Podzemna RusijaRevolucionarni profili i priče iz života

Sergej Mihajlovič Stepnjak

1883

Sadržaj

PREDGOVOR 5

UVOD 8I . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 8II . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 10

PROPAGANDA 13I . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13II . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 14III . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 15IV . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 18

TERORIZAM 20I . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 20II . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 22III . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 23

REVOLUCIONARNI PROFILI 26

JAKOV STEFANOVIČ 28I . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 28II . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 29III . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 31

DMITRIJ KLEMENC 33I . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 33II . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 35

VALERIAN OSINSKI 38I . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 38II . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 40III . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 41

PETAR KROPOTKIN 43I . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 43II . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 44III . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 45

DMITRIJ LIZOGUB 47I . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 47

2

II . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 48

GESJA GELJFMAN 51

VERA ZASULIČ 53

SOFIJA PEROVSKAJA 57I . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 58II . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 60III . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 65

KRATKE PRIČE IZ ŽIVOTA REVOLUCIONARA 71

MOSKOVSKI ATENTAT 72I Družina pustinjaka . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 72II PODZEMNI ROV . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 73

DVA BEKSTVA 76I . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 76II . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 79

УКРЫВАТЕЛИ 83I . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 83II . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 87III . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 88

TAJNA ŠTAMPARIJA 91

PUT U SANKT PETERBURG 95UVOD . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 95I . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 98II . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 100III . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 101IV . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 104V . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 107VI . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 109

ZAKLJUČAK 113I . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 113II . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 114III . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 117NAPOMENA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 120PISMO IZVRŠNOG KOMITETA RUSKOM CARU ALEKSANDRU III . . . . . . . . . . . . . 120

KOMENTAR 124

DODATAK 128SMRT ZA SMRT . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 128

3

„Kakve veličine! Velim, samo je surovi ruski despotizam mogao da izrodi takve ljudine! Svojevoljno poćiu život pun patnje, na kraju krajeva i u smrt samo radi dobrobiti drugih – takvo mučeništvo, velim,

nijedna zemlja osim Rusije još ne vide … Ne govorim o prolaznom mučeništvu, o iznenadnompožrtvovanju u ime visokih ideala u trenutku ushićenosti, gotovo ludila – govorim jedino o junaštvu

posve druge vrste: o tom zadivljujućem natčovečanskom junaštvu koje gleda pravo napred, kroz godine,u daljinu na čijem ih horizontu čekaju vešala – tvrdoglavo ide ono k njima, kroz plamik pakla, ne

trepnuvši, ne pobledevši, ne klonuvši duhom, čvrsto ubeđeno da će mu u deo samo jedna vešala pasti.“

M. Tven„Ljudi će se naći.

Mi ćemo umreti, drugih će biti.“A. Željabov

4

PREDGOVOR

Socijalistički i revolucionarni pokret u Rusiji nije mogao da prođe bez odjeka u zapadnoj Evropi.Prirodno je, stoga, očekivati da na svakom evropskom jeziku postoji manje ili više bogata literaturao ovoj temi. Neka od ovih dela za cilj jednostavno imaju da iznesu činjenice; druga, pak, teže da zađudublje i istraže uzroke nastanka ovog pokreta. Nemam nameru da iznosim svoje mišljenje o čitavomovom književnom žanru – romanima, romansama i pripovetkama u kojima autori, u pokušaju da štovernije prikažu događaje i ličnosti iz nihilističkog miljea, ne biraju sredstva kako bi raspirili maštučitalaca.

Jedno se mora priznati – najveći broj ovih dela nema ni najmanju književnu vrednost. Sami autorisu potpuno neupućeni u stvari o kojima pišu, podaci kojima barataju su iz druge ili treće ruke, uznemogućnost provere autentičnosti izvora iz kojih crpe ideje; štaviše, oni ne poznaju ni prilike uzemlji o kojoj pišu, s obzirom da su informacije koje dobijamo ovde u Evropi jako oskudne; konačno,oni ne znaju ništa o ljudima koji igraju tako zapažene i važne uloge u toj velikoj drami, ruskomrevolucionarnom pokretu. Zato je izuzetno nezahvalno izdvojiti jednu od gomile knjiga koje su autoriiz inostranstva napisali o nihilizmu u kojoj bi ova tema bila obrađena na iole zadovoljavajući način,bilo da je reč o delu koje se bavi nihilizmom kao celinom, bilo da je u pitanju delo koje opisuje nekuod njegovih pojedinosti.

Ne bih, takođe,mogao da navedemniti jedno delo iz ovog žanra koje ne pati od ozbiljnih nedostatakai ne obiluje besmislicama.

Čak i dela na ruskom jeziku koja se bave ovom temom, koja su inačemalobrojna imaltene nepoznatau Evropi, čitaocima ni izbliza ne pružaju dovoljno informacija. Sada ću pobrojati i razloge za to.

Autori koji svoja dela objavljuju u ruskoj štampi, to jest, pod carskom palicom, primorani su da izstraha za sopstvenu bezbednost dobro izvagaju svaku napisanu reč, svaku rečenicu. Kada se, dakle,odluče da se pozabave temom nihilizma, oni dobro znaju da moraju da prećute mnoga pitanja kojase tiču kako samog pokreta, tako i političkog i društvenog sistema u Rusiji koji je uzrok njegovognastanka. Štaviše, oni su prisiljeni da kriju činjenicu da su se ikad poznavali sa nekim od njegovihnajistaknutijih vođa, te da ove ljude predstave ne onakvim kakvi su oni zaista bili, već onakvim kak-vi priliče knjizi napisanoj od strane jednog vernog carevog podanika. Taj podanik, i suviše je dobropoznato, lako može biti proganjan ili završiti u izgnanstvu zbog i najmanje pogrešne reči. Povrh toga,sve što je u Rusiji objavljeno na temu nihilizma poteklo je iz pera njegovih ostrašćenih neprijatelja,ljudi koji ga savesno drže za užasan zločin ili pak kakvo čudovišno ludilo. Ovi pisci, sa samih svo-jih pozicija, ili ne prepoznaju pravi uzrok pojave nihilizma, ili prosto ne žele da to učine. O samimnihilistima oni ne znaju gotovo ništa, izuzev par sudskih izveštaja i obraćanja javnih tužilaca, a akosu ikada i imali priliku da negde vide nihiliste, onda to je bilo na optuženičkoj klupi. Iz ovoga sledida sve što je u Rusiji napisano o nihilizmu nema gotovo nikakvu vrednost, kako sa istorijske, tako isa političke tačke gledišta. Dakako, tu nećete naći besmislice kojih ima i previše u knjigama stranihautora pisanim na ovu temu, ali sva ta domaća izdanja vrve od dobrovoljnog ustručavanja i namernopravljenih grešaka; istovremeno, ne manjka im čak ni očiglednih primera nesmotrenosti kada pišu oživotima samih revolucionara.

Nešto više valja očekivati od samih učesnika pokreta, od kojih neki obitavaju u Rusiji, a neki uinostranstvu, gde su izbegli. Zapravo, dela revolucionara koja su u protekle tri godine objavljena u

5

inostranstvu ili posredstvom tajne peterburške štamparije predstavljaju bogat izvor informacija o sa-vremenom revolucionarnom pokretu, ali doprinos koji su ovi materijali, pisani mahom na ruskomili ukrajinskom jeziku, dali delima objavljenim na drugim jezicima maltene je zanemarljiv, i ona suuglavnom prošla nezapaženo u Evropi.

Redak je slučaj da ruski izgnanici napišu koji redak u kojem bi se evropskoj javnosti približili istorijai ciljevi ruskog revolucionarnog pokreta; čak i kada se odluče da to učine, oni sebe ograničavaju naobične pamflete, glasila od malog značaja koja osvetljavaju samo određene aspekte pokreta, ili se bavekrajnje zasebnim pitanjima.

Kada je reč o onomalo učenih Evropljana koji znaju ruski jezik, materijali koje dobijaju posredstvomrevolucionarne štampe krajnje su oskudni, a ni oni ne predstavljaju garanciju da autori neće činitiozbiljne propuste. Potrebno je savršeno poznavanje ruskog jezika i života ruskog naroda, što za strancepredstavlja nerešivu enigmu. Neophodno je takođe pomno pratiti razvoj revolucionarnog pokreta,korak po korak i na licu mesta, kako bi se razumela ne samo naglost njegovog razvoja, već i zamenaranije isticanih teorijskih i praktičnih pitanja novim temama, pojavu koja se odigrala u jako kratkomvremenskom periodu.

Pitanjima koja su podelila partiju u potpunosti se gubi trag 1880. godine. Tokom 1878. godine, revo-lucionarni pokret pogađa kriza koja dovodi do temeljitih promena, bilo kada je reč o cepanju partijena različite struje, bilo kada govorimo o njihovim zasebnim odnosima. Menjaju se načini delovanja;menja se i tip revolucionara. Mane i vrline tako tipične za najistaknutije članove pokreta koju godi-nu ranije ustupile su mesto posve drugačijim manama i vrlinama koje karakterišu savremeni ruskirevolucionarni pokret.

Otud čak i sami ljudi koji su uzeli aktivno učešće u pokretu a privremeno su napustili zemlju, ili su se,pak, posvetili nekom posebnom i izuzetnom cilju – čak su i ti ljudi, velim, skloni pravljenju ozbiljnihgrešaka, kako u pogledu svojih stavova o današnjem pokretu, tako i kada je reč o predviđanjima popitanju budućnosti.

Samo čovek koji je godinama služio u pokretu, neko ko je direktno učestvovao u raznim fazamakroz koje su prošli ruski revolucionari, osoba koja lično poznaje ličnosti koje su bile aktivne tokomovih faza (uprkos tome što su se ove faze odigrale u periodu od svega deset godina, po svojoj prirodione su ipak potpuno različite) – samo takav jedan čovek, pod uslovom da uopšte odluči da na papirstavi ono što je svojim očima video, u stanju je da čitaocima u Evropi pruži koliko-toliko pouzdanupredstavu o formi i suštini ruskog revolucionarnog pokreta.

Ljudi iz redova naše partije koji pored svega ovoga raspolažu još i talentom za izražavanje svojihmisli na zanimljiv književni način, prava su retkost.

Veliko je, stoga, bilo moje zadovoljstvo kada sam saznao da je jedan od ovih retkih ljudi rešio da krozniz oživotvorenih slika prikaže članove i akcije ruskog revolucionarnog pokreta, u čijim je različitimfazama i sam uzeo učešće.

Dobro pamtim oduševljenje sa kojim je mladež iz štamparije časopisa Вперед! („Napred!“) u Londo-nu slušala čitanje odlomaka iz njegovog živopisnog dela. Drugi bi prepričavali raznorazne dogodovšti-ne iz odiseje koju je kao propagandista doživeo po selima, u vreme kada je takav vid borbe zaokupljaoveći deo revolucionarnih snaga, bez obzira na partijsku pripadnost. Bio je jedan od glavnih osnivačaruske revolucionarne štampe, u trenutku kada je postalo jasno koliko štamparije u inostranstvu ima-ju poteškoća u svom radu, pa je revolucionarna partija odlučila da svoje organe organizuje u samojprestonici ruskog carstva. Među imenima najžustrijih aktera u najvažnijim fazama kroz koje je prošaoruski pokret, revolucionari uvek pominju ime čoveka koji je evropskoj javnosti poznat pod pseudoni-mom „Stepnjak“. Namerno kažem evropska, a ne italijanska javnost, zato što sam uveren da će knjigekoje Stepnjak objavljuje na italijanskom jeziku vrlo brzo biti prevedene i na ostale evropske jezike.

6

Evropska će javnost napokon dobiti priliku da vidi verodostojnu i živopisnu sliku našeg pokreta.U njoj, sa jedne strane, imamo masu ljudi lišenih celokupnog političkog života, ljudi slomljenih podteretom dugogodišnjeg ropstva, opljačkanih od strane vlasti i dovedenih do prosjačkog štapa namet-nutom ekonomskom zavisnošću od vladajućih klasa, ali ljudi koji su, uprkos svemu, na severu Rusijeodlučni da sačuvaju svoju seosku opštinu - мир, kao i ubeđenje da zemlja mora pripasti upravo njima,onima koji je obrađuju. Pre ili kasnije, veruju oni, doći će dan kada će „zemlja biti podeljena“, baš kaošto na jugu Rusije postoje ljudi koji održavaju običaje autonomne kozačke zajednice. Sa druge strane,imamo odojčad despotizma, čopor poganih zveri bez ikakvog osećaja dužnosti, ljudi koji su spremnida iz sopstvene koristi, pa i ličnog ćefa, žrtvuju interese kako države, tako i čitavog naroda; imamocarskog činovnika kome po proneverama i podmićenosti nema i nikad nije bilo ravna nigde na belomesvetu, osim možda u istočnoj Aziji; tu je i trgovačka kasta, koju čine sve sami špekulanti sa berze iprotuve koje ne prezaju ni od čega. Između ova dva društvena sloja pomalja se nova grupa boraca,ljudi koji su svojom posvećenošu idealima i entuzijazmom čitavu deceniju izazivali oduševljenje ce-le Evrope. Oni predstavljaju baštinike opozicione književne i političke borbe svih klasa, oni su pravinaslednici novih radikalnih pisaca, kao i prvih apostola socijalizma u Rusiji – Hercena i Černiševskog.

Na stotine ovakvih ljudi, koji i sami predstavljaju odojčad povlašćenih klasa, odlazi „u narod“, nosećisa sobom jevanđelje socijalizma, čiji je cilj upravo ukidanje povlastica, povlastica onih klasa iz kojih supotekli. Njihovo junaštvo i istorijska misija svakim novim suđenjem postaju samo očigledniji. Ruskavlada odlučuje da pribegne ekstremnim merama represije. Ona celu Rusiju drži u stanju opsade i ponjenoj teritoriji podiže vešala. Maltene bezazlenog agitatora ona je primorala da se lati smrtonosnogoružja i otpočne terorističku borbu koja i dan-danas traje. Zasigurno ne postoji osoba koja može dakaže da je pobeda na strani vlade, naročito ako se u obzir uzme činjenica da je primena njenih merajednog cara koštala života, dovela do dobrovoljnog povlačenja sa trona njegovog naslednika, kao i dopotpunog urušavanja celokupne društvene strukture u Rusiji.

     Postoji jedna, možda i mnogo značajnija činjenica; pokret se održao svega deset godina, borbe savladom utihnule su pre samo pet godina, ali već se primećuje jedna važna promena u sastavu borbenogkrila partije. Veći deo zatvorenika koje viđamo na sudu u postupcima koji se vode protiv terorista nisuviše apostoli koji svoje ideje šire među ljudima odraslim u potpuno različitoj atmosferi od njih; ti suljudi potekli iz samog naroda, naroda za kojeg se sve do nedavno govorilo kako je ostao ravnodušanprema revolucionarnoj propagandi i agitovanju.

Ruska socijalistička i revolucionarna partija predstavlja izuzetno mladu organizaciju, ali ona je ipakuspela da sebi obezbedi mesto u istoriji.

Čitaoci Stepnjakove knjige nadalje će znati koji su to elementi ovim borcima dali snagu da se ukasnijim danima preobrate u partiju koja budućnost s pravommože da nazove svojom. Upravo ti novielementi, ljudi iz naroda koji će istupiti i zauzeti borbene položaje, jemac su za to.

PETAR LAVROVLONDON, 4. mart 1882. godine

7

UVOD

I

Turgenjev, ruski romanopisac koji će u svojim delima zasigurno živeti pokoljenjima i pokoljenjima,obezbedio je sebi večnu slavu jednom jedinom rečju. On je čovek koji je izmislio „nihilizam“1. Spočet-ka, ova je reč upotrebljavana u prezrivom smislu, da bi najposle ponosno bila prihvaćena od straneonih na koje se prvobitno odnosila, kako to odveć često zna da bude slučaj u istoriji.

Jedini razlog zbog kojeg ovo pominjem jeste činjenica da grupa koju danas tako nazivaju u Evropinije ista ona koja je pod tim imenom delala ranije u Rusiji, već nešto posve drugo.

Pravi nihilizam je bio filozofski i književni pokret koji je svoj procvat doživeo u prvoj deceniji pooslobođenju kmetova, tj. između 1860. i 1870. godine. Danas je on u potpunosti iskorenjen, a i ono partragova gubi se munjevitom brzinom. Po svemu sudeći, grozničava priroda života u Rusiji u poslednjihnekoliko godina zaista može da od jedne decenije učini period od najmanje trideset do pedeset godina.

Nihilizam je predstavljao svojevrsnu borbu ruske inteligencije za oslobođenje od svake vrste zavis-nosti, a rastao je rame uz rame sa pokretom za oslobođenje radničke klase od ekonomskog ropstva.

Osnovni princip nihilizma, s pravom tako nazvanog, bio je bezuslovni individualizam. Radi se onegiranju svih pravila koja se pojedincu nameću od strane društva, porodice i religije, a u ime ličneslobode. Nihilizam je predstavljao žestok i snažan odgovor usmeren ne toliko protiv političkog, kolikoprotiv moralnog despotizma koji se nadvija nad intimnim životom svakog pojedinca.

Istini za volju, naši su praočevi u ovu izuzetno tihu borbu, makar u prvim danima, udahnuli nemirniduh pobune i maltene istu onu vrstu fanatizma koja karakteriše današnji pokret. Ovde bih da nazna-čim samo opšti karakter ove borbe, zato što ona uistinu predstavlja pravi prolog velike drame čiji seposlednji čin odvija u Carstvu noći2.

Prva bitka povela se na polju religije3, ali ona nije bila ni duga ni teška. Dobijena je takoreći jednimudarcem; jer, nema na ovom svetu zemlje u kojoj je među obrazovnim klasama religija naišla naslabiji prijem nego što je to bio slučaj u Rusiji. Minula generacija bila je jednim delom hrišćanskapo običajima, a drugim ateistička po kulturi. Jednom, pak, kada je šačica mladih pisaca, naoružanihznanjem iz prirodnih nauka i filozofije, raskošna talenta, strasti i žara za preobraćenjem bila prinuđenada zada udarac, hrišćanstvo se srušilo poput kakve straćare koja se u životu i držala jedino zahvaljujućičinjenici da nije bilo nikog da je ćušne.

Materijalistička propaganda je sprovedena na dva načina, koja su se naizmenično dopunjavala i po-dupirala: posredno, štampanjem i umnožavanjem knjiga stranih i domaćih autora u kojima su iznošeninajstamenitiji dokazi protiv svakog religijskog sistema, slobodne volje i natprirodnog. Da bi se umak-

1Smatra se da je reč nihilizam prvi put „zvanično“ upotrebljena u Turgenjevljevom romanu „Ocevi i deca“ (1862. godina),kojeg je redakcija časopisa Современник („Savremenik“), ali i veliki deo revolucionarno-demokratske omladine doživelakao ruganje mladom naraštaju. Kao ni D.I. Pisarev, ni Kravčinski se nije slagao sa ovakvom ocenom romana, a u njegovomglavnom junaku Jevgeniju Bazarovu prepoznao je tipičan primermladog čoveka šezdesetih godina XIX veka. Sam Turgenjevdocnije je objasnio da reč „nihilist“, kojom je nazvao Bazarova, ima da znači „revolucionar“.

2Rusija za vreme cara Aleksandra II (prim. prev.)3Reč je o ideološkoj borbi s početka šezdesetih godina, koja se povela oko čuvenog dela N.G. Černiševskog „Antropološki

princip u filozofiji“ (1860).

8

lo kandžama cenzure, pasusi koji su bili i suviše očigledni prikrivani su velom izvesnih opskurnih rečikoje bi revnosnijim i pažljivijim čitaocima na još bolji način pojasnile iznete ideje.

Usmena propaganda, koja se služila argumentima sačinjenim od strane ljudi dobro upućenih u te-matiku, izvlačila je iz njih logičke posledice, istovremeno silovito odbacujući ćutljivost koja je bilanametnuta piscima. Ateizam je u ljudima budio osećanja nove religije. Oni požrtvovaniji među namalutali su, poput istinskih misionara, dalje, u potrazi za živim dušama koje će ih očistiti od „mrskostihrišćanstva“. Organizovana je čak i tajna štamparija, u okviru koje je prevedena i odštampana Bihnero-va4 Kraft und Stoff: Empirisch-naturphilosophische Studien („Sila i materija“). U toj knjizi, ovaj nemačkifilozof direktno se okomljuje na hrišćansku teologiju. Knjiga je kružila u tajnosti i, uz izvesnu dozuopasnosti, doživela priličan uspeh. Neki su u svojoj posvećenosti išli toliko daleko da su propaganduširili među osnovnoškolcima.

Jednoga dana, šaka mi je dopalo „otvoreno pismo“ V. Zajceva, objavljeno u časopisu Русское слово(„Ruska reč“), glasilu koje je u to vreme uživalo ogromnu popularnost.5 U ovom pismu, namenjenomtajnoj štampariji, autor govori o opštim prilikama i optužbama tadašnjih nihilista na račun nihilistaranijeg doba. On veli: „Kunem vam se svime što mi je sveto da nismo bili egoisti za kakve nas držite.Pogrešili smo, priznajem, ali duboko smo verovali da se borimo za sreću ljudske prirode, i svako odnas je bio spreman da ode na vešala i položi svoj život za Molešota ili Darvina“. Nasmejala me jeovakva opaska. Čitalac će se takođe možda nasmejati kad je bude video, ali ona je duboko iskrena iistinita. Da su kojim slučajem stvari zaista toliko otišle u krajnost, svet bi možda imao da vidi spektaklkoji je u isto vreme tragičan i komičan; mučeništvo kao dokaz da je Darvin bio u pravu, a Kuvje6 ukrivu, baš kao što je dva veka pre toga protopop Avakum sa svojim učenicima otišao na lomaču iuspeo se na vešala, ubeđujući sve da se Isus Hrist piše sa jednim I, a ne sa dva, kao što je to slučaj ugrčkom jeziku, i da Aleluja treba da se poje po dva, a ne tri puta, kako se inače radi u državnoj crkvi.7Činjenica je to, tako tipična za ruski um, da ovakva jedna tendencija poprimi čak oblik fanatizma popitanju nekih tema ka kojima bi se kakav zapadnoevropejac jednostavno odnosio ili sa odobravanjem,ili sa neodobravanjem.

Međutim, u našem slučaju, stvari su prošle prilično glatko. Nije bilo nikog da stane u odbranuzaoblačnih oltara. Sva sreća pa među nama nikad nije zaživeo duhovni uticaj sveštenstva, koje sučinili beskrajno neuki ljudi, oženjeni i potpuno zaokupljeni porodičnim stvarima. Šta je mogla vlastprotiv jednog čisto intelektualnog pokreta koji svoj izraz nije imao ni u jednom javnom činu?

Bitka je dobijena maltene bez pô muke i napora; pobeda je bila konačna i apsolutna. Bilo bi za-ista zanimljivo da među Rusima koji nemaju nikakvo obrazovanje nađete čoveka koji nije potpunimaterijalista.

4Fridrih Bihner (1824-1899) – nemački buržoaski fiziolog i vulgarni materijalista. Njegova, kao i dela Molešota (1822-1893) i Fohta (1827-1895), u kojima je istican značaj prirodnih nauka, eksperimenta i istraživanja, imponovala su demokrat-skoj mladeži tadašnje Rusije.

5Vartolomej Aleksandrovič Zajcev (1842-1882) – kritičar i publicista. Bio je saradnik časopisa Русское слово (1859-1866),koji je uz Современник slovio za najborbeniji organ revolucionarne demokratije. Naročitu popularnost stiče među omladi-nom iz 1863. godine, u vreme opadanja revolucionarnog vala.

6Baron Žorž Leopold Kretjen Frederik Dagober Kuvje (1769-1832) – francuski prirodnjak i zoolog, pristalica teorijenepromenljivosti vrsta

7AvakumPetrovič (1620 ili 1621-1682) – protopop, pisac, jedan od utemeljivača ruskog staroobredništva i veliki protivnikcrkvenih reformi patrijarha Nikona. Neslaganje staroobrednika nije se svodilo samo na neprimenjivanje određenih ritualnihnovina zvanične crkve (kršćenje sa tri prsta, uvođenje treće Aleluje, ispravke ortografskih grešaka u svetim spisima), većsu staru veru čuvali i razotkrivanjem poroka crkvenih zvaničnika (pijanstvo, razvrat, uživanje u prekomernoj hrani i piću,koristoljublje, nemilosrdnost), čime su ustali protiv samog cara i njegovih lakeja. (prim.prev.)

9

Pobeda je bila od najvišeg značaja. „Apsolutni ateizam predstavlja jedino netaknuto nasleđe koje jeostalo od novog pokoljenja i jedva da ima potrebe da istaknem koliku korist savremeni revolucionarnipokret izvlači iz toga.“

Ali rat nije bio objavljen samo religiji, već i svemu onome što se nije zasnovalo na čistom i pozi-tivnom razumu. Ova tendencija, ispravna sama po sebi, poprimila je takve razmere kod nihilista izšezdesetih godina XIX veka da je postala apsurdna. Umetnost, kao jedan izraz idealizma, u potpunostije bila odbačena od strane nihilista, kao uostalom i sve drugo što pobuđuje osećaj lepog u čoveku.

Ovo je bio jedan od najžešćih sukoba u koji je bio umešan stari nihilizam. Jedan od tadašnjih fanatikasmislio je čuveni aforizam o tome kako je „obućar bolji od Rafaela, zato što ovaj prvi pravi korisne, apotonji stvari koje ama baš ničemu ne služe“8. Za jednog okorelog nihilistu, sama priroda bila je pukiizvor sirovina za hemiju i tehnologiju. „Priroda nije hram, već radionica, a čovek je u njoj radnik“,govorio je Turgenjevljev Bazarov.

II

Kako god mu drago, postojalo je jedno pitanje po kojem je nihilizam učinio veliku uslugu svojojzemlji. Reč je o vrlo važnom „ženskom pitanju“. Nihilisti su smatrali da žena treba da uživa jednakaprava kao i muškarac. Intimna priroda društvenog opštenja u Rusiji, gde ne postoje ni kafeterije niklubovi i gde dnevna soba nužno postaje jedino mesto sastanka, a možda i još više novi ekonomskipoložaj plemstva koji je došao sa oslobođenjem kmetova, značajno je intenzivirao pitanje oslobođenjažena i obezbedio maltene potpunu pobedu.

Žena se podjarmljuje kroz ljubav. Svaki put, dakle, kada ustane u odbranu svojih prava, jedino pri-rodno rešenje je da najpre zahteva slobodu ljubavi. Tako je bilo u davno doba, tako je bilo u Francuskojdevetnaestog veka i epohi u kojoj je živela i radila Žorž Sand.9 Tako je bilo i u Rusiji.

Kada je, pak, o nama reč, pitanje oslobođenja žena ne svodi se na traženje pukog prava na „slo-bodnu ljubav“, koje nije ništa više do pravo žene da uvek može da izabere svog gospodara. Ubrzo jepostalo jasno da je najvažnije osvojiti samu slobodu, a pitanje ljubavi prepustiti ličnoj volji pojedinca;s obzirom da slobode nema bez ekonomske nezavisnosti, dotadašnja borba poprima drugačiji oblik iprerasta u borbu za slobodan pristup visokom obrazovanju i zanimanjima koje stoje na raspolaganjuobrazovanim muškarcima. Bila je to dugotrajna i žestoka borba, s obzirom da nam je na putu stajalainstitucija srednjevekovne porodice.

Naše su žene herojski izgurale ovu borbu, dajući joj isti onaj strastveni karakter kakav posedujevećina novijih društvenih previranja. Konačno, žene su odnele pobedu. Vladi nije bilo druge do daprizna poraz.

Nema više oca koji svojoj kćerci preti kako će joj odrezati kosu ako poželi da ode u Sankt Peterburgna studije medicine ili pohađa tamošnje više kurseve iz drugih nauka. Mlada devojka više ne mora dabeži iz kuće svog oca, a nihilisti više nemaju potrebe da pribegavaju „lažnim brakovima“ kako bi imalipartnerke.

Nihilizam se u potpunosti primio.

8Misli se na D. I. Pisareva, koji je poricao nezavisnost estetike, smatrajući beskorisnim sve one vidove umetnosti koji sezasnivaju na čulima i ne doprinose „umnom usavršavanju čovečanstva“. Izraz da je „obućar bolji od Rafaela“, koji prenagla-šava utilitarni odnos Pisareva i njegovih sledbenika prema umetnosti, korišćen je u književnoj polemici šezdesetih godinaXIX veka.

9Reč je o ženskom pokretu iz doba Francuske buržoaske revolucije (1789-1794), koji je u prvi plan izbacio niz istaknutihaktivistkinja, od kojih je jedna bila i Olimpija de Guž, autorka „Deklaracije o pravima žena i građanki“, koja je podneta nausvajanje (i odbijena) u Konventu. Žorž Sand (1804-1876) – francuska spisateljica. Njena dela su imala veliki uticaj na razvojženskog pokreta uoči revolucije iz 1848. godine.

10

Nihilistima je sada preostalo da počivaju na svojim lovorikama. Prva dva elementa koji čine trojstvonjegovog ideala, kako je inače propisano u delu N. Černiševskog Что делать? („Šta da se radi?“) –nezavisna misao i društvo inteligentnih žena, sada su stajala nadohvat ruku. Nedostaje treći element,zanimanje koje će odgovarati njihovim ukusima, ali kako nihilisti slove za inteligentne ljude a Rusijaoskudeva u obrazovnom kadru, i to se lako dalo rešiti.

„I? Šta sad?“ pita usrdni mladić upravo pristigao iz kakve daleke provincije u posetu svom staromučitelju.

„Srećan sam“, odgovara mu ovaj.„Dobro“, reći će mladić, „to vidim. Ali kako možeš da budeš srećan kada ti u rođenoj zemlji ljudi

umiru od gladi, kada vlast ljudima otima poslednji groš i tera ih na ulicu da prose za koru crnogahleba? Može biti da ti sa tim nisi upoznat, ali ako ipak znaš, šta si učinio da pomogneš svojoj braći?Nisi li mi pre par godina govorio kako želiš da se boriš za sreću ljudske prirode?“

Nihilistički model, Turgenjevljev nihilista, biće uznemiren tom pojavomkoja ne poznaje kompromis– entuzijazam i vera koji su ga pokretali u prvim godinama borbe, iščezli su sa pobedom. Danas je onjedan inteligentan i prefinjen sladokusac čijim zadriglim telom mrzovoljno kruži krv.

I mladi će čovek otići od njega pun sete, u očajanju postavivši sebi to strašno „Šta nam je činiti?“Sada je 1871. godina. Kroz sve one čudesne izume zbog kojih savremenog čoveka možemo nazvati

sveprisutnim10, pred njim stoji slika ogromnog grada koji je nastao iz jedne veličanstvene ideje, idejeda je on tu da traži prava koja pripadaju narodu. On sa naročitim zanimanjem prati sve obrte strašnedrame koja se odigrava na obalama Sene11. On vidi potoke krvi, čuje bolne krike žena i dece kojezverski ubijaju po bulevarima. Ali zašto oni umiru? Zbog čega jecaju? Oslobođenje radnika – to je taveličanstvena društvena ideja!

U isto vreme, do njega dopire žalopojka ruskog seljaka, sva bolna i tugaljiva, kao da su se u njojnataložili vekovi i vekovi mučenja. Njegova beda, čitav njegov život pun je tuge, patnje i gneva. Pogle-dajte ga samo: iznuren od gladi, slomljen danonoćnim tegljenjem stoji on, večiti rob povlašćenih klasa,radnik bez prava na odmor, bez nade u izbavljenje – vlast ga namerno drži neobrazovanim, pa bi svida ga pelješe i gaze po njemu. Nikog nema da mu pruži ruku podrške. Nikog? Ne bih rekao. Mladičovek sada zna „šta mu je činiti“. Pružiće svoju ruku. Pokazaće seljaku kako da postane slobodan isrećan. Njegovo srce svom snagom bije za ovog sirotog mučenika, kojem je jedino jecanje preostalo.Sa zračkom entuzijazma na licu, on žarkim pogledima zaviruje u svoje srce, svečano polažući zakletvuda će čitav svoj život, svu svoju umnu i fizičku snagu posvetiti oslobođenju naroda, koji poslednju kapsvoje krvi proliva da bi on, voljeni sinak iz povlašćene klase, mogao lagodno da živi, uči i obrazuje se.

Poderaće finu odeću koja mu je srasla sa kožom; iskopaće iz nekog ormana stari kaput i iznošenelikove opanke i, odrekavši se raskoši i udobnosti roditeljskog gnezda koje ga tište poput sećanja nakakav gnusan zločin, otići će „u narod“, u neku udaljenu provinciju. Tamo će taj žgoljavi i nežnipotomak plemenite rase crnčiti rame uz rame sa seljakom, trpeće svaku nemaštinu ne bi li dobio prilikuda svojim domaćinima prenese reči izbavljenja, jevanđelje našeg doba – socijalizam. Šta se njega tičeopasnost od pada u nemilosrdne ruke vlasti? Šta su za njega deportacija, Sibir, smrt? Ispunjen ovomuzvišenom idejom, sa jasnoćom, raskoši i snagom podnevnog sunca on prkosi mučenju i spreman jeda smrti pogleda u oči sa entuzijazmom i izrazom blaženstva na licu.

Tako je nastao revolucionarni profil socijalista iz perioda od 1872–1874. godine. Tako su nastalinjihovi prethodnici iz 1866. godine, zlosrećni „karakozovci“, čije je malecno jezgro visokog intelektu-

10Telegraf, dnevna štampa (prim. prev.)11Misli se na revoluciju koja se odigrala 1871. godine (Pariska komuna).

11

alnog karaktera raslo pod neposrednim uticajem Internacionale, pokreta koji je tada bio u nastajanju,ali koji je bio kratkog veka i za sobom nije ostavilo nikakve tragove.12

Ovde, dakle, imamo dve grupe koje predstavljaju ruski intelektualni pokret: prvu, onu iz perioda1860—1870, i drugu, od 1871. pa nadalje.

Kakva suprotnost!Nihilisti će se za svoju sreću boriti po svaku cenu. Njihov ideal jeste „razuman“ i „realističan“ život.

Revolucionari se po svaku cenu bore za sreću drugih ljudi, žrtvujući zbog nje sopstveno blagostanje.Njihov ideal je život pun patnji i mučenička smrt.

Pa ipak, sudbina se postarala da se za ove prve, koji niti jesu, niti bi mogli biti poznati u ma kojojdrugoj zemlji osim svoje, u Evropi uopšte ne zna, a da ovi potonji, koji su već izašli na užasan glas,budu nazivani imenom ovih prvih. Kakva ironija!

12Karakozovci su bili članovi moskovskog revolucionarnog kružoka, organizovanog 1863. godine od strane N. A. Išutina(1840-1879), čiji je član bio i D. V. Karakozov. Članovi kružoka širili su socijalističku propagandu među radništvom, poku-šavajući da stupe u kontakt sa Prvom internacionalom. Ipak, njihove socijalističke ideje imale su utopistički karakter i posvojoj suštini bile daleko od programa Internacionale.

12

PROPAGANDA

I

Kako sam već istakao u prvim rečenicama uvoda, do nastanka ruskog revolucionarnog pokreta doš-lo je kada su primeri i ideje iz zapadne Evrope doprli do umova ruske mladeži, generacije koja jeblagodareći specifičnosti uslova koji su vladali u zemlji bila predodređena da ih sa najvećom naklo-nošću usvoji.

Sada ću pojedinačno osenčati prave uticaje koji su odredili ovakav ishod, te njihove specifične to-kove, kao kod kakve velike reke čiji izvor i ušće poznajemo, a da pritom ne znamo precizno ni njentok, ni pritoke koji su je načinili tako nadošlom.

Uticaj Evrope nije nimalo teško odrediti, s obzirom na njegovu jednostavnost i elementarnost. Kon-tinuitet razmene ideja između Rusije i Evrope nikad nije bio prekinut, bez obzira na sve preduzetemere cenzure. Zabranjivane knjige Prudona, Furijea i Ovena uvek su pronalazile tajni put do svojihčitalaca u Rusiji, čak i za vreme azijatskog divljaštva i podozrivog despotizma Nikolaja I.

Ipak, zbog objektivnih poteškoća pri nabavljanju ovog dragocenog štiva, te jezika kojim su bilepisane, a koji ih je činio nedostupnim za širu publiku, ove knjige nisumogle da zabeleže neki značajnijiuticaj. Postojala je, kako god, čitava plejada vrlo darovitih i inspirisanih pisaca koji su socijalističkeideje načinili opšte prihvaćenim. Na njihovom čelu stajali su najumniji ljudi kojima je Rusija togadoba mogla da se podiči: Černiševski, mudri mislilac i ekonomista širokog znanja, romanopisac i oštripolemičar koji je cenu svog plemenitog poziva platiomučeništvomkoje i dan-danas traje; Dobroljubov,genijalni kritičar koji je umro u dvadeset šestoj godini, nakon što je svojim besmrtnim pisanijemuspeo da prodrma celu Rusiju; Mihajlov, univerzitetski profesor i pisac13, osuđen na nekoliko godinateškog rada zbog jednog javnog obraćanja svojim studentima, kao i mnogi drugi. Hercen i Ogarev,urednici prvog slobodnog časopisa na ruskom jeziku, Колокол („Zvono“), iz Londona su pružali svojdragoceni doprinos ovom pokretu. To su bili istinski apostoli novog učenja koji su čitavu generacijusedamdesetih godina XIX veka upoznali sa načelima socijalizma i na taj način pripremili teren zarazvoj savremenog pokreta. Sa Pariskom komunom, koja je ostavila tako gromoglasan odjek širomsveta, ruski socijalizam stupio je u borbenu fazu, a sa iščitavanja knjiga i privatnih okupljanja prešlose na posete zanatskim radionicama i pohode po selima.

Mnogo je razloga uticalo na činjenicu da ruska omladina sa takvim žarom prihvata ideje revoluci-onarnog socijalizma koje je proklamovala Komuna. Ja ih ovde mogu samo naznačiti. S obzirom da jezlosrećni Krimski rat nemilosrdno pokazao trulost celokupne zgrade ruske društvenosti, od suštinskeje važnosti bilo što pre pronaći lek za takvo stanje. Ali rad na oporavku zemlje, pod rukovodstvomjednog samovoljnog cara koji je hteo da sačuva sve – i svoja sveta „prava“ (koja bi trebalo da buduprva na spisku za ukidanje) i preimućstva plemićke klase, čiju je podršku u strahu od revolucije hteoda obezbedi – takav rad nije ni mogao da bude ništa drugo do nepotpun, dvoličan, protivurečan, ja-lov. Nećemo ga kritikovati, jer za tim apsolutno više nema potrebe; sva današnja štampa, uključujućii „legalne“ časopise, na različite načine ponavlja isto ono zbog čega je sama svojevremeno napadala

13Mihajlov je bio talentovan pesnik i prozni pisac, izuzetan poznavalac književnosti i autor brojnih ozbiljnih članaka učasopisu Современник. U godini pre hapšenja, bio je autor i urednik enciklopedijskog rečnika, iako nije imao akademskozvanje.

13

socijaliste – i to da su se reforme Aleksandra II pokazale potpuno nedelotvornim, i da je čuveno oslo-bođenje seljaka samo dodatno pogoršalo njihov ionako nezahvalan materijalni položaj, uzevši u obzirčinjenicu da je surovost nametnutih uslova za otkup zemlje prevršavala svaku meru.

Čemerni, svakim danom sve nesnosniji uslovi u kojima je tavorilo seljaštvo, to jest devet desetinaukupnog stanovništva Rusije, neizbežno su morali da svakog kome je u srcu ležala budućnost zemljenateraju da stavi prst na čelo. Od suštinski važnosti bilo je potražiti izlaz iz ovakve situacije, pa se spravom pretpostavljalo da će se posegnuti za legalnim i nenasilnim sredstvima. U tim očekivanjimajavnost se oslanjala na činjenicu da je car Aleksandar II, nakon što je seljake oslobodio robovanjazemljoposednicima, Rusiju oslobodio robovanja i njemu samome, podarivši joj nekakav Ustav kojije tobože trebao da je načini gospodaricom sopstvene sudbine, ili joj bar da nadu da bi to jednogdana mogla postati. Ali upravo je to bilo nešto što car ne bi ni za šta na svetu učinio. S obzirom da jesamodržavlje zadržalo apsolutnumoć, sve je i dalje zavisilo od careve dobre volje, a ona je sa godinamanastavila da slabi. Aleksandar II kao reformator izdržao je test svega par godina.

Ustanak u Poljskoj14, ugušen sa opšte poznatom okrutnošću, predstavljao je znak za uzbunu, areakcija je svakim danom bivala sve gnevnija. Nije bilo ničega u legalnim i nenasilnim sredstvima štobi ulivalo nadu. Valjalo je bespogovorno izdržati sve nedaće ili potražiti druge načine za spas zemlje.Naravno, svi oni čija su srca u grudima tukla za Rusiju priklonili su se ovom drugom rešenju.

I tako, kako je reakcija bivala sve radikalnija, tako je revolucionarno ushićenje postajalo očiglednije,a u svim većim gradovima počela su da se roje tajna društva. Pucanj iz pištolja studenta Karakozovado kojeg je došlo upravo kao plod tog ushićenja bio je strašan znak upozorenja za Aleksandra II. Onse, pak, uporno trudio da to ne shvati. Ne samo to – posle 1866. godine, reakcija je udvostručila svojusnagu. Svega par meseci bilo je potrebno da se zbriše sve što je mirisalo na liberalizam iz prvih godinacarovanja. Bilo je to „orgijanje“ reakcije u pravom smislu reči.

II

Nakon 1866. godine, samo su još slepci ili licemeri mogli da veruju u ma koju drugu mogućnostpostizanja poboljšanja osim borbe nasilnim sredstvima. Revolucionarno uzbuđenje vidljivo je rasloi samo je varnica nedostajala da od skrivenih težnji načini masovni pokret. Kao što sam već pome-nuo, Pariska komuna je bila ta varnica. Neposredno posle uspostavljanja Komune, to jest krajem 1871.godine, u Moskvi se formira tajno društvo „dolgušinci“; 1872.godine u Sankt Peterburgu nastaje uti-cajni kružok Čajkovskog, sa svojim ispostavama u Moskvi, Kijevu, Odesi, Orelu i Taganrogu. I jednoi drugo udruženje za cilj je imalo širenje revolucionarne i socijalističke propagande među radnicima iseljaštvom. Neću pominjati pregršt malih tela koja su sa istim ciljem delovala u provinciji, niti bezbrojslučajeva širenja propagande pojedinačnim odlascima „u narod“. Pokret je u potpunosti bio spontan,nužna posledica uslova života u Rusiji tumačenih pod uticajem pariskog pokreta, a kroz prizmu soci-jalističkh ideja širenih od strane Černiševskog i Dobroljubova.

Nedugo zatim, iz inostranstva stiže siloviti val koji se pridodaje ovim domaćim strujanjima. Rečje o Internacionali, koja je, kao što je to dobro poznato, svoje zlatna dane doživela u godinama kojesu usledile neposredno nakon pada Pariske komune. Ovde bi takođe valjalo razlikovati dva zasebnapravca širenja propagande: prvi, putem pisane reči, i drugi, kroz lične i neposredne kontakte sa lju-dima. Dvojica pisaca, veliki Mihail Bakunjin15, slavni genije uništavanja, glavni osnivač anarhističke

14Misli se na ustanak protiv carizma iz 1863/64. godine, koji je zahvatio Poljsku i Belorusiju.15Mihail Aleksandrovič Bakunjin (1814-1876) – jedan od ideologa anarhizma. Njegova knjiga „Etatizam i anarhija“ (1873),

na koju će se ovde pozivati Kravčinski, na najbolji način oslikava Bakunjinovo shvatanje revolucionarne aktivnosti kao„buntovništva“ i organizovanje „izliva“ [narodnog nezadovoljstva]. Bila je popularna kod većeg dela narodnjaka.

14

ili federalne Internacionale i Petar Lavrov16, istaknuti filozof i pisac, svojim su perima dali nemerljivdoprinos ostvarivanju našeg cilja – prvi kao autor knjige o revoluciji i federalizmu, u kojoj je ovajneumorni tribun i odvažni mislilac na neuobičajno jasan i snažan način izlaže svoje ideje o neophod-nosti hitnog podizanja opštenarodne revolucije, a drugi kao urednik časopisa Вперед!, koji je najvećimdelom napisao lično, a koji zrači neumornom posvećenošću i načitanošću. Koliko god bili različiti sta-vovi ove dvojice pisaca po nekim pitanjima – Bakunjina, kao revnosnog branioca ekstremnog krilaInternacionale i Lavrova, kao čoveka koji je težio umerenijem krilu – i jedan i drugi su u narodnoj re-voluciji prepoznali jedino delotvorno sredstvo za promenu nepodnošljivih uslova u kojima je obitavaoruski narod.

Međutim, bilo je i neposrednog uticaja Internacionale na ruski pokret. Ovde bih na tren morao dase vratim nekoliko koraka unazad, budući da revolucionarni pokret i opravdano nazvani individualninihilistički pokret, o kojem sam govorio u uvodu, ovde imaju dodirne tačke. Obzirom da je borbaza oslobođenje žena pripojena borbi za pravo na više obrazovanje, ali i činjenicu da u Rusiji nisupostojali fakulteti i univerziteti koji su upisivali studentkinje, devojke su odlučivale da napuste zemljui u inostranstvu potraže znanje koje im je domovina uskraćivala. Slobodna Švajcarska, koja nikog nevraća sa svojih granica niti ikome brani pristup svojim školama, predstavljala je omiljenu destinacijuovih modernih hodočasnica, a čuveni Cirih bio je njihov Jerusalim. Mlade devojke iz svih krajevaRusije – sa ravnica pitome Volge, Kavkaza ili iz dalekog Sibira – devojke od nepunih šesnaest leta, saoskudnim prtljagom i još oskudnijim novčanim sredstvima otiskivale bi se same u nepoznatu zemlju,gladne znanja koje je jedino moglo da im pruži toliko iskanu samostalnost. Jednom, pak, kada bi senašle u zemlji svojih snova, tamo nisu nailazile samo na medicinske škole i fakultete, već su zaticalei masovni društveni pokret s kojim se mnoge od njih tada prvi put upoznaju. Ovde razlika izmeđustarog nihilizma i socijalizma nove generacije ponovo postaje očigledna.

„Čemu svo ovo znanje“, zapitale bi se ove mlade devojke, „kada je to obično sredstvo za sticanje jošpovoljnijeg položaja među povlašćenim klasama kojima već pripadamo? Ko će osim nas imati ikakvukorist od njega; a ako je već niko nema, po čemu se onda razlikujemo od gomile krvopija koje žive naznoju i suzama naših sirotih zemljaka?“

Zato ove mlade dame napuštaju studije medicine i počinju da sve pomnije prate zasedanja Interna-cionale. Sebe posvećuju izučavanju političke ekonomije, iščitavanju dela Marksa, Bakunjina, Prudonai ostalih utemeljivača evropskog socijalizma. Za vrlo kratko vreme, Cirih je od akademskog centrapostao ogroman i stalan klub. Dobar glas o njemu pronosi se širom Rusije, čime privlači na stotinemuškaraca i žena. Upravo u tom trenutku, carska vlada, kao najveću meru predostrožnosti, donosibenasti i sramni ukaz iz 1873. godine. Pod pretnjom podizanja optužbe za odmetništvo, svim izbe-glim Rusima naređeno je da smesta napuste strašni Cirih, čime vlada pravi kobnu grešku. Mladi Rusiokupljeni u Cirihu počeli su da kuju manje ili više određene planove za povratak kako bi kući širiliinternacionalističku propagandu. Pomenuti ukaz je za posledicu imao to da se ljudi nisu pojedinačnovraćali u Rusiju u roku od nekoliko godina, već maltene svi zajedno, u isto vreme. Dočekani širomraširenih ruku od svojih saboraca u domovini, u svakom su mestu vatreno počeli da šire internaciona-lističku propagandu.

III

U zimu 1873. godine, u jednom oronulom kućerku na rubu Peterburga, nekolicina okupljenih rad-nika tiska se tako oko kneza Petra Kropotkina, slušajući izlaganje o socijalizmu i revoluciji. Bogati

16Za razliku od Bakunjina, Lavrov je revolucionarnu omladinu pozivao da „ne podbunjuje narod, već uči“ i tako pripremakadrove za revoluciju koja će se desiti u budućnosti.

15

kozak Obuhov17, iako bolestan od tuberkuloze i na samrtničkoj postelji, čini to isto na obalama svogrodnog Dona. Poručnik Leonid Šiško18 postaje ručni tkač u jednoj od peterburških fabrika samo kakobi mogao da širi propagandu među radništvom. Jedan drugi član tog istog društva, oficir Dmitrij Ro-gačev, koji je docnije izazvao toliko užasa, sa prijateljem se upućuje pravo u Tver, da kao testeraš radii širi propagandu među seljacima iz te oblasti.19 U zimu 1873. godine, zbog iznetih optužbi na račungubernatora, obojica bivaju uhapšeni. Nakon što su im seljaci pomogli da se izbave iz ruku policije,obreli su se u Moskvi, gde među omladinom nastavljaju započeti rad na širenju propagande. Tamozatiču dve žene koje tek što bejahu pristigle iz Ciriha istim dobrom.20 Kao što vidimo, putevi dvejustruja koje je vodio zajednički cilj, jedne iz zemlje, a druge iz inostranstva, često su znali da se ukrštaju.Knjige kazuju: „Kucnuo je čas da uništimo stari buržoaski svet. Na njegovim ruševinama podići ćemonovi svet, svet zasnovan na bratstvu među ljudima, svet u kojem više neće biti siromaštva i suza. Nanoge! Na posao! Živela revolucija, živelo jedino sredstvo za postizanje ovog zlatnog ideala!“

Muškarci i žene tek pristigli iz inostranstva palili su maštu javnosti živopisnim pričama o velikojborbi koju je zapadni proletarijat otpočeo, o Internacionali i njenim slavnim osnivačima, o Pariskojkomuni i njenimmučenicima; sa svojim novopečenim saborcima pripremali su se za odlazak „u narod“kako bi usvojene ideje mogli da sprovedu u praksi. I jedni i drugi sa zebnjom su se obraćali nekolicionih koji su se već vratili sa zadatka širenja propagande u provinciji. Zanimalo ih je kakva je tomoćna i tajanstvena sredina u pitanju, kakvi su to ljudi na koje su ih očevi toliko upozoravali, kojenisu ni poznavali, a ipak su ih voleli svom snagom svog mladalačkog bića. Ovi, koji su ne tako davnoi sami patili od istog osećanja nepoverenja i istih predrasuda, kazivali su u potpunoj zanesenostida su ta „čudovišta“ zapravo obični dobroćudni, jednostavni ljudi, naivni poput dece. Ne samo dasu verovali svojim novopečenim gostima, već su ih primali širom raširenih ruku i otvorena srca; sanajvećim odobravanjem slušali bi njihova kazivanja, a posle celodnevnog tegljenja u polju, i staroi mlado se tiskalo oko svojih posetilaca u nekoj mračnoj straćari punoj dima. Tu, pod treperavimsvetlom zapaljenog komada smolastog drveta umesto sveće, razgovarali bi o socijalizmu ili čitali nekuod knjiga koje su ovi poneli. Mladi idealisti prepričavaju i kako je bilo slučajeva da po njihovomdolasku u neko mesto čitavi zborovi budu prekidani, jer su seljaci napuštali ta sastančenja i dolazilida ih čuju. Pošto bi svojim mladim kolegama dočarali sve užasne patnje kojima je ovaj nesrećni narodbio izložen, a koje su videli sopstvenim očima i čuli sopstvenim ušima, pominjali su sitne znakove isimbole, možda malo uveličane njihovom maštom, koji su potvrđivali da narod nipošto nije onolikoobeshrabren kako se to pretpostavljalo, te da je bilo naznaka i glasina koje su ukazivale na to da senjihovom strpljenje polako bliži kraj i da se sprema veliko nevreme.

Svi ovi silni i mnogobrojni uticaji na prijemčive umove ruske omladine, inače toliko sklone entu-zijazmu, doprineli su stvaranju masovnog pokreta iz 1873-74. godine, čime je označen početak noveere ruske revolucije.

Ništa slično ne beše viđeno ni pre, ni posle toga; pre će biti da je u pitanju bila neka vrsta otkrovenjanego propaganda. U prvo vreme,moguće je bilo odrediti knjigu ili pojedinca koji je datu osobu nagonioda se pridruži pokretu – iza nekog vremena, pak, to postaje neizvodljivo. Bio je to gromoglasan urlik,dolazeći neznano odakle, koji odjekuje širom zemlje i zove sve one usrdne snage u zemlji da se posvete

17Ivan Jakovljevič Obuhov (umro 1876. godine) bio je pozvan na odgovornost u postupku koji se vodio protiv „sto deve-deset trojke“. Zbog bolesti je bio pošteđen i određen mu je kućni pritvor koji je izdržavao u svom zavičaju, gde je i umro.

18Leonid Emanuelovič Šiško (1852-1910) – član kružoka „čajkovci“. Godine 1874. bio je uhapšen, da bi na potonjemsuđenju „sto devedeset trojki“ bio proteran u Sibir, odakle je uspeo da pobegne 1890. godine. Uzeo je aktivno učešće udelatnostima „Fonda slobodne ruske štampe“ Kravčinskog. Umro je u Parizu.

19Dmitrij Mihajlovič Rogačev (1851-1884), takođe član „sto devedeset trojke“, bio je osuđen na deset godina robije, gdeje i umro. Njegov prijatelj koji se ovde pominje bio je sam Kravčinski.

20Osobe o kojima Kravčinski govori jesu S.I. Bardina i L.N. Figner, koje su se po povratku u zemlju posvetile širenjupropagande među moskovskim radništvom.

16

velikom cilju spasenja otadžbine i čovečanstva. I svi ljudi očuvana duha odazivali su se na poziv,odbacivali prošlost i odricali se udobnosti rodnog krova, bogatstva, časti i porodice, bacajući se upokret sa strasnim oduševljenjem i žarkom verom koja ne poznaje prepreke niti broji žrtve. Za njihupravo stradanje i smrt postaju najjači i najtrajniji podsticaj za akciju.

Neću pominjati brojnemladiće i devojke, članove najuglednijih porodica koji su znali da po petnaestsati dnevno rmbače po fabrikama, zanatskim radionicama ili u polju. Omladina je uvek velikodušna igotova na žrtve. Ono što je značajno jeste da se „zaraza“ širi dalje, a zahvata čak i gotove ljude, svetčija je budućnost već bila poznata i koji je znojem svoga čela već zavredio svoj položaj: sudije, lekare,oficire, državne službenike. Svi oni po posvećenosti nimalo ne zaostaju za mladeži.

Pa ipak, po svojoj virusnoj prirodi i svojoj privlačnosti sve je više podsećalo na verski, nego napolitički pokret. Ljudi nisu samo težili ostvarivanju nekog dalekog praktičnog cilja, već i zadovoljenjujednog unutrašnjeg osećanja dužnosti – stremili su postizanju sopstvenog moralnog savršenstva.

Kako god bilo, ovaj plemeniti pokret je u dodiru sa surovom stvarnošću stradao kao kakva skupo-cena vaza na koju je bačen težak i kaljav kamen.

Ne radi se o tome da se socijalizam suočio sa nezainteresovanošću ili neprijateljstvom naroda, na-protiv. Za ruskog seljaka koji ima svoju общину (seosku zadrugu) sa zajedničkim vlasništvom nadzemljom, svoj мир (seosku opštinu) ili pak svoju громаду (zbor), koji su jedini nadležni za vođenjezajedničkih poslova, principi naučne kombinatorike i federalizma predstavljali su samo logične i pri-rodne zaključke institucija sa kojima je on već vekovima bio upoznat. Šta više, na svetu ne postojizemlja u kojoj je seljaštvo moglo biti spremnije da primi ideje federativnog socijalizma od Rusije.Neki naši socijalisti starije generacije, recimo Bakunjin, idu čak dotle da smatraju kako uopšte nijepotrebno širiti socijalističku propagandu među seljacima, ubeđeni da oni već poseduju sve osnovneelemente i da bi stoga, u slučaju da budu pozvani na revoluciju, to jedino mogla biti socijalna revoluci-ja. Ali revolucija uvek iziskuje neku moćnu organizaciju, koja se jedino da stvoriti putem propagande– bilo socijalističke, bilo čisto revolucionarne. S obzirom na nemogućnost javnog delovanja, trebaloje pribeći širenju propagande u tajnosti. U uslovima koji vladaju u našim selima, to je bilo apsolutnonemoguće.

Svako ko se tamo doseli, bilo kao običan zanatlija, bilo kao učitelj ili državni činovnik, istog trenapostaje predmet opšte znatiželje. Na njega se motri, svaki njegov potez pomno se prati, kao da nijeu pitanju ljudsko biće već kakva ptica u kavezu od stakla. Pored toga, tu je i činjenica da meštanimanikako ne polazi za rukom da propagandu čuvaju za sebe. Kako da od seljaka očekujete da sa komšijomkog poznaje čitav svoj život ne podeli nešto tako nesvakidašnje kao što je čitanje neke knjige, pogotovoako se ona bavi nečim što mu se čini tako pravičnim, tako dobrim i prirodnim, kao što je knjiga kojumu je preporučio socijalista koji mu nedavno beše u gostima? I tako, svaki put kada neki od našihrevolucionara poseti nekog svog prijatelja, selom odmah prostruje vesti o njegovom dolasku i većnakon pola časa kuća je puna bradatih seljaka koji su pohitali da čuju došljaka, a da pre toga nisu našliza shodno da upozore ni njega, ni njegovog domaćina. U slučaju da se prostorija pokaže premalomda primi svu ovu rulju, oni ga vode u zadružni dom ili napolje, da pod otvorenim nebom naglas čitasvoje knjige ili drži govore.

Potpuno je jasno da uz ovakve običaje vlada nije imala poteškoća u dobijanju vesti o agitaciji kojase sprovodi među seljaštvom. Ređaju se bezobzirna hapšenja po kratkom postupku. Prema navodimajednog izvora bliskog vladi21, socijalističkom bolešću bilo je „zaraženo“ trideset sedam oblasti. Ukupanbroj uhapšenih nikad nije obelodanjen. Prema zvaničnim podacima, samo u toku jednog sudskog

21Reč je o tajnoj „Belešci ministra pravde Palena“, koju su revolucionari objavili u inostranstvu (časopis Вперед!, br. 18od prvog oktobra 1875. godine; posebno izdanje časopisa Работник, Ženeva, 1875)

17

postupka, za četvorogodišnjeg suđenja „sto devedeset trojki“, ona su dostigla brojku od gotovo hiljaduduša.

Pa ipak, legija za legijom neustrašivih boraca i dalje puni spiskove regruta, premda se činilo da usledbroja palih žrtava borba polako posustaje. Pokret je trajao dve godine, sa promenljivom intezitetom.Na kraju se ipak moralo priznati da se ne može „glavom kroz zid“.

Godine 1875. pokret okreće novi list. Napuštena je metoda širenja propagande među masama, za-pravo jedina metoda koja je mogla da ljude pokrene na akciju, a na njeno mesto stupila su takozvanaпоселения; reč je o malim naseobinama pripadnika narodnovoljske inteligencije iz iste provincije, ilibolje reći okruga, koje su formirane s ciljem da pomognu seljacima i šire propagandu.

Da bi izbegli zamke koje su dovele do sloma prethodnog pokreta, propagandisti su poslu pristupi-li krajnje obazrivo, vodeći računa da ne skreću pažnju na sebe, da ne izazivaju nikakva komešanjau narodu, te da svoju propagandu šire isključivo među onim seljacima za koje provereno znaju dapostupaju oprezno i promišljeno. S obzirom na znatno manji rizik od otkrivanja, ove naseobine su sapromenljivim uspehom delovale nekoliko godina, a neke od njih još uvek postoje, doduše bez ikakvihrezultata. Očigledno, njihove akcije nisu ni mogle da budu bogzna koliko efikasne ako se u obzir uzmenepreglednost prostranstva Rusije, kao i činjenica da su, čak iako su sami birali oblasti u koje će ići,ovi ljudi morali da iz opreza budu uzdržani u svom delovanju.

IV

Suđenja propagandistima koja su se odigrala 1877. i 1878. godine istovremeno su označila kraj prvogperioda revolucionarne aktivnosti u Rusiji i bila njegova apoteoza.

Ruska vlada, poučena primerom Drugog Francuskog carstva, koje je iznašlo tako uspešne načineobračunavanja sa takozvanom crvenom aveti, naredila je da prvi masovni sudski postupak, suđenje„moskovskoj pedesetorki“, bude otvoreno za javnost, uzdajući se da će se prestravljena buržoazijapriviti uz presto i okanuti svojih liberalnih tendencija, koje su već počele da se otvoreno ispoljavaju.

Ali ne! Čak ni oni koji su okrivljene smatrali svojim prirodnim neprijateljima ostali su zatečeni predprizorom tolike požrtvovanosti.

„Ta ovi su ljudi sveci!“ čuli bi se povici, ponavljani isprekidanim glasom onih koji su imali prilikuda prisustvuju ovom istorijskom suđenju.

Čudovišno suđenje „sto devedeset trojki“ iz sledeće godine samo je potvrdilo ovakav stav.A zapravo, radi se o tome da su ovi nesebični mladi ljudi u sebi, kako se čini, objedinili sve ono

plemenito i uzvišeno što krasi ljudsku prirodu. Potpuno obuzeti i posvećeni ovoj veličanstvenoj ideji,bili su spremni da u njeno ime žrtvuju ne samo svoje živote, svoju budućnost i položaj, već i samesvoje duše. Težili su da se reše svake druge misli i intimnih osećanja kako bi u potpunosti mogli da seposvete ovom cilju. Rigoroznost je podignuta na nivo dogme. I zaista, ovi mladi ljudi znali su da se ponekoliko godina strogo pridržavaju apsolutnog asketizma22, bez obzira na pol. Za sebe propagandistinisu želeli ništa – oni su predstavljali najčistije oličenje samoodricanja.

Po svoj prilici, ova stvorenja su bila i suviše idealna za užasnu borbu koja tek što ne beše otpočela.Propagandista prve polovine prethodne decenije bio je po svom karakteru više vernik nego revoluci-onar. Njegova vera bio je socijalizam, a njegov bog – narod. Uprkos svim dokazima koji su navodilina suprotno, on je iz dana u dan čvrsto verovao da će do revolucije doći, baš kao što su ljudi u sred-njem veku imali običaj da svako malo veruju u skoriji dolazak Sudnjeg dana. Neumoljiva stvarnostzadala je težak udarac njegovom entuzijazmu i veri, predstavljajući mu boga u pravom svetlu, a ne

22To je dalo povoda apsurdnoj zabuni da su nihilisti isto što i uškopljenici (rus. скопцы), pripadnici pravoslavne sekte ustaroj Rusiji koji su imali običaj da se kastriraju

18

onakvim kakvim ga je on zamišljao. Pa opet, bio su spremniji no ikad na žrtvu. Nažalost, u njemu višenema ni žustrine ni želje za borbom. Nakon prvog razočarenja, on više ne gaji nikakve nade u pobedu.Predmet njegove žudnje nije više bio lovorov, već venac od trnja. U svoje je mučeništvo polazio sasmirenošću ranih hrišćana, a podnosio ga je potpuno spokojno, čak sa izvesnim ushićenjem, znajućida život polaže za svoju veru. Bio je ispunjen ljubavlju i u njemu nije bilo ni trunke mržnje, čak niprema sopstvenim dželatima.

Tako je izgledao propagandista iz perioda od 1872–1875. godine. Ovakva vrsta ljudi bila je i suvišeidealna da pruži otpor neprijatelju u jednom žestokom sukobu koji je kucao na vrata. Nije mu bilodruge, morao je ili da se povuče ili da se menja.

