дана,

она је наша – родна, а род се не бира, с родом се и живи и

мре“379.

Евроазијска метаполитичка заједница

Историја је отварање бића, истина је увијек и никада

у њој. Наше доба је преломно, опасније и богатије

могућностима него иједно друго до сада. Оно је упоредиво

са „непознатим добом првог запаљеног пламена,

проналаска оруђа, најранијих образовања држава“380. Чине

га модерна техника, саобраћај и везе који су сажели Земљу

у једну тачку, вишеструки раст становништва, еколошка и

социјална криза, сукоб Истока и Запада усљед сељења

моћи из атлантског у тихоокеански свијет, у Азију. „Право

на интервенцију“, којим Повеља ОУН међународној

заједници даје могућност да заштити народе од насиља

власти, Запад, самозвани владар свијета, у име „виших

379 Бранимир Куљанин, Руска идеја у постмодерном свету, у: Младен

Шукало (ур.), Годишњак 2/2012 Друштва чланова Матице Српске у

Републици Српској, Бања Лука, 2012, с. 86 380 Карл Јасперс, Филозофска вера, ПЛАТΩ, Београд, 2000, с. 104

314

етичких принципа“381 користи за очување своје надмоћи и

успостављање једнополарног „новог свјетског поретка“.

Други се не мире с том политиком.

Запад је цивилизација времена. Историјско вријеме је

кључна категорија супротстављена категорији простора.

Формациони тип философије историје заснован на

апсолутизацији времена је настао на Западу. По тој теорији

свјетску историју ствара Запад, научно-технолошки развој

временом уништава разлике култура и народи постају дио

једног јединственог модела друштвеног живота, који је,

разумије се, западни модел. Однос Запада и осталог свијета

је однос модерне и архаике, коју треба искорјенити.

Сматра се да формационе универзалије времена

превладавају цивилизационе разлике великих простора,

свјетских области. Данас је на дјелу побуна, теоријска и

практична, цивилизацијā и културā против њиховог

формационог обезличавања. Владајуће западњаштво у

Русији је од 1991. нечувено неодговорно „мијењало“

простор за вријеме, предавало другима огромне,

„најтромије“ дијелове државе да би убрзало њен

формациони развој.

Историјски, огромност простора напаја руски дух,

покреће вољу у ширину замисли. Изрођени западњаци се

највише боје ширине и снаге људских карактера које

порађа бескрајност руских простора. Са јачањем Истока и

Југа свјетска историја, коју је водио надмоћни Запад, се

претвара у историју новог сусрета различитих култура и

цивилизација. У њему исходи више неће зависити само од

једне стране. Пораз западне формационе у судару са

руском цивилизационом парадигмом развоја у савременој

Русији има свјетско-историјски значај. Стваралачка снага

других цивилизација и култура ће свјетској историји дати

381 Мајкл Хард . Антонио Негри, Империја, ИГАМ, Београд, 2005, с. 32

315

сасвим нови правац. Какве су одлике евроазијског

простора?

За настанак идеологије евроазијства као народне

тежње постоје сви услови. Након пропасти комунистичке и

либералне идеологије нова још није изграђена на

историјским друштвеним и духовним вриједностима

византијско-словенске православне цивилизације, ни

развијена у мјери која је потребна. И саму идеологију

треба развијати у ходу, онако како буду искрсавале

тешкоће не заборављајући никада да треба гледати у

будућност ослањајући се на прошлост. Треба мудро и

смјело стварати нову идеологију развоја јер се читав

савремени свијет налази на беспућу.

„Евроазијство је данас – најактуелније и најсвјежије

што се може наћи у историји руске политичке мисли нашег

стољећа“382. Један вијек након настанка евроазијског

покрета остварује се предосјећање првих евроазијаца да

Русија треба да се окрене Азији. Они су увиђали да „је

Русија не само 'Запад', већ и 'Исток', не само 'Европа', већ и

'Азија', и чак уопште не Европа, већ 'Евроазија'“383.

Историја руског западњаштва, а то су посљедња три

вијека, не само 20-ти, је „резултат систематског

несхватања од стране образоване елите друштва основā

руског поретка“384. Идејно оружје Русије је „искреност

срца“, а њена стварност је „вјечна утопија“. Уједињена

Европа је насљедница грађанског права, критичке мисли и

хуманитарног знања, па је логично питање на којим

382 А. Дугин, О евразийстве, у: Петр Савицки, Континент Евразия,

АГРАФ, Москва, 1997, с. 6-12, 7 383 Петр Савицкий, Континент Евразия, с. 137 384 Владимир В. Малявин, Для чего Евразия?, у: Развитие и економика,

Научный и общественно-политический алманах, Москва, но 6, июнь

2013, с. 46-71, 47

316

идејним и културним основама може стајати уједињена

Евроазија? Европљани и данас приговарају Русији за

ауторитарност њеног политичког поретка, који не поштује

права и слободе личности. С друге стране, идеал

„идeократије“, као азијски мотив у руској мисли, брзо је

довео до краха заграничног евроазијства међуратног доба

тоталитаризма. Осниваче евроазијства су оптуживали

прије свега за несхватање значаја слободе личности за

културно стваралаштво, за свођење сложених задатака на

спољашње уређење друштва. Евроазијство првог таласа је

у тежњи да изрази цјеловити дух народног живота на

језику страначког програма, као и све модернистичке

идеологије, пало у разорни догматски рационализам, и у

томе је било једнако комунистичком интернационализму и

национализму Бијелог покрета. Постоји и дубља

супротност између европског просвјетитељства и

азијатског култа духовне „просвјетљености“,

карактеристичног и за руско православље. Док прво

наводно васпитава самосталну личност, друго оставља

човјека зависним од друштва и државе, ма какви они били.

Историјском евроазијству и претходним покушајима

стварања истински руског свјетоназора својствено је

„еклектичко мијешање азијатског 'свејединства' и европске

аналитичке рационалности“385. Овај програм је као и

словенофилски остао скуп често дубоких, али једва

схваћених интуиција. Евроазијство је све до сада

недовољно изучено, на примјер, између осталог, разлика

између демократије и демотије386. Историју Евроазије и

385 Исто, с. 49-50 386 Демотија је органска демократија која не одбацује јерархију. Не

мора бити формализована у страначко-парламентарним структурама.

Претпоставља систем земских савјета, окружних, па и националних

представништава код малих народа. Развија се на основу општинског

317

евроазијства треба пажљиво изучавати да би оно временом

постало истинска философија, јер се закони устројства и

развоја Евроазије битно разликују од европских. Европа је

само полуострво, „нос“ огромног евроазијског простора.

Она је затворена, а Евроазија отворена према цијелом

свијету. О Евроазији се не може говорити у појмовима

националне идентичности, историјских формација,

друштвених установа и грађанске свијести које је створила

европска историјска и друштвена мисао. Прошлост треба

схватити у свом времену, јер је „историја неодвојива од

разумевања савременог света, који јој даје питања и смисао

постојања“387. У пулсу Евроазије испољава се нека Европи

непозната дубина људске природе. Распад Совјетског

Савеза, опасан и за Кину и друге велике земље, није

ријешио ниједан политички, привредни или друштвени

проблем, само их је отежао – створио је државе неспособне

за живот. И чак и упркос томе јединство евроазијског

простора постоји. Задатак евроазијске идеологије је да

ријеши питање тако да евроазијске земље буду уједно и

самосталне и заједно, јер се оне не могу раздвојити али ни

слити у једну безличну масу. Евроазијски простор је

омогућавао цијелим народима да се слободно премјештају

и мијешају, док су у Европи они чврсто везани за одређено

тло. Истинска основа „Руског свијета“ (Русский мыр) је, уз

империјско Pax Russica, па чак и насупрот њему,

спремност Руса да види „родног у инородцу“388, да му

призна не само формална грађанска права већ и пуноћу

самоуправљања, крестјанског „мира“. Тако су игумана, старјешину

цркве бирали парохијани у Московској Русији. Ако је демократија

формално супротна аутократији, „евроазијска демотија“ је спојива с

„евроазијским ауторитаризмом“. 387 Франсоа Фире, Радионица историје, Издавачка књижарница Зорана

Стојановића, Сремски Карловци - Нови Сад, с. 43 388 Владимир В. Малявин, Для чего Евразия?, с. 51

318

животних могућности. Евроазија је више него иједна друга

област свијета допринијела идеји јединственог

човјечанства. Јединство Евроазије тражи метаисторијски и

„метацивилизациони прилаз“389 (истакао Б.К.), не даност

знања, већ заданост исконског осјећања бића. Она је

културно-историјски необично постојан простор мада нема

једну јасно одређену цивилизацију. Евроазија је пра-тло

Европе, која је у вријеме варварских најезди била њен дио.

Запад је развој личне слободе и морални напредак везивао

за „стално усавршавање материјалне технике“ из које је

„црпео своју снагу, моћ и оправдање свог освајања света,

често насиљем, увек порицањем оних вредности које су му

се нашле на путу, а разликују се од његових“390. Европска

свијест је предметна, а евроазијска усмјерена на границе

искуства, што стварност чини сталном мијеном, а сазнање

неисцрпном дјелатношћу. Евроазијски свијет је у том

смислу силан изазов европском свјетоназору. Евроазијска

идеја допуњава и у одређеном смислу завршава европско

насљеђе.

Прва истина Евроазије је да је она „свијет великог

простора“391, кроз њу су прошли толики народи и канули у

Лету. Велики простор има своју стихијну дијалектику,

вјечно враћање другобитности бића превазилазећи све

лично и друштвено не дозвољава му да се учврсти и одвоји

од природе. Природа живог, одухотвореног тијела је

отвореност свијету. Људски дух је у свом трагању за

савршенством прошао пут „од мистике, која је негирала

свет, до материјализма који је негирао Бога“392, након чега

се човјеку открива пут ка блаженству. Нису само страх и

389 Исто, с. 52 390 Žan Servije, Istorija utopije, CLIO, Beograd, 2005, с. 27 391 Владимир В. Малявин, Для чего Евразия?, с. 53 392 Александар Мењ, Историја религије, ПЛАТΩ, Београд, 2005, с. 5

319

забринутост, већ тражење смисла, истине, добра и љепоте

покретали на бјекство од равнодушности свијета и празног

неба. Концентрични склоп евроазијског простора, пустиња

окружена степама, условљава и особену јерархију

друштвених и културних облика живота. Православни скит

и старчество, Јерусалим пребивају у сјени пустиње. Сама

Земља је у својој неисцрпној разноликости и

многогласности свето мјесто на ком се пројављује духовна

сила, пралик божанске мудрости. Пустиња је родно мјесто

духовног живота, просвјетљења које претходи искуству и

знању. Ни западњачки пут философирања није ослоњен

„искључиво на ratio, на разум који једино захвата апсолут,

и тиме себи супротставља источњачки пут који се ослања

искључиво на intuitio“393. У евроазијском простору, у

пустињи и степи, сва свједочанства истине се појављују

спонтано, живот је испуњен заносним очекивањем

невиђених догађаја. Пустињак је зрела и постојана

личност, јер је просвијећеност духа плод превладавања

себе кроз окренутост свијету. То је својство душе

испуњене љубављу према њему. Подвижништво

пустињака је обраћање материнском архетипу свих

кретања - непокретности - „сједећа медитација у будизму,

'столпничество' у источном хришћанству“394. Будистички

credo је њихово знање, „покретачка идеја будистичког

учења је идеја о свеопштој патњи“395, мудрост је у њеном

превладавању. Тајне духа испуњавају живот и саму

политику.

Духовно живјети значи бити отворен за мијêне и

сталну обнову бића, за будућност. Задатак вјерских обреда

на Истоку је био да обнове везу предметног и

393 Milan Damnjanović, Istorija kulture, Gradina, Niš, 1977, с. 84 394 Владимир В. Малявин, Для чего Евразия?, с. 55 395 Anri Avron, Budizam, ПЛАТΩ, Beograd, 2001, с. 119

320

допредметног, небеског свијета. Истински тоталитаризам

се не крије у „проклетој прошлости“ и срушеним идолима

већ „у нашој свијести, у нашој неспремности да увидимо

ново и, могуће је, посљедњи долазак тоталитаризма“396.

Постоји потпуна и тачна сагласност просторног и

духовног, културног склопа евроазијског свијета. Нема

коначног догађаја, у насљеђу тантријског будизма и

древнокинеском даосизму постоји представа о стварности

као „нествореном бескрајном простору“397. Тај чисти

простор је природа свега живог, а и стварнô вријеме је

слично свевременост тренутка, лишеног дужине. Истински

простор је средиште свега постојећег у ком нема ни

истовјетности ни разлике, кретање и мир су једнако варка.

Евроазијски свијет је простор двојног, спољног и

скривеног унутрашњег духовног кретања супротних

смјерова. „Тантрички су концепти с митском змијом која

гризе сопствени реп делили квалитет промена,

непрекидних из једне у другу, на такав начин да је сваки

текст увек отворен за најмање још једно читање“398. И

конфуцијанизам је тражио равнотежу између земаљског и

небеског, средњи пут (тао), у личном животу и људском

друштву. Пустиња све раствара и чисти срце до

дјевичанске бјелине, порађа духовно прозрење својствено

православном хришћанству. Сазнање се своди на увиђање

сопствене границе, одакле потиче средишња философема

азијатске мисли о „недвојности, то јест истовремено

неистовјетности и недјељивости свијести и бића“399.

396 Валерий Н. Расторгуев, Философия и методология политического

прогнозирования, Седьмая буква, Тверь, 2009, с. 174 397 Владимир В. Малявин, Для чего Евразия?, с. 56 398 Мирча Елијаде, Водич кроз светске религије, Народна књига .

АЛФА, Београд, 1996, Тантрички будизам, с. 51 399 Владимир В. Малявин, Для чего Евразия?, с. 57

321

Најјачи израз ове мисли је идеја о вези „људског“ и

„небеског“ начела, упркос њиховој супротности. Овај

мотив се појављује у најразличитијим историјским

облицима у цијелој Азији и заснива унутрашњу

цјеловитост евроазијске културе. Култ поклоњења

„великом претку“, родној пуноћи живота, чува тајну

бесмртности.

Од давнине је духовни и вјерски смисао

свакидашњице, празничност живота средишњи сиже

евроазијске митологије, небеско и људско се преплићу.

Човјек је позван да завршава дјело Неба, да достигне

небеско савршенство. Посредством космичког закона –

рта (Ригведа) све ствари опстају, у складу с њим „из сваке

дате радње морају увек баш кад треба... неминовно,

произаћи одређени учинци“400. Самовоља се као духовна

лијеност и „тајна безакоња“ строго кажњава. Демонско

начело је одсуство блискости неба и човјека. Свето је

истовремено божанско и демонско, а и средишњи појам

хаоса је двојан: постоје првобитни и посткултурни хаос.

Синергија неба и човјека је мјерило за утврђивање

типологије цивилизацијā евроазијског простора. За Кинезе

је главна особеност њихове цивилизације признање

првенства превентивног дејства, које одговара домисаоној

или чистој свијести. То је „антропофундаментализам“

насупрот тибетанском насљеђу, које се заснива на

теократском начелу. При том треба имати на уму да су у

Источној Азији сви богови произашли од људи високог

морала. У њој се кроз смјењивање вођства небеског и

људског успоставља равнотежа. Идеал је симфонија

свјетовне и духовне власти.

400 Тревор Линг, Историја религије Истока и Запада, Српска

књижевна задруга, Београд, 2000, с. 73

322

Јапанска историја, као и европска, порађа други

политичко-цивилизациони тип, који се од империјског

постепено своди на мјесни национални. Јапанска култура

је смјеса националистичких и империјских чинилаца. У

Јапану је, након пораза у Другом свјетском рату, умјесто

отпора атлантизму, превладала западњачка политика

изласка из Азије са којом је земља „ушла у састав велике

западне 'седморке'“401. Тајван је због непостојања културне

основе за стварање засебне нације усвојио западну

идеологију глобализације. У цјелини гледано, западна

цивилизација, материјално богата али духовно сиромашна,

се супротставља „источњачкој цивилизацији, заосталој по

свом спољашњем виду, али прожетој дубоком

духовношћу“402.

Стваралачко начело у евроазијском свијету је

сљеђење првобитне стварности која се препознаје као

„исконско самоодсуство“403, није стварање нове. Начело

сљеђења даје стратегију побједе која уступа противнику

предвиђајући његове поступке чиме се избјегава сукоб и

насиље. Духовна просвјетљеност омогућава беспрекорну

друштвеност. „Недјеловање“ је услов дјелатности,

културне норме имају животни значај. Стратегија сљеђења

препушта противнику да у стању неразликовања стварног

и могућег изврши избор.

У евроазијском свјетоназору не постоје грађанска

права, друштвеност и политика као јавно супарништво.

Политика се заснива на јерархији која искључује отворено

супротстављање, а поготово сукобе. То је јерархија

„искусних“ и „добрих“ и „неискусних“ и „недобрих“. Први

401 Александр Панарин, Реванш истории, Российская стратегическая

инициатива в XXI веке, с. 387 402 Anri Avron, Budizam, с. 119 403 Владимир В. Малявин, Для чего Евразия?, с. 60

323

су превладали своје самољубље и зато су достојни власти,

а други нису. Задатак мудрог владара је да смири себичне

расијавши њихове претјеране жеље у првобитној

цјеловитости бића. Субјективни ум је нужна појава, али

треба га превладати.

Мјера власти, која је и морални ауторитет, је степен

њене отворености према свијету, способност да одговара

промјенама, која доводи до равнотеже, усклађује свако

супротстављање. Та отвореност мудрог је сама чињеница

друштвености урођена животу, повезаности са свим

постојећим у његовој сталној промјењивости. Њу одликује

изузетна осјетљивост духа и за најмање промјене. Оваква

друштвеност има и морални значај. Мудрост управљања је,

дакле, способност да се одговори датом тренутку која се

уздиже до морално обавезујуће са-одговорности свега

живог.

Државност евроазијског типа захтијева потпуност. О

империји се не суди по престоници, већ по привлачности

империјског начела у крајинама, у тачкама њеног сусрета с

вањским свијетом, превладавања историјске стварности.

Такав простор општег сусрета је средиште Евроазије, које

остаје далеки руб великих цивилизација. Крајина

оправдава средиште у евроазијском геополитичком

моделу. У пограничним областима империје стварају се

зачеци спојева културā, који дају животну снагу новим

великим државама. По степама, пустињама и висоравнима

настаје јединствени простор разних култура, муза

међукултурног општења порађа машту о новим

империјама.

Државност се у евроазијском простору склапа по

вертикали личног усавршавања, самопревладавања. То је

политика уздизања империје изнад племенских заједница у

име „небеске“ дубине људског бића. Вјера је чуварка

моралног стања, она је најјача веза која држи људе заједно;

324

зато је за себе од њиховог оснивања захтијевала „трајан

утицај на цео животни ток држава“404. Други пол те

политике је пракса безимене свакидашњице, која се налази

ван не само права већ и обичаја. Ова два пола – првобитна

слобода, још неограничена политиком, и царско

самодржавље - су повезана нераскидивом унутрашњом

везом. Слободни народни живот и царска воља су двије

стране једног свемоћног била живота. Мјесне културе су

претпоставка империје, али кроз постепено срастање

духовних вриједности у свакодневном животу она их

претвара у национално-политичку идеју и идеологију.

