HEROJSKI KOD U SREDNJOVEKOVNOM I ANTIČKOM EPU*

Uvod: Herojsko doba

Možda odmah na početku treba naglasiti da se pod pojmom "herojsko doba" ne podrazumeva jedan vremenski period, koji je istovremen i iste dužine kod svih naroda, već se on pre odnosi na jedan određeni način i jedno shvatanje života (verovatno) svakog ratničkog naroda, koje se najbolje ocrtava u liku heroja. Najbolje svedočanstvo o herojskom dobu nalazimo u epskim tvorevinama (bilo u epovima, ili u epskim pesmama) ratničkih naroda. Iako su te tvorevine izraz fikcije, ipak se iz njih možda može više saznati o željama i htenjima jednog naroda na određenom stupnju civilizacijskog razvoja (u vreme negovanja kulta ratničkog junaštva), nego iz suvih istorijskih činjenica. Uprkos mišljenju da je romantičarsko shvataje heroja kao ideala jednog naroda zastarelo, stoje stihovi kojih u svakom epu 1

ima izobilje, a koji nam potvrđuju da to shvatanje verovatno nije daleko od istine. Beovulf "je [bio] najblagodarniji među ljudima" 2, Rolan je prikazan kao plemić, vitez, a sam viteški ideal je nastao i živeo kao potreba da se čovek gleda u jednoj višoj potenciji, da se približi plemenitoj slici muškog savršenstva koja bliska grčkoj kalokagathiji 3, a sama kalokagathija, ili pre arete (kao stariji i širi termin), najsažetije je definisana u Pelejevom savetu Ahileju:"Uvek prvi da bude i odličan između drugih" 4.

Heroj: Vrline i moralne vrednosti

Kao što je već konstatovano, heroj je sublimacija vrlina i moralnih vrednosti naroda u kojem je ep nastao. Jednom ustanovljene, te vrline su bile postojane i odolevale su promenama koje su nastajale u društvu (njihovo osnovno značenje je čuvano, ali je semantičko polje tih pojmova vremenom proširivano 5).

1* Napomena: U uzorak za analizu herojskog koda (odnosno njegove prisutnosti u književnosti) mogle su se uključiti i naše narodne epske pesme (i neosporno bi u njima postojale mnoge analogije sa Ilijadom, Beovulfom i Pesmom o Rolanu) . Razlozi zbog kojih to nije učinjeno su sledeći: 1) tema rada je Herojski kod u srednjovekovnoj i antičkoj književnosti, a kod nas ne postoje (ili bar nisu sačuvane) epske pesme koje potiču iz srednjeg veka. 2) analiza je vršena u okviru jednog žanra (herojskog epa ).? Termin ep koristim uslovno jer bi sa za Beovulfa i Pesmu o Rolandu pre moglo reći da su to spevovi, jer u njima bogovi ne igraju aktivnu ulogu (agensa). Robert Harris, A Glossary of Literatury Terms, Virtual Salt, version date: January 4, 20022 Beovulf, XLIII3 J. Hojzinga, Jesen srednjeg veka, Beograd,4 Homer, Ilijada, XI5 Dobar primer za to je grčki pojam vrline agathos koji u početku uopčte nema značenje "dobar" već čas znači plemićki, čas vrli. (V. Jeger, Paideia,oblikovanje grčkog čoveka, Književna zajednica Novog Sada, Novi Sad,

2

Prvo pitanje koje se postavlja je ko je uopšte heroj, a zatim i koje su to vrline, da li su bez obzira na spoljašnje okolnosti te vrline iste ili različite kod različitih naroda, i ako su različite u čemu je razlika i od čega ona zavisi. I, naravno, kako se sve to ispoljava u datim epovima (Beovulfu , Pesmi o Rolanu i Ilijadi)? U svim ovim epovima, uočavamo da je heroj predstavnik plemstva, koje je jedino i sposobno za vrhunsku vrlinu 6 (Ahilej je boginjin sin i plemić, Beovulf je "čovek plemenitog roda" 7, a Rolan kraljev rođak). Po srednjovekovnom shvatanju, Bog je stvorio sve slojeve stanovništva sa nekim ciljem, a plemstvo "da diže vrlinu i brine o pravdi, da delima i primernim životom u lepoti drugima bude uzor" 8, a u grčkom reči "arete" i "aristokrata" imaju istu osnovu. Kralj Hrotgar kaže Beovulfu: " [...] velika je tvoja snaga, misao ti je zrela, a reč razborita" 9, i u Pesmi o Rolanu se kao važna odlika viteza ističe snaga (kao uslov da se bude koristan kralju u boju), ali i hrabrost, dobrota, skromnost i vernost 10, dok se u Ilijadi kao glavne vrline ističu snaga i hrabrost (uz koje u svim slučajevima ide i briga o časti), vernost vladaru i saborcima, a u drugom planu se kao vrline ratnika javljaju i mudrost i rečitost (pr.Ahilejevo obrazovanje).

Snaga i hrabrost S obzirom na način života ovih ratničkih naroda (starih Grka, Anglosaksonaca, Francuza, ali i drugih) u kojem je borba za život svakodnevna realnost, logično je da su glavne vrline njihovih heroja upravo snaga i hrabrost jer one stvaraju mogućnost da se u ratovima preživi, i da se iz njih izađe kao pobednik. U Beovulfu se često ističe da je on, Beovulf, bio "najjači čovek među ljudima" 11, njegova snaga je bila dovoljna da savlada Grendela, čudovište koje je bilo jače od trideset ljudi. I u Pesmi o Rolanu se snaga ističe kao glavna odlika viteza. Sveštenik Turpin kaže Rolanu: "Takvu snagu mora imat ' vitez Što oružje nosi, konja jaše;