Njegovo mesto polako zauzima novi soj ljudi. Za horizontom se pomalja turobna figura obasjanaplamenom svetlošću pakla, figura čoveka ponosna držanja i izgleda, osobe koja na sve strane bljujemržnju i prkos. On odlučnim koracima krči put kroz prestravljenu masu i stupa na istorijsku pozor-nicu.

Stigao je terorista.

19

TERORIZAM

I

Godine 1876. i 1877. predstavljaju najmračniji i najžalosniji period po ruske socijaliste. Pokret šire-nja propagande uzeo je beskonačno mnogo žrtava. U nastupu paničnog straha, despotizam je pokosiočitavu jednu generaciju mladih ljudi. Postojeći zatvori bili su dupke puni propagandista, pa je vlastmorala da gradi nove. A koji je bio rezultat tolikog požrtvovanja? O, kako je beznačajan bio on upoređenju sa količinom uloženog truda!

Šta se moglo očekivati od par radnika i seljaka ponetih socijalističkim idejama? Šta su moglaпоселения, rasutа tamo-amo?

Prošlost je bila mračna, a budućnost sumorna i neizvesna. Ali pokret nije mogao da stane. Javnost,razdražena i gotova na akciju, tražila je samo nov način za postizanje starih ciljeva.

U uslovima koji su u to vreme vladali u Rusiji, njega nije bilo nimalo lako pronaći. Bio je to dugotra-jan i mukotrpan posao, uz bezbroj žrtava. Situacija je donekle podsećala na izlazak iz kakve mračnepećine, prostorije koja iza svakog svog kuta krije opasnosti i zamke, gde svaki pogrešan korak zna-či gubitak bezbroj života i gde su vapaji pale braće upućeni preživelima njihove jedine smernice ukretanju.

U neku ruku, propagandni pokret je bio veliki test kojim je trebalo proveriti snagu reči. Prirodno jebilo da sada dođe red na ono drugo, na dela.

„Omanuli smo zato što smo bili obična blebetala, nesposobna za ikakav praktičan rad.“Tako su preživeli članovi velikog pokreta znali da sebi gorko prebacuju, suočeni sa novom genera-

cijom revolucionara koja je polako ali sigurno zauzimala njihovo mesto. Poklič „Na delo!“ sve se višeustaljivao u narodu, baš kao što je koju godinu ranije to bio slučaj sa sloganom „U narod!“.

Ali kakva je dela valjalo preduzeti?Gonjeni nesebičnom željom da samo i jedino za narod učine sve, revolucionari su nastojali da ljude

pre svega organizuju u pobunjenički pokret. Prva grupe takozvanih buntara (fanatika) iz Kijeva, Odesei Harkova, čiji je konačno postavljeni cilj bilo hitno podizanje ustanka, datiraju iz 1875. godine. Alirevolucija kao pokret jeste nešto što se među ljudima dâ širiti spontano, a ne na silu. Jedino je vredanpomena pokušaj Stefanoviča, krajnje mudro zasnovan na logičnom širenju propagande i sa logičnimciljevima, koji je, ako ništa drugo, onomakar uspeo da se za nekoliko koraka približi cilju.23 Ostali nisupostigli ni toliko. Još i pre nego što bi stigli da zažive, njihovi krvavi planovi otkrivani su i otkazivani.

Ista ova tendencija poprimila je drugačiji oblik u gradskom okruženju, gde revolucionari svoje prvepokušaje čine organizovanjem uličnih demonstracija.

23Kravčinski misli na Čigirinsku zaveru iz 1877. godine. Naime, među stanovništvom nekoliko opština čigirinskog srezakijevske gubernije došlo je do komešanja povodom glasina o preraspodeli zemlje. Veći deo seljaka borio se za raspodeluzemlje po glavi stanovnika (душевики), čemu su se snažno protivili imućniji seljaci, tzv. актовики ili общиники. Prvi sumeđu sobom izabrali predstavnika i poslali ga u Peterburg, ali je on ubrzo uhapšen. Među seljaštvom se proneo glas da jenjihov predstavnik imao priliku da se vidi sa carem lično, koji mu je rekao da saoseća sa njihovimmukama, ali da ipak zavisiod spahija. Posluživši se monarhističkim iluzijama seljaka, J.V. Stefanovič sebe izdaje za carskog opunomoćenika i zajednosa L.G. Dejčem, I.V. Bohanovskim i nekolicinom drugih pokušava da podigne seoski ustanak. Napravljena je „tajna družina“,u koju je ušlo nekoliko stotina seljaka pod oružjem.

20

Tokom 1876. i 1877. godine, pa i za prvih nekoliko meseci 1878, bilo je nekoliko takvih „demons-tracija“, manje-više jakog intenziteta – na primer, neredi prilikom sahrana Černiševa i Padlevskog24,demonstracije na Kazanskom trgu, okončane na tako tragičan način, te konačno neredi u Odesi nadan izricanja presude Kovaljskom, koji su predstavljali okršaj u pravom smislu te reči, sa ubijenima iranjenima na obe strane, kao i stotinama uhapšenih.

Bilo je potpuno jasno da je na ovaj način nemoguće postići nikakav napredak. Nesrazmera izmeđumaterijalnih snaga revolucionarne partije i snaga koje je angažovala vlada ipak je bila prevelika daod ovih protesta učini išta više od dobrovoljnog žrtvovanja samog cveta ruske omladine Molohu25

ogrnutom u carski plašt. Podići revoluciju, pa čak i neki manji ustanak, poput onih koji se povremenodešavaju na ulicama Pariza, u Rusiji predstavlja apsolutno nemoguć zadatak. Stanovništvo koje živi unašim gradovima čini svega jednu desetinu ukupnog broja žitelja u Rusiji; u većini slučajeva imamosamo velika sela, između kojih leže kilometri i kilometri prostranstva. U pravim gradovima, gradovimaod recimo deset ili petnaest hiljada duša, živi svega četiri do pet procenata ukupnog stanovništva, kojebroji tri do četiri miliona ljudi. Osim toga, vlada koja pod svojom komandom drži oružani kontigentod milion i dvesta hiljada vojnika, s lakoćom može da pet ili šest najvećih gradova, jedina mesta ukojima je uopšte moguće začeti bilo kakav pokret, pretvori u prave pravcate vojne logore, što je onauistinu i činila.

Ovo je činjenica koju nikako ne bi valjalo smetnuti s uma ako želimo da proniknemo u pravi uzroksvega što se od tada događa.

Protesti, kao jedan vid odgovora, napušteni su u svakom obliku, a od 1878. njima se u potpunostigubi trag.

Pa opet, iz ovog perioda beležimo jednu značajnu novinu kod revolucionara. Naime, on više nijeisti onaj čovek od pre pet godina. Iako još uvek obavijen velom tajne i bez velikih dela za sobom,on neprestano razmišlja o njima i uporno ponavlja kako su meci delotvorniji od reči, svakodnevnodojeći krvave planove u svom umu. Sve ovo utiče na činjenicu da se nešto od duha revolucionaraodražava na njihovu ličnost. Tako su ovi ljudi nastali. Država je, sa svoje strane, dala sve od sebe dapodstakne razvoj ovih tendencija koje su u njima tek počele da se roje i natera ih da počnu sa njihovommaterijalizacijom.

Ljudi su hapšeni na najmanji znak sumnje: jedna adresa, pismo od prijatelja koji je otišao „u narod“,ili pak reč koja se omakla nekom preplašenom i zatečenom deranu od dvanaest leta bila je dovoljnoda osumnjičeni budu bačeni u tamnicu, gde bi potom godinama trunuli i na svojoj koži imali da iskusesvu surovost zatvorskog sistema u Rusiji. Da bi čitaocima bolje dočarao ovakvu situaciju, poslužiću sesledećim podatkom: samo u toku istraga koje su sprovođene u okviru četvorogodišnjeg suđenja „stodevedest trojki“, broj zatvorenika koji su počinili samoubistvo, umrli ili pomerili pameću popeo se na75.

Presude posebnog suda, koji je jednostavno bio veran instrument u rukama vlasti, bile su zverskisurove. Za par govora održanih u tajnosti, pred šačicom radnika, ili za jednu jedinu pročitanu ilipozajmljenu knjigu propisivane su kazne od deset, dvanaest, pa i petnaest godina teškog rada. Onošto ljudi u svim zemljama Evrope rade slobodno, kod nas se tretiralo kao zločin ravan ubistvu.

Kao da ova sudska iživljavanja nisu bila dovoljna, vlada je zloglasnim tajnim naredbama nanosi-la dodatne patnje političkim zatvorenicima. „Kuća strave i užasa“, kako se u narodu zvao Centralniharkovski zatvor, bila je poprište nekoliko „pobuna“ političkih zatvorenika, koji su zahtevali da se sa

24Anton Aleksandrovič Padlevski (1855-1878) – student Rudarskog fakulteta u Sankt Peterburgu. Godine 1877. uhapšenje zbog širenja zabranjenih knjiga među radništvom. Umro je u zatvoru, od tuberkuloze. Njegova sahrana (25. februara)takođe se pretvorila u demonstracije protiv vlade.

25Moloh je starosemitski bog sunca i rata. U figurativnom smislu, moloh označava slepu i strašnu silu koja traži mnogei nevine žrtve (prim. prev.)

21

njima postupa kao i sa ostalim osuđenicima. Eto kako je bilo njima! S vremena na vreme, putevimakoje samo zatvorenici uspevaju da pronađu, primili bi po koje pismo ovih jadnika, ljudi koje živesahranjuju po najodvratnijim tamnicama. Na parčetu papira u koje bi zamotali duvan ili sveću, onisu pisali o zverstvima, o gnusnoj i beskorisnoj okrutnosti kojoj su izloženi od strane tamničara, kojisu se, pak, time dokazivali pred svojim nadređenima. Ova su pisma išla od ruke do ruke, informaci-je su se prenosile od usta do usta, terajući na bolan plač i srdžbu svakog ko bi ih čitao ili slušao. Unajplemenitijim i najosetljivijim umovima počinju da se javljaju ideje krvi, mržnje i osvete.

II

Prvi krvavi događaji dolaze nekih godinu dana pre nego što će terorizam postati sastavni deo zva-nične taktike. U pitanju su bili izolovani slučajevi, incidenti bez ikakvog političkog značaja, ali onisu nedvosmisleno pokazali da je ponašanje države konačno urodilo plodom, te da se „mleko ljubavi“socijalista iz prethodnog perioda polako, mic po mic, pretvaralo u žuč mržnje. Pobuđena ličnom ozlo-jeđenošću, ova mržnja bila je uperena protiv onih najbližih neprijatelja, špijuna, pa je tako u kratkomroku i u različitim delovima Rusije ubijeno njih pola tuceta.

Očito, ova prva krvoprolevanja nisu mogla da se na tome i zaustave. „Ako već traćimo vreme naubijanje kakve podle uhode, kako da ljudima kao što su žandarm koji ga je poslao, sudija koji na osno-vu informacija uzetih od njega sakuplja materijal za podizanje optužnice ili šef policije koji zapravostoji iza svega toga dopustimo da se provuku nekažnjeno?“ Logika stvari jednostavno je prisiljavalarevolucionare da svaki njihov sledeći korak bude ekstremniji, i uopšte ne treba sumnjati da je tako ibilo. Rusima možda manjka mnogo toga, ali svakako ne i odvažnosti kada treba da postupaju logično.Upravo jedna od najupečatljivijih osobina koje krase njihov karakter jeste to da nikad ne oklevajupred praktičnim posledicama koje donosi lanac logičkog razmišljanja.

Kako god bilo, zbio se jedan događaj od prvorazrednog značaja koji je pokretu dao tako snažan pod-strek, a usled kojeg je ovaj korak, čije bi se sprovođenje oteglo možda i na nekoliko godina, ostvarenjednim skokom.

Dvadeset četvrtog januara 1878. godine, iz revolvera Vere Zasulič razleže se nezaboravni pucanj uTrepova, generala koji je naredio kaznu šibanjem za političkog zatvorenika Bogoljubova. Dva mesecadocnije, Zasuličeva je odlukom porotnog suda oslobođena.

Ne moram da detaljno opisujem ni ovaj događaj ni samo suđenje, niti ima potrebe da ističem njihovznačaj. Svi smo ih dobro razumeli, a čak i danas, četiri godine po samom slučaju, svi pamtimo valdivljenja koji je preplavio srca svih nas, ma kojoj partiji, klasi ili starosnoj dobi pripadali. Lako se dâzamisliti kako je sve to izgledalo tih dana u Rusiji.

Zasuličeva nije bila teroristkinja; ona je bila anđeo osvete, a ne anđeo terora. Kao žrtva koja sedobrovoljna baca u čeljusti zveri, želela je da sačuva čast partije i spreči njeno javno sramoćenje. Biloje jasno da svako ko se odluči na nove nepopularne poteze slične akciji Zasuličeve može da računa naspokojan san i duboku starost.

Pa opet, ovaj je događaj dao izuzetno snažan podsticaj terorizmu. On ga je osvetlio svojim božan-skim oreolom i doneo mu podršku javnog mnjenja.

Oslobođenje Zasuličeve je predstavljalo svečanu presudu celokupnom sistemu samovlasti koji jeovu ženu i primorao da na siledžiju digne ruku. Štampa i javnost su jednoglasno potvrdile ovakvuodluku porote.

A kako je država primila sud naroda?Car Aleksandar II se postarao da lično poseti Trepova, sada ophrvanog sramotom. Prevrnuo je svaki

kamen u prestonici ne bi li pronašao oslobođenu Zasuličevu i ponovo je smestio u zatvor.

22

Nema boljeg načina da iskažete bezočniji prezir prema pravosuđu i mišljenju javnosti, zar ne?Kada su žaoci uvređenosti pridodata osećanja gorke razočaranosti, činilo se da opšte nezadovoljstvo

polako prelazi svaku meru.Ovde bih da na časak zastanem i kritički se osvrnem na čisto liberalni pokret koji se javio među

kultivisanijim i povlašćenijim klasama ruskog društva na početku vladavine Aleksandra II. Kako tone mogu da učinim čak ni u crtama, reći ću samo da je događaj koji ga je doveo do pune snage bio ratsa Turskom, koji je, poput Krimskog rata, obelodanio sramne zloupotrebe našeg društvenog uređenjai pobudio nade u nov način organizovanja države, naročito posle ustava koji je Aleksandar II podarioBugarskoj.26

Povratak carev u prestonicu vremenski se podudara sa suđenjem Zasuličevoj.Liberali su se trgnuli iz svojih snova. Upravo tada oni su se, u očajanju, obratili jedinoj strani koja

se još uvek suprotstavljala despotizmu, socijalističkoj partiji. Prve korake koje je liberalna partijapreduzela s ciljem da se približi revolucionarima i sa njima napravi savez vezuju se za 1878. godinu.27

III

Vlast je, po svemu sudeći, bila čvrsto rešena da razjari ne samo liberale, već i revolucionare. Vođenaprimitivnim porivima za osvetom, udvostručila je svoju okrutnost prema socijalistima, koje je većimala pod svojom čizmom. Car Aleksandar II ide čak dotle da poništava presude sopstvenog Senata,koji je putem peticije za pomilovanje oslobodio većinu ljudi koji su bili optuženi tokom suđenja „stodevedeset trojki“.

Uostalom, kakva je to vlada koja s takvom drskošću krši redom svaki zakon u zemlji, vlada koja nitiima, niti uopšte želi da ima uporište u narodu, nekoj klasi, pa čak ni u zakonima koje je sama donela?Šta je ona predstavljala do običnu sirovu snagu?

Protiv takve vlade, sva sredstva su dozvoljena. Ona više ne predstavlja čuvara volje naroda ili voljevećine, već organizovanu nepravdu. Građani su dužni da se prema njoj odnose s poštovanjem istokoliko su dužni da to čine prema hrpi drumskih razbojnika koji pri pljačkanju namernika primenjujusvu raspoloživu silu.

Ali kako se otresti ove kamarile skrivene iza šume bajoneta? Kako iščupati zemlju iz njihovih ruku?Apsolutno je nemoguće prevazići ovu prepreku ciljanjem u samo središte, s obzirom da se i u zem-

ljama daleko srećnije sudbe od naše postojanje „bočnog“ pokreta ispostavilo kao nužno rešenje; onbi trebalo da se na ovu kamarilu okomi pre nego joj pođe za rukom da iskoristi svu raspoloživu silu,koja bi tada bila potpuno neupotrebljiva.

Tako je nastao terorizam.Začet u mržnji, dojen patriotizmom i nadom u brzu pobedu, rastao je u naelektrisanoj atmosferi,

obremenjen entuzijazmom koji bi pobudilo neko herojsko delo.Šesnaestog avgusta 1878. godine, pet meseci po oslobođenju Zasuličeve, ubistvom generala Mezen-

cova, šefa peterburške policije i predvodnika cele kamarile, terorizam hrabro baca rukavicu u lice

26Nakon zbacivanja turskog jarma, do kojeg je došlo nakon Rusko-turskog rata 1877-1878. godine, Severnoj Bugarskojje 16. aprila 1879. godine darivan ustav, s ciljem stvaranja samostalne buržoaske kneževine sa ograničenom nadležnošću.Uvažavajući težnje bugarskog naroda, koji je s pravom u Rusiji video svog oslobodioca, Aleksandar II bio je primoran daprizna ustav koji je usvojila Ustavotvorna skupština Bugarske, iako je bio nezadovoljan nizom njegovih odredbi, kao što surecimo odredbe o slobodi štampe, slobodi zajedničkog udruživanja i sl.

27Reč je o pokušaju liberalnih aktivista iz zemstava harskovske, černigovske i još nekih gubernija da uspostave kontaktsa revolucionarima, ubeđujući ih da makar privremeno prekinu „rušilačku delatnost“ ne bi li od cara mirnim putem iznudiliumeren ustav. Ipak, „revolucionari nisu pristali ni na kakav prekid ili obustavu ratnih dejstava“ (Ленин В.И. Полн. собр. соч.,t. 5, str. 39-40)

23

samodržavlja. Od tog dana pa nadalje, on džinovskim koracima grabi napred, istovremeno dobijaju-ći na snazi i položaju, a svoj vrhunac doživljava u strahovitom okršaju sa čovekom koji je bio samooličenje despotizma.

Ne bih da navodim postignuća terorizma, ona su ostala ispisana na stranicama istorije, i to vatrenimslovima.

U tri navrata zakleti neprijatelji sreli su se oči u oči. Tri puta su teroristi voljom sudbine bili potučeni,ali su iz svakog obračuna izlazili jači i opasniji no pre. Nakon Hartmanove akcije, usledio je pokušajSolovjeva, a odmah za njim i paklena eksplozija u Zimskomdvorcu28, koja je po svojoj prirodi pomerilagranice ljudske mašte. Ipak, i ona je prevaziđena. Trinaestog marta protivnici su se još jednom našliprsa u prsa. Ovog puta na zemlju je polumrtav pao svemoćni car.

Iz ovog strašnog okršaja, koji je odneo toliko žrtava, teroristi su ipak izašli kao pobednici. U naroduskapanom od umora oni su svoje čelo držali visoko podignutim, a nisu se saginjali ni tokom tolikiholuja koje su preturili preko glave.

Narav terorista je plemenita, neodoljivo očaravajuća – u njoj su objedinjene dve najuzvišenije oso-bine ljudske golemosti: mučeništvo i junaštvo.

Terorista je mučenik. Onog trenutka kada negde u dubini svog srca dâ zavet da će se posvetitioslobođenju naroda i zemlje, on zna da je primio blagoslov za smrt i sa njom se suočava na svakomkoraku u svom burnom životu. On neustrašivo hrli ka njoj kad god se za to ukaže potreba i spremanje da umre bez trzaja – ne kao stari hrišćanin, već kao ratnik koji je navikao da smrti gleda u lice.

U njemu više nema verskog pregalaštva. On je ratnik, sušte kosti i mišići, osoba koja više nema ni-šta zajedničko sa nekadašnjim drljavim idealistom. Reč je o zrelom čoveku, čiji su se nerealni snovi izmladosti raspršili sa godinama. On je fatalno ubeđeni socijalista, ali ipak shvata da sprovođenje soci-jalističke revolucije iziskuje mnogo pripremnog rada koji nije moguće ostvariti bez političke slobode.Tako skroman i odlučan, on se drži odluke da ograniči svoje trenutne planove, kako bi docnije mogaoda ih razradi. Za njega ne postoji drugi cilj do smaknuće odvratnog despotizma i ostvarivanje onogašto svi civilizovani narodi već imaju – političke slobode, koja će njegovoj zemlji omogućiti da čvrstimkorakom krene put sopstvenog izbavljenja. Umnu snagu, neukrotivu energiju i duh požrtvovanostikoje je njegov prethodnik dostizao u lepoti svojih snova, on sada postiže uzvišenošću svog poziva,intenzivnim osećanjima koja ova čudesna i očaravajuća borba sa promenljivim ishodom pobuđuje unjegovom srcu.

Kakav spektakl! Da li je takav spektakl viđen ikad ranije? Osamljen, tajnovit, ništavan, na sebe jeuzeo obavezu da bude zaštitnik obeščašćenog čovečanstva, da brani prava po kojima svakodnevnogaze. Na smrt je izazvao vladara najvećeg carstva na svetu, godinama se suprotstavljajući njegovimnemerljivim snagama.

Sa ponosom vraga koji je ustao protiv boga, taj je terorista svoju volju suprotstavio volji čovekakoji je jedini u gomili robova sebi prisvojio pravo da se u svačije ime pita za sve. Kako se samo ovajzemaljski bog razlikuje od starog Jehove ili Mojsija! Kako samo krije svoju drhtavu bradu pred teškimudarcima teroriste! Istini za volju, još uvek stoji uspravno, i munje koje ispaljuje svojom drhtavompesnicom često promašuju protivnika; ali kada pogode svoju metu, one su smrtonosne. Ipak, teroristaje besmrtan. Katkad se dogodi da mu ruke ili noge otkažu poslušnost, ali vrlo brzo, kao čarolijom, oneuspevaju da povrate svoju snagu i, gle! – terorista je opet na svojim nogama, kadar da vodi borbu zaborbom sve dok ne obori protivnika i oslobodi svoju domovinu. I već se vidi kako isti taj protivnikposrće, zbunjuje se i u očaju pokušava da pribegne i nasumanutijim sredstvima, koja jedino mogu daubrzaju dolazak njegovog kraja.

28Eksplozija u Zimskom dvorcu iz februara 1880. godine bila je delo S.N. Halturina

24

Upravo ova neverovatna borba, ova zadivljujuća misija i vera u skoriju pobedu jesu ono što teroristuhrani tim hladnim i proračunatim entuzijazmom, tom maltene nadljudskom snagom koja čitav svetostavlja u čuđenju. Ako je reč o čoveku plemenite naravi, on će postati junak; ako je, pak, reč o čovekumalo jačeg kova, njegova će osećanja vremenom okoraviti, a on sam postati nesalomiv.

Teroristu odlikuje snažna i upečatljiva ličnost. Za razliku od svog prethodnika, on se više ne baviporicanjem svega i svačega. On više niti poseduje, niti teži posedovanju one apstraktne moralne kra-sote koje su propagandiste činile nalik bićima iz nekog drugog sveta. Pogled mu nije više usmerenka sopstvenoj unutrašnjosti, već u pravcu omraženog neprijatelja. On predstavlja individualnu snagu,snagu koja se ne miri ni sa kakvim ograničenjima. Njegova borba nije samo borba vođena s ciljemda ljudi postanu gospodari svojih sudbina, niti je to samo borba u ime naroda koji se guši u takvojkužnoj atmosferi – on se bori i za sebe samog; za svoje voljene, ljude koje obožava svim entuzijazmomkoji mu duši udahnjuje život; za svoje prijatelje, koji trunu po prljavim ćelijama centralnih zatvora,mučenike koji ka njemu pružaju svoje iznemogle ruke u vapaju za pomoć. On se bori za sebe. Daoje zavet da će postati slobodan čovek i tako će i biti, uprkos svemu. On se ne klanja ni pred kakvimidolom. Svoje je snažne ruke stavio u službu naroda. Ipak, on taj narod više ne veliča kao ranije. Akada se iz zabluđene mase začuju reči saveta „Budi rob!“ on odsečno uzvraća „Nikad!“ i polazi svojimputem, prezirući zlobu i kletve naroda, čvrsto ubeđen da će tek pošto u grobu bude bio ljudi o njemumoći da sude po zaslugama.

Takav je terorista.

25

REVOLUCIONARNI PROFILI

26

Predočio sam vam kratku istoriju revolucionarnog pokreta iz desetogodišnjeg perioda od 1871. do1881. godine. Čitaocima bih sada želeo da približim unutrašnji život podzemne Rusije i upoznam ih sanekolicinom onih groznih ljudi koji su toliko puta uspeli da na drhtanje nateraju onog pred kim svidrhte. Trudiću se da ih prikažem onakvim kakvi oni zaista jesu – bez preuveličavanja, ali i bez lažneskromnosti. Svestan sam da je za slikanje portreta Sofije Perovske, Vere Zasulič, Dmitrija Lizogubai tolikih drugih ličnosti potrebno daleko ubojitije pero od ovog kojim raspolažem. Ne kažem to izuobičajene kurtoazije, već zbog neizmernog divljenja prema njima, osećanja koje bi gajio svako da jekojim slučajem imao priliku da ih upozna tako dobro kao što sam ih upoznao ja. Na čitaocu je, stoga,da nadomesti moje propuste, i to tako što će živim bojama ispuniti blede i suve konture koje ću jaovde samo grubo naznačiti. Što je do mene, jedno vam garantujem – privrženost istini. Zato smatramsvojom dužnošću da upozorim ljubitelje pikanterija da će biti silno razočarani – u stvarnom životu,sve se postiže na mnogo jednostavniji način nego što su to ljudi utuvili sebi u glavu.

Naravno, nemam nameru da donosim „otkrovenja“; ničeg kompromitujućeg nema u mojoj knjizi.Opisaću samo ono što se dâ opisati, ograničavajući se na činjenice i imena koja su opšte poznata ičesto puta ponavljana, čak i po ruskoj štampi.

Ne treba tragati ni za kakvim političkim značajem, bilo kada je u pitanju izbor, bilo redosled obradelikova. Ljudi o kojima ću govoriti pre svega su moji lični poznanici, što je sasvim dovoljan pokazateljda sam svoj izbor zasnovao na slučajnom uzorku: u pokretu koji je toliko rasprostranjen i u zemljikoja je velika poput naše, čovek sebi može da priušti samo ograničen krug prijatelja i ličnih poznanika.Kada je u pitanju redosled opisa, nisam se vodio niti značajem, niti relativnom popularnošću osobakoje su uzele učešće u pokretu. Zato ne počinjem ni Sofijom Perovskom, ni Verom Zasulič, ni PetromKropotkinom. Svoje portrete, kao što će čitalac i sam posvedočiti, poređao sam vodeći računa da našto jasniji način, kroz suprotstavljanje likova, dočaram opštu narav partije. Upravo iz ovog razlogaza svoju sam pripovest izabrao možda pomalo i površnu formu, imajući u vidu temu koju obrađujem– mislim na formu ličnih uspomena, prilagođenu što je to moguće bolje cilju očuvanja nijansi lokal-nog kolorita; premda same po sebi praktično beznačajne, zajedno uzev ove nijanse doprinose boljempoimanju osobenosti života ovakve revolucionarne Rusije – što mi je glavni, ako ne i jedini cilj.

Ne iznosim sve ovo zbog ruske policije, koja, s obzirom na činjenicu da je sa svime podrobno upoz-nata, za informacijama ovakve vrste prosto nema potrebe. Činim to zbog tebe, dragi moj čitaoče, datebi dok spokojno iščitavaš ove stranice srce ne bude pritisnuto setnom mišlju da bi jednog dana onemogle da dovedu do mučenja nekog ljudskog bića, negde po mračnim kazamatima Petropavlovsketvrđave. Dozvolite mi da vam ovim, pomalo i predugačkim uvodom, predstavim našeg prvog junakai svog vrlog prijatelja, Jakova Stefanoviča.

27

JAKOV STEFANOVIČ29

I

U leto 1877. godine, među predstavnicima vlasti sreza čigirinškog nastaje prava pometnja.Žandarmi jure kao muve bez glave, tamo-amo; za komesara i načelnika sreske policije nema mira

ni danju ni noću – gubernator lično hita u obilazak sreza.Šta se desilo?Evo u čemu je bila stvar. Policija je, preko sveštenika, koji su kršenjem tajnosti ispovedanja postali

doušnici, načula da se među seljacima sprema strašna zavera. Na njenom su čelu stajali „nihilisti“,odvažan svet spreman na sve.

Međutim, nikako da se pronikne u pojedinosti ove zavere – seljaci su, saznavši za izdaju popova,odlučili da prekinu sa praksom ispovedanja. U svemu tome nije se smeo protraćiti ni minut vremena.Zavera je bivala sve veća, sudeći prema jasnim i pretećim znacima. Da se ne bi odali u stanju pijanstva,zaverenici su se u potpunosti odrekli konzumiranja votke, a po selima u kojima su činili većinu, čak sui krčme zatvarali. Bio je to nedvosmislen znak osnaživanja pokreta. Ali kako dokučiti njegovu tajnu izaustaviti njegovo dalje širenje? Ni nenajavljeni pretresi, ni stotine hapšenja nisu urodila plodom.

Seljaci ni da zucnu; čak ni šibanje nije moglo da ih natera da progovore. Oružani ustanak se činioneizbežnim. Kolale su glasine da su zaverenici, poput pariskih sankilota30, u tajnosti pravili koplja, tekupovali sekire i noževe. Načelnik policije je poslao na vašar svoje ljude, tobože trgovce robom odgvožđa, nadajući se da će na taj način otkriti ko kupuje oružje, ali narod je prozreo njegovu nameru.Niko se nije dao upecati.

Policija je bila u očaju, ne znajući šta više da pokuša. Ipak, jedne kasne večeri načelniku se javiovlasnik jedne mehane, nekakav Konograj, obaveštavajući ga kako je k njemu došao seljanin po imenuPrihođko. Prihođko je jedva stajao na nogama od gladi i umora, a posle čaše votke, od koje se gotovoistog trena napio, počeo je da urla kako će uskoro sve biti „drugačije“, kako je on već „dao zakletvu“i video „papir“. Očito, čovek je bio jedan od učesnika zavere. Konograju istog trena sinu ideja da bipreko njega i sam mogao da se ušunja tamo. S obzirom da je za tako nešto očigledno nužno bilopoložiti zakletvu, otišao je k načelniku da traži odobrenje. Ovaj je toliko bio van sebe od sreće da gaje blagoslovio obema rukama, i ne samo da mu je dozvolio da se zakune kad god i koliko god putabude bilo potrebno, već mu je obećao i nagradu u novcu i zemlji. Konograj je zatim pronašao Prihođkai razgovarao sa njim, pretvarajući se kako sve odobrava. Nakon što je primljen u družinu, Prihođkomu je pokazao „papir“, koji je bio ni manje ni više nego sam statut tajnog udruženja. Konograj ga jepročitao, a zatim se okrenuo ka Prihođku i u lice mu rekao: „Slušaj, vidim te da znaš sve. Biraj – ilićemo s tim papirima smesta poći načelniku, koji će ti oprostiti i pride ti darovati koliko god novacabudeš tražio, ili ti se crno piše, pošto ovi papiri nisu bogzna koliko teški, pa ih mogu odneti i sam.“

29Jakov Vasiljevič Stefanovič (1854-1915) – član Izvršnog komiteta „Narodne volje“. Osuđen na osam godina robije30Sankiloti (fr. Sansculottes, golać, bezgaćnik) je pogrdan naziv koji je francuska aristokratija prihvatila u periodu samog

početka Francuske revolucije (1790—1792) za pariske radnike i siromahe, koji za razliku od francuske aristokratije nisu nosilikratke čakšire (fr. culottes, pantalone do kolena) nego duge pantalone pogodne za rad. Kasnije ovaj termin postaje sinonimza rodoljuba, proletera u doba revolucije, a najposle i ekstremnog pristalicu radničke klase (prim. prev.)

28

Našavši se tako između dve vatre, ovaj nesrećnik, umesto da ubije ološ, postade izdajnik. Iako samnije znao puno toga, i to je bilo sasvim dovoljno da se mic po mic dođe do svih bitnijih informacija. Zakratko vreme, policija je u svojim rukama imala sve niti zavere i znala imena učesnika. Situacija je bilakrajnje ozbiljna. Broj članova družine dostigao je tri hiljade, a zaverenička vojska je zahvatala nekolikogubernija; računalo se da znak za podizanje ustanka bude upućen na dan jednog od predstojećihpraznika.

Cela ova impozantna organizacija stvorena je za nekih osam meseci i predstavlja delo jednog jedi-nog čoveka. Ime mu je Jakov Stefanovič.

Upravo on je smislio plan kojem po odvažnosti, veličanstvenosti i primenjivosti nije bilo premca.Nije se zasnivao samo na težnjama pokreta, već se koristio i predrasudama ljudi koje je Stefanovičdobro poznavao, s obzirom da je celo svoje detinjstvo proveo među seljacima. Po njemu, trebalo jepobuniti i dići narod protiv postojećeg poretka i samog cara – u ime cara. Stefanovič je sročio i ličnouručio tajni carski manifest, u kojem se narod poziva na opšti ustanak, navodno zbog potpunog gubit-ka moći i careve potčinjenosti sopstvenim dvorjanima i činovnicima. Bila je to stara „samozvanština“u novom birokratskom ruhu. Takva beskrupulozna mistifikacija i istovremeno tako ubojito sredstvoza podsticanje uma ruske seljačke mase na bunu nije mogla nastati ni u jednoj ludoj glavi lupeža izrazinske ili pugačevske družine.

Princip Stefanovičevog plana – prevariti narod, premda za njegovo sopstveno dobro, i podržavanjeodvratne carske legende, premda sa revolucionarnim ciljevima, bezuslovno je odbačen od strane parti-je i nije imao niti jednu pristalicu. Ali energija ima neku neodoljivu draž, naročito u Rusiji, među čijimsu stanovništvom jako retki energični ljudi. Povrh toga, Stefanovičev plan je imao još jednu prednost,koja nije robovala monarhističkim predrasudama: bio je to prvi, a za sada i jedini pokušaj stvaranjanarodne organizacije ne na osnovu opštih teorija, već lokalnih težnji, kakve su se u čigirinškom srezusvodile na borbu общиникa protiv individualista – душевикa.

U svakom slučaju, Stefanovič je jedno vreme bio bezmalo najpopularniji čovek u partiji. Njegovoobraćanje sudu predstavljalo je veliko iznenađenje kako za njegove drugove, tako i za one koji ga ni-su poznavali. Sopstvena strast da se kreće zaobilaznim putevima grubo se poigrala s njim. Pridobivšiseljake za dobrobit revolucije u čigirinskom slučaju, on je na procesu hteo da prevari vladu predstav-ljajući se pristalicommonarhizma. Nasamaren je od strane vlade, a poslednji pokušaj podvale po njegaje bio gori od prvog.

U opisano vreme, Stefanovič je bio na vrhuncu slave. Njegov čigirinški plan nije urodio plodom.Vlada, koja je u rukama imala sva neophodna dokumenta, lišila je slobode više od hiljadu ljudi, uklju-čiv i sve vođe. Malo je onih kojima je uspelo da umaknu. Ubrzo je uhapšen i sam Stefanovič, u zasedikoja je bila postavljena na putu dok je zajedno sa svojim prijateljem LavomDejčim išao na sastanak sanekolicinom preostalih učesnika zavere. Ivan Bohanovski, koji je odštampao sva dokumenta i prokla-macije u vezi zavere, uhvaćen je nekoliko dana ranije. Uhapšeni su bili zatočeni u Kijevskom zatvoru,gde su ih držali sa izuzetnom predostrožnošću. Suđenje je bilo planirano za leto 1878. godine. Nije bilosumnje da će glavni krivci dobiti smrtne kazne.

II

To sam leto proveo u Sankt Peterburgu. Bio sam čest gost u kući Aleksandre Malinovske31, talento-vane slikarke i jedne od najpredanijih bivših članova naše partije. Nisam imao nikakva posla kod nje,s obzirom da ona, iako zadužena za pružanje dragocenih usluga organizaciji, nije pripadala mojoj, većjednoj drugoj grupi. Ipak, bilo je nemoguće odoleti omamljujućem šarmu njene umetnički elegantne

31Uhapšena zime 1879. godine. Preminula u kazanskom Domu za duševne bolesnike (prim. Stepnjak-Kravčinski)

29

prirode i njenim blistavim duhovitim razgovorima. Nisam bio jedini iz naše družine „ilegalaca“ kojizbog nje sebi dopušta neznatna odstupanja od pravila zavere.

I tako, često bih joj svraćao u goste. Jednog dana, stigavši malčice ranije nego obično, ne zatekohsvoju domaćicu. Rešio sam da je sačekam dok se ne vrati, a nakon nekoliko minuta u sobu je ušlaMaša Kolenkina32, nekadašnja velika prijateljica kijevskih „buntara“ i Malinovske.

Ćaskali smo, ne primetivši da je prošlo već pola sata. Iznenada, predsobljem se prolomi glasnazvonjava. To nije mogla biti Malinovskaja, s obzirom da sam znao kako ona zvoni; takođe, nije mogaobiti ni iko od „naših“, jer oni nisu zvonili na taj način. Ovako je mogao da zvoni samo čovek od vlasti.Ispostavilo se da je jednostavno reč o poštaru. Doneo je telegraf adresiran na moju domaćicu, aliKolenkina ga otvori odmah, što me ni najmanje nije začudilo, znajući da su prisne prijateljice. Pa ipak,nisammogao da se ne začudim kada je inače tradicionalno uzdržanaMaša, bacivši pogled na telegram,naglo ustala, počela da pljeska dlanom o dlan i skače po sobi, mahnita od radosti.

– Šta se desilo? – upitah s čuđenjem.– Pogledajte! Pogledajte! – vikala je, pružajući mi telegram.Pročitao sam ga; adresa i svega pet reči: „Radujte se, rodio se dečak“, potpis i ništa više.– Toliko volite dečake – izustih – ili majku koja se porodila?– Majku! Dečake! – vikala je ona, mašući rukama. – Pobegli su iz zatvora!– Ko to? Gde? Kako?– Stefanovič, Dejč i Bohanovski! Iz Kijeva!– Sva trojica?– Sva trojica!Tu već ni sam nisam mogao da se uzdržim.Nekoliko dana potom, stiglo je pismo u kojem je bio najavljen dolazak Stefanoviča i Dejča u Peter-

burg.Sa velikim sam nestrpljenjem očekivao susret sa njima, pre svega sa Stefanovičem, sa kojim sam

koju godinu ranije imao poslovne odnose33.Zamolio sam prijatelja koji je trebalo da Stefanoviča sačeka na železničkoj stanici da ga dovede k

meni, ako je moguće već istu noć. U to vreme, koristio sam se pasošem jednog visokog funkcionera,na raspolaganju sam imao sobu sa posebnim ulazom i bio u izvanrednim odnosima sa domarom isvojom gazdaricom. Nije bilo ni tračka opasnosti.

Na dogovoreni dan sam sedeo kući, u iščekivanju Stefanoviča, koji je trebao da stigne vozom u desetsati. Ipak, znao sam da je, pre nego pođe k meni, trebao da se negde preruši i „očisti“, tj. otarasi špijunakoji su ga eventualno pratili od stanice. Dakle, nije bilo šanse da stigne pre ponoći. Kako god, već odjedanaest časova obuze me silno nestrpljenje. Gledao sam na časovnik svaki božji minut.

Vreme je teklo izuzetno sporo. Kuća u kojoj sam živeo imala je takav položaj da je do nje bilomogućedoći jedino dugačkom, predugačkom ulicom. Izašao sam da proverim da li idu gosti.

Bila je to jedna od onih čarobnih peterburških noći, koje ubrajaju u najveće lepote naše prestoni-ce. Večernje i jutarnje rumenilo kao da su se ljubili na bledom nebu bez ijedne zvezde, sa kojeg supljuštali potoci nežne, rumene i nesvakidašnje svetlosti, dok su lagani zlatni oblaci lebdeli u atmosfe-ri očaravajuće prozirnosti. Kako sam samo nekada voleo ovakve bele noći, dok u maloj barci, sam,sa veslom u rukama plutam sredinom ogromne Neve, lebdeći u prostoru iznad beskrajnog nebeskogsvoda i neizmerne dubine onog drugog, svoda koji se ogledao u tamnoj vodi reke. Kako sam ih samokasnije zamrzeo, te proklete žandarmske noći!

32Marija Aleksandrovna Kolenkina (1850-1926) – članica „Zemlje i slobode“33Sve što se odnosi na revoluciju, mi zovemo „posao“. Naravno da ne mislimo na trgovačke i slične vrste transakcija.

(prim. Stepnjak-Kravčinski)

30

Da ostanem napolju bilo je nemoguće; postojala je opasnost da zapadnem za oko kakvom slučajnomšpijunu ili dežurnom policajcu i navučem ih sebi na vrat, što po takvoj noći nije bila nimalo prijatnamisao. Šta ću, kud ću – vratih se kući.

Nestrpljenje mi je raslo iz minuta u minut. Nakon što otkuca ponoć, a i dalje ne beše nikog, našaosam se na pravim mukama, znanim samo ruskom revolucionaru koji, opraštajući se od svog druga,brata ili žene, nikad nije siguran da će ih ponovo videti. Mašta je učinila da postanem žrtva najcrnjihsumnji kada se iznenada, desetak minuta po ponoći, začu škripa kapije, a odmah zatim i bat koraka pomom stepeništu. Otvorio sam vrata. Bili su to oni. Istog časa sam prepoznao Stefanoviča, s obziromda je, kao i svaki politički zatvorenik, fotografisan prilikom hapšenja. Nakon bekstva, fotografije supodeljene policijskim agentima koji su bili zaduženi za njegovo pronalaženje, a neke od njih, razumese, dospele su i u naše ruke. Bez ikakvih reči, obesihmu se o vrat. Stisnuo sam ga u zagrljaj, a zatim sam,toplo se zahvalivši svom prijatelju, uveo Stefanoviča u sobu, posmatrajući ga očima punim ljubavi.Jedva da sam verovao svojim očima kada sam pred sobom ugledao čoveka koga smo već smatralimrtvim i oplakali, čoveka na čijem su vratu svi već videli omču. Kad eto, stoji pred vama isti taj čovekkao da se ništa nije desilo, živ, vedar, čio i gotov na borbu i akciju.

Podrazumevalo se da smo se od početka jedan drugom obraćali sa „ti“, kao stari prijatelji. Evociralismo svoje pređašnje odnose. Nije računao da će me zateći u Sankt Peterburgu, s obzirom da su mu uprovinciji saopštili kako sam još uvek u Ženevi. Upoznat sa detaljima njegovog bekstva, upitao samga kako mu je uspelo da se prošunja među čoporima špijunima, od kojih inače vrve železničke stanice.

Nasmejao se i odmah krenuo da pripoveda. Gledao sam u tog silnog čoveka koji je, ne dopustivšida ga išta iznenadi, sam, oslanjajući se isključivo na sopstvenu neiscrpnu energiju, sebe načinio apso-lutnim gospodarem hiljada tvrdoglavih i nepoverljivih seljaka i koji se lako se mogao obresti na čelustrahovitog ustanka.

Bio je čovek srednjeg rasta, suvonjav, upalih grudi i uskih ramena. Fizički, činio se veoma slabašnim.Iako u životu nisam video ružnijeg čoveka od njega, u njegovom je ružnom licu bilo nečeg privlač-nog. Iz njegovih sivih očiju zračila je inteligencija, a osmejak mu je bio lukav i zajedljiv – tipično zaUkrajince, narod kojem pripada.

Pripovedajući o kakvoj lukavštini kojom je zbunjivao policiju, smejao se od srca, pokazujući pritomdve niske prekrasnih zuba, belih poput slonovače. Celokupna njegova spoljašnjost, sa tim naklobuče-nim čelom i hladnim, kamenim licem odavala je znak rešenosti i nepokolebljive prisebnosti. Primetiosam da se u govoru uopšte nije služio gestikulacijom.

Pričali smo o zajedničkim prijateljima koje je usput posetio, o poslovima koji su ga doveli u Peter-burg, kao i o mnogo čemu drugom.

– Che il tacer è bello, si com’ era il parlar colà dov’ era.34

Nisam mogao da ne cenim trezvenost njegovog suda po mnogim pitanjima; oduvek je imao vrlooriginalno i praktično gledište, a to se naročito odnosilo na njegovo poznavanje ljudi: dovoljno mu jebilo par dana poznanstva sa nekim da proceni o kakvoj je osobi reč, iako moram da primetim da jeimao sklonost ka pesimizmu. Već se dobrano beše razdanilo kada smo rešili da prekinemo razgovor imalo odmorimo.

III

Stefanovič se u prestonici zadržao celih mesec dana. Viđali smo se često, pa sam imao odličnu pri-liku da ga upoznam podrobnije, a upoznati takvu osobu znači zavoleti je. Njegova je narav krajnje

34Ćutanje je zlato, ali zlato je i govoriti kada je to potrebno (ital.)

31

jedinstvena i složena. Nesumnjivo, reč je o izuzetno inteligentnom, čoveku neobično snažnog karak-tera. U povoljnim uslovima, takvi ljudi kroje istoriju. Obdaren je izuzetno retkom sposobnošću daupravlja masama, kao što se i pokazalo u čigirinškoj zaveri. Ipak, nije bio jedan od onih koji, poputtopovskog đuleta, streme direktno cilju, kršeći i rušeći sve što im se pritom nađe na putu. Ne, on uvekdaje prednost tajnom delovanju, povlači se kada je to nužno, da bi se već prvom sledećem prilikomvratio. Neki ljudi Stefanoviča smatraju kvarnim čovekom, ali to teško da je pravično. Takav je samou „politici“. U ličnim odnosima, u opštenju sa prijateljima, on ostavlja utisak jednostavnog, iskrenog iprostodušnog čoveka. Zapravo, reč je o izuzetno uzdržanoj i povučenoj osobi. Govori malo, a na jav-nim okupljanjima nikako. Kada sluša nekoga, glava mu je obično spuštena nisko, kao da spava. Nikadane ulazi u teoretske prepirke, koje prezire, a ako baš mora da prisustvuje čitanju nekog „programa“ili „objašnjenja“, neretko mu se dešava da i bukvalno zaspi, što potvrđuje svojim glasnim hrkanjem.U pitanju je isključivo čovek od akcije, ali ne u užem smislu te reči, koji važi za ljude nesposobne daprovedu makar minut, a da nešto ne rade. On ume da čeka. Stefanovič je osoba dalekosežnih planovai najbolji organizator kog sam ikada video. Njegov bistar i nesvakidašnje praktičan um, njegova čvr-sta i oprezna ličnost, poznavanje ljudi i veština ophođenja s njima čine ga naročito pogodnim za ovuizuzetno nezahvalnu ulogu.

Veliki skeptik u odnosu sa ljudima, on je istovremeno kadar da gaji prijateljstvo koje se graničisa obožavanjem. Njegov najbolji prijatelj bio je L., od koga se nikad nije odvajao, izuzev kada ga nato primoraju „poslovne“ obaveze. U takvim slučajevima, oni su svakodnevno razmenjivali dugačkapisma, koja su se ljubomorno trudili da sakriju, čime su drugovima davali neisrpan povod za zbijanješala na njihov račun.

Uprkos svoj prevrtljivosti života, Stefanovič nikada nije prekinuo veze sa svojim ocem, starim se-oskim parohom, što je bilo prilično opasna stvar za čoveka za kojim čitavi gradovi ostaju izvrnutinaopačke, dogodi li se da policija u njima nasluti njegovo prisustvo. On izuzetno voli i poštuje svogoca, i često sa naročitim zadovoljstvom pripoveda anegdote iz njegovog života i odlomke iz pisama,koja otkrivaju njegovu postojanu i otvorenu prirodu, kao i časno, iskreno srce.

32

DMITRIJ KLEMENC

I

Klemenc je jedan od najvremešnijih „čajkovaca“, sa svojih trideset šest, trideset sedam leta.35 Uhap-šen je u martu 1879. godine, a trenutno se stoički drži u Sibiru, gde izdržava svoju kaznu.

U njegovom držanju nema ničeg konspirativnog. Reč je o jednostavnom, otvorenom čoveku, iz-vanrednom prijatelju i pripovedaču bez premca. Govor mu je tečan, bogat, slikovit i pun poređenja,iskićen svim ukrasima narodnog ruskog jezika, kojima barata na čudesan i neverovatno vešt način.

Klemenc je naš gotovo najbolji narodni propagandista. Odlikuje ga jedinstven način govora i vo-đenja propagande, koji je apsolutno nemoguće oponašati. Nije to strastvena i nadahnuta propovedKatarine Breškovske36, niti sokratovski, neodoljivi metod Mihajla Kuprijanova37, mlađanog genijalcazatočenog u Petropavlovskoj tvrđavi u svojoj dvadeset četvrtoj godini, gde je i skončao. Klemenc svusvoju propagandu vodi u vidu pošalica. On se smeje i na smeh tera i staro i mlado, bez obzira na uobi-čajnu hladnokrvnost svojih slušalaca. Pa opet, redovno se stara o tome da kroz svoje šale izmajstorišekakvu ozbiljnu misao, koja slušaocima onda ostaje trajno utisnuta u sećanje. Retko je kome uspelo daprivuče toliki broj pristalica, kako iz redova seljaštva, tako i iz redova gradskog radništva.

Neka od njegovih obraćanja po kojekakvim seoskim krčmama ispala su pravi biseri umetnosti. Pam-tim kako se u pohodima po selima na kojima sam ga pratio često puta dešavalo da i sâm satima stojimpo strani, ne želeći da se mešam i prekidam beskrajnu bujicu njegovih blistavih improvizacija. Zabo-ravivši na svoj poziv propagandiste, u potpunosti bih se prepuštao estetskom užitku slušaoca.

Klemenca nikako ne biste mogli nazvati zgodnim muškarcem, čak naprotiv. Imao je jedno od onihlica na koje je dovoljno jednom baciti pogled, pa da vam zauvek ostane urezano u pamćenju. Njegovgornji deo, sa širokim čelom filozofa te živahnim kestenjastim očima, blagim i prodornim, iz kojihse s vremena na vreme razbukte iskre diskretnog osmeha, u njemu otkrivaju Evropejca u pravomsmislu te reči. Sudeći, pak, po donjem delu lica, čovek bi pomislio da je u pitanju kakav Kalmik, Kirgiz,Baškirac, sve samo ne predstavnik kavkaske sorte. Ne radi se o tome da je u njemu bilo nečeg divljeg inakaznog, daleko od toga – njegova usta, sa tankim i majstorski izvajanim usnama, izuzetno su lepa, au njegovom osmehu postoji nešto neopisivo nežno i privlačno. Ono što upada u oči pri prvom pogledu,ono što celokupnoj njegovoj fizionomiji daje tako čudan karakter jeste njegov nos, koji ne podleženikakvom opisu – širok, malčice prćast pri vrhu, i toliko pljosnat da se iz profila teško dâ i primetiti –istinsko ruglo prirode.

35Klemenc je rođen 1848. godine. U zavisnosti od godina izdavanja knjige u različitim zemljama, varira i broj njegovihgodina. Na primer, u prvom izdanju na ruskom jeziku (1893), Stepnjak kaže da mu je „blizu pedeset godina“ (prim. prev.)

36Ekatarina Konstantinovna Breškovskaja (1844–1934) – uzela učešće u revolucionarnom pokretu sedamdesetih godina;kasnije je bila jedan od organizatora partije esera

37Mihail Vasiljevič Kuprijanov (1854-1878) – član kružoka „čajkovci“

33

Kada bismo hteli da nađemo dva čoveka koji po svojim osobinama predstavljaju suštu suprotnostu svakom pogledu, našli bi ih u Jakovu Stefanoviču i Dmitriju Klemencu.

Jedan predstavlja tip iskusnog organizatora – drugi nikada u životu nije organizovao nijedan kružokili tajno društvo, niti je za to ikad pokazao zanimanje; jedan večito u pokretu, obuzet kakvim grandi-oznim planovima, nije birao sredstva i u stanju je bio da sklopi i pakt sa samim đavolom, samo akobi mu to išlo na ruku – drugi potpuno miran i spokojan u svojoj posvećenosti ciljevima socijalizma,beskompromisan, nikada nije dopuštao da ga sticanje neposredne koristi natera da skrene sa pravogputa.

Prvi, neiscrpna entuzijazma i nepokolebljive volje, bio je u stanju da ne samo pojedince, već i čitavemase pokrene u svrhu ostvarivanja cilja koji je sâm odabrao – drugi nikada nikog nije terao ni na šta.Toliko je bio nesposoban za takvu rabotu da je sa gnušanjem gledao na ljude koji su mu podilazili.

Bez obzira na to, lično ne poznajem čoveka koji je imao neograničeniji uticaj na svoju okolinu, biloda govorimo o pojedincima ili kružocima, od uticaja koji je imao Klemenc.

Često je jedna jedina njegova reč bila dovoljna da se stavi tačka na žestoke rasprave ili izmirerazlike koje su se činile nepomirljivim. Takva vrsta takoreći spontanog uticaja, koji Klemenc nikadanije tražio, već se jednostavno javljao sam od sebe svuda gde bi se on pojavio, naročito je dolazila doizražaja u ličnom opštenju. Nikad nisam upoznao, niti sam uopšte čuo za čoveka koji je bio u stanjuda kod toliko ljudi izazove tako duboko osećanje privrženosti, na granici obožavanja, kao što je to bioslučaj sa Klemencom. Imao sam prilike da pročitam nekoliko pisama koja je dobijao od raznih ljudi. Danisam znao ko ih šalje i kome su upućena, smatrao bi ih za ljubavna pisma. Takva vrsta privrženostinikako nije mogla biti prolazno oduševljenje, kakvo inače umeju da inspirišu pojedini blistavi umovi,a koje, poput vatrometa, zna da na tren zasjaji na nebu, ostavljajući iza sebe zatim još gušći mrak.Čoveka kao što je on nemoguće je zaboraviti. Srce koje on jednom pridobije ostaje njegovo zauvek.Ni godine, ni kilometri ne mogu da unište, čak niti da oslabe osećanja koja jednom počnete da gajiteprema njemu.

U čemu je onda tajna njegove jedinstvene sposobnosti da osvaja ljudska srca? Tajna je ta u dubinii širini samog njegovog srca – njegova ljubav beskrajna je kao okean.

Ne može se reći da je bio preterano druželjubiv čovek; naprotiv, kao i svako duboko osetljivo biće,slabo se zbližavao s ljudima i vrlo je nerado otvarao svoju dušu pred neznancima. Ali ne, nesvestan svo-jih vrlina, on sebe čak smatra hladnim, krutim, pa ga osećanja obožavanja koja spontano izaziva koddrugih onespokojavaju i tište; uveren da je nesposoban da odgovori na njih, onamu se čine ukradenimpredmetom, nečim na šta on ne polaže nikakva prava. Međutim, nijedan od njegovih mnogobrojnihprijatelja ne bi se zbog toga usudio da mu zameri – njegovi moralni kvaliteti toliko su dragoceni, dačak i oni najmanji koje pristane da podeli sa drugima predstavljaju pravo blago.

Privrženost Klemencu nimalo se ne odražava na njegov odnos prema ljudima. Taj čovek je bukvalnonepotkupljiv. Zato on ne propušta priliku da uoči svaku simpatičnu crtu u karakteru drugih ljudi i daje čak preuveliča velikodušnošću koja je tako tipična za njega. On nema običaj da ljude vrednujeprema tome u kojoj meri bi oni mogli biti od koristi partiji. Među toliko svojih prijatelja zaverenika,on ostaje čovek. Ako se sprijatelji sa nekim, on to nikada ne čini sa skrivenim namerama, za razliku odvećine zaverenika, koji su prinuđeni da ljude procenjuju već prema tome koliko mogu da ih iskoristepri ostvarivanju nekog cilja. Otud se svi i osećaju opušteno u njegovom društvu i veruju mu; svako jespreman da mu otvori svoju dušu i slepo sledi svaku njegovu reč, uveren da će Klemenc uvek stajatina straži i biti prvi koji će ga upozoriti na makar i najmanji znak opasnosti.

Kada bi i želeo da nekog isprati na kakav opasan zadatak, svako bi pošao iz istih stopa i bez oklevanja.Ako je to rekao Dmitrij Klemenc, onda nema sumnje da životi zaverenika neće biti dovedeni u pitanje,inače niko ne bi ni bio poslat.

34

Dmitrij Klemenc, opet, nikad nije bio takav čovek. Sam se rado upuštao u svakojake opasne avanture,ali nikada u životu nije gurao druge u opasnost. Čak i u manje rizičnim situacijama – kojih su „ilegalci“prinuđeni da se klone s obzirom da ih mogu koštati života, a za koje „legalnima“ preti eventualno pardana apsane – čak je i u tim slučajevima sve uvek preuzimao na sebe, ne dozvoljavajući da zbognjega nekom drugom zafali makar dlaka s glave. Nikakva upozoravanja, niti negodovanja najbližihmu drugova nisu mogla da pokolebaju njegovu odlučnost i ubede ga da se ne igra tako sa životom,životom koji je isuvuše dragocen za ciljeve pokreta. Upravo ovo poslednje Klemenc nikako nije hteoda prizna. On predstavlja ovaploćenje skromnosti, iako u njemu nećete naći ni trunku one hrišćanskeponiznosti i skrušenosti koje su nam u amanet ostavili vekovi robovanja i licemerja, a iza kojih sečesto krije najneobuzdanija bahatost. Naprotiv, Klemenc je svoj čovek, ponosan na sopstveno ljudskodostojanstvo i nesposoban da pred bilo kim stoji pognute glave.

Njegova se skromnost čini najprirodnijom stvari na svetu. On iskreno i odlučno odbija da sebipripiše ijednu od tih čudesnih osobina koje su ga načinile jednim od najpopularnijih i najpoštovanijihčlanova partije – organizacije kojoj definitivno ne manjka odlučnih umova, čestitih ljudi i plemenitihduša.

Zahvaljujući izvesnoj optičkoj iluziji, koja još uvek čeka na naučno razjašnjenje, on sve ove vrlinene vidi u sebi, već u svojim prijateljima.

II

Dmitrij Klemenc je rođen na obalama Volge, gde mu je otac gazdovao jednim imanjem. Celo svojedetinjstvo proveo je među primitivnim pastirima koji su čuvali stoku po tamošnjim nepreglednimstepama, tako prekrasno opisanim u jednoj od njegovih pesama iz mladosti.

Takav avanturistički način života, u netaknutoj i veličanstvenoj prirodi, dao je njegovom karakterupoetski kolorit i razvio ljubav prema opasnostima i pustolovinama, osobine koje su se u njemu održaledo zrelog doba.

Međutim, kao i kod načina na koji je širio propagandu, i njegova hrabrost nosila je pečat originalnos-ti. On opasnosti ne prilazi kao ratnik koji u njoj nalazi neiscrpan izvor jakih osećanja, već praktično –kao umetnik koji se njom naslađuje, naročito njenim smešnim stranama. Po svemu sudeći, priroda gaje obdarila srcem fizički nesposobnim da oseća strah. I u najopasnijim situacijama Klemenc ne gubiglavu. On ostaje potpuno pribran, smeje se i zbija šale kao da se ništa nije dogodilo. To objašnjavanjegovu nesvakidašnju prisebnost. Polazilo mu je za rukom da se iz najvećih nevolja iskobelja na ču-desno spretan, ponekad i tako duhovit način, da je bilo jasno da on uopšte ne mari za opasnost, već secelo vreme zanima izvesnim smešnim pozicijama i trenucima. Nije mu se jedanput dogodilo da načinivelike propuste – ne iz sujete, koje kod njega nema ni u tragovima, već iz čiste strasti prema ludiranju.

Tako se dogodilo da je jednom, na početku svoje revolucionarne karijere, dok još nije bio prešao na„nelegalni položaj“, premda tražen od strane policije, Klemenc lično pošao državnom javnom tužiocuda traži oslobađanje političkog zatvorenika Anatolija Serđukova38, nudeći sebe kao jemca. Srećom,tužilac je bio nov na toj funkciji i o njemu nije znao ništa, a Klemenc je svoju ulogu odigrao takouverljivo da je dobio obećanje da će mu molba biti uslišena. Da nije došlo do izvesnih novih okolnostiu postupku protiv Serđukova, imali bismo zanimljiv slučaj oslobađanja političkog zatvorenika čiji sejemac i sam skrivao od policije.

Katkad su njegovi poduhvati poprimali karakter prave komedije koju je Klemenc, u maniru istin-skog umetnika, razrađivao do najsitnijih pojedinosti. Kao primer, navešću jedan od njih: reč je o os-

38Anatolij Ivanovič Serđukov (1852-1878) – član „čajkovaca“

35

lobađanju izvesnog Tejljsa39, osuđenog na manju kaznu u postupku protiv Nečajeva i proteranogadministrativnom uredbom u Petrozavodsk, varošicu na severu Rusije. Klemenc se zaputio tamo salažnim papirima inženjera, nekog kapetana Šturma, koji je tobože dobio zadatak da obavi izvesna ge-ološka istraživanja u Finskoj. Odmah po svom dolasku, posetio je gubernatora, načelnika policije iostale ljude iz vlasti pod izgovorom da od njih traži neophodne informacije i naravno, sve ih redomfascinirao. Celu jednu nedelju proveo je u Petrozavodsku, izvodeći raznorazne naučne smicalice. Čitavgrad je brujao o njemu, a meštani su ga toliko zavoleli da su se prosto utrkivali ko će ga pre ugostitina ručku ili večeri. Pošto je natenane pripremio bekstvo Tejljsa, na kraju je otputovao zajedno sa njimkako ga ne bi izložio riziku samostalnog kretanja. Podudarnost njihovog nestanka bila je više negoneobična. Pa ipak, Klemenc je svoju ulogu odigrao tako vešto da niko u gradu nije posumnjao da onima ikakve veze sa bekstvom. Kada je nekih godinu dana po ovom nesvakidašnjem slučaju jedan nje-gov prijatelj prolazio kroz pomenutu varoš, tužilac ga je između ostalog pitao i da li poznaje izvesnogkapetana Šturma. Ispričavši mu gomilu najneverovatnijih dogodovština vezanih za njegov boravak uPetrozavodsku, dodao je:

– Krasan čovek. Obećao je da će nam svratiti pri povratku iz Finske, ali od tada ni traga ni glasa odnjega. Gre’ota. Biće da se vratio morem.

Šta li bi rekao da je znao pravi identitet inženjera Šturma?Bilo kako mu drago, valjalo bi istaći da darovi uma ili srca nisu najzanimljiviji deo njegove tako

bogate i raznovrsne ličnosti. Ono što je najupečatljivije u vezi sa njim jeste njegov intelekt. Klemencje jedan od najmoćnijih umova iz redova ruske revolucionarne partije. I pored toga što je od samogpočetka bio aktivno uključen u rad pokreta, i pored svih iskušenja kojima je kao „ilegalac“ bio izlo-žen, uvek je uspevao da održi korak sa intelektualnim razvojem zapadne Evrope i, premda izuzetnonaklonjen ekonomskim naukama, nikad sebe nije ograničavao isključivo na tu granu.

Večito neutoljive žeđi za znanjem, želeo je da bude upućen u sve, ne mareći da li iz toga može daizvuče neposrednu korist ili ne.

Pamtim oduševljenje s kojim je pohađao Helmholceva40 predavanja za vreme svog boravka u Ber-linu, 1875. godine. Imao sam izvesnih neprijatnosti da mu kažem da prestane da njihovim sažecimapuni pisma koja mi je slao u Sankt Peterburg.