Нада у пуноћу живота уздиже империју из мноштва

мјесних култура. Философско учење о личности,

проспологија или персонологија и човјечанство као сплет

културā од којих је свака „органско јединство“,

„симфонијско јединство појединачног и општег, саборна

личност“405 су претпоставка поимања субјекта историје.

Политика метаноје, покајања и поклоњења вишој

вриједности је својствена свакој политичкој заједници.

Стварност је сусрет општег и појединачног, у источним

језицима „управљање означава исправљање“406, сталну

тежњу ка истини и пуноћи живота. Још нас Платонов

дијалог учи да се њим „не доводи у питање неко други, већ

да смо кроз другога у питање доведени ми сами“407, човјек

може не бити у праву, а у односу на Бога никада није и не

може бити у праву. Важно је схватити да „нема значаја

мишљење које не сазнаје сопствене границе и да никакав

404 Јакоб Буркхарт, Разматрања о светској историји, Српска

књижевна задруга, Београд, 1996, с. 121 405 Милан Суботић, Пут Русије, евроазијско становиште, ПЛАТΩ,

Београд, 2004, с. 198 406 Владимир В. Малявин, Для чего Евразия?, с. 68-69 407 Ханс-Георг Гадамер, Европско наслеђе, ПЛАТΩ, Београд, 1999, с.

114

325

логос и никаква логика не важе ако их не носи ethos“408.

Владар источне империје влада свијетом управо зато што

се њиме испуњава бесконачна разноликост живота.

Бескрајна стихија свакидашњице је најближи пралик те

многоликости, „небеска висина“ врховне власти је њен

јамац. Оне се обе увиђају интуитивно, а не путем

посматрања и изучавања. Власт и друштво су недјељиви

једно од другог јер припадају једној првобитној

цјеловитости бића. Евроазијска метаполитика је окренута

граничним видокрузима искуства. Мада је нема у

друштвеној свијести, она је услов сваке дјелатности

човјека. Евроазијска политика није европска идеја

политике као друштвеног усаглашавања интересā разних

друштвених група већ идеја управљања кроз напримјетно

смиривање страстӣ и претјераних захтјевā поданика за

личном користи, па и саме идеје идентичности у

цјеловитости живота, без примјене насиља према њима.

Главна заслуга мудре власти је смјерност њених поданика.

Евроазијска државност даје образац метаполитичког

заједништва, безусловне отворености човјека свијету.

Људски живот је више од сваког формалног јединства у

оквиру свих друштвених установа и свих политичких

поредака. Свијест о ограничености свега стварног могућим

најављује уједињено, небеско човјечанство. „Све што је

постало јесте пролазно. Пролазни су не само народи, него

и језици, расе, културе“409. За неколико стољећа неће бити

западноевропске културе, као што ни Civis Romanus није

трајао више од неколико вијекова.

У историји се ништа не догађа одједном, ново

почиње док је старо још живо. То се „односи на етничку

408 Исто, с. 114-115 409 Освалд Шпенглер, Пропаст Запада, књига прва, Утопија, Београд,

2003, с. 237

326

историју још у већем степену него на историју

социјалну“410. У Римској империји су хришћанске општине

биле новостворени етнос са сопственим склопом и

особеним начином понашања. Оне су потиснуле носиоце

старе културе и поносно се назвале Ромејима, а побијеђенé

су назвале паганима, неотесаним сељачинама. Потомке

разноплемених хришћана ми данас називамо

византинцима. Да ли и данас судјелујемо у догађању „дуге

историје“ (Бродел), за чије ће плодове неко ново вријеме

морати тражити имена. Ако није успјело стварање

„совјетског народа“ то не значи да историјска потреба за

једним таквим, новим евроазијским етносом не постоји.

Савремени сусрет различитих култура је свјетско-

историјско питање „стварне сарадње, саосећања и

самишљења човечанства као питање његовог угроженог

опстанка“411. Европска историја је историја империјализма,

источњачка осјећајност је „као трешњин цвет, који са

првим пролећним лахором опада и враћа се основи из које

потиче“412. Али ипак разумијевајуће тумачење увиђа да су

ratio и intuitio само тежишта, да имају и своје наличје. Пут

разума је и источњачки, као што је пут интуиције и

западњачки.

„У Азији је синуло свјетло духа и тиме свјетска

повијест“413. Безмјерни азијски простор са својим

средишњим горјем, висоравни, која се грана у кинеску,

индијску и месопотамијску ријечну равницу, арабијском

пустињом и левантинским приморјем даје природну

основу историјског живота средишта свијета. Горштаци,

410 Лев Н. Гумилёв, Сочинения 2, Древная Рус и Великая Степь,

Институт ДИ ДИК, Москва, 1997, с. 238 411 Milan Damnjanović, Istorija kulture, с. 85 412 Исто, с. 86 413 Hegel , Filozofija povijesti, с. 106

327

равничари и приморци су се бавили први сточарством,

други земљорадњом, а трећи трговином и бродарством, из

чега поничу и а) патријархална самосталност, б)

власништво, с њим господство и ропство, и, коначно, в)

грађанска слобода. Кина, Индија и Вавилон су постали

културне земље у смислу прелаза са номадства на

сједилаштво, и бригé за будућност кроз својину и

занатство, али се нису отворили према мору, остали су

затворени у себе. Тај прелаз је остварен у Европи.

Хришћани су у научним установама Александрије

видјели пријетњу својој вјери и начину живота и 391.

опљачкали Библиотеку. Ипак, „смртни ударац су јој

нанијели мухамеданци, који су, освојивши Александрију, у

потпуности уништили Библиотеку 641. године, сматрајући

за непотребну старудију сваку књигу ако она није била

Куран“414. Тако је у пламену нестала ризница мудрости и

знања старог свијета. Евроазија је истинско средиште

свијета, живом преплетеношћу својих цивилизација и

култура она треба у коријену да онемогући такав начин

мишљења и дјеловања. У њој је најмање пожељан било

који фанатизам, „сукоб цивилизација“ (С. Хантингтон) је

подводни гребен о који се може разбити и најплеменитија

намјера. Александрија је парадигма противрјечности

великог свијета. У хеленистичкој престоници културе на

размеђу Евроазије и Африке, Истока и Запада, Филон је

први покушао да слије грчку философију с библијским

духом. Ту је и Катехизисна школа с краја 2. вијека

покушавала да обједини хеленистичку философију и

хришћанство, настала је патристика, која је постала основа

европске средњевјековне мисли. Савремени човјек живи на

граници великих временā и просторā, древна културна

414 Джованни Реале и Дарио Антисери, Западная философия 1

Античность,ТОО ТК «Персеполис», Санкт-Петербург, 1997, с. 264

328

престоница хеленистичког свијета нам може бити

незамјенљиви узор. Вјероватно ће „сукоб Запада с осталим

свијетом бити признат за најзначајнији догађај савремене

историје“415, треба спријечити да он и даље тече по старом

империјском правилу „подијели па владај“ (divide et

impera).

Данас се затвара велики круг; средиште свјетске

историје се након кретања јужним ободом Евроазије

(Кина, Индија, Персија, хеленски и римски свијет),

преласка кроз Средоземље на Атлантик, источни па

западни, и преко америчког континента на Пацифик, из

Новог враћа у Стари свијет (Кина, Јапан, Индокина),

отвара се нови источни чин историјске драме. Русија је

изашла из СССР зато што је хтјела да насупрот

„јединственој евроазијској судбини“416, изађе из Азије и

„азијства“, да иза леђа својих дојучерашњих суграђана из

Средње Азије и Закавказја уђе у „европски дом“. Нису је

примили, њене наде су се изјаловиле. Понижена и

одбачена, она се враћа себи и Азији. Потврдило се по ко

зна који пут да је Евроазија недјељива, да „органској

цјеловитости“ евроазијског простора није могуће

супротставити произвољно разграничење њених

„напредних и „заосталих“, „европских“ и „азијских“

дијелова. Насупрот „сукобу цивилизацијā“, мир и сарадња

дају једину истинску могућност за опстанак и напредак.

Притом је важно да тај повратак протиче у знаку

духовности великих евроазијских цивилизација међу

којима православна култура не заузима посљедње мјесто.

415 Арнолд Дж. Тойнби, Цивилизация перед судом истории . Сборник,

Издательская группа «ПРОГРЕСС» . КУЛЬТУРА, Москва – Ювента,

Санкт-Петербург, 1996, с. 155 416 Александр Панарин, Россия в цивилизационном процессе (между

атлантизмом и евразийством), с. 242

329

Напротив, и просторно и духовно она је средиште свијета.

Хегел је писао да сјевер Азије, Сибир „лежи изван

повијести“417. Током 20. вијека он је постао главни

предмет борбе за природна богатства и престиж. Ако га

Русија, заједно са својим пријатељима и савезницима,

одбрани од похлепних освајача и цијела наша

цивилизација и култура може имати велику будућност.

Руска национална свијест је од древних времена

напајана осjећањем „богоизабраности и богоносности

Русије“418, та мисао прожима идеју Москве као Трећег

Рима, кроз словенофилство тече ка Достојевском,

Фјодорову и савременим словенофилима. Русија и

словенски православни свијет су јединствено мјесто на

свијету на ком се може десити истински сусрет и сливање

источних и западних народа. Историја није прошлост већ

прошлост и будућност у садашњости, свако покољење

рјешава задатке свог времена увидом у прошлост и

предвиђањем могућих исхода свог дјеловања ослањајући

се на своје појмове, вриједности и идеале. Сваки

концептуални модел је „интуиција историје као

цјелине“419, друкчије и не може бити у савременом

глобалном свијету. Методолошка сумња према

застарјелим европоцентричним прилазима историји је

услов њеног објашњења и разумијевања. Европа је ипак

само „нос“, високо уздигнути нос Евроазије.

Постиндустријско друштво

Настанак постиндустријског информационог

друштва обнавља и заоштрава сукоб техничке и

417 Hegel , Filozofija povijesti, с. 107 418 Николай А. Бердяев, Русская идея - Судьба России, с. 226 419 А. С. Панарин (ур.), Философия истории, с. 338

330

хуманитарне културе. То је сукоб вриједности, али и

историософских, социокултурних парадигми. Кључна

питања су: - хоће ли се ново друштво, као и индустријско,

развијати на логици техничко-инструменталног приступа

свијету, која је нововјековни Запад супротставила другим

културама, или ће обновити нека традиционална начела

људског постојања, - да ли је покретачка снага

постиндустријског развоја технологија, нови талас научно-

техничке револуције, или људски дух, вриједности, - да ли

ће индустријске државе сачувати своју предност или ће се,

у складу са новим потребама времена, средиште свјетског

развоја премјестити у друге, друкчије културе и просторе?

Одговор глобалистике на прво питање је да постојећи

развој индустријске цивилизације води у еколошку,

привредну, друштвену и духовну пропаст. Правац развоја

се мора у најскорије вријеме промијенити. Друштво свој

технички развој треба преусмјерити тако да се развија по

новој, коеволуционој парадигми, у складу са природом,

али и духовним насљеђем. За православни свијет

првенствени задатак је истраживање византијског

насљеђа, источне патристике. Кључни у том насљеђу

„појам синергијности (истакао Б. К.) – усаглашавања,

спрезања начелā различите каквоће – суштински се

разликује од западног субјект-објектног принципа, при ком

'другобиће' иступа не у својству вриједности по себи, већ

као објект додавања вољи која покорава и преображава“420.

Друго, треба испољити особености словенског духа.

Мада је политички и вјерски разнородан, словенски свијет

има један, свој оригинални културни образац. Културолози

и философи говоре о женственој њежности словенске

душе, насупрот њемачкој мушкој грубости. Двојност

420 Александр Панарин: Реванш истории, Российская стратегическая

инициатива в XXI веке, с. 285-286

331

мушког и женског начела порађа унутрашњу динамику

цјелокупне свјетске културе, у једним раздобљима

културно-историјског циклуса треба одлучно дјеловати, у

другима бити стрпљив и мудар. Култ рационалности,

организације и дјелотворности у техничкој цивилизацији је

обожавање мушког начела. Данашњи хаос у природи и

друштву упућује на обнову женствености у култури.

Словенски тип мишљења је прелаз између источног дао и

западноевропског рацио, пантеистичке осјећајности и

картезијанског формализма. Наука је признала да њен

рационализам упроштава сложене појаве у економском,

технолошком и другим облицима „лапласовског

детерминизма“. Свођење сложеног на просто није само

епистемолошко већ и културно, високе духовне побуде

„учитељи“ нашег доба су сводили на економске (Маркс),

полне (Фројд) и животне (Ниче). Ово свођење је и морално

спорно, урокљиве очи гасе непризнате високе, племените

побуде. Рационалистички редукционизам изопачава слику

свијета, али и моралну свијест човјека.

Треће, треба поново оцијенити и осмислити основе

словенско-туранских веза, које чине језгро

многонационалне руске државе. Разнородни културни

типови, састављени од различитих начела ће вјероватно

бити способнији за прилагођавање захтјевима

информационог друштва него етнички цјеловити због своје

веће културне отворености. На евроазијском простору

симболичке фигуре земљорадника и коњаника (номада) су

представљале Словене и Турке. Постмодерна,

постиндустријска цивилизација ће повезивати могућности

разних култура претварајући их у субкултуре новог

друштва. Она ће се одликовати бржим развојем општих

теоријских и методолошких знања него примијењених,

хуманитарних него техничких, синтетичких него

аналитичких. Руску евроазијску културу одликује управо

332

та несразмјера. Она се лакше сналази у свијету великих

идеја него технолошког „приземљивања“ нових начела у

дати простор и вријеме. Та особина руске културе се из

слабости у техничкој цивилизацији може преокренути у

њену предност у времену нових великих историјских

трагања и везā у ком ће људски капитал и хуманитарно

знање играти главну улогу. Чак ни висока стручна знања

не дају одговарајуће резултате ако нема истинске

заинтересованости за рад и стварање. „Питање нашег

времена је да ли смо способни за даровање“421, друштво

није засновано на размјени, како сразмјерној тако ни

несразмерној. Она је заблуда трговачке цивилизације.

Одушевљење и надахнуће покрећу напријед.

Шинтоистичко-будистичка етика се показала као значајна

предност Јапанаца у односу на друге народе који су

запоставили своје духовно насљеђе. Културолошки

доживљај свијета може спасити земље од неумјереног

полета модернизаторā. У руском друштву, чији је образац

током 20. вијека било индустријско предузеће, треба

обновити запостављену хуманитарну елиту. Најважније је

схватити да не треба човјек да се прилагођава техничкој

средини, да служи као средство у њој, већ да она треба да

служи човјеку.

Питање о средиштима свјетског развоја је

вишестрано. Свијет треба да се демократизује, да се из

једнополарног, какав је био 1990-их, претвори у

вишеполарни или двополарни. Данашње стање је олигопол

три свјетска региона (САД, Западна Европа, Азијско-

тихоокеански регион). Сама динамика премјештања

421 Бранимир Куљанин, Постмодернистичка де(кон)струкција личности

и друштва у глобалном свијету, у: Срђан Душанић (ур.), Друштво

знања и личност: путеви и странпутице (де)хуманизације,

Филозофски факултет, Бања Лука, 2012, с. 375

333

средишта се одвија по ноосферној дијалектици, преломима

у духовном простору човјечанства. Док бивши побједници

слабе, побијеђени се уздижу. Идеали и вриједности

данашњих владара свијета су видно застарјели, нову

парадигму развоја ће створити они који су изгубили

утакмицу по старим правилима. Скривена мудрост

историје је у томе што ново доносе губитници, а не

побједници који се удобно осјећају у садашњости. Тај

преокрет, који се не ограничава на морално искуство, је

описало хришћанство. Преиспитивање техноцентричног

модела развоја свијета ће довести у питање водећи положај

САД у њему - духовно, а затим и политичко вођство ће

преузети друге земље и цивилизације. Безобзирност те

земље у остваривању њене политике суочава је с

„панконтиненталним неприхватањем њезина глобалног

водства, што би за посљедицу имало губитак стратешке

превласти у Евроазији“422. Заокрет може бити резултат

преиспитивања самог Запада или развоја новог обрасца у

другим културама. Запад као побједник у Хладном рату

поратни свијет поистовјећује с постиндустријским, његова

спремност на самопреиспитивање не постоји; напротив, он

је свим својим дјелима (ширење НАТО на Исток,

наоружавање, „обојене револуције“ у сјеверној Африци и

на Блиском Истоку, грађански рат у Украјини и покушаји

његовог изазивања у Русији) показао да не одустаје од

крајње намјере коначног успостављања своје планетарне

империје. Та неразумна, суманута политика, коју САД

проводе с упорношћу манијака, је већ довела свијет на

ивицу новог свјетског рата. Док су сви други, бивше

совјетске републике и земље-чланице „социјалистичког

лагера“, пожурили да се представе као невољне жртве,

422Zbigniew Brzezinski, Američki izbor – globalna dominacija ili globalno

vodstvo, Politička kultura, Zagreb, CID, Podgorica, 2004, с. 88

334

послије распада Варшавског савеза и СССР, једини

одговорни за тоталитаризам на оптуженичкој клупи остала

је Русија; по тој логици, треба завршити са њеним

постојањем да не би поново постала пријетња

„цивилизованом“ свијету. Смртна пресуда је донесена

прије него што је судски поступак и почео.

Истински природа тоталитаризма је прометејска,

модернистичка. Индустријско насиље над природом и

политичко насиље над човјеком су само двије стране једне

исте медаље. Тоталитаризам и технократија су сијамски

близанци, срасли један с другим. У технократском систему

власти превладава наука, техничко и информацијско

знање. Извор друштвене моћи је у области научне,

технолошке рационалности. Технократија је дио

технобирократског система власти, који „тежи да влада, а

не да управља“423, у име „науке“ доноси све кључне

одлуке. Америчко друштво, упркос свим својим

демократским заклињањима, постаје све више

тоталитарно. У том кретању прешло је црвену линију и у

вањској (упад у Украјину, „Русский мир“) и у унутрашњој

политици (противзаконито прислушкивање грађана,

расистички полицијски терор). Идеологија либерално-

демократског америчког друштва све отвореније прелази у

фашистичку (говор предсједника Обаме у војној академији

West point 2014.). Тоталитарна природа америчке

политике, вјера САД у властиту „изузетност“, неодољиво

подсјећа на нацизам Хитлерове Њемачке. Украјински

клеронацисти, бандеровци, су у фебруару 2014. насилно

заузели власт уз помоћ САД и низа европских земаља.

Отпор тоталитаризму треба да буде уједно и отпор

технократији.

423 Aljoša Mimica, Marija Bogdanović, Sociološki rečnik, с. 612

335

Просвијећена поразом, у тешком геополитичком

положају, Русија је суочена са задатком да створи своју

нову стратегију. Поставља се питање ко је друштвена

основа, субјект новог глобалног препорода? Из тог стања

Русија може изаћи покретањем својих хуманистичких

могућности. Како развијати руску културу у 21. вијеку?

