platonovo poimanje pravednosti

ELJKO KALUEROVI1
PLATONOVO POIMANJE PRAVEDNOSTI
Rezime: Platon je mislilac koji pojam pravednosti stavlja u samo središte fi lozofske diskusije. Njegovo poimanje dikaiosyne, kao vrline koja je u suštastvenom smislu vezana za bit drave, elaborira se detaljno u dijalogu Drava, iako se i u drugim delima (Harmid, Protagora, Gorgija, Gozba) mogu otkriti stavovi znaajni za njeno fi lozofsko zahvatanje. Platon posebno naglašava univerzalnost i trajnost pojma pravde, njenu bivstvenu vanost za ispravno stanje ljudske duše i sklad tri dela duše, kao i vezu sa trostrukom staleškom zasnovanošu najbolje politeje, te di- ferenciranim oblicima vladavine, razvijanim, osim u Dravi, u Dravniku i Zakonima. Naješe pominjano odreenje pravednosti, koje sublimira njeno vienje „u velikom”, izloeno je u Δ knjizi Drave: „Obavljati svoj posao” – u tome je, o prijatelju, po svoj prilici, nain postojanja pravinosti”. Platon zagovara sofokratiju, tj. vladavinu najmudrijih, smatrajui da jedino u takvom obliku vladavine moe biti realizovana potpuna harmonija, jedinstvo sfera praktikog ivota, ali i adekvatnost i ekvivalencija davanja i primanja od strane slobodnih graana nekog polisa i samoga polisa. Pravednost u kraljevstvu odnosno aristokratiji treba da bude primenjena, pre svega, na osnovu naela geometrijske jednakosti, dok bi aritmetika jednakost bila samo pomono sredstvo ublaavanja naraslih tenzija u klasinom polisu Platonovog vremena.
Kljune rei: Platon, pojam, pravednost, ekvivalencija, korelativnost, geometrijska jednakost, aritmetika jednakost
Platon pojam pravednosti stavlja u samo središte fi lozofske diskusije. Njegovo poimanje dike tj. dikaiosyne,2 kao vrline koja je u najsuštastvenijem smislu vezana za bit drave, elaborira se reprezentativno u dijalogu Drava.3 Naravno, i u drugim Platonovim delima (Harmid, Protagora, Gorgija, Gozba) mogu se otkriti stavovi koji podupiru neke ideje iz Drave, osobito noseu ideju ovog uvenog spisa. Ipak, da se
1 e-mail adresa autora: [email protected] 2 Imenica enskog roda δικαιοσνη prevodi se kao „pravednost”, „pravinost”, „pravda”; potom kao „pravi kvalitet”, „pravo stanje”; i konano kao „pravosue”. 3 Kremer (H. Krämer) smatra da se neki od Platonovih temeljnih uenja u Dravi daju svesti na dublje poloeni kontekst ontološkog utemeljenja. On zatim dodaje da Atinjanin: „svodi obiajne vrline ovjeka (pravednost i razboritost), koje su postale upitnima, na njihov zapravi bitak, i tako putem ontologije poku- šava zahvatiti i misaono prevladati krizu etike grkog polisa”. H. Krämer, Platonovo utemeljenje metafi zike, DEMETRA, Zagreb 1997, str. 157.
50 . Kaluerovi, Platonovo poimanje pravednosti
ARHE god. VII, 13/2010 (49–71)
istraivanje u ovom radu ne bi rasplinulo u mnogobrojnim elaboracijama pravednosti u dvadesetak ili više autentinih Platonovih dijaloga, najviše panje bie posveeno pojmu pravednosti u Dravi,4 kao fundamentalnom i konstituirajuem faktoru valjane politeje i valjanih graana.
Formulišui svoje pitanje o pravednosti na poetku prve knjige Drave Platon je upotrebio izraz dikaiosyne,5 iako je mogao upotrebiti i re dikaion, i u nastavku izloio njeno tradicionalno odreenje (Rep.331c):6
Da li se ona jednostavno sastoji u tome da se kae istina, i u tome da svakome vratimo ono što smo od njega dobili.6
πτερα τν λθειαν ατ φσομεν εναι πλς οτως κα τ ποδιδναι ν τς τι παρ του λβ.
Atinjanin je odmah polemiki dodao primer koji na samom startu diskusije relativi- zuje poetnu odrednicu (Rep.331c):
4 Originalni naziv Drave je ΠΟΛΙΤΕΙΑ. Naješi prevodi Drave na engleski jezik su The Republic i Politeia, a na nemaki jezik Der Staat. Ako se ve hoe ova teško prevodiva imenica enskog roda preneti na naš jezik, onda se mora uzeti u obzir injenica da je u njoj sublimirano znaenje koje podrazumeva odnos slobodnog graanina prema dravi, dakle nekakvo „graansko pravo”; druga nijansa znaenja odnosi se na „javni ivot”, „politiku”, „dravniku veštinu”, „dravnu upravu”, „vladu”; na koncu, ona ima veze i sa „ustavom neke drave”, „graanstvom” i sa samom „dravom”. Bolje je zato ili zadrati transliteriranu grku re politeja, ili upotrebiti neki drugi od navedenih izraza, uz obavezno objašnjenje mnogoznanosti same rei u grkom iskustvu politikog delanja i uopšte u helenskom poimanju praktike sfere. Profesor Perovi navodei mnogostruka i kompleksna odreenja politeje dodaje da ovaj pojam treba da „bude shvaen u potpunoj odreenosti opreke s pojmom stasioteia (stranako ureenje, tj. vlast stranaka bogatih ili stranaka siromašnih graana)”. M. A. Perovi, Praktika fi lozofi ja, Grafomedia, Novi Sad 2004, str. 31. Mogue je da je podnaslov Drave περ δικαου, πολιτικς izvorno Platonov, a njegov prvi deo se prenosi na naš jezik kao „o pravinosti” ili „o pravednosti”, premda se moe prevesti i manje apstraktno, „o pravednom”. Drugi deo podnaslova, πολιτικς, znai „graanski”, „dravni” tj. „koji se odnosi na dravu”, „politiki”, „dravnim poslovima vešt”, a supstantivirano πολιτικς je „dravnik”. Pravednost dakako nije samo puki podnaslov ovoga dela ve i njegova centralna tema kojoj se Platon stalno vraa, bez obzira na manje ili više znaajne digresije i teme koje povremeno izbijaju u prvi plan. Razliiti istoriari fi lozofi je u Dravi pronalaze i metafi zike teme (vezane za ideju Dobra), etike teme (vrlina), paideutike teme (zbog kojih je Ruso i rekao da ovaj spis nije rad o politici, nego najtananije razmatranje o obrazovanju koje je ikada napisano), i teme o politici (oblici vladavine). Naravno, spisak moguih oblasti za izuavanje se ovim kratkim napominjanjem nikako ne iscrpljuje. 5 Platon nije uveo u upotrebu sam izraz dikaiosyne, jer se on pojavljuje ve kod Herodota. Neki komentatori (npr. Adkins (A. W. H. Adkins), smatraju da je mogue registrovati upotrebu termina dikaiosyne u homersko i arhajsko doba. O ranijoj upotrebi dikaiosyne piše i Gagarin. On smatra da δικαιοσνη, ako se uopšte pojavljuje pre 480. god. pre n. e., mora znaiti „praktikovanje dike, pokoravanje zakonima”. M. Gagarin, „Dike in Archaic Greek Thought”, p. 189, u: Classical Philology, Vol. 69, No. 3 (Jul., 1974). 6 Prev. A. Vilhar, B. Pavlovi. Platon, Drava, BIGZ, Beograd 1993, str. 7, 331c. Original Drave preuzet je iz: Platon, DER STAAT, Werke: in 8 Bd.; griech. u. dt., vierter band, Hrsg. von G. Eigler, Darmstadt 1990, s. 14, 331c.
ARHE god. VII, 13/2010 (49–71)
Ili bi to bilo ponekad pravino, a ponekad nepravino, ve prema okolnostima? Na primer, ako bi neko uzeo od svog pri- jatelja oruje, a ovaj bi potom poludeo i traio ga natrag, svako bi kazao da mu se oruje ne bi smelo vratiti i da ne bi bio pravian onaj ko bi to uinio. Svako bi se isto tako sloio da se tom oveku, s obzirom na stanje u kojem se nalazi, ne sme rei cela istina.7
κα ατ τατα στιν νοτε μν δικαως, νοτε δ δκως ποιεν; οον τοινδε λγω πς ν που εποι, ε τις λβοι παρ φλου νδρς σωφρονοντος πλα, ε μανες παιτο, τι οτε χρ τ τοιατα ποδιδναι, οτε δκαιος ν εη πο- διδος, οδ’ α πρς τν οτως χοντα πντα θλων τληθ λγειν.
Sokratovi komentari potom i analogije, povezani su sa poznatim uporeenjem pravednosti sa razliitim techne, odnosno sa razliitim zanimanjima poput lekara, kuvara, krmanoša i sl. U stvari, pokazuje se da znanja odreenih zanimanja sadre u sebi i mogunost injenja zla a ne samo dobra, i da e što je neko bolji znalac svoga zanata, u isti mah potencijalno biti i „bolji” prestupnik u stvarima koje se tiu njegovog znanja. Odrednice pravednosti koje Sokrat u nastavku teksta razmatra više slue samo kao po- lazna hipoteza, iz koje se potom na osnovu odgovarajuih naela demonstracije izvode zakljuci, koji, ako se pokae da su neodrivi, onda ukazuju da je i u razmatranju uzeta pretpostavka oborena. Ova metoda rauna sudova, koju su u razliitim varijantama koristili Zenon i Melis, kasnije je nazvana reductio ad absurdum.7
Pogreška u izjednaavanju technai i vrlina pokazana je još u Harmidu (165c-166c), prilikom razgovora o umerenosti izmeu Sokrata i Kritije, i to od samoga Kritije. Ta- koe je poznato mesto iz Hipije Manjeg (372d), da su bolji oni ljudi koji ošteuju druge ljude i pogrešno postupaju, lau, varaju i greše namerno, nego oni koji to ine nenamerno. Brino i pedantno planiranje Drave kao celine ne dopušta da se olako za- kljui, kao što su neki interpretatori inili, da epizode iz prve knjige jesu samo segmenti Platonove rane faze, pa je stoga u njima sasvim dopušteno postojanje kontradiktornosti i nesaglasja. Druga verzija istoriara fi lozofi je glasi da Platon itaoce vodi kroz neke od svojih razvojnih faza, poevši od iznošenja stavova obinih pristojnih graana, koje ponekad Sokrat pobija prilino grubo, preko sofi stikih vienja i Sokratovih reakcija na njih, pa sve do vlastite pozicije.8 Ovde nije re samo o Platonovom misaonom ra- zvoju i evoluciji, ve i o konstituisanju pojma politeje, koje se odvija traenjem pojma pravednosti. Prva knjiga Drave je sokratovski usmerena i sledi njegov put spoznajnog samoudubljivanja svesti. Takav put se pokazao primerenim prilikom razaranja starih spontanih obiajnosnih predstava o pravednosti, od poetne o kazivanju istine, pa sve
7 Prev. A. Vilhar, B. Pavlovi. Platon, Drava, BIGZ, Beograd 1993, str. 7, 331c. Original Drave preuzet je iz: Platon, DER STAAT, Werke: in 8 Bd.; griech. u. dt., vierter band, Hrsg. von G. Eigler, Darmstadt 1990, s. 14, 331c. Ovu konstataciju Sokrat ignoriše u IV knjizi Drave paragraf 433e, kada kae da se pravednost sastoji u tome da svako ima svoje tj. da pojedinci ne poseduju ono što im ne pripada i da ne budu lišeni onoga što im pripada. 8 Razliite poglede o toj temi iznosi Jozef (H. W. B. Joseph) u svojoj knjizi. H. W. B. Joseph, Essays in Ancient and Modern Philosophy, Oxford, 1935, p. 1-14.