1991)6 Što kao očigledno proizilazi iz činjenice da se predstavnici običnog naroda gotovo i ne pominju, a ako i budu pomenuti, prolaze kao Tersit. (Ilijada, II) 7 Beovulf, III8 J. Hojzinga, Isto, str. 759 Beovulf,XXIX10 "Roland nije voleo plašljivce, Ni zlobnike, niti razmetljivce, Ni viteze što nisu odani." ("Pesma o Rolandu", CLIX)11 Beovulf, XI

3

Da je snažan i svirep u boju, Drukče neće biti od koristi" 12. Za izvršenje junačkog dela uvek je potrebna i hrabrost, ali ona je u ovim srednjovekovnim epovima odvojena od snage, posmatra se kao duhovna, ili pre, duševna vrlina, koja ide uz srčanost i mudrost, i ta trijada upravlja snagom. Čitamo da je Beovulf hrabrim delima pokazao svoju pravu vrednost (vladao se časno, pri piću nikada nije ubio, nije bio obestan), a "svoj izuzetan dar od Boga snagu veću no u drugih ljudi, upotrebljavao je tamo gde treba"13, dok je Rolan mrzeo strašljivce, bez obzira na njihovu eventualnu fizičku snagu. Iz ovih primera se može zaključiti da u srednjem veku duhovna (duševna) snaga dobija izvestan primat nad fizičkom, dok su u antici (mislim prvenstveno na staru Grčku homerskog i predhomerskog perioda) ove dve vrednosti podjednako važne, ili čak izjednačene - one se posmatraju kao dva lica iste vrline 14 (mada su u nekim situacijama u "Ilijadi" i veliki heroji uplašeni i povlače se iz borbe, to traje samo kratko i već u sledećoj situaciji ih vidimo kako se hrabro bore u prvim redovima, za razliku od npr. Unferta koji " [...] nije smeo da izloži opasnoti svoj život u nemirnim valovima niti da izvede hrabro delo" 15). Druga značajna razlika koju uočavamo u srednjovekovnom epu posmatranom prema antičkom odnosi se na upravljanje tom snagom, odnosno hrabrošću. Beovulf se, kao i Rolan, pouzda u svoju veliku snagu i u božju milost 16. U Ilijadi junak treba da se pouzada u hrabrost, snagu i konjičku sposobnost. Međutim, iako se u ovom primeru ne pominje nikakav bog, iz mnogih drugih otkrivamo koliki je zaista njegov (ili njihov) značaj. "Tidejevu sinu, Diomedu, dade Atena smelost i snagu da bude med svima Grcima dičan" 1 7 I ne samo da bogovi daju snagu i hrabrost, nego je oni često i oduzimaju. To čini pomenutu razliku, jer je Bog u srednjovekovnom epu prisutan samo u rečima - junaci se u njega pouzdaju kao u unutrašnju metafizičku silu kojom oni sami sebe snaže, a u Ilijadi je bog i realna spoljašnja sila koja bez junakove volje upravlja njegovom snagom i hrabrošću.

Borba za čast i slavu

12 Pesma o Rolandu,CXLI13 Beovulf, XXX-XXXI14 Hrabrost se ne odmerava kao moralno delo (u današnjem smislu) niti se odvaja od snage, nego je očigledno obuhvaćena njome. (V.Jeger, Nav. delo)15 Beovulf, XXI16 Neću na ovom mestu ulaziti u razmatranje pitanja boga, tj. koji je to bog u kojeg se obojica pouzdaju.17 Ilijada, IV

4

Bez obzira na razlike u shvatanju snage i hrabrosti, njihov nedostatak izaziva prekor, jer prouzrokuje odustajanje od borbe, a po viteškim pojmovima za pravu mušku vrlinu, borba i pobeda su istinska, najteža provera 18. Unfert je zbog neučestvovanja u borbi "[...] izgubio glas velikog junaka" 19. Rolan bi pre umro no dopao srama. U Ilijadi Posejdon hrabri i kritikuje Ahejce ovim rečima: "Nije već lepo što hrabrost i snagu smećete s uma, svi ste vi prvi junaci u vojsci! Ne bih se preo ja sa čovekom što se od junačke povlači borbe jer je bedan i slab." 2 0 Sve to ukazuje na činjenicu da je učešće u borbi pitanje časti, a na odavanju počasti se zasniva i ceo društveni poredak. U takvim društvima pohvala i prekor su izvori časti i beščašća, uskraćivanje časti je najveća ljudska tragedija 2 1 . Naravno, veličina častoljublja zavisi od veličine junaka, a s druge strane veliki junak će se i sam pobrinuti da uradi veliko delo i da se istakne u borbi kako bi počast zaslužio. A svako pravo junačko delo, osim što donosi počasti, "žudi za večnom slavom" 2 2 , koja je uz čast verovatno drugi najjači motiv za borbu. Treba se po svaku cenu proslaviti "jer će to biti najbolji pomen poginulom ratniku" 23, a "za plemenitog ratnika bolja je smrt no sramotni život" 24. Sve to ukazuje na činjenicu da u Beovulfu za plemenitog ratnika u borbi postoje samo dve mogućnosti: pobediti i zadobiti slavu, a potvrditi čast, ili umreti. Ali za razliku od časti koja je ono što najviše čini heroja herojem u ovom životu, slava je ono što čini ga herojem i posle smrti. To borbi daje dublji smisao, jer to više nije samo borba protiv neprijatelja, već postaje i borba protiv smrti. Ista je situacija i u Ilijadi : dovoljno je da pomislimo na Ahileja ili Hektora pa da nam se slava ukaže kao jedini pravi razlog za život, ali i za smrt. Ahilej sasvim svesno bira između ponuđenih mu mogućnosti: dugog bivstvovanja u anonimnosti, ili kratkog ali slavnog života. Hektora ne mogu da odvrate od borbe ni suze i molbe voljene žene (u VI pevanju Ilijade ), pa čak ni njena pesimistična vizija budućnosti njihovog sina ako Hektor pogine. On joj odgovara: "O svem razmislih, ljubo, i sve mi je to na pameti, al ' me je Trojaca stid i dugoskutih Trojanki njinih, ako bežao budem iz borbe k ' o plašljivac kakav.