Ослобођење друштва од марксистичке идеологије може

отворити пут којим је она ишла посљедња три вијека.

Кључно је питање међусобног односа њеног руског

народног и западног чиниоца. Претходно је потребно

изучити вриједност и значај совјетске и постсовјетске

културе у руској и свјетској историји. Посебно треба

изучити утицај западног постмодернистичког искуства на

њу. Постмодернизам одбацује основе културе западне

модерне. Вриједности индивидуализма и рационализма су

непосредно супротне онима које владају у руској култури.

И сам Запад те вриједности преиспитује у условима

савремене кризе. Руска култура преживљава „период збрке,

распада, одумирања совјетских кодова, што се продубљује

некритичким и несвјесним копирањем одвојених

елемената западног постмодернизма без било какве везе с

историјским традицијама руске културе и њеном

логиком“424. Русији је потребан нови заокрет, вијек људи

способних да разорни правац постмодернизма преокрену у

стваралаштво на исконским вриједностима руске народне

културе.

Руска култура у Евроазији

Након развала СССР у руској политици је превладала

идеја обичне националне државе, мада је култура и даље

424 Александр Дугин, Обществоведение, Евразийское движение,

Москва, 2007, с. 712-713

336

живјела под знаком идеје Русије као особене врсте

цивилизације, која је настала и развија се у Евроазији.

Умјесто уласка у „европски дом“ Русија се нашла

осамљена. На читавом постсовјетском простору јачало је

племенско мишљење, право је одступало пред силом.

Парадокс је у томе што су се народи који су тежили својој

политичкој самосталности, борили се за демократију, када

су је добили нашли далеко иза оног што су имали у СССР.

Варваризација је захватила све стране живота – привреду и

политику, друштво и културу, свакидашњицу. Пред

читавим овим свијетом се поставило неумитно питање

обнове јединства у неком новом облику или прикључења

другим цивилизацијама (западној, муслиманској,

тихоокеанској). Док је већина народа била за обнову

цивилизационог јединства и заједнички напредак,

политичари и националистичка интелигенција су тежили

политичкој и културној ауторитарности, монополизму и

монологу, насупрот на дијалогу заснованој отворености и

трпељивости.

Не само у постсовјетском и постсоцијалистичком

простору, већ у свјетским размјерама сударају се

монолошки и дијалошки тип политичке културе и начина

живота. Хуманизација друштвеног живота почиње од

„признања воље другог, прихваћеног као равноправан

субјект“425, управо ту је хуманитарно мишљење као

хуманистичко супротстављено социјалној механици

тоталитаризма. Начело дијалога се остварује кроз

превладавање егоцентризма. Мит о сукобу цивилизацијā је

идеологија етничког и вјерског издвајања и затварања,

усмјерена против развоја цивилизације. Цивилизационе

везе се не своде на етничке и вјерске, разни народи морају

сарађивати и повезивати се на одређеним просторима,

425 А. С.Панарин, Философия политики, с. 54

337

морају живјети заједно. Основа културе је сагласност о

жељеној будућности и усклађивање напорā за њено

достизање. Животни идеал је оно што повезује људе

најразличитијих временā и поднебљā. Совјетски

комунизам је био стварна алтернатива етничком

сепаратизму и вјерској искључивости, његова пропаст не

ослобађа никога од обавезе тражења путева заједничког

живота. Етнички и вјерски сукоби и ратови не рјешавају,

већ напротив отежавају проблеме.

Запад их изазива и подржава из својих кратковидих,

малоумних циљева и интереса. Западне елите су увјерене

да никакви догађаји на Истоку не могу поколебати етнички

и вјерски неутралну политичку нацију у њиховим

земљама. Главни циљ изазивања сукобā је спречавање

могуће обнове Русије као моћне државе на основу новог

уједињавања народā овог дијела свијета. Стварни избор

није између америчког „топионичког котла“, у ком нестају

народи, и етничких и вјерских сукоба. Руска евроазијска

цивилизација је обухватила толике земље и народе зато

што је чувала етничку и вјерску особеност разних народā и

уједно их усмјеравала на заједнички живот, међусобно

разумијевање. Дијалошко начело руске културе

Достојевски и Бахтин су уздигли на раван философске

теорије. То начело треба сачувати и даље развијати. Запад

је свијету наметнуо формационо потискивање старијих

култура новијим, херменеутика је дубока осуда западног

културолошког монизма, који искључује равноправан

дијалог са другим.

Херменеутика је теорија или вјештина тумачења,

блиска граматици, реторици и дијалектици, али је блиска и

аристотеловској philosophia practica (sive politica), која је

чинила „систематски оквир свих 'вештина' уколико су све

338

оне биле у служби polis-а“426. Практичка философија је

највиша, јер је човјек политичко биће. Пракса је начин

живота, једини човјек дјелује на основу знања и слободног

избора (prohairesis), у чијој основи може бити и тежња ка

уживању, моћи, части. Људска пракса није једнозначно

одређена природом као код животиња, већ њом управља

врлина грађанина (arete), различита у разним културама.

Практичка философија је избор, дјеловање на основу

знања добра, тојест најбољег начина живота.

Херменеутика је теорија и метод тумачења, односно наука

о вјештини тумачења у служби праксе. Првобитно је била

вјештина тумачења тешких списа, књижевних (старих

хебрејских, хеленских и латинских), теолошких,

законских, у примјени на спорне случајеве, на примјер

римског права у новој Европи, и других. Херменеутика је

довела у питање идеале хуманизма новог вијека и почела

будити историјску свијест.

Она није само вјештина тумачења списā, већ и

практичка философија, као што и етика као учење о

ваљаном животу претпоставља живи етос. И вјештина

разумијевања насљеђа (светих књига, правних и

књижевних списа) је и његова предаја. Велики лом била је

Француска револуција, која је довела до подјеле европске

цивилизације на националне културе. Заједничко

хришћанско насљеђе је отишло у други план. Романтизам

је, као сјетна жудња за разумијевањем прошлог, породио

универзалну херменеутику, са њим се рађа историјска

свијест. Повратак изворима, разумијевање прошлости је

постао задатак херменеутике. Њен смисао се не може

схватити из перспективе садашњости. Херменеутичка

методологија романтичарā (егзегеза) је у свом тумачењу

426 Ханс-Георг Гадамер, Ум у доба науке, ПЛАТΩ, Београд, 2000, с. 50

339

историје изгубила из вида везу херменеутике и практичке

философије, у њој се губио живи патос истраживања.

Тек са одлучним преиспитивањем модерне културе

(Ниче, психоанализа, критика идеологије) херменеутика је

стекла универзални значај. Нови појам тумачења и

херменеутике (Хајдегер) садржи „потпуно нов појам

разумевања и саморазумевања“427. Нема коначног

схватања, тумачење је увијек на путу. Коначност људског

бивствовања и знања нас упућује на то да је једини начин

разумијевања долажење до увида у питање (потребу,

интерес) на које је одређени став, теоријски или

практични, одговор. Философска херменеутика „исказе

тумачи као одговоре на питања која треба разумети“428.

Она је блиска практичкој философији, разумијевање је као

и дјеловање увијек опасан подухват, али као изазов може

да допринесе проширивању наших искустава и видокруга.

Разумијевање је међусобно зближавање. Расправа може

бити плодна само ако се нађе заједнички језик, она мијења

учеснике, што је одређени напредак. Разговор доводи до

стапања њихових хоризоната. У нашем разумијевању

увијек су на дјелу неке неисказане, непознате

претпоставке, оно је увијек и стицање дубљег

саморазумијевања. Друге културе као партнери управо

помажу превладавању једностраности властитог искуства,

начина живота и мишљења.

Формационо мишљење тежи да што прије оконча са

мучним му разликама свијета, отпором разнородне

културне „архаике“ једином исправном водећем обрасцу.

Насупрот њему, дијалошка култура се узда у многогласје и

сарадњу различитих начела. Цивилизациони прилаз је

427 Исто, с. 61 428 Исто, с. 64

340

„феноменолошка анализа историје“429, истраживање

јединствених, непоновљивих културно-историјских типова

насталих на одређеном простору у особеним природним и

друштвеним условима, који се међусобно дубоко разликују

по својим одликама. Општење различитих култура, дијалог

је највише одређење ума, друштвених и личносних односа

чији циљ није истраживање ствари већ узајамно

разумијевање. Херменеутика је практичка философија.

Практични чин и теоријски интерес су међусобно дубоко

условљени. Тежња за теоријским знањем искључује било

чије интересе, али у неодвојивости знања и чина, praxis,

примјена знања је оно што има неоспорно првенствени

значај.

Парадокс Запада је у томе што је начело плурализма

– трпељивости, дијалога и сагласности ограничено на

страначки политички плурализам унутар цивилизације,

али је искључено у односу према другим културама. Тако

је настала замисао западњачења. У Русији је управо

супротно начело културолошког мноштва, трпељивости и

пажње према искуству других, било повезано с

политичким монополизмом власти, самодржавном

политиком која није трпјела ничије супротстављање.

Обнова цивилизационог јединства постсовјетског простора

је могућа само као дијалог културā, јер је национална

самосвијест народā у великом успону. Способност за

сарадњу са другима добија судбински значај. Навоља је у

томе што су носиоци политичке власти људи који су

изашли из „комунизма“, далеки од руске православне

културе, неспособни да истинске културне вриједности

претворе у политичку вољу. Културна неукост те елите

порађа њено недостојно поклоњење Западу. Културно-

429 А. С. Панарин (ур.), Философия истории, с. 391

341

цивилизациони задатак Русије у Евроазији захтијева

сасвим други ниво знања и мишљења.

Руски цивилизациони спој, насупрот западном, тражи

не поништавање већ оживљавање културних вриједности у

неком новом свјетлу. Питања учвршћења цивилизације,

усаглашавања разнородних друштвених, етничких и

вјерских чинилаца Запад рјешава удаљавањем од

вриједносних начела путем формализације. Кантова

формализована етика је моралност усмјерена на

психолошки и културно незаинтересован категорички

императив. Полазећи од апстрактног човјека Кант је, као и

сви моралисти, принуђен да дýгý даје „произвољни

садржај“430, образац су Христово васкрсење и живот: „У

сину човјечијем дан је не само дýг, већ и садржај дýга“431.

Кроз Христа је човјечанство принијело покајање и жртву,

препородило се. Смртност тражи од људи, грешних синова

умрлих очева, заједничко дјело васкрсавања.

И теорија размјене је утврдила вриједносно

неодређена начела сарадње, корисност без саосјећања. У

политици је развијан тип културе који забрањује расправу

о вриједностима ограничавајући могући политички

договор на интересе. У области занимања „научна

организација рада“ је полазила од непредузимљивости

радникā, који јасно разграничавају рад и живот, дужност и

одушевљење. Западна цивилизациона стратегија је

постројена на осјећајној и вриједносној равнодушности

човјека. Та цивилизација сваку друштвену дужност

ослобађа вриједносних оптерећења.

Веберовска технобирократска рационалност је

одразила општи цивилизациони идеал Запада.

430 Н. Ф. Федоров, Собрание сочинений в четырех томах, том

четвертый, ТРАДИЦИЯ, Москва, 1999, с. 25 431 Исто, с. 25

342

Универзалије те цивилизације чини одређени тип

упроштавања – избацивање свега што носи одушевљење.

Већина западних установа искључује етику одушевљења у

корист етике рационалности. Међутим, та начела

друштвеног аутоматизма, „безосјећајне корисности“ не

дјелују у незападном, а поготово у руском простору. Руски

цивилизациони тип није ирационалан, он је вриједносно-

рационалан, док је западни циљно-рационалан. Људски

„разум и воља, као форме бесконачног“432 се не

задовољавају биолошким, свакидашњим животом. Дух

тежи сазнању савршеног добра и остварењу свеопштег и

безусловног у свему појединачном и условном. Живот

добија морални смисао и вриједност у тежњи за

савршеним сједињавањем са безусловним добром. Оно у

себи садржи норму људског односа према свему.

У Русији је личносни улог у дјелатност виши од пуке

сврсисходности, ако је личност вриједносно

заинтересована, и знатно нижи од траженог ако је она

незаинтересована. Овдје не дјелује ни теорија размјене:

људи се осјећају позваним за „више служење“ и тада су

спремни на пожртвован рад, а ако су незаинтересовани

тачност сразмјерне размјене их не обавезује. Руски

цивилизациони тип је етички – не у смислу неке више

моралности, већ неспособности да се разликују обичне

свакидашње обавезе и више служење. Руска духовност је

одбојна према законској, формализованој, „фарисејској“

етици. За човјека је најтежи задатак побједа „над самим

собом, јер грех продире у све поре нашег бића“433.

Природа човјека је саборна, друштвено-историјски живот

432 Владимир Соловјов, Изабрана дјела, том I, Филозофија морала,

ЦИД, Подгорица . ИЦ, Цетиње, 1994, с. 513 433 Сегеј Булгаков, Светлост невечерња, БРИМО . ЛОГОС, Београд,

2005, с. 372

343

је дио космичког живота. Највећа снага друштвеног

живота је снага моралне идеје, воље да се оствари правда у

друштвеним односима. Послије бољшевичке „културне

револуције“ и владајући десни западњаци, либерали су

покушали да измијене руски културни образац, проводећи

моћну пропаганду „развјенчања вриједности“. На нивоу

власти то су беспоштедни сарказми упућени националној

култури, а на нижем све што трује изворе моралног

надахнућа. Циљ те нове либералне педагогије је да се што

је више могуће „охлади“ вриједносно предузимљива

личност, да је усмјере према „законима тржишта“.

Уништавањем вриједносне рационалности, схваћене

потпуно супротно - као ирационалност, није добијена

циљна рационалност западног типа, већ масовна провала

противдруштвених стихија. Поставља се оштро питање да

ли продужити културну и вриједносну разградњу Русије да

би се добио западни рационални тип, или покренути

стваралачке могућности руске културе? Духовна

малокрвност на руском тлу је врло опасна, јер се из те

празнине може појавити само нихилизам – претварање

народа у очајну масу која се расељава по цијелом свијету.

Вриједносну усмјереност руске културе одбацују они

који не желе обнову величине Русије. Али треба знати да

Русија, мада као велика држава није лак партнер бранећи

вриједности различите од западних, остаје носилац

цивилизационих начела управљивог и предвидљивог

свијета. Изједначавање вриједности путем западне

надмоћи је у начелу неоствариво. Западњачење је

варварство. У њега води ломљење вриједности и норми.

Задатак савременог човјечанства је да успостави сарадњу

свих цивилизација у њиховом заједничком

супротстављању варварству као општој опасности. Свака

цивилизација је развила своју стратегију његовог

превладавања. Кроз супротстављање насилном

344

западњачењу морају се сачувати цивилизационе

могућности човјечанства и појачати кроз плодан дијалог

свјетских култура.

Руски постмодернизам

Руску културу одбацују као наводно застарјелу.

Позитивизам је мјери утилитарно-потрошачким мјерама,

пита да ли је допринијела технолошком развоју и

богатијем животу. Култура не може служити ни једном

типу свијести, она је многострана, садржи разне начине

живота и супарничке стратегије. Не може се сводити на

прагматични морал успјеха, у њој има мјеста и за стоички

морал неуспјеха и хришћански морал „блажени кротки

духом“. Снага хришћанства је у „кроткости и трпљењу, а

не у власти“434, без љубави нема истинског живота.

Човјеку је потребан духовни живот, живо срце, воља и ум.

Да би култура обезбједила дугорочну стратегију

преживљавања треба да садржи мноштво различитих

језика и пракси. Нестрпљиви покушаји да се култура

користи за наметање дјелотворног начина понашања

заборављају да напредак временом мијења своја мјерила и

да се не може захтијевати од културе да служи

комунистичкој, либералној или некој другој етици.

Култура као и живот има своју властиту вриједност. Данас

су преокренути приоритети. Многи су журно признали

потрошачке вриједности, оптужујући руску културу да

није створила дјелотворну привреду и високе технологије.

Међутим, људи који предосјећају рађање новог доба,

других мјерила истинског живота, требају се изложити

опасности да бране данас одбачене вриједности.

434 Протоиерей Георгий Флоровский, Восточные отцы IV века,

Издательство Белорусского зкзархата, Минск, 2004, с. 266

345

У првом реду треба признати првенство културе пред

науком. Преврати у науци се припремају заокретима у

поретку вриједности. Култура је „подсвијест“ науке, она

покреће мијењање истраживачких парадигми. У култури

постоје два поретка начелā, од којих је један извор

класичне западне науке, а други је чинилац посткласичног

заокрета. Западна цивилизација је своју особеност

показала од доба препорода. Тада настају идеје, које су

постале основа класичне науке.

Прва је социоцентризам. Друштво од настанка

буржоаског начина производње утврђује своју независност

од природе, себе схвата као цјелину која се сама одређује.

Долази до раскида везе друштва са природом; она се

умртвљује и губи своја пријашња пантеистичка својства,

која човјека обавезују на сапреживљавање, пијетет.

Природа постаје мртва твар, која човјека ни на шта не

обавезује, извор добара и мјесто за сваки отпад. Социјални

центризам се оправдава умртвљавањем природе.

Друга је механички редукционизам, упроштавање

свођењем живог на мртво. У науци се утврђује двојност

живе и неживе природе, при чему нежива постаје модел

сазнања. Све живо у природи се са својим

„неправилностима“ посматра као извор искривљавања

геометријске строгости траженог научног поретка,

занемарује се као безначајно мала величина у поретку

мртве природе. Циљ западне техничке цивилизације је био

да сељака и занатлију, заљубљене у своје окружење и

посао, претворе у „механички расчлањив, бескрајно

податљив материјал, који се покорава административно-

управљачкој 'формули'“435. Ти програми „рационализације“

и „адаптације“ „људског фактора“ су смјештали човјека у

435 Александр Панарин, Православная цивилизация в глобальном мире,

с. 141

346

прокрустову постељу индустријске организације.

Механичка цивилизација се у Русији борила против

органског живота сељачке православне земље.

Трећа је конгломеративност. Нежива твар постаје

образац простора науке зато што се појављује као

конгломерат, који не омета технолошку самовољу. Оно

што је сувишно за човјека може се одлучно одстранити, а

корисно издвојити. Научник новог вијека поступа са

природом као савремени радикални реформатор са

културом, одсијеца оно што му изгледа сувишно.

Против механичког разума „прометејске науке“

најодлучније се побунила руска култура Сребрног вијека.

Руски духовни препород је припремио и други правац

сопственог научног мишљења, „руска самобитна

философија је по себи непрекидна борба између

западноевропског апстрактног Ratio и источно-

хришћанског, конкретног, богочовјечанског Логоса и

непрестаног достизања дубина космоса конкретним и

живим умом, који се стално уздиже на нови степен“436.

У руској култури 19. и 20. вијека се образују три

моћна тока који су бацили изазов основним поставкама

западноевропске научне класике и врло изгледна са

становишта заоштравања глобалних проблема.