ARHE god. VII, 13/2010 (49–71)
do poslednje o pravednom injenju dobra prijatelju zato što je dobar i injenja zla ne- prijatelju jer je rav.
Sa Trasimahovim „uskakanjem” u razgovor izmeu Sokrata i Polemarha, kao da se itava atmosfera menja iz poetnog ambijenta ranih dijaloga ka onoj iz Protagore i Gorgije, gde sabesednik Sokrata više nije blagi i pomirljivi prijatelj ili sledbenik, ve samosvojni i opasni sofi sta, koji je spreman da se energino obruši na konvencional- na odreenja pravednosti i da podrugljivo komentariše Sokratovo umee. Trasimah prekida razgovor grubo govorei Sokratu da „brblja gluposti”, dodajui da on zna šta je pravednost. Nakon kratkog ubeivanja, Trasimah daje vlastito vienje pravednosti (Rep.338c):9
Slušaj – ree on. – Ja tvrdim da pravino nije ništa drugo nego ono što koristi jaemu.9
κουε δ, δ’ ς φημ γρ γ εναι τ δκαιον οκ λλο τι τ το κρεττονος ξυμφρον.
Ova teza argumentuje se reima da bez obzira na oblik vladavine sve drave jednako sude o pravednosti, u smislu da je pravednost nešto što je od koristi za dravnu vlast. Pošto dravna vlast dri poluge moi u svojim rukama, pravednost nee biti ništa drugo do ono što koristi jaem. Sokrat na to kae da vladari ponekad protiv svoje volje izdaju zakone koji njima škode, i da ako je pravedno da se potinjeni upravljaju po tim zakonima, onda ispada da je pravedno ne samo ono što koristi ve i ono što škodi jaem. Trasimah se slae sa konstatacijom da vladari mogu da pogreše, ali dodaje da oni striktno govorei ne greše kao vladari, pravei poreenje sa greškama matematia- ra, lekara i graditelja, koje ih ipak ne ine manje umešnicima u pomenutim oblastima. Vladar kao vladar je nepogrešiv, pa stoji poetni stav da raditi pravedno znai raditi u korist jaega. Sokrat i ovaj stav obara pokazujui da nijedna veština nije radi toga da koristi jaem, ve naprotiv da koristi slabijem i onome ko od nje zavisi. Odgovor na ove rei ilustrovan je primerom po kome pastir takoe brine o svom stadu, ali ne zbog dobra ovaca ili volova, ve zbog vlastitog interesa ili zbog interesa gospodara stada.10
9 Prev. A. Vilhar, B. Pavlovi. Platon, Drava, BIGZ, Beograd 1993, str. 16, 338c. Original Drave preuzet je iz: Platon, DER STAAT, Werke: in 8 Bd.; griech. u. dt., vierter band, Hrsg. von G. Eigler, Darmstadt 1990, s. 38, 338c. U diskusijama potom sueljavala su se mnoga stanovišta o tome šta treba razumevati pod ovom Trasimahovom odredbom. Objekcije su se kretale od toga da je re o naturalistikoj defi niciji, nihilistikom stanovištu, uzgrednom komentaru, suštinskoj analizi, pa do toga da se u njoj mogu pronai elementi etikog nihilizma, legalizma, prirodnog prava i psihološkog egoizma. Poslednja etiri stava elaborira Kerferd (G. B. Kerferd) u svom lanku. G. B. Kerferd, „The Doctrine of Thrasymachus in Plato’s Republic”, p. 19, u: Durham Univ. Journal, 1947. 10 Kros (R. C. Cross) i Vuzli (A. D. Woozley) postavljaju pitanje, u svojim komentarima Drave, da li je Sokrat zaista spreman da tvrdi da se odgajivai ovaca brinu o zdravlju i unapreenju svoga stada zbog interesa samog stada, a ne zbog vlastitog interesa. Isto, zakljuuju oni, rade i vladari starajui se o sebi samima a ne o svojim podanicima. R. C. Cross, A. D. Woozley, PLATO’S REPUBLIC, London, 1971, p. 48-49. U Sokratovu odbranu moe se navesti da je on samo sledio Trasimahov diktum da se posmatrajui pastira kao pastira, njegov zadatak sastoji iskljuivo u tome da vodi rauna o dobru stada koje mu je povereno (Rep.345b-c).
ARHE god. VII, 13/2010 (49–71)
Slino, po Trasimahu, i pravednost treba videti kao tue dobro, kao korist onome ko je jai i ko vlada, a kao štetu onome ko je potinjen i ko se pokorava.11
Upitan potom da li smatra nepravednost vrlinom12 a pravednost porokom, Trasimah odgovara da bi on radije nepravednost imenovao kao „razboritost”, „dobru odluku” (εβουλα), a pravednost kao „plemenitu jednostavnost”, „plemenitu dobrodušnost” (γεννααν εθειαν).13 Nešto kasnije on potvruje da nepravednost jeste nešto lepo i silno, predstavivši je ak kao vrlinu i mudrost. Pravednog oveka Trasimah naziva „dobrodušnim i estitim”, a nepravednog slinim onom ko je „razuman i dobar”. Sokrat je potom nizom primera i ve pominjanom techne analogijom14 dokazao da je validna suprotna teza, da je pravedan ovek dobar i mudar a nepravedan da je neznalica i rav. Dodatna potpora i legitimitet ovoj argumentaciji bie traeni u poznatoj injenici da su i bogovi pravedni, što e automatski znaiti da e nepravedan ovek biti i neprijatelj bogova a da e pravedan ovek biti njihov prijatelj.15 Zakljuak koji se izvodi je oeki- van: pravedni ljudi su bolji, mudriji i sposobniji od nepravednih.
Konani udarac koji Sokrat zadaje Trasimahu vezan je za sudbinu pravednih, koja je, po njemu, bolja i srenija od sudbine nepravednih. Istraivanje postupno ide od ispitivanja namene pojedinih predmeta, pa i odreenih ivotinja, da bi se potom prešlo na ovekovu dušu, gde se pokazuje da ni ona ne predstavlja nikakav izuzetak. Sagovornici su se, naime, saglasili da i duša ima sebi svojstvenu vrlinu, i podudarili u mišljenju da je pravednost vrlina duše, a nepravednost njen porok. Konsenzus je zatim uspostavljen i oko stava da e pravedna duša i pravedan ovek iveti dobro, a nepravedna duša i ne-
11 Osim ovoga stava Trasimah iznosi još dva argumenta u prilog nepravednosti: prvi, da ona donosi veu materijalnu korist u privatnim i dravnim poslovima od pravednosti, i drugi, da nepravedan ovek ivi bolje od pravednog oveka. 12 Iako se grko ρετ naješe prevodi kao „vrlina”, ono ne mora uvek imati implikacije moralne prirode. Njeno znaenje moe biti i povezano sa karakteristinim odlikama koje omoguavaju bilo kome, ili emu, da obavi svoje specifi ne funkcije. U Rep.353a-b Sokrat tako govori o ρετ oiju i ušiju, ak i no ima svoju ρετ ako je dobro oblikovan i oštar. 13 Naši prevodioci Drave su εβουλαν preveli sa „promišljenost”, a γεννααν εθειαν sa „obina glupost” (Rep.348d). Prevod koji pravednost tretira kao „obinu glupost” (γεννααν εθειαν) je preoštar, iako moe nai svoju potporu u izvorniku. Nemaki prevod pomenute sintagme je „gutartige Einfalt”, a engleski prevod glasi: „most noble simplicity or goodness of heart”. 14 Pari (R. D. Parry) pokazuje u svom lanku da je techne analogija kljuna za razumevanje moralne fi lozofi je koja je skicirana u prve etiri knjige Drave. R. D. Parry, „The Craft of Justice”, p. 19, u: New Essays on PLATO, Ontario, 1983. 15 Zanimljivo je mesto iz DK85.8 koje predstavlja svojevrsni odgovor Sokratu, ali i pokazuje Trasimaha kao oveka bez iluzija koji, za razliku od lika iz Drave, prepoznaje i ceni pravednost. Evo tog mesta:
Napisao je [Thr.] u svom govoru ovako nešto: „Bo- govi se ne obaziru na ljudska djela, jer ne bi previ- djeli najvee ljudsko dobro – pravednost. Vidimo, naime, da se ljudi njom ne slue.
γραψεν [Th r.] ν λγωι αυτο τοιοτν τι, τι ο θεο οχ ρσι τ νθρπινα ο γρ ν τ μγι- στον τν ν νθρποις γαθν παρεδον τν δι- καιοσνην ρμεν γρ τος νθρπους τατηι μ χρωμνους.
Prev. D. Salopek. H. Dils, Predsokratovci fragmenti II, Naprijed, Zagreb 1983, str. 305, 8. Nem. izd. H. Diels, W. Kranz, Die Fragmente der Vorsokratiker II, Weidmann 1985, s. 326, 8. Mogua rezerva u vezi ove beleške je to što je ona, prema Dilsu, preneta preko Hermije iz nepouzdanog spisa.
ARHE god. VII, 13/2010 (49–71)
pravedan ovek ravo. Na kraju Sokrat kae (Rep.354a): „A onaj ko ivi dobro, blaen je i spokojan, nasuprot onome ko je u ivljenju zao”16 (λλ μν γε ε ζν μακρις τε κα εδαμων, δ μ τναντα).