18 V. Jeger, Nav. delo19 Beovulf, XXI20 Ilijada, XIII21 V. Jeger, Nav. delo22 Jeger, Nav. delo23 Beovulf, XXI24 Beovulf, XXXIX

5

To mi zabranjuje srce, jer navikoh uvek da čestit budem i hrabro se borim med prvim Trojancima svagda, veliku tekući slavu i ocu i samome sebi."Kasnije (u XXII pevanju Ilijade ) Hektor se odlučuje za borbu iako je svestan da ga u njoj čeka smrt i da za Troju više nema spasa. Međutim, nije njihov izbor (slavne smrti umesto sramotnog života) to što ih čini toliko tragičnim (jer slava koja donosi besmrtnost bar među ljudima, i nije loša zamena za život koji je svima pun patnje), već je to činjenica da bogovi odlučuju o trajanju njegove slave (što nije slučaj u Beovulfu ), i ako im oni nisu naklonjeni, slava će im vrlo brzo izbledeti što bi njihove smrti učinilo uzaludnim. U Pesmi o Rolanu se takva pitanja čak ni ne problematizuju - slava je važan činilac u životu, ali ona je jače nego u Beovulfu i Ilijadi vezana za ovozemaljsku čast, a pitanje njenog trajanja se ne postavlja. Razlog tome je sasvim logičan: zašto brinuti o trajnosti slave na zemlji, kad hrabrom ratniku posle smrti svakako predstoji večan život i uživanje u blagodetima raja? Međutim, samo časnom vitezu obezbeđeno mesto u raju pa je i Oliveru, kao i Rolanu, draža smrt nego sramota, a sam Rolan bi pre umro no svoj rod posramio. To međusobno približava ova tri viđenja borbe, časti, slave i smrti: u sva tri epa su čast i slava česti motivi za borbu, ili bolje rečeno stid i sram su (kao suprotnosti časti i slavi) glavni motivi za neodustajanje od borbe. Franci kažu:"Proklet ko uzamakne!" 25, i ma koliko taj iskaz delovao formulaično, u njemu je skoncentrisano čitavo jedno viđenje života: iako se verovatno više ne veruje u magičnu moć reči (kletve) ipak se ta kletva na izvestan način obistinjuje u stvarnom životu-onaj ko uzmakne više nije heroj ni vitez, a to je najgore što se jednom ratniku u ovozemaljskom životu može desiti.

Vernost kralju Osim ovih pomalo egoističnih razloga, kao motivacija za borbu se javlja i osećanje dužnosti proisteklo iz odnosa kralj - vazal, koji je u temelju feudalno uređenih društava. Kralj je svojim gozbama i darovima obavezivao svoje vazale na vernost, a oni su

25 Pesma o Rolandu, LXXXII

6

"svakog časa bili spremni za borbu, bilo u kući, bilo u polju, prema potrebi njihovog kralja" 26. Ipak, ovaj odnos (kralj-vazal) nije u sva tri epa isti. Ono što je približno isto je ideja kralja kao patrijahalnog načela države (kralj kao otac), i ratnici bi uvek trebali da budu, a najčešće i jesu, uz njega. Međutim, razlika se uočava kada se razmotri pitanje izdaje i kada pogledamo kakvu slobodu imaju vazali i šta im je najvažniji pokretač u borbi. Izgleda da je u Pesmi u Rolanu veza između kralja i njegovih ratnika najčvršća. Ganelonovi vazali su spremni da sa njim idu u neprijateljski logor, bez obzira na sve opasnosti koje ih tamo mogu snaći, a istovremeno uopšte ne dovode u pitanje pravu vrednost njegovu, niti uzimaju u obzir reči u kojima on sasvim eksplicitno nagoveštava svoju izdaju, odnosno "nesmotreno delo". Takođe se ističe i da se, ako treba, za kralja i njegovu čast mora i umreti 27. Možda se utisak o takvoj vezi stiče i zbog toga što je u Pesmi o Rolanu najjasnije izraženo poistovećivanje kralja i države, odnosno, poistovećivanje odanosti kralju sa odanošću državi (a ljubav prema zavičaju može nadmašiti čak i ljubav prema rođenom sinu28). Jednostavnije rečeno, jedino ovde dolazi do izražaja rodoljublje u današnjem smislu reči. U "Pesmi o Rolanu" se, takođe, izjednačava, ili se bar čvrsto uz kralja (koji je, kao što sam već napomenula, poistovećen sa državom) vezuje i pojam vere.Turpin kaže: "Za svog kralja moramo umreti I Hristovu veru očuvati." 29

U Beovulfu i u Ilijadi30 vera nije relevantan razlog za borbu, niti je u bilo kakvoj vezi sa kraljem i državom. Treći mogući razlog je i to što je jedino ovde opisana i kazna za otkrivenog izdajnika: Ganelonu su čupali bradu i brkove, udarali ga šakama, stavljen mu je lanac oko vrata... Ali takođe otkrivamo da su Franci spremni i da Ganelonu oproste, a taj obrt je pomalo začuđujuć.

26 Beovulf, XVIII27 Roland: "Za svog kralja ovde bit moramo Moraju se za svog gospodara Izdržati mrazevi i žege, Izgubiti i koža i vlasi." (Pesma o Rolandu, LXXIX) 28 Blankandrin kaže kralju Marsilju: "Bolje neka [sinovi] i izgube glave Nego mi prekrasnu Španiju" (Pesma o Rolandu, IV)29 Pesma o Rolandu, LXXXIX30 Mada iz Klitemnestrinog govora o skrnavnjenju trojanskih svetilišta (Eshil: Agamemnon) saznajemo da Grci i Trojanci možda nisu bili u potpunosti iste vere, ipak glavni uzrok Trojanskog rata nije bio verske prirode.