Širina njegovih shvatanja ni po čemu nije zaostajala za njegovom žeđi za učenjem.Klemenc uopšte ne predstavlja partijski tip čoveka. Kao zakleti socijalista, što i priliči čoveku tako

dobro upućenom u prirodne i društvene nauke, u službu pokreta stavio je sve što ima – i svoje znanje,i svoj bistri, pronicljivi um. Ipak, on uopšte nije čovek stvoren za uske okvire tajnog društva. Partijakojoj je pristupio za njega nikako nije mogla biti domovina, porodica, rečju – sve. Oduvek je vodiopomalo osamljenički život. U njemu nema ni trunke partijskog samoljublja, koja se kod zaverenikačesto javlja kao jedan od najsnažnijih motiva. On voli ceo svet i ne propušta nijednu priliku da uzmeučešće u njegovom životu. Tako, na primer, nije sarađivao samo sa tajnom štampom, već je mnogočešće i pod raznim pseudonimima bio dopisnik i brojnih „legalnih“ peterburških časopisa.41 Nije točinio samo iz želje da bude samostalniji i živi od plodova svog rada, već prvenstveno zato što mu jebio potreban brojniji auditorijum od onog koji mu je realno mogla priuštiti ilegalna literatura.

39U pitanju je Aleksej Nikitič de Tejljs (Teljsijev) (1844-1875), osuđen 1871. godine na četiri meseca zatvora i pet godinaizgnanstva. Poslat je u Pudož, odakle beži avgusta 1873. godine, uz asistenciju Klemenca; uhvaćen je, da bi kasnije umro uizgnanstvu

40Herman Ludvig Ferdinand fon Helmholc (1821-1894) – nemački prirodnjak; od 1871. godine radio je kao profesor fizike naBerlinskom univerzitetu

41Recimo, u časopisu Русское слово Klemenc je članke objavljivao pod nekoliko različitih pseudonima – P. Topornjin,T-njin ili jednostavno P.

36

Držao se po strani kad god bi došlo do „programskih“ razmirica, koje su i suviše često znale da partijupodele na neprijateljske tabore. Pun vere u principe socijalizma uopšte, bio je krajnje sumnjičav premaraznim sredstvima kojima su revolucionari u različitim okolnostima pribegavali kao univerzalnimlekovima. Očigledno, takva vrsta skepticizma paralizovala je njegovu snagu u okolnostima podzemneborbe; uski okviri ilegale dozvoljavaju primenu samo izuzetnih sredstava i metoda.

Uistinu, uloga Klemenca kao zaverenika bila je beznačajna. Svojim neodoljivim šarmom, socijalis-tičkoj partiji je doneo veliki broj pristalica iz svih klasa, naročito iz redova omladine. Ipak, sâm nijebio u stanju da te ljude, novopečene članove partije, povede nekom određenom cilju – taj je posaoprepuštao drugima.

Ne kažem da je imao nedovoljno jak karakter, koji je obično u stanju da od čoveka načini gospodaravolje drugih ljudi. Naprotiv, najbolji dokaz za to krije se u neodoljivoj privlačnosti same njegove lič-nosti. Znao je on i da tera po svome, ukoliko se to činilo nužnim. Lišen svake vrste samoljublja i sujete,Klemenc poseduje izuzetno retku osobinu da se odvažno suprotstavi opšteprihvaćenim stavovima on-da kada ih lično proceni kao neosnovane. Dobro se sećam situacije kada je povodom Stefanovičeveakcije, koja je jedno vreme izazivala oduševljenje čak i u Sankt Peterburgu, bio u sukobu sa celompartijom.

Ipak, u njemu nema ni one isključivosti, ni one bezdušnosti koje proizilaze iz strasne vere, a kojesu neizostavni činioci u situaciji kada gomilu ljudi treba povesti u sigurnu smrt.

Kada je u pitanju revolucionarni pokret dakle, Klemenc nije pružio ni stoti deo onoga za šta je bioprirodno nadaren.

Po svom ogromnom intelektualnom kapacitetu i svojoj plemenitoj naravi, mogao je biti jedan odonih koji bi ruski narod poveli u bolju budućnost, ali on jednostavno nije tip čoveka koji je u stanjuda skupinu mladih ljudi osudi na propast.

Reč je o izvanrednom primeru mislioca, sa svim njegovim vrlinama i manama.

37

VALERIAN OSINSKI

I

Osinskog sam imao priliku da vidim svega par puta, pošto je bio neuhvatljiv poput pustinjskogvetra; špartao je Rusijom uzduž i popreko, prvenstveno na jugu, stecištu najglavnijih revolucionarnihkružoka sa kojima je sarađivao, dok sam ja imao stalni boravak u Sankt Peterburgu. Upravo u ovomgradu mi se i dogodilo da se sretnem s njim, tokom jedne njegove kratke posete nakon koje je, kaokakva munja, nestao – ovaj put, zauvek.

Bilo je to gadno vreme za upoznavanje. General Mezencov tek što beše ubijen u po bela dana, i tona jednom od glavnih trgova u prestonici, a njegove ubice netragom su nestale. Budući da je reč oprvom delu takve vrste, ovaj događaj je izazvao grdne reakcije, kako naroda, tako i vlasti. Policija jeceo grad prevrnula tumbe. Tolike premetačine, toliko nasumičnih hapšenja na sred ulice, na najmanjiznak sumnje. Kolale su glasine, možda malo i preuveličane, da je broj uhapšenih u prvih dva danadostigao cifru od hiljadu.

Za nas, „ilegalce“, bilo je krajnje rizično da izlazimo napolje, pa sam se stoga zatekao u jednoj odnajnesnosnijih situacija koja jednog revolucionara može snaći u njegovom tegobnom životu – „karan-tinu“. Preselivši se u kuću jednog od naših najpouzdanijih prijatelja, koji je blagodareći svom položajubio van svake sumnje policije, bio sam prinuđen da celo vreme provodim pritešnjen između četiri zi-da, ne smevši da pomolim nos na ulicu čak ni noću. Umirao sam od dosade. Malo bih pisao42, a kadaviše ne bih bio u stanju da to radim, vreme sam ubijao iščitavanjem francuskih romana. S vremena navreme, pokoji prijatelj bi se sažalio i svratio mi u posetu. Jednom prilikom u goste mi tako dođe OlgaNatanson43, sa vešću da je Valerian Osinski u Peterburgu. Iako čoveka nisam poznavao lično, punosam slušao o njemu. Normalno je bilo da poželim da se vidim sa njim, tim pre što je to bila izuzetnaprilika da makar na kratko izađem iz svog svojevrsnog kućnog pritvora.

Bio je sumrak. Ulice su bile gotovo puste, s obzirom da se kuća mog prijatelja nalazila na obodugrada.

To ne znači da nije trebalo preduzeti mere opreza, naprotiv; krenuo sam suprotnim smerom od onogkojim je trebalo da pođem. Posle malo kruženja, konačno izbih na jednu od najprometnijih ulica. Prvošto mi je zapalo za oko bili su naoružani kozaci na konjima, kao i čitav čopor špijuna, kojih se moglosresti na gotovo svakom koraku – čas bi stajali na jednom mestu, čas tumarali tamo-amo. Ništa lakšenego prepoznati ih: usiljeno držanje, drsko ponašanje i ujedno prestravljen izgled, kojim su pratilisvakog ko bi tuda prošao – bili su to znaci koji nisu mogli da promaknu iskusnom oku, iako je reč oprofesionalnim špijunima. „Privremeni“ špijuni izgledali su mnogo smešnije. U pitanju su očiglednobili bedno prerušeni vojnici. Uvek su se kretali u grupicama, a kao ljudi koji su godinama navikavanina strojev korak, nikako im nije polazilo za rukom da se kreću ili stoje normalno. Zato su se i držali upolučetama. Nosili su se na krajnje interesantan način. Kako u žurbi očigledno nisu mogli da im nađurazličitu odeću, cela je skupina bila odevena u istovetne kape, mantile i pantalone. Neki su u jadnom

42Kravčinski je u ovo vreme i u ovim uslovima sročio čuvenu proklamaciju „Smrt za smrt“, u kojoj navodi razloge koji suga naveli da počini osvetnički atentat na Mezencova. Oštroumniji i trezveniji ili jednostavno informisaniji čitaoci verovatnosu već naslutili da je „ubica koji je netragom nestao“ posle atentata sâm Kravčinski (prim. prev.)

43Olga Aleksandrovna Natanson (1850-1881) – članica kružoka „čajkovci“, docnije i društva „Zemlja i sloboda“

38

pokušaju da liče na studente na nos kanderili plave cvikere, velike poput točkova zaprežnih kola. Bioje to tako komičan prizor da je teškom mukom trebalo da se suzdržavate da ne puknete od smeha.

Pošto sam im se dovoljno nadivio, požurio sam ka glavnom štabu našeg kružoka. Prolazeći kroz su-sednu ulicu, podigao sam pogled ne bih li na dobro poznatom prozoru spazio mali damski suncobran,znak da je sve bilo u redu, pošto je poznato da bi i pri najmanjoj opasnosti ovaj znak bio uklonjen.Suncobran je stajao na svom mestu. Ipak, znajući da je policija obaveštena o ovakvom načinu komu-niciranja između revolucionara, a neretko se dešavalo i da detaljno pretraže sve prozore, te nakonhapšenja sve vrate u prvobitni položaj, to mi nije bilo dovoljno, pa sam produžio dalje. Posle još malokruženja, došao sam do jednog mesta za koje sam bio siguran da čuva tačna uputstva, a koje nijednapolicija na svetu ne bi mogla da otkrije, sve i da je načula nešto o našem lukavstvu. Reč je o onommes-tu za koje se veruje da mu i sâm car, da prostite na izrazu, hita peške. Tamo, u unapred dogovorenomćošku, trebalo je da zateknem jedva primetni znak koji su menjali svakog jutra, a u izuzetnim slučaje-vima i po dva puta na dan. Znak je stajao na svom mestu, dakle, situacija je bezbedna. Sumnjama jebio kraj.

Međutim, „biro za informacije“, kako inače u šali zovemo ovo mesto, bio je udaljen više od kilometari po od našeg zbornog mesta. Ne želeći da usput privučem pažnju nekog špijuna, osetio sam potrebuda se uverim da nikog ne vučem za petama. Nikad nisam imao tu naviku; ne postoji strašnija stvar odosvrtanja, a ako se nađete u sličnoj poziciji morali biste da znate da to ne činite, jer ćete time gotovoizvesno navući sebi špijune na vrat. Najbolji način da izbegnete ove dosadnjakoviće jeste da uopšte neobraćate pažnju i ne mislite na njih. Ipak, našavši se u izuzetnoj situaciji, s obzirom da mi je u susretžurila jedna prekrasna neznanka, podrobno sam joj ispitao lice, a čim smo se mimoišli osvrnuo samse ne bih li ponovo bacio pogled na nju.

Ne beše nikog.Već sam bio nadomak svog odredišta. Lagano se uspevši uz stepenice, pozvonio sam na poseban

način. Vrata se istog trena otvoriše.Soba je bila puna ljudi. Na grubo odeljanom drvenom stolu stajalo je nekoliko boca piva i par tanjira:

u jednom je bila slanina, a u drugom dimljena riba. Stižem, dakle, u pravi čas – na jednu od našihmalih sedeljki, koje nihilisti s vremena na vreme znaju da priušte sebi. Ipak valja malo odmoriti odnervnog naprezanja kojem smo svakodnevno izloženi. Konkretan povod za ovu svetkovinu bio jedolazak Osinskog, kog, za divno čudo, tamo ne beše.

Društvo je već bilo u elementu i dočekan sam na najsrdačniji mogući način, uprkos činjenici da samna svoju ruku prekršio pravila boravka u „karantinu“. Oduvek su mi godila okupljanja ovakve vrste,tako vesela i puna života da se maltene ne daju opisati. Svi koji su se ovde našli bili su „ilegalci“, ljudikojima su pripisivani svakojaki „grehovi“. Svako od njih za pojasom je nosio po jatagan i napunjenpištolj, spreman da se u slučaju iznenadnog napada brani do poslednje kapi krvi.

Ipak, večito naviknuti na život pod Damoklovim mačem, oni su najposle prestali i da misle o opas-nosti. Može biti da je upravo ova opasnost njihovoj radosti davala bezbrižno-neustrašiv karakter. Ši-rom sobe odjekivali su smeh, glasno pričanje i inteligentne dosetke. Uglovi su bili rezervisani za pa-rove, koji su tiho razgovarali između sebe; reč je o starim i novim prijateljima, a jedno drugom onisu otvarali svoju dušu – još jedna specifičnost ovih „sedeljki“. Katkad ste mogli prisustvovati i tradi-cionalnoj svečanosti nemačkog bratimljenja. Upravo ta potreba – da se osećanjima dâ oduška, tolikotipična za ljude koje više od krvnog srodstva vezuje jedinstvo ciljeva, ideja i opasnosti, davala je timretkim okupljanjima neobično poetski karakter i stvarala atmosferu prisnosti.

39

II

Pitao sam za Osinskog. Rečeno mi je da je otišao k prijatelju, ali da ga očekuju svakog časa.I zaista, nakon nekih pola sata eto njega kako ulazi u sobu, držeći u ruci odenutoj u elegantnu crnu

rukavicu graničarski kačket, koji je nosio kako bi ostavio još upečatljiviji utisak.Prišao sam i stisnuo mu ruku, koju potom još izvesno vreme nisam puštao, potpuno nesposoban da

od njega odvojim oči.Bio je lep kao sunce: gibak i lepo građen, jak i savitljiv poput oštrice mača. Plavokos, glave pomalo

zabačene i položene na graciozni vrat po kojem su se ocrtavale žile, imao je visoko čelo od mermera,prošarano tankim modrim venama. Njegov pravilni nos, koji, gledano iz profila, kao da je bio izvajandletom umetnika, pridavao je njegovoj lepoti klasičan karakter, koji ćete u Rusiji inače retko sres-ti. Kratki, svetlosmeđi zulufi i štucovana brada kutali su krasna, izražajna i vatrena usta. Celo ovoapolonsko lice osvetljavao je par krupnih plavih očiju, plamenih od vatre i mladalačke neustrašivosti.

Osinski upravo beše pristigao iz Kijeva, grada kojim je u potpunosti bio očaran, ali mu je uspelo daposeti sva veća usputna mesta i vidi se sa predstavnicima lokalnih organizacija, što znači da je barataosvežim informacijama o svemu što se na jugu Rusije radi i planira.

Bio je oduševljen kolosalnim uspesima koje je terorizam zabeležio u skorije vreme; preuveličava-jući ih svojom bujnom maštom, predskazivao je brojne posledice takvog razvoja događaja. Nisam upotpunosti delio njegov optimizam, ali kada bi on govorio bilo je nemoguće odoleti opijajućem uticajunjegove rečitosti.

Nije bio govornik u uobičajenom značenju te reči; njegove su reči posedovale snagu uverljivostikoja se javljala kao posledica duboke vere. Bio je ispunjen zaraznim entuzijazmom koji je spontanoprenosio na slušaoca. Ništa manje ubedljivi od njegovih reči nisu bili ni boja njegovog glasa i izrazlica. Imao je veliki talenat da od svojih slušalaca neprijatelja napravi saveznike, koji su onda sami sebeubeđivali u istinitost njegovih argumenata ne bi li time dobili mogućnost da se saglase sa njima.

Slušajući ga kako govori, spoznao sam koliko je istine bilo u glasinama koje su se vezivale za njegovoime.

Idućeg dana Osinski mi je došao u posetu. Tri ili četiri dana kasnije ponovo sam napustio svojujazbinu i uputio se ka našem zavereničkom sedištu, ali jedino što sam tamo zatekao bila je oproštajnaceduljica od njega, iz koje sam saznao da je prethodno veče otputovao za Odesu.

Nikad ga više nisam video.U proleće 1879. godine Osinski je uhapšen u Kijevu, a već petog maja održan je sudski postupak

kojim je osuđen na smrt. Optužba nije mogla da mu na teret stavi nijedno iole ozbiljnije delo. Jedinirazlog za kaznu bila je činjenica da je prilikom hapšenja Osinski pokušao da se uhvati za svoj pištolj,ne uspevši čak ni da ga izvuče iz futrole. Ali vlada je dobro znala da se hapšenjem Osinskog dočepalajednog od najuticajnijih pripadnika terorističke partije, što je bio sasvim dovoljan razlog da suduizdiktira kaznu.

Osinski je presudu primio ne zadrhtavši, kao što i dolikuje pravom borcu.Ni tokom desetodnevnog perioda između izricanja presude i izvršenja kazne nije gubio prisebnost,

čak je bio i radostan. Bodrio je svoje drugove, ni na tren ne pokazujući znakove utučenosti. Kada sumu u posetu došle majka i sestra, Osinski im je, premda znajući da je vlada već potvrdila kaznu, kazaokako je smrtna presuda poništena; ipak, svojoj sestri, devojčurku od šesnaest leta, šapatom je saop-štio da očekuje da će sutradan umreti, te ju je konačno zamolio da majku pripremi za tu žalosnu vest.Na dan izvršenja kazne svojim prijateljima je napisao poduže pismo, koje možemo nazvati njegovimpolitičkim testamentom. U njemu sasvim malo govori o sebi i svojim osećanjima. Potpuno zaokupljendelatnostima partije, svoje je misli usmerio ka novim načinima borbe koje je trebalo usvojiti, te gre-

40

škama koje ne bi valjalo da se ponove. Reč je o svojevrsnom spomeniku koji je sam sebi podigao, akoji nikad neće biti zaboravljen.

Četrnaestog maja ujutru, Osinski je zajedno sa dva svoja druga, Antonovim i Brantnerom, odvedenna gubilište. Blagodareći prefinjenoj okrutnosti svojih krvnika, na oči mu nije stavljen povez, pa je bioprimoran da posmatra predsmrtna grčenja svojih drugova na vešalima, na koja će i sam kroz nekolikotrenutaka morati da se popne. Užasnost ovog prizor ostavila je toliko dubok utisak na njegovu fizičkuprirodu, na koju čovek nažalost ne može da utiče, da mu je kosa u roku od pet minuta potpuno osedela.Duha je, ipak, ostao nepokoleban. Podli žandarmi, koji su mu u tom trenutku pritrčali, pitali su ga dali možda želi da moli za pomilovanje. Valerian ih je oterao sa negodovanjem i, odbijajući ruku svojihdželata, sigurnim koracima uspeo se uz stepenište gubilišta. Odmah je nastupio sveštenik sa krstačomu ruci. Odsečnim pokretom glave Osinski mu je stavio do znanja da do nebeskog cara drži koliko i donjegovog zemaljskog pandana. Po nalogu pretpostavljenih, vojni orkestar je zasvirao „kamarinsku“44.

Par trenutaka kasnije, Valerian Osinski je umro.

III

Osinski je bio silno obdaren svim onim kvalitetima koji čoveku daju moć upravljanja događajima.Nije bio od organizatorske fele: bio je i suviše plahovit za sitne, pipave rabote takve vrste. Svakiminut svakog bogovetnog dana njegova je snaga uma bila usredsređena na jedan jedini cilj – onaj nakoji mu je ukazivao njegov maltene nepogrešivi revolucionarni instinkt. Uvek je bio deo prethodnicečiji su planovi svoju punu snagu dostizali tek koju godinu kasnije. Tako je još 1879. godine, dok jeteorizam bio tek u začeću, Osinski bio vatreni pobornik careubistva i uvrštavanja bezuslovnog i jasnoformulisanog zahteva za političkom promenom u revolucionarni program.

Bio je čovek od dela, u punom smislu te reči. Sve vreme trajanja propagandnog pokreta on se držaopo strani. Tek u zimu 1877. godine, kada su reči konačno ustupile mesto pištolju i jataganu, pristupioje pokretu i svim mu se srcem predao.

Posedovao je jednu od najvećih vrlina koje priroda daruje čoveku – veru, onu veru koja je, pokazivanju jevanđelja, u stanju da razmešta planine.

Tu je veru znao da prenese na svakog na koga bi naišao. Time je, prirodno, postajao centralnafigura svakog poduhvata u kojem bi uzeo učešće. Zahvaljujući svojoj nesvakidašnjoj energiji, skoroda ne postoji iole ozbiljnije revolucionarno dešavanje na jugu Rusije u kojem on nije učestvovao,kao što potvrđuje i Stefanovič, još jedan revolucionar sa juga. U društvu Valeriana Osinskog nikomse nije moglo desiti da klone duhom – inspirisao je svojim ushićenjem, nepokolebljivom verom iličnim primerom. Uvek se prvi bacao u vatru borbe i na sebe preuzimao najopasnije uloge. Njegovase hrabrost graničila sa ludošću.

Kada je kao jedanaestogodišnji dečačić čuo da je susednu kuću opkolila banda razbojnika, iakoniko od njegovih nije bio kod kuće, nije mu trebalo mnogo da se lati očeve puške i pritekne u pomoćkomšijama. Na sreću, ispostavilo se da je informacija netačna, a dečak se neozleđen vratio kući. Ipak,ova mala epizoda može da vam približi hrabrost budućeg teroriste. Da bi stvorili sliku o kakvom jeviteškom karakteru reč, dovoljno će biti da dodam da je pomenuti sused bio smrtni neprijatelj porodiceOsinski.

Kao ilustraciju neodoljive privlačnosti njegove reči, navešću samo jedan podatak, sam po sebi mo-žda i ne toliko značajan, koliko karakterističan. Valerian Osinski je slovio za jednog od najuspelijihsakupljača novca. Delatnosti revolucionarne partije, naročito otkako je terorizam postao sastavni deotaktike, iziskivale su zamašna novčana sredstva, a njih je vazda bilo teško obezbediti. Malo je onih koji

44Ruska vesela narodna pesma i ples (prim. prev.)

41

bi po ovom pitanju mogli da pariraju Valerianu Osinskom. Njegovi podvizi na ovom polju toliko su bilizadivljujući da su postali predmet ogovaranja. Kakva bogata matora tvrdica ili mrzovoljna spahinicakoja ima para kao pleve neće sebe štediti u iskazivanju saosećanja sa revolucionarima i privrženostiliberalnim idejama. Ali kada je trebalo priložiti koju paru, u stanju su bili da do očaja dovedu svakogko pokuša da ih nagovori da svoju velikodušnost iskažu na neki delotvorniji način. Ni najvičnijimmeđu nama nije polazilo za rukom da od takve gospode izvuku više od deset ili dvadeset rublji, a i toako im se baš posreći.

Pojavi li se, pak, Valerian Osinski, i matori bogatun i mrzovoljna bakuta uz uzdah dreše svoje kese– vadili su nekad po pet stotina, nekad po hiljadu, nekad i više rubalja i uručivali ih tom simpatičnomzgodnom mladiću, čiji je jezik tako bogat, a držanje tako dražesno i graciozno.

Osinski u sebi nije imao ni trunku od pedantnog, dosadnog moraliste ili propovednika. Bio je toratnik čvrste ruke i lavovskog srca. Voleo je opasnost, jer u takvim je situacijama on bio u svomelementu, onaj pravi. Borba ga je nadahnjivala svojim grozničavim uzbuđenjem.

Voleo je slavu. Voleo je žene – i one su volele njega.

42

PETAR KROPOTKIN

I

Iako cela Evropa tako misli, Kropotkin nije vođa našeg pokreta. Štaviše, on nema nikakav uticaj nasavremeni ruski revolucionarni pokret – ni književni, s obzirom da od početka svog boravka u inos-transtvu piše isključivo na francuskom, a ni lični, s obzirom da u ovom trenutku Rusija za njega znasamo po imenu. Ova činjenica, koliko god čudna bila za čitaoca, javlja se kao prirodna posledica jed-ne druge činjenice – Kropotkin je emigrant, a politički emigranti koji obitavaju po raznim evropskimgradovima nemaju ni najmanji uticaj, bilo pojedinačno bilo kolektivno, na revolucionarni pokret usvojoj domovini.

Ovaj se podatak možda nekome učini neverovatnim, ali svaki razborit čovek koji o tome razmislimakar na tren nesumnjivo će spoznati apsolutnu istinitost mojih iskaza. Dovoljno će biti da se u obziruzmu samo dva faktora – opšti karakter ruskog revolucionarnog pokreta i razdaljina između Rusije izemalja koje emigrantima mogu pružiti utočište – Švajcarske, Francuske, Italije, Engleske; niko nijelud da svoj život poveri vlastima Pruske ili recimo Austrije. Navešću samo jedan primer kao ilustraciju– na razmenu pisama sa nekim iz Švajcarske, koja je najbliža od svih navedenih destinacija, redovnose čeka po dve nedelje, uz par dana koliko valja ostaviti za odgovor.

Postoje situacije kada je potrebno izdati neku naredbu, ili čak dati savet – da bi ovakve vesti stigledo Sankt Peterburga potrebno je da prođu dve nedelje, u najboljem slučaju deset dana od trenutkakada se pomoć zatraži. Činjenica je da se borba u Rusiji više ne vodi isključivo umnim putem, kao štoje to bio slučaj pre pet godina. Danas smo svedoci okršaja koja se vodi sa oružjem u rukama, pravog-pravcatog rata, pa je neophodno preduzeti i najsitnije predostrožnosti kako bi se uspešno eskiviralinajnoviji potezi neprijatelja. Primera radi, priprema se atentat na cara. Najmanja promena u njegovojmaršruti, putanji kojom će se kretati ili pak u merama njegovog obezbeđenja istog trena dovodi dopromene celokupnog plana napada.

Kakve bi to naredbe mogli da očekujemo iz Londona, Pariza ili Švajcarske? Ko bi mogao biti tolikodrzak da sebe stavi u poziciju da ovakve naredbe izdaje? Zamislite, na primer, kako bi bilo da nekomgeneralu padne na pamet da započne rat u Turskoj, a da sâm ostane u Peterburgu. Šta bi na to rekaosvako normalan? Pri tom bi još ovaj naš general bila u ogromnoj prednosti – imao bi mogućnostkomuniciranja putem telegrafa, dok jedino što nama ostaje jesu klaj-klaj usluge ruske državne pošte.

Kako se, dakle, ispostavlja nemogućim da neki iseljenik rukovodi akcijama, pa čak i da deli iolekorisne savete po pitanju dešavanja u svojoj zemlji, zašto bi se uopšte trudili da ga unapred obavešta-vamo o onome što se u Rusiji sprema? Da rizikujemo da neko pismo dospe u ruke policije? Da ovutitansku borbu načinimo još strašnijom, kao da do sada nismo podneli dovoljno žrtava?

Time stižemo do još jedne činjenice koja proizilazi iz ove prethodne – čak i iseljenicima koji odr-žavaju redovan kontakt sa aktivnim članovima partije na raspolaganju ne stoje nikakve informacijeo onome što se priprema u Rusiji. S vremena na vreme, prime oni po koji neodređeni trag na čistoprijateljskoj osnovi, nikad ne saznavši ništa za sigurno, bilo da je u pitanju mesto, bilo vreme ili načinna koji će biti izveden zamišljeni poduhvat. Ima li razloga ovakve stvari prenositi čak i najboljim pri-jateljima, samo da bi im znatiželja bila zadovoljena? Bio bi to zločin, sramota i bruka, a svaki častančovek svom bi prijatelju prvi na tome zamerio. Otud nije nikakvo čudo što su događaji kao što su

43

ubistvo Aleksandra II i eksplozija u Zimskom dvorcu bili iznenađenje za rusku dijasporu koliko i zasav ostali svet.

Politički uticaj ruske emigracije na aktuelni politički trenutak sveden je, dakle, na nulu. Strane drža-ve predstavljaju obična odmarališta, mirne luke kojima pribegava svako kome se desi da u nemirnimvodama istorije ostane bez svoje barke. Dok ponovo ne stane na noge i otisne se ka svojoj rodnojobali, ruski iseljenik ostaje puki brodolomnik. Može on biti odvažan kao i uvek, ali njegovo će oružjeležati sklopljeno – ljubomorno će se držati ka zemlji u kojoj se ratnici bore, ginu i pobeđuju, dok seon, utučeni i dokoni tuđin na tuđoj zemlji, guši u sopstvenoj prinudnoj neaktivnosti.

II

Kropotkin je jedan od najstarijih iseljenika. Rusiju je napustio 1876. godine i više se u nju nije vraćao,što znači da mu je sve vreme od tada bilo onemogućeno da uzme makar i najmanje učešće u delatnos-tima revolucionarnog pokreta. To svakako ne menja činjenicu da je reč o jednom od najistaknutijihčlanova naše partije. Kao takav, Kropotkin zaslužuje da o njemu prozborimo koju reč više.

Gledajući mu staleško poreklo, Petar pripada višoj ruskoj aristokratiji. Loza kneževa Kropotkinajedna je od malobrojnih koje po desnoj liniji vode poreklo od starog feudalnog plemstva iz drevnekraljevske familije Rjurik. Članovi kružoka Čajkovskog, kojem je Kropotkin inače pripadao, često seu šali znali da govore kako on polaže više prava na ruski presto od tada aktuelnog romanovca, koji suu suštini jedna čistokrvna nemačka familija.

Svoje srednje obrazovanje Kropotkin je primio u paževskom korpusu, prestižnoj vojnoj školi kojaje inače upisivala isključivo dečake iz aristokratskih porodica bliskih dvoru. Iz nje kao odlikaš izlazi1861. godine, ali se kao ljubitelj nauke i geoloških istraživanja odriče dvorske službe i hita u Sibir.Kao učesnik raznih naučnih ekspedicija, tamo provodi nekoliko godina i sakuplja gomilu građe, kojamu je poslužila u potonjoj saradnji sa Elizeom Reklijem45. Boravio je i u Kini. Po povratku u SanktPeterburg najpre je izabran za člana, a potom i za sekretara Geografskog društva; napisao je nekolikoradova koji su naišli na odličan prijem u naučnim krugovima, da bi se napokon posvetio proučavanjuglečera u Finskoj, projektu koji mu je vlast, na urgenciju Geografskog društva, dozvolila da završiu zatočeništvu.46 Nije mu se dalo da izbegne dvorsku službu, pa je određen za komornika Njenogveličanstva, a u nekoliko navrata je i odlikovan.

Krajem 1871. ili početkom 1872. godine, nisam baš siguran, Kropotkin odlazi u inostranstvo. Posetioje Belgiju i Švajcarsku, gde je u to vreme Internacionala dostizala svoj vrhunac. Tu je njegov pogledna svet, koji je svakako oduvek bio izuzetno radikalan, poprimio svoj konačni oblik. Prišao je ovompokretu, usvajajući ideje njegove ekstremne, takozvane anarhističke frakcije, čiji je žestoki zagovornikostao do kraja svog života.

Po povratku u domovinu, Kropotkin stupa u kontakt sa jednim kružokom revolucionara koje suprivlačile slične ideje, tzv. čajkovcima, da bi 1872. godine bio najpre predložen, a onda i jednoglasnoprimljen u njihovo članstvo. Povereno mu je pisanje partijskog programa i sastavljanje organizaci-onog plana, koji će mu kasnije biti pronađeni među papirima. U zimu 1872. godine, otpočeo je sapredavanjima, naravno tajnim, o istoriji Internacionale, koja su se zapravo svodila na elaboracijuprincipa revolucionarnog socijalizma na osnovu istorije savremenih narodnih pokreta. Ta su predava-nja predstavljala svojevrstan spoj ozbiljnih tema sa jedne strane, i bistrine i jednostavnosti izlaganja

45P. A. Kropotkin je učestvovao u pisanju knjige švajcarskog geografa Elizea Reklija (1830-1905) „Nova svetska geografija.Zemlja i ljudi“ (1876-1894, u devetnaest tomova)

46Kropotkin je autor sledećih naučnih radova: „Izveštaj o olekminsko-vitimskoj ekspediciji iz 1866. god.“ (1873), za kojije nagrađen zlatnom medaljom od strane Ruskog geografskog društva; „Opšti pregled orografije istočnog Sibira“ (1875);„Istraživanje o ledenom dobu“ (1876)

44

sa druge. Radnici iz oblasti Aleksandar Nevski često su imali običaj da ih slušaju sa naročitim zani-manjem. Razume se, reč o ovim predavanjima brzo se pronela i po susednim radničkim četvrtima, abogami je dospela i do vlasti. Policija nije birala sredstva da uđe u trag famoznom Borodinu (pod ovimse prezimenom Kropotkin predstavljao svojim slušaocima). Svi njihovi napori bili su uzaludni. Nakondvomesečne serije predavanja, Kropotkin je odlučio da se više ne pojavljuje u kući koja je bila pod pri-smotrom, pripremajući sebe za odlazak u „narod“ i širenje propagande u odelu putujućeg ikonopisca;naime, pored toga što je bio izuzetno načitan, Kropotkin je raspolagao izuzetnim darom za slikanje.

Policiji je ipak pošlo za rukom da pridobije jednog radnika, koji je pristao da za novac glumi špijunačiji je zadatak bio da dan za danom provodi po onim prometnijim prestoničkim ulicama, u nadi da ćetokom jedne od tih svojih šetnji slučajno naleteti na Borodina. U tome je i uspeo. Nakon par meseci,spazio je svoju žrtvu u Гостини двор-u47 i istog trena otrčao u policiju. Tobožnji Borodin je uhapšen.Isprva, odbijao je da kaže svoje pravo ime, ali takvo stanje nije dugo potrajalo. Kroz nekoliko dana,policijsku stanicu je posetila izvesna žena koja se bavi izdavanjem soba, sa vešću da je jedan od njenihpodstanara, knez Petar Kropotkin, spornog dana iznenada nestao. Doveli su joj lažnog Borodina, aona je u njemu bez poteškoća prepoznade svoju mušteriju. Kropotkinu nije ostalo ništa drugo do dapotvrdi njen iskaz.

Velika je pometnja zavladala na dvoru na vest o hapšenju tako važne ličnosti. Sam car dugo nijemogao da se sa tim pomiri. Godinu ili dve po ovom nemilom događaju, prilikom prolaska kroz Harkov,grad kojim je gazdovao Petrov brat od stricaDmitrij Nikolajevič48, car, koji se sve vreme držao izuzetnohladno prema svom službeniku, grubo mu je odbrusio: „Jel’ istina da vam je Petar rođak?“

Čitave tri godine Petar provodi po kazamatima Petropavlovske tvrđave, da bi početkom 1876. go-dine, na preporuku doktora, bio prebačen u bolnicu Sv. Nikole. Boravak u zatvoru je toliko ozbiljnonarušio njegovo inače krhko zdravlje da čovek čestito nije mogao ni da jede ni da se kreće. Kroz parmeseci, pak, Kropotkin se u potpunosti oporavlja, mada je činio sve da tu činjenicu sakrije. Kretao sekorakom samrtnika, nogu pred nogu, a govorio je šapatom, kao da će svakog časa ispustiti dušu. Za-pravo se radilo o tome da je putem pisma koje je dobio od jednog svog prijatelja Kropotkin saznao danjegovi drugovi aktivno rade na pripremanju plana za bekstvo, a kako je nadzor u bolnici kudikamoslabiji od onog u zatvoru, za njega je bilo od suštinske važnosti da se tu zadrži što je moguće duže.

Jula 1876. godine ovo bekstvo je izvedeno i u praksi, i to prema planu koji je osmislio Kropotkinlično. Ipak, o tom poduhvatu, koji predstavlja jedinstven spoj najfinijih mera opreza i nesvakidašnjegjunaštva, zasebno ću govoriti u nekom od docnijih poglavlja.

III

Već nakon par nedelja Kropotkin se obreo u inostranstvu.Od tog vremena za njega počinje prava revolucionarna delatnost. Iako se ta delatnost zapravo ne

tiče ruskog revolucionarnog pokreta, s obzirom da je Kropotkin bio posvećen isključivo evropskomsocijalizmu, to je bio možda jedini način da ovaj političar u pravom svetlu pokaže svoje nesumnjivekvalitete. On je čovek rođen za delatnosti na širokom polju, a ne u podzemnim sferama tajnih društava.

Nedostajalo mu je fleksibilnosti uma i veštine prilagođavanja trenutnim uslovima i zahtevima prak-tičnog života, koje su tako neophodne za jednog zaverenika. Reč je o neumornom tražiocu istine,intelektualni predvodnik, ali ne i čovek od dela. On se iz petnih žila trudi da izvojeva pobedu izvesnihideja, ali nikad ne teži ostvarivanju nekog praktičnog cilja.

47Гостини двор – čaršija, nekadašnja tržnica na Nevskom prospektu sa nekoliko stotina dućana pod istim krovom (prim.prev.)

48Ubijen 1879. godine od strane narodnovoljaca

45

Po pitanju svojih ubeđenja, Kropotkin je nepopustljiv i isključiv, i ne dozvoljava ni najmanja odstu-panja od ultraanarhističkog programa, što objašnjava činjenicu da nikada nije sarađivao ni sa jednimrevolucionarnim časopisom na ruskom jeziku, bilo iz inostranstva, bilo iz Peterburga. Uvek bi se našlaneka tačka sa kojom nije mogao da se složi, i zapravo nikad nije napisao niti jedan redak za njih. Ljudisa takvom nadmoći teorije teško da će postati vođe partija čije se delatnosti zasnivaju na zavereništvu.Jer, zavera u širokom revolucionarnom pokretu nalik je partizanskoj borbi u običnom ratu. Ljudi jemalo, pa je neophodno iz njih izvući maksimum; prostor za delovanje je skučen, pa je nužno prilago-diti mu se, a pravi gerilac je uvek dužan da zna kako da raspolaže ljudima i minimalnim sredstvima.Pravi, veliki rat, a ne gerilske borbe jeste Kropotkinov prirodni teren. Jedan je od onih ljudi koji upovoljnim uslovima mogu povesti masovne društvene pokrete.

Kao propagandista, Kropotkin je nenadmašan. Priroda ga je načinila vatrenim i ubedljivim govor-nikom – istog trena kada se popne na binu, on se sav pretvara u strast. Kao i sve velike govornike,inspiriše ga prizor mase koja je došla da ga čuje. Tada on postaje potpuno drugi čovek – sav drhti oduzbuđenja, a glas mu poprima boju čoveka koji duboko i iskreno drži do svojih ubeđenja, nekoga kocelu svoju dušu ulaže u ono što govori. Iako ga ne bih baš nazvao vrhunskim govornikom, njegovaobraćanja ostavljaju ogroman utisak, upravo zahvaljujući snazi zanosa koju znalački prenosi na drugei kojom uspeva da naelektriše publiku.

Kada po završetku svog obraćanja Kropotkin, bled i uzrujan, siđe sa bine, cela sala grmi od aplauza.Izuzetno je upečatljiv u privatnim razgovorima, pa je neverovatno teško prepirati se s njim. Kao

vrstan poznavalac istorije, a pogotovo narodnih pokreta, vešto se koristi bogatim repertoarom svogznanja kada je potrebno da svoje stavove potkrepi originalnim i neočekivanim primerima i analogija-ma. To se snažno odražava na uverljivost i jasnoću njegovih navoda.

Kropotkin nije puki štancač knjiga; ako izuzmemo njegove naučne radove, on nije napisao niti jednoznačajnije delo. Dve krasne knjige posvećene socijalnom pitanju koje su mu izdate proteklih godinanisu ništa više do zbornici zasebnih članaka.49 Pre svega, on je novinar – žestok, oštrouman, prgav.Čak i u svojim delima on ostaje propagandista.

Ovim svojim vrlinama pridodao je iznenađujuću aktivnost i takvu vičnost u svojim radovima da jeoduševio i radilicu kao što je Elize Rekli.

Kropotkin je jedan od najiskrenijih i najotvorenijih ljudi koje sam imao priliku da upoznam. Istiniuvek gleda u oči, sa svom pažljivošću prijatnog i blagog čoveka, ali bez i najmanjeg znaka snishodlji-vosti prema plitkom samoljublju svojih slušaoca. Upravo ta bezuslovna prostodušnost jeste najneobič-nija i najprivlačnija crta njegove ličnosti. Svakoj njegovoj reči se može verovati. Toliko je iskren da muse često dešava da stane usred neke rasprave, samo zato što mu je na pamet iznenada pala neka novaideja. Onda će se na par trenutaka zamisliti i povući u sebe, a zatim početi i naglas da misli, prelazećina stranu sopstvenog protivnika. U drugim slučajevima, on će u mislima prebirati po argumentimakoji se pominju tokom rasprave, da bi se posle nekoliko minuta ćutanja obratio svom preneraženomsabesedniku, izgovarajući sa osmehom: „Tačno tako, imate svako pravo“.

Ova apsolutna iskrenost čini ga krajnje zahvalnim prijateljem, a njegovoj ličnosti daje specifičnutežinu, kako kod onih koji ga hvale, tako i kod onih koji ga kude.

49Po svoj prilici, reč je o Kropotkinovim knjigama Paroles d’un revolte („Govori jednog pobunjenika“, 1884) i La conquetedu pain („Hleb i sloboda“, 1892), izdatim u Francuskoj

46

DMITRIJ LIZOGUB

I

Jednom prilikom, decembra 1876. godine, imao sam priliku da prisustvujem „studentskom“ zboru– događaju tako tipičnom za ruski život i jednom od najdelotvornijih propagandnih sredstava. Skoroda nema potrebe da napominjem da su okupljanja takve vrste najstrožije zabranjena. Ipak, izmeđudruštva i vlade postoji toliko veliki jaz da takvih sastanaka i dalje ima, kao što ih je uvek i bilo, čak i zavreme „belog terora“50. Nekad to umeju da budu prava masovna, maltene javna okupljanja, izuzetnoburnog karaktera.

Opasnost koja prati ovakve događaje čini ih veoma privlačnim u očima omladine, dajući njihovojdiskusiji strast koja toliko doprinosi preobražaju jedne ideje u smrtonosno oružje.

Okupljanje o kojem ovde govorim nije privuklomnogo ljudi, niti je pak bilo naročito burno. Predmetrazgovora bio je toliko puta pominjani i nikad realizovani projekat objedinjavanja svih omladinskihkružoka u zajedničku organizaciju. Ovaj plan je, uzme li se u obzir šarenolikost tih tajnih društava, bioočigledno neizvodljiv, pa se projekat od početka mogao smatrati mrtvorođenim. Po svoj prilici, i samiinicijatori zbora bili su samo delimično svesni ove činjenice, pa su debate bile mlitave, nezanimljive iusiljene.

Postojao je, kako god, među ono malo prisutnih jedan čovek kome je polazilo za rukom i da oživizbor i da privuče pažnju svaki put kada bi se rešio da nekoj jednoličnoj debati da svoj skromni, popravilu umesni i pomalo šaljivi doprinos. Bio je to plavušan visokog rasta, bled i suvonjav. Dugačkabrada davala mu je apostolski izgled, premda nije bio naročito zgodan. Ipak, teško se šta dâ zamislitiprijatnijim od izraza njegovih krupnih plavih očiju smeštenih u hladu dugačkih trepavica, ili pakprivlačnijim od njegovog osmeha, u kojem kao da je još uvek obitavalo dete. Njegov ravni, otegnutiglas bio je praznik za uši, nalik niskim, milozvučnim notama iz pesama koje znaju da dirnu u samosrce.

Bio je krajnje oskudno obučen. Iako je napolju besnela prava ruska zima, na sebi je imao krataklaneni mantil sa glomaznim drvenim dugmadima, od kojeg je često pranje načinilo običan dronjak.Iznošeni crni prsluk pokrivao mu je prsa do vrata, a svaki put kada bi se podigao da izusti neku reč,ispod njega su se nazirale lagane letnje pantalone.

Kada su se po okončanju zbora okupljeni razišli u grupicama od po troje ili četvoro, što je u Rusijiinače redovna praksa u sličnim situacijama, ispostavilo se da sa jednim svojim prijateljem izvestandeo puta treba da provedem u društvu našeg neznanca. Primetio sam da je na sebi imao samo tananimantil, izanđani crveni vuneni šal i kožni kačket. Nije čak nosio ni tradicionalni nihilistički pled, bezobzira što je te večeri bilo najmanje dvadeset stepeni ispod nule. Pozdravivši se sa mojim prijateljem,s kojim se po svemu sudeći poznavao od ranije, makar iz viđenja, ovaj stranac brzo uteče. Skoro da jetrčao niz ulicu ne bi li se malo ugrejao, da bi se konačno izgubio u daljini.

50Period „Belog terora“ je otpočeo carevom odlukom da se grofu Mihailu Muravjovu (zaradio nadimak „dželat“ zbognačina na koji se ophodio prema poljskim ustanicima prethodnih godina) poveri zadatak suzbijanja nihilističkog pokreta.Zabranjena su dva vodeća radikalna časopisa (Современник i Русское слово), liberalne reforme su svedene na minimumzakasnelom reakcionarnommišlju, a sprovedena je i reforma obrazovnog sistema kako bi se ugušio revolucionarni duh kojije tamo živeo. Reč je o drugoj polovini šezdesetih godina XIX veka. (prim. prev.)

47

– Ko je on? – upitah svog pratioca.– Dmitrij Lizogub – glasio je odgovor.– Lizogub? Černigovac?– On, glavom i bradom.Nehotice sam još jedanput bacio pogled u pravcu njegovog nestanka, još uvek kao razaznajući mu

tragove.Dmitrij Lizogub je bio milioner, vlasnik ogromnog imanja u jednoj od najbogatijih ruskih gubernija.

Salaši, šume, zemlja – svega se toga bio odrekao u korist revolucije, živeći grđe od svog najubogijegsluge.

II

Dve godine docnije ponovo smo se sreli u Sankt Peterburgu, ovaj put kao pripadnici iste revolu-cionarne organizacije. Njeni članovi sastajali su se i međusobno prepoznavali kao da potiču iz isteporodice.

Neću reći da je Dmitrij Lizogub bio najčestitiji, najidealniji čovek kog sam ikad upoznao, jer bi tobilo premalo. Odgovorno tvrdim da u celoj partiji niti je bilo, niti je moglo biti čoveka koji bi pariraosavršeno idealnoj lepoti njegove ličnosti.

Potpuno odricanje od celokupnog imetka u korist revolucije bila je njegova najmanja zasluga. I drugisu se odricali bogatstva u korist revolucije, pa opet među njima niste mogli naći dvojnika DmitrijaLizoguba. Ispod spokojne i tihe spoljašnosti, nalik nebu bez oblačka, u njemu je plamtela duša punaentuzijazma. Za njega su njegova ubeđenja predstavljala religiju, kojoj ne samo da je posvetio čitavsvoj život nego i, što je mnogo teže, svaku svoju misao; samo mu je jedno bilo na pameti – kakoda služi svom cilju. Porodice nije imao. Nikad u život nije osetio ljubav prema nekoj ženi. Njegovaštedljivost dosezala je takve razmere da su drugovi morali da motre na njega kako se ne bi razboleood preterane oskudice. Na sve njihove ukore odgovarao bi smireno, kao da predoseća svoju preranusmrt:

– U svakom slučaju, neću dugo živeti.I imao je pravo.Njegova rešenost da ne protraći ni kopejku koja bi mogla biti utrošena za dobrobit revolucije bila

je toliko izražena da sebi nikada nije dozvolio da putuje na konju, da ne govorim o fijakeru, iako je toprevozno sredstvo kod nas toliko jeftino da ga svaki radnik redovno priuštava sebi nedeljom. Sećamse kada nam je jednom prilikom pokazao dva odevna predmeta koji su bili sastavni delovi njegovogsvečanog odela – cilindar i par rukavica. Kupio ih je onomad kada je, blagodareći svom položaju,imao da poseti černigovskog gubernatora ili nekog visokog funkcionera policije. Rukavice su bilenežno pepeljaste boje i izgledale su kao nove. Rekao nam je, međutim, da ih ima već treću godinu, teuz osmeh otkrio sitnu lukavost kojoj je pribegavao kako bi ih održao u takvom stanju: navlačio ih jena ruke tek na pragovima sala za prijem i kabineta, u kojima je povremeno morao da se pojavljuje.Što se tiče cilindra, tu je stvar bila malčice zamršenija, s obzirom da mu je godinu dana ranije stradalaopruga, a on nikako da stigne da ga dâ na popravku. Svaki put je nalazio da se tih dvadeset kopejkimogu iskoristiti i na svrsishodniji način. Da bi sačuvao svoje dostojanstvo, pri ulasku u salon za gostecilindar je redovno nosio pod pazuhom. Međutim, u džepu bi držao svoj neuništivi kožni kačket, kojije nosio i leti i zimi. Izašavši na ulicu po završetku posete obično bi tako gologlav pustio par koraka,kao načinjajući kosu, a zatim bi, uverivši se da ga niko ne posmatra, iz džepa vadio svoj legendarnikožni kačket.

48

Kako god, ovaj novac, o kojem se Lizogub starao sa ljubomornom brižljivošću jednog Harpagona51,bio je njegov ljuti neprijatelj, izvor večitih nevolja i neka vrsta prokletstva koje ga je večito proganjalo.Po prirodi osetljiv i pun razumevanja, neizmerno je patio zbog nametnute uloge nemog svedoka kojiskrštenih ruku posmatra borbu i mučeništvo svojih najbližih drugova.

Stavljen pod strogi nadzor policije nakon što je prijavljen za potpomaganje revolucionarnog pokre-ta, i to od rodbine koja se nadala da će se u slučaju da ga vlasti osude dočepati njegovog imetka, maloje toga mogao da učini; da samo jedan korak pusti, celokupno imanje bilo bi mu zaplenjeno, a par-tija ostala uskraćena za tako značajnu podršku. Tako je bogatstvo za njega predstavljalo svojevrsnubukagiju koja se prikiva za noge kakvog teškog robijaša kome valja onemogućiti slobodno kretanje.

Prinudna neaktivnost je svakako predstavljala noćnu moru za Lizoguba, čoveka koji je u sebi obje-dinjavao neustrašivost junaka i vatreni entuzijazam proroka. Ali Lizogub je našao način da tu neaktiv-nost preobrati u majdan najdubljih moralnih patnji. Sa skromnošću istinski velike duše on nije videoni najmanje zasluge u onome što je sâm smatrao najprirodnijom stvari na svetu – odricanju od svogbogatstva i života svog, provedenog u bedi.

Bespoštedan prema sebi, poput surovog sudije koji ne haje ni za kakva pravdanja i ne vidi ništa dopukog zločina, doživljavao je svoju, istina samopregornu pasivnost kao veliku sramotu. I taj čovek,koji je, podnevši neviđenu žrtvu, skoro godinu i po dana izdržavao čitav ruski revolucionarni pokret,čovek čije je moralno dostojanstvo izazivalo bezgranično divljenje sveta koji ga je poznavao, čovekčije je prisustvo u redovima partije uveličavalo njenu snagu i autoritet – taj je čovek sebe smatraonajgorim od najgorih.

Otud ta duboka seta, koja mu nikad nije davala mira i koja se očitavala u svakoj njegovoj reči, bezobzira na laki, šaljivi ton kojim se trudio da je prikrije.

I vukao je on strpljivo tu pretešku krstaču ceo svoj život, pokoravajući se volji svoje tragične sud-bine.

Taj je čovek bio duboko nesrećan.Uhapšen je u Odesi u jesen 1878. godine, po prijavi sopstvenog upravnika imanja, nekadašnjeg pri-

jatelja i pouzdanika Driga, koji se prodao vladi za obećani mu ostatak Lizogubovog imetka, sveukupnonekih četrdeset hiljada rublji.

Iako se hapšenje Lizoguba palo usred „belog terora“, a Odesom, gradom u kojem je trebalo da muse sudi, u to vreme besneo heroj Sevasatopolja i Plevne, korupcionaš i krvnik, grof Totleben, nikonije očekivao da će Lizogub dobiti naročito oštru kaznu. Deportacija u Sibir ili, u najgorem slučaju,nekoliko godina teškog rada – bilo je to sve na šta su mogli da ga osude. Tužilaštvo nije moglo da muna teret stavi niti jedno drugo delo do činjenice da je neznano gde potrošio veći deo svog bogatstva. Ali,svedočenje Driga u tom pogledu nije ostavljalo sumnju kod savesnih službenika ruskog pravosuđa.

Na opšte zaprepašćenje, osuđen je na smrt. Očevici kazuju da je na izricanje presude Lizogub prostozinuo od čuda.

S prezirom je odbio ponuđeni mu izbor da svoj život spase molbom za pomilovanje.Osmog avgusta 1879. godine, strpali su ga je u kočije i odvezli na vešanje zajedno sa dva njegova

druga, Čubarovim i Davidenkom52. Pogubljeni su dva dana kasnije.Oni koji su ga videli na putu od ćelije do gubilišta pripovedaju kako je sve vreme bio savršeno

spokojan. Štaviše, u trenutku dok je hrabrio svoje drugove, vele, na usnama mu je zaigrao i kratakosmejak. Napokon će mu se ostvariti žarka želja – da se žrtvuje za revoluciju. Bio je to možda najsreć-niji trenutak u njegovom tegobnom životu.

51Glavni junak Molijerove „Tvrdice“ (prim. prev.)52Sergej Fjodorovič Čubarov (ok. 1845-1879) i Josif Jakovljevič Davidenko (ok. 1856-1879) bili su pripadnici odeskog

kružoka „buntara“

49

U našoj partiji Stefanovič je bio organizator, Klemenc mislilac, Osinski borac, a Kropotkin agitator;Dmitrij Lizogub bio je svetac.

50

GESJA GELJFMAN

Postoje neznane junakinje, skromne trudbenice koje su spremne da na oltar svog cilja prinesu sve,a da zauzvrat ne traže ništa. One na sebe uzimaju najnezahvalnije uloge i žrtvuju se zbog sitnica– ustupaju svoje adrese za prepisku, skrivaju često savršeno nepoznate ljude ili otpremaju paketečija im sadržina ostaje nepoznata. Nadahnuti pesnici im ne posvećuju stihove; istorija im na svojimstranicama ne beleži imena, potomstvo ih se ne seća sa zahvalnošću. A opet, bez njih bi postojanjepartije bilo nezamislivo, a svaka borba nemoguća.

Pa ipak, val istorije izvlači jednu od tih neznanih patnica iz tihe samoće, za koju se ova nadala daće trajati večno, i podiže je na svom blistavom vrhu do visina svetske slave. Onda svi posmatraju tuskromnu figuru i s čuđenjem u njoj prepoznaju crte moralne siline, samoodricanja i odvažnosti kakvesu svojstvene samo junakinjama.

Upravo takva je sudbina Gesje Geljfman.Nisam je poznavao lično. Ako u ovom slučaju odstupim od svoje namere da govorim isključivo

o ličnim poznanicima, na to me nije nagnala slava koju joj nosi ime, već moralna uzvišenost njeneličnosti. Verujem da će mi čitalac biti zahvalan na tome – njen jednostavan i neodoljivo privlačan likmožda partiju koju ovde opisujem karakteriše bolje od pojedinih nesvakidašnjih primera zapanjujućesnage, energije i raznolikosti delovanja. Poznato je da mali poljski cvet često ume da pruži vernijusliku o biljnom svetu nekog kraja od kakve neobične i retke biljke.

Gesja Geljfman je potekla iz porodice jevrejskih fanatika, nepoznate vrste u zemljama u kojima jecivilizacija iskorenila religijsku netrpeljivost. Njeni su se sa gnušanjem odnosili prema svemu što jepoteklo od hrišćana, a naročito prema njihovoj nauci, koja je svojim sledbenicima propovedala prezirprema religiji predaka. Nadahnuta novim idejama i odlučna u nameri da zbaci ovaj tegobni porodičnijaram, pobegla je od kuće, ponevši kao jedino nasleđe prokletstvo svojih roditelja, ljudi spremnih dasvoju ćerku radije vide u mrtvačkom sanduku nego kako se bratimi sa „gojama“53. Po dolasku u Kijev,uhlebljenje nalazi u krojačnici.

Nastupa 1874. godina. Revolucionarni pokret se rasprostreo po celoj Rusiji, doprevši čak do zabače-nog stana mlade jevrejske švalje.

Pronašla je nekoliko prijateljica među devojkama upravo pristiglim iz Ciriha, koje su kasnije figu-rirale u čuvenom „suđenju pedesetorki“. One su je i primamile pokretu. Ipak, u prvo vreme njeno jeučešće bilo krajnje skromno i svodilo se na pozajmljivanje adrese za potrebe revolucionarne prepiske.Međutim, kada je njen „zločin“ otkriven, ispalo je da za njega treba da odleži ni manje ni više negodve godine u istražnom zatvoru, nakon čega su joj po presudi suda sledile dve godine robijanja u Li-tovskom zatvoru. Tamo je, zatočena sa četiri ili pet drugarica osuđenih za sudelovanje u istom delu,Gesja prvi put zaista došla u dodir sa socijalističkim idejama, kojima se posvećuje svim svojim bićem.Nije joj se dalo, kako god, da te nove ideji primeni u praksi, jer je po izdržavanju kazne, umesto dabude puštena na slobodu, deportovana u jednu od severnih gubernija, gde će ostati sve do jeseni 1879.Napokon, iskoristivši lakomislenost svojih čuvara, uspeva joj da pobegne i ubrzo se obre u Sankt Pe-terburgu. Ovde se ona strasno baca u borbu, puna entuzijazma i rada da zadovolji tu žarku unutrašnju

53Hrišćani. Inače, po moralnom kodeksu nepisanog jevrejskog zakona, Talmuda, svi ljudi osim Jevreja su „goje“. (prim.prev.)

51

želju za posvećivanjem ostvarivanju cilja, potrebu koja se pretvorila u strast, a koja je usled predugogsputavanja u njoj samo još više narasla.

Uvek agilna, uvek dobro raspoložena, zadovoljavala bi se i najmanjim ukoliko se to pokazivalokorisnim po cilj. Drage je volje obavljala različite zadatke: čas je bila poštar, čas kurir ili stražar, iakoje posao često znao da bude toliko naporan da je iznurivao snagu čak i te krepke devojke, poreklom izradničke klase. Koliko se samo puta dešavalo da se kući vrati kasno u noć, iscrpljena do iznemoglostinakon četrnaestočasovnog jurcanja po gradu i ubacivanja pisama sa proglasima Izvršnog komiteta usve moguće i nemoguće proreze. A koliko sutradan ustajala je ona iznova, orna i gotova na delo.

Uvek bi rado izlazila svakom u susret, ne vodivši računa o neprilikama kojima je time mogla da seizloži. Nikada nije mislila na sebe. Da bi vam približio moralnu snagu i bezgraničnu predanost oveprostodušne i neobrazovane žene, dovoljno će biti da podsetim na poslednje mesece njene revoluci-onarne karijere. Njen suprug, Nikolaj Kolotkevič54, jedan od najpoznatijih i najuvažavanijih članovaterorističke partije, bio je uhapšen u februaru. Pretila mu je smrtna kazna. Ipak, Gesja je ostala u bor-benim redovima, kutajući svoj jad. Iako je bila u četvrtom mesecu trudnoće, na sebe je uzela izuzetnoopasnu ulogu – ulogu gazdarice stana u kojem su spravljane Kibaljčičeve55 bombe. Ostala je tamo svedo ponovnog hapšenja, koje je usledilo nedelju dana nakon Prvog marta.

Na dan izricanja presude, pred sudijama koji su je slali na gubilište Gesja je stajala vedra i nasmeja-na. Ali sudbina joj ispade još grđa – na izvršenje kazne morala je da čeka celih četiri meseci! Sa ovombeskrajnom moralnom torturom nosila se stoički, ni na tren ne klonuvši duhom, uprkos svim napo-rima vlade koja se, strahujući od negodovanja Evrope zbog vešanja trudnice, iz petnih žila trudila dazloupotrebi Gesjin položaj i iščupa kakvo-takvo priznanje. Taj moralni pakao vlada je bila u stanju daprodužava sve dok sam njen život ne bude bio doveden u pitanje, a tek dan pred porođaj obaveštenaje o preinačenju smrtne kazne u doživotnu robiju.

Umrla je u zatvorskoj ćeliji ubrzo nakon rođenja svog deteta, koje joj je po hitnom postupku oduzeto.

54Nikolaj Nikolajevič Kolotkevič (1850-1884) – član Izvršnog komiteta „Narodne volje“. Uhapšen je 1881. godine, a 1882.osuđen na smrtnu kaznu, koja je kasnije preinačena u doživotno zatočeništvo u Petropavlovskoj tvrđavi, gde je i umro

55Nikolaj Ivanovič Kibaljčič (1854-1881) – zemljovoljac, kasnije član „Narodne volje“. Slovio je za talentovanog prona-lazača. Nekoliko dana pred pogubljenje uspeo je da razradi shemu rakete na mlazni pogon za let u svemir. Pod njegovimrukovodstvom su spravljene ručne granate, od kojih je jedna 1. marta ubila Aleksandra II.

52

VERA ZASULIČ

Prelistavajući veliku knjigu istorije teško je, ako ne i nemoguće, pronaći ime koje je takomunjevitombrzinom doživelo tako široku, neospornu i jednodušnu popularnost.

Potpuno nepoznato dan ranije, to je ime mesecima potom bilo na svim usnama, razbuktavajući ve-likodušna srca obe Zemljine polulopte, i postalo neka vrsta sinonima za junaštvo i samopožrtvovanje.Pa ipak, devojka koja je bila predmet takvog oduševljenja uporno je bežala od svoje slave. Izbegavalaje ovacije i, iako se vrlo brzo pročulo da boravi u inostranstvu, gde je bez ikakve opasnosti moglaslobodno da se kreće u javnosti, ona se i dalje držala skrivenom u masi, ne želeći da naruši svojutajnost.

U nedostatku proverenih informacija, maha je uzela mašta. „Ko je to zadivljujuće i tajnovito stvore-nje?“, pitali su se njeni brojni obožavaoci, svako je slikajući saglasno sopstvenom karakteru.

Romantične i sentimentalne duše sebi bi je predstavljale kao poetsku i nežnu devojku, egzaltiranupoput hrišćanske mučenice – kao oličenje samopožrtvovanosti i ljubavi.

Oni skloniji radikalizmu zamišljali su je kao novu Nemezidu56, sa revolverom u jednoj, crvenomzastavom u drugoj ruci i bombastim frazama na usnama, gordu i surovu – kao otelotvorenje revolucije.

Varaju se i jedni i drugi.Zasuličeva nije ni nalik junakinji neke pseudoradikalne tragedije, niti ima išta zajedničko sa nebe-

skom i ushićenom mladom hrišćankom.Ta je žena snažna, izdržljiva i, premda srednjeg rasta, na prvi pogled čini se visokom. Njeno simpa-

tično, umno lice ne može se nazvati lepim. Oči su joj krupne, fino izvajane i sure, oivičene dugačkimtrepavicama, a u trenucima ushićenja znaju i da potamne. Obično zamišljene i pomalo setne, te su očiplamtele blistavom svetlošću kada bi bila u poletu, što je bivalo dosta često, ili iskričile kada bi ćuta-la, što je bivalo još češće. I najmanji pokret duše očitavao se u tim izražajnim očima. Ostale crte licane predstavljaju ništa posebno – malo poduži nos, tanke usne, velika glava uokvirena gotovo crnomkosom.

Veoma je aljkava po pitanju svog izgleda, pa sebe potpuno zapostavlja. U njoj nema ni trunke oneosobine koja karakteriše maltene svaku ženu – da pokazuje svoju lepotu. Suviše je rasejana, suvišezadubljena u svoje misli da bi vodila računa o tim tričarijama, za koje ne daje ni pet para.

Postoji, međutim, u njoj nešto što više i od njene spoljašnjosti protivureči njenom imidžu eteričnedevojke – njen glas. Isprva, ona će vam se obraćati kao i svi ljudi, ali to obično ne traje dugo. Tek štoje razgovor oživeo, a eto nje kako povišava ton i počinje da govori toliko glasno da biste pomislili dapriča kakvom nagluvom čoveku, ili pak nekome ko se nalazi na udaljenosti od najmanje sto metara.Ne postoji način da se okane ove navike. Toliko je rasejana da istog trena zaboravlja na zadirkivanjaprijatelja ili sopstvenu rešenost da govori kao sav normalan svet i nikom ne upada u oči. Bilo da senalazi kod kuće ili na ulici, onog trenutka kada se povede reč o nekoj zanimljivoj temi ona počinjeda krešti, prateći svoje reči omiljenim i nepromenljivim pokretom desne ruke kojom kao sekirom onapori vazduh.

A ispod te proste, grube i nepoetske spoljašnjosti krije se duša puna uzvišene poezije, duboka imoćna, bogata ljubavlju i srdžbom.