Platon ipak nije bio zadovoljan pomenutom argumentacijom, premda ona na prvi pogled deluje relativno uverljivo.17 To je vidljivo iz zakljunog paragrafa prve knjige Drave, u kome on kae da se upustio u razmatranje pitanja da li je pravednost porok ili vrlina, neukost ili mudrost, šta je korisnije pravednost ili nepravednost, a da prethodno nije dat odgovor na krucijalno pitanje: šta je pravednost. Sokratovski zakljuujui da nakon itavog razgovora ništa ne zna, Platon konstatuje da e teško bez odgovora na pitanje o bivstvu dikaiosyne18 moi diskutovati o tome da li je ona vrlina ili ne, i da li je srean ili nesrean onaj ko je poseduje. Ovom pitanju on e se vratiti tek u IX knjizi Drave (576b), preciznije temi da li pravedan ili nepravedan ovek imaju bolji ivot, naravno nakon što je ponudio odgovor na pitanje o bivstvu same pravednosti.
Moe se rei da se u prvoj knjizi Drave na polemiki nain razvija svojevrsna po- vest razumevanja pravednosti. Najpre je izloeno staro aristokratsko shvatanje pravednosti kroz stavove Kefala i Polemarha. Potom se elaborira sofi stiko stanovište koje je branio Trasimah. Konano, tree po redu je Sokratovo vienje pravednosti. Meutim, itavo ispitivanje pravednosti prekida se u onom momentu kada se shvati da sokratska individualizovanost spoznajnog misaonog kretanja prema pojmu pravednosti ne daje oekivani rezultat, jer se celina pojma ne moe dobiti defi nisanjem pravednosti na „mi- kro nivou”, tj. odreivanjem onoga što bi konkretnog pojedinanog oveka u njegovoj delatnoj pojedinanosti inilo pravednim. Na sokratskoj paradigmi Platon je u I knjizi Drave stigao do formalnog pojma pravednosti i shvatio da to naprosto nije dovoljno.19 Pokazuje se, drugaije reeno, da rezultati etikog poimanja pravednosti nisu dostatni, ukoliko im ne prethodi istraivanje na „makro nivou”, tj. politiko poimanje pravednosti. Platon, naime, premešta teište spoznajnog traenja pojma dikaiosyne s pojedinca
16 Prev. A. Vilhar, B. Pavlovi. Platon, Drava, BIGZ, Beograd 1993, str. 35, 354a. Original Drave preuzet je iz: Platon, DER STAAT, Werke: in 8 Bd.; griech. u. dt., vierter band, Hrsg. von G. Eigler, Darmstadt 1990, s. 92, 354a. Grka re εδαιμονα ima nekoliko znaenja, poput „srea”, „blaenstvo”, „sreno stanje”, „srean poloaj”, „dobro stanje”, „blagostanje”, „imunost”. Moda je stoga bolje prevesti kovanicu μακρις τε κα εδαμων kao „blaen je i srean”. Sintagma ε ζν, koja je ovde prevedena sa „ivi dobro” (videti i Prot.351b), nije jednoznana. U grkom jeziku ona moe oznaavati ivot u prosperitetu i srei, pa i lagodan i raskošan ivot (Od.XVII,423; Soph. Ph.505), jednako kao i moralno ispravan i valjan ivot, na šta Sokrat ovde po svoj prilici cilja. 17 Barker kae da je Platon pobedio sofi ste uestvujui u njihovoj sopstvenoj igri reima, ali da se time u konanom samo pokazuje zašto ne treba prihvatiti Trasimahovo vienje pravednosti, ali ne i kakvu koncepciju pravednosti treba usvojiti. E. Barker, The Political Thought of Plato and Aristotle, New York, 1959, p. 98. 18 Razlog zbog kojeg je dikaiosyne upotrebljena umesto oekivanog dike, dilema koja se pojavila na poetku ispitivanja u ovom radu, moda lei u proširenju polja moguih znaenja „pravde”, koja postaju kompleksnija i plodotvornija s ukljuivanjem dodatnih referenci u njen opseg. Pravednost, naime, zadrava svoje znaenje koje se odnosi na zajednicu, ali dobiva i dodatnu specifi kaciju regulacije odnosa unutar samog oveka. Sa Platonom je dakako nastupila i konceptualizacija jezika, pa upotreba pojma dikaiosyne umesto nekih od verzija termina dike nikako ne treba da udi s obzirom na snanu refl eksivnost velikog atinskog fi lozofa. 19 Zato se on problemu pravednosti i vratio kasnije, napisavši knjigu koja je bila gotovo pet puta obimnija od bilo kog do tada napisanog njegovog dijaloga.
ARHE god. VII, 13/2010 (49–71)
na celinu, odnosno politeju.20 To je jedini put da se dosegne suština klasinog polisa, pošto pravednost celine moe i mora biti mera pravednosti onog partikularnog.
Glaukon21 se nije zadovoljio Trasimahovim lakim porazom u raspravi, ve je zah- tevao od Sokrata da dokae svoju tvrdnju da je pravednost dobra, kako po sebi, tako i po svojim uincima.22 Njega je pre svega zanimalo šta pravednost i nepravednost jesu i kakav je njihov uticaj na ovekovu dušu. Prethodno su radi podseanja i kompariranja izneta uobiajena stanovišta o prirodi i poreklu pravednosti. Poetna teza vezana je za stav da je po sebi dobro initi nepravdu, a da je loše trpeti je. Pošto je vee zlo trpeti nepravdu nego što je dobro initi je, kao rezultat iskustva i plod kompromisa ljudi su stvorili zakone i ugovore, dogovorivši se da ubudue niti ine niti trpe nepravdu. Ono što su potom zakoni i ugovori propisivali, nazvano je zakonitim i pravednim. To bi, po ovoj interpretaciji, bilo poreklo i suštastvo pravednosti, a njena vrednosna komponenta nije se sastojala u tome što je ona dobro po sebi, nego zbog odsustva moi da se zlo ini nekanjeno. Pravda se stoga ne upranjava kao rezultat neijeg izbora, nego kao posledica nunosti i zbog straha od trpljenja neijeg povreivanja.23
Iz Drave 368e vidi se da je relativno lako usvojena poetna pretpostavka da pravednost pripada kako pojedincima tako i dravama, i da je meu njima mogue uspo- staviti odgovarajui paralelizam. Treba podsetiti da je po Helenima pojedinac samo u sadejstvu sa drugima mogao ispuniti vlastitu svrhu, te da je zajednica ta koja je imala ontološki prioritet. Polis se od pojedinca i domainstva razlikovao ne samo kvantita- tivno, ve i kvalitativno i specifi ki. Drava je za Grke bila natura prior (a to, svakako, treba razlikovati od tempore prior); ona za njih nije bila puko sklonište, ili neko za- jedništvo stanovanja, ve je predstavljala nešto mnogo znaajnije – zaviaj slobodnih graana.24 Bilo bi pogrešno grko poimanje zajednice dovesti u vezu sa mravinjakom, košnicom, oporom ili hordom, pošto su Grci bili individualisti i agonisti sve do samog praga obesti. Taj individualizam, ipak, nije nikada imao znaenje pobune protiv zajednice kao takve, jer ju je pretpostavljao kao nešto samorazumljivo.
20 Iz takve Platonove odluke stanovište moralne svesti moi e da se razvije u stanovište politike svesti, a Sokratova etika refl eksija razvie se u politiku refl eksiju. 21 Od poetka druge knjige Drave postoje samo tri sagovornika, Sokrat, Glaukon i Adeimant. Pošto Adei- mant ima malo zapaenu ulogu, praktino se ceo dijalog svodi na konverzaciju Sokrata i Glaukona. Još jedna promena je nastupila na prelazu iz I u II knjigu Drave. Oito je da je, za razliku od sokratskog metoda prve knjige, u drugoj knjizi Glaukon taj koji postavlja pitanja a Sokrat onaj koji odgovara. 22 U X knjizi paragraf 612b Sokrat kae da su dokazivali da je pravednost dobra sama po sebi i da nakon toga mogu da krenu da utvrde da je ona dobra i po svojim uincima. O vezi pravednosti i njenih uinaka govori se na nekoliko mesta u Dravi: 367b, 367d-e, 392c, 457b, 505a. 23 U razgovor se u meuvremenu ukljuio i Adeimant sa razliitim varijacijama na pomenutu temu, ali uglavnom sa namerom da dodatno ojaa poziciju vlastitog brata. 24 Hegel piše da je: „Platon pokazao da se ono što je pravednost po sebi i za sebe, takoer ukoliko pod pra- vom duha obuhvaa cijelu njegovu prirodu, moe se istinskim smislom prikazati samo u objektivnom obliku pravde, tj. konstrukcije drave kao udorednog ivota”. G. V. F. Hegel, Enciklopedija fi lozofi jskih znanosti, „V. Masleša” - „Svjetlost”, Sarajevo 1987, str. 406, prim. uz par. 474.
ARHE god. VII, 13/2010 (49–71)
U nastavku druge knjige Drave25 govori se o selekciji uvara26 drave i o njihovoj paideutici,27 imajui u vidu postavljeni zadatak utvrivanja naina javljanja pravednosti i nepravednosti u dravi. Detaljno izlaganje ureenja domova uvara prekida Adeimant tvrdnjom da mu se ini da uvari, nemajui nikakvih materijalnih dobara niti odgovarajue satisfakcije od strane drave, nee biti ni osobito sreni ljudi. Sokratov odgovor glasi (Rep.420b-c):28
Ali mi nismo sagradili svoju dravu zato da u njoj samo jedan stale (ethnos) bude naroito srean, nego da cela drava bude to u najveoj meri. Mi smo mi- slili da emo u takvoj dravi najpre nai pravinost, a u dravi, opet, kojom se najgore upravlja, nepravinost, pa, pošto bismo videli i jednu i drugu, mogli bismo prosuditi o onome što ve odavno traimo.28
ο μν πρς τοτο βλποντες τν πλιν οκζομεν, πως ν τι μν θνος σται διαφερντως εδαιμον, λλ’ πως τι μλιστα λη πλις θημεν γρ ν τ τοιατ μλιστα ν ερεν δικαι- οσνην κα α ν τ κκιστα οκουμν δικαν, κατιδντες δ κρναι ν πλαι ζητομεν.