Први је руски космизам. Он је алтернатива

социјалном центризму, који одваја човјека од природе и

проповиједа независност друштва од космоса. Први пут

послије злосретног метафизичког раскида новог вијека

покушава се вратити човјек природи, а природа човјеку.

Искуство показује да је веза космичког и земаљског увијек

обострана, да постоји космичност земаљског живота.

Самовоља борбеног напредњаштва се различито испољава

у разним областима. У друштву човјек иступа као виши и

436 А. Ф. Лосев, Философия.Мифология.Культура, Москва, 1991, с. 217

347

при том самосталан степен развоја, потчињен искључиво

друштвеним законима, па и у космичком простору, гдје се

судара са космичким поретком, који не може избјећи. При

том руски космизам се разликује од основних поставки

источних погледа на свијет, који човјека виде као звјездану

прашину осуђену на мировање.

Руски космизам предвиђа „савремену коеволуциону

парадигму науке – идеју саразвоја свијета природе и

свијета цивилизације“437. Њу је философски засновао В.

Соловјов, који је утврдио три типа односа човјека и

природе. То су: - традиционално источно потчињавање

природи, - класични западни – одречно-дјелатни однос,

борба с природом, њено покоравање кроз кориштење као

оруђа, и, коначно, - позитивно-дјелатни однос, који

одликује увиђање да се она може наћи у свом идеалном

стању кроз човјека. У посљедњем, „некласичном“ или

„посттехнолошком“ типу односа наука се потчињава

вриједносном захтјеву да праксе које она предузима морају

бити саразмјерне, саприпадне природи као цјелини, коју

човјек чува.

Други ток у руској култури је философија

свејединства. Њена средишња идеја је супротстављена

представама о конгломеративности, мозаичности свијета,

које излазе у сусрет еколошком нихилизму техничке

цивилизације. Философија свејединства нас враћа од лика

природе као радионице ка лику природе као храма,

простора који у нама буди више тежње неспојиве са

неодговорном потрошачком себичношћу. Предмет науке

као знања истине, које је обновило своје везе са

вриједносним областима културе, је општа природа свих

ствари а не ствар узета засебно. Начело свејединства је

437 А. С. Панарин, Реванш истории, Российская стратегическая

инициатива в XXI веке, с. 303

348

општа методолошка претпоставка појмова биоценозе и

геобиоценозе, који добијају значење не само усмјеривача

научног знања, већ и нормативних начела, која обавезују

да се уважава крхка цјеловитост космоса. Наука се

преображава од ослободилачке науке, која подстиче

технолошку авантуру прометејског ума, ка науци која

спаја теоријски и практични (морални) ум. Свејединство је

„органско јединство универзалног светског бића“438,

узајамно прожимање, као и особеност и засебност дијелова

који га чине. Идеја свејединства се налази у

неоплатонизму, хришћанском платонизму, у разним

пантеистичким учењима, у философији позног Шелинга и

Хегела. У руској философији претече овог тока мисли су

Иван Кирејевски и Алексеј Хомјаков, зачетник је

Владимир Соловјов, а развијали су га Павел Флоренски,

Семјон Франк, Лав Карсавин, Николај О. Лоски и Сергеј

Булгаков; блиски су му Сергеј и Јевгениј Трубецкој,

Владимир Ерн, Алексеј Лосев и други. Под свејединством

се подразумијева биће које обухвата природу, човјека и

Бога. Соловјов је, насупрот апстрактној рационалности

западне философије, поставио систем начелā која

„повезују свет у његовој живој конкретној целовитости“439.

Наука се налази на прагу нове концепције природе кроз

сливање западног насљеђа огледа и количинског

одређивања и кинеске традиције свијета који се мијења

спонтано, сам по себи.

Трећи правац руске културе религиозно-философског

препорода је својеврсни природнофилософски

органицизам. У класичној западној науци је универзални

модел свијета и извор истраживачких тежњи нежива

438 М.Маслин (ур.), Енциклопедија руске философије, ЛОГОС .

УКРОНИЈА, Београд, 2009, с. 688 439 Исто, с. 688

349

природа, а у руској култури влада теургијски лик живе

мајке-земље и живог космоса. Западно технолошко

стваралаштво је обновило своје поставке посредством лика

троме материје, која нема унутрашње устројство и човјека

ни на шта не обавезује. Чак напротив, њена једноставност

надахњује рационалистичку самоувјереност науке,

засноване на рационалистичким процедурама. За руску

културу је, управо супротно, карактеристичан доживљај

елемената природе у оквиру природнофилософског

глобалног органицизма. Биоморфни модел сазнања се од

Коперника сматрао архаичним. Руска

природнофилософска школа (В. В. Докучаев, А. Л.

Чижевски, В. Н. Сукачев), а и истраживачи блиски

евроазијству, закључно са Л. Гумиљовим, су смјело

преокренули преспективу бранећи лик космоса као

органске цјелине. Побједа философије космизма над

класичним механицизмом је велика заслуга мислилаца

руског Сребрног вијека.

А. Л. Чижевски (1897-1964) указује на утицај Сунца

на живот на Земљи. Он је утврдио да све земаљско

„пулсира у ритмовима Сунца“440, да је живот космичка

појава. Мисао многих љетописаца Чижевски је изразио

математички и „показао могућност прогнозирања“441. Са

11-годишњим циклусом живота Сунца повезане су многе

појаве на Земљи, посебно у органском свијету.

Електромагнетни живот свемира утиче на живот Сунца, а

преко њега и на човјека. Тако се појавила и нова наука

хелиобиологија. Мијешање човјека у природни ток живота

на Земљи увелико мијења стање биосфере. Чижевски је

довршио лом геоцентричне слике свијета, који је почео

Коперник, показавши „космичку перспективу даљег

440 М. А.Маслин, История русской философии, с. 389 441 А. Л. Чижевский, Земное зхо солнечных бурь, Москва, 1976, с. 33

350

развоја биологије и медицине“442. Космичка екологија је

била ос његове научне мисли. Он је утврдио да су и

психологија човјека, историјски значајне друштвене

појаве, као и свјетска историја у цјелини повезани с

дјелатношћу Сунца. Хелиогеофизичко стање стално утиче

на живот управљајући енергетизмом човјека и људских

маса. То се посебно уочава код душевно болесних и људи

у граничним стањима. На основу социјално-психолошког

посматрања може се прогнозирати понашање мāсā. Ако је

„Коперник преобразио слику свијета учинивши Земљу

обичним небеским тијелом, тада је Чижевски увео

друштво у космос, повезавши историју човјечанства с

историјом Васионе“443.

У предреволуционарним временима у правилу

побјеђује романтичарска метафора живог организма и

осуда технолошког или политичког волунтаризма. Тако је

било и у вријеме обнове монархије у Француској. Наше

вријеме је „рестаурационо“ двоструко. Оно је –

постиндустријско, одликују га забране на неограничено

технолошко дјеловање и – посттоталитарно; културолошке

забране му не дозвољавају револуционе огледе с

друштвом. Упозорења је на истанчаном научном језику

прва утврдила руска култура Сребрног вијека. Она је

покушала да постави руску цивилизациону алтернативу

западним начелима устројства живота, која су породила

сурове индустријске и политичке технологије опасне за

човјечанство.

Њена упозорења нису услишали. Марксизам, који је у

Русији заузео монопол преко бољшевичког преврата, је у

њој успоставио најжешћу цензуру на све покушаје

препорода цивилизационе алтернативе западном

442 М. А.Маслин, История русской философии, с. 391 443 Исто, с. 391

351

технолошком активизму. Бољшевизам је продужио живот

западног неукротивог Прометеја скинувши са њега

посљедња ограничења културног и моралног карактера

чиме га је крајње обесчовјечио. Шта одликује најновији

напад Запада на Русију? Моћна православна земља, која би

знала штитити своје интересе, би убрзала реформацију на

Западу. Супротно, духовно и политички епигонска,

капитулантска Русија, претворена у сировински додатак

Запада, доводи до искушења да се продужи постојање

еколошки неодговорног потрошачког друштва на рачун

огромне ресурсне подршке. Тиме би она учинила лошу

услугу човјечанству, и самом Западу.

Има ли Русија снаге да обнови цивилизациону

алтернативу обећану свијету почетком 20. вијека? Хоће ли

Западу дотећи мудрости да призна правовременост те

алтернативе, да схвати профетски карактер руског

„традиционализма“?

Савремено друштво одликују два противрјечна

кретања. На једној страни, техника остварује старе снове

човјека изражене у митовима и бајкама, који су

својевремено изгледали као неостварива утопија. Али, исте

размјере невјероватног имају и савремени проблеми

масовности: пренасељеност, сиромаштво, сукоби и подјеле

само дијелом рјешиви рационално-техничким средствима.

Техника није перспектива новог вијека. Доскоро

сразмјерно самостални људи и друштва улазе у много

сложеније међусобне везе него што су икада биле.

Појединце и мање друштвене скупине ће прекривати

„сенка колосā унутар којих ће они бити малени ритам“444.

Од људи ће се тражити велика самоодрицања, заправо

послушност ради достизања постављених друштвених и

444 Jan Patočka, Duhovni temelji života u našem vremenu (1970), у: Izbor iz

filosofskih spisa, с. 45-67, 56

352

политичких циљева. Једна од главних противрјечности

новог доба биће тежња ка слободи и неопходност

дисциплине.

Евроазијски сценарио захтијева знатно јачање

ауторитарности у унутрашњој и спољној политици,

усмјерене на заштиту слабијег, и ново удаљавање од

Запада. Ову ауторитарност је користила већина идеологија

20. вијека. Због пропасти привреде и друштва помоћ и

заштита је потребна многима, то је логика евроазијског

сценарија. Она подразумијева јачање социјалне политике,

измјену приоритетā: прелаз са либералне стратегије чисто

тржишне економије на мијешану економију са јаким

државним сектором усмјереним на образовање и

здравствену и социјалну заштиту. Евроазијски сценарио

захтијева и „реидеологизацију“ друштвеног живота и

државне политике, као енергетике новог цивилизационог

осамостаљивања од Запада, стварања свог цивилизационог

модела, и извора политичких идеја и рјешења који могу да

изведу земљу и друштво из кризе. Које су улоге обнове

идеологије у оквиру друштвених и културних образаца?

Цивилизација и вјера

Основа цивилизацијā као надетничких заједница је

духовна веза етносā и одређених простора. Њихово

становништво има јединствене погледе на смисао живота,

заједничке вриједности. Оне су тим значајније што је

етнички разнороднији дати политички простор. Тло

цивилизацијā је наддржавно духовно јединство.

Цивилизационо насљеђе је различито од малих етничких и

од државних идеологема. Вјерска веза је супротна

освајачкој насилној вези међу народима. Вјере, а посебно

свјетске, учвршћују и заједничке надетничке културне и

моралне вриједности, превладавају мјесне политичке,

353

етничке и природне особености. Свјетске вјере имају

цивилизациону улогу, у своју културу увлаче велике

просторе и стварају друштва која надилазе државне

границе.

Марксизам је руској друштвеној науци наметнуо

економску парадигму мишљења. Он је историјску науку

поставио пред избор између јединственог тржишта (као

економске везе регионâ) и засебних дијелова с деспотском

влашћу. Европоцентризам, повезан с економским

центризмом, је источна друштва охоло видио као

искључиво деспотска. Историјска истина је да је на

Истоку, уз империје често ослоњене на државну силу

освајача, постојало и цивилизационо – културно, духовно

обједињавање народâ. Од појаве надетничких, свјетских

вјера источна друштва нису тоталитарне деспотије.

Тоталитаризам се од ауторитаризма разликује

преплитањем политичке и духовне власти, тачније

подређеношћу духовне власти политичкој. Духовне

претензије апсолутне, ауторитарне власти, посезање на

слободу савјести – мишљења и говора, а не само дјеловања

поданикā, воде тоталитаризму. Безумни спој политике и

идеологије власт чини крхком. Она постаје зависна од

слијепе вјере, пропада заједно с њом. И идеологија постаје

зависна од политике, дијели с њом успјехе, али и пропаст.

За Русију као прелазну међуцивилизациону земљу

битан је однос малих народних и велике цивилизационе

традиције: «у Русији XIV-XV вијека сазрела је идеја

великог суперетничког простора – јединствене Домовине

народā, чврсто повезаних једном великом идејом»445. То је

била идеја Трећег Рима, домовине прогоњених праведника.

У једнонационалним државама ове двије традиције се

подударају, личност може да их прихвата или не. Сусрет и

445 А. С. Панарин, Россия в циклах мировой истории, с. 242

354

сукоб бројних малих националних и више великих

цивилизационих традиција на тлу ове велике земље чини

драматургију њених повремених модернизација. Фигуре

свештеника (идеолога - јединство духа), војника (империја

- државна власт) и земљорадника (храниоца) представљају

узајамно дјеловање тих традиција.

У земљама које су дио одређене цивилизације сва три

лица су непосредно везана за велико духовно насљеђе. У

Русији усаглашавање традиција протиче тешко, уз велике

потресе. Неукорјењеност „вјерâ“ придошлих у Русију са

стране и сложеност, висина захтјевā православља су узрок

пада на једнострана начела колективизма (бољшевизам) и

индивидуализма (либерализам), жеље да се приграбе власт

и богатство и пријеким путем ријеше друштвени

проблеми. Русија је не само прелазна, већ и средишња

земља свијета у културно-цивилизационом смислу. Након

пада Византије, која је била «престоница грчко-словенског

свијета», сви музеји (историјски, етнографски,

антрополошки) у Москви, садашњој престоници

православља, требају бити «сједињени и претворени у

храм премудрости, у чему ће се и изражавати уједињење

свјетовног и духовног, научног и религиозног, класичног и

реалног у хришћанском, зато што хришћанство није

страна, није партија, већ сāмо уједињавање»446. Саборни

пут је најсложенији и најтежи, али он би требао и да даје

најпоузданије, најтрајније резултате. Саборност је

догађање, начин живота – духовна, грађанска и политичка

култура. Када побиједи самовоља, ослоњена на надмоћ и

превару, долази до одступања од братског пута. Русија је

средишња земља свијета – пред њом је увијек у историји

446 Н. Ф. Федоров, Вопрос о братстве..., у: Собрание сочинений в

четырех томах, том первый, с. 235

355

био тешки задатак да мири и повезује противрјечна

једнострана начела у више живо јединство.

Вишезначна је у том смислу и улога државне власти.

У Русији је држава увијек у историји, од времена крштења,

иступала на страни велике, цивилизационе традиције

намећући становништву, у почетку далеке, њене

вриједности и норме. Али, одустајање од тог

цивилизационог позвања доводило је до свеопштег застоја

друштва и пропасти власти. За то је крајњи примјер

„распутинштина“. Народњаштво императора Николаја

Другог је довело до бијеса интелигенције, равнодушности,

а потом и презира народа, и, коначно, до пропасти и саме

моћне империје. Руски народ, мада се опире власти,

држави и реформаторима-новаторима, ипак их слиједи,

више их поштује него своје осјећајне поклонике.

Држава иступа месијански или ауторитарно, тражи

религиозну вјеру или врши духовно насиље. Државна

власт у Русији је необично зависна од свештеничке,

идеолошке. Када свуда присутни раскорак између стварног

духовног вођства и званичне идеологије, склоне

изрођавању, пређе границу подношљивости јавља се нова

„вјера“, друштво је зрело за преокрет. Евроазијски пројект

у Русији захтијева истински духовну енергију, спремност

на пожртвовање у име великих циљева. Таква „вјера“ је

неопходна у сложеном мозаику евроазијских народа и

култура. Националистички сепаратизам вуче друштво

назад, у племенске и вјерске сукобе. Али,

националистичким боговима треба супротставити вишу

идеју, а не голу силу. Атлантистички пројект им је

супротстављао „иронију“ деидеологизације, евроазијски

треба да уздигне нову вјеру у могућност заједничког

живота. Енергетику више вјере треба потражити у

индоевропском миту о млађем брату и хришћанској вјери у

позвање смјерних („блажени кротки, они ће наслиједити

356

земљу“). Оба ова мита су својевремено ломила постојећи

хијерархијски поредак у име више цивилизованости.

Евроазијски пројект

За живот друштва неопходни су дјеловање култа

(морална поука), стварање добара и војна заштита, које

оличавају свештеник (старци), земљорадник (зрели

мушкарци) и војник (млади људи). Ове три дјелатности су

временом кастински учвршћене: брахмани (свештеници)

су се сматрали учитељима рода независно од узраста,

други су постали земљорадници, а граничари кшатрије

(војници). То је била и од старина наслијеђена хијерархија,

старјешине су били чувари морала и култа. Овај тројни

склоп друштва утврдио је још Платон у Држави. Државе и

друштва могу бити сретни само ако су владари мудри, моћ

без мудрости води у несрећу, а мудрост без моћи је без

значаја за државу447.

У кризним, преломним временима наслијеђене

хијерархије и подјела рада долазе у питање. Јављају се

тежње за прерасподјелом на рачун производног рада,

долази до превредновања улогâ. Војник потискује радника,

пљачка производњу, млађи брат старијег. Заједно са

превредновањем друштвених улога долази и до обрта

вриједности, дрска самовоља замјењује моралну чврстину,

главни постају богови рата (Зевс, Јупитер, Перун). У

словенској вјери улога небеског бога, оца богова, припада

Перуну, „богу грома, чије је име изведено из корена per-,

’погодити'; на пољском piorun значи 'муња'“448. Побједа

млађег брата претвара евроазијски простор у поприште

447 Platon, Država, BIGZ, Beograd, 1983, с. 165 448 Мирча Елијаде, Водич кроз светске религије, Народна књига . Алфа,

Београд, 1996, с. 268

357

борбе свих против свих, која пријети општом пропашћу.

Заратустра умјесто Индре, суровог бога рата, на престо

уздиже Митру – покровитеља договора и сагласности међу

племенима. Зараостризам, уз то, војничке и сељачке богове

проглашава демонима, одбацујући њихову суровост,

односно ограниченост. Код Источних Словена, све до

крштења, главни бог је био ратоборни Перун. Кнез

Владимир је крстио немирну земљу, феудалне свађе и

сукоби нису престајали до татарско-монголске најезде.

Али, и у хришћанству, од времена супротстављања

древном Риму, постоји мотив супротстављања

цивилизацији моћи и богатства; пагански мит о млађем

брату у родовском смислу смјењује јудео-хришћански мит

о моралној надмоћи и будућем царству „кротких духом“,

млађе браће у друштвеном смислу. Римској свијести

земаљских сретника супротстављен је историзам као

учење о будућем свијету. Идеју историјског испуњења,

есхатолошког краја, умјесто хеленског кружног тока, уносе

Јевреји. Одлучно супротстављање постојећем тражи вјеру

у коначну побједу унесрећених надахнуту светошћу

циљева борбе изабраног народа или класе. Јевреји се у

дијаспори нису растворили у маси других, већ су као

изабрани народ кренули путем очувања своје националне

самобитности кроз вијекове, чиме су личном

самоостварењу претпоставили наду у будућу заједничку

побједу у „земљи обећаној“.