56Boginja osvete za prestupe u grčkoj mitologiji (prim. prev.)

53

Krajnje je uzdržana i usredsređena, iako bi je na prvi pogled mogli uzeti za otvorenu osobu, s ob-zirom da uvek rado i puno priča. Svoju intimnost, pak, spremna je da deli samo sa retkim ljudima.Ne govorim o prijateljskoj intimnosti, koja proizilazi iz uzajamnog poverenja i poštovanja, već o onojdrugoj, istinskoj intimnosti, koja se sastoji u razmeni najskrivenijih misli.

Nesposobna je za spontano druženje sa mladim i neiskusnim dušama. U zbližavanju sa drugimaona se primiče polako i oprezno, nikada ne dopuštajući mašti da nadomesti nedostatke sopstvenogpozitivnog zapažanja. Ima svega nekolicinu prijatelja, skoro redom njenih starih poznanika; u njimaje njen svet, odeljen od ostatka čovečanstva granicom koju je gotovo nemoguće preći.

Zapravo, ona u velikoj meri živi unutrašnjim životom i jako je podložna jednoj specifičnoj ruskoj bo-lesti – čerečenju sopstvene duše, poniranju u njene skrivene dubine, njenom nemilosrdnom seciranju,traženju mrlja i nedostataka, često puta umišljenih, a gotovo po pravilu preuveličanih.

Otud naleti potištenosti koji je povremeno, poput kralja Saula57 obuzimaju i u stanju su da je držedanima, bez ičega što bi ih moglo odagnati. Tada ona postaje rasejana, kloni se svakog društva i satimahoda gore-dole po sobi, potpuno zaokupljena svojim mislima, ili, pak, beži iz kuće tražeći mir tamogde ga jedino može naći – u bestrasnoj i veličanstvenoj prirodi, koju voli i razume onako kako tojedino istinski pesničke duše umeju. Nije joj se jedanput dogodilo da po celu noć, često i do izlaskasunca, sama tumara divljim planinama Švajcarske ili obalama njenih beskrajnih jezera.

Osnovu njene ličnosti čini prenaglašeno osećanje unutrašnjeg nezadovoljstva, taj večiti izvor velikihdela, čini osnovu njene ličnosti, što predstavlja direktnu posledicu njenog bezgraničnog idealizma.Predanost cilju narodnog oslobođenja, kojem je bila posvećena još od najranije mladosti, u njenom seumu iskristalisala u shvatanje o toliko visokim sopstvenim obavezama i moralnim potrebama da nepostoji način da ih život ikako zadovolji. Sve joj se čini nedovoljnim.

Nikako nije bila zadovoljna svojim ogromnim podvigom. Aleksandra Malinovskaja, pronicljiva iinteligentna žena i dugogodišnja prijateljica Zasuličeve, videvši je neraspoloženu i nezadovoljnu sveganekoliko sedmica po njenom oslobađanju, govorila je:

– Vera bi da u Trepove puca svaki dan, u krajnjem slučaju jednom nedeljno. S obzirom da to nijemoguće, ona pati.

  Sama Malinovskaja je pokušavala da Zasuličevoj dokaže kako se ne možemo žrtvovati svake ne-delje, poput spasitelja nam Isusa Hrista, te da se treba pomiriti sa sudbinom i ponašati se kao i sviostali.

I Vera se ponašala kao i svi ostali, ali slabe vajde od toga. Njeno beskrajno nezadovoljstvo nemaapsolutno ništa sa samoljubljem, onom tipičnom osobinom ljudi koji gore od želje da se izdignu iznaddrugih i u svemu budu posebni. Ne samo pre, već i nakon što je njeno ime postalo opšte poznato, tojest, na svom poslednjem putovanju u Rusiju58, na sebe je primala najskromnije i najobičnije uloge:slovoslagačica u štampariji, sobarica itd.

Ka svim ovim zadacima odnosila se krajnje pažljivo i besprekorno revnosno. Ali to joj nije pomogloda pronađe svoj duševni mir – protiv toga nije mogla ništa.

Pamtim kako mi je jednom prilikom, dočaravajući mi osećaj kada je iz usta predsednika suda čulareči oslobađajuće presude, kazala kako u tom trenutku nije iskusila radost, već neko nesvakidašnječuđenje, za kojim je odmah usledilo osećanje tuge.

57Saul (1079–1007 p.n.e.) – U Prvoj knjizi Samuelovoj pominje se kao prvi kralj drevnog Ujedinjenog Kraljevstva Izraelai Jude. Vladao je od 1047. do 1007. godine p.n.e., mada njegovo postojanje izvan Biblije nikad nije potvrđeno. Saul je u prvovreme svog carstvovanja postupao po volji Božijoj i pokazao se dostojnim svoga izbranja, ali onda je prestao da ispunjavanaredbe Božije i postao samouveren. Duh Božiji ga zbog toga napušta i Saul postaje mračan i surov, stalno izložen napadimatuge i uninije (prim. prev.)

58U junu 1879. godine

54

– Onda nisam bila u stanju da sebi objasnim taj osećaj – dodala je ona – ali kasnije sam ga razumela.Da su me osudili, ne bih mogla da uradim ništa i bila bih spokojna, zato što bi mi saznanje da sam zacilj učinila sve što je bilo u mojoj moći bilo dovoljna uteha. Ovako, kada sam slobodna, treba ponovotragati, a najteže je naći.

Ovaj kratak razgovor, koji mi je ostao urezan u pamćenje, baca neobično jarko svetlo na čitavunjenu ličnost.

Skromnost koja je zbilja besprimerna i jedinstvena jeste samo drugi vid ispoljavanja tog beskrajnogidealizma. Ovu osobinu možemo nazvati žigom odabrane manjine za koju junaštvo predstavlja posveprirodnu i logičnu stvar, usled čega se kod njih i javlja u tako krasno jednostavnom obliku.

U atmosferi sveopšteg oduševljenja i istinskog poštovanja, Veri je uspelo da sačuva svu jednostav-nost, svu mladalačku čistotu duše koju je imala pre nego što joj je čelo ulepšao oreol besmrtne slave.Takva vrsta slave, od koje bi se zavrtelo u glavi i najokorelijem stoiku, nju je ostavila toliko hladno-krvnom i ravnodušnom, tačno kao da se njena akcija nikad nije ni odigrala.

Ova činjenica, možda jedinstvena u istoriji ljudskog srca, jeste sama po sebi dovoljna da pokažedubinu tog karaktera, koji sve crpi iz sebe samog i nema potrebu, a možda ni mogućnost za podrškuili podsticaj sa strane.

Učinivši svoje veliko delo iz dubokog moralnog ubeđenja, bez i najmanje senke častoljublja, Zasuli-čeva se uporno klonila izraza oduševljenja koje je njen postupak izazivao kod drugih. Zato je upornoi odbijala da se pojavljuje u javnosti.

Ova uzdržanost ni u kom slučaju ne predstavlja znak bojažljivosti mlade devojke. Pre je reč o ple-menitoj naravi njene moralne stidljivosti koja joj ne dozvoljava da primi bezgranično poštovanje zadelo koje sama, u uzvišenosti svojih idealnih zamisli, odbija da smatra junačkim. Otud se ta Vera, kojatoliko voli društvo i razgovor, koja se nikad ne ustručava da uđe u žestoku polemiku sa nekim zakoga smatra da nije u pravu, baš ta Vera, koja na sastanke odlazi samo ukoliko zna da tamo na njuneće gledati samo kao na Veru, već kao na Zasuličevu – otud se ona istog časa na krajnje zadivljujućinačin menja, pretvarajući se u plašljivi, stidljivi i sramežljivi devojčurak koji kao da je tek izašao izpansionata59. Čak i njen kreštavi glas postaje predmet iznenađujuće promene – nežan, blag, sladak,rečju, „anđeoski“, kako joj u šali tepaju njeni prijatelji, ili „ptičji“, kako ga naziva ona sama.

Ali i taj „ptičji“ glas ćete čuti jako retko, zato što na javnim okupljanjima Vera obično ćuti kaozalivena. Potrebno je da se nađe neko pitanje koje će je baš pogoditi, pa da ona ustane i izusti koji reč.

Oceniti sve vrline njenog bistrog uma i svu draž njene priče moguće je samo u kućnoj atmosferi,među prijateljima. Tek tu ona u potpunosti daje oduška svojoj živoj i blistavoj oštroumnosti.

Stvorila je sopstveni jezik – bogat, živopisan, svojevrstan spoj narodnog humora i dečje naivnosti.Pojedini njeni izrazi i reči predstavljaju prave bisere, kakvih teško da ćete naći po juvelirskim vitrina-ma – prosto je reč o dragocenostima koje joj raskošna priroda sručava u krilo.

Originalnost predstavlja karakterističnu crtu njenog uma. Obdarena nesvakidašnjom snagom miš-ljenja, ovu je svoju osobinu obogatila ozbiljnim i raznostranim štivom koje je upijala tokom dugogo-dišnjeg izgnanstva po raznim ruskim gradovima. Ima retku sposobnost da uvek misli svojom glavom,bilo kada su u pitanju krupne, bilo sitne stvari, i organski ne podnosi da se kreće utabanim stazama sa-mo zato što se njima drugi kreću. Sve proverava i sve podvrže kritici, ne verujući nikome na reč. Otudi njena sposobnost da lični pečat daje čak i otrcanim istinama, koje se obično automatski priznaju iponavljaju. To njenom govoru daje čarobnu svežinu i čilost.

Originalnost i nezavisnost misli uparene sa celokupnošću njenog moralnog karaktera proizvodejednu treću, može biti i najdragoceniju osobenost ove delikatne naravi. Govorim o njoj svojstvenomi praktično nepogrešivom moralnom instinktu, o sposobnosti da se doseti najtežih i najzamršenijih

59Škola internatskog tipa u Rusiji pre revolucije (prim. prev.)

55

pitanja o tome šta se može, a šta se ne sme, šta je dobro, a šta zlo, premda ponekad ni sama nije ustanju da argumentima potkrepi svoje mišljenje. Taj je svoj instinkt na impresivan način ispoljila kakou držanju pred sudom na dan svog nezaboravnog suđenja, tako i u mnogim epizodama iz unutrašnjegživota partije.

Svaki njen savet ili mišljenje, čak i ono neobrazloženo, zavređuje pažnju, zato što se retko kadispostavlja netačnim.

Dakle, Vera poseduje sve ono što joj je potrebno da bude, ako se sme tako reći, savest kružoka,organizacije ili partije. Iako nesumnjivo važna po svommoralnom uticaju, Zasuličevu ipak nemožemosmatrati modelom političkog uticaja. I suviše je usredsređena na samu sebe da bi uticala na druge. Onajko želi da od nje dobije neki savet, mora sâm da joj ga zatraži. Nikad se na svoju ruku ne meša u tuđživot s ciljem da ga načini po svom ukusu, što inače pokušava svaki organizator ili agitator. Ona svojudužnost obavlja po sopstvenoj savesti, ne mareći da li će svojim primerom nadahnuti druge.

Sam njen idealizam, tako uzvišena i plodotvorna osobina koja je tera da uvek stremi visokim ciljevi-ma, sprečava je da se svom dušom posveti svakodnevnim poslovima, po pravilu malim i beznačajnim.

To je žena rođena za velike odluke i velike trenutke.Jedna druga žena predstavlja nam primer neumornog i snažnog borca. Njenu ću grandioznu pojavu,

istina pun straha i sumnji u svoje mogućnosti, pokušati da opišem u poglavlju koje sledi.

56

SOFIJA PEROVSKAJA

Bila je zgodna žena, iako nije posedovala onu privlačnost koja zna da zaseni na prvi pogled, većtakvu koja vas u tô više opčinjava što više u nju gledate.

Plavojka, sa dva ozbiljna i pronicljiva plava oka smeštena pod širokim i prostranim čelom; sitne itanke crte lica; punačke ružičaste usne koje sa svakim osmehom otkrivaju dve niske divnih belih zuba;nesvakidašnje pravilna i nežna linija podbratka.

Ipak, nisu toliko crte same po sebi bile ono što je očaravalo posmatrača, koliko celokupnost njenefizionomije. Bilo je nečeg nestašnog, promućurnog i istovremeno naivnog u tom zaobljenom lišcu.Predstavljala je oličenje devojaštva. Sa svojom neobičnom mladolikošću Sonji je uspevalo da sa dva-deset šest izgleda kao devojka od osamnaest leta. Sitna, stasita i graciozna figura i svež i zvonak glaspojačavali bi tu iluziju, maltene neodoljivu kada bi stala da se smeje, što je bivalo jako često. Smešljiveprirode, smejala se sa takvim zanosom i takvom beskrajnom i neodoljivom veselošću da ste je u timtrenucima mogli uzeti za neku petnaestogodišnju smešljivicu.

Za sopstveni izgled uopšte nije marila. Odevala se na najjednostavniji mogući način, a verovatnojoj se često dešavalo da ne zna da li je obučena s lica ili naličja. Do čistoće je, pak, strasno držala i potom pitanju je bila zahtevna i pedantna kao kakva mlada Švajcarkinja.

Sonja je jako volela decu i bila je izvanredna učiteljica. Opet, postojala je jedna uloga koja joj jeležala još i više – uloga bolničarke. Kada bi se dogodilo da se neka od njenih prijateljica razboli, uvekse prva javljala, predlažući sebe za tu nezahvalnu dužnost. Prema bolesnicima bi se odnosila sa tolikombrižljivošću i strpljenjem da je zauvek osvajala njihova srca.

Veliku privrženost u životu gajila je prema svojoj majci Varvari Sergejevnoj, koju je volela svomonom dirljivom i naivnom nežnošću kakva se inače samo kod ćerki dâ zateći. Nije se jedanput izložilaopasnosti kako bi se videla s njom. U nemiru i brigama sopstvenog burnog života njoj polazi za rukomda u srcu sačuva tihi kutak u kojem tinja to ugodno osećanje. Nikada nije zaboravljala beskrajne mukekojima je zbog sebe izlagala svoju mati i koristila je i najmanju priliku da joj se javi. Ne jedanput, čaki za poslednjeg perioda svog života, dešavalo joj se da na minut ostavi surove zavereničke poslove isvojoj mati sačini pošiljku od omiljenih joj poklona i poslastica.

I ta je devojka, tako skromne i nevine spoljašnosti, tako blage i nežne naravi, bila jedan od najstraš-nijih pripadnika strašne revolucionarne partije. Upravo je njoj povereno rukovođenje prvomartov-skom akcijom. Na parčencetu stare koverte olovkom je iscrtala plan lokacije, podelila zaverenicimaraspored položaja da bi se kobnog jutra pojavila na bojnom polju, primajući jednočasovne izveštajeo carevom kretanju i maramicom dajući zaverenicima znake za premeštanje. Već sumornog drugogaprila potresla je drugove i neprijatelje svojom istinski junačkom smrću.60

Pokušaćemo ovde da, u onoj meri u kojoj nam je to naše sposobnosti dozvoljavaju, skiciramo tuličnost koja je u sebi objedinila tolike količine čisto ženske nežnosti, ratničke snage i samopožrtvovanepredanosti mučenika.

60Pogubljenje Perovske zapravo je izvršeno trećeg aprila 1881. godine

57

I

Kao i Kropotkin, i Sofija Perovskaja pripada višoj ruskoj aristokratiji. Porodica Perovski predstav-lja mlađi ogranak familije čuvenog Razumovskog, morganatskog supruga carice Jelisavete Petrovne61(1709-1762), ćerke Petra Velikog koja je vladala Rusijom sredinom minulog veka, od 1741-1762. Njendeda, Lav Aleksejevič Perovski62 bio je ministar prosvete, dok joj je otac dugo vremena držao funkci-ju general-gubernatora Sankt Peterburga; rođeni stric njenog oca, znameniti grof Vasilij AleksejevičPerovski63, osvojio je caru Nikolaju nekoliko provincija u srednjoj Aziji.

Iz takve familije potiče žena koja je zadala tako žestok udarac carizmu.Sofija je rođena 1854. godine. Tužno je bilo njeno detinjstvo, sa ocem okrutnim despotom, kakvi se

daju sresti samo u Rusiji, sa večito omalovažavanom i maltretiranom materi, ženom visokog moralakoja je trpela svu gorčinu suživota sa ruskim despotom samo damu ne bi za žrtvu ostavila nezaštićenunejač. Tako se Perovskaja, već u samim nedrima porodice naučila netrpeljivosti prema ugnjetavanjui velikodušnoj ljubavi ka slabima i ponižavanima, jednoj od najdirljivijih crta njenog karaktera.

Istorija života Sofije Perovske predstavlja veran prikaz istorije ruske mladeži, a takođe i revoluci-onarne partije.

Kao i kod drugih žena njene generacije, sve je počelo od obične želje za učenjem. U doba kadaje Perovskaja navršila petnaest godina, pokret za oslobođenje žena bio je u punom jeku, povukavšiza sobom čak i njenu stariju sestru Mariju. Sonja se baca na nauku, upisuje kurseve, čita. A šta jenudila književnost tog doba? Najoštriju kritiku celokupnog našeg društvenog sistema, ukazivajući nasocijalizam kao krajnji cilj i jedini lek protiv svih društvenih pošasti. Učitelji su joj bili Černiševskii Dobroljubov, autori na čijim je delima stasala i sva današnja omladina. Sa takvim učiteljima, njenažeđ za znanjem skoro izvesno prelazi u žeđ za akcijom, saglasno idejama stečenim iz takvog štiva.Istovetna tendencija javlja se savršeno nezavisno i kod mnogih drugih devojaka u takvom položaju.Srodnost ideja stvara među njima osećanje vatrenog prijateljstva, a svest da nisu same budi u njimaželju i nadu da nešto učine po pitanju svojih ideala. Eto vam zametka tajnog društva, pošto se u Rusijisve što za cilj ima dobrobit naroda, a ne cara, mora obavljati tajnim putevima.

Bekstvo iz roditeljskog doma, na koje ju je svojim mešanjem u njen život primorao otac, odvojivšije time od porodice, učinilo je da se Perovskaja još tešnje zbliži sa svojim drugovima i drugaricama.Postala je vrlo bliska prijateljica sestara iz nesrećne porodice Kornilov64, obrazujući klicu iz koje će sedve godine kasnije razviti kružok „čajkovaca“, koji je imao izuzetno važnu ulogu u prvim godinamapokreta.

Perovskaja je zajedno sa nekoliko mlađih studenata, uključiv tu i Nikolaja Čajkovskog, koji je budu-ćoj organizaciji ostavio svoje ime, bila jedan od prvih članova tog kružoka, koji je po svom karakteruu početku više podsećao na bratstvo nego na političko udruženje.

Taj kružok, koji je isprva bio posvećen isključivo vođenju propagande među omladinom, brojao jeprilično malo ljudi. Izbor novih članova vršen je putem rasprava i uvek jednodušno. Nikakvog statutanisu imali, niti je za njim bilo potrebe, zato što su sve odluke donošene isključivo jednoglasno. I topravilo, tako nepraktično, za sobom nijedanput nije povuklo neki sukob, čak niti neugodnost, zato štosu ljubav i poštovanje koje su spajale članove ovog kružoka bili toliki da je u njemu ostvareno ono što

61Aleksej Grigorijevič Razumovski (1709-1771) – miljenik Jelisavete Petrovne. Morganatski brak (od franc. mariage mor-ganatique) je nezvanični brak između osoba nejednakog društvenog ranga, koji ne donosi prava prestolonasledstva.

62Deda Sofije Perovske, ministar narodnog obrazovanja u periodu 1810-1816, zvao se Nikolaj Ivanovič.63Vojni guberner u periodu 1833-1842 i 1851-1856. godine. Pod njim je zauzeta tvrđava Ak-mečeć (1853), a 1854. sklopljen

i za Rusiju krajnje povoljan ugovor sa hivinskim kanom64Reč je o ćerkama fabrikanta Kornilova Aleksandri Ivanovnoj (rođena 1853), Veri Ivanovnoj (1848-1873) i Ljubovi Iva-

novnoj (1852-1892). Vera je umrla u dvadeset petoj godini od tuberkuloze. Suprug Ljubovi, A. Serđukov, svoj je život okončaosamoubistvom u izgnanstvu

58

je genijalni Ruso65 video kao ideal društvenih odnosa: manjina nije ustupalo mesto većini po potrebiili pod pritiskom, već dobrovoljno, pod uticajem unutrašnjeg ubeđenja da pravda mora biti na drugojstrani.

Pripadnici kružoka među sobom su se ophodili kao rod najrođeniji. Iskrenost i bezuslovna otvore-nost činile su prvu osnovu njihovih odnosa. Svi su se među sobom znali kao članovi iste porodice,ako ne i bolje od toga, i niko ne bi imao želju da od drugih kuta niti jedan svoj potez, ne samo izzajedničkog, već i iz ličnog života. Tako se i najmanja slabost, najmanji tračak egoizma ili nedovolj-ne posvećenosti radu opažao, pokazivao ili ponekad izazivao prekor, ali ne mentorske, već bratskeprirode, pobuđen ljubavlju i iskrenom žalošću, što ga je i činilo blagotvornim po čoveka.

Takvi idealni odnosi, neostvarivi za organizaciju koja se sastoji od većeg broja ljudi povezanih jedinoistovetnošću svog cilja, u potpunosti se gube sa širenjem političke delatnosti pomenutog kružoka. Ali,oni nisu mogli da na bolji način utiču na moralni razvitak ličnosti. Stvorili su ljude sa srcima odzlata i nestali, poput Kuprijanova, Sarušina, Serđukova i tolikih drugih koji bi u svakoj drugoj zemljipredstavljali ponos i diku nacije. A gde su nama oni, gde?

Jedni su umoreni u zatvoru, drugi su sami podigli ruku na sebe, treći su pokopani po sibirskimtundrama i rudnicima ili ostali slomljeni pod teretom beskonačne tuge zbog gubitka svega onoga dočega su u životu držali.

Upravo je u toj nemilosrdnoj, ali istovremeno nežnoj sredini, u atmosferi prožetoj gotovomonaškomrigoroznošću, ali i ugrejanoj dahom entuzijazma i požrtvovanja, Sofija Perovskaja provodi prve četirigodine svoje mladosti, doba kada čista i netaknuta duša tako žedno upija svaki blagotvoran utisak,kada se vrelo srce sa razumevanjem odnosi ka svemu što je veliko i plemenito.

Van svake je sumnje da među uticajima koji su oblikovali taj karakter jedno od najznačajnijih mes-ta pripada čajkovskom kružoku. I zaista, posmatrajući moralnu fizionomiju S. Perovske lako ćemozapaziti da su se u njoj do kraja života očitavale sve dobre strane tog društva, premda je blagodarećisopstvenim osobenostima ona umela da iz njega odstrani suvišnu porodičnu privrženost i sentimen-talnost.

Perovskaja je slovila za jednog od najuticajnijih i najuvažavanijih članova kružoka zbog stoičkestrogosti prema sebi samoj, svoje neiscrpne energije i osobenosti svog opsežnog uma. Jasan i pronicljiv,taj je um posedovao filozofski kvalitet koji se izuzetno retko zatiče kod žena, iskazan ne samo umećemda savršeno razume pitanje koje joj je postavljeno, već i da ga redovno dovede u vezu sa svim pitanjimakoja iz njega proističu. Otud se kod Perovske s jedne strane javlja retko viđena snaga ubeđenja, kojanije mogla biti pokolebana ni sofizmima ni prolaznim utiscima trenutka – što je pri grozničavoj hitrininašeg političkog života dalo povoda optužbama za nekakav konzervativizam – dok, sa druge strane,beležimo nesvakidašnju snalažljivost u svim vrstama rasprava, bilo teorijskim, bilo praktičnim. Teškoje bilo naći postojanijeg i umešnijeg dijalektičara od Perovske. Razmatranje tema sa svih tački gledištajoj je donosilo ogromno preimućstvo nad protivnicima, koji su pitanjima obično prilazili samo s jednestrane, one koja im je naznačena ličnim sklonostima i simpatijama.

Kao druga manifestacija ovakve širine i svestranosti javlja se nesvakidašnja razboritost njenog uma.Na sve stvari je gledala u njihovom pravom svetlu i prirodnoj veličini, a svojom je logikom bespošted-no razbijala iluzije svojih ushićenijih drugova. Crpeći u osećaju dužnosti čvrstinu i postojanost kojaslabijima daje lažnu nadu, ona nikada ništa nije preuveličavala niti je svojoj i delatnosti svojih drugo-va pripisivala veći značaj od onog koji su oni zaista imali. Stoga je uvek pokušavala da tu delatnostproširi, iznalazeći nove puteve i načine za delovanje, sled čega je uvek bila jedan od najpreduzimlji-

65Žan-Žak Ruso (1712-1778) – francuski pisac i filozof. Svoje stavove o međuljudskim odnosima iznosio je u svojimtraktatima „Rasprava o poreklu i uzrocima nejednakosti između ljudi“ (1755), „O društvenom ugovoru“ (1762), kao i usvojim slikarskim dostignućima. Tumačenja Rusoovih pogleda kasnije je dala Vera Zasulič u knjizi „Žan-Žak Ruso“ (1898)

59

vijih inicijatora u svim organizacijama u kojima je učestvovala. Tako je prelaz sa propagande međuomladinom na propagandu među radništvom, koji su „čajkovci“ obavili 1871-1872. godine, u velikojmeri bio rezultat njenog zalaganja. Nakon što je taj prelaz sproveden u delo i uticaj propagande poprestoničkim fabričkim krugovima poprimio za to vreme neobično široke razmere, zaokupivši čitavkružok, među prvima je insistirala na neophodnosti sledećeg koraka – prelaska iz grada u selo, uvi-devši da u Rusiji jedino partija koja ume da se zbliži sa seljaštvom ima budućnost. Otud, budući daje već bila član „Narodne volje“, njeno stalno zalagala za širenje revolucionarne propagande ne samomeđu gradskim radništvom, na čemu se u značajnoj meri zasnivao rad organizacije, već i za njenoširenje na selu.

Ipak, to njeno večito nezadovoljstvo, ta neprekidna potraga za novim i boljim isključivo je bilarezultat snažne kritičke misli, a ne izliv viška vatrene uobrazilje koja čoveku onemogućava da sezadovolji ma kakvom stvarnošću, kao što imamo slučaj sa romantičnim dušama. Takvog romantizma,koji je u stanju da neke ljude nadahne za velike podvige, da bi onda doveo do arčenja života u jalovimmaštarijama, kod Perovske nije bilo ni u tragovima. Bila je i suviše pozitivna osoba da živi u svetuhimera, i suviše energična da sedi skrštenih ruku. Prihvatala je život onakvim kakav jeste i trudila seda radi na najbolji mogući način u datom trenutku. Dokoličenje je za nju predstavljalo najnesnosnijuod svih patnji.

Pa opet, kada je to bilo nužno, umela je da izađe na kraj sa godinama neaktivnosti.

II

Dvadeset petog novembra 1873. godine Perovskaja je zajedno sa nekolicinom radnika među kojimaje širila propagandu uhapšena na gradskoj trošarini Aleksandar Nevski. Strpali su je u Petropavlovskutvrđavu, ali je u nedostatku dokaza posle nekolikomeseci tamnovanja privremeno puštena na slobodu,na jemstvo njenog oca, koji je onda u pratnji majke šalje za Krim, gde su imali porodični posed.

Tri godine je Perovskaja čekala na suđenje, primorana da se zbog strogog nadzora odrekne gotovosvakog vida revolucionarne aktivnosti – osim možda agitovanja među omladinom, što je delatnostkoja je po svojoj prirodi teško dostupna kontroli policije. Nije bilo mogućnosti da se sakrije i počnesa tajnim delovanjem, zato što bi time kompromitovala sve koju su, kao i ona, bili pušteni na uslovnuslobodu.

Perovskaja je činila sve što je bilo u njenoj moći da i iz tog mrtvog vremena izvuče što više koristi. Uželji da se pripremi za širenje propagande među seljaštvom, ka kojem je oduvek gajila lične simpatije,rešila je da izuči medicinu. S tim ciljem na umu ona hita u Tversku guberniju, jednom poznatomdoktoru kod koga i provodi nekoliko meseci na praksi. Ubrzo, međutim, ona se vraća u Simferopolj,ubeđena u neophodnost pohađanja pravog kursa za lekarske pomoćnike, pre nego što će se i praktičnoposvetiti tom pozivu. Kako bilo, Perovskaja apsolutno ništa nije mogla da uradi na brzu ruku. Primivšise i najtričavijeg zadatka, ona ga obavlja na najbolji mogući način. U felčerskoj školi svojom usrdnošćui svojom savesnošću ona uspeva da pridobije takvo poverenje doktora rukovodilaca, da su joj čestoprepuštali praktične slučajeve, bez obzira što još nije bila završila kurs. Pacijenti su je obožavali. Pričase da je među bolesnicima bila jedna stara Jevrejka koja je bolovala od raka dojke, a koju je Perovskajanekoliko meseci previjala. Svojim staranjem o toj bolesnici, svojim nepromenljivim milim osmehomuspela je da joj usadi takvu ljubav prema sebi da je starica verovala kako joj je dovoljan jedan pogledna Sonju da se oseća daleko bolje.

Konačno, nastupa zima 1877. godine, i toliko dugo očekivano „suđenje sto devedeset trojki“, u kojesu zajedno sa Perovskom bili umešani praktično svi članovi čajkovskog kružoka.

60

Možda ne bi bilo zgoreg da istaknemo par pojedinosti tog njenog prvog nastupa u javnosti, s obziromda oni nude sjajnu ilustraciju njene ličnosti.

Ne želeći da budu marionete u rukama vlade, koja je presudu počela da piše i pre početka sudskogpretresa, gotovo svi optuženi su se između sebe dogovorili da protestuju protiv takve farse od suđenja iodlučuli da ni na koji način ne učestvuju u njemu. Posle ovakvog vida opšteg protesta vlada je odlučilada, kao prvo, iz sudnice udalji publiku, koja je svojim prisustvom davala podršku okrivljenima, akao drugo, razbije potonje na sedamnaest grupica koje bi bile uvođene jedna za drugom, u donekleopravdanoj nadi da će time oslabiti svoje protivnike.

Perovskaja se našla u prvoj grupi, i kao jedini njen član koji se nalazi na slobodi, drugog dana ujutruprva je uvedena u salu. Podrazumeva se da nije mogla da stupi u vezu sa svojim drugovima i da nijeimala nikakvu predstavu o tome smatraju li oni nužnim, svrsishodnim i, što je najvažnije, izvodljivimnastaviti samostalno protest u tom obliku, kao što je bilo odlučeno prethodnog dana. Prema tome,bila je prinuđena da dela na sopstvenu odgovornost, rizikujući da u slučaju da se protest ispostavi kaopojedinačan dobije izuzetno tešku kaznu, i to u trenutku kada kao zatvorenica puštena na uslovnuslobodu od strane suda za sebe nije mogla da očekuje nikakvu ozbiljniju presudu.

Pozicija Perovske bila je veoma nezahvalna, ali na scenu je stupio osećaj drugarstva; videvši da jesavršeno usamljena u svom položaju, nakon nekoliko minuta početne zbunjenosti ona izjavljuje da nina koji način ne želi da učestvuje u pretresu dok se u sali ne pojave ljudi sa kojima deli svoja ubeđenjai sa kojima je želela da podeli sudbinu.

Perovskaja je oslobođena optužbi. No, znajući dobro cenu takvih oslobođenja u Rusiji, odlučila jeda se sakrije, čime otpočinje period njenog ilegalnog bitisanja.

Uostalom, više od godina dana po ovom događaju ona se i dalje drži savršeno daleko od burnogrevolucionarnog potoka, u potpunosti posvećena jednome: pokušaju da oslobodi svoje drugove, osu-đene na zatočeništvo u centralnom zatvoru. Za nju te osobe nisi bili samo predstavnici dragih jojideja – bili su to njeni drugovi, ljudi u koje je unela veliki deo sebe same, drugovi kakve jedino imamou revolucionarnim kružocima, u kojima se čovek prihvata kao celina, sa svim svojim osećanjima isimpatijama, strastima i zamislima, i u kojima se osećanje prijateljstva ne javlja samo kao živo ote-lotvorenje nežnosti srca, već i ovaploćenje visokih idejnih načela tolike snage i dubine da za sobomdaleko ostavljaju i najprisnije rođačke veze.

Otud ne treba da čudi strastvenost sa kojom se Perovskaja, koja je pre svega važila za čoveka kru-žoka, posvetila cilju oslobođenja takozvanih centralaca.

Prvi njen, ali i izbor svih drugova pao je na Miškina, moćnog govornika i junaka sa „suđenja sto de-vedeset trojki“. Postavljaju se punktovi za osmatranje tvrđave i prilaza, organizuju se odredi sa ciljemda ga otmu na drumu. Ali, da li zato što je policija načula nešto o planiranoj akciji ili, što je verovatnije,zato što su po njegovom obraćanju na sudu svuda i sama od sebe počela da niču govorkanja o neop-hodnosti njegovog oslobođenja – u svakom slučaju, vlada je preduzela izvesne mere predostrožnostii izvela nekoliko lažnih manevara. Revolucionari su se dali prevariti. Propustili su Miškinov odlazak iza njega saznali tek kada je ovaj već bio u ćeliji centralnog zatvora.

Teško je objasniti šta se sa Sonjom dogodilo nakon ovog neuspeha. Tog dana ona bez ikakvograzloga i krajnje nepravedno optužuje zaverenike sa kojima se tada srela, da bi se, nakon što je uspelada se pribere, prosto skamenila od pomisli – neizostavno, po svaku cenu treba izbaviti ostale. Išla jeona tako, ljuta kao ris, a jedino je prema svojoj bolesnici (pod njenim je starateljstvom u to vremebila gospođa S., trudnica u jako lošem stanju koju su na jedvite jade održavali u životu) bila nežna ipažljiva, kao i uvek.

61

Odlučili su da oslobode bilo kog od preostale četvorice „centralaca“ na putu poštanske kočije odHarkova do zatvorske jedinice: Rogačeva, Kovalika66, Vojnaraljskog ili Muravskog – kome god seposreći damu se uđe u trag. Propušteni su prvi i drugi. Vojnaraljski je bio taj koji je izabran. Taljige kojesu u pratnji dvojice žandarma vozile uhapšenog zaustavio je B.67, prerušen u oficira koji je sopstvenomkibitkom68 tobože putovao iz Harkova. Dvojica njegovih saputnika na konjima prišli su poštanskimkočijama. Nenadani pucanj iz revolvera ubija jednog žandarma, ali istog trena pucnjem prepadnutikonji jurnuše napred najvećom brzinom. Konjanici pohitaše za njima, nastavljajući da u trku pucajuna drugog žandarma i konje. Odmah za njima letele su i čeze. Niti jedan od devet hitaca nije ubiožandarma, i premda sa po nekoliko metaka u svojim telima, konji su jurili još mahnitije. Skoro dosame stanice gonili su ih naši, zanemarujući opasnost, a zaustavili su se tek kada je sva municijaispaljena, a rđave im rage ostale bez atoma snage u sebi.

Žandarm je sa uhapšenim odjurio u galopu. Uzrok neuspeha ležao je u činjenici da se sa pucnjavomzapočelo pre nego što su istrgnute dizgine iz ruku kočijaša i presečene štrange na amovima. Ali za taj,ranije neuočeni propust izvršioci dela iskupili su se potonjom hrabrošću, za koju umalo nisu platiliglavom. Samo nekoliko minuta kasnije iz stanice su krenula kola sa šest žandarma na povratku izbelgorodskog zatvora, do kojeg su otpratili prethodnu grupu zatvorenika. Da su naši kojim slučajemjoš neko vreme jurili za kočijom, svi bi neminovno stradali.

Perovskaja je, pak, bila nemilosrdna: žestokim je prekorima zasipala i bez toga dovoljno utučenedrugove, nazivajući akciju „nečasnom i sramnom po revoluciju“. Ni za kakva opravdanja nije htela dačuje: „Zašto ste promašili? Zašto ih niste gonili dalje?“

Podjednako je neophodno bilo što je pre moguće otputovati iz Harkova, zato što je zahvaljujućipomenutim kolima sa žandarmima policija pratila naše po svežem tragu. Ostavljeni bez mogućnostida se tog dana svi povuku odjedanput, zaverenici su otputovali podeljeni u dve grupe. Prva, brojnijagrupa napustila je grad bez ikakvih zadržavanja, ali kada se nakon dva ili tri dana na železničku stanicupojavila preostala trojka, svi pristupi su već bili zaposednuti od strane raznih poslužitelja iz gostionicei stanova na koje su bili nagrnuli. Po uputstvima jednog od njih uhapšen je Fomin69. Drugoj dvojici,koji su ostali neotkriveni, pošlo je za rukom da uspešno otputuju. Što se tiče Perovske, ona je uprkosintenzivnim policijskim pretragama odlučila da uopšte ne ide, uverena da nema nikakve opasnosti ida valja nastaviti akciju.

Uopšteno govoreći, Perovskaja u akcijama nije štedela sebe. Ta malecka, zanosna devojka koja sestalno smeje svojom je neustrašivošću u čudu ostavljala i najodvažnije muškarce. Po svoj prilici, pri-roda je bila lišila sposobnosti da oseća strah, te zato ona jednostavno ne primećuje opasnost tamogde bi je drugi videli. Da bih ilustrovao do koje je mere bila neoprezna dovoljno će biti da pomenemda je, primerice, nakon moskovske eksplozije, u želji da se što pre upozna sa rezultatima umešala ugomilu železničkih radnika, tiskajući se oko mina koje su se, kao što je poznato, nalazile u samoj kućiSuhorukovih70. Međutim, Perovskaja nikada ne bi priznala da je neoprezna. Srećom, nesvakidašnjomdovitljivošću uspevala je da se iščupa iz, po svemu sudeći, najbezizlaznijih situacija. Naročito dobrose u takvim slučajevima snalazila u ulogama običnih ljudi – seljanki, prostih žena, sobarica, koje jeveoma volela i u čijem je izvođenju dostizala virtuoznost.

66Sergej Filipovič Kovalik (1846-1926) – revolucionar-narodnjak, osuđen na deset godina robije67U pitanju je Aleksandar Ivanovič Baranikov (1858-1883)68Pokrivena kola (prim. prev.)69Ilegalno prezime Alekseja Fjodoroviča Medvedeva (1852-1926)70Tačnije u kući u kojoj su pod prezimenom porodice Suhorukov živeli L. Gartman i S. Perovskaja, u vreme pripreme

napada dinamitom na carski voz na moskovsko-kurskoj železnici

62

Bezbroj je primera njene izvanredne domišljatosti. Navešćemo samo dva od njih, istrčavajući dodušemalo pred rudu. Odnose se na zanimljivi period njenog učešća u moskovskom napadu, i nisu štampaniu delu knjige koji će pokriti tu akciju.

Jednom prilikom, potrefi se da jedan kupac iz susedstva dođe k Suhorukovu u vezi nekakvog zalogaza kuću. Domaćina u to vreme ne beše kući. Perovskoj je jako bilo stalo da nezvanom gostu ne budedopušteno da razgleda kuću, a u svakom slučaju je trebalo uštedeti vreme kako bi drugovi stigli dasakriju sve što bi moglo biti sumnjivo.

S pažnjom je slušala kupca i ponovila svoje pitanje. Ovaj joj opet reče isto. Perovskaja je na najna-ivniji način iznova ponavljala pitanja. Kupac je nastojao da se objasni na što razumljiviji način, ali jeglupa domaćica neodlučno odgovarala:

– E pa, ne znam! Kako kaže Mihajlo Ivanič.Kupac se ponovo trudio da objasni, na šta bi Perovskaja uporno:– Kad dođe Mihajlo Ivanič. Pojma vam ja nemam!Dugo bi trajala ta njihova razjašnjavanja. Nekoliko drugova, skutanih u sobičku iza tananog para-

vana koji su kroz pukotine posmatrali celu tu scenu, prosto su se gušili od potisnutog smeha – tolikoje neusiljeno igrala ulogu priglupe malograđanke. Čak je u takvom maniru složila i svoje ručice natrbuhu.

Kupac konačno odmahnu rukom i otiđe, na veliko zadovoljstvo Perovske.Jednom drugom prilikom, desilo se da na par koraka od kuće izbije požar. Komšije su bežale zajedno

sa stvarima koje su nosili u rukama. Zna se, uđu li u kuću, sve će propasti. A opet, kako da ih ne pustiteunutra? Naravno, Perovskaja je pronašla rešenje. Zgrabila je ikonu, istrčala u dvorište i rečima: „Nimakac, ni makac, božja volja!“ došla naspram vatre, gde je odstojala sve vreme dok požar nije konačnougašen, ne pustivši nikog u kuću pod izgovorom da se od božje kazne valja spasiti molitvom.

Neke tri nedelje po neuspelom pokušaju oslobađanja Vojnaraljskog, odigrala se mala avantura kojaje Perovsku na tren otrgla od jedne drage joj namere. Uzdajući se u svoje oslobođenje, ili pre će bitiu nesposobnostt policije, otputovala je u Krim, u Primorsko, kako bi se videla sa majkom; no, skoroistog časa je uhapšena i administrativnim putem poslata u Podvenec, u pratnji dvojice žandarma.Sada, pak, za razliku od situacije na suđenju, nije imala nikakvu moralnu obavezu, pa je rešila daiskoristi prvu povoljnu priliku za bekstvo. I zaista, pobegla je, sama i bez ičije pomoći sa strane, neobavestivši unapred čak ni svoje. Još i pre nego su se pročule vesti o njenom bekstvu, ona je, kaoda se ništa nije desilo, ponovo bila u Sankt Peterburgu, prepričavajući uz osmeh pojedinosti svojeprevare – jednostavna, nevina i graciozna, čineći na taj način neverovatno oštar kontrast sa tragičnimdogađajima iz njenog života, poput razdraganog planinskog cvetića koji stoji usred divljih i mračnihhridina švajcarske Diablere71. Prosto je iskoristila višak predostrožnosti svojih pratilaca, koji su, neskidajući pogled sa nje po danu, noću legli da spavaju u istoj odaji sa njom – jedan pored prozora,drugi pored vrata. U svojoj revnosti ipak nisu stigli da obrate pažnju da se vrata ne otvaraju premaunutrašnjosti, već prema spoljašnosti. Kada su žandarmi zaspali, Perovskaja je tiho otvorila vrata,uspevši da ne probudi svog kerbera iako je prešla preko njega, i neprimetno klisnula sa stanice. Nakonizvesnog vremena koje je provela čekajući u čestaru, uhvatila je prvi noćni voz i to ne kupivši kartu,kako žandarmi ne bi mogli da se o njoj informišu na biletarnici. U ulozi priglupe seljanke koja ne znani za kakav red, ona uspeva da bez i najmanje sumnje dobije kartu od konduktera i stigne u Peterburg,u vreme kada su žandarmi koji se najednom našli u čudu jurili kao sumanuti, pokušavajući da jepronađu.

71Planina u Bernskim Alpima, poznata po atraktivnim i prostranim glečerima, čak i u letnjem periodu. Smeštena je uzapadnom delu zemlje, između Ženevskog jezera i Gštada (prim. prev.)

63

Ovde će ostati upamćena jedna njena zanimljiva karakterna osobina, a to je da, uprkos čvrstoj odlucida pobegne, dugo vremena svoju nameru nije sprovodila u delo, propustivši mnoge povoljne prilike.Kao za inat, celom dužinom puta od Simferopolja padali su joj se, što se kaže, „dobri“ žandarmi, kojusu joj dopuštali svaku slobodu, pa nije htela im „podvaljuje“. Tek pred samim Peterburgom, srećompo rusku revoluciju, pali su joj se čistokrvni kerberi.

Uprkos svemu, u prestonici nije ostala dugo. Ne samo da je svi pređašnji neuspesi nisu slomili, većsu je, po svemu sudeći, učvrstili u nadi da će ostvariti zavetovani plan za oslobođenje drugova. Ponovokreće za Harkov i, ne obazirući se na opasnost svog boravka u tom gradu, baca se na akciju. Sada onaveć smera masovno oslobađanje – ako ne svih, ono u krajnjoj liniji makar većeg broja uhapšenih. Za-datak je bio izuzetno opasan, dodatno otežan njenim nelegalnim položajem. Perovskaja je ipak uspelada prevaziđe početne prepreke i učini dosta toga u pogledu priprema: pošlo joj je za rukom da prona-đe ljude, organizuje nadgledanje centralnog zatvora i stupi u kontakt za zatočenicima. Pisma iz togperioda koja je slala u prestonicu odišu verom u mogućnost ostvarenja njenog plana. Tražila je jedinopodršku – u ljudstvu i u materijalnim sredstvima. Novac je stizao u dovoljnim količinama, ali ljudi suje gotovo redovno odbijali zbog brojnih drugih akcija. Tako će ispasti da najveći deo posla pada napleća same Perovske. Pored raznoraznih zavereničkih obaveza, prihvatila se i teškog zadatka snabde-vanja zatočenika hranom, literaturom, odećom, ali i to je obavljala sa uobičajnom savešću i revnošću;jedna od njenih prijateljica prepričava kako je Sonja imala običaj da danima luta od dućana do dućanapre nego što kupi ovo ili ono za „centralce“, objašnjavajući kako joj se, belćim, te čarape ili potkošulječine nedovoljno izdržljivim ili toplim. Sve te rabote nisu je sprečile da se pod lažnim pasošem prijavina osmomesečni akušerski kurs, na čijem je kraju odlično položila prijemni ispit i dobila diplomu –sve s ciljem da jednog dana ode na selo i širi propagandu među tamošnjim stanovništvom. I poredsvega, uspevalo joj je da ostavi vremena za masovnu propagandu među omladinom, među kojom jeimala mnoštvo poznanika i organizovala lokalni kružok, koji je kao takav opstao više od dve godine.

Kapacitet za takvu svestranost moguće je objasniti samim karakterom S. Perovske: revolucionarnojdužnosti je pristupala sa ozbiljnošću kojom svom poslu pristupa engleski bankar, tvorac izreke „Vremeje novac“. Nije bila revolucionarni diletant ili umetnik, već upravo njen radnik, preduzimač. Podojenatakoreći na prsima „akcije“, ona je u potpunosti bila prožeta revolucionarnom aktivnošću, pa otuddrugim pitanjima nije posvećivala ni svoje misli ni vreme. Retko joj se kad dešavalo da sedi skrštenihruku. Kada bi otišla nekom u posetu, to je bilo upravo povodom neke aktuelne ili buduće akcije. Sede-la bi onoliko koliko je to bilo neophodno, nikada ne traćivši sate i večeri čisto iz pukog zadovoljstvadruženja sa prijatnim osobama. Ipak, ozbiljnost se u odnosima Perovske prema ljudima nikada nijepretvarala u ukočenost i formalnu uštogljenost. Naprotiv, jako je volela i društvo i ljude, ali je do same„akcije“ ipak nekako držala najviše. Prijateljsko ćaskanje bi joj nakon neke krajnje umerene doze do-dijavalo, a onda, bez trunke rahmetovske krutosti, sa istom lakoćom i neusiljenošću sa kojom je samabrbljala i šalila se, hitala bi ona ko zna gde na suprotni kraj grada svojim brzim ujednačenim koracimaneumornog kurira, ruku zavučenih u rukave kaputa ili maleni muf72, uredno očešljane svetlosmeđeglavice pognute malčice napred i pogleda koji ne skida sa zemlje, ozbiljna, usredsređena i pomalonamrštena, kao da je i dalje mislima bila u „akcijama“ ne želeći da traći vreme uz put. Takav načinživota, bez i najmanjeg znaka umora bila je u stanju da vodi mesec za mesecom, godinu za godinom.Samo je sledila strast svoje prirode, ne terajući sebe ni na jednu ni na drugu stranu.

Opet, i pored svog entuzijazma, vičnosti i upornosti nemoguće je bilo ostvariti kolosalni zadatakkoji je zamislila. Mic po mic, organizacija „Zemlja i sloboda“ joj u potpunosti otkazuje podršku. Sve

72Muf (nem. Muff, nastao skraćenjem starijeg oblika nemačke reči Muffel, krznena rukavica) je odevni predmet cevastogoblika u koji po hladnom vremenu sa obe strane mogu da se uvuku šake do pola nadlaktice. Kao veoma čest modni detaljna prelazu iz XIX u XX vek, muf su uglavnom nosile žene. Zbog svoje nefukcionalnosti danas se retko koristi. (prim. prev.)

64

rasplamsaniji rat sa vladom u potpunosti je iscrpeo postojeće snage. Perovskaja je činila i moguće inemoguće kako bi pridobila pristalice za svoj poduhvat. Nekih dva meseca nakon atentata na Mezen-cova, društvo „Zemlja i sloboda“ biva izloženo žestokom pogromu: hapse se njegovi najkvalitetnijiaktivisti, kidaju se veze, a sa njima se smanjuju i novčana sredstva.73 Oni koji su ostali na sloboditrebalo je da rade za četvoricu samo kako bi se sačuvala celovitost organizacije. U takvim se uslovi-ma niko nije ni usuđivao da pomišlja na oslobođenje „centralaca“ i Perovskaja je to znala. Naizgledspokojna i čak ni nešto preterano utučena, noću bi ona ridala, glave zabijene u jastuk: verovala jeda su joj toliko voljeni prijatelji i drugovi ostavljeni na milost i nemilost sudbini, ostavljeni zauvek,nepovratno. Jasno je videla da će ono što se sad čini nemogućim kasnije biti još neizvodljivije.

III

Krajem 1878. godine Perovskaja stiže u Sankt Peterburg i tek od tog vremena počinje njeno aktivnoučešće u pokretu. No, kada se nakon toliko dugog odsustva ona ponovo pojavila na bojnom polju,sve je bilo drukčije: ljudi, tendencije, načini delovanja. Bez nje, bez njenog znanja, nastao je novipravac koji je docnije primio konačni oblik u „Narodnoj volji“. Politička revolucija, koju je minulageneracija revolucionara odbacila kao jalovu i beskorisnu, sada je proglašena neizostavnim korakomka socijalnoj revoluciji.

Dugo se Perovskaja kolebala pre nego što je odlučila da se priključi toj tendenciji, koji je čistosocijalističku delatnost potisnula u drugi plan. Narodnovoljci, koji su, normalno, želeli da takvu silupridobiju na svoju stranu, polomili su silna koplja u raspravama sa njom.

– Ništa se toj ženturači ne može! – ne jedanput je očajavao Željabov.Ali, ništa ne sme biti pošteđeno činjenica i Perovskaja je, kao žena koja ni pred kim ne zna da

ustukne, morala da popusti. Na kraju se priklonila novom pravcu, faktički jedinom mogućem rešenjuu uslovima koje je nametnula vlada. A jednom kada se našla u novom društvu, ona mu se predaje ucelosti, bez osvrtanja, kao svaka kompletna ličnost, i upravo je u žestokom sukobu sa samodržavljemu punom svetlu ispoljila svoje talente i energiju.

Nećemo izlagati istoriju aktivnosti iz poslednje dve godine života Perovske: s obzirom na njenuumešnost na ovom polju, tu pre ima materijala za kakvu bogatiju biografiju, nego za kratku priču.

Uzela je aktivno učešće u gotovo svim akcijama za koje se pročulo, te u mnogim drugim koje suostale nepoznate. Bila je najkorisnija osoba u svim poslovima organizacije, zato što je svojim hladnimi pronicljivim umom umela da predvidi, prosudi i izvaga najništavnije sitnice, koje često znaju daodrede uspeh najgrandioznijih poduhvata. Bila je član kružoka koji je sa za nas retko viđenim uspehomorganizovao akcije u prestonici. Ne zadovoljivši se svojom živom aktivnošću organizovala je grupeispomoći za privatne funkcije. Uspostavljala je mnogobrojne veze sa mladeži i, izuzmemo li čistozavereničke obaveze, najveći deo svog vremena posvećivala je delanju upravo u toj sredini, iz koje jerevolucija do sada crpela najznačajniji deo svojih snaga.

Strastvena je bila ljubav Perovske prema toj sredini i teško da u partiji postoji čovek koji može dase pohvali plodotvornijom delatnošću u tom okruženju. Zavredila je sve simpatije omladine svojomjednostavnošću i odsustvom i najmanje želje da se šepuri i imponuje svojom prošlošću; očaravala ihje svojim umom, osvajala neodoljivo privlačnim nastupima i, što je najvažnije, umela da podigne duhi očara prisutne sopstvenom zaraznom posvećenošću cilju, izvlačići iz njega samu bit. Oduševljenje i

73Nakon što je Kravčinski ubio Mezencova, vlada 1878. godine oformljuje „Specijani savet za donošenje mera poboljšanjau cilju očuvanja mira i bezbednosti u carstvu“, pojačavaju se i omasovljuju policijske snage, dolazi do ogromnog brojahapšenja, a čak su i samo sumnjiva lica bez ikakvog suđenja postajala žrtve izgnanstva. Godine 1879. država je podeljenana šest vremenskih vojnih general-gubernatorstva, sa širom nadležnošću. Takva kriza samodržavlja trajaće od proleća 1878.do sredine 1882.

65

ljubav koju su prema njoj gajili pripadnici svakog kružoka u kojem bi bila dovoljno dugo aktivna –u Harkovu, Peterburgu ili Simferopolju, pretvarali su se u pravi pravcati kult. Njen uticaj na mladeljude bio je neizbrisiv upravo zato što je svojom ličnošću uticala na najdublje moralne strane čovekoveprirode.

Kao posledica činjenice da već dugo obitava u svetu revolucionara, naučila je da odlično prepoznajei bira ljude, kao i veštinu da kao retko ko rukovodi njima. Uopšte uzev, malo je ko revolucionarnojpartiji doneo toliko sveže, zdrave i sigurne krvi kao Perovskaja.

Opet, ti lični naporima nisu činjeni nauštrb usluga koje je Perovskaja pružala revolucionarnom cilju.Uporedo sa njima treba uzeti gomilu sitnih, jedva vidljivih, svakodnevnih, da ne kažem svakočasovnihposlova koje promiču i istoričaru i biografu.

Po svojoj prirodi Sonja je pripadala ljudima čija je naklonost od izuzetne važnosti za svaku organi-zaciju. Nije Željabov, koji se razumeo u ljude, bez razloga bio „nesvakidašnje srećan“ kada se svojimsuparnicima – čornoperedeljcima74, hvalio kako je Sofija Lavovna napokon i zvanično pristupila „Na-rodnoj volji“.

Različit je i šarolik sastav ljudi koje je u svojim redovima dužna imati živa i borbena revolucionarnapartija koja bi da se brzim i čvrstim koracima kreće svojim trnovitim putem. Nužni su joj mislioci, kojiće određivati neophodnost trenutka, razumeti nepoželjnost starih puteva i blagovremeno ukazivati nanove; nužni su joj pesnici i proroci, koji će u teškim vremenima kušnji i sumnji biti kadri da u dušudrugova uliju sopstvenu zanosnu veru u budućnost partije i sebe samih; nužni su joj borci, koji ćese latiti vojevanja iz ljubavi prema ratovanju, poništavajući uticaj skeptika i sporaća; nužni su jojagitatori, govornici, finansijeri.

Ipak, sve te privatne funkcije, spojive u jednu nedeljivu celinu jedino prisustvom ljudi krajnje poseb-ne fele u partiji, osoba koje možemo nazvati ljudima revolucionarnog duga, organizacijske disciplinei savesti. Njihova je zasluga dobar, pravilan i tačan tok monotone revolucionarne svakodnevnice, odkoje u suštini zavisi uspeh izuzetnih, sjajnih akcija, jednako kao što od mračnih fizioloških procesazavisi oblik viših manifestacija ljudskog duha ili od zanemarljivih i čisto materijalnih pitanja snabde-vanja vojske osnovnim životnim namirnicama i opremom zavisi sudbina velikih bitaka. Upravo takvinemilosrdni i džangrizavi cenzori koji se staraju o revolucionarnim tajnama jesu dve trećine uspehau zaverama; bespoštedno uništavajući najnežnije niti srca svojih drugova, oni ne dozvoljavaju da seorganizacija raspline u revolucionarnom svetu koji je okružuje, čuvajući je kao celovit, jasno odvojen,zdrav i živ organizam, kadar da maksimalno razvije kako snagu svojih napada, tako i snagu odoleva-nja napadima protivnika. Odstranite li takve ljude, i najbolja će se organizacija raspasti, pretvoriti uruševinu, bezobličnu masu, poput građevine u kojoj je voda iznenada rastopila sav cement, ili tela izkojeg je odjednom izvučen celokupan skeletni sistem.

Ne čude, stoga, primeri kada ovakvi ljudi steknu ogroman značaj ili uticaj u društvu, iako samine raspolažu ni bogzna kakvim posebnim talentima, ni nesvakidašnjim umom. Ako ih je već prirodaobdarila tim i drugim vrlinama, onda iz njih proističu osnivači kružoka i organizacija, moralni diktatoričija se imena prenose sa kolena na koleno još dugo nakon što su organizacije koje su osnovali, kao ioni sami, sišli sa istorijske pozornice.

Sofija Perovskaja je bila jedan od najkompletnijih i najmarkantnijih predstavnika tog tipa revolu-cionarnih aktivista. Teško je bilo naći disciplinovanijeg, ali istovremeno i strožijeg čoveka. U svakojakciji u kojoj je uzela učešće bila je surovo zahtevna, i nije se bez razloga za nju govorilo da je bilau stanju da za najmanji propust čoveka dovede do samoubistva. Opet, koliko god bila stroga prema

74Pripadnici jedne od dve frakcije na koliko se, do znamenitog Lipeckog kongresa (17-21 jun 1879) jedinstvena revoluci-onarna organizacija „Zemlja i sloboda“ podelila. Za razliku od narodnovoljaca, zagovornika direktne akcije i revolucionar-nog terorizma, „Crna podela“ (Чёрный передел) je svoju aktivnost zasnivala na širenju socijalne propagande čiji je konačnicilj bila agrarna reforma i opšta podela zemlje. (prim. prev.)

66

drugima, još strožija je bila prema sebi samoj. Osećaj duga bio je najizraženija crta njene ličnosti. Tak-vu je surovu moralnost u sebi negovala upravo u želji da se ratosilja ostalih strana svoje prirode zakoje joj se činilo da su izlivene od i suviše krhkog metala. I zaista, svojom čeličnom voljom umela jeda od sebe načini pravog stoika, čoveka koji je u stanju da podignuta čela podnosi najstrašnije udarcesudbine. Niko nikad od nje nije čuo niti jednu žalbu, niti jedan jecaj. Znala je da sve čuva za sebe,suzbijajući moralnu patnju i prezirući fizički bol. Bolesna i jedva u stanju da se drži na nogama, sapaklom u duši izazvanim koliko jučerašnjom pogibijom čoveka koji je za nju predstavljao veliku, pr-vu i jedinu ljubav, ona čvrsto u svoje ruke uzima rukovođenje prvomartovskom akcijom i bez trenaneodlučnosti privodi je kraju. Saznavši za blisko, neizbežno i ni na koji način odloživo pogubljenjedragog joj čoveka, ona ni na tren nije izašla iz stroja: lutala po gradu, zakazujući i po sedam sastanakana dan; staložena i vedra, vodila ona po starom akcije bez da iko od ljudi koji su je viđali tih užasnihdana ima predstavu o tome koliko je beskonačna bila patnja skutana u njenim grudima.

Pa ipak, pod stoički spokojnom spoljašnošću, u toj je junačkoj prirodi čučala jedna druga strana,koja je tek ponekad, kao munja iz tmurnog olujnog neba porila navučeno spokojstvo, ali koja je jedinabila u stanju da njenim rečima dâ toliku moć, a njenim rukama toliku snagu.

Duh joj je bio jednako silan kao i um. Tegobni zadatak neprekidnog zavereništva u Rusiji, taj iscrplju-jući zadatak koji paklenim ognjem uspeva da sprži i najsnažnije temperamente, zato što nemilosrdnibog Revolucije za žrtvu ne traži ni život, ni krv svojih slugu – oh, kada bi samo to tražio! – već najboljisok iz nerava i mozga, dušu njihove duše: entuzijazam i veru – inače ih on nemilosrdno i s preziromodbija i odbacuje – taj strašni zadatak nije uspeo da načne dušu Sofije Perovske.

Jedanaest je godina bila ona gubitnik, svedok nemerljivih izdataka i razočaranja, uvek se iznovabacajući u najžešću bitku. Umela je da netaknutom sačuva iskru božjeg ognja u sebi. Dugo su jojstoicizam i kult surovosti bili jedini plašt, činivši je time nalik antičkim junacima, umesto mračnog iturobnog pokrova pod kojim uzvišene i nesrećne duše čuvaju svoja propala verovanja i nade. Uprkossvom svojem stoicizmu, uprkos hladnoj spoljašnosti, u dubini duše ona ostaje nadahnuta paganskasveštenica, zato što je pod svetlucajućim čeličnim oklopom u njoj još uvek tuklo srce žene. A žene se,valja i to znati, kada je u pitanju taj božanski dar, nalaze u mnogo povoljnijoj situaciji od muškaraca.Eto zašto im ruski revolucionarni pokret pre svega ima biti dužan za svoju gotovo religijsku strast;eto zašto će, dokle god u njemu bude bilo žena, on biti nesalomiv.

Sofija Perovskaja nije bila samo rukovodilac i organizator; ona se prva bacala u vatru, žudeći zanajopasnijim položajima. Možda joj je to i donosilo toliku vlast nad srcima drugih. Kada bi se, uperivšisvoj znatiželjni pogled kojim je, kako se čini, pronicala u najdublje ponore čovekove duše, nekomozbiljno obratila rečima: „Krećemo!“ – ko je mogao da joj odgovori: „Ja ne krećem“? Sama je polazilasa zanosom i entuzijazmom krstaša koji žuri da oslobodi grob svog gospoda. Na silu je otela ulogugazdarice kuće u moskovskom napadu od jedne druge ratnice, Jakimove, insistirajući da baš njoj budedodeljena. Tek nakon dugo protivljenja pristala je da joj zauzvrat ustupi mesto sirarke u napadu uSadovoj ulici.75 Kada su u moskovskoj akciji drugovi odlučili da je ostave kod kuće, sa zadatkom daprati dolazak carskog voza i dâ znak za aktiviranje eksploziva, opraštajući se sa svojim drugovima podelu, koji su napuštali sudbonosni stan, jednom od njih je u četiri oka kazala kako je „srećna, jakosrećna“ što se taj zadatak pao upravo njoj u delo.

Kada je reč o odlučnosti i hladnokrvnosti iskazanoj u akcijama, teško je, verovatno i nemoguće,naći reči koje će biti dovoljno snažne da ove osobine opišu. Dovoljno će biti da zapamtimo da je u

75U sklopu priprema za prvomartovski atentat na Aleksandra II 1881. godine u Sankt Peterburgu, narodnovoljci iznajm-ljuju dućan na uglu Nevskog prospekta i ulice Mala Sadovaja, gde su u ulozi porodice Kobozjev živeli J. N. Bogdanovič(1849-1888) i A. V. Jakimova. Iskopan je rov i postavljena mina, u nadi da će car proći tom ulicom. Istovremeno, postavljenje odred „bombaša“ na alternativnoj putanji kretanja Aleksandra II na Ekatarininom kanalu, gde je, kako je poznato, on iubijen.

67

moskovskom atentatu svih šestoro ili sedmoro muškaraca, koji se svakako nisu slučajno tu zadesili,upravo Perovskoj zapovedilo da hicem iz revolvera zapali bočicu sa nitroglicerinom, čime bi u slučajudolaska policije sve digla u vazduh.

Neću govoriti o njenoj ulozi u prvomartovskoj akciji, zato što bi to predstavljalo ponavljanje onogašto je svima već poznato.

Navešću, ipak, jedan štampi potencijalno nepoznat detalj. Odluke Izvršnog komiteta u vezi pred-stojećeg poduhvata po potrebi je trebalo svesti na samo najuopštenije crte. Pritom valja znati da subombaši, usled nedovoljne proverenosti, odlučili da nedavno izumljene bombe Kibaljčiča upotrebejedino kao rezervu u slučaju neuspeha napada u Sadovoj – i jedino u krajnjoj nuždi, svako na svojuruku.

