ТАНАТОЛОШКА ЛИРИКА ИСТОЧНЕ СРБИЈЕ

(Упоредна студија о влашком и српском посмртном певању)

ДИПЛОМСКИ РАД

ФИЛОЛОШКИ ФАКУЛТЕТ У БЕОГРАДУ Катедра за српску књижевност и језик

М е н т о р С т у д е н т

проф. др Нада Милошовић-Ђорђевић Олгица Петковић студијска група 05

српска књижевност и језик број индекса: 92917

Београд, мај 2003.

САДРЖАЈ

УВОД................................................................................................................ 1

ПРЕДМЕТ РАДА ...........................................................................................................1 ЦИЉ РАДА ..................................................................................................................3 МЕТОДСКИ ПРИСТУП ..................................................................................................4 ПРЕГЛЕД ИСТРАЖЕНОСТИ ...........................................................................................4

ДЕСКРИПЦИЈА И СИСТЕМАТИЗАЦИЈА ............................................ 12

ПРЕМА МЕСТУ У ПОСМРТНОМ ЦИКЛУСУ ................................................................... 16 Влашке песме .............................................................................................. 16 Српске песме ............................................................................................... 17

ПРЕМА НАЧИНУ ИНТЕРПРЕТАЦИЈE............................................................................. 17 ПРЕМА ПСИХОСОЦИЈАЛНОМ МОМЕНТУ .................................................................... 19

АНАЛИЗА...................................................................................................... 22

ВЛАШКЕ ПЕСМЕ........................................................................................................ 22 СРПСКЕ ПЕСМЕ ......................................................................................................... 40

ЗАВРШНА РАЗМАТРАЊА........................................................................ 48

ЛИТЕРАТУРА .............................................................................................. 50

ПРИЛОЗИ...................................................................................................... 53

ПРИЛОГ 1 – ПЕВАЊЕ МИЛЕВЕ ШКОПРДИЋ ЗА СЕСТРОМ............................................ 53 ПРИЛОГ 2 – ПЕВАЊЕ ЦВЕТЕ ПЕШИЋ ИЗ ДЕБЕЛОГ ЛУГА ............................................ 54 ПРИЛОГ 3 – УСТАНИ МИКИ, УСТАНИ ........................................................................ 55 ПРИЛОГ 4 – ПЕСМА ЗА ИСПРАЋАЈ ПОКОЈНИКА У ВОЛУЈИ.......................................... 56 ПРИЛОГ 5 – ПЕВАЊЕ НАД ОДЕЋОМ НА ПОМАНИ БАБА МАРИЈЕ РАДУЛОВИЋ ............. 59 ПРИЛОГ 6 – ПЕВАЊЕ ДЕСАНКЕ СТЕФАНОВИЋ И ЗАГОРКЕ МАКСИМОВИЋ ................. 61 ПРИЛОГ 7 – ПЕВАЊЕ У ЗОРУ ЗА БАБА МАРИЈОМ........................................................ 61 ПРИЛОГ 8 – ПЕВАЊЕ НАД ОДЕЋОМ НА ПОМАНИ БАБА МАРИЈЕ.................................. 63 ПРИЛОГ 9 – МАРТУРИЈА КОЈА СЕ ИЗГОВАРА НА ПОЧЕТКУ ИЗРАДЕ РАЈСКЕ СВЕЋЕ....................................................................................................................... 65 ПРИЛОГ 10 – РАЈСКА ПРИЧА ..................................................................................... 67 ПРИЛОГ 11 – ПЕСМА КОЈУ ЈЕ ИЗНАЈМЉЕНИ ХАРМОНИКАШ ПЕВАО НА ГРОБУ ............ 72 ПРИЛОГ 12 – ЖЕЉКОВА ПЕСМА (KÎNĆIKU LU ŽELJKO) .............................................. 73

1

УВОД

Предмет рада

Из општег богатства народног стваралаштва источне Србије већ

дуже време посебну пажњу различитих научних дисциплина привлачи култ

мртвих код Влаха, за који се у етнологији тврди да је један од нај-

архаичнијих у Европи.1 Библиографски списак радова са овом тематиком је

прилично дуг,2 али је симпотамично да на њему има најмање теоретских

расправа с подручја народне књижевности. Уочавајући ову празнину,

поставили смо се себи за предмет овог рада компаративну анализу обредне

лирике из култа мртвих код Влаха и Срба источне Србије.

Границе источне Србије су Нишавска долина на југу, Дунавска на

северу, државна граница према Бугарској на истоку и развође између

Мораве и Млаве и Мораве и Тимока на западу.3 На овако омеђеном

простору живе измешани Срби и Власи. Поред стариначког становништва,

којег имају обе групе, знатан део Срба се доселио са Косова и Метохије у

првој половини XVIII века, готово истовремено када је и главнина предака

данашњих Влаха напустила просторе Баната, Олтеније, Мунтеније или

Ердеља и мигрирала преко Дунава на југ.4 Влашка маса се, међутим,

никада није спустила ниже од планине Ртањ, нити је у западном делу

прешла Мораву.