7

Postavlja se i pitanje šta bi oni učinili da neko nije želeo da se bori jer se uplašio ili iz nekog drugog razloga? Da li bi ga oni smatrali izdajicom ili bi kao Unfert u Beovulfu "samo" izgubio glas dobrog junaka? I da li bi se odbijanje učešća u borbi, kao što to npr. Ahilejevo, tumačilo kao izdaja? Čini mi se sasvim mogućim da bi takvo tumačenje (neučestvovanja u borbi) u srednjovekovnim epovima, naročito u Pesmi o Rolanu , bilo relevantno, dok bi se u Beovulfu taj čin protumačio barem kao kukavičluk (ovde se može prigovoriti da se za Ahileja znalo da se njegovi razlozi ne bi mogli računati kao izdaja, ili da se za njega znalo da nije kukavica, i oba prigovora su sasvim tačna, ali sa druge strane, i Ganelonov motiv za izdaju je bio lične prirode - osveta Rolanu, a i Unfert je važio za dobrog junaka). Zbog čega je to tako? Možda zato što su u srednjem veku vazali bili mnogo zavisniji od svog nadređenog (kralja), dok su u Grčkoj pojedine vojskovođe bile podređene Agamemnonu samo u toku Trojanskog rata, što se jasno vidi iz epizode sa Tersitom 31 u kojoj Odisej brani Agamemnonov autoritet, dok su u miru su bili suvereni vladari svojih samostalnih državica. Verovatno je još jači razlog za takvo ponašanje bila i sama motivacija za borbu. U Pesmi u Rolanu je glavna motivacija odbrana zavičaja (kod Saracena), odnosno dobrog glasa države i kraljeve časti (kod Franaka), a tek mnogo iza toga sledi i briga o ličnoj časti i slavi, ali je i onda to posmatrano s obzirom na kralja (Rolan brine o svojoj časti, ali iz perspektive toga šta će kralj misliti o njegovom delu). S druge strane, i u Ilijadi se ratuje za odbranu časti kralja (rat počinje da bi se odbranila Menelajeva čast), ali tu ne možemo govoriti o istom odnosu vazal - kralj kao što je onaj u Pesmi o Rolanu , jer se Grci bore jer je to dogovoreno još pre Menelajeve i Helenine svadbe. Znači, za njih je učešće u toj borbi više pitanje sopstvene časti (održanja obećanja), nego stvarne brige o Menelajevoj ili Agamemnonovoj časti. Uopšte, lična motivacija je ovde mnogo važnija. Grcima je Trojanski rat kao mesto na kojem mogu da se istaknu i da steknu slavu i ugled, da potvrde svoju arete. Drugačiji zaključak bi se možda dobio kada bi se posmatrala motivacija Trojanaca u odnosu na motivaciju u Pesmi o Rolanu , ali i tada bi se oni mogli porediti samo sa Saracenima, jer oni brane svoj zavičaj. U svakom slučaju, ni tada ne bismo imali isti odnos vazal - kralj, jer se u ovakvoj borbi za zavičaj nigde ne postavlja pitanje kraljeve časti, već ličnog opstanka (normalno je da će se svako boriti kada je ugrožena njegova lična egzistencija, ili egzistencije njemu dragih osoba).

31 Ilijada, II

8

Odnos vazal - kralj u Beovulfu je kombinacija odnosa iz Pesme o Rolanu i iz Ilijade . Beovulf se prvo bori za sticanje slave, a poklone nosi svom kralju, a zatim se bori za odbranu svog naroda. Pitanje vernosti i izdaje nigde nije zaista i do kraja problematizovano. Imamo primer Unferta koji posle odustajanja od borbe više nije smatran velikim junakom (ili bolje: nije uopšte više smatran junakom). Sa druge strane imamo i Beovulfove vitezove koji bukvalno beže pred opasnošću, Viglafa koji ih prekoreva i poziva da se vrate u borbu 32 (što je čista retorika, jer su oni već u šumi i ne mogu ga čuti), ali na kraju će oni ipak biti kažnjeni33 , manje surovo ali trajnije nego u Pesmi o Rolanu .

Prijateljstvo

Verovatno je u sva tri epa vernost kralju usko povezana i sa međusobnim prijateljstvom (i ljubavlju u smislu agape) ratnika, sa njihovom solidarnošću, kao i sa moralnom obavezom prema svom rodu koji se ne sme obrukati. Međutim, i ova osećanja nisu svugde isto prikazana, ni podjednako zastupljena, kao da nemaju isti značaj za svako od ovih shvatanja heroja. Čini se da se u Beovulfu ovim pitanjima ne posvećuje baš mnogo pažnje. Nigde se ne govori o pravom prijateljstvu, kao što je Rolanovo i Oliverovo, ili Ahilejevo i Patroklovo. Da li prijateljstvo ovde zaista ima manji značaj u životu heroja, ili je to što ne upoznajemo nijednog Beovulfovog prijatelja samo posledica pesnikove ideje da istakne prvenstveno Beovulfovu ratničku vrlinu? Pozitivan odgovor na prvo pitanje mi se možda čini tačnijim nego eventualni pozitivan odgovor na drugo (jer se u više navrata ističu i Beovulfove vrline koje se dolazile do izražaja i u mirnodopskim uslovima: npr. njegova pravednost, dobrota, blagodarnost, njegova tuga...). Ako je ova pretpostavka tačna treba se zapitati zašto je to tako. Da li su uslovi života onemogućavali ostvarenje prijateljstva, ili ti ljudi nisu ni imali potrebu za njim? Bilo kako bilo, o svemu tome nema ni reči u samom epu. Jedina dva mesta na kojima se pominje nešto nalik prijateljstvu su Beovulfov rastanak sa Hrotgarom i Viglafova rešenost da ostane do kraja uz Beovulfa. Ovaj drugi se možda pre može tumačiti kao odanost i zahvalvost kralju, ili kao ispunjenje rođačke obaveze 34, nego kao pravo prijateljstvo, jer je njega motivisalo sećanje na 32"Pođimo u pomoć svom vojskovođi dok plamti smrtonosni oganj." (Beovulf, XXXVI)33 Vigalf: "Za vas i za vaš rod neće više biti darova-dragocenosti i mačeva-vaši potomci neće uživati slavno nasleđe i udobnosti života. Čim se među kneževima raščuje o vašem sramnom bekstvu, svak iz vašeg roda ostaće bez poseda." (Beovulf, XXXIX)34 "Samo jedan među njima oseti sažaljenje u srcu. Onaj ko pravo misli nikad neće zanemariti rođačku obavezu." (Beovulf, XXXV)