Perovskaja je bila upoznata sa pojedinostima tog plana. Kada je, već zauzevši svoj položaj, saznalaza promenu u carevoj maršruti, shvatila je da je nastupilo vreme te krajnje nužde, da bi onda na sop-stvenu inicijativu, kao kakav prevejani vojskovođa, odokativno i pred nosom neprijatelja promenilafront, pronašla nov položaj i brzo tamo rasporedila svoju rezervu – bombaše. Upravo tom odlučnommanevarskom potezu revolucionari imaju da zahvale za svoju strahovitu pobedu.

Carski javni tužilac, u želji da ilustruje nemoć Izvršnog komiteta, izjavio je kako najveći dokaz za tomože poslužiti činjenica da je upravljanje akcijom od tolikog značaja stavljeno u slabašne ruke jednežene. Očigledno, Izvršni komitet je bolje znao s kim ima posla, a Perovskaja je dokazala da takvaodluka nije bila pogrešna.

Uhapšena je nedelju dana nakon atentata na Ekatarininom kanalu76, zato što ni za živu glavu nijehtela da napusti prestonicu …

Spokojna i ozbiljna, bez trunke izveštačenosti, pojaviće se ona pred sudom ne nameravajući ni dase opravdava ni da se hvali – jednostavna i skromna, kao što je i živela, čime je pobudila divljenje čaki sopstvenih dušmana.

U svom kratkom obraćanju tražila je tek toliko da kao žena ne bude odvojena od ostalih saboracaiz ove akcije, i ta joj je molba bila uslišena.

Pogubljenje je odloženo za šest beskonačnih dana, iako je zakonski rok za podnošenje žalbi i molbiza pomilovanje strpan u svega tri dana.

Koji je bio uzrok tog neobjašnjivog odugovlačenja? Šta su u to vreme radili sa osuđenicima?Niko ne zna.Gradom su se uporno pronosile najzlokobnije moguće glasine. Ljudi su tvrdili da su po azijatski

brzom savetu Loris-Melikova osuđeni bili izloženi mučenjima čiji je cilj bio iznuđivanje priznanja –ne pre, već nakon suđenja, kada više niko ne bi mogao da im čuje glas.

Da li su u pitanju bile puke izmišljotine ili nečija indiskretna raskrinkavanja?Niko ne zna.Kako ne raspolažemo neposrednim dokazima koji bi to potvrdili, nemamo nameru da iznosimo tak-

ve optužbe, makar i na račun naših krvnika. Postoji, ipak, jedna nesumnjiva činjenica koja u značajnojmeri potvrđuje opravdanost tih neprekidnih glasina: niko više nije čuo ni reč od osuđenih.

Posete rodbine, koje se po drevnom humanom običaju dopuštaju svim zatvorenicima osuđenim nasmrt, našim osuđenicima uporno su branjene, ne znamo samo iz kog razloga i s kojim ciljem. Vladanije prezala čak ni od sramotnih podvala kako bi se kurtalisala neumornih podnosilaca molbi.

Sonjina majka, koja je svoju ćerku obožavala, dojurila je iz Krima na prvu vest o njenom hapšenju.Poslednji put je imala da je vidi na dan čitanja presude. Svih ostalih pet dana pod ovim ili onim

76Preimenovan 1923. od strane komunističkih vlasti u kanal Gribojedova, po ruskom dramaturgu i diplomati AleksandruGribojedovu. (prim. prev.)

68

izgovorom redovno je udaljavana iz zgrade istražnog zatvora. Na kraju su joj saopštili da svoju kćermože da vidi drugog aprila ujutru.

Došla je, ali u trenutku dok je još pristizala vrata zatvora se širom otvaraju i ona zaista ugleda svojukćer – ali već položenu u kobne kočije …

Bila je to sumorna povorka osuđenika koje su poveli na pogubljenje.Nemam nameru da opisujem odvratne pojedinosti tog pokolja …„Imao sam priliku da prisustvujem – prenosi dopisnik Kölnische Zeitung77-a – tucetu pogubljenja

na istoku, ali ovakvu živodernicu (Schinderei) ne videh nigde.“Svi osuđeni su umrli junačkom smrću.„Kibaljčič i Željabov izuzetno smireni. Timofej Mihajlov78 bled, ali postojan. Lice Risakova79 mr-

tvački belo. Sofija Perovskaja ispoljava zadivljujuću snagu duha. Obrazi joj još čuvaju gotovo rumenuboju, a njeno lice, jednako ozbiljno, bez tračka usiljenosti, puno je istinskog junaštva i beskrajnogsamopožrtvovanja. Izgled joj je jasan i spokojan, i u njemu nema ni trunke izveštačenosti …“

Ovo nisu reči revolucionara, čak niti radikala, već dopisnika istih Kölnische Zeitung-a (16. april 1881.god.), koje ne možemo sumnjičiti za iskazivanje viška simpatija prema ruskim „nihilistima“.

U devet i četvrt Sofija Perovskaja je već bila mrtva …Minuli tekst je već bio na putu za štampariju kada sam od izvesnih prijatelja dobio kopiju pisma

koje je Sofija poslala svojoj majci. Napisano nekoliko dana pre izricanja kazne, za cilj je imalo da jepripremi za potencijalno fatalan udarac.

U njemu vidimo svu Perovsku, sa njenom čistom i velikom dušom. Nećemo ga kvariti daljim objaš-njenjima.

„Majčice moja mila, najdraža! Svu me tišti i muči pomisao na tebe. Mila moja, preklinjem te, smirise, ne kidaj se zbog mene, čuvaj se zbog onih koji te okružuju, mada i zbog mene. Sudbina me mojanimalo ne uzbuđuje, čekam je sa savršenom spokojnošću, zato što sam oduvek znala i očekivala, preili kasnije, da će takva biti. I zaista, materi moja draga, ona uopšte nije tako mračna. Živela sam onakokako su mi to nalagala moja ubeđenja, protiv kojih nikad nisam mogla da postupam; zato ja mirnesavesti čekam sve što mi sledi. Jedina stvar koja me kao kakav težak teret pritiska jeste tvoja patnja,najdraža moja; to je jedino što me muči i ne znam šta bih dala da mogu da je ublažim. Draga mojamajčice, ne zaboravi da imaš veliku porodicu, mlado i staro; i svima njima ti si potrebna, tako velikapo svojoj moralnoj snazi. Oduvek sam od srca žalila što nisam mogla da dostignem moralne visinena kojima se ti nalaziš; ali znaj da sam u svakom trenutku kolebanja u tvom liku nalazila podršku.U svojoj dubokoj privrženosti tebi neću te sad ubeđivati u nešto što i sama znaš, a to je da si mi jošod malena bila najtrajnija i najveća ljubav. Uzrujanost zbog tebe oduvek je bila moja najveća patnja.Voljena moja, nadam se da ćeš uspeti da se umiriš i oprostiš mi makar jedan deo onoga što sam tiučinila nažao, i nemoj me puno grditi; tvoja reč prekora za mene je nešto najteže na svetu.

U mislima jako, jako celivam tvoje ruke i na kolenima te molim da se ne ljutiš na mene. Moj toplipozdrav celokupnoj rodbini. Evo i jedne molbe za tebe, majčice mila: kupi mi kragnicu i manšetice sadugmadima, zato što nam je zabranjeno da nosimo dugmiće, i još više kragnice, a to mi je neohodnoza sud ako želim da makar malo popravim svoje odelo: prilično je pohabano. Doviđenja, mila moja, ijoš te jednom molim; ne kidaj se i ne muči zbog mene, sudbina mi uopšte nije tako žalosna, i nemojtugovati za mnom.

77Kelnske novine, glasilo krupnih buržuja iz Nemačke. Pod tim imenom izlaze od 1798. godine (prim. prev.)78Timofej Mihajlovič Mihajlov (1859-1881) – radnik i narodnovoljac79Nikolaj Ivanovič Risakov (1861-1881) – student Rudarskog fakulteta i narodnovoljac. Prilikom atentata na Aleksandra II

prvi je bacio bombu, koja ipak nije pogodila cara. Na saslušanju je odao drugove da bi, uprkos uloženoj molbi za pomilovanje,bio obešen.

69

Tvoja Sonja

22. mart 1881. god.“

70

KRATKE PRIČE IZ ŽIVOTAREVOLUCIONARA

71

MOSKOVSKI ATENTAT

I Družina pustinjaka

Na jednom od oboda drevne ruske prestonice, tamo gde se ovaj poluazijatski grad, koji veličinomne zaostaje za Vavilonom ili Ninivom, napokon pobeđen prostranstvom, stapa sa baštama, vrtovimai pustarama koje sa svih strana okružuju Moskvu – u tom gotovo ruralnom delu grada stoji, ili je barnekada stajala trošna jednospratnica sa potkrovljem, pogaravela od vremena i polurazrušena. Iakosmešteno u prestonici, ovo ubogo mesto življenja ne štrči među okolnim građevinama. Većina sused-nih zgrada ima isti takav žalan i oronuo izgled pa čitav kvart pre liči na zaselak, izgubljen negde poprostranim ruskim ravnicama nego na predgrađe jedne od najvećih prestonica Evrope. Leti na njego-vim širokim ulicama, koje gotovo liče na trgove kojima bi slobodno mogla manevrisati cela konjica,raste trava, a s jeseni, kada nagrnu kiše, te se ulice pretvaraju u blato i barice kojima polagano plovejata domaćih gusaka i patki.

Tišina je ovde grobna. Nema nikakvog kretanja. Katkad, po daščanom trotoaru, začuje se bat koraka,i ako pešak ne pripada ovdašnjim obiteljima, grupica će dečaka ispuziti pod kapijom i posmatratiga sve dok se izgubi iz vida. Ako se kojim slučajem ovde zadesi kakav ubogi ванька80, tada se svioni zeleni, plavi, crveni zastori ubrzano podižu, a na prozorima se pomaljaju radoznale glave žena idevojaka, koje ni za živu glavu ne smeju propustiti ovakav neobičan prizor.

Svi žitelji ovog usamljenog kutka međusobno se poznaju, budući da su se svi tu rodili i odrasli.Narod je ovaj jednostavan, patrijarhalno vaspitan, neupoznat sa savremenom kulturom. Maltene susvi staroobrednici – potomci onih koji su pre dve stotine godina ustali protiv Nikonovih novotarija,trpeći i bič i mučenja i vatre i Sibir zato što su se krstili sa dva prsta i Aleluja i dalje pojali po dva,umesto po tri puta.81  Opet, bez obzira na strašno progonstvo, raskol82 se, kako je poznato, širokombujicom razlio po celoj Rusiji i trajno nastanio u prestonici. Preobražeskaja i Rožeskaja četvrt, dobivšisvoje nazive od dva raskolnička groblja, mogu se smatrati prestonicama stare vere, gde tajno životarenjeni sveštenici i episkopi koji se okupljaju na „vaseljenskim“ saborima.

Istina, svetska je taština počela da se probija čak i do ovih poslednjih utočišta stare vere. O praz-nike predveče, kada i staro i mlado hrli napolje i kada se vremešniji žitelji, po istočnjakom običaju,razmeštaju na zemljanim nasipima oko svojih kućica kako bi međusobno proćaskali sat ili dva, višenije retkost sresti mladog fabričkog češljugara83 sa harmonikom umesto stare balalajke u rukama, u

80Kočijaš (prim. prev.)81Videti fusnotu o Avakumu Petroviču u poglavlju Uvod (prim. prev.)82Raskol ili šizma je bio krupan događaj kada je došlo do podele u Ruskoj pravoslavnoj crkvi na državnu crkvu i sta-

roobrednike. Povod su bile reforme patrijarha Nikona, darovitog ali despotski nastrojenog i neumoljivog čoveka, godine1653., čiji je cilj bio uspostavljanje jednoobraznosti između grčkih i ruskih verskih navika. Smatra se da je u Stepnjakovovreme straoobredništvo imalo najmanje deset miliona pristalica, prvenstveno među siromašnima. Odbijajući da se pokore,ove su sekte ustale i protiv naredbi države koja je podržavala svirepog patrijarha, pogotovo posle reformi Petra Velikog.Nisu prihvatali evropski način odevanja koje je car-reformator silom pokušao da im nametne. Glavni centar okupljanja bilaim je stara prestonica Moskva, napuštena i zaboravljena od cara kao i stara vera (prim. prev.)

83Češljugar ili štiglic (Carduelis carduelis) je mala ptica iz porodice zeba, poznata po svom lepom izgledu i pevanju (prim.prev.)

72

žaketu blještavih dugmadi koji je smenio kaftan, da ne govorim o čizmama sa visokim potpeticama,strogo zabranjenim pravoslavcima koliko i nemačke modne smicalice.

Kolaju čak glasine da nekolicina njih počinje tajno da puši duvan, nemareći što na taj način podseća-ju na samog đavola, koji se u žitijima svetaca uvek prikazuje sa kolutovima dima koji izlaze iz njegovihgrešnih ustiju. Stari žalosno klimaju glavom, uzdišu i govore kako se bliži kraj sveta, s obzirom da jestara vera oslabila.

Uostalom, domaćini maloprepomenutih kućica sa potkrovljem ne pripadaju odvajkadnjim familija-ma ovog patrijarhalnog kutka. Oni su se ovde doselili nedavno, ali već su uspeli da zadobiju naklonostsuseda – dobrih, jednostavnih i pobožnih ljudi.

Obitelj često čine samo muž i žena, ali oni svakodnevno očekuju dolazak svojih starih roditelja.Supruga, premda još uvek mlada žena, prekrasna je i štedljiva domaćica; suprug, Saratovljanin od

32-33 godine, takođe častan čovek i za svoje godine veoma staložen. Očigledno, i on je raskolnik:duvan ne puši, ne brije se (brijanje se smatralo ozbiljnim prestupom, s obzirom da čoveku oduzimana sličnosti sa Bogom, po čijem je liku ovaj, dabome, stvoren), kadar da čita i piše. Istina, na njemu sučizme sa potpeticama i mundir nemačkog kroja. Ali, to je možda samo iz „straha od Jevreja“ ili zatošto pripada nekoj drugoj sekti koja dopušta takve slobode, s obzirom da su različite sekte savršenotolerantne jedna prema drugoj.

Postojala je jedna okolnost koja je ovu prijateljsku slutnju pretvarala u savršenu sigurnost.Porodica se, kako je već rečeno, sastojala od dva člana. Međutim, kuća je nesumnjivo udomljavala

mnogo više ljudi: životne namirnice kupovane su u tolikim količinama da koliko god utrobe pobožnihsupruga bile nezasite, oni sami ni na koji način ne bi mogli sve potrošiti. Takođe, staricama iz susedstvase dešavalo da u besanim noćima čuju škripu vrata i lupu kočijaša koji dolazi u ovaj zagonetni dom,očigledno dovozeći nekog iz daleka. Ko bi to mogao biti? Naravno – „Braća!“, tajanstveno su govorilistarosedeoci među sobom. Razume se, niko od njih nije progovarao ni reči u prisustvu dežurnogpolicajca: on je zajednički neprijatelj susedstva od koga sve valja kriti.

I pobožni meštani nisu pogrešili kada su pretpostavili da tu nisu čista posla.Kuća je zaista vrvela od ljudi. Bilo je to družina pustinjaka – rudara po profesiji. Kočijaši, koji bi

ovde dolazili noću, dovozili su sa železničke stanice radnike, dinamit i oruđe neophodno za eksploziju.Iz tog je kućerka išao moskovski podzemni rov.

II PODZEMNI ROV

Iskopavanje rova ispod nasipa moskovsko-kurske železničke pruge u cilju miniranja carskog voza,poduhvat koji je započet sredinom septembra 1879. godine i završen dva meseca kasnije, bio je samodeo velikog plana trostrukog atentata koje je trebalo izvesti na povratku Aleksandra II iz Krima uSankt Peterburg (računam samo poduhvate u kojima je korišćen dinamit).

Železnička pruga na carevoj maršruti bila je minirana na tri punkta – u blizini Moskve, Aleksan-drovska84 i Odese. Računalo se da se car ovoga puta neće izvući. Oba planirana napada u Odesi –jedan pod železničkom prugom, drugi u samom gradu, u Italijanskoj ulici, kojom je car trebao daprodefiluje, otkazana su, s obzirom da car uopšte nije ni svraćao u ovaj grad. Kod Aleksandrovska,gde je atentat bio organizovan pod rukovođstvom Željabova i Okladskog85, do eksplozije nije došlousled kvara na kapisli, pa je i pored toga što je baterija zatvorena u pravom trenutku, imperatorski

84Od 1921. nosi ime Zaporožje. Glavni je grad istoimene oblasti u južnoj Ukrajini. (prim. prev.)85Ivan Fjodorovič Okladski (1859-umr. posle 1925) – narodnovoljac; 1880. biva uhapšen i osuđen na smrtnu kaznu, ali je

stao na stranu izdajnika i bio pomilovan. Do Oktobarske revolucije služio je u carskoj gardi. Vrhovni sud SSSR-a ga 10-11.januara 1925. osuđuje na smrtnu kaznu, koja je usled starosti preinačena u desetogodišnju robiju.

73

voz neoštećen protutnjao iznad bezdana na čijem je dnu neminovno morao da se surva pri najmanjempotresu. Druga dva pokušaja takođe su prošla neslavno: pokušaj rušenja Kamenog mosta u Sankt Pe-terburgu, organizovan od strane pomenutog Željabova i Ćećorke86 propao je zbog toga što se potonjinije blagovremeno pojavio na zakazanom mestu; kada je u pitanju Logovenkov87 pokušaj dizanja uvazduh carske jahte u Nikolajevu, njega je policija osujetila ranije, prilikom slučajnog pretresa upravostana iz kojeg je bila sprovedena žica koja je galvansku bateriju povezivala sa dinamitom.

Samo su u Moskvi teroristi imali dovoljno sreće da makar pokušaju atentat, mada se činilo da jeovde bilo najmanje verovatno da se bilo šta uradi.

Kupljeni kućerak je bio toliko daleko od železničkog nasipa da su zemljani radovi bili istinski egipat-ski. Potrebna je bila masa ljudi, a skrivati sve njih se pokazalo kao neverovatno težak zadatak, imajućiu vidu pojačan policijski nadzor.

Neću iznositi detalje ovog poduhvata: možete ih pronaći u štampi toga vremena. Ukazaću samo nadve osobenosti, veoma karakteristične ne samo za dati slučaj, već za aktivnost ruskih revolucionarauopšte.

Mnogi misle da ruskim revolucionarima na raspolaganju stoje ogromna novčana sredstva. U pitanjuje velika zabluda i moskovski atentat je najbolji dokaz za to. Teroristička borba je toliko skupa da sunihilisti prinuđeni da bez daha trče za svakom novčanicom od sto rubalja. Zbog toga su primorani dabudu krajnje ekonomični u svim svojim poduhvatima, makar i na uštrb sopstvene bezbednosti.

Vrednost celokupnog posla oko probijanja moskovskog rova, zajedno sa ostala dva pokušaja atenta-ta na železnici koja su pripremana za isti novembar, iznosila je svega 30 000 – 40 000 rubalja, računaju-ći tu i putne troškove. Drugi, sitniji poduhvati bili su još jeftiniji. Pokušaj oslobođenja Vojnaraljskog,jednog od osuđenika u „postupku protiv sto devedeset trojke“, za vreme njegovog premeštanja iz pres-tonice u centralni zatvor u Harkovu, ispade težak zadatak. Kupljeno je pet konja, taljige, oružje; biloje potrebno izdržavati mnoštvo ljudi u Peterburgu, Moskvi, Kursku i Harkovu, kako bi se pratilo kre-tanje policije. Pa opet, sudeći po prilično merodavnim izveštajima dostavljenim organizaciji od stranelica kojima je ovaj zadatak bio poveren, poduhvat je stajao svega 4 500 rubalja. Trudeći se da troško-ve svedu na najmanju moguću meru, teroristi su često puta morali začepljivati, takoreći sopstvenomkožom, pukotine i rupe koje bi se javile kao rezultat prekomerne štednje. Tako na primer, u Moskvipri kraju posla nije bilo dovoljno novca i zbog toga su zaverenici razmatrali opciju da založe upravokuću iz koje su kopali rov. No, stavljanje pod hipoteku uvek podrazumeva i osmatranje nekretninekoja ide pod zakup, čemu obavezno prisustvuje policija. Ostavljam svakome sud o opasnosti takvihfinansijskih operacija.

Troškovi izvođačkih radova svedeni su na minimum. Recimo, bušilica je nabavljena na samom kra-ju, kada su ljudi već bili gotovo poskapavali od posla. U početku je sve rađeno običnim lopatama.Takođe, usled neprekidne kiše, minska galerija bila je uvek do pola ispunjena vodom koja je curilaodozgo i taložila se na podu. Kopalo se klečeći u vodi, a ponekad i ležeći u blatu, čija se hladnoćaradnicima probijala do kostiju. Pri tome, nijedan radnik nije imao nepropusno ronilačko odelo kojebi ga poštedelo tolikih patnji.

Za pravilno određivanje pravca pružanja rova korišćeni su aparati i instrumenti kakvih se ne bi lationijedan saper88. Nikakav astrolab, nikakvi kvadranti89 – već samo običan džepni kompas za skiciranjevojnih karti.

86Makar Vasiljevič Ćećorka (1853-1883) – radnik i narodnovoljac87Ivan Ivanovič Logovenko (1842-1879) – pomorac, pripadnik revolucionarnog kružoka u Nikolajevu; uhapšen 1878;

pogubljen88Inženjerac (prim. prev.)89Astrolab – starinski astronomski instrument; kvadrant – zidni instrument koji meri uglove od 0 do 90 stepeni (prim.

prev.)

74

Pomoću ovog primitivnog instrumenta mogle su se sa manjom ili većom preciznošću odrediti glav-ne tačke rova, a za njihovo označavanje unutar galerije korišćeni su metalni štapovi ručne izradepovezani žicom koja se protezala duž pravca njihovog prostiranja.

Pa ipak, kada su nakon eksplozije inženjeri vršili ispitivanje rova, ispostavilo se da je bio izvedenvrlo dobro. Radnici su požrtvovanjem nadoknadili nedostatke svojih radnih sredstava.

Grdno se vara svako ko misli da je ta strašna gomila zaverenika upravo onakva kakvom je prikazujuu javnosti. Sve skupine nihilista odlikuje nesvakidašnja jednostavnost i potpuno odsustvo razmetlji-vosti, osobine koja generalno nije svojstvena ni ruskom karakteru, a kamoli nihilistima.

Čak i u slučajevima kada ljudi stavljaju glavu u torbu ili na panj, sve se kod nas obavlja jednostavno,bez najmanje senke praznorečja. Nikakvih vatrenih govorancija, a i zašto? Jedino što kao savršenoneusmesne stvari one mogu da učine jeste da nasmeju prisutne. Publike na našem skupovima nema;nećete imati pred kim da se kočoperite. Okupljaju se međusobno prisni ljudi, koji se potanko poznaju.Čemu krasnorečivost? Čemu traćiti vreme na razglabanje o nečemu što je jasno kao dan? Retko se kaddesi da se neka reč razlegne žestokim, strasnim tonom ili da u nečijim očima bljesne iskra ushićenja.

Preterano krasnorečivi i izveštačeni junaci, kakvim strani romanopisci vole da predstave nihiliste,kod nas će pre izazvati sumnju po pitanju iskrenosti i ozbiljnosti njihovih namera nego oduševljenje,koje im se inače pripisuje – zna se da pas koji laje ne ujeda. Kada bi se na jednom takvom skupu, nakome se katkad govori o najužasnijim poduhvatima, zatekao čovek koji ne razume ruski, on bi lakomogao da pomisli da prisustvuje nekom mirnom sastanku na kojem ljudi staloženim i jednostavnimtonom razgovaraju o najbezazlenijim stvarima na svetu.

No, da se vratimo na moskovski rov. Teško da je moguće preuveličati opasnost koja je pretila žitelji-ma fatalne kuće. Po slovu ruskog zakona, u slučaju pokušaja atentata na cara sve učesnike, bez obzirana ozbiljnost njihove uloge, uključiv i one koji su za to samo znali, a opet nisu prijavili nadležnima,preti smrtna kazna. Smrt je svima koji su radili na rovu visila nad glavama, vremenom su oni počeli daosećaju njen hladan dah i uviđaju da je gotova da ih sustigne. Svega nekoliko dana pred carev dolazakpolicija je iz nekog beznačajnog razloga posetila dom. Kopači su uspeli da se sakriju u podrum, paje policajac iz kvarta zatekao samo domaćine; sve je bilo u redu i nikakva sumnja nije pobuđena. Jer,najmanja pometenost, jedna drhtava nota glasa dovoljna je da izazove sumnju i dovede do ozbiljnijegpretresa kojim bi se sve raskrinkalo.

U drugim slučajevima, kao što je poznato iz izveštaja sa „suđenja šesnaestorki“, nužno je bilo otklo-niti sumnju znatiželjnih suseda, što je tako vešto činila Perovskaja.

Svi učesnici atentata su savršeno dobro znali kakva ih sudbina očekuje u slučaju razotkrivanja; ujednom uglu stajala je boca sa nitroglicerinom, koju je trebalo dići u vazduh onog trenutka kad policijanagrne na vrata.

Opet, bez obzira na sve opasnosti, u strašnom je kućerku vladala najiskrenija veselost. Za večerom,kada bi svi sedeli zajedno, zaverenici su ćaskali i šalili se kao da nije bilo ništa. Društvo je najčešćeuveseljavao zvonki smeh Sofije Perovske, iako je baš kod nje u džepu ležao napunjen pištolj kojim jetrebalo da se u slučaju krajnje potrebe sve digne u vazduh. Jedan od rudara sročio je čak nešto nalikna šaljivu poemu, u kojoj se opisuju sve prevrtljivosti i nedaće života u rovu.

75

DVA BEKSTVA

I

Jedne večeri sredinom januara 1880. godine – ne sećam se tačnog datuma – nekolicina ruskih emi-granata koji žive u Ženevi sastala se na čajanki kod G.

Okupljanje je bilo prilično brojno – sedmoro ili osmoro ljudi – i prilično veselo, što nije baš čestslučaj sa druženjima emigranata. Naša prelepa domaćica Reveka G. je sedela za klavirom i na izuzetnolep i izražajan način izvodila repertoar sačinjen od nekoliko ukrajinskih pesama. Svi smo bili podutiskom muzike. Šale, smeha … Glavna tema razgovora bilo je bekstvo jednog našeg druga iz Sibira,za koje smo upravo tog dana saznali.

Kada su sve pojedinosti bekstva koje smo imali na raspolaganju bile prepričane, a sve opaske, ko-mentari, nagađanja i pretpostavke iscrpljeni, nastupilo je mrtvo i tupo zatišje, vreme kada se u Rusijiobično kaže: Дурак народился90 ili Тихий ангел пролетел91 – kako vam već po volji.

Pod utiskom razgovora o bekstvu našeg prijatelja na pamet mi je tada pala ideja da prisutnima,među kojima su bili Kropotkin i Bohanovski, predložim da razmenimo sopstvene priče o bekstvima.Skoro svako je imao svoje pustolovine, pa je bilo izgleda da veče bude zanimljivo. Predlog je prihvaćensa gromoglasnim odobravanjem.

Kropotkin se dugo nećkao, govoreći kako je toliko puta već morao da pripoveda o svom bekstvu damu je čestito dozlogrdilo. Ali, tako smo ga ugnjavili da je na kraju morao da popusti.

„Čvrsta namera da po svaku cenu pobegnem“, krenu on, „nije me napuštala od prvog dana hapšenja.No, ako na svetu postoji nešto nemoguće, onda je to pobeći iz Petropavlovske tvrđave. Krojio samplanove ili, bolje rečeno, gradio kule u vazduhu, znajući da su u pitanju tek pusti snovi. Prođoše takotri godine.“

Nakon ovog uvoda, Kropotkin je ispričao kako je početkom 1876. premešten u bolnicu Sv. Nikole,kako je ležao in extremis92 itd. Ne bih da se ponavljam zato što sam o tome već govorio u njegovojbiografiji. Prelazim stoga na najvažnije činjenice.

„Doktor mi je naložio izlaske u šetnju, pa su me svaki dan, negde oko jedan sat poslepodne izvodiliu veliko bolničko dvorište. Naoružani stražar me ni na sekundu nije ostavljao samog. Počeo sam dapažljivo zagledam okolinu, ne gubeći iz vida onu nametljivu misao o bekstvu.

Dvorište beše ogromno. Kapija, koju obično drže zatvorenom, tada je bila otvorena, zato što je u tovreme (bio je jul) bolnica dopremala drva za zimu. Kako je posao imao da potraje nedelju-dve, na ulaznisu postavili stražara, što je bila izuzetno srećna okolnost.

Šetao bih gore-dole u dnu dvorišta, tačno nasuprot ulazne kapije. Stražar je redovno dreždao ublizini, između mene i kapije. Ipak, s obzirom da sam se kretao sporije od kornjače, što, zna se, zdravogčoveka može da umori više od najbržeg trka, vojnik se poslužio sledećom smicalicom: hodao je linijomkoja je bila paralelna mojoj, ali pet koraka bliže kapiji. Time je mogao da svoju putanju produži zadeset koraka bez ikakve opasnosti po čuvanje pošto je na svakom od njenih krajeva ostajao na istomrastojanju od kapije kao i ja. Ta računica, koju je čuvar očigledno izveo odokativno, teoretski je bila

90Budala se rodi (prim. prev.)91Tihi anđeo prelete iznad nas (prim. prev.)92Na samrti (prim. prev.)

76

savršeno tačna. No, shvatio sam da bi u slučaju da obojica počnemo da trčimo vojnik instinktivnopokušao da me što pre zgrabi i baci se na mene, umesto da potrči pravo prema kapiji i preseče mi put.Time bi on opisao dve stranice trougla, dok bih ja prešao samo jednu.

Dakle, prednost je bila na mojoj strani. Računao sam da bih mogao da pri istoj brzini do kapijedotrčim pre stražara. Istini za volju, nadao sam se da ću biti i brži premda u to nisam bio siguran, sobzirom da me je bolest prilično iznurila.

„Kada bi me – nosio sam se mišlju – na kapiji čekala kočija u koju bi bilo lako uskočiti, onda bi mimožda i pošlo za rukom da pobegnem.“

Taman sam se kanio da svojim drugovima pošaljem pismo sa prvim skicama svog plana, kad mi odnjih stiže ceduljica u kojoj je pisalo da i sami imaju nešto slično na umu.

Otpočeli smo prepisku. Ne bih da opisujem sve planove i projekte koji su predlagani, a zatim iodbacivani – bilo ih je bezbroj! Ostalo je nekoliko nerešenih pitanja: da li će neko od naših ući udvorište, kao što je bilo predloga, koji bi na ovaj ili onaj način zaustavio stražara? Gde će stajati kočija:kod kapije ili na uglu bolnice, gde ne bi bila tako upadljiva? Hoće li tamo biti još koga osim kočijaša?

Predložio sam krajnje jednostavan i prirodan plan, koji je na kraju i prihvaćen. Niko neće ulazitiu dvorište. Kočija će me čekati kod same kapije, pošto sam se osećao i suviše iznemoglim da trčimdo ugla. Jedan od mojih bliskih prijatelja, Orest Vejmar, ponudio se da me sačeka i, bude li potrebno,pomogne mi da brže uskočim u kola, a pogotovo da se neposredno po bekstvu što pre presvučem,pošto ću biti primoran da bežim oskudno odeven.

U bolnici nam nisu davali ništa do ogromnog halata. Bila je to glomazna haljina, široka, neudobnai toliko dugačka da sam prilikom hodanja morao da njen zadnji deo držim u rukama. Ni na pamet minije padalo da bežim u takvoj odeći. Neophodno je bilo svući ga pre nego što pohitam prema kapiji, aliekspresno, pošto bi jedna jedina izgubljena sekunda mogla da upropasti sve. Nekoliko dana zaredomvežbao sam u svojoj ćeliji, tražeći najbolji način da izvedem tu operaciju.

Zaključio sam da bi za najoptimalniji način da se to izvede u što kraćem roku zadatak nužno bilopodeliti na tri osnovna poteza, kao što to rade vojnici pri rukovanju sa puškom – jen’, dva, tri.

Ostalo je ono najteže – izbor trenutka. To pitanje je zavisilo od stanja na ulicama kojima je trebaloda prođemo. Karavan kola natovarenih drvima, policijska patrola, kozak na konju – sve je to mogloda upropasti akciju, tim pre što su ulice kojima je planirano da se ide bile jako uske i krivudave. Dakle,trebalo je pažljivo nadgledati celokupnu dužinu puta i obavestiti me kada sve bude bilo čisto. S timciljem, na četiri različita punkta raspoređeni su stražari. Zadatak petog stražara bio je da mi, nakonšto primi signale od ostale četvorice, u odgovarajućem trenutku dâ odlučujući znak. Za tu smo svrhuizabrali crveni dečji balon na naduvavanje. Trebalo je da se izdigne iznad visokog zida bolnice, izakojeg je stajao stražar.

Moj je predlog bio da se unajmi i šesti stražar, čiji bi zadatak bio da čeka na izlazu jednog od sokačićazato što je, po nekim mojim proračunima, ta uličica bila toliko dugačka da bi nam kola koja uđu u njuu trenutku kada naša kočija bude pošla nesumnjivo preprečila put; ne bi uspela da se dokopaju krajadokle god mi ne budemo prešli svoju putanju od bolničke kapije do čela te uličice. Kako nismo imalidovoljno ljudi, od te smo ideje digli ruke.

Naznačenog dana izlazim vam ja u šetnju silno uzbuđen i pun nade. Gledam, zurim u dogovorenomesto na zidu iznad kojeg je trebalo da proleti crveni balon – ništa! Vreme za šetnju mi polako ističe– ništa! Šetnja se završava, a sa njom i sva moja nadanja. U tom stanju osetljivosti, koje je svojstvenosvim zatočenicima, iznosio sam sve mračnije i mračnije pretpostavke, uopšte ne sumnjajući da je sveotišlo k vragu.

Pokazalo se da je to bila čista besmislica. Nekom čudnom igrom slučaja naši nisu mogli da nađucrveni balon ni u Гостини двору, ni u jednom od dućana sa igračkama koje su stigli da obiđu to jutro.Svuda su se prodavali samo beli i plavi baloni, koje naša braća sasvim opravdano nisu htela da uzmu

77

– kada su u pitanju signali, ni u kom slučaju nisu dopuštene izmene, makar bile one i najtričavijeprirode. U žurbi su u trgovini robom od gutaperke93 kupili crvenu gumenu loptu i napunili je gasomkućne proizvodnje. Ali, balon je ispao tako rđavo da je, kada ga je stražar pustio sa uzice, umesto dase vine nebu međ’ oblake, jedino uspeo da se podigne na svega nekoliko aršina94 pre nego što će sesrušiti na zemlju, ne dospevši do vrha bolničkog zida. Razjareni stražar pokušao je da ga baci uvissvojim rukama – sa još manjim uspehom.

Upravo ovoj igri slučaja imam da zahvalim za tolike sate agonije, ali istovremeno i za svoje izbav-ljenje; naime, onog trenutka kada je balon bio pušten, kola sa drvima su ušla u naše dugačko sokače,u kojem nismo imali stražara. Nema sumnje da bi nam preprečila put i time sve upropastila.

Minu još izvestan period vremena za prepisku o neophodnim izmenama. Razume se, na izlazu izdugačkog sokačeta postavljen je novi stražar. No, to je zahtevalo promenu celokupnog plana, zatošto se ispostavilo da lice koje iza bolničkog zida čeka da mi uputi konačni znak nije bilo u pozicijida vidi znakove ostalih pet stražara. Zaključili smo da treba ili unajmiti pomoćne stražare za prostoprosleđivanje signala ili promeniti poslednji znak.

Izabrali smo potonje.Jedan od naših iznajmljuje sobu na trećem spratu zgrade prekoputa bolnice. Sa njenog prozora

ne samo da su se videla sva pet stražara, već i dvorište kojim sam šetao. Za davanje signala bila jezadužena violina, koju će naš drug zasvirati kada svi signali budu pozitivni, prekidajući muziku svakiput kada bi neki od njih bio nepovoljan. Ovakav način je imao još jednu prednost – neprekidno jeukazivao na pogodno vreme za bekstvo, ostavljajući meni izbor najoptimalnijeg trenutka.

Prvoga dana, kada je sve bilo spremno, a kočija čekala parkirana kod kapije, ja sam bio taj zbogkoga su prijatelji doživeli nekoliko neprijatnih trenutaka; zdravstveno stanje mi je bilo pogoršano iosećao sam se toliko slabim da se nisam usudio na pokušaj. Zato nisam ni bio izašao u šetnju, što jeneke nateralo da pomisle kako je policija počela da sumnja i uvela mi zabranu izlaska u dvorište.

Ozdravio sam nakon dva dana; bio sam rešen da iskoristim ovu pauzu koju mi je dala bolest.Sve je bilo spremno: privezao sam cipele, podrezao tu i tamo svoj halat kako bi ga se lakše oslobodio,

rečju – sve.Poveli su me u šetnju. Čim sam zakoračio u dvorište čuo sam zvuk violine. Muzika je trajala pet

minuta, ali nisam hteo da iskoristim tu prvu pogodnu priliku, zato što je u početku nadzor uvekinstinktivno malo jači. Tek! – violina utihnu: nakon dva minuta ulaze kola natovarena drvima. Violinaopet kreće.

Ovaj put odlučujem da iskoristim priliku. Pogledao sam u stražara: išao je svojom uobičajnom puta-njom na pet koraka između mene i kapije. Pogledao sam i u njegovo oružje: napunjeno je, znam to. Dali će pucati ili ne? Verovatno ne, pošto će, budući na tako maloj udaljenosti, pre gledati da me ščepa.Opasniji je bio njegov bajonet u slučaju da me na tom očajničkom putu bekstva ne izda snaga. Ali iza to sam bio spreman. Ostanem li u zatvoru, sigurno ću umreti. Sad ili nikad! – rekoh sebi. Uzimamsvoj halat: jedan! …

Odjednom violina prestade da svira.Kad se nisam srušio!Kroz jednu od uličica prošla je policijska patrola. Trenutak kasnije, violina se opet začu.Sad je čas!Stražar stiže do kraja svoje putanje. Hvatam svoj halat: jedan, dva, tri. Halat je svučen i brzinom

strele hitam ja ka izlazu. Vrisak i krici stražara iza mojih leđa. Kao što sam i predvideo, krenuo je

93Gutaperka (mal. guttah, percha) – kaučuku slična, ali neelastična guma sa Sumatre, koja omekša i postane elastična uvreloj vodi (prim. prev.)

94Stara ruska mera za dužinu ravna 0, 71 m (prim. prev.)

78

da me uhvati umesto da požuri prema kapiji i preseče mi put, čime mi je dao par koraka prednosti.Ipak, toliko sam bio iscrpljen da su naši, koji su sa zebnjom u srcu odozgo posmatrali tu mahnitu trku,kazivali kako je stražar bio na tri koraka od mene i da samo što me ne beše bocnuo bajonetom koji jebio metnuo preda sê. Ništa od toga nisam vam ja video. Čuo sam samo njegove neartikulisane krike,ali i vrisak radnika koji su istovarivali drva u dnu dvorišta.

Stižem do kapije gde ugledam neka kola, ali u prvi mah me obuze sumnja – jesu li to naši, poštou oficiru koji je sedeo u njima nisam mogao da prepoznam svog prijatelja. Udarim ja dlanom o dlankako bih ga naterao da se okrene, na veliko čuđenje prijatelja koji su posmatrali tu scenu i ovaj potezshvatili kao izliv radosti! Oficir se okreće, ja ga prepoznajem i već sledećeg trenutka etomene u kolima.Konji pojuriše kao vetar, a ja na svojim plećima osetih nikolajevski vojnički šinjel, koji je moj prijateljpripremio zajedno sa oficirskom šapkom.

U bolnici je potom, kako čujem, nastao veliki lom. Stražarski oficir je sa celokupnom stražom pohi-tao na vrisak mog stražara i, saznavši o čemu je reč, naposletku počeo da gubi glavu, čupa sebi kosui ponavlja:

– Gotov sam, gotov! Trčite, hvatajte ga, hvatajte!Međutim, nije bio u stanju da izda ni najobičniju naredbu. Jedan od naših, signalista – isti onaj

koji je svirao na violini, pohitao je dole i, prišavši oficiru, pridružio mu se u jadikovanju nad sudbi-nom, pitajući: Šta se desilo? Ko je pobegao? Kako? Kada? Gde? itd., dok je oficir, van sebe od očajanja,odgovarao na njegova pitanja i tako traćio dragoceno vreme.

Jedna starica dade užasan savet.

• Ih! – kazala je – Ta oni će vam krenuti zaobilaznim putem i izaći na Nevski. Jasno k’o dan!Vadite konje iz конке95, (kod bolničke kapije je stajala jedna) i presecite im put. Ma prosto k’opasulj!

Upravo smo tim putem i išli. Sreća naša te niko nije poslušao savet matore oštrokonđe.”

II

Kada je Kropotkin završio svoju priču, na red je došao Ivan Bohanovski96 zvani Kozak, zato što jekao rođeni Ukrajinac po svojoj hrabrosti, ničim nenarušivom hladnokrvnošću, ali i svojom ćutljivošćui zaista podsećao na drevne kozake iz te zemlje.

Svi se okretosmo prema njemu. Izvadio je iz usta svoju drvenu lulicu i kazao:

• Nema tu šta da se priča. Mihajlo97 je došao, pokupio nas i izveo – to mu dođe to.

• Ne, ne – okomiše se prisutni na njega – daj sve.

• Aa … Pa dobro, na dogovoreni dan je došao sa ključevima od naših ćelija-

• Ne, ne – eto vam njih ponovo. – Da čujemo sve. Ispričaj nam sve od početka.

95Tramvaj sa konjskom vučom (prim. prev.)96Ivan Vasiljevič Bohanovski (1848-1917); učesnik Čigirinške zavere. Pobegao je iz Kijevskog zatvora u leto 1878. godine,

zajedno sa Lavom Dejčim i Jakobom Stefanovičem (videti poglavlje Jakov Stefanovič kao i fusnotu o Čigirinškoj zaveri upoglavlju Terorizam)

97Mihajlo (Mihail Fjodorovič Frolenko; 1848-1938) – godine 1882. osuđen na smrtnu kaznu, kasnije preinačenu u doži-votnu robiju, koju je najpre izdržavao u Petropavlovskoj, a kasnije u Šliseljburškoj tvrđavi. Oslobođen 1905.

79

Kozak, uvidevši da mu nema spasa, uze svoju lulu, te stade da je puni polako, kao čovek koji sesprema na dalek put, zatim je zapali, isproba da vidi da li dobro vuče i razveza svoju priču, sa više rečinego što bi ih inače možda izgovorio za pola godine.

„Mihajlo je – poče on – u zatvor došao nekih dva meseca pre našeg bekstva. Nije bilo nimalo lakouvesti ga unutra. Najzad, uspelo mu je da ga prime u službu sa lažnim pasošem nekakvog seljaninaFomenka – najpre kao fizikalca, a onda i kao čuvara.

Ovde mu, uz posvećenost kojom je izvršavao svoje radne zadatke i besprekorno vladanje, polazi zarukom da stekne svu naklonost svojih nadređenih, pa je već kroz mesec dana bio unapređen u ključarajednog od hodnika u čijim su ćelijama ležali sitniji kriminalci.

Da bi pružio nedvosmislen dokaz svojih krasnih duševnih kvalifikacija, Mihajlo se po Stefanoviče-vom savetu jednog dana zaputio k svom upravniku sa prijavom protiv Stefanoviča, dok je ovaj za tovreme u svojoj ćeliji namerno pisao nekakvu besmislenu zabelešku.

– Vaša milosti – kazao je Mihajlo – imamo problem.– Koji? – prestravljeno će upravnik.– Politička pisanija.– A čija to? – pitao je upravnik.– Stefanoviča.– Pa neka piše čovek – kazao je upravnik, odmahnuvši rukom.Treba napomenuti da je u to vreme položaj kijevskih političkih zatočenika bio krajnje neobičan.

Teror, koji je u prvo vreme pokosio niže činovnike, ispunio je Kijev takvim paničnim strahom da sunam se svi redom, od državnog javnog tužioca do upravnika zatvora ulizivali, u strahu da ne buduubijeni na prvi naš znak. Eto zašto, saznavši da se pisanijem bavi niko drugi do Stefanovič, koga suse bojali više od svih, upravnik nije naložio pretres njegove ćelije. Međutim, od tog je dana Mihajloosvojio srce svog načelnika.

Ne želeći da nas, političke zatvorenike, razgnevi, upravnik je za ključara položio izvesnog Nikitu,čoveka izuzetnih osobina i dobrog k’o lebac. Opet, nužno je bilo rešiti ga se po svaku cenu, zato što bina njegovo upražnjeno mesto verovatno došao Mihajlo.

Opet, izdejstvovati Nikitino smenjivanje je bilo sve samo ne lak zadatak. Ta nam dobričina nikadanije učinila ništa nažao. Onda smo bezobrazno počeli da ga klevetamo za sve i svašta i tužili ga uprav-niku, koji ga je ni krivog ni dužnog grdio i pretio mu kaznom. A naš Nikita, umesto da se naljuti ipočini, kako smo se nadali, kakvu nesmotrenost, podnosio je sve ćutke, ponavljajući:

– Hrist je trpeo, trpeću i ja.Bili smo prosto u očaju. Na kraju se Valerian Osinski, spoljni organizator našeg bekstva, dosetio da

ode u krčmu u koju je Nikita često znao da zalazi i, kao slučajno se sprijateljivši s njim, kaže kako trebapisara u šećerani na selu. Uslovi su bili krajnje prihvatljivi i Nikita je progutao mamac. Dobivši svojeputne troškove i platu za mesec dana unapred, ostavio je službu u zatvoru – jer, nužno je bilo odmahotputovati. Jedno odlaganje, drugo, treće, i tako sve dok nismo izveli bekstvo. Tada mu je vraćen pasoš,sa porukom da se od njega ništa više ne traži. Zašto – naravno, neće imati poteškoća da i sam pogodi.

Kada je njegovo mesto oslobođeno, upravnik je došao k Stefanoviču i Dejču, s ciljem da prijateljskiporazgovaraju o Nikitinom nasledniku.

– Nije li Fomenko (Mihajlo) pravi čovek za to mesto?Stefanovič se namršti, procedivši kroz zube:– Špijunčina, reklo bi se.– Ma kak’i! Zlatan čovek – branio ga je njegov upravnik.Mihajlo je položen za ključara u odeljenju za političke zatvorenike.Najvažnije smo obavili, ali nije još sve bilo gotovo. Mihajlo nam je mogao otvoriti vrata naših ćelija,

ali kako da četvorica ljudi neopaženo izađu iz zatvora koji je pod vojnom stražom?

80

Opet, nismo smeli izgubiti ni sekundu. Mihajlov je položaj bio izuzetno opasan. Zatvor je bio dupkepun političkih osuđenika svih sorti i kategorija, od mladića koji su uhapšeni zbog najmanje sumnje doozbiljno kompromitovanih revolucionara. Bilo je tu ljudi svakojake fele, a mnogi su Mihajla poznavalis obzirom da su imali priliku da ga sretnu ranije. Razume se, nije bilo mesta strahu od otvorenogpotkazivanja; kao prekaljeni ilegalac, Mihajlo se kretao isključivo u krugu proverenih ljudi. Ipak, koje mogao da ga zaštiti od nezlonamernog brbljanja, naročito u tako pipkavoj situaciji?

Sedeli smo kao na žeravici.Nužno će biti da iskoristimo prvu pogodnu priliku koja nam se pruža zahvaljujući Mihajlu. Čovek

se nije čestito ni bio navikao na svoj novi posao, a mi smo već bili odredili noć za bekstvo.Najlakši način da se izađe iz zatvora bio je da se prerušimo u stražare koji se nakon završetka smene

vraćaju u svoju kasarnu. Mihajlo je za dvojicu od nas pripremio vojničke uniforme, ali druga dvojicaje trebalo da idu u svojoj civilnoj odeći. Na četvoro nas dolazila je samo jedna krivošija, pa ipak smobili odlučni da bekstvo više ne odgađamo.

Na zakazani dan uveče Mihajlo nam donosi uniforme. Presvukli smo se, a odeću koju smo ostavljaliposlagali tako da sutradan ujutru straža, provirivši kroz prozorčić, pomisli kako još uvek spavamo.

U ponoć nam stiže Mihajlo. Ali, javlja se neočekivana prepreka. Dežurni stražar, koji je u obavezida ostane budan celu noć, tog trenutka ulazi u naš hodnik, bez i najmanje želje da ode.

Tada Stefanovič, kao slučajno, iz ruku ispušta raskupusanu knjigu pravo u baštu. Pavši na zem-lju, listovi se razleteše kojekude, a Stefanovič se obrati Mihajlovu s molbom da ih neodložno pokupi.Mihajlo po nju posla dežurnog, i dok je ovaj skupljao rasute listove mi bešumno izlazimo iz ćelija ihitamo ka izlazu.

Na kraju hodnika u prizemlju čekao nas je užas u vidu konopca sa zvona za uzbunu koji visi saplafona. Prolazim ja tako po mrklom mraku pribijen uz sam zid kada se nehotice spotakoh o nešto.Ispruživši instinktivno ruke ispred sebe, osetim kako prstima nešto dodirujem, hvatam se za nj da nebih izgubio ravnotežu, kad odjednom glasna zvonjava krete da ispunjava celokupni zatvorski prostor.Bio je to konopac zvona za uzbunu!.. Užas, bruka, komičnost naše nesreće kao munja sinuše mi predočima. Bili smo ubeđeni da je sve propalo. Hodnik je već brujao od na brzinu probuđenih vojnika.Međutim,Mihajlo nije gubio prisebnost. Naredio nam je da se posakrivamo po ćoškovima, da bi potompožurio ka kordegardiji98 i objasnio kako je on sam slučajno zakačio konopac. Ubrzo je sve ponovoutihnulo. Ali, eto ti nove nevolje: s obzirom da smo se razbežali kud koji, malo je falilo da se nakonizlaska iz svojih skrovišta pogubimo po onom mraku. Mihajlo je dobar deo vremena potrošio jureći sjednog kraja prostorije na drugi kako bi nas sve ponovo okupio na jednu gomilu.

Napokon smo se ponovo postrojili u dva reda i krenuli dalje. Ostalo je, međutim, ono najteže: proćikroz zatvorsku kapiju pored stražara i portira. No, tu smo nekako bolje prošli. Na Mihajlov uzvik, por-tir nam daje ključ od kapije, a stražar koji je stajao u kućici nije obratio pažnju na naše nesvakidašnjeodelo, niti na nezgodno vreme našeg izlaska, pošto nova smena još uvek ne beše stigla.

Nismo stigli da pustimo ni nekoliko koraka kad odjednom ispod zemlje niče tamna figura sa oficir-skom šapkom na glavi. Ali, šinjel se raskopča, i pred nama se ukaza prelepo lice Valeriana Osinskog,koji nam, sav ozaren, pruži obe ruke. Čekao nas je sa taljigama, koje pohitaše ka obali Dnjepra; tamose talasala barka spremljena za dug put i opskrbljena svim mogućim potrepštinama.

Trenutak kasnije, eto nas kako plovimo posred široke reke, ciljajući prema jugu. Ta je naša plovidbapotrajalo oko nedelju dana. Noću bismo čamac izvlačili iz vode i kutali ga u žbunju koje je prekrivaloobale i odlazili na spavanje, pokušavajući da ugrabimo koji sat odmora. Danju bismo veslali iz sve

98Kordegardija (od fr. corps de garde) – stražara koja čuva ulaz u tvrđavu. Obično raspolaže ulazom i izlazom u neposred-noj blizini samih vrata, a često je bila osposobljena i za paljbu (kroz puškarnicu) iz njenog prostora pred ulazom u tvrđavu(prim. prev.)

81

snage, pritajeni u ševaru koji je optočavao Dnjepar ako bi se na horizontu slučajno ukazao dim paro-broda.

Po dolasku u Kremenčug zatičemo Valeriana Osinskog, koji je pristigao železnicom sa lažnim paso-šima i svim ostalim što je bilo potrebno.

Od njega smo saznali da je Kijev okrenut naopačke u potrazi za nama. Policija je izgleda bila uverenada se krijemo po gradu.

Kada je reč o zatvoru, u njemu je naše bekstvo otkriveno tek kasno ujutru. Videvši da je zajedno sanama nestao i Mihajlo, niko nije mogao da dokuči o čemu je reč. Poverenje koje je uspeo da ulije biloje toliko da su upravnik i svi službenici verovali da smo ga upravo ubili kako bismo pobegli, i svudasu uzaludno tražili njegov leš.

Tek nakon provere pasoša, koji se ispostavio kao falsifikat, svi su spoznali do tada nepojmljivu istinunašeg nestanka.

Upravnik je nekoliko dana šetao kao s uma sišavši, neprestano ponavljajući: А ларчик простооткрывался!99 …

Tim je rečima kozak završio svoju priču. Nakon njega su govorili drugi, ali kako su im pustolovineslabo zanimljive, a sa prostorom inače kuburimo, njihove ću priče preskočiti.

99A sve je bilo jednostavnije nego što je izgledalo! – citat iz basne I. A. Krilova „Kutijica“ (1807)

82

УКРЫВАТЕЛИ

Eto nas opet u Sankt Peterburgu. Dođoše teški dani. Policija mi je bila za petama, a već sam u dvanavrata menjao mesto prebivališta i pasoš.

Nisam, kako god, mogao da odem u provinciju zato što je trebalo da obavim zadatak koji nije bilomoguće ni na koga preneti. Osim toga, bilo mi je žao da napustim taj neobični grad, koji ispod smirenei hladne spoljašnjosti kuta živčan i uzburkan život.

Nadao sam se da će hajka, kojoj su s vremena na vreme izloženi gotovo svi ilegalci, postepenoizgubiti na intezitetu i da ću uspeti da sačekam kraj nevremena i sklonim se na sigurno bez potrebeda tražim pomoć od nekog укрыватель-a.

Ali, šta su to укрыватели?Укрыватели su bezbrojna klasa ljudi na svakojakim položajima – od aristokratije i raznoraznih

zverki do predstavnika niže birokratije, uključiv tu i službenike policije. Reč je o pristalicama revoluci-onarnih ideja koji iz ovog ili onog razloga ne uzimaju aktivno učešće u borbi, ali koriste svoj društvenipoložaj da u slučaju nužde kod sebe sakriju kako kompromitujuće ljude, tako i papire. Trebala bi micela jedna knjiga da detaljno opišem taj, u svojoj feli jedinstven i prilično raznolik svet, po svoj prilicidaleko šarolikiji od sveta sadašnjih revolucionara. Predstaviću samo neke od укрыватель-a koje samimao priliku da lično upoznam tih dana.

I

Baš sam ispijao svoj jutarnji čaj kad mi u sobu banu Dvornik. Nije u pitanju, naravno, bio praviдворник100, već jedan od najsimpatičnijih i najaktivnijih pripadnika našeg kružoka imoj veliki prijateljAleksandar Mihajlov101, koji je u šali dobio nadimak ovaj nadimak zato što se žestoko zalagao zapridržavanje svih pravila predostrožnosti koje nam propisuje statut.

– Šta je bilo? – upitah ga i ponudih šoljom čaja, znajući dobro da mi ne bi došao tek tako.– Prate te, čak i ovde – odgovori on. – Valja tome stati na kraj. Došao sam da te vodim na sigurno.Kao što sam i mislio. No, kako svako želi da ostane što je moguće duže na slobodi, nisam se predao

bez borbe i od svog sam gosta zatražio objašnjenje.Srkajući svoj čaj, on krenu da iznosi rezultate svojih špijunskih aktivnosti. Tu i tamo bihmu postavio

po koje pitanjce kako bih sebi stvorio realnu predstavu o stepenu opasnosti koja mi je pretila. Životrevolucionara je inače toliko pun opasnosti da bi nam, kada bi obraćali pažnju na svaku sitnicu, bilobolje da se odmah bacimo u Nevu. Istinu govoreći, ničeg posebnog ne beše u datom slučaju. Jeste,pratili su me, no sve se još uvek dalo dobro svršiti. Da mi je kojim slučajem umesto Dvornika došaoneko drugi, protestovao bih i verovatno uspeo da zadržim svoj stan na još neko vreme. Opet, Dvorniknije voleo da se šali, pa sam posle nekoliko uzaludnih pokušaja suprotstavljanja bio prinuđen dapodvijem rep.

– Gde ćeš me? – upitah.

100Domar, kućepazitelj (prim. prev.)101Aleksandar Dmitrijevič Mihajlov (1855-1884) – jedan od osnivača „Severne revolucionarno-narodnjačke grupe“, zem-

ljovoljac i član Izvršnog komiteta „Narodne volje“. Umro u Petropavlovskoj tvrđavi

83

– Kod „Bukefala“.Samo mi je još to trebalo. Duboko uzdahnuh na pomisao o nesretnoj sudbi koja mi se spremala.

Bukefal je bio izvesni Tarakanov102, jedan od savetnika ministra unutrašnjih poslova. Nadimak su munadenuli po konju Aleksandra Makedonskog, koji se – kao i naš prijatelj, bojao sopstvene senke.

Bio je plašljiv kao zec i strepeo je bukvalno od svega. Bojao se da priđe otvorenom prozoru u strahuod promaje; izbegavao je da prelazi Nevu čamcem zato što je strahovao da se ne udavi; nikada nijejeo ribu jer se plašio da se ne zagrcne; nije se ženio jer se bojao da ga žena ne prevari.

Ipak, kao veliki poklonik Černiševskog zdušno je podržavao revolucionarni pokret i, budući da jepoznavao mnoge revolucionare, drage je volje na sebe uzimao ulogu укрыватель-a; osim toga, nužnoje i to reći, bio je jedan od naših najpouzdanijih ljudi. Njegov društveni položaj, a još više njegova opštepoznata bojažljivost, koja ga je činila savršeno besprekornim – ni manje, a možda ni više od Cezarovežene103, pretvorila je njegov stan u savršeno bezbedno skrovište.

Tarakov je dobro znao da mu ne preti nikakva opasnost, ali to nije oslabilo njegovu naviku da uvekinsistira na najstrožijim merama predostrožnosti i svuda vidi špijune. Lako je pretpostaviti koliko jeprijatna bila sudbina onog ko se nađe pod starateljstvom dotičnoga argusa104.

Predložio sam Dvorniku da bi možda bilo bolje da sačekamo veče, kada odu uhode koje je primetiou blizini mog stana. Lakonski je odgovorio sa „Ne!“, dodavši kako za špijune on odgovara.

Nisam imao kud. Po završetku čajenisanja pristupili smo „čišćenju“ stana, to će reći uništavanju inajmanjeg parčenceta papira koje bi moglo koristiti policiji. Zatim sam pozvao gazdaricu i kazao jojkako na kratko idem na selo, te da ću joj pisati ako se pogodi da se tamo zadržim. Izašli smo.

Jedva da smo stigli da pustimo par koraka kada sam kraj jednog dućanana video dva mladića kakonetremice gledaju u robu u izlogu. Dvornik mi dade znak glavom u njihovom pravcu kao da želi dakaže „Eno ih!“, a zatim jedan i svojom bradom, što je imalo da znači „Tutanj!“.

Počela je jurnjava, događaj i suviše nezanimljiv da bi ga opisivali i odveć uobičajen u životu revo-lucionara da bi se njime baktali – naročito u društvu takvo prevejanog dobrovoljca kakav je bio mojpratilac.

Dvornik je, što se kaže, dobro ispekao zanat kada je u pitanju vojevanje sa policijom i uhodama.Na tom je polju baratao detaljnim podacima, dobivenim putem stalnog i neumornog izučavanja. Iz-najmivši stan prekoputa kuće načelnika tajne policije, dugo je vremena znao da po vasceli dan pratisve koji tamo ulaze i izlaze, te je tako po liku poznavao dobar deo prestoničkih špijuna. Brižljivo jeproučio njihovo držanje i klasifikovao ih po karakteru, načinu uhođenja itd. Bio je u stanju da o svemutome iznese najinteresantnije pojedinosti. Špijuna je umeo da prepozna na prvi pogled, vrlo često ponekim znacima koji i najoštrookijem posmatraču ostaju savršeno neprimetni, podsećajući na kuperov-skog crvenokošca u borbi sa neprijateljskim plemenom105. Povrh toga, Sankt Peterburg je poznavaokao svoj džep i znao je odreda sva dvorišta sa dva ulaza, koja su jedno vreme bila poseban predmetnjegovog izučavanja.

Nakon što smo prošli kroz nekoliko takvih dvorišta i prosmucali se kojekakvim zaobilaznim pute-vima – što peške, što kočijom – kroz nekih pola sata uspeli smo da „zametnemo trag“, to jest konačnouteknemo uhodama. Tek tada smo se stvarno zaputili Tarakanovu. Posle bezbroj svakojakih predos-

102Imena i neke druge pojedinosti iz ove priče promenjena su iz razumljivih razloga. (prim. Stepnjak-Kravčinski)103Po legendi, izreka „Cezarova žena mora biti besprekorna“ pripisuje se samog rimskom imperatoru, koji je time objasnio

zašto se razveo od svoje žene Pompeje, osumnjičene za činjenje raznih zlodela. (prim. prev.)104Argus je pastir sa sto očiju kome je ljubomorna Hera naredila da čuva Zevsovu ljubavnicu Iju, kćer boga reke Inaha,

pretvorenu u belu kobilu. Međutim, Hermes prerušen u pastira svira frulu Argusu dok ovaj ne zaspi i odseče mu glavu,nakon čega oslobađa Iju. (prim. prev.)

105Džejms Fenimor Kuper (1789-1851) – američki pisac iz prve polovine devetnaestog veka. Najveću slavu je stekao no-velom „Poslednji Mohikanac“ (prim. prev.)

84

trožnosti, znakova i signala, na koje je Dvornik bio slab, konačno se nađosmo u Tarakanovljevomstanu.

Tarakanov je bio punačak omanji muškarac oblog lica od nekih trideset pet godina. Očekivao nasje, s obzirom da su ga unapred obavestili o našem dolasku.

Lično nam je otvorio vrata i istog časa uveo u jednu od stražnjih soba. Bila je to suvišna mera pre-dostrožnosti pošto je bio sam samcat u svom stančiću, ali Tarakanov nije mogao bez predostrožnosti.

Pomalo smo se znali od ranije, tako da za upoznavanjem nije bilo potrebe. Prvo što nas je Tarakanovupitao bilo je da li nas je neko video dok smo se penjali stepeništem.

– Znate – dodade značajno – dole živi jedna devojka, garavuša sa buljavim očima, neka cvećarkaili modistkinja, bog bi ga znao. Uvek me gleda kada prolazim tuda. Uhoda, siguran sam.

Naš odrični odgovor naizgled ga je umirio; ipak, okrenuvši se prema meni sa ozbiljnim izrazom licaon izusti:

– U svakom slučaju, nema vam mrdanja. Danju možete zapasti za oko toj devojci, noću vrataru, ataj vam po svoj prilici radi za policiju. Opasno je. Ja ću vam doneti sve što treba.

Ponizno sam klimnuo glavom, tim pre što sam na sebi osetio preki Dvornikov pogled.Nakon što se moj pratioc udaljio, Tarakanov me otprati do sobe koju mi je bio namenio, u kojoj

zatekoh radni stočić, par knjiga iz političke ekonomije i divan koji je trebalo da mi posluži kao kauč.Tarakov je svoju kuvaricu otpustio nekoliko dana ranije; šaljivdžije su govorile kako je i nju osum-

njičio za špijuniranje. Ovaj je to poricao, tvrdeći kako su sve to budalaštine, te da je kuvaricu najuriojednostavno zato što ga je potkradala. U međuvremenu je rešio da ne unajmljuje drugu služavku, ahranu je naručivao iz obližnjeg restorana. Pridržavajući se svog uobičajnog rasporeda, uskoro je iza-šao iz stana, uz obećanje da će se vratiti pre mraka. Međutim, ulične svetiljke su već bile upaljene, aod njega ni traga ni glasa. Već sam počeo da se brinem kada se vrata najednom otvoriše i ispred menebanu on, živ i zdrav.