Народна књижевност, као један од најстаријих видова народног

стваралаштва уопште, јесте огледало веровања и начина живота одређеног

1 Паун Ес Дурлић, Култ мртвих као основа за одређење религије Влаха, Етно-културолошки

зборник књ. I, Сврљиг, 1995, 232 2 уп. Љубомир Андрејић, Етнолошка библиографија североистиочне Србије, Београд, 1988 3 Олга Савић, Градови и мања средишта источне Србије, Београд, 1977, стр. 1 4 Јован Цвијић, Балканско полуострво, Београд, 1987, стр. 170; Милорад Драшкић, Насеља,

порекло становништва и етнички процеси, у Зборнику "Бор и околина", књ. I, Бор, 1973, стр. 262

2

народа. Треба имати на уму специфичност мултиетничке средине чији је

један вид стваралаштва и предмет овог рада.

У поетици народне књижевности нису најјасније дефинисани и

одвојени појмови обичајне и обредне лирске народне песме. Највише

колебања и неуједначености у употреби ових термина налазимо у поку-

шајима ближег одређења тужбалице као једне од врста народне лирике.

Уопште, разлика између појмова обред и обичај често се губи.

Лирика је најстарији књижевни род, а обредне песме (у оквиру којих

посматрамо тужбалице) су најстарија врста у оквиру рода. Обред је увек

праћен песмом, а често и игром. Обредне песме су извођене пред коле-

ктивом и та им се јавна функција одржала до данас. Тамо где су обреди

везани за људски живот рано христијанизовани и тако изгубили култну и

магијску моћ, углавном су се задржали само као обичаји. Многи обреди

потпуно нестају, а неки се само мешају са другима.

Главне особине лирике су сажетост, сликовитост и музикалност. У

њој долази до споја колективног и индивидуалног, општег и појединачног,

вечног и пролазног.

Обредне песме образују два велика круга песама раздељених према

критеријуму времена и прилика у којима се изводе: календарске и поро-

дичне. Други круг везан је за најзначајније догађаје у људском животу,

који понављају природни кружни пут: рођење, свадба и смрт. Обредне

песме прожима вера у магијско дејство речи, што је још једна потврда

њихове старине. Осим тога, оне прате, симболизују или објашњавају сам

обред (тужбалица је у том смислу типичан пример).5

Посматрајући и анализирајући начин жаљења за мртвима у две

различите етничке заједнице може се пратити развој и промена ове врсте

песама од обредних (код Влаха) до обичајних (код Срба). Тамо где су

3

Власи и Срби у непосредном додиру, међусобни утицаји су много већи.

Знамо да дела народне књижевности стварају обдарени појединци, у

складу са схватањима средине којој припадају.

Лирску народну песму карактерише и казивање догађаја (епски

елемент), и изношење осећања (лирски) и нека врста сценичности (драм-

ски), па закључујемо да у њој долази до преплитања сва три књижевна

рода. Узимајући у обзир да је увек везана за мелодију, примећујемо колико

је народна поезија богата и комплексна, а при томе недовољно истражена.

Ово нарочито важи за област источне Србије, коју одликује шаренило

становништва и изузетна старина обичаја, који су још увек у врло живој

употреби. Један од главних разлога занемарености истраживања народног

стваралаштва Влаха је свакако и непознавање језика којим говори ова

етничка заједница, и који, заправо, чине архаичне варијанте дијалеката

румунског књижевног језика.6

Тужбалице су песме целог човечанства,7 саставни део фолклора свих

старих народа, а код многих народа, у измењеним облицима, сачувале су се

до наших дана (типичан је пример Влаха).

Циљ рада

Циљ овог дипломског рада је да се сагледа стање лирског ства-

ралаштва код обе етничке заједнице, с посебним освртом на мање познате

песме из култа мртвих код Влаха. Такође ће се извршити упоредна анализа

песама ради уочавања елемената који их повезују, као и елемената који их

чине особеним и посебним.

5 Речник књижевних термина, Београд, 1985, стр. 499 6 Паун Ес Дурлић, Дуој фрац – влашка верзија митолошке приче о Усуду, Развитак бр.194-195,

Зајечар 1995, стр. 114 7 Војислав Ђурић, Тужбалица у светској књижевност, Београд, 1940, стр. 3

4

Методски приступ

Да би се остварили постављени циљеви рада, неопходно је користити

се методом класификације и систематизације прикупљене грађе.

Над систематизованом грађом извршиће се анализа. Да би се извр-

шила анализа, неопходно је грађу систематизовати по више основа: према

обичајним моментима, тј. према приликама када се песме певају или

казују, према начину интерпретације (рецитовање, певање), и према психо-

социјалном моменту (изражавање емоција на релацији живи-мртви)

Поред упоредне анализе, вршиће се још и функционална, текстуална

и стилистичка.