9

Beovulfovu darežljivost prema njemu, na bogati dvor Veamunding i na povlastice koje je uživao njegov otac 35. Ipak, "Mladiću je bilo teško da gleda voljenog junaka kako umire i kako se muči ležeći na zemlji." 36, ali to je i dalje posledica rođačke ljubavi a ne prijateljstva. S druge strane, rastanak sa Hrotgarom možda zaista pokazuje pravo prijateljstvo, ili bar pravo prijateljstvo sa Hrotgarove strane koji je Beovulfa zavoleo kao rođenog sina. Ali i to se dešava tek pošto mu je Beovulf učinio uslugu i spasao njegovo kraljevstvo od Grendela. Da li ovde zaista nema pravog prijateljstva i da li se svi međuljudski odnosi zasnivaju na uzajamnoj koristi? Ostavljam ta pitanja otvorenim... Za razliku od Beovulfa , Pesma o Rolanu i Ilijada nude duboke i dirljive scene prijateljstva i ljubavi među junacima. Rolanovo i Oliverovo prijateljstvo su po mnogo čemu slični Ahilejevom i Patroklovom. Među tim junacima postoji mnogo moćnija sila nego što je to obično prijateljstvo. Ona je jača od svih egoističnih pobuda (npr. Oliver pred smrt blagoslovi "iznad svega druga mu Rolana" 3 7 , a Ahilej prevazilazi i svoje častoljublje i nanesenu uvredu da bi osvetio Patrokla). Ta sila zaokuplja čitavo biće, a kada se nešto desi prijatelju, ona postaje toliko razorna da je ništa osim smrti ne može zaustaviti: posle Oliverove, odnosno Patroklove pogibije, u Rolanu, odnosno Ahileju, iz bola se rađa toliki gnev prema ubicama najboljih drugova da ih možemo zamisliti kako lete kroz redove neprijatelja plamteći mržnjom i sejući smrt. Osim ovih, i u Pesmi o Rolanu i u Ilijadi postoji još primera prijateljstva, ali su oni mnogo manje upečatljivi i često se svode na neki odnos među saborcima koji je manje prijateljstvo a više međusobna solidarnost koja se temelji na mogućoj istovetnosti sudbine svih ratnika (smrti u boju). Zanimljivo je primetiti da u "Beovulfu" skoro da nema ni ovakvih primera. Možda je to posledica toga što Beovulfa vidimo u drugačijim situacijama, ili kulturoloških razlika između Nordijaca, s jedne strane, i Franaka(Francuza) i Grka, sa druge. Možda je i kod Geata prijateljstvo bilo cenjeno, ali nije bilo važan elemenat herojskog koda? Mesto žene

35 Nav. delo, XXXVI36 Nav. delo, XXXIX37 Pesma o Rolandu, CL

10

Za razliku od snage i hrabrosti koje su oličenje muške vrline, prava arete žene je njena lepota 3 8 . Kada pomislimo na viteški ideal, uvek zamislimo i neku lepu ženu, za koju se vitez bori i za kojom žudi. Međutim, ni u jednom od ova tri epa (osim možda u "Ilijadi", gde se Helena pojavljuje češće kao motiv za borbu, ređe kao zaista prisutan lik) nijedna žena ne igra neku posebno značajnu ulogu; žene ne samo da se vrlo malo pojavljuju kao učesnici u radnji, nego su vrlo retko i u mislima naših junaka. Naravno, to naše junake ne čini manje vitezovima već možda samo menja našu uobičajenu predstavu o njima (vitezovima). U srednjovekovnim epovima bismo, verovatno pod uticajem ideja iz srednjovekovnih trubadurske lirike i viteških romana, očekivali da nađemo prelepe dame oko kojih se vitezovi bore. Međutim, ni u Pesmi o Rolanu ni u Beovulfu nijedna dama nije uzrok radnje, gotovo nijedna nije naročito zastupljen lik. To naročito važi za Beovulfa u kojem od pripadnica lepšeg pola nailazimo samo na Velteo i Higdu 39. Obe su kraljice, jer su u epu zastupljeni samo uzvišeni likovi, pa to važi i za žene. O sudbini kraljevskih žena prvo odlučuje otac: udajom svoje kćeri za kralja sa kojim je u neprijateljskim odnosima dolazi do pomirenja. Zatim je ona "vlasništvo" muža. Nigde se ne oseća ljubav među njima. Uprkos svom povlašćenom položaju naspram drugih žena, i tome što su pametne i dobro odgojene, kraljice se ništa ne pitaju ni u jednoj važnoj stvari, one su kao kraljev ukras na dvoru, goste i daruju njegove vazale. Nekakvu ulogu imaju samo kada kralj umre, ali i tada sve poslove prepuštaju muškarcima (posle Higelakove pogibije, Higda poziva Beovulfa da vlada umesto njenih sinova dok oni ne odrastu i postanu sposobni da upravljaju kraljevstvom sami). U Pesmi o Rolanu takođe upoznajemo dve žene: kraljicu Bramimondu i Aldu, Rolanovu verenicu. I one su, kao i Higda i Velteo, predstavnice plemstva, ali su, za razliku od njih, više zastupljene i više individualizovane. Lik kraljice Bramimonde se provlači kroz čitav ep. Prvi put je susrećemo kada se Marsilj vraća ranjen iz boja. Ona proklinje boga i jadikuje nad mužem, ali iz svake njene reči zrači herojska etika svojstvena muškarcima (govori kako će emir biti kukavica ako se ne bude borio sa Karlom i njegovom vojskom). Ipak iz njene zabrinutosti zbog sudbine Španije i svoje sopstvene, odiše nemoć svojstvena ženi u svetu kojim upravljaju muška pravila (moć koja se zasniva na snazi). U svakom slučaju, ona govori samo dok se Marsilj ne pojavi na sceni