И комунистичка мисао је умјесто реформаторства,

прилагођавања постојећој цивилизацији, изабрала

револуционарну борбу пролетеријата – отпадника

индустријског буржоаског друштва, до коначне побједе

новог система вриједности. Борба јудејског монотеизма

против римског паганства је била стратегија озлоглашења

културе јаких и прилагођених. Успјешни су везани за

садашњост, она је њихова, носиоци будућности су слабӣ,

358

неприлагођенӣ. Од времена хришћанства сударају се

цивилизациона и историјска свијест. Цивилизациону

свијест одликује увјерење да постојећи свијет, чији је

образац развијено средиште, треба усавршавати

прикључењем још нецивилизованих „варвара“, али не и

мијењати. Унутрашњи и вањски пролетеријат тежи да

промијени тај свијет. Фукујамин Крај историје..., у ком он

тврди да је крај Хладног рата уједно и завршетак идејно-

политичког развоја човјечанства, свјетска побједа

либералне демократије као коначног облика владавине, је

најновији образац цивилизационе, конзервативне свијести.

Руски западњаци су прихватили ту идеологију, спремни да

руски народ силом натјерају у нео-либерални рај.

Примјеном ауторитарне педагогије „преваспитавања“ они

су у потпуности наслиједили бољшевичку традицију. Пред

свијет је постављен избор да прихвати западни модел или

пропадне! Ипак, с историјом цивилизације не стоји све

баш тако једноставно.

Свијет је уморан од чудовишних катастрофа 20.

вијека, које су најтеже погодиле Русију. Зато је за њен

евроазијски пројект најважнији теоријско-методолошки

проблем „досљедно разграничење с револуционарним

катастрофизмом“449, који не ствара нове цивилизационе

моделе и свјетове, већ друштво баца у хаос. Истовремено

овај пројект треба супротставити и почвеничкој тежњи ка

затворености, која јединствену предодређену судбину

народа претпоставља отвореној, неодређеној историји

бројних цивилизација и култура. Двије крајности,

западњаштво и почвеништво, се тако показују као једнако

усмјеренe против историје и историзма.

449 Александр Панарин, Россия в цивилизационном процессе (между

атлантизмом и евразийством), с. 143

359

Западњачки антиисторизам претпоставља пасивно

увлачење „варвара“, других континената у западне

установе и културу (у „европски дом“, „амерички сан“ и

сл.) без икаквих измјена, или њихово ширење на друге као

културно празни простор. Ове двије претпоставке повезују

властита охолост и потпуно омаловажавање вриједности

незападних култура, што је далеко од стварности. Не само

да је свака култура ограничена по свом садржају, већ се

чак ни техника не може усвајати без неопходних

друштвених и културних претпоставки (образовање,

организација, управљање).

Претпоставке евроазијског пројекта су: - отвореност

према новим искуствима разних цивилизација и култура и

- њихова стваралачка примјена, а не слијепо преузимање.

Он није ни почвеничка затвореност ни потрага за новом

трећом формацијом, различитом од капитализма и

социјализма. Пут није унапријед задан, већ отворен према

условима и могућностима разних цивилизација да усвајају

универзалије савременог свијета. Евроазијска

цивилизација није словенска (евроазијство није

панславизам), ни искључиво православна, она је европско-

азијска. Руси су се два вијека бојали да их Европљани не

прогласе за Азијате. То је плаћено «губитком

самосталности и неуспешном европском политиком»450.

Европљани не само да презиру Русе, већ и сматрају да су

као раса нижи од њих. Азијатску Русију треба обновити и

преобразити.

Покушаји (Ивана Четвртог, бољшевикâ) да се Русија

учини чисто источном земљом су већ у трећем-четвртом

покољењу доводили до застоја, изрођавања и неуспјешних

„перестројки“, а либерално-европски до неупоредиво

бржег моралног пропадања и распада, који су се и сами

450 Фјодор Достојевски, Пишчев дневник II, Дела, књига 18, с. 332

360

завршавали деспотијом. Чисто источну деспотију, са

једнообразним прописивањем цјелокупног друштвеног

живота, створили су само бољшевици, али она је пропала

за нешто више од седамдесет година (1917-'91.).

Стара Русија је била „цивилизациона“ монархија,

трпељива према мноштву вјерâ и различитих начина

живота, мноштву културâ њених бројних народа. Током

своје историје Русија се развијала „од национално-државне

ка цивилизационој идеји“451. Тај развој је прекинуо Први

свјетски рат, а његову обнову, након совјетског доба,

отежавају унутрашњи национализми и вањски притисак

првенствено западне, али и других цивилизација. Русији је

данас, да би очувала своју цјеловитост и превладала те

притиске, потребна моћна цивилизациона идеја.

Унутрашњи притисак бројних национализама ће се

временом стишати, али на изазов Запада треба одговорити

успостављањем нових цивилизационих вриједности и

приоритетâ и обезбјеђењем поштовања правилâ

цивилизоване борбе на међународној позорници.

Цивилизациони прилаз захтијева прије свега

дугорочну перспективу, превладавање тренутних интереса.

Хришћанска култура, од умјетности до хришћанске

политике, надахњује срца и умове зато што саосјећа са

слабим, штити и помаже га. А за то је потребна

племенитост и упорност, постојаност и снага. Кукавичко

подилажење и служење јаким је предаја и пропаст човјека,

цијелог народа. Не морамо се враћати у прошлост, треба

само погледати данашње америчке вазале који своју дјецу

шаљу у америчке злочиначке ратове!

У Русији је власт, увијек у њеној историји, била

постојана док је народ вјеровао да њему служи штитећи га

451 Александр С. Панарин, Россия в цивилизационном процессе (между

атлантизмом и евразийством), с. 145

361

од насилникā, а слабила и рушила се када је служила

господству силних над слабим. Јељцин је као неправедно

оптужен добио власт и наклоност народа, али је његова

владавина, која је била погубна за Русију, била бесрамно

слугерањска према западним моћницима и мјесној

олигархији, и истовремено још одвратнија због свог

презира према народу, који је довела у невиђену биједу - и

материјалну и моралну. Посттоталитарна деидеологизација

'90-их је за власти била крајњи прагматизам, ослобођен

сваког „морализаторства“, „било то у односу према

нападнутим Србима или невољом оптерећеним

суграђанима“452. Политика тих несретних година је била

потпуно профанисана, лишена било какве велике идеје. За

Јељцинове владавине рушење народних идеала је било

званична политика: «Вапијућа социјална неправедност,

пећинска бездуховност, разуздана русофобија, бескрајни

космополитизам – све то је за вријеме либералних

'реформи' донијело своје отровне плодове»453.

Евроазијски пројект треба да се заснива управо на

великој идеји заштите слабих од посезања моћних.

Друштву није потребан тоталитарни државни

патернализам ни онемогућавање способних, већ заштита

слободног предузетништва, народне привреде од

криминалаца и подмитљивих чиновника, потребни су мир,

безбједност и праведност. У Русији је идеја праведности

раније била усмјерена првенствено против велике

социјалне неједнакости и неравноправности, на

„демократију једнакости“. Данас, у постсовјетској Русији

она је усмјерена на слободно предузетништво, грађанску

452 Александр Панарин, Россия в цивилизационном процессе (между

атлантизмом и евразийством), с. 148 453 Генадий Зюганов, Глобальное порабощение России, или

„глобализация по-американски“, ЗКСМО, Москва, 2011, с. 265

362

политичку предузимљивост и културно стваралаштво

ослобођено старатељства и насиља државних и страначких

чиновника. Ради се о „демократији слободе“, која још

треба да избори многе тешке битке са наслијеђеним

повластицама и монополима неспособне бирократије и

партократије. Треба заштитити оне који хоће и могу

мислити и радити од трутова који кроз мито, монополне

цијене и порезе уништавају нацију. Идеја праведности,

ослоњена на руско хришћанско насљеђе, треба да повеже

демократију једнакости почетних услова са демократијом

слободе предузетништва и стваралаштва у свим

областима живота. У привредни, друштвени и политички

живот требају бити укључени сви слојеви друштва,

«корени зла нису само у незнању и непромишљености, већ

и у лакомости и охолости»454. Једнакост друштвених

услова је само претпоставка за слободно самоостварење

личности, према мјери њених способности.

Итекако потребна јака предсједничка власт није

могућа без политичке харизме ослоњене на идеју

праведности. Она је неопходна како у унутрашњој тако и у

вањској политици. Сепаратисти су спремни на свако зло и

подјеле да би се дочепали врховне, суверене власти. У том

циљу они '90-их уцјењују средишње власти, чије тајне

познāју и злоупотребљавају за своју себичну политику. С

друге стране, слаба државна власт, да би опстала, чини им

уступке који воде нестанку и друштва и државе.

Право на живот као прво и најважније људско право

треба бити осигурано свима. Врховна власт може да

заступа „силне“ са њиховим империјским и

великодржавним тежњама, али може и да штити слабе

етничке и вјерске заједнице, области и слично. Насиље

јачих против слабијих припрема повратак идеје друштвене

454 Михаило Ђурић, Хуманизам као политички идеал, с. 202

363

праведности. Врховна власт треба да обезбједи начело

ненасиља и мирног, договорног рјешавања спорова међу

етничким и вјерским групама, регионима и другим

субјектима политичког живота. Идеја државе праведности

као најјача државна и геополитичка идеја припрема услове

препорода идеје јединствене наднационалне власти на

простору Евроазије.

Стварање многонационалне евроазијске федерације

захтијева од њених грађана пожртвованост и одустајање од

много чега. Аскеза је саставни дио евроазијског пројекта.

Власти СССР су јако ограничиле слободу грађана, па и

материјално (благо)стање је било доста оскудно, посебно

током два десетљећа индустријализације, тако да је након

слома државног социјализма било тешко очекивати

одрицања од људи, али она су неопходна. СССР је 1957.

поставио лозинку «стићи и престићи Америку»455 по

величини дохотка по становнику, при чему се у виду имала

првенствено производња хране. Власт се надала да ће тиме

свијету доказати предности социјалистичке производње.

Сами економисти су израчунали да то није могуће учинити

у предвиђеним роковима, за што су били критиковани као

кочничари развоја.

Прије свега, руски народ треба да се одрекне

етноцентризма, разумљивог након десетљећā насиља над

њим. Сви други народи који улазе у федерацију треба да се

одрекну значајног дијела свог суверенитета и предају га

врховној власти. Стварање политичке заједнице тих

размјера тражи и огромне издатке за инфраструктуру која

би чврсто повезала економски, научно-технички,

социјални, правно-политички, информациони и културни

простор. Подјела евроазијског простора на мале државе и

регионе у којима се личност и народи осјећају слободније,

455 Рудольф Пихоя, Москва.Кремль.Власть, с. 372

364

растерећени притиска велике државе, није могућа јер је он

јединствен: његов рељеф и сплетеност народâ и културâ га

чине недјељивим. Засебнô, а тим више самовољнô

рјешавање властитих проблема и тежњи изазива ланчани

низ одговорā, који се претвара у бескрајне сукобе.

Стварање велике сложене и уједно јединствене државе је

судбина народâ Евроазије. Русија, као средишња земља, и

читава (пост)византијска цивилизација, насљедница велике

културе, су предодређене да одиграју своју јединствену

улогу. Савремено постиндустријско друштво и култура су

склонији стварању малих заједница, које су више по мјери

човјека. И индивидуалистички хедонистички дух

савременог свијета ради против евроазијске идеје. Управо

зато она мора да има велику снагу да би привукла себи

народе, елите и остале грађане и надахнула их на тако

тежак подухват. То значи не само створити своју

политичку заједницу, федерацију или неку другу, већ

особену цивилизацију и културу, чији поклоници и

сљедбеници ће бити не само домаћи, већ људи у цијелом

свијету. У противном, слиједи расељавање и претварање у

материјал за туђе цивилизације и културе. Борба са

Западом ће трајати «цијели историјски период»456, она се

неће завршити једним ратом, предвиђа Данилевски након

пораза Русије у Кримском рату.

Насупрот старој натуралистичко-социјалној,

савремена теорија цивилизације је културолошка.

Кључевски је сматрао да је историчар дужан да «у

изучавању мјесне историје буде првенствено социолог»457,

да су људска личност, друштво и природа три основна

чиниоца који стварају заједницу. Вањска природа је

456 Николай Данилевский, Горе победителям, политические статы,

АЛИР, ГУП, Облиздат, Калуга, 1998, с. 262 457 В. О. Ключевский, Русская история, книга первая, с. 7

365

различито обдарила људске заједнице добрима (свјетлост,

топлота, вода) и „од те наравномјерности зависе мјесне

особености људӣ“458. Културолошка теорија цивилизацију

види првенствено као духовну заједницу сабрану око једне

велике идеје (свјетска религија - будизам, хришћанство,

ислам). Велике идеје порађа логика изазовâ и одговорâ

који упућују културе једна другој (А. Тојнби), прије него

прости утицај средине. Русија је испустила из рука своју

стару дореволуционарну, православну културу јер је није

била довољно свјесна као истинске вриједности и

супстанције народног и државног живота. Данашњи

постмодернистички, заправо противмодернистички изазов

Запада, након страшних страдања 20. вијека, два свјетска

рата и нечувеног скрнављења светиња, треба да покрене

земљу да му дâ свој достојан цивилизациони одговор и

ослободи се западњачког малодушног, мазохистичког

поклоњења туђем. И данас су многе непролазне

вриједности руског друштвеног и културног живота

занемарене, треба им вратити њихово достојанство и

значај. Руски људи московског доба, али и потоњи су себе

доживљавали као «православни народ - чувара и

зашитника велике светоотачке традиције, представљене не

руским, већ светоотачким именима: Јованом Златоустим,

Василијем Великим, Григоријем Богословом»459.

Самобитност руског народа је учвршћивао „православни

идеал светог царства, основан на вишој правди и жртвеном

служењу светој апостолској вјери“460.

Оригиналност евроазијске идеје је не само у

супротстављању атлантизму, већ и необољшевизму. Русији

458 Исто, с. 10 459 Александр Панарин, Православная цивилизация в глобальном мире,

с. 42-43 460 Исто, с. 43

366

је потребан стваралачки одговор на изазов времена, а не

обнова бољшевизма или старе дореволуционарне културе,

која је имала своју вриједност у друкчијем свијету. Руски

цивилизациони тип је, као одговор на притисак степских

номада, развио сједилачки начин живота и производну,

земљорадничку привреду, смирио степу. Бољшевизам је

током индустријализације обновио номадство утолико што

је немилосрдно искориштавао мјесна богатства не бринући

се о очувању природне средине и вршио масовна

пресељавања становништва разарајући мјесна друштва.

Евроазијски пројект треба да обнови укоријењеност

друштва у одређеном културно-историјском простору и

бригу за његово очување и оплемењивање. Грађанско

друштво је «настојање да се, консонантно са правима

проистеклим из једнакости, увећа добро слободе и

колективне самоуправе»461. Слобода је, уз владавину

закона и децентрализацију моћи, развој друштвеног

живота изван државе у ком суграђани непосредно или, ако

то није могуће, посредно разматрају питања од заједничког

животног интереса. Кроз међусобно договарање сарађују

са државом и учествују у утврђивању и остваривању

политике мјесних власти.

Главни чиниоци друштвеног богатства и

постојаности данас све више постају мјесни, просторни:

каквоћа природне средине и особине становништва.

Просторна страна демократије обухвата развој

хоризонталних веза, широку мјесну самосталност и право

на располагање својим добрима. Треба поставити јасну

разлику између радника, везаног за предузеће, и житеља,

који се брине за свој крај – своје село, град. Док је први

немилосрдно искориштавао мјесну средину и напуштао је

461 Đorđe Stojanović, Građansko društvo, Medijska knjižara KRUG,

Beograd, 2006, с. 155

367

када је исцрпи, други се брине о њеном очувању и развоју

ограничавајући своје прохтјеве уколико су разорни за њу.

Житељ настоји и да друштвени живот постави на високи

ниво који одговара највишим захтјевима културе и морала.

Зато је он конзерватор, који брижно чува све што је

вриједно, није му на памети искориштавање и неодговорно

испитивање.

Посебно је значајан положај омладине. Претходне

модернизације је пратило подржављење индустрије и

природних богатстава, а омладина је кориштена за

провођење наводно напредних рјешења супротстављајући

се старијим покољењима у „заосталој“ провинцијској

средини. Преусмјеравање развоја са хијерархијског,

гранског на мрежни, просторни модел потискује норме

научно-техничке рационалности и уздиже морал и

културу. У постиндустријском друштву расте престиж

живота у мањим насељима, малим градовима и селима.

Оно је информационо, друштво знања; у њему се снижава

несразмјера у размјени између средишта и крајинâ.

Савремена средства саобраћаја и везā омогућавају

предузимљив живот уз уживање предности боравка у

природи, далеко од градске вреве. Млади људи стичу

могућност да се образују и раде на занимљивим пословима

не напуштајући своје родно мјесто и крај. Раније су за

проблем индустријског друштва сматрани провинцијалци

неприлагођени рационалности техничког напретка. И

данас су коријени „унутрашњег расизма“ у охолом

гледању на народну културу и провинцијску већину, у

којој је истинска снага здравља и напретка.

Рушење радног, породичног и грађанског морала

пријети распадом друштва. Индустријско друштво је

настојало да човјека замијени аутоматиком, али показало

се да без заинтересованог, одговорног произвођача и

ствараоца нема напретка. Циљ није прилагођавање човјека

368

машини, већ свестрано самоостварење човјека кроз рад и

стваралаштво, који траже предузимљивост и

домишљатост; сам раст образованости не јамчи напредак.

Постојање «дубоке везе између државно-правне

демократије и привредне демократије»462 указује да треба

развити свестрану заинтересованост радника да би био

истински слободан човјек и грађанин. Друштвена теорија,

која је открила незамјењиви значај старих вриједности, се

развија у новом конзервативном духу. Дошљаци са села и

из провинцијских градова су извор чак и техничке

цивилизације јер су сачували најважније – радни морал и

животну радост.

Индустријска друштва су се развијала кроз спој

природно-научног и техничког знања с материјалном

производњом, разарајући својом гранском логиком и

друштво и природну средину. Савремено

постиндустријско друштво своју будућност треба да ствара

повезивањем хуманитарног знања – социјалног и

еколошког с морално-религиозним вриједностима и

дјелатношћу житеља као заинтересованог градитеља свог

краја, села и града.

Потребна је и обнова историзма: обнова наде у

успјешно устројство свијета уз стварање свог оригиналног

цивилизационог модела. Насупрот атлантистичкој

стратегији увлачења старог социјалистичког, свијета

Источне Европе и дијела Азије у европску цивилизацију,

евроазијска стратегија тражи осамостаљивање ослоњено

на цијели народ, а не само елиту или омладину, који

заједно чине тек једну трећину друштва. Народ још и данас

покрећу стари индоевропски мит о „млађем брату“ и

хришћански мит о „блаженству смјерних духом“. У основи

руске државности током све њене историје, од првих

462 Борис П. Вишеславцев, Криза индустријске културе, с. 268

369

московских царева до посљедњих совјетских владара, је

идеја свете Русије, позване да «ободри слабе, откривши им

перспективу спасења»463. И совјетска Русија је помагала

друге, слабије републике, није их пљачкала. То није

повратак у прошлост већ потврда непролазне вриједности

старих истина и идеалā, која тражи прегруписавање

постојећих духовних и материјалних снага.