Platon smatra, takoe, da uvari treba da paze da u dravu krišom ne uu bogatstvo i siromaštvo, da se nakon toga ne bi stvorile dve drave unutar iste drave, tzv. drava bogatih i drava siromašnih, koje bi bile u ratu jedna s drugom. Njemu je bilo jasno da subjektivna sloboda i individualnost ljudi donose razdvajanje opštosti zajednice i pojedinanosti individualnog oveka. Zato je i imperativ uvara da drava ne bude ni velika ni mala, ve tano tolika kolika treba da bi mogla ostati jedna i jedinstvena, a ne kao skup mnogih drava. Fundamentalna namera Platonove praktike fi lozofi je sa- drana je u uverenju da se bivstvovanje klasinog obiajnosnog polisa moe spasiti od propadanja fi lozofskim traenjem i nalaenjem najbolje politeje. Gotovo neprimetno,
25 U izvesnom smislu moe se govoriti o tri drave kod Platona: „jednostavnoj” iz sredine II knjige Drave, „bogatoj ili raskošnoj” koja sledi sve do kraja IV knjige, i u rasponu od V do VII knjige, re je o „uzvišenoj” dravi. 26 Platon uvare naziva φυλκων. Grka imenica φλαξ znai „straar”, „uvar”, „zaštitnik”, „nadzornik”; „straa”. Ponekad se, meutim, o njima izveštava kao o ρχντων tj. o poglavarima. Grka imenica ρχς oznaava „vou”, „vojvodu”, „poglavara”, uopšte nekoga ko je „najugledniji”. 27 Pojam pravednosti, reeno je, predstavlja kljuni konstituišui faktor valjane politeje. Sadrinsko is- punjenje tog pojma, tj. podela odgovarajuih društvenih uloga ljudi, kao i njihova staleška organizacija, od kojih presudno zavisi ekvivalencija davanja i primanja, ipak e bitno zavisiti od same paideje. Ona postaje odluujui faktor u Dravi za odreivanje neije sposobnosti za pojedine poslove, kao i za ulogu u zajednici i mesto u njenoj staleškoj organizaciji. 28 Prev. A. Vilhar, B. Pavlovi. Platon, Drava, BIGZ, Beograd 1993, str. 103-104, 420b-c. Original Drave preuzet je iz: Platon, DER STAAT, Werke: in 8 Bd.; griech. u. dt., vierter band, Hrsg. von G. Eigler, Darm- stadt 1990, s. 280, 420b-c.
ARHE god. VII, 13/2010 (49–71)
Sokratovim voenjem sagovornika uspostavljena je tripartitna struktura polisa.29 Osim staleške zasnovanosti najbolje drave još dva momenta moraju biti u središtu razmatranja. To su poznate etiri kardinalne vrline i momenti pojedinanog subjekta. Ako se na trenutak ostavi po strani uenje o vrlinama, ono što po Platonu donosi disharmoniju u ivot i delanje nekoga polisa jeste subjektivna sloboda. Njeno onemoguavanje je u Dravi izvedeno kroz nedopuštanje pojedincima da sami izaberu stale kome e pri- padati, zatim kroz ukidanje privatne svojine za prva dva stalea (vladara i uvara), i konano, kroz eliminisanje institucije braka. Sve ovo samo pokazuje koliko je Platon dosledno bio protiv ivota koji bi se odvijao prema linim naklonostima, a ne u skladu sa opštim potrebama.
Konano, kada je grad osnovan, Sokrat se metodiki vraa na prvobitnu zamisao ot- krivanja pravednosti odnosno nepravednosti, kao i utvrivanju koju od njih ovek mora stei ako eli da bude srean (εδαμονα). On smatra da ako je tako napravljena drava pravilno sagraena, onda e ona biti i savršeno dobra. Naravno, savršeno dobra drava mora sadravati i sve vrline, koje se eksplicitno nabrajaju u Rep.427e:30
Prema tome, ona je mudra, hrabra, ume- rena i pravina.30
Δλον δ τι σοφ τ’ στ κα νδρεα κα σφρων κα δικαα.
Ako uesnici u dijalogu uspeju da identifi kuju prve tri vrline, prema prostoj propor- ciji ili tzv. pravilu trojnom, ona koja bude preostala bie pravednost. Ovakav postupak nije naišao na odobravanje potonjih komentatora, koji su manje ili više suptilno odbaci- vali Platonovu argumentaciju. Osnovni prigovor baziran je na stavu da Platon nije ni na koji nain dokazao da postoje baš etiri vrline, što, po njima, automatski ruši validnost njegove teze.31 Platon je, naravno, mogao naprosto izlagati neku opšteprihvaenu klasifi kaciju ili neku od klasifi kacija koja se njemu inila najprihvatljivija, ali i dalje stoji ar- gument ex silentio protiv ovoga stava. Pogledaju li se npr. rani Platonovi dijalozi videe se da ima i drugaijih „kandidata” za vrlinu, kao i da njihov broj moe biti razliit od
29 Neki autori su govorili da je inspiraciju za ovu tripartitnu shemu zajednice Platon dobio znajui za takvu ili slinu funkcionalnu podeljenost meu indo-evropskim narodima, a da su njeni elementi bili sauvani i kod Mikenjana. No, to ne znai da je validna npr. Poperova tvrdnja (OS 49) da Platon prosto rekonstruiše grad iz prošlosti. Celokupna Platonova namera usmerena je na restauraciju obiajnosne biti helenskog polisa koji je realno-istorijski postojao sve do njegovog vremena. 30 Prev. A. Vilhar, B. Pavlovi. Platon, Drava, BIGZ, Beograd 1993, str. 112, 427e. Original Drave preuzet je iz: Platon, DER STAAT, Werke: in 8 Bd.; griech. u. dt., vierter band, Hrsg. von G. Eigler, Darmstadt 1990, s. 302, 427e. U Platonovom uenju o vrlinama u Dravi moe se uoiti uzajamno uslovljavanje i zasnivanje momenata psihološkog, politikog i etikog. Psihološki momenti vezani su za razmatranje duše, politiki smeraju na zasnivanje valjanog polisa, a etiki aspekt je usmeren na poimanje vrlina oveka i valjane zajednice. Sinhronizacijom ova tri momenta treba da se prevlada elementarna teškoa posredovanja izmeu ideje dobra i neposrednog ljudskog delanja, odnosno izmeu svrhe kao takve i konkretne praktike svrhe. Naravno, premeštanje svrhe u ontološku ravan donosi Platonu teškou u zahvatanju vrline poznatu i iz drugih segmenata njegove fi lozofi je, naime teškou uspostavljanja odnosa izmeu tzv. idealnog i realnog sveta. 31 Tako smatraju npr. Kros i Vuzli. Oni kau da se u ovom Platonovom stavu pretpostavlja nekoliko stvari: a.) da grad poseduje poznat broj vrlina, u konkretnom sluaju etiri, b.) da su etiri vrline upravo one etiri o kojima govori Sokrat, i c.) da etiri vrline tano ispunjavaju strukturu grada. R. C. Cross, A. D. Woozley, PLATO’S REPUBLIC, London, 1971, p. 104.
ARHE god. VII, 13/2010 (49–71)
etiri. Eutifron je tako dijalog o svetom, tj. pobonom (σου), Lisid istrauje prijateljstvo (φιλας), dok Hipija Vei raspravlja o lepom (καλο). Moda najjai kandidat za petu kardinalnu vrlinu jeste pobonost, jer se ona pominje na nekoliko mesta naporedo sa ostalim „priznatim” i „stalnim” vrlinama. Ilustracije radi, na najmanje etiri mesta u Protagori (325a, 329c, 330b, 349b), moe se pronai da je pobonost eksplicitno pomenuta kao vrlina. Na prvo i drugo pomenutom mestu pobonost je u paru sa pravednošu i umerenošu, na treem (330b) ovim trima se pridodaje i hrabrost, dok se na poslednje pomenutom mestu (349b) jasno navodi da ima pet vrlina: mudrost (σοφα), umerenost (σωφροσνη), hrabrost (νδρεα), pravednost (δικαιοσνη) i pobonost (σιτης). Vidi se da ni sam Platon ne izlae uvek isti broj vrlina, kao ni vrline o kojima govori (u Lahetu 198a se tako nabrajaju sledee vrline: hrabrost, umerenost, pravednost „i tome slino”). Štaviše, dodatnom analizom moe se otkriti da u Euth.11e-12a moda stoji da je pobonost samo jedna podvrsta pravednosti, dok se iz Lach.199d uoava niz vrlina jednakog ontološkog statusa: umerenost, pravednost i svetost. Poseban problem je vezan za Platonovo odreenje pojma vrline, koje se u Rep.444d-e izlae na metaforian nain: „Dakle, vrlina je, kako se ini, za dušu nešto kao zdravlje, lepota i snaga; porok (kakía) je pak za dušu nešto kao bolest, runoa i slabost”32 (Αρετ μν ρα, ς οικεν, γει τ τις ν εη κα κλλος κα εεξα ψυχς, κακα δ νσος τε κα ασχος κα σθνεια). Kako bilo, u nastavku Drave Sokratu se nudi prilika da ukae gde se pomenute vrline mogu pronai.
Drava je mudra (σοφ) i voena dobrim savetom (εβουλος), koji je znanje (πιστμη), ali ne neko tehniko ili specijalizovano znanje poput zidarskog, stolar- skog, metalskog ili onoga iz poljoprivrede, nego znanje koje se odnosi na dravu kao celinu, na najbolji nain njene unutrašnje organizacije i na najbolji nain njenog od- nošenja prema drugim dravama. Kontrast koji se ovde osvetljava izmeu posebnih veština i znanja koje poseduje fi lozof, koje je za Platona „znanje vladanja ljudima koje je najvanije i najtee stei”,33 predstavlja razvijanje poznatog Sokratovog kreda „vrlina je znanje”.34 Drava e ponuditi odgovor na pitanje postavljeno u Charm.173d, o tome kakvo znanje treba ljudskom rodu da bi iveo. U Harmidu odgovor izmie sagovornicima,35 pa i samom Sokratu.36 Znanje je u dravi, zamišljenoj od strane So- krata, ogranieno na brojano najmanje zastupljeni stale uvara, drugaije reeno, po delima i znanju uvara cela drava e biti po prirodi mudra. Slino stoje stvari i kada je u pitanju hrabrost, koja poiva na borcima koji u sebi imaju sposobnost da u svemu zaštite ispravno mnenje i zakonom ustanovljeno mnenje, o tome šta je zastrašujue a šta
32 Prev. A. Vilhar, B. Pavlovi. Platon, Drava, BIGZ, Beograd 1993, str. 134, 444d-e. Original Drave preuzet je iz: Platon, DER STAAT, Werke: in 8 Bd.; griech. u. dt., vierter band, Hrsg. von G. Eigler, Darmstadt 1990, s. 360, 444d-e. 33 Kako Platon piše u Dravniku 292d. 34 U Menonu (97b-c) se u izvesnom smislu koriguje Sokratovo identifi kovanje vrline i znanja. Naime, tamo se kae da je ispravno mnenje (ληθς δξα) jednako dobar vodi u adekvatnom delanju oveka kao i samo znanje (πιστμη). 35 Iako se kao šesta defi nicija umerenosti, jer je Harmid dijalog o σωφροσνης, navodi njeno odreenje kao znanja o dobru i zlu (174c). 36 Tako tvrdi Gatri. W. K. C. Guthrie, A History of Greek Philosophy III, Cambridge, 1969, p. 464-466.