Srdačno sam ga dočekao, da bih mu potom ispričao za svoje bojazni.– Vidite, ja vam se nikada ne vraćam pravo kući – odgovori mi on – u strahu da me neko ne prati,

i zato uvek malo kružim. Naravno, danas sam zbog novonastalih okolnosti kružio malo više.Nisam mogao da se ne nasmejem na priznanje ovog čudaka dostojnog poštovanja. Po svojoj obaz-

rivosti, podsećao je na doktora koji se kljuka sopstvenim miksturama kako bi izlečio pacijenta.Celo veče smo proveli zajedno, razglabajući o svemu i svačemu. Na najmanji šušanj Tarakanov se

plašio i čuljio uši. Pokušavao sam da ga umirim govoreći kako nema ni govora o opasnosti.– Znate, dragoviću moj – odgovorio je iskreno – drukčije vas ne bih ni pozvao u goste, ali šta da

radim? Strah me je.Oko ponoći se rastadosmo. Čitavo vreme dok nisam zaspao slušao sam korake svog domaćina koji

je hodao gore-dole po sobi.Sutradan, nakon što je posle čaja otišao na posao, u posetu mi je došao Dvornik sa porukom da

napišem članak o jednom nedavnom događaju i doneo mi za to neophodne materijale, novine i knjige.Od srca sammu zahvalio – kako za posetu, tako i za dato mi zaduženje, i zamolio ga da po mogućnostiponovo navrati za dan-dva, uz obećanje da će posao do tada biti završen.106 Celo veče i dobar deo noćiproveo sam za stolom i vredno radio, slušajući kako se Tarakanov svako malo prevrće u svojoj postelji.

Izbi drugi, treći, četvrti sat po ponoći, a on jednako nije spavao. Kakav slučaj! Nije bilo šanse dasam ga uznemirio svojom bukom, pošto sam namerno navukao njegove sobne papuče. Takođe, nijemoglo da mu smeta ni svetlo, s obzirom da su vrata bila čvrsto zatvorena. Da nije bolestan? Na pametmi pade da je prethodnog dana izgledao prilično loše, ali tada na to nisam obraćao pažnju.

106„Nedavni događaj“ koji Kravčinski pominje jeste atentat na generala Mezencova, šefa Trećeg odeljenja. Plod njegovog„zadatka“ bila je proklamacija „Smrt za smrt“ koju možete pročitati u dodatku ovom izdanju (prim. prev.)

85

Ujutru me je probudila lupnjava posuđa koje je domaćin pripremao za čaj. Na brzinu sam se obukaoi ušao u kuhinju.

Jadničak je izgledao zaista očajno; sav je bio usukan, pobledeo, čak požuteo; oči su mu bile upale, alice snuždeno.

– Šta je s vama? – upitah ga.– Ništa.– Kako ništa? Ta pogledajte se u ogledalo: izgledate gore od mrtvaca. Niste zaspali do četiri sata.– Bolje recite – nisam spavao celu noć.– Tako dakle, bolesni ste.– Ne. Jednostavno ne mogu da spavam kada mi je neko u gostima.Sve mi je bilo jasno.– Od srca vam hvala – kazao sam, čvrsto mu stisnuvši ruku – ali ne želim da vas izlažem tolikim

patnjama; ja vas ovog časa napuštam.– Ne, ne, molim vas, nipošto. Da sam znao da ćete tako reagovati ne bih vam ni reč rekao. Morate

da ostanete kod mene. Sve su to gluposti.– Ali možete se ozbiljno razboleti.– Ne brinite. Prvo, mogu da spavam preko dana, a onda, još bolje, za noću mogu da uzmem nešto.Kasnije su mi rekli da je u slučajevima kada bi mu stanje postajalo neizdržljivo on i zaista uzimao

hloral107.Na tome smo i završili naš razgovor.Gledao sam ga sa pomešanim osećanjem čuđenja i dubokog uvažavanja. Taj je čovek u svojoj plaš-

ljivosti bio smešan, ali kako je samo zadivljujuće bilo njegovo samopožrtvovanje!Znao sam da su vrata njegovog stana uvek otvorena za sve koje snađe sudbina slična mojoj, a neke

od naših je znao da skriva i po nekoliko nedelja. Koliko je moralne hrabrosti moralo biti u tom čovekuda se svojevoljno izlaže takvoj torturi straha?

Kada je sutradan Dvornik došao po rukopis, saopštio sammu da ni za živu glavu više ne nameravamda ostanem tu i zamolio ga da mi čim pre nađe neko drugo skrovište.

Na moje veliko iznenađenje, Dvornik se bez većeg negodovanja saglasi s tim.– Danas sam video Serova – kazao je – baš je pitao za tebe. Ako hoćeš, razgovaraću sa njim. Izgleda

da je sada u izuzetno povoljnoj situaciji.Dobro da bolje biti ne može. Stvar je ubrzo bila sređena, a dva dana potom stigao je i potvrdni

odgovor od Serova.Tarakanovu sam rekao da na izvesno vrememoram poslom da otputujem iz Peterburga. Rastali smo

se kao najbolji prijatelji.– Do viđenja! Do viđenja! – ponavljao je na rastanku. – Srećan put! Čekam vas po povratku! Ne

zaboravite, uvek vam stojim na usluzi.Pod okriljem noći napustio sam njegov stan. Ovaj put mi niko nije bio u pratnji pošto sam dobro

znao adresu Serova, svog starog prijatelja.

107Hloral hidrat je hemijski reagens i prekusor, ali pre svega lek koji izaziva sedaciju ili hipnotički efekat. Otkriven jeputem hlorisanja etanola 1832. godine od strane Justusa fon Libiha, da bi zbog svojih sedativnih osobina posle 1869. ušao uširoku upotrebu. (prim. prev.)

86

II

U sobi okupanoj jarkom svetlošću, za velikim stolom na kojem je sijao veliki samovar iz kojeg jekuljala para, sedelo je nekoliko osoba – članovi porodice Serov i dva-tri bliska prijatelja. Namoj ulazakdomaćin mi pođe u susret i srdačno pruži obe ruke.

Boris Serov je bio čovek u godinama. Njegova duga gusta kosa bila je skoro potpuno seda. Ipak, nisusamo godine posrebrile tu lavovsku glavu, jer Serov tek što beše načeo petu deceniju života. Bio jeuključen u pokret još od prvih dana carovanja Aleksandra II. Negde oko 1861. godine, kao vojni lekarna službi u Kazanu, uzeo je aktivno učešće u vojnoj zaveri Ivanickog i Černjaka108 – toj izvanrednojepizodi iz života ruskog revolucionarnog pokreta, danas, nažalost, skoro potpuno zaboravljenoj odnovih naraštaja. Serovu, koji je nekim čudom uspeo da se spasi, bilo je suđeno da svojim očima gledanemilosrdni pokolj svih svojih drugova u režiji vlade. Ubrzo nakon toga dolazi u Sankt Peterburg. Sve-jedno, od tog je vremena neprestano na oku policije, koja mu je gotovo jednom godišnje vrši pretresstana. Desetak je puta hapšen i smeštavan u tvrđavu, ali je u zatvoru zadržavan na po svega par dana.Serov je bio stari lisac, i žandarmima nikada nije pošlo za rukom da nađu dokaze protiv njega. Istina,nije više bio aktivan učesnik u pokretu, pošto su godine stalnih pokušaja koji nikako da urode plo-dom ugasili u njemu ono što čini dušu svake revolucionarne aktivnosti – veru. Strasni zanos iz svojemladosti zamenio je razjedajućim skepticizmom – živom ranom ruske inteligencije, među kojom imatako malo zrelih ljudi, jer uglavnom srećete ili omladince ili starce. Opet, nikakav skepticizam nijemogao da iz srca Borisa Serova iščupa strasnu ljubav i neku vrstu obožavanja prema onima kojima seposrećilo da opstanu u borbenim redovima. To osećanje, pri njegovoj viteškoj i beskrajno odvažnojprirodi, teralo ga je da revolucionarima čini svakojake vrste usluga. Zahvaljujući svom višegodišnjemiskustvu savršeno je baratao tehnikama zavereništva. Umeo je da izvrsno organizuje prepisku, prona-lazi mesta za čuvanje zabranjene štampe, sakuplja priloge, pretplate i mesečne članarine. Postoji, pak,nešto u čemu je bio neprikosnoven –a to je nezahvalna i važna uloga укрыватель-a. Tu je ulogu us-pešno obavljao dugi niz godina, a čak je organizovao i malu večerinku u čast desetogodišnjice službena toj funkciji. Kao čovek koji je bio neustrašiv u punom smislu te reči, nikada ništa nije preuveličavao,niti je u plodovima nečije bujne mašte video realnu opasnost. Tamo, pak, gde je opasnost postojala,on je nije primećivao. Umeo je da izdaleka čuje bat žandarmskih koraka, a čak je, poput kakvog dobroobučenog lovačkog kera, znao da pronađe tragove njihovog boravka nakon što bi ovi već bili umakli.

Po držanju nekog prašinara koji visi na uglu ulice znao je da li može da računa na policijsku pratnjudo kuće ili ne. Na osnovu nekih jedva primetnih modulacija u glasu kućepazitelja ili po načinu na kojibi skidao svoju kapu pri susretu s njim, Serov je nepogrešivo znao da li je i o čemu ovaj razgovaraosa policijom. Po nekim tajanstvenim znacima mogao je da predvidi kada mu preti pretres stana.

Onaj koga bi uzeo pod svoje spavao je zato mirno kao jagnje. Da bih vam približio na kakvom jeglasu kao укрыватель bio, dovoljno će biti da kažem da su upravo kod njega bili smestili Veru Zasuliču vreme kada je nakon suđenja policija vršljala po celom gradu u potrazi za njom i kada je za partijuu neku ruku bilo pitanje časti da im je ne preda.

Sofija Perovskaja, njegova velika prijateljica, govorila je kako je, kada bi mu na prozoru ugledalasigurnosni znak, u njegov stan ulazila samouverenija od cara koji ulazi u svoj dvorac.

Takav je bio čovek kome sam sada išao pod starateljstvo.Pridruživši se društvu za stolom, provedoh vrlo ugodno veče, ali i celokupno vreme koje sam tamo

ostao. Njegov stan ne samo da je bio besprekorno bezbedno, već i krajnje prijatno utočište. Serov ni-kada nije izlagao čoveka bespotrebnim neprijatnostima koje znaju da budu toliko tegobne, a ponekad

108Napoleon Kazimir Ljudvigovič Ivanicki (1835-1864), Maksimilijan Andrejevič Černjak (1836-1865) – poljski oficiri, učes-nici Kazanske zavere iz 1863. godine (niz pokušaja ruskih i poljskih revolucionara da podignu seljačku bunu u SrednjemPovolžju s ciljem da se pomognu poljski ustanici); streljani

87

i jednostavno neizdržive. Danju bih obično radio u nekoj od stražnjih soba kako ne bih zapao za okonekom od slučajnih gostiju ili Serovljevih pacijenata; uveče sam znao da čak izlazim iz stana. Ipak,večeri bih češće provodio kod kuće, u krugu njegove porodice, čiji su ukras bile dve krasne devojke –njegove kćeri; za njih me je ubrzo vezalo izuzetno prisno prijateljstvo, toliko uobičajno za nas u Rusijii toliko prirodno u datoj situaciji, uzmemo li u obzir naše uloge – uloge štićenika i zaštitnica. Pa ipak,u toj sam kući proboravio svega nedelju dana.

Jednom prilikom, vrativši se kući za ručak, Serov me pozva, da bi onda sa osmehom na licu i uzlagano klimanje glave izustio svoje svakodnevno:

– Nešto smrdi!– Šta? Šta? – povikaše u glas dame.– Ništa još konkretno, ali – nešto smrdi!– Očekujete pretres ili šta? – upitah ja.– Kako da vam rečem – odgovori Serov zamišljeno, kao da istovremeno sa mnom nešto vaga. – Ne

očekujem pretres u skorije vreme, ali verovatno će ovih dana navratiti. U svakom slučaju, valjalo bida se sklonite odavde.

Nije imalo smisla prigovarati nešto – Serov je čovek koji zna šta govori.Nakon ručka je otišao da upozori naše, a već isto veče teška srca sam se oprostio od njegove gosto-

ljubive porodice, te u pratnji jednog prijatelja nastavio svoje putešestvije po gradu.Kroz nekoliko dana čuo sam da je zaista došlo do pretresa Serovljevog stana – „sanitarne inspekci-

je“, kako je inače nazivao te povremene upade policije; međutim, kako nisu uspeli da pronađu ništa,žandarmi su morali da odu praznih ruku.

III

Otilija Gustavovna Gorn je bila starica od sedamdesetak godina. Poreklo je vodila iz Danske i jakoje loše govorila ruski. U svakom slučaju, ni najmanje je se nisu ticala naša „nerešiva“ pitanja. Opet,bila je nihilistkinja, i ne samo to – bila je ljuta teroristkinja.

Istorija njenog preobraćenja u nihilizam toliko je jedinstvena da zaslužuje da se o njoj kaže koja rečviše.

Još kao devojka, Otilija Gustavovna se sa prvim mužem seli u Rigu109, gde ubrzo ostaje udovica.Nakon izvesnog vremena venčava se sa jednim Rusom i prelazi u Sankt Peterburg, gde joj novopečenimuž dobija službu pri policiji. Nema sumnje da bi ovde ona mirno dočekala svoju starost, nijedanputčak niti ne pomislivši na nihilizam, terorizam itd. da danska princeza Dagmara nije igrom slučajapostala žena ruskog prestolonaslednika.

Ma koliko to bilo čudno, upravo je ova okolnost gurnula Otiliju Gustavovnu u redove nezadovoljnih.Evo kako je to izgledalo.

Kao Dankinja i žena prilično sklona fantaziranju, skovala je ambiciozni plan da svom suprugu pri-ušti neku od mnogobrojnih službi na dvoru nove princeze. Da bi ovu svoju zamisao sprovela u delo,Otilija Gustavovna je otišla lično danskom konzulu, tražeći od njega da iskoristi svoj uticaj i pomognenjenom suprugu, a sve na osnovu činjenice da joj je prvi muž pola veka ranije bio liferant ili neki nižidvorski činovnik u Kopenhagenu.

Kako se i dalo očekivati, konzul joj je jednostavno pokazao vrata. Ali Otilija Gustavovna se nijetako lako odricala ideja koje joj jednom padnu na pamet. Nakon izvesnog vremena ona opet odlaziu poslanstvo sa identičnim dosadnim zahtevom. Ovaj put, pak, konzul je bio toliko neučtiv da joj segrohotom nasmeja pravo u lice.

109Glavni grad Letonije, smešten na ušću reke Daugave u Baltičko more. (prim. prev.)

88

Takva smrtna uvreda izazvala je u vatrenom srcu Otilije Gustavovne osećanje nepomirljive mržnjeprema zlosrećnom konzulu.

Ipak, kako mu vratiti za ovo poniženje? Nažalost, nije joj preostalo ništa drugo do da u najdubljimmajdanima duše čuva svoje osvetničke planove, bez ikakve nade da će ih jednog dana ostvariti. Takoje sebe izjedala godinu za godinom.

U međuvremenu se javlja revolucionarni pokret, a prve terorističke akcije kao grom udaraju poumu srećnih Rusa.

Vatrenoj starici tada sinu jedna izvanredna ideja.„Eto šta meni treba“, ponavljala je sebi iz dana u dan, da bi konačno počela da gori od bezgraničnog

entuzijazma koji je osećala prema nihilistima. Može biti da se nadala da će, počev od Trepova, Me-zencova i Kropotkina, jednog dana na red doći i njen smrtni neprijatelj, po svoj prilici najveća huljabelosvetska, danski konzul; a možda se jednostavno omraza prema predstavniku viših slojeva proširilana sve njemu ravne. Teško je odgonetnuti psihologiju razdražljive sedamdesetogodišnjakinje. Jednoje ipak bilo sigurno – Otilija Gustavovna je postala ljuta teroristkinja.

Otilija se bavila izdavanjem nameštenih soba, prvenstveno studentima, koji su gotovo redom ma-nje ili više bili „pristalice“, ako ne i pravi članovi partije. Isprva su se podsmevali nekako zadocnelompolitičkom žaru svoje gazdarice. Ipak, malo-pomalo i počeli su da je uzimaju za ozbiljno. Prilikom pre-metačina, kojih nije pošteđen nijedan studentski stan, Otilija Gustavovna je ispoljavala nesvakidašnjuhrabrost i dovitljivost. Pred samim je nosom policije odnosila razna kompromitujuća dokumenta, pi-sma ili knjige, koristeći činjenicu da je zahvaljujući svojim poodmaklim godinama bila stavljena izvansvakih sumnji policije. Na saslušavanjima se uvek držala sa takvom taktičnošću i opreznošću da je toza svaku pohvalu.

Preko studenata je upoznala nekolicinu pripadnika organizacije, a svoju revolucionarnu karije-ru započela je čuvanjem zabranjene literature, zavereničke prepiske itd., da bi konačno postalaукрыватель-ka ilegalnog sveta. Moglo joj se bezuslovno verovati, pošto je bila oličenje poštenja iobazrivosti – što nije jedanput dokazala.

Sve te crte i zanimljivosti iz njene biografije ispričao mi je pratilac dok smo zajedno bazali presto-ničkim ulicama, hitajući prema kućici Otilije Gustavovne na Kamenoostrovskom prospektu.

Domaćica nas je već čekala. Bila je to visoka, stamena žena energičnog, maltene vojničkog držanja,kojoj po izgledu ne bi dali više od 55-60 godina.

Iako se prvi put srećemo, dočekala me je raširenih ruku, kao rođaka koji se vraća nakon dugogodsustva.

Istog se časa na stolu stvori samovar sa poslužavnikom punim svakojakih kiflica i kolača. Pokazalami je moju sobu, u kojoj sam imao bukvalno sve što bi mi moglo trebati za udoban boravak.

Za čajem je Otilija pokazala živo zanimanje za dvojicu, trojicu mojih prijatelja, koji su imali tu srećuda ranije uživaju u njenom gostoprimstvu. Očigledno da je, upoznavši se lično sa teroristima – kojimase u početku divila samo iz daleka, te ljude zavolela materinskom nežnošću. Uzgred budi rečeno, nijeimala dece. Opet, sva snaga njene privrženosti bila je usredređena na one koji su joj u tom trenutkubili povereni na čuvanje. Silne sam muke imao da je ubedim da me ne gnjavi za svaku sitnicu. Ipak,bila je rešena da me po svaku cenu upozna sa svojim mužem.

Starac se već bio svukao i ležao je u svojoj postelji, ali Otilija Gustavovna mu zapovedi da ustane.Nakon nekoliko minuta ušao je zbunjen u moju sobu, na brzinu ogrnut u poderani halat i u iznošenimsobnim papučama.

Sa skrušenim, blagim osmejkom koji je titrao na njegovom krezubom licu pružio mi je ruku, klima-jući svojom sitnom ćelavom glavom.

Starac je živeo u potpunoj pokornosti prema svojoj strašnoj ženi.– Ako treba – reče Otilija, zaiskrivši očima – sutra ga šaljem u policiju po informacije.

89

Starina je, osmehujući se, nastavio da klima glavom.Energična je Otilija i njega privolela nihilizmu.Kod te sam dobre žene sačekao kraj nevremena i policiju koja je, progoneći druge, na mene napokon

zaboravila, nakon čega sam ponovo mogao da izronim na slobodu, pod drugim imenom i u drugomdelu grada.

90

TAJNA ŠTAMPARIJA

Osnovati tajnu štampariju, omogućiti slobodumisli koja prkosi despotizmu, posedovati tako moćnosredstvo kao što je štamparska presa – bila je to strasna želja svih organizacija, čim bi one osetile dasu u stanju da postignu nešto ozbiljnije.

Još 1860. godine, sa pojavom prvih tajnih društava koja su za cilj imala podizanje seljačke revolucije,poput „Zemlje i slobode“ i „Mlade Rusije“110, srećemo klice nečega nalik na štampariju koje bi opstajalesvega nekoliko nedelja.

Jasno, inostrana slobodna štampa toga doba, čak i na čelu sa piscem kao što je Hercen, nije zadovo-ljavala potrebe partije koja je delovala u Rusiji.

Za poslednjih deset ili petnaest godina, od kako je pokret dostigao dotle neviđene razmere i snagu,sve je očiglednija bila manjkavost nezavisnih štamparija koje su radile u Švajcarskoj i Londonu, a po-treba za domaćom ilegalnom štampom, koja bi u trenutku mogla ispratiti sve aktuelne teme, postajalaje sve neodložnija.

Upravo su iz tog razloga revolucionarne organizacije, koje su brzo smenjivale jedna drugu, težileda poseduju sopstvenu štampariju.

No, ispostavilo se da je nad pokušajima takve vrste visila kakva zla kob: svi su oni bili kratkog daha.Policija je otkrivala štamparije čim bi ove uspele da objave neki znak svog postojanja.

Tako se, recimo, štamparija karakozovaca održala svega nekoliko meseci. Nečajevci su takođe po-sedovali svoju štamparsku mašinu, ali su bili prinuđeni da je sve vreme drže negde zakopanom, svedok policija nakon sloma organizacije mašinu nije iznela na svetlost dana. Štamparija „dolgušinaca“zaplenjena je posle dva prva i jedina proglasa. „Čajkovci“ su takođe ne jednom pokušali da pokrenuštampariju i čak su nabavili slova i odličnu presu. Opet, nije im se dalo da se bace i na posao, pa jekompletna štamparska oprema pet godina neupotrebljena tavorila na tavanu.

Zaista, poteškoće sa kojima je skopčano osnivanje tajne štamparije u državi u kojoj se prati svakikorak pokazale su se nesavladivim, jer se one tiču same prirode štamparskog posla. Možemo kritiknjige, časopise, ljude; ali kako sakriti štamparsku presu, kada ona samu sebe otkriva, najpre bučnimi složenim načinom rada koji zahteva pregršt ljudi, a onda i stalnim dovoženjem i odvoženjem hrpepapira – što čistog, što štampanog.

Posle mnogobrojnih pokušaja, koji su redom nizali žestoke poraze, svi su u osnivanju tajne štampa-rije videli delo koje ne samo da je teško izvodljivo, već i potpuno nemoguće, praznu uobrazilju kojačak vodi besciljnom arčenju novca i snage. Ideja o tajnoj štampariji definitivno je odbačena. „Ozbiljni“ljudi prosto više nisu hteli da čuju za to.

Našao se, međutim, sanjar, maštar koji se ni po koju cenu nije mirio sa ovom opštepriznatom idejomi koji je strasno dokazivao da je čak i u Sankt Peterburgu moguće pokrenuti štampariju, te da će bašon biti taj koji će je organizovati, ukoliko mu samo budu omogućena sva neophodna sredstva.

Taj sanjar je bio Litvanac Aron Zundelevič111, rodom iz Vilnjusa, sin sitnog jevrejskog dućandžije.

110„Zemlja i sloboda“ – revolucionarno društvo aktivno u periodu 1861-1864; „Mlada Rusija“ – po svemu sudeći, moskov-ski revolucionarni studentski kružok s početka šezdesetih godina XIX veka, osnovan od strane P. G. Zajčnevskog, autoraproklamacije „Mlada Rusija“

111Aron Isakovič Zundelevič (ok. 1854-1923) – zemljovoljac; od 1879. član Izvršnog komiteta „Narodne volje“; osuđen nadoživotnu robiju

91

U organizaciji kojoj je pripadao (kasnije nazvanoj „Zemlja i sloboda“), njegovi planovi ismejavanisu kao prosti fantazmi nepopravljivog optimiste.

Ali, tiha voda breg roni. Uz ogromne napore Zundelevič uspeva da savlada nepoverenje prijateljai za ostvarivanje svoje zamisli napibirči oko 4 000 rubalja. S tim novcem on odlazi u inostranstvo,tamo kupuje i u Peterburg doprema svu neophodnu opremu, da bi konačno, savladavši tehniku poslai prenevši je na još četiri svoja prijatelja, uspeo da sa njima 1877. godine pokrene prvu tajnu štamparijuu Sankt Peterburgu koja je redovno radila i izdavala brošure iole zamašnijeg tiraža, a kasnije i manjenovine112.

Plan Zundeleviča bio je toliko jednostavan, prirodan i mudro osmišljen da čitave četiri godine, upr-kos upornom traganju, policija nije mogla ući u trag štampariji, koja je ipak, na kraju, otkrivenazahvaljujući glupoj slučajnosti: pomešavši prezimena, žandarmi su se greškom pojavili baš u stanu ukojem su bile smeštene narodnovoljske štamparske prese.

Ipak, led je probijen. Za slomom jedne nicale su druge štamparije, osnovane upravo po datom obras-cu, a koje su radile bez prekida.

Od tog se vremena iz nekih nepoznatih skrovišta povremeno širi moćan glas, koji se pronosi odjednog do drugogmora celomdužinomRusije, zaglušujući bojažljivo čavrljanje licemera i divlje vapajelaskavaca. I radosno trepere, čuvši ga, srca boraca, i drhti despot iza zidova svog neosvojivog zamka;čuje on da se na njega sprema velika sila, pred kojom će mu se raspršiti legije i rušiti tvrđave – snagaslobodne misli, snaga ljubavi i nesebične predanosti dobrobiti naroda.

Ova sila, naoružana ognjem i dinamitom, juriša u krvav boj koji će biti okončan tek slomom des-potizma. I u tom slavnom boju, tajna štamparija bila je znamenje oko kojeg je vođena najžešća bitkai ka kojem su bili usmereni zabrinuti pogledi boraca. Dok se taj barjak slobodne misli vijorio, dok ganikakvi napori neprijatelja nisu mogli istrgnuti iz ruku njegovih zaštitnika, niko nije klanjao duhomi jadikovao nad sudbinom partije, čak i nakon žestokih poraza.

Ali, kako objasniti čudesnu činjenicu postojanja tajnih štamparija gotovo pred samim nosom poli-cije u državi kao što je Rusija? To se objašnjava isključivo odanošću poslu onih koji se time bave, alii izvanrednom brigom s kojom su preduzimane i najsitnije mere predostrožnosti kako bi štamparijabila zaštićena od svake opasnosti.

Niko nije zalazio tuda; niko, osim onih kojima je to bilo neophodno, nije čak ni znao gde se onanalazi. Opreznost je bila tolika da ne samo članovi organizacije kojoj je pripadala, nego čak ni urednici isaradnici nisu znali njenu tačnu lokaciju. Obično bi samo jedna osoba znala tajnu, a zatim uspostavljalaveze sa drugima, gledajući da se kad god je to moguće izbegnu lične posete.

U vreme kada sam bio član redakcije časopisa „Zemlja i sloboda“, ta uloga je pripadala meni. Komu-nikaciju sa štamparijom smo održavali preko neutralnih punktova, birajući uvek one najbezbednije.Tamo sam ostavljao rukopise, uzimao korekture i zakazivao vreme i mesto sledećeg susreta. U slučajunečeg nepredviđenog ili kada bi se lični kontakti iz nekog razloga prekidali, slao bih običnu razgled-nicu, naznačavajući u njoj na dogovoreni način vreme sledećeg viđenja.

Samo jedanput mi se desilo da boravim u samoj štampariji, a evo i kojim dobrom.Beše to tridesetog novembra, baš na dan kada je trebalo da izađe prvenac našeg časopisa. Izjutra k

meni dođe Aleksandar Mihajlov i saopšti da je, otišavši po zadatku u kuću Troščanskog, umalo upaou zasedu policije, te da se spasao isključivo zahvaljujući svojoj pronicljivosti i spretnosti: dok ga ječopor policajaca vičući pratio u stopu, i on sam poče da viče pokazujući rukom napred: „Lopov! Drž’tega!“ – čime je zbunio i narod i policajce pored kojih je morao da utekne.

112Misli se na časopis Начало („Početak“)

92

Goreo sam od želje da u časopisu objavim članak o tome, prvenstveno da bih izvrgao ruglu tadašnjeggradonačelnika Zurova, koji se kleo da u Peterburgu ne postoji štamparija, jer bi je u tom slučaju onzasigurno otkrio.

Upravo sam taj povod iskoristio da razgledam našu štampariju i upoznam se sa slovoslagačima kojime još davno beoše pozvali u svoj brlog.

Štamparija se nalazila u Nikolajevskoj ulici, na par koraka od Nevskog prospekta. Uspeo sam dase uz sve moguće mere predostrožnosti dokopam stana i pozvonim ugovorenim načinom. Vrata miotvora Marija Krilova i ja ulazim sa strahopoštovanjem vernika koji prelazi prag hrama.

U štampariji je radilo četvoro njih: dva muškarca i dve žene.Marija Krilova113, gazdarica stana, bila je sa svojih četrdeset pet jedan od najstarijih i najzaslužnijih

članova partije. Suđeno joj je još po predmetu Karakozova i bila je prognana u jednu od severnih guber-nija. Godine 1874. uspeva da pobegne iz izgnanstva. Od tog doba ona postaje „ilegalac“, ne prekidajućirad u korist revolucije na svim mogućim položajima sve do 1880, kada je hapse u čornoperedeljskojštampariji – sa oružjem u rukama, kao što i priliči vojniku na svom položaju. Tako je šesnaest godinazaredom opstajala u redovima revolucionara, neumorno obavljajući najskromnije i u isto vreme najo-pasnije zadatke. Radila je u svim štamparijama, počev od prve, i bila jedna od najboljih slovoslagača,bez obzira na to što usled progresivne kratkovidosti gotovo ništa nije videla.

Vasilij Buh114, generalski sin i senatorski nećak, bio je kod Krilove na stanu. Imao je pasoš službenikanekog ministarstva i svakodnevno je u dogovoreno vreme izlazio iz kuće sa džinovskom torbom podmiškom, u kojoj bi odnosio primerke časopisa i donosio čist papir za štampu. Bio je to mladić od oko26-27 godina, bledunjav, prefinjenog aristokratskog izgleda, do te mere ćutljiv da ponekad po čitavdan nije otvarao usta. Time je i zavredio ulogu posrednika između štamparije i spoljnog sveta.

Prezime trećeg žitelja stana ostalo je tajna115. Već pune tri godine bio je član partije, uživajući opštuljubav i uvažavanje; njegovo ime, kako god, niko nije znao – onaj ko ga je uveo u organizaciju jeumro, a svi ostali su ga zvali jednostavno Птица, nadimkom koji mu je nadenut zbog glasa. Kada jenakon očajničke četvoročasovne borbe štamparija „Narodne volje“, u kojoj je radio, bila prinuđena dapopusti pred vojskom koja je provalili u stan, presudio je sebi hicem iz pištolja. Kao što je živeo bezimena, tako je bezimeno i u grob otišao.

Njegov položaj u štampariji bio je bezmalo najnezahvalniji. Stvar je u tome što iz mera predostrož-nosti on uopšte nije bio prijavljen u policiji, zato što je svaki prijavljeni pasoš, bio makar i najvernijeodrađen, predstavljao izlišnu opasnost. Iz tog je razloga on neprekidno morao da se skriva i da po ceodan ne pomalja nos iz stana, da slučajno ne zapadne za oko kućepazitelja. Uopšte, svi koji su radili utajnim štamparijama prekidali su gotovo svaki kontakt sa spoljnim svetom i živeli životom pustinjaka.No, ubogi je Птица sebe osudiо na položaj pravog zatočenika, zauvek zarobljenog u četiri zida. Bio jeto još sasvim mlad čovek, od 22-23 godine, visokog rasta, mršav, ispijena lica uokvirenog premenovi-ma duge modrikastocrne kose, koja je još više naglašavala njegovo mrtvačko bledilo – rezultat dugoglišavanja svežeg vazduha i dnevne svetlosti i neprekidnog života u atmosferi ispunjenoj otrovnomprljavštinom olova. Žive su mu ostale još jedino oči, krupne i crne, kao u gazele, blistave i beskrajnoprijatne i setne. Bolovao je od jektike i to znao, ali ipak nije hteo da napusti svoj položaj, zato što gakao iskusnog slovoslagača niko nije mogao zameniti.

Četvrti slovoslagač je bila devojka koja se izdavala za služavku Krilove. Zaboravio sam joj prezi-me116. Ljupka plavuša od 18 ili 19 godina, plavih očiju, osoba za koju biste mogli reći da je izuzetno

113Marija Konstantinovna Krilova (1842-1916) – 1881. prognana u guberniju Irkutsk114Nikolaj Konstantinovič Buh (1853 – umr. posle 1934) – zemljovoljac, zatim član Izvršnog komiteta „Narodne volje“.

Uhapšen 1880. godine i osuđen na petnaest godina teškog rada u rudniku. Vasilij mu je bilo ilegalno ime115Bio je to Sergej Nikolajevič Lubkin (1854-1880)116Marija Vasiljevna Grjaznova (1858 – umr. posle 1934)

93

lepa da ne beše tog bolnog, mučnog nervnog naprezanja koje joj nikad nije silazilo sa bledog lica. Bilaje živo oličenje neprekidnih muka koje očekuju svakog ko se malo duže zadrži u ovom prokletommestu, u kojem im svakog sata i svakog minuta preti smrt.

Nakon uobičajenih pozdrava objasnio sam im cilj svoje posete i upitao ih da li je u časopisu mogućeobjaviti članak o jutrošnjoj anegdoti s Mihajlovim. Odgovorili su mi da jeste, i svima se moj predlogjako svideo. Istog trenutka bacili smo se na posao. Prelom teksta je već bio urađen i bilo je potreb-no nešto izbaciti kako bi napravili mesta za moj članak, koji sam na parčencetu hartije napisao nalicu mesta. Sproveli su me kroz sve sobe i objasnili mi princip rada štamparije. Sam mehanizam bioje krajnje jednostavan: nekoliko sanduka sa raznim slovima, mali cilindar, sveže izliven iz nekakveželatinaste mase koja veoma podseća na tutkal i slatkastog je mirisa; veliki, težak cilindar, pokrivensuknom koji služi za štampu; nekoliko umrljanih četki i sunđera u korpi; dve-tri tegle mastila za štam-pu. Sve je bilo raspoređeno na takav način da bi se za četvrt časa moglo skupiti u veliki orman koji jestajao u uglu.

Objasnili su mi tehniku štamparskog posla i govorili o nekim sitnim smicalicama kojima su pri-begavali kako bi odvratili sumnju kućepazitelja, koji je u stan svakodnevno donosio vodu, drva itd.Osnovno pravilo glasilo je – ne skrivati se, koliko god je to moguće, već naprotiv, pokazivati ceo stanšto češće. Slovoslagači su koristili svaki povod da ga puste unutra, naravno, prethodno uklonivši svešto je bilo sumnjivo. Kada povod nije postojao, izmislili bi ga. Tako na primer, dugo nisu mogli da na-đu izgovor pod kojim bi ga dovukli u neku od stražnjih soba. Na kraju je Krilova otišla kućepaziteljui požalila se da je tuda protrčao pacov kojeg je nužno ubiti. Čovek je došao; naravno, nije bilo ničeg,ali zadatak je obavljen: sada je on boravio u svim sobama i mogao bi posvedočiti da nigde nije videoništa sumnjivo. Jednom mesečno u stan su obavezno dolazili glancači parketa.

Slovoslagači su se šalili i smejali prisećajući se svojih podvala.Dubokome je ražalostio takav prizor. Nehotice sam uporedio njihov način života sa našim i postideo

se. Celokupna naša aktivnost po svetlu dana, u uzavreloj atmosferi borbe, u krugu drugova i prijatelja,nije li to bio praznik u poređenju sa robijaškim bitisanjem na koje su ovi ljudi osudili sebe, životom usvom turobnom, mračnom brlogu?

Rastali smo se. Polako se spuštam niz stepenice i izlazim na ulicu, uzrujan, uznemiren. U glavi mise tiskaše najoprečnije misli. Razmišljao sam o tim ljudima, o revolucionarnoj borbi radi koje su sebezgranično žrtvovali, o našoj partiji.

Odjednom me ozari misao koja mi razjasni moju uznemirenost. Nisu li upravo ti samopožrtvovaniljudi istinski predstavnici naše partije? Ta štamparija, nije li ona živo ovaploćenje celokupne revo-lucionarne borbe u Rusiji? Osećaj suprotstavljen onome koji me je dotad gušio obuze mi srce. Ne,nepobedivi smo, pomislih, dok ne presuši majdan tog skromnog, anonimnog, najvećeg od svih juna-štava; nepobedivi smo dok imamo takve ljude.

94

PUT U SANKT PETERBURG

UVOD

Glasna i neprekidna lupnjava na vratima podiže me iz postelje.Šta bi to moglo biti? Da sam u Rusiji, prvo što bi mi palo na pamet jeste da je došla policija. Ali,

nalazio sam se u Švajcarskoj; dakle, sa te strane nikakve opasnosti nije bilo.– Qui est là?117 – upitah na francuskom.– Ja sam – odgovori na ruskom dobro poznati glas. – Otvaraj smesta.Upalio sam sveću, s obzirom da je još uvek bio mrak, i na brzinu se obukao. Srce mi stegoše rđave

slutnje.Par nedelja ranije, jedan od mojih najbližih drugova118, ozbiljno umešan u poslednji pokušaj aten-

tata na cara, nakon kratkotrajnog boravka u inostranstvu otisnuo se nazad put Rusije. Već nekolikodana sa zebnjom smo iščekivali vesti o njegovom prelasku preko granice.

Užasan predosećaj, koji nikako da formulišem čak ni samom sebi, prođe mi kroz glavu. Na brzinusam nabacio odeću i otvorio vrata. U sobu silovito uđe Andrej, ne skidajući šešir, čak se i ne rukujućisa mnom.

– Nikolaj je uhapšen – izusti odmah skrhanim glasom i sruči se na stolicu.Nikolaj nam je bio zajednički prijatelj. Nekoliko trenutaka sam upornim, ukočenim pogledom po-

smatrao svog gosta, kao da ne razumem šta mi govori. Zatim sam u sebi ponovio te dve užasne reči,spočetka mehanički, jedva čujno, kao eho, a onda – sa užasnom razgovetnošću koja para dušu.

Obojica smo ćutali.Kao da nas je nešto hladno, neumitno i zlokobno opkolilo sa svih strana, ispunilo celu sobu, celo-

kupni prostor i prodrlo u samu srž našeg bića, ledeći nam krv i parališući misao.Beše to avet smrti.Opet, očajanjem se stvari ne mogu popraviti. Pre svega, trebalo je proveriti da li je sve izgubljeno

ili se nešto još uvek da učiniti.Krenuh da se raspitujem za detalje. Po svoj prilici, Nikolaj je uhapšen na granici i, što je još gore,

od njegovog je hapšenja već proteklo četiri dana: umesto da nas o ovom nemilom događaju obavestitelegramom, štedljivi krijumčar je poslao obično pismo.

 - Gde je to pismo? – upitah Andreja.– Kod Vladimira119. Samo što je stigao i čeka vas kod mene. Pokret!Izađosmo.Napolju tek što beše svitalo, a sunce je na istoku svojim slabašnim svetlommilo puste ulice usnuloga

grada. Ćutke i pokunjeni, grabili smo napred, udubljeni svako u svoje mračne misli. Vladimir nas jeveć čekao. Bili smo prijatelji, ali se odavno nismo videli. Tužan je bio povod našeg sadašnjeg susreta.Ni prijateljskog pozdrava, ni pitanja, ni osmeha. Nemi i uozbiljeni pružismo jedan drugome ruku, kaošto se pozdravljaju ljudi u kući pokojnika.

117Ko je? (fr.)118Nikolaj Morozov, navodno umro u Šliseljburškoj tvrđavi (prim. Stepnjak-Kravčinski)119Vladimir Iljič Joheljson (1855-1937) – etnograf, istraživač severnih naroda (Jukagira, Aleuta i Korjaka). Za učešće u

narodnovoljskom pokretu uhapšen 1885. godine i prognan u Jakutiju

95

Vladimir je uzeo i naglas pročitao krijumčarevo pismo. Nikolaj je uhapšen na pruskoj granici, kodVeržbolova, gde je privremeno zadržan u zatvoru. Niko ne zna šta se desilo posle toga, pošto je upla-šeni krijumčar iz momenta klisnuo u Nemačku, a dalje vesti koje su stizale od njega bile su krajnjekonfuzne: u početku se mislilo da je Nikolaj uhapšen kao dezerter, ali kasnije su se pronele glasine dase u celu priču umešala policija, što je već mirisalo na politiku.

Kada je reč o samom hapšenju, samo je jedno bilo izvesno – krijumčar je bio savršeno nedužan. Upismu je na sve moguće načine dokazivao svoju nevinost i, izrazivši svoje žaljenje, zatražio da muse hitno pošalje novac koji mu sleduje. Do hapšenja je očigledno došlo usled neopreznosti samogNikolaja: proboravivši ceo dan na tavanu neke kuće, on konačno nije više mogao da izdrži i izašao jeu šetnju. Bio je to neoprostiv, detinjast javašluk.

– Kakva glupost, kakva lakomislenost – povikah. – Izaći na sokak u nekoj selendri, gde se svakinovajlija istog časa primeti. Razonođivati se u takvom trenutku! Danas svaka budala prelazi granicu.Kao da je namerno navukao sebi omču oko vrata. Trideset pet mu je godina, a takva gluperda daispadne! Ako, tako mu i treba … Pa nek’ se sledeći put razmeće!

Gušio sam se od gneva, a istovremeno do krvi sebi grizao usne ne bih li prigušio jecaj.Andrej je kao pokošen tugom sedeo za stolom, maltene ležeći na njemu, oslonjen celim telom na

desni lakat. Njegova dugačka figura, pod slabašnim i treperavim plamenom sveće, izgledala je beži-votno.

Stao sam ispred njega.– I? Šta nam je sada činiti? – odjednom me upita.Samo što sam hteo da mu postavim to isto pitanje. Bez odgovora, brzo mu okretoh leđa i nanovo

počeh da špartam gore-dole po sobi.„Šta nam je sada činiti?“ – pitao sam se. Šta učiniti u takvoj beznadežnoj situaciji? Računajući i Vla-

dimirovo putovanje, od hapšenja je moralo proći pet dana. Dokopati se odatle do ruske granice uzelobi još tri dana. A za to vreme policija je sto puta mogla otkriti Nikolajev pravi identitet i sprovesti gauz snažnu pratnju do Sankt Peterburga. Situacija je bezizlazna! Ali, ko bi ga znao?Možda su ga ostaviliu Veržbolovu ili tu negde. Tako je glupo pao da će ga možda uzeti za kakvog nedužnog nitkovčića. Aline, to ne može biti. Do nas su stigle izvesne glasine da je policija nekoga čekala iza granice. Situacijaje beznadežna! I šta sada preduzeti?

– Treba poslati Rinu120 – izustih konačno sa uzdahom. – Ako je još uvek moguće nešto učiniti, ondato može samo ona.

– Da, da, pošalji Rinu – povika Andrej, a zračak nade kao da mu ozari mrtvački belo lice.– Da, treba poslati Rinu – strasno se složi Vladimir. – Ako još uvek nije sve izgubljeno, jedino ona

može nešto da učini.Rina je bila Poljakinja, kći jednog od mnogobrojnih mučenika palih za slobodu svoje nesretne do-

movine. Odrasla je u jednom pograničnom mestašcu, čija je jedina privredna grana bilo švercovanje.Otišla je u Sankt Peterburg na školovanje, gde se upoznaje sa socijalističkim idejama i priključujerevolucionarnom pokretu, tada još u začetku, da bi ubrzo zauzela posebno mesto u organizaciji: kakose tada govorilo, „držala je granicu“, to će reći održavala komunikaciju između Rusije i inostranstva,gde je u to vreme štampana gotovo celokupna ruska revolucionarna literatura.

Njeno poreklo i praktična žica, tipična za Poljakinje, zajedno sa osobenim izoštrenim njuhom idovitljivošću, činili su je ne samo krajnje podesnom osobom za odnose sa krijumčarima, već su jojmeđu njima doneli i svojevrsnu reputaciju.

120Ana Mihajlovna Apštajn (1843-1895), „Rina“; učesnica revolucionarnog pokreta, supruga D. A. Klemenca i prijateljicaS. M. Kravčinskog; upravo je po njenim beleškama i napisano poglavlje „Put u Sankt Peterburg“ (prim. prev.)

96

Govorila je – što u zbilji, što u šali, da na granici može da učini više od samog gubernatora; i toje bila istina, zato što je tamo moguće kupiti sve i svakoga, od graničara i carinika do predstavnikagradske uprave i administracije. Trebalo je samo znati kako s njima.

Sa okončanjem propagandnog perioda i nastupom krvave epohe terora, Rina prekida aktivno učešćeu pokretu, sumnjičava u pogledu uspešnosti primene takvih borbenih sredstava. Napustila je zemlju,upisala studije u Parizu, da bi se kasnije, usled narušenog zdravlja, nastanila u Švajcarskoj.

Uputio sam se k njoj, zamolivši svoje prijatelje da sačekaju da se vratim.Čim sam pozvonio izašla je služavka, s obzirom da se već bilo razdanilo, a ljudi u Švajcarskoj rano

ustaju.– Gospođica spava – reče ona.– Da, znam, ali radi se o tome što joj je stigao jedan rođak, koga bi bila voljna da što pre vidi –

uzvratih, držeći po ruskom običaju strance podalje od svake vrste „zavere“.Prišavši vratima njene sobe, glasno pokucah.– Moram hitno da razgovaram sa vama – izustih na ruskom.– Odmah, odmah – začu se pomalo zabrinut Rinin glas.Kroz pet minuta Rina je izašla, ne postigavši čak ni da načini pramenove svoje predivne duge kose,

crne kao gavran.– O čemu se radi? – upita ona, uzrujano uperivši u mene svoje krupne plave oči.Objasnio sam joj u par reči šta se desilo.Uprkos njenoj tamnoputosti, bilo je očigledno da je pobledela na tu fatalnu vest. Ne izgovorivši niti

jednu reč, sagnula je glavu. Sva njena sitna, gotovo dečja figura kao da je u tom trenutku izražavalabezgraničnu žalost.

Odlučio sam da je ne prekidam u ćutanju i sačekam dok sama ne progovori.– Da smo o tome bili obavešteni na vreme – poče ona konačno šapatom, kao da govori sama sebi –

možda bi sve još uvek moglo biti sređeno, ali ovako …– Ko zna – prigovorih. – Možda ga još uvek drže na granici.Sumnjičavo zavrte glavom.– U svakom slučaju – nastavio sam – moramo pokušati. Došao sam da vas zamolim da pođete tamo.Rina je i dalje stajala ćutke i nepomično, kao da moje reči ne dopiru do nje ili je se savršeno ne tiču.

Nije čak podigla ni svoje dugačke trepavice, koje su joj u potpunosti prekrivale oči, a pogled joj je biouperen u pod.

– Ah, što je do mene – progovori konačno šapatom – naravno, poći ću, premda …Stresla se i stala da pitanje razmatra sa praktične tačke gledišta. Saglasili smo se da je stvar s te

strane stajala jako loše. Ali, ipak je priznala i da moramo pokušati. Za pet minuta sve je bilo sređeno.Par sati kasnije, Rina je, sa par stotina franaka koje je navrat-nanos sakupila među prijateljima, već

hitala brzim vozom ka ruskoj granici, noseći sa sobom sva naša nadanja.Kao što je i predvidela, pokušaj nije urodio plodom. Po dolasku na granicu, najpre je dva danamorala

da protraći u potrazi za našim krijumčarem, od koga je jedino i bilo moguće dobiti tačne informacije.Ovaj se krio, otezao, te konačno i kidnuo u Ameriku, odnevši sa sobom novac koji smo mu poslali zaslučaj da iskrsnu neki nepredviđeni troškovi.

Na vest o tome, Rina je sama prešla granicu, bez ikakvog određenog plana, izloživši se time izuzetnovelikoj opasnosti, a sve s ciljem da se ne izgubi ni minut vremena. Kao za maler, nekoliko dana pretoga Nikolaj je prebačen iz Veržbolova. Prepoznali su ga i najpre sproveli do obližnjeg gubernijskoggrada, a zatim i u Sankt Peterburg.

Onda Rina odlučuje da produži za prestonicu, delimično da još nešto pokuša kako bi oslobodilaNikolaja, ali prvenstveno iz proste želje da poseti taj grad i vidi se sa starim prijateljima, kad je većispalo da im bude tako blizu.

97

Stigla je tamo nekoliko dana pre Prvog marta i provela tri nedelje u pravom paklu, kakvim je Peter-burg postao nakon ubistva Aleksandra II.

Kada sam rešio da na papir stavim ove priče, sinula mi je ideja da bi bilo prilično zanimljivo da impridružim i njene uspomene na te dane. Obavestio sam je pismom o toj nameri.

Pristala je, naglašavajući kako više nije učesnik pokreta i ne raspolaže nikakvim spisateljskim is-kustvom. „Ali – dodala je – preneću ti sve što sam videla, onako kako je bilo. Na tebi је da odaberešono što ti odgovara.“

Pročitao sam njena pisma i našao da su izuzetno zanimljiva, gotovo u svakom pogledu. Činjenicada ih je pisala osoba koja nije pripadala borbenoj organizaciji dodatno je uvećala njihovu vrednost,dajući im karakter objektivnosti.

Kada je reč o književnoj strani njene priče, jedino što sam uradio bilo je da ovim pismima dam oblik,pošto ih je zajedno sa dodacima i objašnjenjima koje sam joj tražio bilo poprilično. Istina, na nekimsammestimamorao damalčice proširim priču, ali ne toliko bitno, možda nekih pedeset redova ukupno.Njihovo stavljanje u fusnote predstavljalo bi pravu pedanteriju, a inače se odnose na sporedne likovei izvesne stvari koje bi strancu bile nerazumljive. Želeo sam da zadržim reči same autorke čak i unekim njenim opštim razmatranjima (peto poglavlje, koji se odnosi na rusku omladinu) kako ne bihpropastio ovaj dokument, čija je originalnost upravo ono što ga i čini zanimljivim.

Kada govorimo o scenama u kojima se pojavljuju naši velikomučenici, nisam se usudio da izmenimni jednu jedinu reč – bilo bi to svetogrđe.

I

„Po dolasku u Sankt Peterburg – počinje Rina svoje pripovedanje – odmah se dajem u potragu zajednom svojom zemljakinjom i starom drugaricom, Dubrovinom. Znala sam da nije aktivna u pokretu;ali, takođe samnačula da drži nešto nalik na revolucionarni salon, štomi je ulilo nadu da ću od njemoćida dobijem sve neophodne informacije i potražimOlgu121, Nikolajevu ženu koja je u to vreme boravilau prestonici. Međutim,mojim nadanjima nije bilo suđeno da se ostvare. Dubrovinami je saopštila kakoje istina da je s vremena na vreme poseti neko od terorista, ali da o Olgi ne zna apsolutno ništa.

Kao neko ko je odavno napustio Peterburg, računala sam da život revolucionara u zadnje vrememora biti užasan. Dubrovina je, naprotiv, tvrdila da, iako situacija posle svakog novog atentata naneko vreme postaje nesnosna, nevreme prođe i sve iznova stupa u svakodnevnu kolotečinu. ’Sada jena snazi – zaključila je – savršeno zatišje.’

Jedan od većih problema sa kojim sam se suočila bio je nedostatak pasoša. Ali Dubrovina je tvrdilada su to gluposti i da će mi sasvim lepo biti i bez njega.

U međuvremenu, trebalo je pronaći Olgu – nimalo lak zadatak, s obzirom da revolucionari brižnokutaju svoje adrese. Neko mi je pričao da je tako, recimo, izvesni D. bio prinuđen da, u želji da pronađeprijatelja koji je, kao i on, živeo u Peterburgu, zapuca u Kijev ne bi li tamo doznao njegovu adresu.

Morala sam da dobrano proskitam gradom i obiđem razne osobe za koje sam pretpostavljala daznaju nešto o Olgi. Ipak, sve je bilo uzalud.

Prođoše tako dva dana. Bukvalno nisam više bila pametna šta mi je činiti. Ali Dubrovina, koja jeodlično poznavala narav i običaje radikalnog sveta, savetovala me je da ne očajavam i uzdam se ubožju volju.

Stvar je u tome što se među revolucionarima sve novosti, bile one makar i najbezazlenije, šire neve-rovatnom brzinom. Iz tog razloga, Dubrovina je bila uverena da će se vest o mom dolasku iz Švajcarskebrzo proširiti, te da će se, saznavši za to, Olga dosetiti ko me je poslao i sama postarati da me pronađe.

121Olga Spiridonovna Ljubatovič, glavna junakinja Stepnjakove „Nihilistkinje“ (prim. prev.)

98

Tako je i bilo.Trećeg dana po mom dolasku, veselo smo po ručku sa Dubrovinom i jednom njenom prijateljicom

čavrljale o koječemu, kada se iznenada otvoriše vrata i na njima se pojavi ’Fakir’ – isti onaj koji seu četiri navrata bezmalo nije otrovao raznim napicima koje je iz znatiželje isprobavao na sebi – izagonetno kazao, obraćajući se meni:

– Moram sa vama da prošetam. Hoćete li mi učiniti to zadovoljstvo da budem vaš kavaljer?Ove je reči izgovorio sa tako svečanim izrazom lica da svi prasnuše u smeh. On je, pak, pun nepo-

ljuljane ozbiljnosti, strpljivo zakopčavao svoje rukavice. Njegova visoka, suvonjava figura štrčala jepravo kao kolac.

Praćena opštim smehom, ustala sam i uzela ga pod ruku, pokazujući kako ću na korzou glumitiotmenu damu. Fakir se čak niti ne osmehnu. Dostojanstven kao i pre, ćelave glave pomalo zabačeneunazad, bronzanog čela bez obrva i izuzetno mršav, podsećao je ili na viteza tužna lika ili na kakvogindijskog idola.

Nije bilo nikakve potrebe da mi kaže kuda idemo. Znala sam da je prijatelj Olge i Nikolaja, kojiga je voleo zbog odlučnog karaktera, iako se često podsmevao njegovoj prenaglašenoj sklonosti kapredostrožnostima. Prošetavši nekih dvesta metara ruku pod ruku, uzeli smo kočiju za Peski122. Čekaonas je dalek put. Povrh toga, kljuse nas je vuklo na jedvite jade i činilo se da nikada nećemo stići.

– Ah, kako je to daleko – obratih se svome saputniku.– Da – složi se on – a pritom, obratite pažnju, sada se krećemo u suprotnom pravcu od krajnje tačke

našeg putovanja.Ozbiljno sam se razbesnela zbog takvog traćenja vremena, saopštavajući da želim da idem pravo k

Olgi; ali moj vodič beše neumoljiv.Kada smo dospeli na odredište, opet smo malo pešačili, nakon čega uzimamo drugi fijaker, koji nas

poveze u pravcu Tehnološkog fakulteta.Nismo čestito stigli ni da izađemo, a našeg je kočijaša uzeo nekakav oficir – okolnost koja je silno

uznemirila mog kavaljera. Na trotoaru je stajalo dvoje prosjačeta – dečak i devojčica od nekih osamgodina. Dečica su bila tako slatka da sam se nehotice zaustavila kod njih.

– Daj kopejku, gospođo – povikaše deca, ispruženih ruku. Potapšala sam ih po obrazu i dala im pokopejku.

– Kažite mi zašto to radite – reče Fakir uznemirenim glasom, nakon što smo otišli od njih. – Zarne znate ko su oni? Na stotine je takvih odrpanaca koji rade za policiju. Samo se pretvaraju da suprosjaci, a zapravo se bave špijuniranjem.

Nasmejala sam se. Bilo bi uzalud prigovarati mu. Nastavili smo naše putešestvije još dobrih satvremena, pošto su na ulicama već počeli da pale svetiljke, kada napokon stigosmo do kuće u kojoj meje čekala Olga.

Jadna žena je izgledala užasno. Jedva sam je prepoznala: toliko je pobledela, smršala i, generalno gle-dano, promenila se. Htela sam da sa njom porazgovaram o Nikolaju, ali nismo bile same. Malo-pomaloi soba u kojoj smo sedele poče da se puni ljudima. Većina onih koji su dolazili nosili su bluze i uobi-čajene studentske pledove. Ubrzo je ušla gazdarica, prelepa mlada brineta i, odvojivši Olgu na stranu,saopštila joj kako je soba te večeri bila rezervisana za studentski zbor.123 Ponudila nas je da ostane-mo, ali nije nam bilo do sastančenja. Ipak, nisam mogla a da ne izrazim svoje čuđenje i istovremenozadovoljstvo što se nakon čitavog niza atentata u prestonici živelo relativno slobodno.

122Istorijski deo u srcu Sankt Peterburga smešten između Neve, Nevskog i Ligovskog prospekta. Naziv je dobio po prirodizemljišta (prim. prev.)

123Videti poglavlje o Dmitriju Lizogubu (prim. Stepnjak-Kravčinski)

99

– Da – odgovori Olga. – Narod se raspustio, a to je jako loše; znate kako, dok grom ne opali – seljakse ne prekrsti.

Predloženo nam je da siđemo u prizemlje, gde je još bilo slobodnih soba. Upravo smo tamo i pro-vele ostatak večeri, razmenjujući priče o svojim pokušajima. Obavestila sam Olgu o nastojanjima ipustolovinama koje sam doživela na granici. Ona je meni pričala o svemu što je uspela da učini uPeterburgu. U suštini, urađeno je malo toga i situacija je po mom mišljenju bila beznadežna. Ali Olgase nije slagala sa mnom; još uvek je gajila nadu.

II

Sutradan sam se kod Dubrovine po prvi put srela sa Gesjom Geljfman. Ono što me je više od svegazapanjilo na njenom licu bio je izraz beskrajnog mučenja oko ustiju i u očima. No, tek što smo se upoz-nale, a ona sa zanosom krenu da mi pripoveda o ’akcijama’, o tendencijama raznih revolucionarnihgrupa, o ’Crvenom krstu’124 itd.

Često sam je nakon toga viđala. Na mene je ostavila utisak izuzetno iskrene, jednostavne i skromneosobe, žene koja je svim srcem bila posvećena revoluciji, premda bez trunke inicijative.

Njen muž, Kolotkevič, uhapšen je nekoliko dana pre mog dolaska. Bez obzira na stravičnu tugukoja ju je ophrvavala i koja joj se protiv volje očitavala na licu, u očima i glasu, ona je sve vreme bilazaokupljena poslovima partije, pomažući svakome ko bi joj se obratio bilo kojim povodom. Dubrovinai svi koji su je poznavali govorili su kako je njena dobrota bezgranična.

Kao da nije imala ni minut vremena da se malo posveti i sebi i svojoj tragediji.Sećam se kada je jednom prilikom Dubrovinoj predala ceduljicu namenjenu Skripačevoj, koja je

održavala redovan kontakt sa jednim žandarmom preko kojeg je doturala pisma zarobljenicima u Pe-tropavlovskoj tvrđavi. Kako je bezgranično setno zvučao njen glas, uprkos svim njenim nastojanjimada savlada svoju uznemirenost, kada je zamolila Dubrovinu da tu ceduljicu preda Kolotkeviču, takođezatočenom u tvrđavi!

Na nesreću, kontakt sa tvrđavom je prekinut, pa pismo nije moglo da stigne do primaoca.Gesja Geljfman je često boravila kod Dubrovine, i svi ukućani, uključujući i staramajku, voleli su

je kao rod rođeni. Bila je izuzetno stidljiva. Koliko su je samo puta pozivali da dođe da ruča ili makarnešto prezalogaji, a ona ih uvek odbijala. Retko se kad dešavalo da prihvati šolju čaja, iako je, ubeđenasam, ne jednom dolazila k nama mrtva gladna – kako je bila do guše u ’poslovima’, često nije imalakad da se iskrade iz kuće i nešto pregrize.

Tokom svojih beskrajnih lutanja u potrazi sa prenoćištem bila sam u prilici da posetim mnoge do-move. Gesju su svuda znali, a omladina je o njoj govorila sa dužnim poštovanjem. Redovno je bilaau courant125 sa svim novostima u revolucionarnom svetu, koje toliko interesuju društvo, a pogotovomladež. Džepovi i velika kožna tašna, od koje se nikad nije odvajala, uvek su bili do ruba puni prokla-macija Izvršnog komiteta, primeraka ’Narodne volje’, ulaznica za balove, koncerte, predstave i lutrije idruge dobrotvorne događaje čiji je prihod namenjen bilo prognanima i uhapšenima, bilo finansiranjuilegalne literature. Gesja je bila hodajući adresar i mogla vam je ugovoriti sastanak sa bilo kojim odviđenijih terorista.

Jednommi je rekla kako je Sofija Perovskaja, koju sam poznavala već nekoliko godina, izrazila željuda se vidi sa mnom. Nameravala je da sama dođe k meni, ali u tome ju je sprečila bolest.

124„Crveni krst“ (politički) – društvo za pomoć političkim zatvorenicima i prognanima, organizacija nastala na temeljuilegalnih kružoka 1881. godine, posle suđenja „Narodnoj volji“; kasnije međupartijska organizacija, subvencionisana sred-stvima inteligencije koja je saosećala sa revolucionarima. Između 1882. i 1884. delovala je i jedna ćelija u inostranstvu,organizovana od strane P. Lavrova i V. Zasulič. (prim. prev.)

125Upoznata, u toku, informisana (prim. prev.)

100

III

Perovsku sam prvi put srela kod Olenjina, starog prijatelja koji je službovao u jednom ministarstvu.Bleda kao krpa, jedva je vukla noge; kako je ušla u sobu, tako se ispružila na divanu. Došla je po svojaprimanja, koja je Olenjin skupljao među prijateljima: suma je bila zaista skromna – ukupno stotinakrubalja mesečno. Na nesreću, novac još uvek nije bio uplaćen, tako da joj Olenjin nije mogao datiništa. Ja sam u džepu imala sto rubalja, koje je trebalo da prosledim jednoj osobi koja za nekolikodana stiže u Sankt Peterburg. Predložila sam Perovskoj da joj ih posudim na par dana, ne sumnjajućida u takvom zdravstvenom stanju i u to doba dana – već je bilo oko jedanaest uveče, niko ne bi tražionovac bez krajnje potrebe.

Ali Perovskaja odbi moj predlog, pojasnivši kako nije sigurna da će biti u stanju da mi novac vratiu tako kratkom roku. U međuvremenu, rekla nam je da je i poslednju kopejku spiskala na vozikanjepo gradu, primorana da stalno menja kočije zbog špijuna koji joj je bio za petama. Dodala je da nijesavim sigurna da li joj je uspelo da zametne tragove, te da je policija svakog časa može potražiti kodOlenjina.

Nužno je bilo da se skloni što pre. Celokupni sadržaj naših novčanika istresli smo u njen novčanik.Što se tiče Olenjina, bio je to stari lisac i stan mu je bio savršeno ’čist’, ali ja sam u džepu imala svežanjnajnovijeg broja ’Narodne volje’. Da novine ne bi morali da bacamo u peć, Perovskaja ih je ponela sasobom, kazavši da je njoj svejedno ako je uhapse sa svim tim materijalom.

Brzo je izašla, ali mi je na odlasku rekla kako bi volela da se vidimo, ukoliko bude bila ’živa’.Ugovorile smo mesto i vreme; ali nje tamo ne beše, što me je strašno uplašilo, jer sam istog trena

pomislila da je uhapšena. Međutim, idućeg dana su me umirili: Perovskaja jeste bila ’živa’, ali nijemogla da izlazi iz kuće usled teške bolesti.