Бољшевичко насиље над руским народом, „старом“

Русијом, је било усмјерено на сељаштво и житеље мањих

градова, који су тада чинили огромну већину, да би се

расчистио простор за индустријске раднике, мањину која је

требала постати основа новог друштва. А сада управо тај

бивши „нови човјек“, индустријски радник смета

„демократима“-западњацима, јер је наводно својим

готованством и погубном социјалном политиком совјетске

државе неприлагођен савременом свјетском тржишту и

неспособан за демократију. Руска већина поново смета

ствараоцима напредног новог поретка. Умјесто принудне

колективизације, која је довела до масовне глади и

изумирања цијелих области земље, либерали су '90-их

користили разорну инфлацију за уништавање градске

већине чиме је геноцид над руским народом настављен.

Русија је са десет одсто свјетског становништва уочи

Првог свјетског рата (око 170 милиона од 1,7 милијарди)

данас спала на два одсто (146 милиона од преко 7

милијарди). Уз то је изгубила и четвртину простора (од

22,4 милиона км², колико је имао СССР, пала је на 17,1

милион). Толико су је коштале двије „револуције“, које су

водили глобалисти, лијеви па десни, засноване на

„великим учењима“ (лењинистичко-стаљинистичком

марксизму и либерализму „чикашке школе“) преузетим са

463 Александр Панарин, Стратегическая нестабильность в XXI веке, с.

835

370

Запада. Није ли крајње вријеме да се са самопоуздањем

окрене себи, истраживању свог насљеђа и стварању свог

оригиналног начина живота?

Евроазијство «говори о особеном евроазијском

карактеру и историјском путу Русије у тражењу

друштвеног и државног модела и основе јединства

постсовјетског и евроазијског простора у цјелини»464.

Пројекат Евроазијског савеза треба да послужи управо тој

сврси. Он треба да повеже етнички и вјерски миље,

културно врло разнородне друштвене слојеве у једну живу,

складну цјелину способну за живот и развој. Стварањем

тих у цивилизацијском смислу прелазних, мјешовитих

облика Русија је успијевала током своје историје

уједињавати велике просторе, створити велику државу и

нову, особену и племениту културу.

Индоевропски праузор „млађег брата“ и хришћански

лик смирених, „смјерних духом“ су дали руску храброст и

православну аскезу, неопходне у свим стваралачким

подухватима и временима. Суштина грађанског рата који

су изазвали бољшевици је сукоб ова два начела, окретање

паганске стихије храбрости против православне аскезе.

Евроазијски пројект ће требати обновити животни спој ова

два начела руске земље, то је главни и најтежи задатак који

треба извршити Русија да би на достојан начин ушла у

постиндустријско друштво. Али какво је то друштво, које

су његове вриједности?

У идеологији постиндустријског друштва сударају се

логика бесконачног технолошког развоја и еколошких

граница раста, модернизма и постмодернизма. Учинивши

информацију кључним чиниоцем управљања и производње

«научно-техничка револуција је претворила технологије

464 Branimir Kuljanin, Evroazijski savez, у: ARGUMENTI 19, Banja Luka,

2013, с. 91-132, 114

371

прераде информација у кључни правац развоја, који је

породио и савремене информационе технологије, и саму

информациону револуцију»465. Она мијења и склоп

мјесних и глобалног друштва, стваралачка интелигенција

се усредсређује у најбогатијим градовима и земљама, док

сиромашни остају у биједи. Истраживање противрјечности

постиндустријског друштва и културе је неопходно при

глобалном прогнозирању и пројектовању. Трећи свијет

тражи глобалну прерасподјелу добара, други позивају на

јеванђељску саосјећајност, аскезу и самоограничење.

Данас треба спријечити ослобођено ново паганство

да поново насрне на православну аскезу, али и разбијати

сумње у животну способност Русије као коначно

измождене земље, која нема ни храбрости ни духовне

снаге за ново стваралаштво. Европску цивилизацију је

мајорат, насљеђивање које је удомљавало старијег, али

бројну млађу браћу тјерало на подухвате сваке врсте да би

опстали, учинио непостојаном и агресивном.

Социјалистичка држава је, као и древна кинеска, без

насљедних звања била отворена за младе надарене људе,

али њезин слом је оставио без посла огромну масу која

своју прилику тражи свим средствима, како законитим

тако и незаконитим све до криминала и војног

најамништва. Држава мора да се побрине за њих, да изађе

на крај с насљедством номенклатурне „старије браће“, која

су пребојивши се у „демократе“, незаконитом

„приватизацијом“ државних добара, уз политичку, стекла и

огромну привредну моћ и монопол на „предузетништво“.

Нови, постсовјетски систем је изазов за „млађу браћу“, јер

су стара комунистичка и нова „демократска“ елита

углавном једна иста, затворена за нове способне и

предузимљиве људе. Државна политика у Евроазији ће

465 Михаил Делягин, Драйв человечества, с. 50

372

постати заиста велика, стваралачка, само када се са

повлаштене „старије браће“ преусмјери на „млађу браћу“,

када постане отворена за све грађане који желе да раде и

стварају. Проблем није толико у заштити слабих колико у

уклањању сметњи за рад способним, које су им кроз мита и

порезе поставили насљедници и љубимци номенклатурне

„породице“ навикле да сузбија све, користи се свим и не

одговара ни за шта. Потребна је јака државна власт и

снажни карактери да би се номенклатурна банда лишила

повластица.

Информационе стратегије

Садашња друштвено-историјска драма Русије потиче

из модернизације коју прати културна и институционална

криза продубљена несразмјерном размјеном информација

са развијеним земљама Запада. У земљама које се

модернизују несразмјера између прикупљених

информација и технолошких могућности њихове

практичне примјене поткопава све стубове друштва –

установе, нарави, традиције, норме и идеале.

Данашња виша класа у Русији се састоји од «главних

државних начелникā и с њима тијесно повезаних

капиталиста, чинећи олигархију у класичном

аристотеловском смислу ријечи»466. Међутим, постоје и

«елите развоја«, шире групе које врше најзначајније

друштвене послове од државног управљања, одбране,

предузетништва, здравства, науке и образовања до

масовног обавјештавања. Увријежено је мишљење је та

елита «тијесно везана с државном влашћу», да су јој «туђи

466 М. Н. Афанасьев, Российские злиты и парадигмы развития: запрос

на новый курс?, у: О. В. Гаман-Голутвина, Злиты и общество в

сравнительном измерении, РОССПЗН, Москва, 2011, с. 330

373

нормативно-вриједносни прилази у оцјенама стварности и

сопствене дјелатности», да је «прихватила западни начин

живота и животне стандарде, али не прихвата западна

правила грађанске одговорности» и да «није

заинтересована за стварање друштва заснованог на

отвореној конкуренцији, већ на гранским, доходовним и

статусним привилегијама регулисаним одозго»467.

Истраживање је, насупрот, показало да «руска елита влада

потенцијалом друштвеног развоја»468, првенствено у њој се

појављује нови друштвени капитал. Већина њених

припадника су чланови разних грађанских удружења и

сматрају постојећу хијерархију власти сувише

централизованом и бирократизованом, што смањује

друштвену дјелотворност. Она сматра да развој друштва

треба да се заснива на владавини закона и супарништву у

привреди и политици. Елита развоја не подржава постојећи

модел «државног капитализма». Она сматра да државна

власт треба да постави нови правац развоја друштва и

државе првенствено кроз улагања у људски капитал, развој

мјесног самоуправљања, улагања у технолошки развој и

унапређење политичких и привредних слобода јачањем

грађанског друштва.

Међутим, те елите нису спремне да саме почну

промјене, успјешни људи нове Русије се углавном лично

прилагођавају, клоне се друштвене дјелатности и склони

су друштвеном цинизму. То су људи чије је животно

начело «потрошачки индивидуализам», лично

преживљавање кроз повлађивање постојећим односима.

Неповјерење унутар водећих друштвених скупина није

ништа мање него према установама власти. Суревњиво

међусобно неповјерење је главна слабост тих скупина и

467 Исто, с. 334 468 Исто, с. 335

374

узрок њихове неспособности да постављају не само

глобална већ и конкретна животна питања. Постоји

несагласност између тежњи руских елита и олигархијског

система бирократског капитализма, која се не може

одржавати у недоглед. Питање историјског субјекта

остаје отворено.

Русија је средишњи дио бивше велике државе

поражене у трећем свјетском, Хладном рату;

модернизациони заокрет протиче у условима сличним

положају земаља поражених 1945. године. Разлика је у

томе што руска политичка елита све доскоро, до

најновијих догађаја који су своју праву природу показали у

Украјини, није била свјесна тога, склона неоснованим

надама у подршку Запада пријему у „европски дом“.

Данашњи Запад у Русији не види цивилизационо блиску

европску државу-савезницу већ источно чудовиште које је

дуго висило над њим, коначно се распало и од којег

захтијева беспоговорну предају. У данашњем критичном

стању потребна је мобилна национална и цивилизациона

самосвијест да би се сагледале и отклониле пријетње.

Опијен побједом и вођен похлепом Запад настоји да извуче

што веће краткорочне добити не бринући како о својим

тако и о стратешким интересима других цивилизација и

области свијета.

Дугорочни интерес Запада је обнова стратешке

постојаности на Истоку, неодвојиве од положаја Русије као

„другог Рима“. Она «од 1480. до данашњих дана постоји

као апсолутно самостални, а највећим делом и као

самодовољни субјект светске политике»469, што је скоро

јединствен случај у историји. Постсовјетско искуство

показује да се без смирујуће улоге Русије евроазијски

469 Срећко Ђукић, Повратак савеза, две деценије после, Службени

гласник, Београд, 2012, с. 169

375

простор распада у ланцу бескрајно опасних етничких

сукоба. Највећу могућу постојаност у најкраћем времену

даје обнова Русије као велике евроазијске државе.

Настојање Запада да је претвори у другоразредну земљу да

би се ослободио моћног супарника је опасно за цијели

свијет, нико више неће бити миран ни сигуран у њему.

Опасности су: непрекидни грађански и етнички ратови на

огромном простору препуном разорног нуклеарног и

другог оружја, обнова стихијā Истока усљед нестанка

Русије као цивилизационе бране, неизвјесност понашања

нових моћних источних држава. Борба за прерасподјелу

постсовјетског простора је увукла свијет у свеопште

наоружавање и сукобе који ће потрајати десетљећима.

Евроазија се налази у необјављеном Четвртом свјетском

рату. Уз познате глобалне проблеме, које је утврдио

„Римски клуб“, након слома двополарног свијета појављује

се опасност дугорочног геополитичког хаоса. За свјетску

цивилизацију највећа опасност је неуправљив свијет, којим

су овладале распојасане етничке, паганске стихије.

Највјероватнија алтернатива је прелаз са двополарног на

вишеполарни свијет, у ком би једно, евроазијско средиште

била Русија.

Које су опште друштвене и културне претпоставке

уравнотежења евроазијског простора који обједињава

Русија као насљедница Византије?

Политичке културе и вањски изазов

Проблем националне културе, а посебно политичке,

расте на фону новог сусрета цивилизацијā Истока и Запада.

Чак ни нове индустријске технологије није могуће просто

преносити на друго културно тло, у другим околностима

оне дају друкчије резултате. Током модерне испоручиоци

знања су били претежно Запад и Сјевер Истоку и Југу,

376

обрнути утицај је био неупоредиво мањи. Глобална власт

која настаје је склона тоталитаризму, насиљу, што чини

невиђено снажну нову политичку технологију. Русија мора

имати своју властиту политичку стратегију, свој пројект

будућности да не би коначно постала жртва нове

прерасподјеле, реколонизације свијета. Културни контекст

је одлучујући за успјешну социјално-политичку

модернизацију. Русија је довела у питање своје друштвено-

историјско насљеђе болно преживљавајући пад свог

положаја.

Политичка култура се може одредити као

«симболички систем, који обухвата политичке традиције,

политичке норме и вриједности, политичке идеале и

пројекте будућности»470, тојест она повезује насљеђе

прошлости, садашње норме понашања и тежње

будућности. Савремене политичке културе одликује

првенство будућности над прошлошћу, жеља над

вјерности насљеђу. Англо-америчка политичка култура се

сматра центристички постојаном, насупрот поларизованим

и непостојаним континентално-европским културама.

Теоретичари атлантизма граде просторно-временску

хијерархију политичких култура на линијској „оси

напретка“, гдје је америчка узорни образац, док су друге

дужне да се развијају у том правцу.

У Њемачкој и Јапану САД су послије Другог

свјетског рата наметнуле демократију. Ове двије земље

могу направити заокрет у правцу слабљења или чак

напуштања атлантизма послије пада америчког утицаја.

Водеће земље западне Европе, чак и Велика Британија, су

'70-их кренуле путем удаљавања од „атлантистичког

обрасца“. Лабуристи су напустили центризам, што је

довело до заокрета конзервативаца удесно, британска

470 А. С. Панарин, Политология, с. 327

377

политичка култура преузима континентални модел

политичке поларизације. Слично се догађа и у Њемачкој,

умјесто центристичког система „двије и по странке“, са

појавом лијеве странке „зелених“ за социјал-демократе и

хришћанске демократе се појавила алтернатива центризму.

И у Француској приближно тада долази до за њу

карактеристичне страначко-политичке поларизације.

Странка социјалиста почетком '80-их скреће улијево ка

савезу са комунистима, који побјеђује на изборима 1981.,

када је Митеран поставио концепцију заoкрета историје.

Појавио се „лијеви национализам“ усмјерен истовремено

против НАТО и европског уједињавања. Утврђено је да

„центризам“ учвршћује западне земље и цивилизацију, а да

их „поларизација“ подрива. Истовремено је СССР повео

политику „финландизације“ Западне Европе, њене

„неутрализације“ и одвајања од САД. Упоредо са овим

војно-стратешким притиском на Западну Европу дошло је

до одушевљења омладине и интелигенције Истоком. Нова

љевица, хипији, „зелени“, зен-будисти и други су довели у

питање основе западне цивилизације као непријатељске

природи и култури, цијелој свјетској историји.

Данас руски западњаци свјетску историју виде као

напредовање надмоћне западне цивилизације,

занемарујући, у духу лапласовског ума и марксистичког

историјског монизма, друге могућности неразумљиве

сљедбеницима теорије напретка. Данашњи статус Запада,

настао након слома тоталитарне комунистичке државе и

њених савезника, „ни у ком случају није законит резултат

и једина могућа перспектива историје“471, у што нас

убјеђује искуство преиспитивања улоге Запада у свјетској

историји и култури из '70-их година. Било која достигнућа

471 А. С. Панарин, Россия в цивилизационном процессе (между

атлантизмом и евразийством), с. 177

378

свјетске историје нису коначна. Непостојаност западног и

источног политичког савеза се показала блиска у времену.

Западне поларизоване политичке културе су биле

најрањивије на прелазу '60-их у '70-те, у лијевом раздобљу

свог политичког циклуса, што је погодовало утицају

Истока. „Неоконзервативна револуција“ на прелазу '70-их

у '80-те је била политика убрзаног излаза из опасног

раздобља прелазом од поларног центристичком систему у

Француској, а у САД, Великој Британији и Њемачкој

снажним јачањем десног дијела политичког спектра.

Средином '80-их у Русији долази до цивилизационог

супротстављања „западњака“ и „источњака“. Источњачко

раздобље савеза социјалистичких земаља с трећим

свијетом против империјализма смјењује западњачко. Тада

се руска култура показала најрањивија на утицај Запада.

Умјесто смиривања Западне Европе долази на прелазу '80-

их у '90-те до неопредјељености вањске политике источне

супердржаве, која отвара изгледе предаје. Запад је као

образац за цијели свијет током новог вијека, као изазов за

све културе старог типа, посебно опасан за националну и

цивилизациону самобитност Русије, која је у непосредном

сусједству са њим и под његовим снажним утицајем.

Западна култура је, ослоњена на достигнућа техничке

цивилизације, у великој предности на информационом

плану и «прилагођенија савремености»472 по мјерилима

модерне, мада се руска и источне културе могу показати

потребније.

Супротно, у односу са Истоком Русија се појављује

као цивилизациони узор, образац, долазак „источњакā“ на

власт не пријети њеној самобитности мада помјера њено

тежиште као прелазне цивилизације између Истока и

Запада на источну страну. Друштвени и културни

472 А. С. Панарин, Россия в циклах мировой истории, с. 280

379

идентитет Русије је мање угрожен у „источњачком“ него у

„западњачком“ раздобљу политичког циклуса.

Модернизација је противрјечна утолико што је њена

дјелотворност спој традиционалне аскезе зависне од

очувања националне самобитности и спремности и

способности за новације.

Посљератна модернизација земаља Азијско-

тихоокеанског региона је резултат споја централизоване

државне власти с модернизаторским тежњама цијелог

друштва. Одлучујуће питање модернизације кроз

акумулацију је у којој мјери се могу ограничавати зараде

радника и куповна моћ становништва а да не изазову

политичко незадовољство које угрожава планове развоја.

Политику модернизације је лакше проводити у

друштвима која су, одвојена од утицаја богатијих и

либералнијих, сачувала наслијеђену аскезу. Она одржавају

равнотежу између својих жеља и могућности. У

друштвима која брже постају либерална него богата

социјално-економско прилагођавање протиче тешко, јавља

се оштар раскорак између материјалних могућности и

жељā становништва, што изазива политичку

непостојаност. Радници слабије развијених грана хоће да

живе као и они у најразвијенијим чиме коче општи развој.

Разлика неисторијских, друштава која су у застоју, од

историјских, способних за развој, подсјећа на однос

«просте и проширене репродукције»473. Да би се развијало

друштво мора производити више него што троши.

Док су у старијим друштвима застаријевала само

средства рада, данас брзо губе вриједност и потрошна

добра, мијења се склоп потребā, који претиче обнову

производне технологије. Друштвени и културни живот се

одваја од привредног, посебно у неразвијеним земљама.

473 Исто, с. 43

380

Потрошња надмашује производњу, друштва почињу да

живе на кредит, задужују се и тако доводе у питање своју

политичку самосталност. Политичка власт треба да

обезбједи надмоћ примијењене технолошке над

друштвеном и културном информацијом, да ствара радну а

не потрошачку атмосферу. Модернизациона политика

може да брже мијења вриједности и циљеве, или

технолошка средства.

Руско предузетништво које настаје није слично

пракси народног капитализма протестантских земаља.

Протестантски сјевер Европе је био духовно одвојен од

боемског католичког југа, отворио се тек у трећем-

четвртом покољењу када је властити поредак био

успостављен. Запад је касније створио дјелотворан „двојни

начин живота“, спојивши аскезу рада с хедонизмом

ослобођене доколице. Homo faber (човјек који ради) је био

везан етиком рада, а homo ludens (човјек који се игра) је

тежио духовном животу у вангрупним везама. Западна

култура је успјела да уравнотежи супротне тежње рада и

доколице.