ARHE god. VII, 13/2010 (49–71)
ne. Vano je napomenuti da onaj deo drave koji se za nju bori i ratuje nije jedini koji poseduje hrabrost,37 ali da drugi graani, bili oni hrabri ili ne, ne odluuju o karakteru drave kao celine.
Preostalo je da se ispitaju još dve vrline u dravi, jedna je umerenost,38 a druga je ona zbog koje je celokupno istraivanje i zapoeto, a to je pravednost. Umerenost, koja izgleda slinija saglasju i skladnosti nego prethodne dve vrline, jeste i nekakva ureenost i vladanje nad uivanjima i strasnim sklonostima. Za razliku od prethodne dve vrline koje borave u jednom odreenom delu drave, umerenost se rasprostire kroz celu dravu, dovodei u meusobni sklad sve njene lanove.39
Konano se prelazi na etvrtu vrlinu, koja je još jedina preostala da bi njen broj i razmatranje bili kompletirani. Sokrat iznenada izjavljuje Glaukonu da im pravednost ve odavno lei pred nosom ali da je oni nisu uoili. Pod ovim „ve odavno” verovatno se misli na ukazivanje na uzroke koji su doveli do nastanka drave (Rep.369b-e), ili moda na još raniju analizu i tumaenja Simonidove izreke o pravednosti, s poetka same Drave (332c). Na sledei nain Platon daje svoje dugo pripremano centralno odreenje pravednosti (Rep.433a-b):
37 Sama defi nicija hrabrosti detaljnije se izlae u Lahetu, koji je i dijalog o njoj (περ νδρεας). Tamo se kae da je hrabrost ostati u stroju i boriti se protiv neprijatelja, i pritom nikako ne beati (190d). Hrabrost je, zatim, postojanost duše (192c), odredba koja u dopunjenoj verziji glasi da je hrabrost razborita postojanost duše (192d). Ona je, dalje, neko znanje ili mudrost (194d). Hrabrost je i znanje o onom što je strašno i o onome što je pouzdano tj. bezbedno (196c-d; slino u 194e-195a i u 199a-b). Konano, hrabrost nije samo znanje o strašnom i bezbednom tj. pouzdanom, ve i znanje o gotovo svakom dobru i zlu, bilo kada da ono postoji (199c-d). Ovde se ne naglašava distinkcija izmeu ispravnog mnenja (ρθ δξα) i znanja (πιστμη), ali se podrazumeva da e ratnici instrukcije dobijati od samih uvara. To je razlog zašto Sokrat govori o πολιτικ νδρεα kao o neemu što je odsudno za dravu, a podrobnije elaboriranje obeava da e sprovesti na nekom drugom mestu (Rep.430c). U strogom smislu govorei hrabrost mora biti utemeljena na znanju, koje opet jedino uvari mogu posedovati. 38 Najvee poteškoe prilikom prevoenja na naš jezik zadaje prenošenje grke imenice enskog roda σωφροσνη. Ona ima tri grupe znaenja: 1.) „zdrava pamet”, „jasna razboritost”, „pravo spoznanje”; 2.) „razborito uzdravanje”, „zauzdavanje strasti”, „umerenost”, „trezvenost”, „pristojnost”, „poslušnost”, „ed- nost”, „moralnost”; 3.) „slava razboritosti ili umerenosti”. U prevodima se pojavljuju sledee rei: „trezvenost”, „skromnost”, „razboritost”, i relativno naješe „umerenost”. 39 Guld (J. Gould) belei da se u dravi σοφα i νδρεα pripisuju pojedinanim elementima, dok se σωφροσνη i δικαιοσνη pronalaze u pravim odnosima u svim elementima. J. Gould, The Development of Plato’s Ethics, Cambridge, 1955, p. 150-151. Razliita pominjanja umerenosti mogu se pronai dakako i na drugim mestima kod Platona. U Zakonima 710a-b se tako pravi razlika izmeu onoga što narod podrazumeva pod umerenošu i „otmene i uzvišene” umerenosti, koja je izjednaena sa razboritošu. Dodatne ilustracije mogu se pronai u Men.88b, Gorg.491d, Symp.196c, Phaedr.237e.
ARHE god. VII, 13/2010 (49–71)
A odredili smo, naime, i esto ponavljali, ako pamtiš, da svaki pojedinac u dravi treba da obavlja samo jedan posao, i to onaj koji njegovoj prirodi najviše odgovara. Doista, tako smo govorili. A i to smo od mnogih drugih slušali, i sami smo esto nagoveštavali da je pravino da svako obavlja svoj posao i ne meša se u mnoge druge poslove. Doista, i to smo nagoveštavali. „Obavljati svoj posao” – u tome je, o prijatelju, po svoj prilici, nain postojanja pravinosti.40
θμεθα δ δπου κα πολλκις λγο- μεν, ε μμνησαι, τι να καστον ν δοι πιτηδεειν τν περ τν πλιν, ες ατο φσις πιτηδειοττη πεφυκυα εη. Ελγομεν γρ. Κα μν τι γε τ τ ατο πρττειν κα μ πολυπραγμονεν δικαιοσνη στ, κα τοτο λλων τε πολλν κηκαμεν κα ατο πολλκις ερκαμεν. Ερκαμεν γρ. Τοτο τονυν, ν δ’ γ, φλε, κινδυ- νεει τρπον τιν γιγνμενον δικαι- οσνη εναι, τ τ ατο πρττειν.
40
Kada Platon na samom poetku ovog pasusa kae „A odredili smo, naime, i esto ponavljali”, izvesno je da misli na veliki broj mesta iz Drave gde je pomenuta odred- nica pravednosti anticipirana i nagoveštavana (Rep.370b, 374a-d, 394e, 395c, 420d i dr.). U Dravi 370a Sokrat postavlja pitanje Adeimantu da li je lakše da u tek for- miranoj dravi jedan zemljoradnik nabavlja hranu za etvoricu i da je onda podeli sa drugima, ili da po etvrtinu svoga vremena posveti pribavljanju hrane, graenju kue, spremanju odela i pravljenju obue, ne dajui ništa ostalima. Odgovor Adeimanta ide svakako u prilog prvo pomenutom predlogu i sugestiji, ali je zanimljivo da predlaui drugu opciju, Platon pita Adeimanta treba li ne dajui drugima da „radi sam za sebe” (τ ατο πρττειν). U pitanju je, kao što se iz originala vidi, identina sintagma koja se pojavljuje u Rep.433b da defi niše bivstvo pravednosti, i koja je tamo prevedena kao „obavljati svoj posao”.41
Nešto dalje u istom pasusu Platon e izjaviti „A i to smo od mnogih drugih sluša- li, i sami smo esto nagoveštavali”. Ovaj poetak reenice najverovatnije upuuje na rani Platonov dijalog Harmid (161b), koji se, istina, bavi umerenošu, ali koji u treoj od šest defi nicija umerenosti ponavlja gotovo istovetne rei, tj. kljunu kovanicu, τ αυτο πρττειν, koja odreuje pravednost: „Upravo sam se setio da sam uo od ne-
40 Prev. A. Vilhar, B. Pavlovi. Platon, Drava, BIGZ, Beograd 1993, str. 119, 433a-b. Original Drave preuzet je iz: Platon, DER STAAT, Werke: in 8 Bd.; griech. u. dt., vierter band, Hrsg. von G. Eigler, Darm- stadt 1990, s. 320, 433a-b. Jeger piše sledee: „Ovaj princip da svako treba da obavlja svoj posao (τ ατο πρττειν) povezan je za Platona sa suštinom arete koja se sastoji u savršenstvu specifi nog postignua svakog bia i svakog njegovog dela”. V. Jeger, PAIDEIA, Knji. zajed. N. Sada, Novi Sad 1991, str. 343. 41 Ovo pominjanje iste sintagme u dva razliita konteksta, sa dodatnim pozivanje na Harmida 161e-162a i Hipiju Manjeg 368b-c, nagnalo je Donovana (B. R. Donovan) da pomisli da kljuni izraz ta hautou prattein ima dva oprena znaenja u Platonovoj Dravi. B. R. Donovan, „THE DO-IT-YOURSELFER IN PLATOS REPUBLIC”, p. 1, u: American Journal of Philology, 124 (2003).
ARHE god. VII, 13/2010 (49–71)
koga da je razboritost raditi svoj posao”42 (ρτι γρ νεμνσθην δη του κουσα λγοντος, τι σωφροσνη εη τ τ αυτο πρττειν).
Premda pravednost po ovoj defi niciji nalii umerenosti, ona u stvari zauzima znat- no drugaiji poloaj. Ona je, štaviše, omoguila ostalim trima vrlinama da nastanu, a kada su ve nastale prua im zaštitu dok se nalaze u dravi. Pravednost nije dakle samo etvrta po redu vrlina u njihovom nabrajanju, ve ona ima za cilj da svako na najbolji nain naui da radi i radi ono za ega je obdaren, jer je samo na toj osnovi mogue utemeljiti skladnu zajednicu. Ona omoguava da svako zauzme mesto koje mu pripada i da realizuje vrlinu koja mu kao staleu pripada, a u krajnjoj instanci Platon eli da omogui zasnivanje restaurisane obiajnosti. Na temelju ovog kljunog odreenja pravednosti „u velikom”, mogue je principijelno zasnovati egzistenciju polisa na naelu graanstva, kao i opstojanje individualne duše.43
Nakon što je pravednost etablirana u najboljoj dravi, Sokrat eli da njene atribute proveri i na svakom pojedincu, što je bio i prvobitni zadatak ispitivanja ove vrline. Na poetku se utvruje da e valjan postupak biti onaj koji pojedinca, koji u svojoj duši ima istu strukturu i dranje kao drava, bude tretirao kao dostojnog obeleja otkrivenih u dravi. Odmah zatim sledi i upozorenje da postojei metod vodi samo do aproksima- tivnih odgovora, a da konani odgovori zahtevaju „vei i dui put”. U VI knjizi Drave Platon se vraa uslovno na ovaj „dui put” i objašnjava da je on usmeren ka „najvišoj nauci ideji o dobrom”, koja je višeg ontološkog statusa od same pravednosti, tj. da tek kroz nju pravednost i sve što je sa njom u vezi dobijaju vrednost i postaju korisni.44 Reeno je ve da je, po Platonu, iz ontološkog odreenja dobra mogue izvesti njegovo praktiko-fi lozofsko odreenje. Pravedno se takoe izvodi iz višeg duhovnog i vred- nosnog poretka, iz ideje pravednosti, iz koje se, posredstvom orthos logos-a, dobiva merilo prosuivanja ljudskih dela kao i opšti kanon delanja.