38 V. Jeger, Paideia39 Kraljica Modrit se samo pominje i to radi upoređivanja Velteo sa njom.

11

i ne ućutka je - reč muškarca je važnija od reči žene. Drugi put vidimo Bramimondu na vrhu kule kako posmatra bitku. I tada je svesna da njena sudbina i život zavise od muškarca, a šta god da se desi ona mora da se povinuje tome: kada je emir poražen, ona ne može ništa drugo da uradi osim da preda Karlu ključeve od grada, u koji on ulazi sa vojskom i pokrštava građane, a ako se ko opire, ubija ga. Bramimonda ostaje poslednja nepokrštena: "Odvešće je k umilnoj Franačkoj Neka sama u hrišćanstvo pređe." 40 I oni je zaista odvode u Franačku, ali ne žele da joj učine zlo. Moglo bi se učiniti da joj čak daju i mogućnost da slobodno odlučuje o svom pokrštenju, ali je u prethodnom tekstu implicirano šta će joj se desiti ako ne izabere hrišćansku veru. U svakom slučaju, moje mišljenje je da njen povlašćen položaj u odnosu na druge Saracene nije posledica milosti prema njenom polu, već političke strategije podstaknute njenim položajem. Na samom kraju ovog epa pojavljuje se i Rolanova verenica Alda, kojoj Karlo nudi da joj pronađe novog muža pošto je Rolan mrtav. Na tu ponudu ona odgovara: "Sačuvaj me, bože i anđeli, Da ja posle Rolana još živim!" 41

Ovo govori u prilog tome da ovde ni ženama nisu uskraćene vrline, i ona nam izgleda kao jedan od najplemenitijih i najtragičnijih likova u celom epu, a njena pojava možda nagoveštava ulogu koju će dame imati u viteškim romanima. Za razliku u odnosu na Beovulfa i Pesmu o Rolanu u Ilijadi se pojavljuje više ženskih likova. Možda je to zato što je društveni položaj žena u periodu Homerovog viteškog staleža na zalasku bio izuzetno visok: ona se poštuje i ceni ne samo kao društveno korisno biće niti samo kao majka bračne dece, iako je baš za viteški stalež ona važna kao pramajka jednog uzvišenog roda, već kao nosilac svekolikog višeg morala i tradicije 42. Međutim, ovo ne važi za sve žene. Nesumnjivo je da tako možemo posmatrati Hekabu, čak i Andromahu koja je ovde prototip voljene supruge i majke, ili Helenu, koja uprkos svojoj preljubi, i dalje zrači visokom moralnošću, što najviše dolazi do izražaja u sceni između nje i Parisa (pošto ga je Afrodita spasila), 4 3 ali da položaj žena i nije bio tako sjajan najbolje nam svedoči Brisejidina sudbina. Kada je Agamemnon oduzima Ahileju, to Ahilej oglašava kao

40 Pesma o Rolandu, CCLXVI41 Nav. delo, CCLXVIII42 V. Jeger, Paideia43 Helena: "Stig'o si iz boja, gle! Ej poginuo da si u njemu! Da te silan junak pogubio, pređešnji moj muž!" (Ilijada, III) Ovi stihovi najbolje ilustruju Jegerovu tvrdnju da su žene čuvari moralnosti, jer Helena kritukuje Parisa zbog ponašanja koje je u shvatanjima uokvirenim herojskim kodom krajnje nedolično (povlačenje iz boja).

12

povredu osećanja, čak ima i jedan monolog u kojem on govori o svojoj ljubavi prema njoj, i stekao bi se utisak da je zaista voli da nema replike posle Patroklove pogibije u kojoj kaže: " [...] Da ju je ipak, kamo nam sreće, kod lađa Artemida zgodila strelom onoga dana kad Lirnes opustoših i nju odabrah!" 4 4 Čak je okrivljuje i za smrt mnogih Ahejaca. Iz ovoga možemo zaključiti koliko je ova ljubav za Ahileja neznatna i nevažna naspram ljubavi prema mrtvom drugu (i prema ocu) . A ako u razmatranje uključimo i činjenicu da je tronožac vrednija nagrada od žene 45 (pa makar ona bila i robinja), dobijamo sliku odnosa muškarac-žena koja se u mnogo čemu približava slici tog odnosa koja je data u srednjovekovnim epovima, gde položaj žene nije ni približno tako visok kao što bi to izledalo ako bismo zaključivali samo na osnovu gore navedene Jegerove tvrdnje (koja se odnosi prvenstveno na staru Grčku, ali i na druga viteška društva).