Типични данашњи руски предузетник је бивши

државни чиновник који је приватизовао државну имовину.

Совјетски поредак је пропао зато што је бивша елита под

утицајем начина живота западног свијета напустила

комунистичку идеологију и морал. Умјесто старе вјере у

комунистичке идеале прихватили су индивидуалистички

хедонизам, постали лицемјери што је народ брзо прозрео.

То је довело до општег моралне кризе и хаоса у друштву.

Уз задржавање власти, прелазом у „демократе“, и

„приватизацијом“ државне имовине људи најмање склони

аскези су узели монопол на бављење слободним

предузетништвом. Преузели су вриједности западног

потрошачког друштва, али не и његову радну аскезу.

Појавио се потпуни раскорак између великих политичких

381

могућности и неспособности за одговорно привредно

пословање тог слоја склоног потрошњи, али не и стварању

нових производних технологија. Превладавање

прерасподјеле у корист мањине над производњом је '90-их

пријетило потпуним распадом друштва и државе.

Друштвено и културно кретање је требало преокренути у

супротно. Стварањем Заједнице независних држава (ЗНД-

СНГ), након слома СССР, «пронађен (је) онај модел који је

помогао да се сачувају безбројне цивилизацијске и духовне

нити које су обједињавале совјетске народе»474.

Мобилизација протекционистичких идеологија може

да спријечи даљи несређени међукултурни утицај.

Стварање и примјена националне идеологије

модернизације је поуздан начин да се очувају властите

друштвене и духовне вриједности и уједно преузму

производне, војне, организационо-управљачке и друге

напредне технологије. То показују искуства источних

земаља (Тајван, Јужна Кореја, Јапан), али и Француске у

вријеме деголизма. Национална идеологија је потребна

двоструко, у културно-протекционистичком и социјално-

мобилизационом смислу. Излаз из садашње глобалне кризе

је у модернизацији кроз улагања у производну привреду са

«слободним кретањем капитала, услуга, робе и радне

снаге»475 на простору Евроазијског савеза (ЕАС).

Друштвена и културна стратегија Русије

У односима са Западом Русија, као култура прималац

(више прима него што даје), треба да примјењује одређени

друштвени и културни протекционизам, да се држи

евроазијске политике, штитећи свој цивилизациони

474 Срећко Ђукић, Повратак савеза, две деценије после, с. 182 475 Исто, с. 183

382

вриједносни систем. Истовремено треба да преузима

технологије, укључујући социјалне, које доприносе

напретку друштва. Руско друштво је брже преузимало

западни систем вриједности него што је развијало средства

да их оствари тако да је дошло до разарања читавог

совјетског поретка, али и постсовјетски показује сличне

слабости. Раскорак између жеља и могућности је велики,

резултат су разградња и малодушност великог дијела

друштва. Постоје разне могућности успостављања веза са

Западом, у разним областима треба дати предност држави

или друштву зависно од тога да ли су оне војне,

политичке, социјалне, културне или неке друге.

СССР је био затворено друштво, држава је узела

искључивô право на везе са иностранством, а са Западом

их је ограничила на техничку сарадњу. Умјесто

«идеолошког сукоба између света капитализма и света

социјализма»476 '90-их су избили национални, вјерски и

економски сукоби. Постоји и могућност потпуно

слободних веза. За Русију је најбоља сарадња са Западом

кроз водећу улогу државе, која одређује приоритете, док су

грађани дужни да их уважавају. Такву сарадњу развијају

Јужна Кореја, Тајван, Кина и друге тихоокеанске земље у

модернизацији. Узајамни утицај цивилизацијā и културā

треба подробније изучити. Западна Европа је својевремено

од Кине преузимала технологије производње барута,

папира, свиле и друге, али не и друштвене, културне

вриједности и начин живота.

За Русију је врло опасно преузимање западних

идеологија, које се прихватају као једине истинске,

добијају монополни статус „водећих учења“ (марксизам,

економски либерализам „чикашке школе“), што

476 Рој Медведев, Путин, повратак Русије, Компанија Новости АД,

Београд, 2007, с. 242

383

искорјењује властито идејно насљеђе и културу, разара

морал и цјеловитост друштва. Након слома комунистичког

друштва и идеологије притисак Запада уједињеног под

вођством сурове суперсиле «на Русију и Словене само се

повећао»477. Он, са свим својим установама глобалне

привредне и војно-политичке власти, дјелује под заставом

лажног универзализма и хуманизма.

У односима са сусједима Русија се појављује као

култура давалац (више даје него што прима). У свим

постсовјетским земљама постоји бројна руска дијаспора,

усредсређена у градовима. Њу чине и интелигенција и

омладина, заинтересоване за очување живих културних и

других веза са Русијом. Политика одвајања и

протекционизма нових „вођā“ нацијā, која та друштва

враћа у феудализам, штети њиховим професионалним и

грађанским интересима. Русија у односима са тим земљама

треба да користи идеологију неотуђивих права човјека,

која обавезује свијет да их штити тамо гдје су угрожена. У

овом правцу треба да дјелују и држава и грађанско

друштво.

Посебну улогу има руски језик. Национални језици

чувају националност, али су недовољни за усвајање

савремених научних, технолошких, хуманитарних и

других знања. Руско издаваштво и култура ту имају

незамјењиву улогу, већина посебно старијих грађана тих

земаља сразмјерно добро зна руски језик. Његово

познавање је у интересу свих народā постсовјетског

простора.

Русија, дакле, треба да води политику ограничавања

везā са Западом државном политиком културног

протекционизма и јединственог отвореног постсовјетског

простора. Да би опстала као велика држава и цивилизација

477 Наталија Нарочницка, Русија и Руси у светској историји, с. 516

384

она треба да стваралачки рјешава овај у својој историји већ

постављани и успјешно извршаван задатак. Културна идеја

„другог Рима“ је рјешење овог задатка.

Идеју „првог Рима“, јединственог цивилизационог

простора, су остваривали Американци послије Другог

свјетског рата у борби са њемачком идејом потпуног и

аутократског националног суверенитета. У обе империје,

римској, која јој је узор, и америчкој, трајна политичка моћ

је заснована и на култури, није само на војсци и привреди.

Временом су се и једни и други, ослобађали својих узора –

Грчке и Европе и створили властиту књижевност,

умјетност и науку. Моћ Рима је привлачила грчке

говорнике и философе, а америчка европске умјетнике и

научнике. У западном дијелу Римског царства се говорило

латински, данас је енглески lingua franca. Римљани су

''романизовали свијет''478, а Американци покушавају да га

американизују својом свакодневном културом.

Идеја јединственог цивилизационог простора не

потиче непосредно из либерално-демократске идеологије.

Ова идеологија је у Европи стара већ двјеста година, али у

њој су бјеснили разорни ратови и између демократских

држава. Усљед тих сукоба моћ Западне Европе је пала, а

САД су након Другог свјетског рата успоставиле војно-

политички протекторат над њом. САД у поратном

времену стварају јединствени атлантски економски,

правни, информациони, тј. цивилизациони простор. Идеја

овог простора је „римска“, није демократски-

плуралистичка. Историјски извори те идеје су прво Римска

империја, а потом католички Рим.

478 Петер Бендер, Америчко и Римско царство, у. Алекса Буха (прир.),

Европа или Америка, о будућности Запада, Завод за уџбенике и

наставна средства, Српско Сарајево, 2003, с. 17

385

Римска идеја јединственог цивилизационог простора

и идеја демократског плурализма се међусобно

надопуњују. Без демократије римска идеја се изрођава у

униформистички глобализам, а демократија без римске

идеје у аутархију, кратковиди национализам који води

бесконачним сукобима око подјеле земље и других добара.

Америчка поратна политика је била успјешна утолико

уколико је повезала римску идеју с демократијом, што је

зауставило унутаревропске сукобе и омогућило

уједињавање Западне Европе.

Русија је послије Византије била Други Рим на

евроазијском простору, на ком је знатно слабије

укоријењена демократска идеја. Руска империја је

спречавала феудалне и националне сукобе на овом

огромном простору. Он је у предности пред Западном

Европом, која је страдала у вјерским, етничким и

грађанским ратовима. Задатак Истока, који је уједињавала

Русија, је да развија демократију чувајући своје јединство.

Драматургија савремене историје је што руска политичка

елита и друштво нису свјесни значаја јединства римске и

демократске идеје, што ратују против империје чиме

доводе у питање и изгледе демократије, умјесто да уз

очување „империјског“ насљеђа Русије, цивилизационог

јединства, развијају демократску политичку културу и

установе на путу истинског демократског федерализма.

386

ЗАКЉУЧАК

Западњачки - атлантистички и руски - евроазијски су

два друштвена и културна пројекта. Запад је „пред

опасношћу од препорода Русије као хришћанске

цивилизације алтернативног пројекта света“479 спреман да

подржи било коју другу могућност, укључујући фашизам.

Атлантистички пројект је за стари модел модернизације

ослоњен на водећу улогу града, средишта и развијених

земаља према селу, крајинама и неразвијеним земљама.

Евроазијски пројект је постмодернистички, близак

неоконзервативном таласу на Западу. То је обнова значаја

крајинâ, вриједности укоријењености. Различите културе

евроазијски пројект схвата као непролазне вриједности, а

не хијерархијски као „савремене“ и несавремене. Разлика

између традиционалног и савременог друштва, од које

полази атлантизам, је много дубља него између

индустријског и постиндустријског друштва, модернизма и

постмодернизма. Зато при поређењу алтернативних

пројеката треба имати у виду општу доминанту

модернизације. Без тога падамо у конзервативно-

романтичарски утопизам. Модернизација је двоструко

кретање: очување националних и регионалних вриједности

уз примјену општих цивилизационих мјерила социјално-

економске, научно-техничке и политичке дјелотворности.

Друштва без тога не могу опстати у условима међусобног

супарништва. Теорија не треба да тачно прописује или

прогнозира стварност, већ да упозорава на опасности и

указује на предности различитих могућности избора. Људи

не могу бити неодговорни према могућим посљедицама

извршеног избора.

479 Наталија Нарочницка, Русија и Руси у светској историји, с. 524

387

ЛИТЕРАТУРА

- Аксаков, Иван, Наше знамя – Русская народность,

Институт русской цивилизации, Москва, 2008

- Аксаков, Константин, Государство и народ,

Институт русской цивилизации, Москва, 2009

- Алексеев, Николай, Русский народ и государство,

АГРАФ, Москва, 1998

- Алексеев П. В. (ур.), Философы России XIX-XX

столетий, Москва, Книга и бизнес, 1995, Савицкий Петр

Николаевич, с. 512-514

- Анкерсмит, Франклин Р., История и тропология:

взлет и падение метафоры, Канон+, Москва, 2009

- Арон, Ремон, Демократија и тоталитаризам,

Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски

Карловци . Нови Сад, 1997

- Avron, Anri, Budizam, ПЛАТΩ, Beograd, 2001

- Афанасьев, М. Н., Российские злиты и парадигмы

развития: запрос на новый курс?, у: О. В. Гаман-

Голутвина, Злиты и общество в сравнительном

измерении, РОССПЗН, Москва, 2011

- Бендер, Петер, Америчко и Римско царство, у:

Алекса Буха (прир.), Европа или Америка, о будућности

Запада, Завод за уџбенике и наставна средства, Српско

Сарајево, 2003

- Berđajev, Nikolaj, Izvori i smisao ruskog komunizma,

Književne novine, Beograd, 1989

- Бердяев, Николай, Истоки и смысл русского

комунизма, YMCA-PRESS, Париж, 1955

- Берђајев, Николај, Нова религијска свест и

друштвена стварност, БРИМО, Београд, 2001

- Берђајев, Николај, О човековом позвању, Zepter book

world, Београд, 2000

388

- Берђајев, Николај, Руска идеја, БРИМО, Београд,

2001

- Бердяев, Николай А., Русская идея - Судьба России,

ЗАО „Сварог и К“, Москва, 1997

- Berđajev, Nikolaj, Smisao istorije – ogled filozofije

čovečje sudbine, Dereta, Beograd, 2001

- Берђајев, Николај, Смисао стваралаштва, књига

друга, ЛОГОС . АНТ, Београд, 1996

- Берђајев, Николај, Царство духа и царство ћесара,

БРИМО,Београд, 2001

- Berk, Edmund, Razmišljanja o francuskoj revoluciji,

CID, Podgorica, 2001

- Berlin, Isaija, Uvod, у: Četiri ogleda o slobodi, Nolit,

Beograd, 1992

- Bžežinski, Zbignjev, Velika šahovska tabla, CID,

Podgorica . Romanov, Banja Luka, 2001

- Bilington, Džejms, Ikona i sekira, Istorija ruske kulture,

jedno tumačenje, Rad, Beograd, 1988

- Быть верным Богу, Книга бесед со Святейшим

Патрирхом Кириллом, Белорусская Православная Церковь,

Минск, 2009

- Blagojević, Borislav T. (ур.), Pravna enciklopedija 1,

Savremena administracija, Beograd, 1989

- Bobio, Norberto, Budućnost demokratije . Odbrana

pravila igre, Filip Višnjić, Beograd, 1990

- Booker, Christoper . North, Richard, Velika

obmanа.Tajna povijest Europske uniјe, IZVORI, Zagreb, 2005

- Brzezinski, Zbigniev, Američki izbor: globalna

dominacija ili globalno vodstvo, Politička kultura, Zagreb .

CID, Podgorica, 2004

- Bžežinski, Zbignjev, Velika šahovska tabla, CID

Podgorica . Romanov, Banja Luka, 2001

- Brodnjak, Vladimir (ур.), Povijest svijeta, Naprijed,

Zagreb, 1977

389

- Bulatović, Momir, Ekonomija i demokratija, Jumedia

mont, Podgorica, 2011

- Булгаков, Сергей, Карл Маркс как религиозный тип,

у: исти, Два града, Издательство Русского гуманитарного

института, Санкт-Петербург, 1997, с. 51-70

- Булгаков, Сергеј, Православље, Медитеран, Будва,

1991

- Булгаков, Сергеј, Светлост невечерња, БРИМО .

ЛОГОС, Београд, 2005

- Burckhardt, Jacob, Kultura renesanse u Italiji, Matica

hrvatska, Zagreb, 1953

- Буркхарт, Јакоб, Разматрања о светској историји,

Српска књижевна задруга, Београд, 1996

- Valerštajn, Imanuel, Posle liberalizma, JP Službeni

glasnik, Beograd, 2005

- Василенко, И. А., Политическая философия,

ИНФРА-М, Москва, 2009

- Veljačić, Čedomil, Filozofija istočnih naroda I,

Nakladni zavod Matice hrvatske, Zagreb, 1983

- Велько, А.В., (прир.), Церковь призывает к

единству: Слово Святейшего Патриарха Московского и

всея Руси Кирилла, Белорусская Православная Церковь,

Минск, 2010

- Вернадский, В. И., Несколько слов о ноосфере, у: С.

Г. Семенова (ур.), Русский космизм, Педагогика-Пресс,

Москва, 1993, с. 303-311

- Вишеславцев, Борис П., Криза индустријске

културе, ЦИД, Подгорица, 2002

- Вишеславцев, Борис, Срце у хришћанској и

индијској мистици, БРИМО, Београд, 2002

- Владика Николај, Први Божји закон, Десет Божјих

Заповести датих Мојсију *** Рајска пирамида, Тумачење

Христових Блаженстава, ИХТУС, Београд, 2001

390

- Volerstin, Imanuel, Opadanje američke moći, CID,

Podgorica, 2004

- Гадамер, Ханс-Георг, Европско наслеђе, ПЛАТΩ,

Београд, 1999

- Гадамер, Ханс-Георг, Ум у доба науке, ПЛАТΩ,

Београд, 2000

- Гердер, Иоганн Готфрид, Идеи к философии

истории человечества, Издательство Наука, Москва, 1977

- Гобозов, И. А., Социальная философия,

Академический проект, Москва, 2008

- Гогољ, Николај Васиљевич, Преписка с

пријатељима, Пролог, Врњачка Бања, 2004

- Горбачев, Михаил, у: В. И. Толстых (ур.),

Перестройка – двадцать лет спустя, Русский путь,

Москва, 2005, с. 208-220

- Grej, Džon, Liberalizam, CID, Podgorica, 1999

- Гумилёв, Лев Н., Сочинения 2, Древная Рус и

Великая Степь, Институт ДИ ДИК, Москва, 1997

- Damnjanović, Milan, Istorija kulture, Gradina, Niš,

1977

- Damnjanović, Milan, Ophođenje sa mnogostrukošću,

Novi glas, Banja Luka, 1990

- Данилевски, Николај, Русија и Европа, Службени

лист СРЈ . Досије, Београд, 1994

- Данилевский, Николай, Горе победителям,

политические статы, АЛИР, ГУП, Облиздат, Калуга, 1998

- Данилов, А. Н., Трансформация постсоветского

пространства и новый мировой порядок, у: исти (ур.),

Постсоветское пространство в миропорядке XXI века,

МЕДИАФАКТ, Минск, 2011

- Дворник, Френсис, Словени у европској историји и

цивилизацији, CLIO, Београд, 2001

- Делягин, Михаил, Драйв человечества –

глобализация и мировой кризис, ВЕЧЕ, Москва, 2008

391

- Делягин, Михаил, Россия после Путина, ВЕЧЕ,

Москва, 2005

- Добреньков, В. И., Осипова, Н. Г., Методология и

методы научной работы, КДУ, Москва, 2009

- Dostojevski, Fjodor, Piščev dnevnik I-II, Dela, knjiga

17 и 18, Rad, Beograd, 1983

- Дугин, Александр, Обществоведение, Евразийское

движение, Москва, 2007

- Дугин, А., О евразийстве, у: Петр Савицкий,

Континент Евразия, АГРАФ, Москва, 1997, с. 6-12

- Дугин, А. Г., Философия политики, Арктогея,

Москва, 2004

- Ђукић, Немања, Социјална контрола, Удружење

социолога Бања Лука, 2014

- Ђукић, Срећко, Повратак савеза, две деценије

после, Службени гласник, Београд, 2012

- Ђурић, Михаило, Хуманизам као политички идеал,

Српска књижевна задруга, Београд, 1968

- Елијаде, Мирча, Водич кроз светске религије,

Народна књига . Алфа, Београд, 1996

- Живојиновић, Драгољуб Р., Успон Европе 1453-

1789, Службени лист СРЈ, Београд, 1995

- Zenjkovski, Vasilij V., Istorija ruske filozofije, ЈП

Службени лист Београд . CID Podgorica, 2002

- Зењковски, Василије, Руски мислиоци и Европа,

критика европске културе у руских мислилаца, ЦИД,

Подгорица, 1995

- Зиновјев, Александар, Слом руског комунизма,

БИГЗ PUBLISHING, Beograd, 2003

- Зиновјев, Александар, Феномен западњаштва, Наш

дом Age d’homme, Београд, 2002

- Зюганов, Генадий, Глобализация и судьба

человечества, Молодая гвардия , Москва, 2002

392

- Зюганов, Генадий, Глобальное порабощение России,

или „глобализация по-американски“, ЗКСМО, Москва,

2011

- Зюганов, Геннадий, Сталин и современность,

Молодая гвардия , Москва, 2009

- Ильин, В. В., Философия истории, Издательство

Московского университета, 2003

- Иљин, Иван, Каквим цртама руског карактера треба

приписати величину руске државе, у: Добрило Аранитовић

(прир.), Феноменологија руске душе, ЛОГОС, Београд,

2008, с. 117-121

- Иљин, Иван, Пут духовне обнове, ЛОГОС . АНТ,

Београд, 1998

- Иљин, Иван, Пут ка очигледности, БРИМО,

Београд, 2001

- Јасперс, Карл, Филозофска вера, ПЛАТΩ, Београд,

2000

- Јегер, Вернер, Хуманизам и теологија, ПЛАТΩ,

Београд, 2002

- Јелачић, Алексеј, Историја Русије, Романов, Бања

Лука, 2008

- Kampanela, Tomazo, Grad sunca ili o ideji republike,

Kultura, Beograd, 1964

- Kant, Imanuel, Ideja opšte istorije usmerene ka

ostvarenju svetskog poretka, у: Um i sloboda, Ideje, Beograd,

1974

- Касирер, Ернст, Филозофија просветитељства,

Гутенбергова галаксија, Београд, 2003

- Kaufman, Džojs P., Kratka istorija spoljne politike

Sjedinjenih Američkih Država, Centar za međunarodne odnose,

Banja Luka, 2010

- Keler, Juzef, Osnivači velikih religija, Stoper book,

Beograd, 2002

393

- Кенеди, Пол, Припрема за двадесет први век,

Службени лист СРЈ, Београд, 1997

- Киреевский, Иван, Духовные основы русской жизни,

Институт русской цивилизации, Москва, 2007

- Ключевский, В. О., Боярская дума древней Руси,

Ладомир, Москва, 1994

- Ключевский, В. О., Русская история, книга первая,

Мысль, Москва, 1993

- Kolaković, Juraj, Historija novovjekovnih političkih

teorija od XV stoljeća do 1848., SNL, Zagreb, 1981

- Koprivica, Časlav, D., Predgovor, Jan Patočka ili

rođenje Evrope iz duha filosofije, у: Jan Patočka, Izbor iz

filosofskih spisa, (Izbor: Časlav D. Koprivica), Akademska

knjiga, Beograd, 2013, с. 7-14

- Крупин, Владимир, Книга для своих, Институт

русской цивилизации, Москва, 2012

- Куљанин, Бранимир, Благодатно-саборни дух руске

православне културе, у: Ревена 5-6-7, Бања Лука, 2014, с.