Posle nabrajanja osobenosti Traana, Skita, Helena, Feniana i Egipana, postavlja se pitanje da li u svemu što ine ljudi odluuje jedna od karakternih osobina, ili, budui da ih ima tri, svaka od njih gospodari u odgovarajuoj vrsti delanja. U prilog drugo pomenutoj konstataciji navodi se princip kontradikcije i utvruje da ipak nije re o jednoj te istoj sposobnosti duše, nego o više njih. Opoziti koji se nabrajaju su:
42 Prev. S. U. Blagojevi. Platon, Dijalozi, Grafos, Beograd 1987, str. 33, p. 161b. Original Harmida preuzet je iz: Platon, ION. HIPPIAS II. PROTAGORAS. LACHES. CHARMIDES. EUTHYPHRON. LYSIS. HIPPIAS I. ALKIBIADES I, Werke: in 8 Bd.; griech. u. dt., erster band, Hrsg. von G. Eigler, Darmstadt 1990, s. 308, 161b. Blagojevi je σωφροσνη na ovom mestu preveo sa „razboritost”. 43 Koliko je pravednost od suštastvene vanosti za poimanje vrline uopšte, ilustruje i detalj iz Rep.444d, gde Platon govorei o pravednosti (δικαιοσνη) u jednom trenutku jednostavno supstituiše ovu re sa reju vrlina (ρετ), kao da su sinonimi. 44 Kraut (R. Kraut) tvrdi da je za izjednaavanje pravednosti sa najvišim moguim dobrom od krucijalnog znaaja Platonova teorija ideja, ali da je precizan nain na koji ovo uenje doprinosi njegovoj odbrani pravednosti teško prepoznati. R. Kraut, „The Defence of justice in Platos Republic”, p. 311, u: The Cambridge Companion to PLATO, Cambridge, 1992. Hefe (O. Höffe) misli da je pravda za Platona sekularni fenomen i pored toga što je Atinjanin povremeno oznaava i kao „boansku”. On smatra da na mesto boanskog izvora „u najstarijem delu Zapada koje je posveeno pravdi” dolazi jedan metafi ziki element, i da „poslednji legiti- macijski osnov ini ideja dobra.” O. Hefe, Pravda, Akademska knjiga, N. Sad 2008, str. 20.
ARHE god. VII, 13/2010 (49–71)
pristajanje i nepristajanje, prihvatanje i odbacivanje neega, privlaenje i odbijanje, a pominju se i nagoni, elje i htenja (e, glad). Na osnovu ovih primera došlo se u mogunost da se odrede dve moi u duši, jedna, kojom duša promišlja, i koja se naziva umnom (λογιστικν), i druga, kojom duša osea ljubavne slasti, glad, e i ostale na- gone, koja se imenuje kao poudna (πιθυμητικν). Trea mo duše koja se, uz nešto Glaukonovog opiranja, navodi je ona koja je prirodni pomonik svojstvu razumnosti ili umnosti, tj. njen srani ili „voljni” segment (θυμοειδς). Platon, naravno, nije poznavao odreenje volje, iako opis sranog dela duše priblino upuuje na kasnije uspostavljeni pojam volje.
Odreujui da u duši postoje pomenuta tri dela, oblika ili naela delovanja, Sokrat zakljuuje da su vrline pojedinanih graana, kako po broju tako i po funkcijama, iste one koje mogu da se pronau u dravi kao celini. Umnosti stoga pripada vostvo, zato što je mudra i što se stara o celoj duši. Volji pripada da se pokorava umnosti i da joj bude borbeni saveznik. Njih dvoje zajedno i u koordinaciji e dovesti u red i poudnost, pa e se umerenost sastojati u opštoj saglasnosti izmeu onoga ko zapoveda (umnost) i onoga ko se pokorava (voljnost i poudnost). Pravednost jeste svojevrsni sklad momenata opšteg (mudrosti), posebnog (hrabrosti) i pojedinanog (umerenosti), koji predstavlja i daje istinu svega, što sve samo još jednom iznosi na videlo Platonov istanani dijalektiki instinkt.45
Pošto je situirao pravednost, Sokrat se okree pitanjima vezanim za nepravednost, kako u dravi, tako i u pojedincima. Središte razmatranja pomera se ka specifi nim modusima upravljanja dravom, kojih po Platonu ima pet. U jednu kategoriju Platon smešta kraljevstvo tj. vladavinu jednog (βασιλεα) i aristokratiju odnosno vladavinu nekolicine (ριστοκρατα), a zatim piše (Rep. 449a):46
Ovakvu dravu, ovakav ustav i ovakva oveka zovem dobrim i pravinim; ako je ova i po dravnim ureenjima i po ureenjima duše prava, onda ostale sma- tram ravim i pogrešnim, i one spadaju u one etiri vrste nevaljalštine.46
Αγαθν μν τονυν τν τοιατην πλιν τε κα πολιτεαν κα ρθν καλ, κα νδρα τν τοιοτον: κακς δ τς λλας κα μαρτημνας, επερ ατη ρθ, περ τε πλεων διοικσεις κα περ διωτν ψυχς τρπου κατασκευν, ν ττταρσι πονηρας εδεσιν οσας.
45 M. N. uri kae: „Tako pravednost postaje osnovna vrlina, na kojoj se osniva ne samo skladno funk- cionisanje svih stalea u dravi nego i harmonina sinerginost svih duševnih snaga u oveku pojedincu”. M. N. uri, Istorija helenske etike, Zav. za udb. i nast. sred., Beograd 1990, str. 350. Korespondencija i paralelizam koji se prikazuju izmeu delova u duši i stalea u dravi, ukazuju, drugaije reeno, da pravednost moe biti postulirana kao temelj oba segmenta jedinstvene celine bivstvovanja. O tome piše i Marijas. J. Marías, History of Philosophy, New York, 1967, p. 54-55. Aristotel u V knjizi Nikomahove etike 1129b 29- 30, citira staru izreku, koja se pripisuje i Teognidu i Fokilidu, da „u pravednosti su skupljene sve vrline” (ν δ δικαιοσν συλλβδην πσ ρετ νι). 46 Prev. A. Vilhar, B. Pavlovi. Platon, Drava, BIGZ, Beograd 1993, str. 136, 449a. Original Drave preuzet je iz: Platon, DER STAAT, Werke: in 8 Bd.; griech. u. dt., vierter band, Hrsg. von G. Eigler, Darmstadt 1990, s. 366, 449a.
ARHE god. VII, 13/2010 (49–71)
Sledee pitanje koje je Glaukon postavio Sokratu, i koje su zatim sebi postavljali mnogi istoriari fi lozofi je, jeste da li je tako ureena drava mogua, i ako je mogua, na koji nain je mogua. Sokrat u odgovoru na ovo teško pitanje najpre podsea sa- govornike da njihov prvenstveni zadatak nije bio da formiraju dravu, ve da utvrde bivstvo pravednosti. Kada se defi niše pravednost, naredni zadatak je da joj se ovek što je mogue više priblii i da uestvuje u njoj. Uzor (παραδεγματος) je u stvari bio cilj ka kome se teilo kada se istraivalo šta je pravednost po sebi, a u svemu tome svrha nije bila dokazivanje da je takvo nešto mogue i ostvariti. Dakle, tako zamišljena drava ako i ne moe u potpunosti biti realizovana, i dalje ostaje da oblikuje politike stavove slobodnih graana i da bude vodi u njihovom delanju.47
Sokrat se ipak pita koja je to najmanja mogua promena koju bi trebalo izvršiti da bi drave došle do eljenog oblika dravnog ureenja. Teško se odluujui on izgovara poznate rei (Rep.473c-e):48
Ako u dravama ne postanu fi lozofi kra- ljevi – rekoh – ili, ako sadašnji kralje- vi i vlastodršci ne postanu pravi i dobri fi lozofi , i ako oboje: politika mo i fi - lozofi ja (ljubav prema mudrosti) ne postanu jedno, i ako se silom ne iskljue one mnogobrojne prirode koje tee samo za jednim, ili samo za drugim, onda, moj dragi Glaukone, nee prestati nesree ne samo za drave nego, kako mislim, ni za ljudski rod, i dravno ureenje koje smo sada reima opisali nee postati mogue niti e ugledati svetlost sunca.48
Εν μ, ν δ’ γ, ο φιλσοφοι βα- σιλεσωσιν ν τας πλεσιν ο βασιλς τε νν λεγμενοι κα δυνσται φιλο- σοφσωσι γνησως τε κα κανς, κα τοτο ες τατν συμπσ, δναμς τε πολιτικ κα φιλοσοφα, τν δ νν πο- ρευομνων χωρς φ’ κτερον α πολ- λα φσεις ξ νγκης ποκλεισθσιν, οκ στι κακν παλα, φλε Γλακων, τας πλεσι, δοκ δ’ οδ τ νθρωπν γνει, οδ ατη πολιτεα μ ποτε πρτερον φυ τε ες τ δυνατν κα φς λου δ, ν νν λγ διεληλθαμεν.
U nastavku razgovora odreuje se da je fi lozof onaj ko se ne ustee da se ogleda u svim vrstama prouavanja, ali da on pritom uvek rado motri istinu samu. Potom se pre- cizira razlika izmeu znanja i mnenja sa naglaskom na pojmovnom utemeljenju stvari. Platonove rei više su nego jasne, jer ako neko vidi mnoge pravedne stvari (πολλ δκαια) a ne vidi ono što je pravedno po sebi (ατ δ τ δκαιον), i tako postupa i u svim drugim prilikama, on e imati samo mnenje a nikako nee posedovati istinsko znanje. Tokom VI knjige Drave, a posebno na njenom kraju u tzv. liniji koja razdelju- je, Platon izlae precizno razgranienje podruja mnenja (δξα) i znanja (πιστμη),
47 Umesto što su se polarizovali i iscrpljivali u navoenju pojedinih delova Platonovih spisa, da bi zauzeli pro et contra stavove o mogunosti realizovanja idealne drave, pojedini istoriari fi lozofi je bi uinili dublje prodore da su se još više usmerili na celinu Platonove praktike fi lozofi je i njegov pokušaj promišljanja biti klasinog obiajnosnog polisa, te dovoenja tog polisa do njemu imanentnog pojma. 48 Prev. A. Vilhar, B. Pavlovi. Platon, Drava, BIGZ, Beograd 1993, str. 164, 473c-e. Original Drave preuzet je iz: Platon, DER STAAT, Werke: in 8 Bd.; griech. u. dt., vierter band, Hrsg. von G. Eigler, Darmstadt 1990, s. 444, 473c-e. Sline rei pojavljuju se i u Rep.499b-d, 502c, 540d; Epist.VII, 325d-326b.