Sve se to odigralo dva-tri dana pre Prvog (trinaestog) marta. Kako sam kasnije saznala, dan prenašeg susreta kod Olenjina uhapšen je Željabov …

Prvog marta ujutru – beše nedelja – uputih se k jednoj prijateljici u Gatčinu, koja je, za razliku odsada, u to vreme bila jedna od najmirnijih varošica u celoj Rusiji.126

Prve vesti o dešavanjima u Peterburgu primile smo u ponedeljak ujutru od sobarice. Oko jedanpopodne došao je lokalni pop, saopštavajući da je i on načuo nešto o tome od seljaka koji su se vraćaliiz prestonice. Još uvek nije bilo nikakve zvanične potvrde. Uveče je došla Nađina starija sestra sačitavom hrpom novina.

Nema potrebe da opisujem kako smo se tada osećali. Nađi je čak i pozlilo.Onda su nastupili istinski užasni dani, dani nesnosnih sumnji, nepoverenja, straha. Kao da se zbio

smak sveta. Svaki novi broj novina donosio je vesti o novim otkrićima policije i novim strogostimaprema nihilistima. Onda se čulo za samoubistvo nepoznatog čoveka u Ćeljožnoj127. I svakodnevnahapšenja, hapšenja bez konca – što pojedinaca, što čitavih gomila ljudi.

Kako ući u taj pakao na zemlji? Kako ostati u Gatčini mučen neizvesnošću? Na kraju nisam izdržalai vratila sam se u Sankt Peterburg. Bio je četvrtak.

Grad je, sav u žalosti, ostavljao neopisivo težak i mučan utisak. Kuće, balkoni, prozori, ulične sve-tiljke – sve je bilo ogrnuto u crne i bele trake. Zaputila sam se pravo k Dubrovinoj.

126U Gatčini se nakon smrti Aleksandra II nastanio Aleksandar III, prestrašen terorom revolucionarnih narodnjaka. UPredgovoru za rusko izdanje Manifesta Komunističke partije, Marks i Engels Aleksandra III nazivaju „ratnim zarobljenikomrevolucije sa prebivalištem u Gatčini“

127U ulici Ćeljožnaja (Тележная улица) u Sankt Peterburgu bila je smeštena narodnovoljačka radionica za spravljanjedinamita. U njoj se drugog marta 1881. godine za vreme pokušaja hapšenja upucao Nikolaj Aleksejevič Sabljin (1849-1881),aktivni učesnik u pripremi atentata na Aleksandra II

101

Cela porodica je bila na okupu, a na svim licima isti panični strah. Kada me ugleda, Dubrovinavrisnu od straha. Ni ostali nisu izgledali ništa bolje.

– Vrag da te nosi! Zašto nisi ostala u Gatčini? Zašto si došla? Zar ne znaš da me traže? Gde ću tesada?

Sve ovo Dubrovina je izgovorila glasom isprekidanim od uzbuđenja, hitajući iz jednog u drugi kutsobe i tek ponekad zastanjujući ispred mene.

’Zašto nisam ostala u Gatčini? Zašto sam došla? Gle ti to!’ – pomislih u sebi.Kroz nekoliko dana moja prijateljica se smirila, a tokom sledeće tri nedelje u par sam navrata, kao

i pre, spavala kod nje. Ipak, tog dana ona je bila nemilosrdna. Njen bes prema meni dostigao je vrhu-nac kada je odjednom u sobu ušetala neka nepoznata, prilično pristojno odevena dama, i izjavila daDubrovinoj želi da saopšti par reči nasamo.

Za tren oka u sobi zavlada mrtva tišina. Međusobno razmenismo prestravljene poglede. Porodicaje već bila zabrinuta, s obzirom da je mlađa sestra Dubrovine tog jutra izašla iz kuće i još uvek se nijevratila. Niko nije znao gde je, a prvo što nam je palo na pamet bilo je da joj se desilo nešto rđavo.

Ubrzo se, međutim, Dubrovina vratila i, odvojivši me na stranu, kazala kako je dotična dama došlak meni po zadatku Sofije Perovske.

Samo što nisam skočila od sreće. Sonja je bila ’živa’ i po svoj prilici namerna da pobegne u inostrans-tvo. Nije mi padalo na pamet da sam joj potrebna za išta drugo, pošto je krijumčarenje ljudi prekogranice bila moja stara, ako ne i jedina specijalnost.

Sa takvim ružičastim mislima u glavi uđoh u sobu u kojoj je sedela Perovskaja. Pošla mi je u susret.Počela sam od toga kako mi je drago što je napokon rešila da napusti zemlju.

Izbečila je oči na mene kao da sam odvalila vrhunsku glupost.Uvidevši svoju grešku, krenula sam da je molim i kumim da pobegne iz Sankt Peterburga, gde su je

tako pomno tražili. Nisam u to vreme ni slutila o njenoj ulozi u prvomartovskoj akciji, ali njeno učešćeu moskovskom pokušaju atentata jeste bilo otkriveno preko Goljdenberga128, pošto je o tome pisalacelokupna štampa. Po meni je to bio naizgled dovoljan razlog da se u datoj situaciji ode iz Peterburga.

Međutim, kategorički je odbila sve moje argumente i molbe.– Ne mogu da odem iz grada u ovako važnom trenutku. Toliko je posla; treba se videti sa gomilom

ljudi.Bila je izuzetno nadahnuta velikom pobedom partije, verovala je u budućnost i sve videla u ružičas-

toj boji.Da bi stavila tačku na moje moljakanje, saopštila mi je razlog svog poziva.Želela je da sazna nešto više o sudskom procesu protiv careubica. Radi se o tome što je trebalo pose-

titi jednu važnu osobu, ’generala’, čoveka koji je držao najviše funkcije u policiji, i koji je nesumnjivomogao da nam pruži informacije o procesu, iako je sama istraga vođena u najvećoj tajnosti. Dotič-na osoba nije održavala redovne kontakte sa revolucionarima, ali sa njom sam se slučajno upoznalanekoliko godina ranije. Eto otkud me se Perovskaja setila. Pitanje je se jako ticalo – čovek koga je vo-lela bio je među optuženima. Iako krajnje iskompromitovana ličnost, igrom slučaja sam nije direktnoučestvovao u prvomartovskom atentatu i ona je gajila nadu.

Kazala sam kako ću drage volje poći ne samo svom ’generalu’, već i, smatra li to nužnim, svom’žandarmu’, sa kojim sam nekoliko godina ranije bila u kontaktu povodom prepiske sa zatvorenicima.Perovskaja je ovo drugo odbacila, govoreći kako je moj žandarm prekinuo svaki kontakt sa revoluci-onarima, te da bi me verovatno predao policiji ili za mnom poslao čitav čopor špijuna, u strahu da gane razotkrijem. U svakom slučaju, ne bi nam ništa rekao, a pitanje je i da li uopšte nešto zna. ’Gene-

128Grigorij Davidovič Goljdenberg (1855-1880) – narodnovoljac, uhapšen 1879; dao podrobne iskaze, koji su imali važnuulogu u slomu „Narodne volje“. Život je okončao samoubistvom u zatvoru

102

ral’ pak, sa druge strane, nije predstavljao ni najmanju opasnost, pošto lično nije bio sposoban ni zakakve podlosti i u dubini svoje duše u određenoj meri se osećao revolucionarom. Dogovorile smo dakod generala odem sutradan u deset ujutru. Perovskaja je želela odgovor što pre. Opet, ma koliko setrudila, nije mogla da viđenje zakaže pre šest popodne. Izrazila sam svoje zaprepašćenje, da bi mi onaonda ispričala svoj raspored: po svoj prilici, predstojalo joj je sedam sastanaka, svaki na suprotnomkraju grada.

Po završetku naših razgovora, Perovskaja pozva mladića iz porodice naših domaćina i posla gaput adresnog biroa, da tamo uzme adresu mog generala. Devojku koja je bila gazdaričina prijateljicaPerovskaja je poslala da mi nađe konak, pošto sam rekla da ga nemam.

Opet smo ostale same; iznova sam krenula da je ubeđujem da pobegne u inostranstvo. Predložilasam i da, ako već ne može da napusti Rusiju na duže, ono bar ode u neku malu pograničnu varoš, gdebi mogla ostati dve-tri nedelje. Nije htela ni da čuje, a moja bojažljivost terala ju je na smeh, premdadobrodušan. Onda je promenila temu. Rekla mi je ko je bio mladić koji je nastradao od bombe bačenecaru u noge.129 Takođe mi je otkrila identitet samoubice iz Ćeljožneje ulice, čoveka kog sam ranijepoznavala. Žmarci počeše da me podilaze od ove vesti.

Po povratku devojke koja je bila poslata da mi pronađe prenoćište, rastale smo se. Perovskaja meupita da li mi je potreban novac za neku pristojniju odeću pre nego što odem kod generala.

Ovaj put, džepovi su joj bili puni para, ali sam rekla kako mi ništa ne treba, s obzirom da sam imalajednu prikladnu haljinu.

Idućeg dana sam se zaputila k generalu, koji me je primio daleko srdačnije nego što sam očekivalai saopštio mi vrlo konkretne i detaljne informacije. Avaj! kako su samo nepovoljne one bile. SudbinaŽeljabova, kao i svih ostalih, bila je bespovratno odlučena. Ostalo je samo da se suđenje održi proforma, za javnost.

Sa takvim sam vestima došla na sastanak u šest. Perovskaja je stigla tek u devet. Odahnula sam kadasam je ugledala na vratima. Izrazi naših lica nisu govorili ništa naročito dobro: moj od sekiranja zbognjenog kašnjenja, a njen, kako je sama kazala, od malaksalosti, a možda i od koječega drugog. Donelisu nam samovar i ostavili nas nasamo. Bez okolišanja sam joj rekla sve što znam. Nisam joj videlalice, zato što sam zurila u pod. Kako sam podigla pogled, shvatila sam da drhti celim telom. Tada meona ščepa za ruku, poče da se savija sve niže i niže, te konačno pade ničice, zagnjurivši licem u mojakolena. U tom je položaju ostala nekoliko minuta. Nije plakala, već sva drhtala. Onda se pridigla i sela,pokušavajući da se sabere. Ipak, grčevitim pokretom ponovo me zgrabi za ruke i poče da ih stišće doboli …

Pamtim da sam joj predložila da ode u Odesu i pozove nekog od Željabovih rođaka da dođe. Od-govorila je da ne zna njihovu tačnu adresu, ali i da je već prekasno da stignu na suđenje. General sečudio zašto je Željabov izjavio da je organizator atentata. Kada sam to saopštila Perovskoj, doslovcemi je odgovorila:

– Drukčije nije moglo. Suđenje samo Risakovu bilo bi i suviše bleda stvar.General je izneo brojne pojedinosti u vezi ponositog i uzvišenog držanja Željabova.Dok sam o tome govorila Perovskoj, primetila sam da su joj oči planule, a obrazi se ponovo zaru-

meneli. Očigledno da joj je to pričinjavalo veliko zadovoljstvo. General mi je takođe ispričao i da sviokrivljeni znaju šta ih čeka, te da su vesti o svojoj skoroj smrti primili sa zadivljujućom smirenošću ihladnokrvnošću.

Čuvši to, iz grudi joj se ote glasan uzdah; nalazila se na strašnim mukama – htela je da zaplače, alise suzdržavala. Sledećeg trena, kako god, oči su joj bile pune suza.

129Ignjatij Joahimovič Grinevicki (1856-1881) – učesnik prvomartovskog atentata. Upravo je on bacio bombu od koje jestradao car, ali kojom je i sam bio smrtno ranjen. Izvesno vreme vlada nije mogla da dođe do njegovog imena

103

Tih dana gradom su uporno kolale glasine da je Risakov otkrio neke tajne. General je to poricao, nisama ne znam zašto. Sećam se da sam joj skrenula pažnju na tu protivrečnost, a onda i izvela zaključakkako možda ni general ne zna sve. Jednostavno sam želela da je na ovaj ili onaj način umirim, ali onami odgovori:

– Ne, sigurna sam da je to istina i da on tu mora biti u pravu. Poznajem Risakova i ubeđena sam danikog neće izdati. Ni on, ni Mihajlov.

Onda mi je kazala ko je bio taj Mihajlov, pošto se ljudima sa takvim prezimenom među teroristimane zna broj, i poručila da jednom svom prijatelju prenesem kako je jedan od njih svedočio protivnjega.130

Ostale smo nasamo gotovo do ponoći. Htela je da ode ranije, ali je bila toliko umorna da je jedvastajala na nogama. Ovog puta govorila je retko, kratko i odsečno.

Obećala je da će na isto mesto doći sutra, između dva i tri; ja sam stigla u pola tri. Već je bila svratila,ali i otišla ne sačekavši me, pošto je bila u žurbi. Više se nismo videle.

Dva dana kasnije, Perovskaja je uhapšena.

IV

Nastupiše čemerni dani. Moj neodređeni položaj – ni ’legalan’, ni ’ilegalan’ – predstavljao je izvorbrojnih neprijatnosti. Kao lice koje nije uključeno u pokret, nisam marila da uzmem lažni pasoš; opet,bez tog dokumenta morala sam da svakodnevno tražim sklonište i prenoćište, što nije bilo nimalolako. Bila sam uskraćena za stanove terorista, tim pre što su tih užasnih dana i sami oskudevali unjima. Došlo je vreme za ’u se i u svoje kljuse’. Ali, kome se obratiti? Svi moji lični poznanici, koji sui jedini bili u stanju da mi nekako pomognu, slično Dubrovinoj, držani su ’na oku’, pa sam ih tek tu itamo mogla posećivati.

Htela ne htela, morala sam da pribegnem takozvanom društvenom milosrđu i potucam se po tuđimkućama. Opet, to mi je pružilo priliku da se bolje upoznam sa manje-više neutralnim međuslojemdruštva, čiji predstavnici ili uopšte ne uzimaju učešće u politici i misle samo na svoju kožu, ili, kaovelika većina studentske populacije, prema revoluciji gaje opšte simpatije, ni priklanjajući se nijednojorganizaciji. Samo o tim dvema kategorijama i mogu da govorim, pošto sam jedino sa njima i imalaposla.

Kada su u pitanju prvi – samoživcima – govoriti o njima nema razloga, a da budem iskrena, i neda mi se. Reč je o izuzetno nezahvalnoj temi. Generalno gledano, zaključila sam sledeće: čovek se uRusiji u to više plaši ukoliko za to ima manje osnova.131

130Reč je Adrijanu Fjodoroviču Mihajlovu (1853-1929), Kravčinskijevom pomagaču u atentatu na Mezencova. Uhapšenje oktobra 1878. godine i izručen Vojnom sudu, koji mu je 14. maja 1880. izrekao smrtnu kaznu. Prilikom Loris-Melikovogobilaska Trubeckog bastiona u Petropavlovskoj tvrđavi, Mihajlov mu je odao imena učesnika atentata na Mezencova ipodneo molbu za pomilovanje. Umesto smrtne kazne osuđen je na robijaške radove po rudnicima. Prijatelj o kome se ovdegovori jeste sam Kravčinski (prim.prev.)

131U vezi sa ovom savršeno tačnom primedbom, na pamet mi pada jedan slučaj iz ličnog iskustva. Izvesni P., čovek odnepunih četrdeset leta, sopstvenik nekakvog industrijskog preduzeća, plemić i ako se ne varam član nekog administrativnogsaveta, rečju – čovek od izuzetnog položaja, smislio da učini kakvo novčano požrtvovanje za partiju. Kako je, pak, bioizuzetno podozrive prirode, odlučio je da novac ne preda preko posrednika, već lično nekome od članova. Nakon dugokolebanja, konačno je smogao snage i o svojoj nameri obavestio izvesnog N. Ovaj je u potpunosti podržao njegovu odlukui kazao da lako može da mu ugovori sastanak sa mnom, pošto smo N. i ja bili dobri prijatelji. Svota nije bila bogzna kolikovelika, ali ni zanemarljiva – oko pet stotina rubalja. Nije bilo potrebe gnušati se tog novca. Ugovorenog dana hitamo N. ija ka kući našeg dobrotvora. Ovaj iz predostrožnosti beše najurio i domara i lakeja. Porodica mu je bila u nekoj banji uinostranstvu, tako da je ostao sam u kući. Na naše zvono odmah je sišao sa svećom u ruci (već je bio mrak), koju je, čim nasje ugledao, ugasio – iz predostrožnosti. Po mrklom smo se mraku penjali uz stepenište. Domaćin nas je odveo u jednu odnajzabačenijih soba na drugom spartu savršeno prazne kuće i tek je tu ponovo upalio sveću. Zatim smo poveli razgovor koji

104

Navešću samo jedan primer.Igrom slučaja, saznala sam da je jedna od mojih starih prijateljica, Emilija ***, s kojom smo nekada

živele kao jedna duša, kao rođene sestre, doputovala u Sankt Peterburg. Odlučila sam da se vidim snjom. Kako je tek bila stigla, njena adresa još uvek ne beše postojala u adresnom birou, pa sammoralada se za pomoć u vezi toga obratim profesoru Bojku, takođe zemljaku i kućnom prijatelju našemporodice. Pola sam dana izgubila u potragama, provevši sve vreme u nekakvom gotovo grozničavomushićenju. Bojko mi je savetovao da ne idem, kazujući kako je Emilija verovatno čula da sam pobeglaiz zemlje, te da će je moja poseta, još i taj đavo može biti, uplašiti. Međutim, toliko sam poverenjeimala u svoju drugaricu da ni pet para nisam davala za njegova upozorenja.

Čim sam se dokopala adrese, zajedno sa Bojkom zaputili smo se k Emiliji.– Jel’ kući? – uzbuđeno upitah vratara.– Jeste.Tek malo predahnuvši, pojurih uz stepenice, ostavivši daleko iza sebe svog ozbiljnog pratioca.Bila je nedelja. Posluga je po svoj prilici bila raspuštena za vikend, pa nam je vrata otvorila Emilija

lično.Usledila je zatim scena koja se ne da rečima opisati.Ugledavši me, Emilija istog trena poče da se trese celim telom. Pustih korak, ruku ispruženih prema

njoj, ali ona neočekivano uzmaknu nazad. Tek nakon nekoliko uzaludnih pokušaja uspelo mi je dazagrlim njeno telo neuhvatljivo poput senke i poljupcima joj obaspem od straha prebledelo lice.

Kada smo napokon ušli u gostinsku sobu, ugledala sam sledeći prizor: Emilijini suprug i brat –takođe moji drugovi iz detinjstva – sede za stolom i igraju karte.

Ni jedan ni drugi se ne pomeriše s mesta, ni jedan ni drugi me niti ne pozdraviše – kao da su seskamenili kad su nas ugledali.

Na izvesno vreme nastade nesvakidašnje napet, mučan tajac.– Ne mogu da se manu igre! – izustih konačno, čisto da izvučem Emiliju iz nezgodne situacije.Pokušala je da se nasmeje, ali taj osmeh zaliče maltene na grimasu. Počela sam da govorim o sebi;

rekla sam kako sam praktično legalna osoba, te da bih, da ne beše Prvog marta, čak pokušala da

je sa njegove strane sve vreme vođen na prilično čudan način. P. ni po koju cenu nije hteo da mi se obraća lično i neprestanoje ponavljao: „Zapamtite, nikoga nisam video; niko sem N-a nije bio kod mene“. Nastavio bi u tom maniru, obraćajući seisključivo potonjem, kao da mene uopšte nema u sobi. Ja sam se i sâm ponašao tako. Kada je nakon nekoliko preliminarnihobjašnjenja na red došlo pitanje novca, P. me zapanji čudnim zahtevom, o kojem sam ponovo obavešten u trećem licu, – dapotpišem, naravno ne svojim pravim imenom, menicu na sumu koju je trebalo da mi uruči. „Drage ću volje uslišiti molbupoštovanog gospodina P. – kazao sam, obraćajući se N-u, – ali hoćete li ga pitati koji će biti smisao te formalnosti, poštoja definitivno nisam u stanju da to dokučim“. Tada je P. objasnio N-u da je njegov cilj sledeći: ako se desi da policija neštonačuje o njegovom postupku i bane mu u kancelariju da pročešlja knjige, u kasi će otkriti ničim objašnjivi manjak. Zatomu je bilo važno da ima moju menicu. Bio sam savršeno zadovoljan takvim objašnjenjem. Ali, N. posavetova dovitljivogdarodavca da ne uzima nikakvu menicu sa mojim potpisom, pošto postoji šansa da mi rukopis bude prepoznat od stranepolicije, te mu u zamenu ponudi svoj potpis. Ne znam šta su se na kraju dogovorili. Kada je stvar napokon bila sređena, P. setoliko bio opustio da je počeo da mi se obraća direktno. Pamtim, između ostalog, njegovu izjavu da ne veruje u mogućnostrevolucije u Rusiji. „Rusi su kukavice, – govorio je, pojašnjavajući. – To znam savršeno dobro zato što sam i sâm Rus“.Ipak, i pored svega toga, bio je oduševljen smelošću revolucionara i zato je „nakon dugog razmišljanja“ i bio rešio da pružisvoj doprinos. Takođe mi je rekao da bi povremeo dobio neku našu proklamaciju, ali da ih je uvek držao ni manje ni višenego u nužniku, čitajući tek po stranicu u jedan mah kako dugim zadržavanjem „ne bi izazvao sumnju posluge“. Tajio ihje okačenim na tankom končiću, načinjenom na takav način da se, ukoliko nekome slučajno padne na pamet da podignepoklopac, on kida i celokupna opasna kolekcija pada na mesto za koje se nadao da policija neće pretraživati. „Šta kažetena to, a?“ – dodade trijumfalno. Bio sam u neku ruku uvređen tako nesavesnim rukovanjem našim proklamacijama, a opet,nisam mogao da ga ne pohvalim za dovitljivost. Zaboravih da dodam da je tokom naše posete P. svakih pet minuta ustajaosa mesta i prilazio vratima, želeći da se uveri da iza njih nema nikog, iako je znao da u kući nije bilo žive duše, te da suulazna vrata bila zabravljena. (prim. Stepnjak-Kravčinski)

105

isposlujem sebi pasoš – rečju, da nisu izloženi ni najmanjem riziku time što me primaju kod sebe,inače im ne bih ni pošla u goste.

Emilija je dobro znala da ne znam da lažem, pa sam se nadala da će je ove moje reči umiriti. Pustisnovi! Bio je to glas vapijućeg u pustinji, s obzirom da su moji prijatelji bili pod uticajem onog bezraz-ložnog, paničnog straha nad kojim ljudi nemaju kontrolu i koji ne podleže nikakvim ubeđivanjima.

Emilija, još uvek bleda kao krpa, uspela je jedino da promrmlja kako se strašno uplašila kada me jeugledala u to doba.

Konačno se i muškarci podigoše sa svojih mesta i pozdraviše sa mnom. Skamenjenost koja ih bešeobuzela u prvi mah kao da je polako prolazila.

Zadržali smo se jako kratko. Isprativši nas u predsoblje, Emilija, kao da se pravda, neprestano po-navljaše: ’Tako sam se uplašila, tako sam se uplašila.’ Bile su to bezmalo jedine reči koje sam od nječula. Tek što smo se obreli na ulici, Bojko poče da mi se podsmeva.

– Dakle? Nisam li vam savetovao da ne idete? A vi sve – brže, brže! – reče on, zajedljivo podraža-vajući moj glas.

Odgovorih mu, priznajem ne bez srama, da nije važno i da mi je drago što sam videla Emiliju kadami je, što se kaže, bilo teško pri duši.

Međutim, tada se nametnu izuzetno važno pitanje noćivanja. Već je bilo kasno, pa je naći neštoodgovarajuće predstavljalo krajnje težak zadatak.

Obično čim otvorim oči ujutru počinjem da mislim o tome gde bi mi valjalo prenoćiti, da bi zatimceo dan provela u potrazi. Ovaj put, pak, usled predstojećeg viđenja sa Emilijom, na to sam zaboravila.

– Moraću da provedem noć na ulici – rekoh.Bojko to nije hteo da dozvoli, pa poče da se mozga gde bi mogao da me odvede tu noć. Koliko god

lupao glavu o tome, ništa nije mogao da smisli.Budući da je po pitanju politike bio čist kao suza, i ljudi sa kojima se znao takođe su bili nevini, a

time i preterano plašljivi. Niko se od njih ne bi usudio da me pusti u kuću.– Pa, eto – izusti on konačno. – Haj’te kod mene.Poznavala sam ga od detinjstva i volela kao brata, ali ne mogu reći da mi se naročito dopala ideja

da noć provedem kod njega, tim pre što se njegov stan sastojao iz svega jedne sobe. Progovorila samo nezahvalnosti njegovog položaja – o domaru, gazdarici, služavki.

– A, nije to ništa – prigovori Bojko. Gazdarica neće ništa znati do sledećeg jutra, a ni služavka. Tosu gluposti.

– Kako gluposti! Zar je domar glupost? Jeste, pustiće nas unutra, ali će istog trena otrčati u policiju.– Eto ti ga sad! – viknu Bojko. Zašto da otrči u policiju? Samo će pomisliti da mi se posrećilo …– Dosta, dosta! – rekoh sa osmehom. Neće taj ništa slično pomisliti.– Još bolje. Znači, idemo.’Šta mi je zaista činiti?’ – mislila sam u sebi. Ostati celu noć na ulici ne samo da je bilo neprijatno,

već i krajnje opasno. Morala sam da se složim sa predlogom svog pratioca.Pored domara zaista prođosmo potpuno uspešno. Ne samo da nas nije zaustavio, već je i kapu skinuo

pred nama. Gazdarica i služavka su već bile spavale, pa smo ušli neprimećeni. Iz grudi mi se ote uzdaholakšanja, ali svejedno nisam mogla da se smirim.

– Pa šta ako smo prošli uspešno – rekoh – ništa to ne znači; domar je verovatno otišao po policiju.Bojko je terao po svome. U pokušaju da me razveseli, ispričao mi je kako je pre izvesnog vremena

povremeno morao da ostane da radi do kasno u noć sa jednim svojim kolegom, koji je tom prilikom upar navrata ostajao kod njega na spavanju. Sve je bilo u redu dok mu jednog predivnog dana u posetunije došao glavni domar, sa prigovorom da skriva skitnicu bez papira.

– Da – kazao mu je Bojko – i to ne jednu, već čitavu gomilu, i bio bih vam od srca zahvalan da ihlikvidirate iz mog stana.

106

Domar izbeči oči, ništa ne shvatajući. Tada mu Bojko u uglu pokaza čitavu gomilu žohara:– Evo ih, skitnice bez papira. Pogledajte koliko ih samo ima. A što se tiče mog prijatelja – žohar je

to stalno nastanjen, i još sa pasošem.Domar se grohotom nasmeja; više nije ulazio.Lako smo mogli da ćaskamo celu noć, ali trebalo je ugasiti sveću, pošto je prozor gledao na dvorište

i svetlo bi domara moglo da natera da pomisli da se tu valja nešto sumnjivo.Bojko mi je ustupio svoju postelju; sam se ispruži na podu, skinuvši jedino svoj redengot. Ja sam

legla potpuno odevena, ne skidajući čak ni svoju kragnicu i manžete, a kako je jastuk bazdeo na duvan,glavu sam zamotala u svoju crnu maramu.

’Bude li se policija pojavila noću – mislila sam se – neće me mnogo čekati da se spremim.’Srećom, niko se nije pojavio i sve je prošlo u najboljem redu.

V

Sada bih kazala par reči o onom drugom sloju ruskog društva sa kojim sam često imala priliku dase srećem tokom svojih sleputanja u potrazi za prenoćištem – o omladini, o studentariji.

Da nisam to videla sopstvenim očima, ne bih verovala da u jednom istom gradu, takoreći rame uzrame mogu da postoje tako zapanjujuće suprotnosti kao one između studentarije i upravo opisanogmiroljubivog ruskog stanovništva.

Evo jednog primera građanske hrabrosti o kojem je dugo brujao čitav Sankt Peterburg.Bio neki student medicine князьoк132, iz kruga imućnih ’pomazanika’, pa mu palo na pamet da

organizuje skupljanje priloga za polaganje venca na grob Aleksandra II. Predlog je naišao na mrtvutišinu. Po okončanju svog obraćanja, kneščić je u kapu stavio novčanicu od pet rubalja i krenuo odstudenta do studenta. Međutim, niko ni kopejku da priloži.

– Ta, gospodo, šta će sada biti? – viknu preneraženi kneščić.– Predavanje profesora Meržejevskog – začu se podrugljiv glas iz gomile.Ali kneščić nemaše mira i nastavi da obilazi studente i dosađuje. Na kraju mu pođe za rukom da

nađe jednog koji će mu turiti još dve rublje u kapu. Po okončanju predavanja Meržejevskog, kneščićopet poče po svome, ali ovaj put ne dobi ni groš.

– Ta, gospodo – viknu on u očajanju – šta će sada biti?– Predavanje tog i tog (ne sećam se kog su pomenuli) – opet se začu iz gomile.Prođe i drugo predavanje. Tada kneščić reši da satera studente uza zid i, bacivši novac na sto, povika:– Šta da radim sa ovim novcem?– Daj ga zatvorenicima – predloži neko, na opšte odobravanje.Kneščić sa svojim prijateljima izjuri iz slušaonice. Tada jedan od studenata ustade i pokupi novac

koji je ležao na stolu kako bi ga prosledio onima kojima sleduje. Do kraja dana studenti su skupili jošpedeset rubalja za zatvorenike.

Sve se to odigralo tek nekoliko dana po Prvom martu, kada su gotovo svi žitelji prestonice biliobuzeti panikom.

Trebalo je živeti u Rusiji toga doba da biste razumeli koliko je hrabrosti iziskivao ovakav postupakstudenata Medicinskog fakulteta. I to nije jedini primer takve vrste.

Ono što zadivljuje u životu ruske studentarije uopšte jeste potpuno zapostavljanje ličnih pitanja,karijere, pa čak i svih onih zadovoljstava koja, po opštem mišljenju, ’krase osvitak života’.

Čovek bi pomislio da nemaju drugih zanimanja do intelektualnih.

132„Kneščić“ (prim. prev.)

107

Bezgranična, sveopšta simpatija prema revoluciji jeste nešto maltene neodvojivo od samog poima-nja ruske studentarije.

Spremni su da i poslednju kopejku potroše na ’Narodnu volju’ ili ’Crveni krst’, to jest u koristzatočenih i prognanih.

Studenti stoje iza svih ’dobrotvornih’ koncerata i balova koji se priređuju s ciljem da se prikupi kojadesetina rubalja viška za revoluciju. Mnogi od njih bukvalno gladuju i smrzavaju se samo kako bi ioni dali svoj doprinos ’cilju’. Poznavala sam čitave ’komune’ koje su mesecima bile u stanju da žive nahlebu i vodi kako bi ušteđevinom pomogle revoluciju. Može se reći da revolucija predstavlja glavno inajjače zanimanje studenata.

U vreme masovnih hapšenja, suđenja i kazni oni ostavljaju svoje poslove, ispite – sve. Okupljeniu grupicama u sobi nekog od drugova, uz čaj oni pretresaju aktuelne teme, razmenjuju mišljenja,osećanja nezadovoljstva, užasnutosti ili zanosa i tako jačaju svoj revolucionarni žar i saosećanje. Trebaim videti lica u tim trenucima – tako su ozbiljna, zamišljena.

Na svaku novost iz revolucionarnog sveta studenti se pohlepno bacaju. Brzina kojom se svaka sit-nica takve vrste širi po gradu prosto je neverovatna. Čak ni telegraf nije u stanju da parira čudesnojhitrosti studentskih nogu.

Neko je uhapšen – koliko sutradan, ta tužna vest obilazi ceo Sankt Peterburg. Neko je došao; nekoje izdao ili se, naprotiv, držao postojano i hrabro na saslušanju – sve se to vrlo brzo svuda pročuje.

Studenti su uvek tu da pruže najrazličitije vrste usluga revolucionarima, potpuno prenebregavajućiopasnost kojoj se time izlažu. A sa kakvim žarom, sa kakvim ushićenjem samo to čine!

Ali, dovoljno će biti da o omladini govorim uopšteno: u pitanju je tema koja daleko prevazilazi mojemogućnosti.

Vraćam se svojim skitanjima.Nakon što Dubrovina i ostali drugovi više nisu bili u situaciji dame skrivaju, gotovo sve noći provela

sam po studentskim stanovima. Jedno tu ipak ne mogu da prećutim.Obično bih čim dođem kod nekog ko je izrazio želju da mi pruži prenoćište istog trena počinjala jed-

nu te istu pesmu o tome kako nemam ništa sa zaverama, kako nisam čak ni ’ilegalac’, već jednostavnoosoba bez isprava. Niko me nije vukao za jezik niti pitao ko sam i odakle sam – bilo bi to protivnonenarušivim pravilima revolucionarnog gostoprimstva. Ipak, nisam htela da se kitim tuđim perjemi izdajem se za nešto što nisam bila. Povrh toga, priznajem, potajno sam se nadala da će mi poći zarukom da time umirim svoje domaćine i obezbedim sebi još jedan poziv za prenoćište.

Za divno čudo, moja prevejana diplomatija uopšte nije dala očekivane rezultate. Kratkovidost menije sprečila da na licima svojih slušalaca primetim izraz izvesnog razočarenja, koji kao da govori:samo to i ništa više?

Naravno, niko me nije ponovo zvao. U početku me je to silno onespokojavalo, ali kasnije mi postadezabavno. Jednostavno sam se pomirila sa svojom sudbinom – po ceo dan lutati u potrazi za prenoći-štem. Uopšte uzev, zaključila sam da što je revolucionar opasniji, što ga policija žustrije traži, to jeon svuda radosnije primljen, to mu radije pružaju utočište i čine sve za njega. To je i razumljivo. Kaoprvo, čovek koji pripada organizaciji uvek ima da kaže nešto zanimljivo; osim toga, kutati takvog čo-veka upravo zbog rizika i jeste na neki način ’služenje revoluciji’; konačno, to predstavlja, ako želite,svojevrsnu čast.

Jedan student, poreklom iz dobrostojeće trgovačke porodice, rekao mi je jednom prilikom:– Znate, na našim su foteljama i divanima sedeli Željabov i Perovskaja. Ni za šta vam se na svetu

nećemo odreći tih stvari – dodade on – ta sve vam one sada imaju istorijsku vrednost.

108

VI

Vreme je da ostavimo te mirne predele i vratimo se u užarenu atmosferu revolucije.Sećam se, bio je utorak. Tačno u četiri sati, bez obzira na kišu koja je lila kao iz kabla, pošla sam na

stanicu da sačekam Varju, koja je trebalo da doputuje specijalno za susret sa Tatjanom Lebedevom133.Možda ćete se zapitati zašto sam u takvoj situaciji baš ja morala da idem na stanicu, kada žena

uopšte nije dolazila kod mene?Radi se o tome što prva prepreka sa kojom se sreće svaki revolucionar koji dolazi u prestonicu jeste

pitanje – kuda poći? ko je od drugova živ, a ko uhapšen? kuda se valja kretati bez straha da ćete upastiu zasedu? Zato bi svakome bilo drago da ga neko sačeka na stanici.

Htela sam da Varji učinim to zadovoljstvo. Nažalost, nije došla. U tom slučaju, bilo je dogovorenoda se sama vidim sa Tanjom. Trebalo joj je uručiti dvesta rubalja koje su za tu svrhu bile na čuvanjukod Dubrovine. Otišla sam tamo i, uzevši novac, pohitala ka ugovorenom mestu sastanka u nadi daće svota biti dovoljna da Tanja otputuje u provinciju ili čak van granice.

Nisam čestito ni ušla u sobu, kad Tanja i Slobodina, naša domaćica, viknuše uglas:– A gde je Varja?Vest da Varja nije došla silno uznemiri Tanju. Čak je pobledela i nekoliko minuta bila u nemoguć-

nosti da prozbori makar i reč.Ne gubeći vreme, istog časa sam joj predala dvesta rubalja. Rekla je, pak, kako joj je potrebno još

osamdeset, inače u protivnom ne treba ni pomišljati na put, pošto je tih dvesta rubalja imalo posvedrugu namenu.

Toga dana na ulici je uhapšen Mihajlo134, upravo na putu na neki sastanak.Zatim sam obaveštena da su novci bili namenjeni Mihajlovoj materi, koja je živela na Kavkazu, kako

bi joj omogućili da doputuje u Peterburg.Kazala sam da se stvar lako da srediti. Kod Dubrovine je uvek bilo nekih manjih svota za potrebe

revolucije, i obećala sam da ću se postarati za to.– Da, budite tako ljubazni – složi se Tanja. – Ipak – reče ona, porazmislivši malo – bolje pustite

Slobodinu da to obavi. Moram nešto da vam saopštim. U međuvremenu, kažite mi da li ste sigurni davas niko nije pratio?

I obe prijateljice stadoše da me zapitkuju nisam li primetila nešto sumnjivo na ulici, na ulasku ustan ili na stepeništu. Odgovorila sam odrično, ali sam dodala da zbog kratkovidosti postoji šansa dasam nešto i previdela.

– Kladim se da je bilo špijuna, a vi niste ništa primetili – viknu Tanja živo, a zatim nam ispričasledeće:

– Tek što sam izašla iz kuće juče, kad se iza mene stvori špijun. Uzela sam prvog лихач-a135 koji mije išao u susret. Špijunu je na raspolaganju ostao običan ванька, pa me je vremenom izgubio iz vida.Ali, na uglu Basejneje zadrža nas tramvaj, što mu je dalo mogućnost da me ponovo stigne. Kada je mojfijakerista napokon krenuo dalje, špijun ispusti zvižduk i u kola mu skoči još jedan čovek. Kočijašusam kazala da vozi do Ligovke, zatim do Peskija, onda u Kolomnu136 do Crkve Sv. Arhanđela Mihajla,rečju – skoro čitav sat sam kružila po gradu. Uverivši se da sam se napokon otresla uhode, zaustavilasam kočiju ispred jednog duvandžijskog dućana i izašla da rasitnim novac. Na ulici ne beše nikog do

133Učesnica u pokušaja atentata miniranjem pruge kod Odese. Jedna od dve žene koja je osuđena na smrt u poslednjemprocesu – suđenju „dvadeset dvojki“

134Frolenko (prim. Stepnjak-Kravčinski)135Ime za brže kočije, sa odličnim konjima (prim. prev.)136Kolomna (муниципaльный oкруг Колoмнa) je gradski okrug sanktpeterburškog distrikta Admirateljstvo (prim. prev.)

109

mog kočijaša. Tada sam se rastala sa njim i kući otišla peške. Ipak, nisam bila sigurna da me neko nijepratio.

Onda mi je ispričala sve što zna o Mihajlovom hapšenju. Živeli su zajedno, pa se pravo čudila što isama nije bila uhapšena.

Poslušavši njenu priču i znajući joj dobro prošlost, uporno sam je nagovarala da bez odlaganja odeiz Sankt Peterburga.

Na trenutak je bila u nedoumici.– Ne, nemoguće – progovori ona zamišljeno, kao da priča sama sa sobom. – Moram da očistim stan.– Zašto stvar ne prepustite meni? Mogla bih da to obavim umesto vas. Tanja ćutke klimnu glavom. Prebacila sam joj kako se grdno vara ako misli da ne može da se uzda

u moju diskreciju, da ništa neću čitati, čak niti pogledati neki od dokumenata, pisama itd. Silno smose pokačile, gotovo i zavadile. Istina, strašno sam se bojala da odem u odvratne jazbine terorista; ali,još više me je plašila pomisao da tamo pustim Tanju, kojoj je u slučaju hapšenja pretilo vešanje. Tomi je i dalo hrabrosti da iznova ponavljam svoja nastojanja.

– Vrlo dobro, onda idemo zajedno – izustih konačno. Zajednički ćemo brzo očistiti sobu, a ondamožete već sutra napustiti grad.

– Ne, nemoguće, tim pre što moram da prenoćim kući.Od ovih mi se reči diže kosa na glavi. Preklinjala sam je da se uzme u pamet. Lično, nisam uopšte

sumnjala da će je uhapsiti, a čak sam mislila da iz očajanja namerno ide na vešala.Bilo je trenutaka kada sam verovala da počinje da popušta. Zamislila bi se, što mi je ulivalo nadu.

Počela bih ponovo da dosađujem.– Ne, nemoguće – preseče ona konačno. – Ako ne prespavam kući, onda će domar, koji svakodnevno

u sedam ujutru donosi vodu, zateći prazan stan i istog trena odjuriti u policiju. Sve stanice će vrvetiod špijuna i mene će svakako uhapsiti. A da odem noćas, ne mogu – moram da se vidim sa mojima.Moram da prespavam kući, pa kud puklo da puklo …

Mom očajanju nije bilo kraja. Predložila sam joj da odem lično i prenoćim tamo umesto nje.– Kada domar dođe – kazala sam – otvoriću vrata i predstaviti se kao bolničarka koja pazi na bolesnu

gazdaricu. Sigurno neće nagrnuti u spavaću sobu da se u to uveri.Tanja je, bog bi ga znao zašto, odbila i taj predlog. Ipak, prihvatila je ponudu da zajednički očistimo

stan idućeg dana. Dogovorile smo sve detalje i viđenje zakazali u tačno deset sati u Mogilevskoj ulici.Tanja je odlučila da ode u Moskvu, a kako je bilo nemoguće da o tome unapred obavesti svoje

tamošnje drugove, morala je da odsedne u nekoj gostionici. Za to joj je bio nužan kofer, nešto hrane,veš itd. kako kod posluge ne bi izazvala sumnju.

Na meni je bilo da kupim i u stan Slobodine donesem sve što joj je bilo potrebno. Tanja me jezamolila da trošim što je to moguće manje, odrekavši se čak i novih rukavica i šešira, iako joj je staribio poprilično iznošen.

– Crni veo za sahrane pokriće to – kazala je.Kada je sve bilo sređeno, iskrslo je pitanje kako se izvući iz kuće. Tanja je bila mišljenja da nam

je bolje da na ulicu izađemo zajedno, s obzirom da špijuni obično prate jednu damu, pa ako vide dvepostoji šansa da se zagube.

Izašle smo zajedno. Nismo uspele da pustimo ni nekoliko koraka kada nas sustiže jedan kočijaš,uporno nudeći svoje usluge.

– Špijun – prošapta Tanja – znam ga; videćeš kako će nam biti teško da ga se otresemo. – I doista,sledećih desetak minuta nije nas ostavljao na miru.

Prošavši nekoliko gradskih četvrti napokon smo se našle na jednoj od raskrsnica, na kojoj je dremaokočijaš. Tanja ga unajmi i ode.

110

Već je bilo kasno kad smo se rastale, pa sam pohitala ka svom prenoćištu, s obzirom da tamo nisudozvoljavali i suviše kasne posete. Takođe sam uzela kočiju i zaputila se pravo k dogovorenom mes-tu, koje je trebalo da prepoznam po unapred ustanovljenim znakovima. Na ulazu je, naravno, sedeodomar. Zabranjeno je bilo raspitivati se o bilo čemu, kao i zagledati se u broj kuće. Tako je glasilopravilo. Ušetala sam odlučnim korakom, iako zbog svoje kratkovidosti uopšte nisam bila sigurna dasam pogodila pravu kuću. Popevši se na drugi sprat, obrela sam se pred trima zamandaljenim vratima.U mraku nisam mogla da razaznam gotovo ništa, pa sam srcem koje je tuklo od uzbuđenja nasumicenalegla prvo zvono. Možete zamisliti oduševljenje kada se na moje, sada već neizbežno pitanje ’Živili ovde ta i ta?’ iz dubine stana razleže neobično mio ženski glas: ’Da, da, ovde. Uđite, molim vas.’

Idućeg jutra u zakazano vreme krenula sam na sastanak. Još i pre nego što sam stigla do ugovorenogmesta, ugledala sam Tanju sa korpom punom zeleniša u rukama i u crnoj marami, kakve obično nosedomaćice kada idu na pijacu.

Pođosmo k njenom stanu. Pre nego što smo stigle do zgrade dala mi je ključ i pustila me da uđemprva, da nas domar ne bi video kako ulazimo zajedno.

Tanjin se stan sastojao od svega dve sobe sa kuhinjom. Oduševio me je besprekoran red u njemu.Kuhinjica, mala gostinska soba sa radnim stočićem – sve je izgledalo tako ljupko i udobno. Pravoljubavno gnezdašce za golupčiće.

Ubrzo nakon mene stiže i Tanja, natovarena namirnicama za ručak, i založi vatru. Čitava ta ceremo-nija priređena je isključivo zbog domara. Onda smo spakovale stvari za put. Tanja je ponela samo onošto domar neće primetiti da nedostaje u slučaju da za vreme njenog odsustva uđe u stan uz pomoćduplikata ključa koje takvi uvek imaju.

Pre nego štome je pustila da izađem, Tanja baci pogled kroz prozor da vidi šta domari rade. Cepali sudrva. Naučila me je kako da se neopaženo prošunjam kroz dvorište: trebalo je samo uvrebati trenutakkada ponesu drva nekome od stanara na spratu.

Tako sam i postupila i uspela da neprimećeno izađem iz stana, sa pozamašnim zavežljajem u rukama.Na ulici sam uzela fijaker i zaputila se k Slobodinoj. Tamo smo poslagale stvari u kofer, koji sam ondaponela na železničku stanicu.

Trebalo je kupiti kartu, predati prtljag i uopšte srediti sve kako bi se Tanja što je to moguće manjepokazivala na stanici. Računali smo da se pojavi pet minuta pred polazak i odmah uđe u kupe. Kao zamaler, voz je bio krcat putnicima. Nije bilo nijednog slobodnog mesta, pa su uzeli da prikače još jedanvagon. Na peronu smo pričekali još pet minuta, koji su nam izgledali kao čitava večnost. Konačno,vagon je prikačen. Tanja je sela na svoje mesto, a kupe se ubrzo napuni putnicima. Ipak, bili su tonezanimljivi ljudi. Tanja se požalila kako nije ponela nijednu knjigu, pa sam joj dala novine koje sumi bile u džepu, dodavši da na prvoj većoj stanici sebi može da kupi neko štivo; zatim sam joj pokazalakesu sa pomorandžama, koje sam joj namerno stavila u kotaricu, znajući da ih jako voli, te je šapatomposavetovala da ne puši za vreme puta.

Ona mi se osmehnu, zahvali za pomorandže, a što se tiče pušenja rekla je da ne obećava.Izašavši iz vagona gotovo pred trećim zvonom, sa perona sam počela da lomotim, ni sama ne znam

zašto, svakojake gluposti:– Pozdravi striku! Poljubi dečicu! – i tome slično.Voz krenu, a uzdah olakšanja otemi se iz grudi. Tanja je otišla. Ipak, uMoskvi se nije zadržalamnogo.

U jednom od pisama koji mi je poslala iz Moskve pisala je da nema šta da radi, da joj je dosadno i daželi da se vrati u Sankt Peterburg.

I zaista, uskoro se vratila, ali mene tamo više nije bilo. Na poziv jednog prijatelja, koji je posedovaoimanje na obali Volge, otišla sam tamo u goste. Nema potrebe da objašnjavam koliko sam se radovalatom putu.

111

Četiri meseca nakon Prvog marta, kada se sve donekle umirilo, pošlo mi je za rukom da prekosupruga jedne svoje prijateljice izvadim pravi pasoš, što je ujedno i kraj moje ’ilegalne’ odiseje.“

112

ZAKLJUČAK

I

Ispričao sam vam skraćenu verziju istorije ruskog revolucionarnog pokreta. Najvažnije mi je biloda opišem njegove glavne karakteristike, stvari sa kojima je retko ko van organizacije upoznat.

Pre nego što se oprostim od čitaoca, želeo bih da se osvrnem na pokret kao jedinstvenu pojavu,celinu čije sam samo neke od delova opisao.

Ono po čemu se ruska revolucionarna partija u potpunosti razlikuje od svih ostalih organizacija kojese kroz istoriju opiru ugnjetavanju svakako nisu sredstva kojima se njeni članovi služe jer, bude li tonužda zahtevala, takvim će sredstvima svako pribegnuti. U pitanju je prvenstveno njen stav premavladi i zemlji, i u ovom pogledu njena je pozicija prilično usamljena, s obzirom da ne postoji narodkoji može da se pohvali ičim sličnim u svojoj prošlosti.

Ruski revolucionarni pokret uistinu predstavlja revoluciju sui generis. Nju, ipak, nije izveo narod ilipojedinci koji su za tim osetili potrebu, već neka vrsta delegacije koji sa ovim ciljem dela u ime većegbroja ljudi.

Niko do sada nije, a možda niko i ne može da pouzdano odredi brojčanu snagu ove partije, to jest,broj onih koji dele ubeđenja i ciljeve revolucionara. Sve što možemo reći jeste da je u pitanju izuzetnovelika partija, te da u ovom trenutku ona broji stotine hiljada, ako ne i milione ljudi, rasutih posvuda.Kako god, ova masa ljudi, koju možemo nazvati „revolucionarna nacija“, nije direktan učesnik borbe.Ona svoje interese i svoj obraz, svoju mržnju i svoju odmazdu poverava onima koji su se u potpunostiposvetili revoluciji. U uslovima koji vladaju u Rusiji, ipak je nerealno očekivati da ljudi u isto vremebudu i obični građani i posvećeni socijalisti i revolucionari.

Članstvo prave revolucionarne partije, bolje reći borbene organizacije, regrutuje se upravo iz ovogreda revolucionarnih vođa.

Naša je organizacija ograničena u broju; štaviše, ona je takva oduvek bila, a takva će i ostati dok-le god se borba bude odvijala u postojećim uslovima. Ne oklevam da to kažem, a čitaocu neka ovopriznanje posluži kao dokaz moje iskrenosti.

Borba u Rusiji se vodi isključivo i u potpunosti putem zavera. Makijaveli je u pravu kada kaže daje sva tajna društva „uništilo mnoštvo“. Iz samih uslova koji su po prirodi svojstveni zaveri sledi dasa uvećanjem broja članova družine raste i rizik od njenog otkrivanja. Ovaj zakon, premda nesvodivna tačan matematički izraz, ima neospornost mehaničkih zakona, i to zna svako ko je bio član nekogzavereničkog društva ili je malo više čitao o ovoj temi. Nema, dakle, potrebe da se i nadalje bavim tim.

U Rusiji, pak, vladaju neki posebni uslovi koji ovaj zakon čine dodatno teškim. Tu podrazumevammaterijalne poteškoće koje je neophodno prevazići, a pre svega ogroman trošak kojem se valja izložitiako želimo da jedna borbena organizacija opstane.

Sume koje se troše na razne terorističke poduhvate, premda zanemarljive u poređenju sa obavljenimposlom, ipak su prilično visoke. Opet, one su zaista ništa u poređenju sa svakodnevnim troškovimaodržavanja organizacije. S obzirom na ovako komplikovan život, kakav inače vode ruski revoluciona-ri – život stalnog menjanja odeće, adresa i stanova (često su morali da ostavljaju stare stanove sacelokupnim pokućstvom i traže nove na nekoj drugoj adresi, koje će takođe napustiti možda već ne-delju dana docnije) – s obzirom na ovakav život, jasno je da će troškovi borbe nužno porasti preko

113

svake mere. Eto zašto je „revolucionarna nacija“ u stanju da održi jedino borbeno krilo, organizacijurelativno ograničenu po broju članova.

Proces ovakvog brojčanog ograničavanja svakako nije rezultat nečije čvrste rešenosti. On se javljasam od sebe, na jedan izuzetno jednostavan, ali i izuzetno okrutan način; drugim rečima, likvidiranjemprekobrojnih. Prirodno, uloga dželata pripada vladi.

Postoji izvesna težnja, inače svojstvena svakom tajnom političkom društvu, kojom se revolucionar-na organizacija trudi se da proširi svoj obim; da privuče što veći broj simpatizera, da svoje račve pusti ilevo i desno. Onog trenutka, pak, kada se dosegne određena tačka, javlja se potreba za dodatnim obez-beđivanjem sredstava, što za posledicu ima popuštanje u primeni mera bezbednosti, praćeno izvesnimopadanjem nivoa discipline, a koje se redovno podudara sa prekomernim širenjem tajnog društva. Izovoga neminovno sledi „propast“, „potop“, neko krvoproljevanje u režiji vlade.

Da bih pokazao kako je pokret zaista krenuo ovim fatalnim tokom, dovoljno će biti da istaknemda nas je svaki „potop“ zadesio u trenutku kada je organizacija bila na svom vrhuncu. Ovu činjenicumože potvrditi svaki Rus koji je bio, ili jeste, na ovaj ili onaj način povezan sa njom.

Hapšenjima se svakako ne postiže prosto odstranjivanje nečega što bi mogli nazvati „viškom učlanstvu organizacije“, već i nešto malo više od toga. Ona deluju poput teških reči, uvreda – jednaizazivaju druga.

Međutim, postoji još jedna činjenica, nesvakidašnje tipična. Koliko god velike bile nedaće koje sedešavaju organizaciji, vladi nikako ne polazi za rukom da je u potpunosti istrebi. Jedan njen deo uvekostaje netaknut, a preostali članovi su tu da održavaju svoje stare običaje i veze. I tako, svega parmeseci posle najužasnijeg „potopa“, organizacija se formira iznova, kao da se ništa nije dogodilo. Umeđuvremenu, došlo je do neznatnog „zbijanja redova“; na mesta palih junaka dolaze novi borci iponovo se uspostavlja ravnoteža između brojčanog stanja i materijalnih sredstava. Dodajte ovomedisciplinu, i jasno je da će organizacija neko vreme opet delovati neometano, nastavljajući na tajnačin borbu koja je na tren bila prekinuta, sve dok, usled ponovnog prekomernog povećanja brojačlanova, tendencije koja je neizbežna u svakom aktivnom društvu, ne dođe do novog „potopa“ i novogprolivanja krvi.

Na taj način, uprkos povećanju broja članova, koje se javlja kao posledica neospornog osnaživanjapartije, organizacija uvek ostaje skromna po broju svojih članova.

II

Govoreći o tajnim društvima, čuveni sekretar druge kancelarije Firence ne kaže samo da ih je „uni-štilo mnoštvo“, već i kako „nekolicina nije dovoljna“.

Da je u Rusiji nekolicina sasvim „dovoljna“, i to na jedan pomalo zastrašujući način, zaista je izlišnodokazivati.

Kako onda možemo objasniti ovu nesvakidašnju činjenicu?Možemo je objasniti posvećenošću, moralnom uzvišenošću i entuzijazmom ovih neustrašivih bora-

ca, što sam i nastojao da uradim u svojoj knjizi.Ali, navaljivaće neki, to teško da će biti dovoljno da se tako strašna borba održi godinama. Neop-

hodni bi bili čudesni primeri junaštva. Danas čuda više ne postoje, ili bar retko ko u njih veruje.Kako se onda ona održava? Mora biti da se još nešto krije ispod površine.To „nešto“ zove se maltene potpuna izolovanost ruske vlade.Samodržavlje druge polovine devetnaestog veka u zemlji koja održava redovnu komunikaciju sa

Evropom i gde više klase dobijaju obrazovanje koje je u potpunosti evropsko – samodržavlje u takvojzemlji toliko je čudovišno da ga zasigurno niko, izuzev manjine koja iz toga ubire ličnu korist, ne

114

može iskreno braniti. To vodi stvaranju pritajenog otpora koji je praktično prisutan u svim klasama,ma koliko neobrazovane one bile; otpora koji se uprkos rigoroznosti cenzure i samovoljnim potezimaadministracije ispoljava na tako jasan i opipljiv način da se zaista morate napraviti gluvim, kao štoto uspešno čini carska vlada, da o tome ništa ne znate. Dovoljno je da pročitamo zahteve nekih zem-stava137 i pažljivije proučimo rusku štampu iz poslednjih par godina, pa ćemo se lako uveriti kolikožarko čitavo rusko društvo žudi za ostvarenjem osnovnih političkih prava, na primer, za slobodomgovora i štampe, za nepovredivošću lične slobode i mesta boravka, za nacionalnim predstavljanjem –ukratko rečeno, za svim onim što je izraženo tom skromnom rečju – ustav.

Ali, kao što sam već napomenuo u Uvodu, u programu ruskih socijalista iz minulog petogodišnjegperioda delovanja beležimo jednu izuzetno značajnu promenu. Počevši kao pristalice ekstremnog krilaInternacionale, anarhista, koji su zagovarali stav da socijalisti treba da se drže podalje od svakog vidaučestvovanja u političkoj borbi, ruski socijalisti su, zahvaljujući neumoljivoj logici događaja, ipakimali da nauče, i to o sopstvenom trošku, da politička sloboda ne samo da je korisna, već i neophodnačoveku koji sebe smatra socijalistom, kao uostalom i svakom čoveku koji bi da svoja ubeđenja ili ideješiri među sugrađanima. Morali su da priznaju da bez ovih elementarnih prava socijalizam nikad nećeizaći iz uskih okvira tajnih društava, iz čega sledi da on nikad neće moći da bitnije utiče na ubeđenjamasa.

Kako u Rusiji nije postojala nijedna druga partija koja bi bila u stanju da se uhvati u koštac sadespotizmom, ruski socijalisti su odlučili da stvari uzmu u svoje ruke. S obzirom da je u Rusiji nasnazi stanje koje ustanak po evropskom modelu čini apsolutno neizvodljivim, o čemu sam već pisaou Uvodu, socijalisti su se okrenuli terorizmu; opredelili su se za sukob sa samodršcem lično, rešeni damu život načine mučnim i zamornim, a sam njegov položaj nepodnošljivim, sramnim, besmislenim;time će sam strah od poruge bačene na tobože neograničenu mu moć primorati njegovo veličanstvoda se povinuje legitimnim i krajnje skromnim težnjama čitavog naroda.

Težnje socijalista i želje čitavog ruskog društva podudaraju se, dakle, u ovoj tački, a teroristi su,usred praska i plamena podmetnutih bombi, samo glasno kazali ono što su svi ili mislili, ili kolebljivoi plašljivo šaputali, usred bujice laskanja i opšte nametnute ćutljivosti.

Lako se dâ pretpostaviti kolika je korist koju revolucionari nesumnjivo mogu da izvuku iz ovakvesituacije. Dobili su dragocenumoralnu prednost koja je usledila kao posledica podrške javnogmnjenja.Kod onih odvažnijih ova podrška ne završava se samo na rečima.

Čak ni ljudi koji su im se suprotstavili, protivnici njihovih prevratničkih ideja, ni u kom slučajune bi pružili svoju podršku vladi, iako su možda dobijali takve molećive zahteve. Na svaki novi po-kušaj ovih molbi, usledio bi isti odgovor ruskog društva, i to kroz reakciju lokalnih uprava i štampe:„Spremni smo da pomognemo borbu protiv socijalista, ali dajte nam za to neophodna sredstva, to jestslobodu govora i mogućnost nacionalnog predstavljanja; onda ćemo rado raščistiti teren za vas. Bezovih sredstava, nemoćni smo da išta učinimo.“ Ovaj odgovor, istini za volju, nije baš najsrećniji, aliprenosim ga doslovce onako kako je bio sročen.

Vlada nije prihvatila ove uslove, jasno stavivši do znanja da se tražena pomoć sastoji u tome dadruštvo jednostavno izigrava špijuna.

Ali društvo ne bi pristalo na tako nešto.Vlada je tako ostalo potpuno izolovana, a time borba između nje i terorista, premda večito fatalno

neujednačena, nija baš onakva kakvom se možda čini izdaleka.Ovako glasi tajna koja na jedan sasvim prirodan način objašnjava svu čudesnost terorističke borbe.

137Zemstvo (земство) – lokalna plemićko-buržoaska samouprava u Rusiji pre revolucije (prim. prev.)

115

Da vlada ne stoji u tako bezočnoj protivurečnosti sa društvom, takva borba bila bi potpuno nemo-guća; društvo svakako ne bi ostalo ravnodušno, već bi reagovalo poput čoveka koji ustaje u odbranusvog spokoja od neprijatelja – teroristi bi očas posla bili istrebljeni.

Jedna je činjenica jasna kao dan. Gde teroristi žive ako ne u društvu? Sa kim svakodnevno komu-niciraju ako ne sa ljudima iz društva? Da je reč o običnim prestupnicima koji remete javni red nasopstvenu korist, društvo bi ih, vezanih ruku i nogu, predalo predstavnicima vlasti. Da se ustruča-va da to učini, ono bi ih svejedno potislo, time što bi im jednostavno uskratilo svoju pomoć. Gde bise teroristi opskrbljivali sredstvima? Gde bi se skrivali? Odakle bi dobijali pojačanja? Ne govorim oogromnom nezadovoljstvu, opštem, iskrenom i odlučnom negodovanju koje bi igralo ključnu ulogukada su u pitanju najdirektniji interesi samog društva, društva za koje se, kao i za ljude, ne može rećida ne zna šta govori ili radi. Ali, zašto bi rusko društvo podržavalo vladu koju svi preziru? I tako, ipored svih vladinih ultimatuma za požrtvovanje, ono ostaje da skrštenih ruku posmatra šta će teroris-ti učiniti. U potaji, zadovoljno trlja svoje ruke i ne samo da ne potkazuje teroriste, već ih drage voljepomaže, osim ukoliko ih u tome ne sprečava strah. Oseća društvo da time radi za sopstveno dobro.

Izolovanost ruske vlade jedino se može uporediti sa onim što oseća omraženi stranac u nekoj po-korenoj zemlji. Najbolji dokaz za ovo, kao što sam već rekao, jeste njena nesposobnost da se izbori sateroristima. Da bih vam ovo ilustrovao, navešću par sitnijih događaja iz revolucionarnog života.

Za početak, valja priznati da se ruski revolucionari nisu baš najsrećnije snašli u ulozi zaverenika,čast malobrojnim izuzecima. Ruska narav, velikodušna, nehatna, neobuzdana, ljubav ka otvorenosti,navika da se sve radi „zajednički“, sve je to nepomirljivo sa osnovnim principom zavere – reći onošto treba da se kaže samo onima kojima je to neophodno reći, a ne svima kojima je to jednostavnomoguće reći bez opasnosti. Pojedinci poput Perovske i Stefanoviča izuzetno su retki među Rusima.Revolucionarne tajne obično su jako slabo čuvane – tek što su izašle iz kruga organizacije, a one većneverovatnom brzinom kruže diljem nihilističkog sveta, ponekad čak prelazeći iz jednog u drugi grad.Uprkos tome, vlada nikad ništa ne zna.

Na primer, pre izdavanja glasila Земля и воля („Zemlja i sloboda“), koje su vodili „ilegalci“, u SanktPeterburgu je tajno izlazio revolucionarno-socijalistički časopis Начало. Pomenuto glasilo nije funk-cionisalo kao organ revolucionarne organizacije, već u okviru jednog posebnog kružoka, a uređivaloga je četvoro ili petoro „legalnih“ ljudi. Svaki Peterburžanin ih je poznavao i mogao poimence pobro-jati. Ali policija, čiji službenici polomiše noge tražeći tragove koji bi doveli do ovog časopisa, nije otome znala ništa, niti je ikad uspela da nešto sazna. Tako su neki od urednika ovih novina, koji se nisukompromitovali u drugim rabotama, ostali živi i zdravi do dana danjeg.

Prodaja najstrašnijih terorističkih novina, naslovljenih Народная воля („Narodna volja“), u Peter-burgu se odvija na najjednostavniji mogući način: u svakoj visokoškolskoj ustanovi, u svakoj društve-noj klasi, u svakom većem gradu u unutrašnjosti postoje svima znani ljudi koji se staraju o narudžbi-nama. Oni uzimaju određeni broj primeraka i prodaju ih svakome ko izrazi želju da ih kupi, po ceniod dvadeset pet kopejki u prestonici i trideset pet kopejki u unutrašnjosti.

Postoji još jedna, ako ne i čudnija činjenica, no koja je ipak savršeno tačna.Reč je o velikoj dinamitskoj zaveri, organizovanoj od strane Izvršnog komiteta 1879. godine, prili-

kom carevog povratka sa Krima, verovatno najzamašnijem poduhvatu koji je jedno tajno društvo ikadorganizovalo. Ova zavera bila je i suviše zahtevna da je izvedu isključivo snage organizacije; valjaloje angažovati ljude iz golemog spoljašnjeg sveta koji je uvek spreman da bude na usluzi. Ne treba sestoga čuditi što se, usled toliko velikog broja ljudi, dešava da vesti o tajnim pripremama za napadebrzo procure i prostruje Rusijom. Naravno, ne znaju se konkretne lokacije, ali svaki student, advokatili pisac koji ne šuruje sa policijom znao je da će „carski voz biti dignut u vazduh na putu sa Krimaza Sankt Peterburg“. Govorilo se jednostavno – „svuda“, kako glasi popularno kazivanje. U jednom

116

gradu, ovim je povodom organizovano čak i dobrovoljno sakupljanje novca, maltene javno, a sumaod oko 1 500 rubalja u celosti je završila u riznici Komiteta.