147-179

- Kuljanin, Branimir, Evroazijski savez, у: ARGUMENTI

19, Banja Luka, 2013, с. 91-132

- Куљанин, Бранимир, Идеологија глобализма и руска

идеја, у: исти (ур.), Русија и Балкан у савременом свијету,

Српско-руски мост, Бања Лука, 2012, с. 367-494

- Куљанин, Бранимир, Источно питање у руској

мисли 1-2, Филозофски факултет, Бања Лука, 2008

- Куљанин, Бранимир, Руска идеја у постмодерном

свету, у: Младен Шукало (ур.), Годишњак 2/2012 Друштвo

чланова Матице Српске у Републици Српској, Бања Лука,

2012

- Куљанин, Бранимир, Постмодернистичка

де(кон)струкција личности и друштва у глобалном свијету,

у: Срђан Душанић (ур.), Друштво знања и личност:

394

путеви и странпутице (де)хуманизације, Филозофски

факултет, Бања Лука, 2012,

- Kuljanin, Бранимир, Socijalna država i

postmodernistički socijalni darvinzam, ARGUMENTI 18,

Banja Luka, 2013, с. 9-28

- Куљанин, Бранимир, Срби и четири правца руског

евроазијства, у: Миломир Степић (ур.), Србија и

евроазијски геополитички простор, Институт за политичке

студије, Београд, 2013

- Lalman, Mišel, Istorija socioloških ideja, tom II, Zavod

za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2004

- Ланцов, С. А., Политическая история России,

ПИТЕР, Москва, 2009

- Левицкий, Сергей, Очерки по истории русской

философии, Канон, Москва, 1996

- Леонтјев, Константин, Византизам и словенство,

Логос-Ортодос, Београд, 1996

- Леонтьев, Константин, Восток, Россия и

Славянство, Республика, Москва, 1996

- Линг, Тревор, Историја религије Истока и Запада,

Српска књижевна задруга, Београд, 2000

- Лосев, А. Ф., Философија, мифологија, культура,

Москва, 1991

- Лоски, Н. О., Историја руске филозофије, ЦИД,

Подгорица . ИЦ, Цетиње, 1995

- Лошчиц, Јуриј, Димитрије Донски, Просвета,

Београд, 2000

- Lukacs, Georg, Povijest i klasna svijest, Naprijed,

Zagreb, 1977

- Lukić, Radomir D. (ур.), Sociološki leksikon,

Savremena administracija, Beograd, 1982, modernizacija, с.

371-372

- Maier, Hans, Rausch, Heinz, Denzer, Horst, Klasici

političkog mišljenja 1, Golden marketing, Zagreb, 1998

395

- Малинов, А. В., Прохоренко, А. В., Философия

истории в России, Европейский Дом, Санкт-Петербург,

2010

- Малявин, Владимир В., Для чего Евразия?, у:

Развитие и економика, Научный и общественно-

политический алманах, Москва, но 6, июнь 2013, стр. 46-71

- Markuze, Херберт, Kultura i društvo, BIGZ, Beograd,

1977

- Мартышин, О. В., История политических учений,

НОРМА, Москва, 2002

- Маслин, М. (ур.), Енциклопедија руске философије,

ЛОГОС . УКРОНИЈА, Београд, 2009

- Маслин, М. А., (ур.), История русской философии,

Издательство Республика, Москва, 2001

- Маслин, М. А., Русская философия, словарь,

ТЕРРА-Книжный клуб; Республика, Москва, 1999

- Matić, Milan, Demokratija, у: исти (ур.), Enciklopedija

političke kulture, Savremena administracija, Beograd, 1993, с.

198-229

- Медведев, Рој, Путин, повратак Русије, Компанија

Новости АД, Београд, 2007

- Menon, Pjer, Intelektualna istorija liberalizma,

Стубови културе, Beograd, 2001

- Мењ, Александар, Историја религије, ПЛАТΩ,

Београд, 2005

- Mil, Džon Stjuart, O slobodi, ПЛАТΩ, Beograd, 1998

- Милов, Л. В., История России XX – до начала XXI

века, ЗКСМО, Москва, 2010

- Милюков, П. Н., Очерки по истории русской

культуры том 3, Издательская группа Прогресс –

Культура, Москва, 1995

- Миљуков, Павле, Ш. Сењобос, Ш, Л. Езенман, Л.,

Историја Русије, MINAX, Београд, 1998

396

- Mimica, Aljoša, Bogdanović, Marija (прир.), Sociološki

rečnik, Zavod za udžbenike, Beograd, 2007, modernizacija, с.

330-331

- Минаев, Борис, Ельцин, Молодая гвардия, Москва,

2011

- Нарочницка, Наталија, Русија и Руси у светској

историји, Српска књижевна задруга, Београд, 2008

- Нарочницка, Наталија, Русија и Словени у свијету

промјена, Богословски факултет Српске Православне

Цркве у Београду, Београд, 2003

- Nizbet, Robert, Konzervativizam - san i stvarnost, CID,

Podgorica, 1999

- Николаев, П. А., (ур.), Русские писатели 20 века .

Биографический словарь, Научное издательство Большая

российская знциклопедия . Издателство РАНДЕВУ-АМ,

Москва, 2000, Распутин Валентин Григорьевич, с. 582-584

- Новгородцев, П. И., О друштвеном идеалу, ЦИД,

Подгорица, 1996

- Нолте, Ернст, Предговор, у: Алан де Беноа,

Комунизам и нацизам, УКРОНИЈА, Београд, ММVII

- Панарин, Александр, Народ без злиты,

АЛГОРИТМ, Москва, 2006

- Панарин, А. С., Политология, ПРОСПЕКТ, Москва,

1999

- Панарин, Александр, Православная цивилизация в

глобальном мире, Институт русской цивилизации, Москва,

2014

- Панарин, А. С., Россиская интелигенция в мировых

войнах и революциях XX века, Здиториал УРСС, Москва,

1988

- Панарин, Александр С., Россия в цивилизационном

процессе (между атлантизмом и евразийством),

Российская Академия Наук, Институт философии, Москва,

1995

397

- Панарин, А. С., Россия в циклах мировой истории,

Издательство Московского университета, 1999

- Панарин, Александр, Стратегическая

нестабильность в XXI веке, Институт русской

цивилизации, Москва, 2014

- Панарин, А. С. (ур.), Философия истории,

Гардарики, Москва, 2001

- Панарин, А. С., Философия политики, Новая школа,

Москва, 1996

- Панарин, Александр, Реванш истории, Российская

стратегическая инициатива в XXI веке; Издательство

„Русскiй мiрь“, ОАО „Московские учебники“, Москва,

2005

- Пантић, Драган, Општа правна историја, Ђуро

Салај АД, Београд, 2003

- Patočka, Jan, Izbor iz filosofskih spisa (Izbor: Časlav D.

Koprivica), Akademska knjiga, Beograd, 2013

- Пихоя, Рудольф, Москва, Кремль, власт, Сорок лет

после войны 1945-1985, АСТ . Русь-Олимп . Астрель,

Москва, 2007

- Platon, Država, BIGZ, Beograd, 1983

- Plehanov, G. V., Istorija ruske društvene misli I,

Veselin Masleša, Sarajevo, 1974

- Поздняк, Г. Б., Атлас России, АСТ.Астрель,

Москва, 2008, с. 274-281

- Позов, А., Метафизика Пушкина, Наследие,

Москва, 1998

- Пономарјова, Јелена Г., Демократија versus

саборност: политички аспект, у: Бранимир Куљанин (ур.),

Саборност и демократија, Српско-руски мост, Бања Лука,

2013, с. 219-240

- Поповић, Гостимир Т., Европска унија, Бесједа,

Бања Лука . Арс либри, Београд, 2004

398

- Расторгуев, В. Н., Пророк в своём отечестве, о

прогностическом даре Александра Панарина,

Издательский центр ГАСК, Москва, 2010

- Расторгуев, Валерий Н., Философия и методология

политического прогнозирования, Седьмая буква, Тверь,

2009

- Ratković, Borislav (ур.), Vojni leksikon,

Vojnoizdavački zavod, Beograd, 1981

- Реале, Джованни и Антисери, Дарио, Западная

философия от истоков до наших дней . том 1 и 4

Античность,ТОО ТК «Персеполис», Санкт-Петербург,

1997

- Решетњиков, Леонид, Вратити се Русији, трећи

пут или ћорсокаци безнађа, Евро-Ђунти . Наша Србија,

Београд, 2014

- Рцхиладзе, Гулбаат, Идеология для интеграции, у: И

время сабирать камни . Евразийская интеграция сегодня,

Книжный мир, 2012

- Savanović, Aleksandar, Anarhokapitalizam – Politička

filozofija antidržavnog kapitalizma, Fakultet političkih nauka,

Banja Luka, 2011

- Савицкий, Петр, Континент Евразия, АГРАФ,

Москва, 1997

- Свети Јован Лествичник, Лествица, Романов, Бања

Лука, 2008

- Семјонова, Светлана, Философија бесмртности,

ЛОГОС, Београд, 2005

- Сербиненко, В. В., Русская философия, ОМЕГА-Л,

Москва, 2006

- Сергейчук, Е. М., Философия истории, МВД России

. СПб университет, 2002

- Servije, Žan, Istorija utopije, CLIO, Beograd, 2005

- Синицына, Н. В., Третий Рим . Истоки и зволюция

русской средневековой концепции, ИНДРИК, Москва, 1998

399

- Смолин, Михаил, Знциклопедия имперской

традиции русской мысли, Имперская традиция, Москва,

2005

- Solženjicin, Aleksandar, Dva veka zajedno 1917-1972,

II, Jevreji i Rusi za vreme sovjetskog perioda, PAIDEIA,

Beograd, 2003

- Солженицын, Александр, Как нам обустроить

Россию, Советский писатель, Ленинградское отделение,

1990

- Соловјов, Владимир, Изабрана дјела, том I,

Филозофија морала, ЦИД, Подгорица, ИЦ Цетиње, 1994

- Соловјов, Владимир, Руска идеја, у: Светлост са

Истока, Логос – Ортодос, Београд, 1995, с. 99-125

- Соловјов, Владимир, Руско национално питање,

Издавачки центар, Цетиње . ЦИД, Подгорица, 1995

- Соловјов, Владимир, Три говора посвећена

Достојевском, у: Свјетлост са Истока, ЛОГОС-

ОРТОДОС, Београд, 1995

- Stojanović, Đorđe, Građansko društvo, Medijska

knjižara KRUG, Beograd, 2006

- Стојнић, Мила (ур.), Руска књижевност 2,

Свјетлост, Сарајево . Нолит, Београд, 1978

- Strauss, Leo, Prirodno pravo i istorija, ПЛАТΩ,

Beograd, 1997

- Суботић, Милан, Пут Русије, евроазијско

становиште, ПЛАТΩ, Београд, 2004

- Tadić, Ljubomir, Nauka o politici, BIGZ, Beograd,

1996

- Tartalja, Smilja, Civilizacija, у: Matić, Milan,

Enciklopedija političke kulture, Savremena administracija,

Beograd, 1993, с. 163-172

- Тојнби, Арнолд, Проучавање историје, ЈП

Службени лист Београд, ЦИД Подгорица, 2002

400

- Тойнби, Цивилизация перед судом истории,

сборник, ПРОГРЕСС.КУЛЬТУРА Москва . Ювента Санкт-

Петербург, 1996

- Tokvil, Aleksis de, O demokratiji u Americi, Izdavačka

knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci . Novi Sad,

2002

- Троицкий, Иларион, Преображение души, Институт

русской цивилизации, Москва, 2012

- Трубецкой, Е.Н., Смысл жизни, Издательство

Республика, Москва, 1994

- Трубецкој, Николај, Европа и човечанство, ЛОГОС,

Београд, 2004

- Успенский, Ф. И., История Византийской империи

VI-IX веков, Мысль, Москва, 1996

- Федоров, Н. Ф., Вопрос о братстве..., у: Собрание

сочинений в четырех томах, том первый и четвертыӣ

ТРАДИЦИЯ, Москва, 1999

- Федотов, Г. П., Три столицы, у: Д. К. Бурлака (ур.),

Москва – Петербург: pro et contra, Издательство Русского

Христианского гуманитарного института Санкт-

Петербург, 2000

- Фини, Масимо, Поданици, УКРОНИЈА, Београд,

2007

- Фире, Франсоа, Радионица историје, Издавачка

књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци -

Нови Сад, 1994

- Фјодоров, Николај, Сенке заборављених предака,

Логос . Zepter book world, Београд, 1999

- Фјодоров, Николај, Туга за Константинопољем,

Логос-Ант, Београд, 1997

- Флоровски, Г. В., Путеви руског богословља, ЦИД,

Подгорица, 1997

- Флоровски, Георгије, Хришћанство и култура,

ЛОГОС . ОРТОДОС, Београд, 1995

401

- Флоровский, Георгий Протоиерей, Восточные

отцы IV века, Издательство Белорусского зкзархата,

Минск, 2004

- Франк, Семјон Л., Духовне основе друштва, ЦИД,

Подгорица, 1997

- Фроянов, И., Погружение в бездну, АЛГОРИТМ,

Москва, 2001

- Фурсов, Андрей, Вперед, к победе!, Книжный мир,

Москва, 2014

- Фурсов, Андреј И., Саборност и демократија у

контексту свјетске борбе за власт, информације и ресурсе,

у: Куљанин, Бранимир (ур.), Саборност и демократија,

Српско-руски мост, Бања Лука, 2013, с. 124-149

- Фурсов, Андрей, Холодный восточный ветер

русской весны, Книжный мир, Москва, 2014

- Хантингтон, Семјуел, Сукоб цивилизација, ЦИД

Подгорица . Романов, Бања Лука, 2000

- Хард, Мајкл . Негри, Антонио, Империја, ИГАМ,

Београд, 2005

- Hayek, F. Von, Politički ideal vladavine prava, Školska

knjiga, Zagreb, 1994

- Hegel, Istorija filozofije 2, Kultura, Beograd, 1970

- Hegel , Filozofija povijesti, Naprijed, Zagreb, 1966

- Hejvud, Endru, Političke ideologije, Zavod za

udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2005

- Hejvud, Endru, Politika, CLIO, Beograd, 2004

- Held, Klaus, Fenomenologija političkog svijeta,

MATICA HRVATSKA, Zagreb, 2000

- Херцен, Александар, Руски народ и социјализам,

ЦИД, Подгорица, 1999

- Хеффе, О., Малахов, В. С., Филатов В. П. (ур.),

Современная западная философия, энциклопедический

словарь, Росийская академия наук, Институт философии,

402

Революция культурная, Москва, 2009, постмодернизм, с.

53-56

- Хлебников, Павел, Крестный отец Кремля Борис

Березовский или история разграбления России,

Издательство ДЕТЕКТИВ-ПРЕСС, Москва, 2001

- Horkheimer, M. – T. Adorno, T., Dijalektika

prosvjetiteljstva, Veselin Masleša, Sarajevo, 1974

- Huntington, Samuel P., Tko smo mi? Izazovi

nacionalnom identitetu Sjedinjenih Američkih Država, Izvori,

Zagreb, 2007

- Чижевский, А. Л., Земное зхо солнечных бурь,

Москва, 1976

- Шлезингер, А. М., Циклы американской истории,

М., 1992

- Шпенглер, Освалд, Пропаст Запада, књига прва,

Утопија, Београд, 2003

- Ясперс, Карл, Смысл и назначение истории,

Республика, Москва, 1994

Бранимир Куљанин

РУСИЈА И ЕВРОАЗИЈСКА ИДЕЈА

Прво издање, 2015. година

ИЗДАВАЧ

УДРУЖЕЊЕ СРПСКО-РУСКИ МОСТ

ЛЕКТОР

Биљана Панић-Бабић

КОРИЦЕ

Бранимир Куљанин

ГРАФИЧКИ УРЕДНИК

Данијел Јовић

КОРЕКТОР

Игор Јаковљевић

ТИРАЖ

300 примјерака

ШТАМПА

МАРКОС, Бања Лука

CIP - Каталогизација у публикацији Народна и универзитетска библиотека Републике Српске, Бања Лука 327::911.3(470) 130.2(470) 316.334.3 КУЉАНИН, Бранимир Русија и евроазијска идеја / Бранимир Куљанин. - Бања Лука : Удружење "Српско-руски мост", 2015 (Бања Лука : Маркос). - 403 стр. ; 21 cm Тираж 300. - Напомене и библиографске референце уз текст. - Библиографија: стр. 387-402. ISBN 978-99955-731-3-3 COBISS.RS-ID 4886040