ARHE god. VII, 13/2010 (49–71)
tj. vidljivog i natulnog sveta. Osim toga, ovde se verovatno po prvi put u fi lozofskoj tradiciji uspostavlja jasna razlika izmeu razumevanja (δινοια) i umovanja (νοσις), kao i distinkcija izmeu nauka i fi lozofi je.49
Vraajui se na poetku VIII knjige Drave onome što je bila poenta IV knjige, Platon kae da drava kojom se savršeno upravlja treba da ima zajednicu ena, dece i celokupnog obrazovanja, kao i zajednike poslove u ratu i miru, a da kraljevstvo treba da bude u rukama onih koji su se pokazali kao najbolji, kako u fi lozofi ji tako i u ratni- koj veštini. U stvari, sagovornici se nakon kratke rekapitulacije, na Sokratov nagovor vraaju temi koju je on zapoeo da izlae u momentu kada ga je Adeimant prekinuo i skrenuo tok razgovora u drugom smeru. Sokrat je ranije napomenuo da je dobar ili valjan oblik vladavine jedino onaj koji se zove monarhija (βασιλεα) ili „vladavina naj- boljih” (ριστοκρατα). Ostali oblici vladavine koji se u ovom novom osvrtu izlau su nedobri i nevaljani i predstavljaju „bolest drave”. Bolesti drave su najpre predstavlje- ne kritskim i spartanskim dravnim ureenjem; na drugom mestu je oligarhija, potom sledi demokratija, i na poslednjem mestu, kako Platon ironino primeuje, „plemenita tiranida”. Osim ovih, uslovno reeno, standardnih oblika vladavine, pominju se još dva meuoblika, i to nasledne kneevine (δυναστεαι) koje su postojale u Tesaliji, i kraljevstva koja su se mogla kupiti (νητα βασιλεαι), poput onih u Kartagini.
Ukupno gledano postoji pet oblika vladavine50 ili dravnih ureenja tj. drava i isto toliko ljudskih karaktera, jer kako kae Platon ne raaju se dravna ureenja „iz hrasta ili iz stene” ve iz karaktera ljudi. Pošto je za oveka koji je slian aristokratiji ve utvreno da je dobar i pravedan (γαθν τε κα δκαιον), naredni zadatak je posma- tranje drugih, gorih ljudi. Naravno, kao i u prethodnoj situaciji istraivanje e zapoeti na onom veem, dravama, pošto je tako jasnije, da bi se potom prešlo na same poje- dince. Kada se poremeti odnos, pa oni najumniji koji jedini vide dobro i staraju se o interesima zajednice nisu više vladari, a uvari i proizvoai ne participiraju u dravi u skladu sa svojim sposobnostima ve hoe više, tada poinju problemi. Raspad najboljeg dravnog ureenja doveše do stvaranja spartanskog oblika vladavine, koje je u celini bilo izgraeno prema merilu asti. Zahvaljujui središnjem poloaju izmeu kraljevstva i oligarhije, timokratska drava je imala nešto zajedniko sa njih obe. Kao i u najboljoj dravi i u njoj se poštovala vlast, obedi su bili zajedniki, a gimnastika i ratna spremnost na visini. Meutim, pošto njeni graani nisu bili odgojeni ubeivanjem ve prisilom, oni su pravu Muzu, muzu dijalektike i fi lozofi je, zanemarivali. Sa druge strane, sa oligarhijskom dravom Sparti je bio zajedniki porok srebroljublja. Kada se pree na analizu narušavanja harmonine ravnotee triju delova duše, koja je spoznata
49 Ova podela odmah se nastavlja mitom o peini, koji se, na alost, kao i brojni drugi vredni Platonovi ontološki i epistemološki stavovi u ovom radu ne mogu razmatrati. 50 Gde je svaki sledei gori od prethodnog a Platon ih predstavlja kao niz degeneracija koje proistiu iz prve i najbolje drave. Barker belei da Platon daje logiku i a priori sliku smera moguih devijacija, pretpo- stavljajui da sve poinje od idealne drave, savršenog produkta istog takvog uma, a da degradacije te drave potiu iz nje same a ne od neeg akcidentalnog i spoljašnjeg. E. Barker, The Political Thought of Plato and Aristotle, New York, 1959, p. 176-178. Aristotel u Politici piše da Sokrat ne govori ništa posebno o promeni najboljeg i prvog dravnog poretka, dodajui niz interesantnih komentara (Pol.1316a1-1316b27).
ARHE god. VII, 13/2010 (49–71)
kao pravednost, uoava se da nevolje naviru u trenutku kada nadmo ponu da zadobi- jaju oni delovi duše koji nisu pozvani da vladaju, ve da se pokoravaju.
Kako nesklad u timokratiji biva sve vei, a njena slinost sa najboljom dravom sve manja, tada se prelazi na oligarhijsku51 dravu, koju karakterišu najmanje etiri stvari: visoko vrednovanje novca, nestanak jedinstva u polisu, svaštarenje (obeleje koje je direktno suprotstavljeno principu pravednosti) i etvrto, po Platonu i najvee zlo, do- puštanje graanima da prodaju svoje celokupno imanje. Oligarhija je drava velikog nesklada, u kojoj fragmentarno ima primat nad celinom, pojedinac nad zajednicom, a bogatstvo nad znanjem. Bezmernost je njena karakteristika, vaspitanje graana je na veoma niskom nivou, a istinska vrlina koja se sastoji od doslednosti i skladnosti duše jeste daleko od samog oligarhijskog oveka. S obzirom da Platon smatra da je nemogu- e u isto vreme ceniti bogatstvo i sticati potrebnu umerenost, propast oligarhije je bila neizbena, kao što je bio neizbean i nastanak demokratije.
O demokratiji Platon nije imao visoko mišljenje, bez obzira što on ponekad govori da je to „divno” ureenje, jer odmah dodaje da se u njoj vlasti biraju kockom, da je ona anarhina, šarena, da svakome bez razlike tj. i jednakima i nejednakima udeljuje nekakvu jednakost. Platon je apostrofi rao ovaj poslednji segment o jednakosti, osobito deo koji pokazuje da se u demokratiji jednakost dodeljuje „svima bez razlike”, kako jednakima tako i nejednakima.
Na ovom mestu treba prekinuti izlaganje i komentarisanje Drave i analizirati dve jednakosti koje Platon pominje u svom poznom spisu Zakoni. U VI knjizi Zakona se nakon govora o inovnicima, uvarima zakona, komandnom kadru u vojsci i savetu tj. veu, prelazi na podrobnije razmatranje dve vrste jednakosti. Na samom poetku navodi se da robovi i gospodari nikada nee postati prijatelji, kao što to nee postati ni nes- posobni i sposobni ako im se podjednake poasti budu javno odreivale (Nom.757a): „Jer kod nejednakih ljudi iste stvari e postati nejednake ako se ne odri prava mera”52 (τος γρ νσοις τ σα νισα γγνοιτ’ ν, ε μ τυγχνοι το μτρου). Ponavljajui potom poznatu poslovicu da jednakost stvara prijateljstvo i ljubav,53 Platon se slae sa njenim sadrajem, ali postavlja i jedno mnogo fundamentalnije pitanje, naime, o kakvoj
51 U Ksenofontovim Uspomenama o Sokratu 4.6.12, oblik vladavine gde se vlast sastavlja prema imanju, nazvan je plutokratija. U korenu grke rei πλουτοκρατα nalazi se ono πλοτος, koje znai „bogatstvo”, „imetak”, „obilje”, „punoa”. Plutokratija je, dakle, „vlast bogataša”, tj. „dravno ureenje koje pogoduje bogatim ljudima”. 52 Prev. A. Vilhar. Platon, Zakoni, Dereta, Beograd 2004, str. 123, 757a. Original Zakona preuzet je iz: Platon, GESETZE, BUCH I-VI, Werke: in 8 Bd.; griech. u. dt., achter band erster teil, Hrsg. von G. Eigler, Darmstadt 1977, s. 356, 757a. 53 Izreka se prethodno javlja u Nom.716c, samo u nešto drugaijem obliku: „Slino je milo slinome ako ima pravu meru; dok ono što nema prave mere nije milo ni meusobno ni onome što ovu meru poseduje” (τι τ μν μο τ μοιον ντι μετρ φλον ν εη, τ δ’ μετρα οτε λλλοις οτε τος μμτροις). Prev. A. Vilhar. Platon, Zakoni, Dereta, Beograd 2004, str. 89, 716c. Original Zakona preuzet je iz: Platon, GESETZE, BUCH I-VI, Werke: in 8 Bd.; griech. u. dt., achter band erster teil, Hrsg. von G. Eigler, Darmstadt 1977, s. 256, 716c. Oba mesta podseaju na Homerovu Odiseju, XVII,218: „Kako jednaka bog udruuje s jednakim uvek!” (ς αε τν μοον γει θες ς τν μον). Prev. M. N. uri. Homer, Odiseja, Zav. za udb. i nast. sred., Beograd 2002, str. 323, XVII pev., stih 218. Edidit G. Dindorf. HOMERI, ODYSSEA, Pars I, LIPSIAE 1875, s. 272, ΟΔΥΣΣΕΙΑΣ Ρ, 218.