Bog(ovi) i Sudbina

"U epu se ne događa ništa bez sudelovanja božanske sile." 46

Međutim, tu dolazi do izražaja razlika (pomenuta u prvoj fusnoti) između Beovulfa i Pesme o Rolanu s jedne strane i Ilijade s druge. U Beovulfu sasvim očigledno dolazi do mešanja starijih paganskih verovanja i hrišćanstva. Ali to je tako samo ako gledamo delo u celini, tj. ako naratora posmatramo kao deo sveta književnog dela, dakle, ne kao nekog ko je spolja, već iznutra - skoro kao lik dela. Ipak, sam ep ne daje mnogo razloga da to tako činimo - "narator"(odnosno, pevač) je jasno odvojen od dešavanja o kojima peva. Njegov svet je svet hrišćanstva i on ga učitava u svet svog umetničkog dela. On svojim junacima stavlja u usta reči nadahnute hrišćanskim učenjem koje oni sami nikada ne bi izgovorili (uostalom, čak kada bi i želeli da to učine, to bi bilo nemoguće jer za hrišćanstvo njihovo doba još nije znalo). Ipak, njegov postupak nimalo ne čudi ako se uzme u obzir činjenica da su junaci epa stvarani da budu uzor, pa je, logično, za jednog hrišćanina bilo sasvim nezamislivo da to budu pagani. U svakom slučaju, i kada ovi junaci govore u skladu sa uverenjima pevača, npr. o Bogu (koji je Geatima podario ratnu sreću ili pravedno odlučio da Beovulf pobedi) ili o "Kainovom porodu" kojem pripada Grendel, kroz njihove reči jasno isijava njihova istinska paganska vera, i Bog sve više liči na Sudbinu. U najvećem broju 44 Nav. delo,XXIII45 Nav. delo, XXIII46 V. Jeger, Paideia

13

slučajeva Sudbina je kao najviša instanca i eksplicitno izražena. Beovulf veruje u Sudbinu kao vrhovnu silu koja upravlja ljudima. Pred poslednju borbu (sa zmajem) "Bio je neveseo i uznemiren, predosećajući kraj. Sudbina, koja je čekala starog junaka da iskuša njegovu dušu i da je razdvoji od tela, bila je blizu." 47 A od Sudbine se ne može pobeći, ona je unapred određena, i upravlja svime: ishodom bitke, smrću... Ako nekome nije suđeno da pogine u nekoj borbi, on može izbeći smrt hrabrim delom, ali ako jeste, onda "Sudbina nezadrživo ide svojim tokom." 48 Ali to sve je samo u verovanju junaka-u samom delu nigde ne vidimo stvarnu akciju Sudbine - ona nije, kao što su grčki bogovi, neka otelotvorena sila koja direktno upravlja životima junaka, niti se kao takva meša u njihove akcije. U Pesmi o Rolanu se sudbina ne pominje često, a i kad se pomene, jasno je da to više nije ona ista Sudbina koju imamo u Beovulfu , već je ona samo jedan od sektora božijeg delovanja. Ovde je hrišćanstvo u samoj srži dela, a i sami junaci su zaista hrišćani. Oni se mole za spasenje duše od svakog zla, oni prizivaju Boga i Svetoga Petra da im pomognu u borbi, i veruju u život duše posle smrti. Njima je lična slava manje važna od slave države, a to je prirodna posledica vere u obećani raj (koji zamenjuje besmrtnost koju slava pruža na zemlji). Kada bi Beovulf hrabrio svoje vojnike, on to verovatno učinio na način sličan onom na koji grčke vojskovođe hrabre svoje junake- obećanjem slave i poklona. Za razliku od njih, Turpin hrabri Franke ovim rečima: "Umrete li, postaćete sveci, Mesto ćete u raju imati" 49

ili: "Rajska su vam vrata otvorena Tamo će te kraj svetih sedeti." 50

Ali pesniku (koji je sada za razliku od onog u Beovulfu pravi hrišćanin bez imalo sumnje u svoju veru) sve ovo još uvek nije dovoljno, već hrišćansko verovanje u besmrtnost duše potvrđuje ispunjenjem obećanja o raju (heruvim, Gavril i Mihajlo dolaze po Oliverovu dušu i odnose je u raj). Ipak, i ovde je Bog sličan Sudbini iz Beovulfa po tome što se on nigde ne pojavljuje kao delatni uzrok, ali je njegovo prisustvo svugde implicirano. On "deluje" kroz veru junaka u njega, ali baš zbog tog njegovog sve-prisustva su neki od postupaka junaka pomalo čudni: kako Bog koji propoveda da se neprijatelju treba praštati (pošto će Strašni

47 Beovulf, XXXIV48 Beovulf, VI49 Pesma o Rolandu, LXXXIX50 Nav. delo, CXV

14

sud svima pravedno presuditi) dozvoljava krvnu osvetu 51? Pesnik o tome ne polemiše... U svakom slučaju, situacija u Ilijadi je savim obrnuta. Bogovi čak ni ne pokušavaju da budu savršeni (kao hrišćanski bog), a njihovo prisustvo se oseća na svakom koraku. Oni su zaista sile koje upravljaju svim što je ljudsko: hrabre junake, teraju ih u bitku, odlučuju kome će pripasti slava, i kako će se bitka završiti. A sami se razlikuju od ljudi jedino svojom moći i besmrtnošću, što im dodeljuje da budu glumci koji pomeraju konce, a ljudi kao marionete u njihovim rukama, u predtavi koju je napisala Sudbina. Jer i ovde je, uprkos nagoveštaju monoteističkog boga otelotvorenog u Zevsovom liku, Sudbina vrhovna (mada kažu slepa) sila. Iako ima slabih nagoveštaja slobodne volje 5 2 (npr. kada Ahilej odlučuje da se protiv bogova ne treba boriti), bogovi i Sudbina ovde ipak nisu ni blizu tome da budu samo poetsko sredstvo, niti izgovor junacima za njihova dela-junaci zaista veruju u njih i to je najznačajnija razlika između Ilijade i Beovulfa , odnosno " Pesme o Rolanu . "Upletenost bogova u ljudska dela i patnje prisiljava grčkog pesnika da uvek vidi apsolutno značenje čovekovog delanja i sudbine, da ih uvrsti u opštu povezanost sveta i odmerava najvišim religioznim i moralnim normama. Grčki ep je, u smislu pogleda na svet, objektivniji, teže saglediv ali sa dubljim značenjem nego epika srednjeg veka." 5 3