Opet, policija nije znala ništa. Od šest napada koji su se zbili u tom periodu, otkriven je samojedan, pokušaj Logovenka, i to igrom slučaja. Hapšenje Goljdenberga, opremljenog većom količinomeksploziva, do kojeg je takođe došlo sasvim slučajno, na stanici u Jelisavetgradu138, događaj je koji jeizazvao sumnju da se nešto sprema, što je dovelo do preduzimanja izvesnih mera predostrožnosti popitanju voznog reda.

Ove i druge slične činjenice, koje bihmogao da navodim u nedogled, pomommišljenju pojašnjavajurazličite pozicije na kojima se nalaze vlada i revolucionari.

Teroristi pred sobom nemaju vladu u evropskom smislu te reči, jer bi usled nesrazmere u snazinjihova borba onda bila nemoguća, već kamarilu, malu i izolovanu kliku kojoj su na pameti isključivosopstveni interesi, i koja nema uporište niti u jednoj klasi ruskog društva.

Na taj način ovakva borba, premda izuzetno zahtevna, postaje moguća, i u stanju je da traje godi-nama.

III

Kako će izgledati njen kraj?To već zavisi od toga kakav će stav zauzeti vlada.Jedno je jasno; odmazdama se terorizam nikad neće suzbiti. Upravo zato što ih ima tek toliko da se

mogu izbrojati na prste, teroristi će ostati nesavladani. Poraz revolucije, poput onog koji se dogodio uParizu, pobedničkoj strani donosi najmanje deset ili petnaest godina mira. Stotinak hiljada žrtava imada znači da je istrebljeno sve ono najplemenitije, najvelikodušnije, sve ono najodvažnije u narodu, ipotrebno je da prođu godine do stasavanja novog pokoljenja, koje će osvetiti svoje poubijane očeve.Ali, šta u zemlji kao što je Rusija vredi gubitak izvesnog broja ljudi iz redova organizacije kojih vladauspe da se povremeno dočepa?

Preživeli saborci nastaviće borbu žestinom koja je sada dodatno pojačana željom za osvetom, dokće im novčanu podršku obezbediti opšte nezadovoljstvo. Omladina, nadahnuta brojnim primerimajunaštva, na pragu je da postane neizmerni i neiscrpni izvor novih regruta, a borba da postane jošzaoštrenija.

Međutim, ako vlada ne može da savlada teroriste, na koji će način onda oni pobediti vladu?Postići brzu, veličanstvenu i presudnu pobedu, kao što su pobede do kojih se dolazi podizanjem

ustanaka, jeste zadatak koji je krajnje nemoguće ostvariti terorističkim sredstvima. Više izgleda imajedna drugačija vrsta pobeda, pobeda slabijeg nad jačim, Davida nad Golijatom. U borbi protiv ne-vidljivog, neopipljivog i sveprisutnog neprijatelja stradaće jača strana, ali ne od ruke protivnika, većusled stalnog naprezanja mišića, koje ga konačno iscrpljuje više no što bi ga mogli iscrpeti porazi.

Upravo ovako izgleda pozicija zaraćenih strana u Rusiji.Teroristi ne mogu da zbace vladu, niti su u stanju da je proteraju iz Sankt Peterburga i Rusije, ali

nakon što su je primorali da već godinama zapostavlja sva ostala pitanja i posvećuje se isključivo raz-računavanju sa njima, što možemo očekivati i ubuduće, njena će pozicija vremenom postati neodrživa.Ugled carske vlade već je pretrpeo ozbiljan udarac, od kojeg će ona jako teško uspeti da se oporavi.Car koji sam sebe zatvara iz straha od terorista jamačno ne predstavlja osobu za divljenje.

Već ovde bih mogao da navedem gomilu glasina koje kolaju u vojsci i narodu. Šta li će se tek govoritiukoliko car odluči da ostane zatočen još koju godinu? A kako bi i mogao drugačije nego da budezatočen ako ne odstupi od svoje politike?

138Grad u Ukrajini; pred Drugi svetski rat (1939.) konačno preimenovan u Kirovograd (prim. prev.)

117

Međutim, ne stoji vlada loše gledano samo sa moralne strane.U ovakvoj borbi između slobode i despotizma, revolucionari, moramo priznati, imaju jednu ogrom-

nu prednost, prednost vremena. Svakim mesecom, svakom sedmicom koja protekne u ovakvom okle-vanju, neodlučnosti i iscrpljujućoj tenziji, pozicija njihovih neprijatelja postaje sve nezahvalnija, čimenjihova pozicija jača. Tajne sile, spontane i snažne poput sila prirode, kao što su ekonomsko stanje na-roda, koji je zapao u neviđenu krizu, finansijska situacija, pa i gotovo jednako fatalno pitanje korupcijeu državnim službama, javljaju se naizgled niotkuda i potkopavaju same temelje carstva.

Međutim, novoustoličeni car izražava želju da popravi položaj naroda. On bi da očisti svoju admi-nistraciju od pljačkanja i korupcije.

Zaludni su i besmisleni to pokušaji, čak i licemerni! Nije li ovo oduvek bio zlatni san svih careva,počev od Petra Velikog? Nisu li isti ukazi protiv korupcije ponavljani maltene od reči do reči? Zaštooni nisu urodili plodom? Zato što je car želeo da sve uradi na svoju ruku, to jest, angažovanjem samesvoje birokratije, koja u očuvanju sopstvenog apsolutizma ne želi da odstupi ni za pedalj.

Sam narod, jednom kada konačno postane gospodar sopstvene sudbine, jedini će biti kadar da po-pravi svoj položaj: društvo kojem na raspolaganju stoji slobodna štampa i samo će biti u stanju daprati i otklanja nepravilnosti u radu administracije. Ovo su činjenice koje zna svaki školarac.

Kada nijednom od prethodnih careva ovo nije pošlo za rukom, i to u mnogo povoljnijim uslovima,kako to može uspeti caru Aleksandru III, u sadašnjoj situaciji?

U međuvremenu, država ne sedi skrštenih ruku. Nezadovoljstvo je sve veće, uslovi u kojima ljudižive sve su gori, a finansijski i administrativni haos sveobuhvatniji. Povrh svega toga, imamo teroristekoji parališu vladu samim svojim prisustvom, samim znakovima života koje povremeno daju.

Ali, i oni umeju da izvojevaju strašne pobede, što su nam već nedvosmisleno pokazali.Ovakvo stanje je neodrživo. Što se pre vlada iščupa iz njega, to bolje po nju.Uvažavanjem legitimnih zahteva naroda, priznavanjem najelementarnijih političkih prava koja zah-

tevaju doba i civilizacija u kojoj živimo, sve će poći mirnim i pravilnim tokom. Teroristi će biti prvikoji će se odreći svog smrtonosnog oružja i prihvatiti se onog najhumanijeg i najubojitijeg – slobodegovora u obraćanju slobodnim ljudima, što su u par navrata svima jasno stavili do znanja.139

Oni će tako sigurno postupiti, a biće i primorani na to, s obzirom na činjenicu da, u slučaju da odlučeda u jednoj slobodnoj zemlji svoje delovanje nastave na dosadašnji način, ne bi opstali niti jedan dan.

To je najbolje rešenje za krizu koja trenutno drma Rusiju.Ostaje da se vidi da li će vlada pokazati dovoljno mudrosti i moralne hrabrosti da prihvati ovaj

predlog.Šta će se dogoditi ukoliko odgovor ipak bude bio odričan?Teško je reći, s obzirom da revolucija, a pogotovo revolucija u Rusiji, jeste izuzetno neobična zver;

ne postoji način da se predvidi gde će stati ili koliko će još koraka pustiti, ukoliko je spopadne takavćef.

Da pokret ne može biti zaustavljen, izvesno je. Imao je i suviše dugačak razvojni put da bi se tektako raspršio, poput mehurića od sapuna. Njegove snage, koje nisu oličene isključivo u borbenoj orga-nizaciji, što je samo njihova spoljašnja i privremena manifestacija, već i armijom od nekoliko hiljadarevnosnih ljudi; kroz opštu žudnju za izbavljenjem iz sramnog i ponižavajućeg položaja u koji nas jesamodržavlje dovelo; kroz mržnju, osvetu, kroz revolucionarni žar koji je vlada svojim smaknućimai represalijama tako uspešno razgorela u cvetu naroda, to jest, među omladinom – ove snage traženeki ispust, što je pre mehanička nego filozofska potreba. Uvek se nađe ljudi voljnih i kadrih da ovimsnagama daju neki smer.

139Pogledati u Napomeni „Pismo Izvršnog komiteta ruskom caru Aleksandru III“, koje preporučujemo posebnoj pažnjičitaoca

118

Nešto će se svakako dogoditi ukoliko revolucija izgubi bilo strpljenje, bilo nadu u postizanje uspehaonim manje surovim sredstvima koja joj trenutno stoje na raspolaganju – nadu u aktuelni političkiteror.

Kakve će prirode taj događaj biti, teško je reći. Vođen čistim osećajem čovečnosti, istakao bih parmogućnosti koje mi se čine verovatnim, ako u obzir uzmemo pređašnje činjenice i trenutni stav partije.Cilj mi je jednostavno da informišem javnost i, ako je to ikakomoguće, sprečim obistinjenje tih nemilihmogućnosti.

Prva je ono što bih ja nazvao „administrativni teror“, akcija uperena protiv svih vladinih službenika.Partija je već isprobala ovu opciju, premda samo delimice. Eksperiment je poprimio karakter političkedemonstracije koja za cilj ipak nije imala da pomoću terora zbaci carsku administraciju i time pokažekoliko je vlada zapravo nemoćna.140

Rezultat bi bio zagarantovan, a čitav je scenario nalik na ranjavanje konja kakvog srednjevekovnogviteza, kojim se životinja onesposobljava za dalje kretanje. Godine 1878. partija je bila i suviše slabada se upusti u tako zahtevnu borbu. Danas, neuporedivo jača, lako bi mogla da se odvaži na ovakavpotez. Cela bi Rusija onda bila pretrpana leševima – ne mogu ipak svi gubernatori, žandarmi, tužiocii sudije da imaju svoje Gatčine. Bila bi to užasna i žalosna opcija, ali o njoj se već šuška.

Postoji, kako god, jedna još strašnija mogućnost, koja je već bila predmet mnogih „govorkanja“, agovorkanja iz sveta ruskih revolucionara ne treba uzimati i suviše olako, jer ona vrlo lako znaju dapređu u dela. Recimo, o terorizmu se šuškalo čitave dve godine, a tokom cele 1878. godine ljudi sugovorili o careubistvu. Svi znamo šta je usledilo nakon toga.

Sada se šapatom govori o „agrarnom teroru“. Seljačka klasa, koja se nalazi u najtežem položaju islovi za jedinu istinski mnogoljudnu klasu u Rusiji, podseća na skutan i tajanstven vulkan, po čijimrubovima tlačitelji nehajno plešu. Ironija događaja učinila ja da se ova klasa ne prikloni caru, već jed-nom carskom mitu, krajnje nestvarnoj tvorevini koja samim tim nema nikakvu praktičnu vrednost.Seljak gaji istinsku i neumoljivu omrazu prema čitavom državnom poretku, koji predstavlja običanizraz moći samog cara, prema birokratiji, veleposednicima, prema sveštenstvu koje se zaklelo na ver-nost vladi, prema svim „lordovima“, tj. onima koji se nose „po švapski“ ili po evropejski – jednomrečju, prema svemu što mu je donelo toliko godina patnji. Ova klasa je tako očajna, tako nesretna,tako uboga, da će samo jedna varnica biti dovoljna da od njene mržnje načini ogroman plamen kojiće progutati čitavu zgradu ruske državnosti, ali i savremeno ekonomsko uređenje, a sa njim i sve onošto nosi obeležje civilizacije. Bila bi to opšta kataklizma, odista užasna, ali i kao takva prihvatljivijaod spore smrti pod čizmom tiranina.

Ne smemo smetnuti s uma činjenicu da svi oni koji se u ovom trenutku bore protiv samodržavlja ucilju ostvarivanja političkih sloboda jesu socijalisti. Oni nikad nisu prestali sa širenjem socijalističkepropagande među gradskim radništvom. Dokaz da njihov trud ipak nije bio uzaludan jeste pozamašanbroj radnika među optuženima i osuđenima u postupcima protiv terorista u poslednje tri godine. Kakogod, većina ovih radnika, poput njihovih drugova iz viših klasa, do sad se ograničavala isključivo napolitički obračun sa carskom vladom, namerna da se kasnije posveti završetku započetog posla nadruštvenoj obnovi zemlje korišćenjem nenasilnih i dozvoljenih metoda.

Aktuelna teroristička praksa već je umnogome ubrzala dolazak revolucije. Šta će, pak, biti ukolikoova gomila naroda spremnog na sve nagrne u seoske oblasti, naroda naoružanog svime onime štoubitačna nihilistička nauka i sopstveno revolucionarno umeće mogu da mu pruže, i, kao što imamoslučaj u Irskoj, otpočne borbu sa veleposednicima i potpuno golorukim službenicima seoske policije,pozivajući ljude da im se pridruže u poslu opšteg uništavanja?

140Trebalo bi ipak istaći da je u Kijevu ovakav metod jedno vreme zaista donosio očekivane rezultate. (Videti poglavljeDva bekstva)

119

Postoji li iko ko može, ili bolje reći ne može da predvidi posledice „agrarnog terorizma“, o kojemveć postoji dosta „govorkanja“?

Takođe, u igri ostaju dvorske zavere, kao i vojni pučevi. Svakako, u pitanju je treća mogućnost, kojase može odvijati paralelno sa drugim dvema, ili im čak prethoditi. Ove opcije nisu direktno povezanesa terorizmom, već predstavljaju njegovu prirodnu posledicu. Carska vlada je već sada predmet raz-noraznih dvorskih spletki; još koju godinu, možda i koji mesec, i uslediće novi napadi terorista koji ćeje dodatno oslabiti. Onda će se i u Sankt Peterburgu, baš kao u starom Rimu i Vizantiji, kao uostalomi u svakoj despotiji kojoj se smeši kraj, iz redova dvorskih službenika i vojnih generala pojaviti nekinovi Sejan141, koji će gledati da se ovajdi iz takve situacije. Možda čak i pre nego što to Evropa računa,bićemo u prilici da u prestonici gledamo reprize pretorijanskih, ili pak strelečkih pobuna, da se pos-lužim primerom iz domaće istorije.142 Kakve će one biti, to niko sa sigurnošću ne može da predvidi.Verovatno će biti raznovrsne. Udruže li svoje snage sa nihilistima, ovi će ljudi zemlji doneti slobodu;dopuste li da budu instrumentalizovani od strane „Svetog saveza“, na čijem je čelu nadvojvoda Vla-dimir, za kog se već sumnja da želi da sa prestola svrgne svog brata, dobićemo samo novog tiraninana mestu starog. U svakom slučaju, više je nego izgledno da će sa krvavim metodama koje su uveliteroristi ovi nemiri biti sve samo ne blagi. Ko može da tvrdi da po svojoj prirodi oni pre neće podsećatina istočnjačke, nego na nemire po evropskom obrascu?

Tako izgleda tužna sudbina koju car Aleksandar III svojom neljudskom tvrdoglavošću sprema Rusijii sopstvenoj porodici, sudbina čiji dolazak ni on sam vrlo brzo neće moći da odgodi.

NAPOMENA

Ovaj važni dokument, izdat od strane Izvršnog komiteta 10. (23.) marta 1881. godine, takoreći desetdana po ubistvu cara Aleksandra II, poslužiće kao najbolji dokaz za sve ono što sam izneo u veziistinskih težnji ruske revolucionarno-socijalističke partije. Objavljen je u svega par dnevnih listova,uz nekoliko neibežnih grešaka nastalih usled dvostrukog prevođenja sa italijanskog i nemačkog jezika.

Čitalac će imati priliku da se uveri koliko su umereni bili uslovi koje su ovi „krvožedni” ljudi ponu-dili vladi – ne uslovi za obustavljanje vatre, pošto bi to bilo čisto licemerje, s obzirom na činjenicu dane postoji demokratska partija, ma koliko umerene orijentacije bila, koja je spremna da u političkojslobodi vidi univerzalni lek za zala kojima je radnička klasa izložena – već uslovi za potpuno napušta-nje svih nasilnih i krvavih metoda kojima je partija danas primorana da pribegne, i to isključivo zbogtoga što država brani mirne načine za oslobođenje najmnogoljudnije i najubogije klase čovečanstva.

PISMO IZVRŠNOG KOMITETA RUSKOM CARU ALEKSANDRU III

„Vaše veličanstvo,Izvršni komitet u potpunosti razume duševnu patnju kroz koju mora biti trenutno prolazite. Ipak,

osetljivost trenutka neće učiniti da odgodimo objavljivanje sledećeg proglasa. Postoji nešto uzviše-nije i od legitimnog ljudskog osećanja, a to je dužnost čoveka prema svojoj zemlji, dužnost za koju

141Lucije Elije Sejan (lat: Lucius Aelius Seianus, rođen 20. godine p.n.e, ubijen 18. oktobra 31. godine n.e) je bio prefekt, tj.zapovednik pretorijanske garde i u jednom periodu vladavine cara Tiberija de facto vladar Rimskog carstva. Njegov usponna vlast obeležilo je bezgranično carevo poverenje koje je uživao, ali pre svega beskrupuloznost u uklanjanju svakog ko bimu se našao na putu (prim. prev.)

142Strelec (стрелeц) je bio pripadnik careve lične garde, koja je od svog osnivanja sredinom XVI veka činila glavninuruskih oružanih snaga. Godine 1682. organizovali su puč kojim su na tron doveli Sofiju Aleksejevnu, ćerku cara Alekse-ja I i polusestru Petra Velikog, koji je ipak sedam godina kasnije preuzeo tron i na silu raspustio gardu. Uhapšeno je ilideportovano na stotine njih, dok je ostatak pripojen redovnim trupama vojske (prim. prev.)

120

svaki građanin treba da žrtvuje sebe, svoja osećanja, pa čak i osećanja drugih. Gonjeni ovom neodlo-živom obavezom, obraćamo Vam se ne časeći časa, s obzirom da nam tok događaja koji preti strašnimnemirima i potocima krvi ne daje za pravo da i dalje čekamo.

Krvava tragedija koja se zbila na Ekatarininom kanalu nije bila posledica pukog spleta okolnosti iona ni za koga nije mogla predstavljati iznenađenje. Nakon svega što se izdogađalo u proteklih desetgodina, ona je postala neizbežnost i upravo u tome leži njen izuzetni značaj. Čovek koga je sudbinapostavila na čelo jedne države trebalo bi to dobro da zna.

Samo nekome ko je potpuno nesposoban da se bliže zainteresuje za život naroda može se desitida takve slučajeve okarakteriše kao zločine pojedinaca, ili čak „bande“. Čitavu smo deceniju svedocičinjenice da je, bez obzira na proganjanja najsurovije vrste kojima je bio izložen, bez obzira na opštežrtvovanje – slobode, interesa svih klasa, industrije, ne, čak žrtvovanje ličnog dostojanstva od stranepočivšeg cara i same njegove vlade; rečju, bez obzira na sve mere koje su preduzete za njegovo suzbi-janje, pokret nastavio da raste; najkvalitetnije snage u državi, njeni najodlučniji ljudi, kao i pojedincikoji su bili najspremniji da podnesu žrtve – svi su oni redom pridodali snagama armije koja je punetri godine vodila očajnički rat sa državom.

Vaše veličanstvo će se složiti da vladu počivšeg cara ne možemo okriviti za „manjak energičnosti“.Ona se podjednako starala da na vešala šalje i dužne i nedužne; kazamati, kao i najudaljenije oblasti,bili su do vrha puni osuđenika. Uhapšeno je i obešeno na desetine takozvanih vođa.

Umirali su spokojno i sa smirenošću mučenika, ali pokret se nije dao zaustaviti; naprotiv, rastao jei iznova dobijao na snazi. Jedan revolucionarni pokret, Vaše veličanstvo, ne zavisi od pojedinaca. Rečje o jednom postupku društvenog organizma, a vešala koja se podižu za najvatrenije pobornike togdela beskorisna su po pitanju očuvanja postojećeg poretka kao što nošenje krsta kojim su kažnjavaninazareni143 nije moglo da sačuva truli stari svet od pobede reformskog hrišćanstva.

Može vlada da sa hapšenjima i vešanjima nastavi do mile volje; možda joj i uspe da suzbije pojedi-načna revolucionarna tela. Priznaćemo čak i da joj može poći za rukom da uništi osnovnu organizacijurevolucije. Ipak, teško da će se time nešto promeniti. Revolucionare će iznedrivati događaji, opšte ne-zadovoljstvo celog naroda i sklonost Rusije ka stvaranju novih društvenih oblika.

Nemoguće je suzbiti čitav narod, a još je manje moguće rigoroznošću ugušiti njegovo nezadovolj-stvo. Umesto toga, one će samo povećati njegovu ogorčenost, energiju i borbenost. Ovo poslednje,naravno, sledeći put biće bolje organizovano, jer revolucionari će izvući pouke iz iskustva svojih pret-hodnika. Na taj način, izvesno je, revolucionarne organizacije će vremenom dobiti na brojnosti i efi-kasnosti. Upravo takav je bio naš slučaj. Kakvu je korist država izvukla iz brutalnog razračunavanjasa „dolgušincima“ i „čajkovcima“, propagandistima iz 1874. godine? Na njihova su mesta samo došlenove i još odlučnije vođe.

Terorizam je nastao surovošću države nakon 1878. i 1879. godine. Uzalud je vlast likvidirala Ko-valjskog, Dubrovinog144, Osinskog, Lizoguba; uzalud je slomila i uništila na desetine revolucionarnihtela. „Prirodni odabir“ se postarao da za potrebe ove nesavršene organizacije umesto njih dobijemojoš izdržljivija tela. Na kraju, nastao je Izvršni komitet, sa kojim vlast još uvek uzaludno vodi borbu.

Ako se makar samo na tren nepristrasno osvrnemo na tragičnu poslednju deceniju, nepogrešivo i salakoćom možemo predvideti budućnost revolucionarnog pokreta, uz uslov da politika države ostanenepromenjena. On će rasti, širiti se; terorističke akcije biće preciznije, a revolucionarna organizacija

143Pristalice Isusa Hrista, okupljeni u novu jevrejsku sektu koja će vremenom postati hrišćanstvo. Tvrdili su da je upravoIsus mesija i sin božji, i zbog toga surovo proganjani (prim. prev.)

144Vladimir Dmitrijevič Dubrovin (1855-1879) – jedan od vatrenijih zagovornika terora kao najučinkovitijeg sredstva uborbi protiv carizma. Takođe je među prvima u Rusiji dokazivao opravdanost taktike „crvenog terora“. Pamte se njegovereči upućene svetini okupljenoj na ulici nakon dramatičnog hapšenja: „Ljudi, hapse me jer branim slobodu … Careve iimperatore koji vam porezima sisaju krv treba ubiti …“ (prim. prev.)

121

savršenija i jača. U međuvremenu, uvek će biti novih razloga za nezadovoljstvo; poverenje naroda uvlast biće sve manje. Ideja revolucije, mogućnost i neizbežnost njenog ostvarenja nalaziće sve čvršćupotporu.

Stravična eksplozija, krvava revolucija, grčevit potres koji zahvata celu Rusiju, dokusuriće stariporedak.

Vaše veličanstvo, ovo je tužna i ružna mogućnost. Upravo tako, tužna i ružna. Ne zavaravajte se dasu ovo samo reči. Mi smo više od bilo kog drugog svesni kolika će biti šteta nastala rasipanjem tolikotalenta i energije na destruktivne poslove i krvave sukobe, pogotovo ako znamo da se ista ta snaga udrugačijim okolnostima može iskoristiti u kreativne svrhe, za obrazovanje naroda i opšte dobro.

Ali otkud ta žalosna neizbežnost ovog krvoplića?Otud, Vaše veličanstvo, što kod nas ne postoji pravična vlada, u pravom smislu te reči. Vlada bi,

u skladu sa osnovnim principom svog postojanja, trebalo da bude izraz težnji naroda, da sprovodiisključivo volju naroda. A naša država, da prostite na izrazu, predstavlja pravu kamarilu, i kao takvamnogo više zaslužuje epitet „banda otimača“ od Izvršnog komiteta.

Kakve god bile stvarne namere cara, vlada se ponaša kao da je se težnje i blagostanje naroda uopštene tiču.

Carska je vlada ljudima već uskratila ličnu slobodu i načinila ih robovima plemstva145, dok danasstvara opasnu klasu špekulanata i zelenaša. Posle svake reforme narodu je samo još gore. Ruska državaje otišla toliko daleko, dovela narod do takve bede i siromaštva da ljudi više ne smeju da se bore zasvoje zajedničke interese, budući da su izloženi najsramnijim ispitivanjima, čak i u svojim sopstvenimdomovima.

Jedino krvopije iz redova državne službe, čije podmukle iznude ostaju nekažnjene, uživaju zaštituvlade i zakona.

Kako je, s druge strane, strašna sudbina poštena čoveka koji se bori za opšte dobro! Vaše veličanstvo,Vi dobro znate da nisu samo socijalisti žrtve proganjanja i deportovanja.

Kakva je to vlada koja održava ovakav „poredak“? Nije li to prava banda otimača?Zato u Rusiji više ne postoji moralni uticaj vlasti na narod; zato je Rusija dala toliko revolucionara;

zato čak i na događaje kao što je smaknuće cara dobar deo naroda gleda sa simpatijama. Ne verujtelaskavcima, Vaše veličanstvo. Careubistvo je u Rusiji danas veoma popularna stvar.

Postoje samo dva načina da se razreši ovakva situacija: ili revolucija, koju smrtne presude ne moguniti sprečiti niti odložiti, ili spontana predaja vrhovne vlasti u ruke naroda koji će onda pomoći uupravljanju državom.

U interesu naše države, a s ciljem da izbegnemo bespotrebno rasipanje talenta i energije, kao iužase koje svaka revolucija neizbežno nosi sa sobom, Izvršni komitet obraća se Vašem veličanstvu i odsrca Vam savetuje da izaberete ovo drugo. Budite uvereni, onog trenutka kada najviše instance vlastiprestanu da se ponašaju svojevoljno, onog trenutka kada se čvrsto odluče da se posvete isključivoonome što im volja i savest naroda nalažu, bićete u stanju da se rešite svojih uhoda, koje predstavljajusramotu za vladu, moći ćete da raspustite svoju oružanu pratnju i pošaljete ih nazad u kasarne i spalitevešala koja demorališu ljude.

Onda će i Izvršni komitet spontano obustaviti svoje akcije, a snage koje je okupio biće rasformiranei angažovane u kreativne svrhe u cilju unapređivanja civilizacije, kulture i blagostanja naroda.

Nenasilno nadmetanje u idejama doći će na mesto nasilja, koje je namamnogo ogavnije nego Vašimlakejima, a na koje nas u ovom trenutku nagoni jedino puka nužda.

145Reč je o naredbama koje su donete za vladavina cara Borisa i cara Alekseja (XVI i XVII vek), a koje je Aleksandar IIsamo delimično ukinuo.

122

Obraćamo se Vašem veličanstvu odbacujući predrasude i nepoverenje koje u nama pobuđuje proš-lost. Zažmurićemo na jedno oko što ste predstavnik vlasti koja obmanjuje ljude i nanosi im toliko zla.Obraćamo Vam se kao sugrađaninu i časnom čoveku.

Iskreno se nadamo da Vas lična ozlojeđenost neće sprečiti da čujete istinu, bilo to iz osećanja duž-nosti, bilo iz radoznalosti.

I mi imamo razloga da budemo ozlojeđeni. Vi ste izgubili oca, a mi i očeve i braću, supruge, sinove,svoje najbolje prijatelje. Kako god, spremni smo da u interesu Rusije zaboravimo svu ličnu ogorčenost,a isto to očekujemo i od Vas.

Ne postavljamo Vam nikakve uslove. Ne dopustite da Vas naši predlozi uvrede. Uslove koji su neo-phodni kako bi revolucionarni pokret ustupio mesto mirnodopskom razvoju ne određujemo mi, većtok događaja. Naše je samo da ih beležimo. Ovi uslovi, prema našem viđenju stvari, trebalo bi da buduzasnovani na dva osnovna principa:

1) opšte pomilovanje za sve političke zatvorenike. Ti ljudi nisu počinili nikakav zločin, već su jed-nostavno obavljali svoju građansku dužnost.

2) zbor predstavnika celog naroda; razmatranje najpodesnijih oblika organizovanja društvenog ipolitičkog života, u skladu sa potrebama i željama ljudi.

Ipak, smatramo nužnim da naglasimo da ćemo istinsku legalizaciju vlasti putem narodnih predstav-nika imati tek pošto izbori postanu potpuno slobodni. Njih bi, stoga, valjalo organizovati pod sledećimuslovima: prvo, u biranju poslanika moraju da učestvuju pripadnici svih klasa, bez izuzetka, proporci-onalno broju stanovnika. Drugo, biračima ili poslanicima ne smeju se nametati nikakva ograničenja.Treće, vođenje izbora i izbornih kampanja mora da bude potpuno slobodno. Na vladi je, dakle, dadonese sledeće uredbe, koje će biti na snazi privremeno, do sazivanja narodne skupštine.

· Puna sloboda štampe· Puna sloboda govora· Puna sloboda javnog okupljanja· Puna sloboda obraćanja u izbornim kampanjamaOvo je jedina prilika da Rusija stupi na stazu mirnog i pravilnog razvitka. Svečano izjavljujemo,

pred celom zemljom i čitavim svetom, da će se naša partija bezuslovno povinovati svakoj narodnojskupštini koja bude bila sazvana pod gore pomenutim uslovima. Isto tako nećemo biti ni protivnicivlade koju takva narodna skupština izabere.

A sada, Vaše veličanstvo, Vi izaberite. Odluka je na Vama. Mi se, sa naše strane, uzdamo da će Vašamoć rasuđivanja i Vaša savest uticati na to da donesete jedinu ispravnu odluku koja je u skladu sablagostanjem Rusije, Vašim ličnim dostojanstvom, kao i sa obavezama koje kao vladar imate premaovoj zemlji.

IZVRŠNI KOMITET10. (23.) mart 1881. godineŠtampano u prostorijama Narodne volje, 12. (25.) marta 1881. godine.“Ovako su glasili predlozi koje je revolucionarna partija uputila tadašnjoj vladi. U nekoliko navrata

oni su bili ponavljani, jednom čak i u poslednjem broju časopisa Народная воля (mart 1882. godine).Vlada je na to odgovorila novim pogubljenjima, novim proterivanjem hiljada mučenika u Sibir, kao

i novim surovostima prema štampi i uopšte prema svakoj slobodarskoj težnji.Nepristrasni čitalac prosudiće, dakle, ko su ovde pobornici pravde, umerenosti i reda, a ko pravi

„uznemiravači javnog mira“.

123

KOMENTAR146

Priče iz ove knjige napisane su na italijanskom jeziku i prvi put objavljene 1881. godine, u milan-skom časopisu Il Pungolo („Žaoka“), za koji je autor, kao saradnik iz Švajcarske, pisao feljton naslovljenLa Russia sotteranea („Podzemna Rusija“).

Kravčinskijeve kratke priče nastale su u mučnim uslovima emigracije. Skrivajući se u Milanu podtuđim imenom, moren prinudnom neaktivnošću, pisac je oberučke prihvatio poziv da objavi niz bele-ški o oslobodilačkom pokretu u Rusiji, čak i na stranicama, po sopstvenom kazivanju, jedne „nazadne“novine. „Napisaću makar polurevolucionarno delo“, javlja on svojoj ženi početkom novembra 1881,„a to dolazi kao izuzetno ugodna stvar nakon onog cenzurisanog trabunjanja“ (kako je inače nazivaosvoju saradnju sa legalnim časopisima u Rusiji).

Izdavač italijanskog časopisa pred autora je postavio uslov da „izlaže samo činjenice i ne upuštase u teoriju“. Prepričavajući svojoj ženi razgovor sa njim, Kravčinski piše: „Neke stavove, veli on,naša redakcija ne deli sa vama, ali vi ćete joj svakako dozvoliti mogućnost da iznese svoje primedbe,naravno, ukoliko se dogovorimo da vaša ‘pisma’ krase stupce našeg časopisa, što iskreno želimo.“

Osim toga, autor je bio prinuđen da i sam bira činjenice i događaje koje će uvrstiti u knjigu kakopripadnike revolucionarnog pokreta u Rusiji ne bi izložio opasnosti. Predočavajući, dvanaestog no-vembra 1881. godine, skicu „Podzemne Rusije“ narodnovoljki Ani Apštajn, Kravčinski piše: „Znaš čijiću lik prvi obraditi? Dmitrov (Dmitro je partijski nadimak J.V. Stefanoviča – prim.red.). O njemu sutoliko puta pisali po novinama, da mu sada ime slobodno smemo spominjati. Hteo bih da opišem likLava (L.A. Tihomirova – prim.red.), ali to je nemoguće.“

Povodom priče o Dmitriju Klemencu, koji je u to vreme izdržavao kaznu izgnanstva u Sibir, sredi-nom novembra on piše Apštajnovoj: „Ne misliš valjda da sam zanemario izuzetnost položaja u kojemse nalazi Dmitrij? Samo zbog toga ću i pisati, baš zato što znam da mu to ne može pričiniti nikakveneprijatnosti, u ma kakvom položaju da je.“

Autor je isto tako smatrao da u knjigu sme da uvrsti beleške o ilegalnim štamparijama, zato što se„o tome … pisalo po novinama“.

Uprkos svim preduzetim merama predostrožnosti, likovi iz Il Pungolo-e uspevaju da privuku paž-nju milanske policije. „Kvestor (opštinski načelnik policije) se raspitivao o autoru feljtona La Russiasotteranea …“, javlja Kravčinski svojoj supruzi i Ani Apštajn negde potkraj novembra 1881. godine i,pokušavajući da ih umiri, dodaje: „Jedan čovek blizak policijskim krugovima obećao je da će pratitisituaciju i upozoriti me ako nečeg bude bilo …“

Početkom 1882. godine, Kravčinski se baca na pripremanje posebnog izdanja ovih priča na italijan-skom jeziku, istovremeno vodeći pregovore o izdavanju knjige na engleski, francuski i nemački.

Knjiga je na italijanskom jeziku objavljena u Milanu maja 1882. godine, pod istim naslovom, ispodkojeg je stajalo: Profili e bozzetti rivoluzionari („Kratke priče i profili revolucionara“). Na naslovnojstrani pisalo je: Stepniak. Gia direttore di ‚Zemlia e Volia‘ (Stepnjak. Bivši urednik časopisa „Zemlja isloboda“). Tekstu je prethodio predgovor P.L. Lavrova, koji čitaocima ove knjige u inostranstvu autorapredstavlja kao jednog od najaktivnijih ruskih revolucionara. Godine 1885, na početku knjige Россия

146Autori ovih redova su N.M. Pirumova i M. I. Perper , iz izdanja „Podzemne Rusije“ na ruskom jeziku 1987. godine (prim.prev.)

124

под властью царей („Rusija pod vlašću careva“) Kravčinski ističe kako je predgovor Lavrova u velikojmeri doprineo uspehu „Podzemne Rusije“.

Ovako zasebno objavljena knjiga bila je obogaćena nizom dodataka: priče „Vera Zasulič“ i „SofijaPerovskaja“ bile su znatno proširene, a naknadno je priključeno i poglavlje „Put u Sankt Peterburg“,napisano po sećanju Ane Apštajn.

Godine 1882, u propratnom pismu koje je Zasuličevoj i Plehanovu Kravčinski poslao uz traženeprimerke knjige, stajalo je: „Deo moje Podzemne Rusije koji najvišem cenim jesu ’Profili’, zato što jaipak bolje od drugih poznajem te ljude, i hteo sam da po svaku cenu učinim nešto kako se njihovilikovi ne bi u potpunosti utopili na nemirnoj pučini ruskog političkog života. Od onih koji su ostaliaktivni, niko osim mene ne piše, niko nema mogućnost da piše, a po svoj prilici i skonča pre negošto mu se ta mogućnost pruži. Ipak, lativši se ovog posla, moram biti potpuno tačan ukoliko želimda mu dam kakvo-takvo značenje … Samo pridržavanjem takvog kriterijuma moguće je bilo nacrtatiljude koji će eventualno ličiti na živa bića, a ne na lutke ili … suzdaljske ikone“ (saopštenje grupeОсвобождение труда. M., 1924, N 1, str. 227-228).

Leta 1883. godine, „Podzemna Rusija“ izlazi na engleskom jeziku, u Londonu. Autor je uz priču„Sofija Perovskaja“ priložio pismo koje je ova revolucionarka poslala svojoj majci iz zatvorske ćelije,nekoliko dana pred izvršenje kazne. Sa njim je pisac imao priliku da se upozna putem biografije Pe-rovske, koju je napisao L. Tihomirov (objavljena u Ženevi, 1882. godine). Nedugo pošto je londonskoizdanje ugledalo svetlost dana, pisac zadovoljno prenosi svojoj supruzi ocenu jednog od recenzenata,koji ističe da je prevod „obogaćen“ Perovskinim pismom, „najdivnijim i najdirljivijim od svih poznatihprimera epistolarne književnosti na svetu“.

Pojedinačne priče i odlomci iz „Podzemne Rusije“ prevođeni su na ruski jezik osamdesetih godinai objavljivani van granica Rusije, u koju su potom kradimice unošeni. Najpre se pojavila priča „SofijaPerovskaja“ (u prevodu autora), i to u „Kalendaru Narodne volje za 1883. godinu“ (Ženeva), da bi1884. tekst hektografski bio umnožen uHarkovu i Kazanu. Iste godine, moskovskiОбщeстуденчeскийсоюз („Svestudentski savez“) objavio je litografsko izdanje prva tri poglavlja „Podzemne Rusije“, podzajedničkim naslovom Предусловие („Predgovor“) (prevod je neprecizan, urađen uz gomilu propusta).Ovo izdanje kasnije je umnožavano i na hektografu. Godine 1903, Centralni komitet Ruske socijal-demokratske radničke partije izdao je u Bakuu brošuru koja je sadržala priče o Sofiji Perovskoj i GesjiGeljfman.

Kompletan prevod „Podzemne Rusije“ na ruski jezik, prerađen i dopunjen od strane samog autora,objavljen je 1893. godine (London, izdanje „Fonda slobodne ruske štampe“). Jedan deo tiraža štam-pan je na tankom papiru i tajnim putevima otpreman u Rusiju, gde je 1896. godine tekst u celostiodštampan na hektografu.

„Zaključak“, koji je autor napisao specijalno za tu priliku, kao što se i vidi iz prepiske Kravčinskog,naišao je na negativnu kritiku grupe Освобождение труда („Oslobođenje rada“), do čijeg je mišljenjaautor jako držao. Čak ni sam nije bio zadovoljan njime. Novembra 1893. godine, on postavlja pitanjeVeri Zasulič: „Zašto se ne oglašavate povodommog Zaključka?Meni je Vojnič kazao da se vaše društvo(grupaОсвобождениетруда – prim.red.) nije našlo uvređenim poslednjim, već pretposlednjim rečimaovog teksta. Je li to istina? Voleo bih da mi o tome pišete na najoštriji mogući, ako želite čak i nauvredljiv način. Nemojte se, molim vas, čuditi, i kažite da li je to istina. Radi se o tome što zapravoni lično ne mogu biti zadovoljan svojim zaključkom …“ (saopštenje grupe Освобождение труда M.,1924, N 1, str. 238-239).

Knjiga kratkih priča „Podzemna Rusija“, objavljena u Milanu, dobila je prelaznu ocenu u štampimnogih zemalja.

Obraćajući se krajem 1881. godine P.B. Akseljrodu samolbom da se „zauzme“ za objavljivanje knjigena nemački jezik u Švajcarskoj i Nemačkoj, nagoveštavajući pritom da bi mu bilo još „milije“ ako

125

bi je objavili „u cilju širenja socijaldemokratske propagande“, Kravčinski piše: „Ne sumnjam da ćese knjiga prodavati izuzetno dobro … To kažem na osnovu izvanrednih ocena koje dobijam sa svihstrana, pritom, obratite pažnju, ne od Rusa ili prijatelja, već od profesionalnih književnika“. (Iz arhivaП.Б. Aксельродa. Berlin, 1924, str. 75)

Arhivski fond Kravčinskog (CGALI ) čuva odlomak pisma koje mu je iz Pariza poslao Naum Lavov,prenoseći mu utiske koje je „Podzemna Rusija“ ostavila na francuske pisce. U pismu se, prema priča-nju Alfonsa Dodea, govori o tome kako je na jednoj od književnih večeri priređenoj u salonu madamAdam u Parizu, autor dela „Tartaren iz Taraskona“ prepričavao scene iz ruskog života prema knjizi„Podzemna Rusija“, kojom je bio „oduševljen“. Jedan od učesnika ovog događaja, Zolja, toliko se zain-teresovao za političke prilike u Rusiji, da je ubrzo nakon toga počeo da piše roman u kojem glavnuulogu tumači pravi Rus. „Pronašao sam izvanrednu knjižicu na italijanskom jeziku, iz koje sam štoštapozajmio“, hvalio se Zolja Dodeu. Ipak, kada je saznao da će ta „knjižica“ za neko vreme, upravo uzpodršku Dodea, izaći iz štampe na francuskom jeziku, Zolja je sa žaljenjem odustao od svoje zamisli.

Mnogo je pozitivnih reakcija na „Podzemnu Rusiju“ koje će se pojaviti po dnevnim listovima ičasopisima narednih godina, nakon što je knjiga izdata u Španiji, Portugaliji, Engleskoj, Americi, Ne-mačkoj itd. Po objavljivanju izdanja na engleskom jeziku 1883. godine, pisac svojoj ženi prenosi ocenurecenzenta časopisaTheAthenaeum, koji ističe pojedine nedostatke prevoda „… u nadi da će u drugomizdanju, do kojeg će ubrzo doći, ove greške biti ispravljene, zato što u knjizi koja je tako jedinstvenau svom žanru … i koja predstavlja tako dragocen dodatak našem poimanju situacije u Rusiji, ništa netreba zanemariti kako bi dobili besprekoran prevod“.

P. Kropotkin je pisao kako je „Podzemna Rusija“, nakon postignutog uspeha u Engleskoj, pokazalada ima „veliki uticaj na ljude koji su kadri za saosećanje – uticaj koji je čak bio u stanju da takveljude natera da se kritički odnose ka svom pređašnjem životu i usklade ga sa novim idealom, bilou manjoj, bilo u većoj meri, samo da ta promena bude blagovremena“. Knjige Kravčinskog, prematvrdnji Kropotkina, „ … doprinosile su … pobuđivanju simpatijа“ ljudi iz zapadne Evrope prema Rusiji(Степяк-Kравчинский С.M. Собр. соч., t. I. SPb., 1907, s. XXII, XXIII).

„Podzemna Rusija“ je visoko ocenjena i od strane piščevih sunarodnika. U CGALI postoji odlomakpisma (1882. godina), koje je iz Pariza Kravčinskom poslao N.P.Cakni, u kojem mu javlja: „Bio preneki dan do Turgenjeva. Pročitao je tvoju knjigu … i rekao sledeće: Napisana na izuzetno darovit, napojedinim mestima čak i umetnički način … Stoga kao najverodostojniji i najdirljiviji trenutak u knjizipominje onu priču mlade spahinice o njenom boravku u Sankt Peterburgu: Tu vidimo golu, neulepšanuistinu, prikazanu na jednostavan i emotivan način, a naročito su upečatljivo dočarana osećanja Perovskenakon hapšenja Željabova …“.

Učesnici revolucionarnog pokreta iz sedamdesetih godina XIX veka, naglašavajući verodostojnost iintezitet revolucionarnih likova koje je Kravčinski opisao, ipak su smatrali da je pisac u određenojmeri„izdigao“ svoje junake iznad stvarnosti i idealizovao ih. Takvog se stava naročito držala Vera Zasulič.„Ali mi uopšte ne želimo da kažemo“, pisala je ona, „kako je on kod svojih ushićenih likova video nekeu njima nepostojeće osobine. Naprotiv, on raspolaže karakterističnim, a opet izvanredno osetljivimi hitrim njuhom, što mu omogućava da primeti prave crte, koje zatim jednostavno stavlja pod jarkusvetlost svog umetničkog nadahnuća, usled čega se one pokazuju … unekoliko preuveličanim. On jepritom bio ubeđen da svoje savremenike i zaista vidi u svetlu u kojem se oni javljaju u istoriji, a čijestvarne razmere od drugih skriva sama neposrednost ljudi i događaja“ (Работник. Ženeva, 1896, N1-2, s. 50).

Kravčinskijeva knjiga je naišla na veoma dobar prijem u radničkoj sredini. U časopisu Рабочаямысль („Radnička misao“, 1900, br. 8) jedan od dopisnika javlja kako su narodnovoljsku „PodzemnuRusiju“ radnici imali običaj da „čitaju naglas … sve dok se brošura ne bi raskupusala. Poistovećivali

126

su se s njenim junacima, trudeći se da zaborave na razne opasnosti i nedaće sa kojima su se suočavaliu stvarnosti“.

127

DODATAK

SMRT ZA SMRT

Posvećeno svetloj uspomeni na mučenika Ivana Martinoviča Kovaljskog, streljanog od strane oprični-ka147 u odbrani svoje slobode, 2. avgusta 1878. godine u Odesi.

Šef policije, vođa banditske družine koja vedri i oblači po Rusiji, ubijen je. Retki su oni koji neznaju čijih je ruku ovo delo. Ipak, da bi izbegli eventualne nesporazume, mi donosimo generalnosaopštenje u kojem objavljujemo da smo šefa policije, general-ađutanta Mezencova, ubili upravo mi,revolucionari-socijalisti.

Takođe objavljujemo da kao što nije bilo prvo, tako ovo ubistvo neće biti ni poslednje delo takvevrste, bude li vlada uporna u očuvanju aktuelnih sistema.

Mi smo socijalisti. Naš cilj je rušenje postojećeg ekonomskog poretka i uništavanje ekonomskenejednakosti u kojoj, kako duboko verujemo, leži uzrok svih patnji čovečanstva. Zato su nam političkioblici sami po sebi savršeno nevažni. Mi, Rusi, u prvo vreme smo bili narod koji je nekako uvek sklonijiuzdržavanju od političke borbe, a još više od upotrebe raznih krvavih mera, kojima nije mogla da nasnauči ni sopstvena prošlost, ni vaspitanje. Sama nas je vlada naterala da pođemo tim krvavim putem.Sama nam je vlada u ruke stavila jatagan i revolver.

Ubistvo je užasna stvar. Jedino u trenutku snažnog afekta, kada dođe do pomračenja svesti, čovek,budući da nije čudovište i ljudski izrod, u stanju je da oduzme život sebi ravnome. Ruska vlada je nas,socijaliste, nas, koji smo se posvetili oslobođenju nastradalih, nas, koji smo sebe osudili na različitastradanja kako bi iz njih izbavili druge – ruska vlada je nas naterala da se odlučimo na čitav nizubistava koja sprovodimo u sistemu.

Na takve nas je poteze navela svojom ciničnom igrom desetinama i stotinama ljudskih života ibezočnim prezirom prema svakoj vrsti prava, koji je od vajkada krasio njen odnos prema nama.

Nećemo nabrajati sve svireposti koje smo doživeli tokom protekle decenije. Spomenućemo samoone najsvežije. Svi se sećaju velikog suđenja, takozvanog suđenja sto devedeset trojki. Sam Želehovski,svirepi Želehovski, javno je izjavio da je od ukupnog broja optuženih svega devetnaestoro njih doistakrivo. Svi ostali (zajedno, dakle, sa sedam ili osam stotina oslobođenih i onih koji su odležali godinu,dve ili tri) – svi ostali isključivo su okrivljeni zarad naglašavanja krivice pomenute devetnaestorke. Aod tih „naglašivača“, njih osamdesetoro – skoro redom čilih mladića i devojaka u punoj snazi – umrloje bilo tokom četvorogodišnjeg tamnovanja u istražnom zatvoru, bilo ubrzo po izlasku iz njega. Kadaje reč o preživelima, skoro da ne postoji osoba koja iz zatvora nije izašla izuzetno ozbiljno, a često ifatalno bolesna.

Zašto je pogubljeno toliko mlade snage, zašto je upropašćeno toliko života?Ali priča se tu ne završava. Parlament je našao nemogućim da osudi ovih devetnaestoro ljudi koje

je od njega tražio Želehovski. Jedino je Ipolit Nikitič Miškin osuđen na robiju. Svi ostali bili su ilioslobođeni svih optužbi, ili osuđeni na, za nas koji smo navikli na najrazličitije svireposti, najlakšekazne.

147Članovi specijalne carske garde, formirane za vladavine Ivana Groznog (prim. prev.)

128

Pri donošenju takve odluke, parlament je iskoristio svoje pravo na ulaganje molbe za pomilovanjekojim po slovu zakona može da se ublaži kazna u slučajevima kada se, po njegovom mišljenju, kršizakonska pravda. Da sudskamolba za pomilovanje ima upravo taj smisao, da ona nije ono što advokatinazivaju milosrđe i čovekoljublje – govorili su nam i svakome od nas ponavljaju svi pravnici. A kolikosu sam parlament, državni javni tužilac i predsednik suda bili ubeđeni u to da je presuda konačnadokazuje recimo činjenica da su na uslovnu slobodu pustili Ivana Ivanoviča Dobrovoljskog, kome je,nezavisno od ishoda molbe, sledovalo izdržavanje devetogodišnje kazne u centralnom zatvoru.

Svima je poznato kako je takvo ubeđenje izigrano.Nastojanjem šefa policije Mezencova i njegovog uglednog pomagača, grofa Palena, ova presuda je

poništena, a sastavljena je nova, nečuvena po svojoj surovosti, obimnosti i apsolutnom preziru premasvakom znaku zakonitosti. Bez ikakvih dokaza, bez ikakvog osvrta na zaključke iz preliminarne ilisudske istrage, od ukupnog broja okrivljenih on je uhvatio njih dvanaestoro i oni su, umesto da bududeportovani, poslati na robiju – neki u Sibir, a neki u centralne zatvore. Zatim je grupa od dvadesetosam ljudi prepuštena na milost i nemilost zatvorskoj upravi, da bi za par njih bile određene kaznekoje su premašile čak i one koje im je, nezavisno od ishoda žalbi, odredio sud.

Eto kako policija poštuje zakone i sud, ako se i kojim slučajem desi da oni budu na našoj strani!Međutim, koliko god nesnosna bila takva drska samovolja policije i njenih saradnika, koliko god

strašno i nezabeleženo u istoriji bilo njihovo bestidno ruganje sudu, društvu i ljudskim pravima, miipak možemo da skrenemo pažnju na još veći, prosto cinični prezir koji ova gospoda pokazuju premasvakom zakonu. Ne samo da nas love po sopstvenom nahođenju, bez ikakvih ograničenja čak i odstrane ropski pokornog sudstva u Rusiji; ne samo da se proizvoljno izjašnjavaju o odlukama čak itakvih institucija kao što je Specijalno veće parlamenta – na presude koje su lično izdiktirali, onijednostavno pljuju kad god im se za to ukaže prilika.

Evo podatka koji je poznat celoj Rusiji – naime, pioniri masovnog savremenog pokreta, mučenici izredova „dolgušinaca“ – Papin, Plotnikov, Dmohovski i drugovi, osuđeni su po naređenju Trećeg ode-ljenja na najstrašnije i najnehumanije kazne zbog širenja par knjižica. Ali mnogima od njih (Plotniku,Papinom) kazna je istekla. I šta se dešava? Njih i dalje drže zatočenim u centralnom zatvoru baš kaoi pre, u uslovima od kojih se čoveku diže kosa na glavi. Šta je sa N.G. Černiševskim? Svi znaju da ječovek svoju kaznu izdržao još pre mnogo godina, a još uvek ga drže u toj tundri, okruženog tucetompolicajaca!

Eto šta radi naša policija! Naša sloboda, naši životi, životi svih naših bližnjih ostavljaju se na milosti nemilost prvom pandurskom njuškalu!

Gde, u čemu, u kome da nađemo zaštitu svojih najdragocenijih prava – svojih sloboda, života?Da se obratimo društvu, štampi?Zar sve naše žrtve, naša suđenja, naše kazne nisu bila jedan dugi, neprekidni vapaj upućen svima

onima u kojima tinja iskra ljudskosti?Kako nam je odgovorila opozicija na vesti o stotinama mučenih, o stotinama drugih osuđeni na

sporu smrt, na priču o ponižavanjima i patnjama kojima smo podvrgnuti?Naši jadni liberali znali su samo da cmizdre. Pri prvom pomenu aktivnog, otvorenog protesta oni

su bledeli, drhtali i sramno se povlačili.A tek štampa!..Upravo pred njom, na njene oči vrše se sva ova zverstva nad nama. Ona ih je slušala, gledala, čak i

pisala o njima. Razumela je svu njihovu odvratnost, zato što joj je pred očima bila čitava Evropa, začijim se državnim uređenjem ona vodi.

I šta? Da je makar reč, makar jednu jedinu reč izustila u našu zaštitu, u zaštitu svetih prava čovekaonima koji nam se smeju u lice. Ali ona je ćutala.

129

Šta će njoj pravda, čast, ljudsko dostojanstvo! Petoparci od maloprodaje – to je ono što njoj treba.Uverenja, pravo na misao, nepovredivost ličnosti – sve to za nju bledi pred sjajem petoparca. Zbognjega će ona ljubiti ruke – istim onim rukama koje su joj koliko juče lupale šamare ona će se klanjati,pokoravati! Robovi, robovi! Postoji li igde na svetu takav bič koji će vas naterati da konačno ispravitevašu ropski povijenu kičmu? Postoji li takav šamar koji će vas naterati da konačno podignete glavu?

Ćuti štampa, ćuti i društvo. Mi, socijalisti, ostavljeni smo na milost i nemilost policiji. Sa nama sepostupa kako je njoj volja.

Neka vam odgovori svaki častan, porodičan čovek, šta nam ostaje činiti?Ako vam u kuću provali grupa razbojnika, onda vi po svakom poznatom prirodnom pravu smete

da se branite sa oružjem u rukama. Mi pitamo, po čemu je to policija bolja od družine razbojnika kojanoću upada u tuđe stanove? Zar smrt od noža ili buzdovana nije stotinu puta bolja od postepenog,višegodišnjeg iznurivanja u tvrđavi ili u „istražnom zatvoru“, uz raznorazna psihička i fizička mučenja,kako je inače bilo umoreno osamdesetoro njih sa „suđenja sto devedeset trojki“ i stotinu drugih kojimaje suđeno u drugim postupcima? Policajci su predstavnici zakona. Nama prave sačekuše ispred suda.Ali zar ne postoje neke garancije koje će nas zaštititi od policijske samovolje? Zar sudstvo nije iznadpolicije? Podsetićemo se iznova ovih nekoliko primera na koje smo ukazali, pa neka se onda nađe taljudska rđa koja će se usuditi da izusti kako su naše tvrdnje lažne!

Šta nam drugo ostaje nego da sa oružjem u rukama branimo svoj život i svoju slobodu od policijekoja nam premeta stanove, šta nam ostaje do da se branimo od razbojnika koji nasrću na nas naglavnoj ulici?

Tako je postupio Kovaljski sa drugovima i imao je svako pravo da to uradi. Svirepi opričniki streljalisu ga tajno, krišom, plašeći se reakcije javnosti.

Poslednje reči koje je uputio svojim krvnicima bile su:– Znajte da na slobodi imam drugove koji će me osvetiti!I nije se prevario.Našli su se osvetnici. Naći će se i sledbenici. Krajnji domet ovakvog načina delovanja jeste spontano

lično oslobođenje. Mi udaramo na slepe izvršioce tuđe volje, ljude koji praktično nikad nisu imalipriliku da vide one kojima se iz straha pokoravaju. Pravi krivci uvek prolaze nekažnjeno, oni će izsvojih zlatnih odaja iznova slati svoje topovsko meso da nas prepada noćnim pretresima.

Neophodno je bilo obračunati se sa pravim krivcima.Stavljeni izvan zakona odlukama ruske vlade, lišeni svih garancija koje su obezbeđene društvenim

dogovorom, a na osnovu nepovredivog prava svakog čoveka na samoodbranu, bili smo dužni da nasebe uzmemo odbranu svojih ljudskih prava, kao što to čini čovek ili grupa ljudi koji žive u kakvojdivljoj i primitivnoj zemlji.

Krivcima i njihovim saradnicima priredili smo iste svireposti koje se priređuju nama. Tu je i sud,pravičan poput ideja koje zagovaramo i strašan poput uslova u koje nas je dovela sama vlada.

Taj sud je proglasio krivim i na smrt osudio general-ađutanta Mezencova za sva njegova zlodelaprotiv nas, kaznu koja je sprovedena u delo na Mihajlovskom trgu četvrtog avgusta ujutru, godine1878.

Rešivši da sva njegova zlodela izložimo u prvom broju glasila naše „Zemlje i slobode“, koji će seuskoro pojaviti, smatramo neophodnim da ih ovde prikažemo ukratko, kako bi svi kojih se to tiče biliupoznati sa činjenicom da Mezencova nismo ubili kao čoveka koji predstavlja ovaploćenje izvesnogprincipa, niti kao nekoga ko drži položaj šefa policije – ubistvo je za nas i suviše strašna mera da bi jojpribegavali zarad bilo kakve demonstracije. General-ađutanta Mezencov ubili smo kao čoveka koji jepočinio niz zlodela koja su mogla biti i izbegnuta.

General-ađutant Mezencov je:

130

1. Glavni krivac za poništenje odluke parlamenta u „suđenju sto devedest trojki“ i sastavljač novepresude, o čemu smo već govorili podrobnije.

2. Glavni krivac za incidente koji su se dogodili kada je tridesetoro naših drugova, zatočenika Petro-pavlovske tvrđave, krajem juna tekuće godine istaklo par svojih zahteva. Ovi zahtevi bili su: 1)izuzetno skromni – tražili su samo malo više vazduha i slobode kretanja, što im je bilo apsolutnoneophodno zbog zdravlja koje im je narušeno četvorogodinjim zatočeništvom u istražnom zatvoru.2) izuzetno lako ostvarljivi, čak i pri ruskoj administraciji, s obzirom da je jedan deo zatočenikaova prava već uživao za vreme boravka u istražnom zatvoru. Uprava tvrđave, po direktnom nare-đenju šefa policije, odlučno im je saopštila da njihovi zahtevi nikad neće biti ispunjeni. Nakon štoje tridesetoro zatvorenika obelodanilo odluku da će se u tom slučaju odlučiti na štrajk glađu, šefpolicije bio je toliko bezdušan da je ove bolesne i iznurene ljude šest dana držao gladnim, samo dane udovolji njihovim skromnim zahtevima. Kada je shvatio da ovo gladovanje može da ima kobneposledice (šestog dana, Mozgovoj je imao strašnu mučninu i povraćanje, Natanson se onesvestio,a Košćurin je imao glavobolju), pribegao je neviđenoj podlosti kako bi prekinuo štrajk.

3. Glavni krivac za premlaćivanje zatvorenika koji su, saznavši za ovu prevaru, obnovili svoj protest.

4. General-ađutantMezencov, konačno, kriv je za podstrekivanje i vršenje svireposti nad socijalistimaiz raznih gradova Rusije, prvenstveno iz Odese.

5. Povrh toga, Mezencovu pripisujemo i izvođenje takozvane administrativne deportacije u istočniSibir, mere o čijoj je nezakonitosti izlišno govoriti i kojoj je podvrgavao ljude zbog jednog običnogneslaganja sa njim, kao što je to recimo bio slučaj sa Gabeljem i Freserom.

Eto zbog čega je general-ađutant Mezencov osuđen na smrt.Gospodo vladini službenici, vama se pokorava milionska vojska i mnogobrojna policija; vaši špijuni

preplavili su sve gradove, a vrlo brzo će preplaviti i sva sela; vaši su zatvori užasni, a kazne brutalne. Aliznajte – i pored sve vaše vojske, policije, zatvora i kazni, slabi ste i bespomoćni protiv nas! Nikakvimkaznama nas nećete zastrašiti. Ne postoji sila koja će moći da vas zaštiti od naših ruku!

Vi ste se prepali pri prvim našim udarcima. Odlučili ste se da pribegnete vojnom sudu, ne bi li naszaplašili krvavim kaznama.

Biće vam mnogo gore ako odlučite da ovim putem idete do kraja. Nas nećete uplašiti, i to znate isami. Samo ćete nas naterati da budemo još bespoštedniji. Znajte da imamo i mnogo strašnija oružjaod onih čiju ste snagu imali prilike da osetite na svojoj koži. Do sada ih nismo upotrebljavali zato štosu ona i suviše strašna. Vodite računa da nas ne dovodite do ovih krajnosti i utuvite jedno – mi nikadne pretimo tek reda radi!

Gospodo vladini policajci i činovnici, ovo su poslednje reči koja vam upućujemo:Vi ste predstavnici vlasti; mi smo protivnici svakog robovanja čoveka čoveku, iz čega sledi da ste vi

naši neprijatelji i da među nama ne može biti pomirenja. Vas treba uništiti i vi ćete biti uništeni! Ipak,mi ne smatramo da političko ropstvo rađa ekonomsko ropstvo, već je pre obratno. Čvrsto verujemoda će sa uništenjem ekonomske nejednakosti nestati i siromaštva, a sa njim i neznanja, sujeverja ipredrasuda, kojima se svaka vlast služi. Eto zašto mi ne možemo da vas, vladine službenike, pustimona miru. Naš trenutni neprijatelj je buržoazija, koja se sada krije iza vaših leđa iako vas mrzi, zato štoi njoj vezujete ruke.

U stranu! Ne mešajte nam se u borbu protiv sadašnjih neprijatelja i mi vas nećemo dirati. Doklegod ne budemo srušili postojeći ekonomski sistem, možete bezbrižno počivati u hladu vaših rodnihsmokvi.

131

Dokle god budete uporni u očuvanju postojećeg divljeg bezakonja, naš tajni sud, poput Damoklovogmača, visiće vam nad glavama, a smrt će biti odgovor na svaku vašu novu svirepost.

Istina, još uvek nemamo dovoljno snage da ispunimo taj zadatak u svoj njegovoj širini, ali nemojtese zanositi.

Naš veliki pokret širi se ne svakim danom, već svakim satom.Prisetite se koliko je vremena prošlo od kako je pokret stupio na put kojim sada ide. Od pucnja Vere

Zasulič prošlo je svega pola godine, a pogledajte kakve razmere on ima danas! Pa takvi pokreti rastusve većom silinom, poput lavine koja je svakog trena sve brža. Razmislite, šta će biti za nekih polagodine, godinu dana?

I da li je zaista neophodno u strahu držati takve ljude kao što ste vi, gospodo vladini službenici?Da li je zaista neophodno gradove kao što su Harkov i Kijev ispuniti užasom?

132

Anarhistička bibliotekaAnti-Copyright

Sergej Mihajlovič StepnjakPodzemna Rusija

Revolucionarni profili i priče iz života1883

lib.ruNaslov originala: Подпольная Россия Prevod s ruskog: Mile od Umu, 2011, kkusiusk.com Knjiga„Podzemna Rusija, revolucionarni profili i priče iz života“ objavljena je 2011. godine od strane

izdavačke kuće MostArt iz Zemuna

anarhisticka-biblioteka.net