ARHE god. VII, 13/2010 (49–71)
jednakosti je tu re. Postoje dve vrste jednakosti koje su u jezikom pogledu identi- ne, ali ije je semantiko polje razliito i kako Platon smatra, esto gotovo potpuno opreno jedno drugom. Jednakost, koja je kasnije nazvana aritmetikom, veliki fi lozof obrazlae na sledei nain (Nom.757b):54
Jednu od njih, to jest jednakost po meri, te- ini i broju, moe svaki zakonodavac i svaka drava uvesti pri podeli poasti, ostav- ljajui kocki odluku o samoj podeli.54
τν μν τραν ες τς τιμς πσα πλις καν παραγαγεν κα πς νομοθτης, τν μτρ σην κα σταθμ κα ριθμ, κλρ πευθνων ες τς διανομς ατν
Jasno je iz navedenog odreenja jednakosti da je Platon mislio na demokratski oblik vladavine, u kome su se ljudi birali kockom na istaknute poloaje i gde su svi slobodni graani bili jednaki, najpre pred zakonom.55 On nije odobravao pravednost koja je bila bazirana na aritmetikoj jednakosti i zbog mogue situacije u kojoj bi neko upravljao polisom, a da pritom nije morao posedovati istinsko znanje o samom vladanju. U nastavku, Platon obaveštava da se najistinitija i najbolja jednakost ne moe lako shvatiti, jer je Zevs onaj kome pripada presuda, a da je ona ljudima pristupana samo u neznat- noj meri, ali da sve što drave i pojedinci od nje prime ima za posledicu iskljuivo i samo dobra. Ovako nagoveštena geometrijska jednakost odreuje se (Nom.757c):56
Veem ona daje više, a manjem manje, a obojici onoliko koliko im prema nji- hovim prirodnim sposobnostima pripada, dakle i onima koji su vei po svojoj vrlini daje uvek vee poasti, a onima, naprotiv, koji predstavljaju suprotnost ovima u pogledu vrline i obrazovanja daje samo ono što im odgovara, te na taj nain i jednima i drugima deli u praved- noj razmeri.56
τ μν γρ μεζονι πλεω, τ δ’ λττονι σμικρτερα νμει, μτρια διδοσα πρς τν ατν φσιν κατρ, κα δ κα τιμς μεζοσι μν πρς ρετν ε μεζους, τος δ τοναντον χουσιν ρετς τε κα παιδεας τ πρπον κατροις πονμει κατ λγον.
54 Prev. A. Vilhar. Platon, Zakoni, Dereta, Beograd 2004, str. 123, 757b. Original Zakona preuzet je iz: Platon, GESETZE, BUCH I-VI, Werke: in 8 Bd.; griech. u. dt., achter band erster teil, Hrsg. von G. Eigler, Darmstadt 1977, s. 358, 757b. 55 O jednakosti pred zakonom u demokratskim polisima dobro govore i sledee Tezejeve rei u Euripido- vim Pribeglicama (433-435):
A ima l’ zakon pisan gdje, tu ima svak, i bogac i bogataš, pravo jednako, Te mali velikoga pravdom nadbit e.
γεγραμμνων δ τν νμων τ’ σθενς πλοσις τε τν δκην σην χει, στιν δ’ νισπεν τοσιν σθενεστροις.
Prev. K. Rac i N. Majnari. Eshil Sofoklo Euripid, Sabrane grke tragedije, Kosmos, Beograd 1988, str. 356, st. 433-435. 56 Prev. A. Vilhar. Platon, Zakoni, Dereta, Beograd 2004, str. 123-124, 757c. Original Zakona preuzet je iz: Platon, GESETZE, BUCH I-VI, Werke: in 8 Bd.; griech. u. dt., achter band erster teil, Hrsg. von G. Ei- gler, Darmstadt 1977, s. 358, 757c. O geometrijskoj jednakosti Platon izveštava i u dijalogu Gorgija (507e- 508a).
ARHE god. VII, 13/2010 (49–71)
Nakon ovih rei Atinjanin zakljuuje da se dravnika mudrost izraava i sastoji baš u pravednosti (δκαιον). Prilikom formiranja drava i ustanovljenja zakona, pravednost je jedino na šta se treba osvrtati, a nikako to ne treba da budu tirani, niti neki drugi pojedinci, pa ni snaga i mo samog naroda. Da ne bi bilo nikakve dileme koja jednakost ispunjava sam pojam pravednosti, Platon u nastavku teksta ponavlja (Nom.757d):57
A pravinost se, kao što malopre reko- smo, sastoji u tome da se nejednakima uvek daje prema njihovoj prirodi, pa time i istinski jednako.57
τοτο δ’ στ τ νυνδ λεχθν, τ κατ φσιν σον νσοις κστοτε δοθν
Platon predlae, sledei vlastito golemo ivotno i fi lozofsko iskustvo, da drave povremeno primenjuju i aritmetiku jednakost, koju on naziva takozvana jednakost, da ne bi same iskusile unutrašnji razdor. Obazrivost koju Platon sugeriše posledica je krize klasinog polisa njegovog doba, koja nije bila samo pretpostavljena kategorija, ve realna injenica ivota Helena. Ipak, stalno je trebalo imati na umu da ovako postulirana prividna pravednost i popuštanje, predstavljaju kršenje momenata savršenosti i pravilnosti, i da su oni protivni istinskom poimanju pravednosti. Stoga i kada se zbog potencijalnog nezadovoljstva naroda bude upotrebljavala kocka, treba prizivati boga i dobru sreu da rukovode ovim izvlaenjem pomou reba, i da na taj nain pokau i ukau na ono što je najpravednije. Konano, Platonov stav je da je potrebno, ili ak neophodno, sluiti se obema imenovanim jednakostima, ali ipak što ree aritmetikom jednakošu, tj. onom jednakošu kojoj je potrebna asistencija sree (τχης).
Platonovo protivljenje demokratskom obliku vladavine bilo je, dakle, zasnovano na tome što on u njemu nije uoavao ono opšte zajednice, proimanje religijskih predstava, obiaja, zakona, navika i delanja ljudi, kao ni meru, poredak i harmoniju. I dok je timokratski ovek proizvod pobede voljnog i ambicioznog dela duše nad umnim, a oligarhijski proizvod pobede poude i nagona nad voljnim i umnim delom duše, dotle se demokratski ovek rodio iz borbi koje su se odigravale unutar poudnog dela duše. Demokratski ovek je, kao i demokratska drava, sadravao u sebi, u svojevrsnoj hao- tinoj mešavini, najrazliitije karaktere i sve mogue tipove dravnih ureenja. Kada se ovome doda potpuna vaspitna i obrazovna dezorganizacija, puno elemenata samovolje i sluajnosti, eto razloga zašto Platon nije imao puno razumevanja za demokratiju, i zašto je smatrao da e neograniena i nezasita potreba za slobodom, sledstveno i nemi- novno poroditi tiraniju.
Tiranija nastaje iz prekomerne upotrebe slobode, vodei neposredno u preterano ropstvo, kako za pojedinca tako i za dravu. Tiranija se, spolja posmatrano, najviše pribliava dravi koju Platon smatra uzornom tj. najboljom, jer i ona poiva na neo- granienoj vladavini jednog jedinog oveka. Svakako da podatak da je jedan ovek na vlasti u Platonovim oima nikako nije determinišui momenat prilikom razmatranja
57 Prev. A. Vilhar. Platon, Zakoni, Dereta, Beograd 2004, str. 124, 757d. Original Zakona preuzet je iz: Platon, GESETZE, BUCH I-VI, Werke: in 8 Bd.; griech. u. dt., achter band erster teil, Hrsg. von G. Eigler, Darmstadt 1977, s. 358, 757d.
ARHE god. VII, 13/2010 (49–71)
biti neke drave, nego je samo predstavljao formu najviše koncentracije i jedinstva volje, koja je dakako mogla biti savršeno pravedna ali i apsolutno nepravedna. Tiranija je bila dravno ureenje u kome nije bilo harmonije, gde se vladalo na osnovu samovolje, hira, sluaja, koje je bilo najudaljenije od ideje dobra, inei tako najgori mogui oblik vladavine, koji je pritom bio i baziran na principu nepravde. Analogno Platon vrednuje i tiranskog oveka. Ako, naime, u kraljevskom oveku vlada potpuni sklad i harmonija, tiranin je onda paradigma disharmonije. On je, po Platonu, veoma siromašan, uplašen, svoj ivot provodi u nemiru i muci, te je stoga i zavidljiv, nepouzdan, nepravedan, ne- mio i bezboan. Srea i vrlina e, konano, biti raspodeljene tako, da e u opadajuem nizu od najviše do najmanje, redosled izgledati ovako: kraljevski ovek, timokratski ovek, oligarhijski ovek, demokratski ovek i tiranski ovek. Zakljuak koji se svea- no objavljuje glasi (Rep. 580b-c):58
Hajde da sad najmimo glasnika ili da ja sam javno objavim: Aristonov sin pro- glasio je za najsrenijeg oveka onoga koji je najbolji i najpravedniji, a to je onaj koji je najblii kraljevskom ureenju i koji vlada nad samim sobom; najgori i najnepravedniji je u isto vreme i najnesreniji, a to je onaj koji najviše odgovara tiranskom ureenju drave i koji je najsavršeniji tiranin nad samim sobom i nad dravom.58
Μισθωσμεθα ον κρυκα, ν δ’ γ, ατς νεπω τι Αρστωνος ς τν ριστν τε κα δικαιτατον εδαι μονστατον κρινε, τοτον δ’ εναι τν βασιλικτατον κα βασιλεοντα ατο, τν δ κκιστν τε κα δικτατον θλιτατον, τοτον δ α τυγχνειν ντα ς ν τυραννικτατος ν αυτο τε τι μλιστα τυρανν κα τς πλεως.
Poreenje u Dravi završava se intrigantnom numerikom operacijom kojom se utvruje da je kralj-fi lozof tano 729 puta zadovoljniji nego što je to tiranin, koliko je ovaj drugi istovremeno bedniji. Ovim komplikovanim i nedovoljno razjašnjenim po- reenjem okonava se pria o komparaciji pravedne i nepravedne drave i pravednog i nepravednog oveka. Platon se u X knjizi Drave ograniava na napade na mimeti- ko pesništvo, ne štedei pritom ni samog Homera. Naglašavajui njegovu trostruku udaljenost od istine i pominjui staru nesuglasicu izmeu fi lozofi je i pesništva, Platon ipak kae da ljude ni slava, ni novac, ni vlast, ni poezija ne smeju odvojiti od dunosti, niti smeju uiniti da se ne vodi briga oko pravednosti i ostalih vrlina. Na poslednjim stranicama Drave, moe se uoiti da je prilikom izbora izmeu pravednosti i nepravednosti, ulog bio mnogo vei nego što se inilo u prvi mah. Nagrada za pravednost,
58 Prev. A. Vilhar, B. Pavlovi. Platon, Drava, BIGZ, Beograd 1993, str. 278, 580b-c. Original Drave preuzet je iz: Platon, DER STAAT, Werke: in 8 Bd.; griech. u. dt., vierter band, Hrsg. von G. Eigler, Darm- stadt 1990, s. 750, 580b-c. O oblicima vladavine Platon eksplicitno govori još u dva svoja spisa, Dravniku i Zakonima. Uz sve razlike koje postoje u pristupu, zajednika nit koja spaja sva tri dijaloga je injenica da je kraljevstvo najbolji mogui oblik vladavine, i da je ono utemeljeno na znanju i pravednosti. Konstanta u Platonovom misaonom stvaralaštvu je, takoe, i najnie mesto na lestvici za tiraniju meu svim oblicima i varijacijama dravnih ureenja.
69 . Kaluerovi, Pl

platonovo poimanje pravednosti

Documents