Zaključak: Heroizam uprkos pesimizmu

Vrhunac heroizma je u svesnom izboru velikog dela po cenu vlastitog života, koja je junaku unapred poznata. Junaci su veliki jer prihvataju akciju, iako su svesni svoje nemoći pred Sudbinom. Beovulf ulazi u borbu iako oseća da će mu ona biti poslednja. Rolan se bori do poslednjeg daha, jer želi da umre kao pobednik. Ahilej vrlo svesno bira slavu po cenu života... Izgleda kao da ovim junacima život nije nešto izuzetno vredno, ali to je, bar što se tiče Beovulfa i Ilijade , pogrešan zaključak. Kako da Beovulfu i Ahileju ne bude važna ovozemaljska egzistencija kada veruju da posle smrti nema ničega - smrt za njih nije prelazak u drugi život, već 51 Rolan: "Ako treba dovek ratovali, Dokle svoje konte osvetite!" (Pesma o Rolanu)52 Iako Grci, još ni u Aristotelovo vreme, nisu imali reč za ono što označava naš pojam "volja" (Ž. P. Vernan - P. V. Nake: Mit i tragedija u antičkoj Grčkoj) . 53 V. Jeger, Paideia

15

jednostavno kraj (duša posle smrti ne živi već samo bivstvuje kao sena)? Ipak, sa druge strane ljubavi prema životu stoji svest da je život pun patnje, da "Nema zanago ništa kukavnije nego je čovek od svih bića što dišu na zemlji i gamižu po njoj." 5 4 I da je život prolazan, a ljudi su kao lišće - generacije smenjuju jedna drugu, i nestaju bez traga. Zato se naši junaci bore: njihova borba nije samo borba sa neprijateljem, već i borba sa Sudbinom i smrtnošću - to je borba za večnost. Njihova akcija čini život smislenim uprkos pesimizmu. A pesma i pevač postoje da bi se taj smisao ostvario, jer je smisao epa da se održi i uveća slava heroja. Međutim, u Pesmi o Rolanu je situacija drugačija. Iako Rolan oseća da mu je to poslednja borba, to više nije isto osećanje determinisanosti Sudbine (niti zavisnosti od volje bogova), već bi se pre moglo reći da je to posledica realnog uvida u celu situaciju (većina njegovih saboraca je poginula, a emir i dalje napada sa znatno nadmoćnijom silom). Isto tako ne bi se moglo govoriti o Rolanovom pesimizmu - on je svestan da posle smrti nastavlja "dvostruku" egzistenciju: ovozemaljsku u sećanjima ljudi koju je obezbedio stekavši slavu, i onostranu, jer mu je kao dobrom hrišćaninu i hrabrom borcu obezbeđeno mesto u raju. Čini se da hrišćansko viđenje života (i smrti) pobeđuje "paganski" 5 5 pesimizam. Prvenstveni cilj borbe postaje obezbeđivanje mesta u raju koje samo časni borci (za hrišćanstvo) mogu dobiti. Iako je slava još uvek važan činilac u životu ratnika (zbog svoje tesne povezanosti sa čašću), ona više nema istu funkciju koju je imala u ne-hrišćanskim epovima: sada je ona samo posledica borbe za večnu egzistenciju (tj. mesto u raju), dok je ranije ona bila uzrok te borbe (sama slava je bila ekvivalentna večnoj egzistenciji, tj. ništa drugo i nigde drugde osim u slavi se večni život nije ostvarivao). Zbog ovih promena (u shvatanju prolaznosti i smrti, kao i u shvatanju uloge Boga i vere u čovekovom životu) herojsko shvatanje života se menja, gubeći pritom veliki deo svoje važnosti 5 6 . Religiozna etika uglavnom zamenjuje herojsku. Neki herojski ideali su i u njoj prisutni 5 7 ali su i oni zaogrnuti novim

54 Ilijada, XVII55 Uzroci tog tako reći paganskog pesimizma se ne razlikuju značajnog od uzroka savremenog egzistencijalističkog pesimizma, samo još uvek nije nastupilo neko "novo hrišćanstvo" koje će taj pesimizam pobediti.56 Bar u svesti naroda zapadne Evrope, dok je u našem narodu ono bilo aktuelno mnogo duže.57 Možda zato što nisu mogli biti iskorenjeni ili su (što se čini verovatnijim) našli primenu i u toj novoj hrišćanskoj etici.

16

ruhom hrišćanske vere koje prekriva sve što se sa njom kosi, a ističe ono što i u shvatanju života koje ona propagira nalazi svoju primenu. Samim tim i značaj (kao i popularnost) herojskog epa opada, i on biva zamenjen religioznim (spevom).

17

Literatura:

1. Beovulf, staroengleski junački spev , prev. I. Kovačević, Beograd, 1982.2. Pesma o Rolanu, starofrancuski junački spev , prev. V. Drašković, Beograd, 1981.3. Homer: Ilijada, prev. M. N. Đurić, Beograd, 2002.4. V. Jeger: Paideia , Novi Sad, 1991.5. J. Hojzinga: Jesen srednjeg veka , Novi Sad, 1974.6. M. N. Đurić, Istorija helenske književnosti , Beograd, 1996.7. R. Harris, A Glossary of Literary Terms, Virtual Salt, version date: January 4, 2002

18

19