Преглед истражености

Усмена култура и цивилизација је колико специфична, толико и

општељудска у својој слојевитости. Најстарији подаци о постојању наше

усмене књижевности појављују се у VII веку, први записи у XV веку, а у

појединим својим видовима она представља још увек жив, функционалан и

често делотворан облик уметничког изражавања.8

У "Летопису попа Дукљанина" из XII века налази се податак о

лелекању с плачем краљице Јаквинте. Од XIII века јавља се утицај туж-

балица на феудалну књижевност (Теодосије уноси једну у биографију Саве

Немањића).

Најстарији помени тужбалица на нашем тлу односе се на нарицање

мушкараца, и то краља Милутина 1314. године над одром мајке и архи-

епископа Данила над телом краља Милутина 1487. (Јурај Шижгорић у делу

"О положају Илирије и граду Шибенику").

8 Радмила Пешић и Нада Милошевић-Ђоревић, Народна књижевност, 1984, стр. 5

5

О тужбалицама у Србији налазимо вести и у путописима Стефана

Герлаха9 и Аугерија Бузбека10 из XVI века. Из XVII века сачуван је опис

тужбалица и погребних обичаја сењских ускока.

У "Етнографским списима", у поглављу "Живот и обичаји народа

Српског" Вук Караџић даје етнографска одређења обичаја тужења за

мртвима. 1835. Вук је први пут објавио тужбалице из Боке Которске,

Паштровића и Грбља, а слали су му их Вук Врчевић и Вук Поповић.

Поставља се питање колики је Вуков допринос у проучавању народне

лирике, а нарочито тужбалица. Његов значај је у томе што је први почео са

систематским сакупљањем и ове врсте умотворина. Он уочава постојано

нарицање у стиховима, као и постојање припева, схвата да тужење зависи

како од старости покојника, тако и од његовог социјалног положаја (у

Паштровићима).

Као посебну врсту оплакивања мртвих издваја Загорске јаукалице. У

њима се тужи према утврђеном редоследу. Прво чланови породице у кући

и око ње, а касније тужиље. То су песме дужег стиха (дванаестерац), који

налазимо и код Срба у источној Србији. Код њих је изостало насловља-

вање. На крају посебно даје тужбалице једне Будванке, Кривошинке,

Рисанке, и сестре попа Марка кога су посекли Турци. Прави разлику

између тужења и нарицања и објашњава начин певања нарикаче.

Вук је поставио основе етнологије, приказујући живот српског

народа и његове обичаје. Ипак, недостаје му научна обрада с интерпре-

тацијом.

О значају Врчевића говори Радмила Пешић.11 У предговору тужба-

лицама из Боке, Црне Горе и Херцеговине, Врчевић врши поделу ових

9 Стефан Герлах у Дневнику, бележи као је на путу за Смедерево слушао на погребу нарицање

жена. 10 Аугерије Бузбек у делу Пут у Цариград и Амазонију из 1582. наводи податак о жалосним

песмама које је слушао у Јагодини. 11 Радмила Пешић, Вук Врчевић, Београд, 1967, стр. 118.

6

врста песама по принципу врсте смрти и места смрти. Уочава сличност

између тужбалице и јуначке песме која се казује уз гусле. Његова запажања

представљају темељ у проучавању ове врсте народне поезије.

Први који после Вука Караџића објављује тужбалице код нас јесте

Новица Шаулић.12 Он сматра да су тужбалице код нас остале незапажене.

Сакупљао је највише тужбалице из околине Дурмитора. Назива их песмама

бола (слично као Џаковић) и истинске жалости од трајне вредности.13

Сматра да су тужбалице веза и прелаз између лирске и епске поезије, тј.

веза између песме срца и песме догађаја. Њихова јачина је у искрености, а

значај и важност је првенствено осећајни и песнички, поред обредних,

верских, филозофских, језичких и осталих особина. Мисли да Вук није

осетио њихову лепоту и вредност. Истиче да добра тужилица прилагођава

своју тужбу месту, времену и приликама. Као и песма која се казује уз

гусле и тужбалица је песма поноса у којој се чува име од смрти и

заборава.14

У предговорима збиркама и есејима о тужбалицама Шаулић показује

свој научнички приступ овој теми, те се стога сматра зачетником у проу-

чавању и истраживању ове врсте народне лирике код нас.

У даљем изучавању посмртних песама значају улогу имао је Вукоман

Џаковић. У предговору своје антологије скреће пажњу на то да је још Вук

уочио разлику између тжбалице-обичаја и тужбалице-песме (у начину

стварања, садржини и форми).15 Имајући то у виду Џаковић даље даје

теоријска одређења појмова "нарицати" и "тужити".

Нарицање – то су инстинктивни јауци жене у афекту бола, узвичне

реченице без тематске повезаности, оштри крикови без мелодије, у

12 Доводи се у питање веродостојност и извирност песама које је Шаулић објавио. Један од оних

који се овом темом бавио је Војисалав М. Јовановић. 13 Новица Шаулић, Српске народне тужбалице, Београд, 1929, стр. 8. 14 Исто, стр. 16. 15 Вукоман Џаковић, Атологија народних тужбалица, Београд, 1962, стр. 8.

7

стиховима неједнаке дужине, у брзом ритму.16 У њима се не води рачуна о

слушаоцима, а по селима су још увек у обичају.

Тужење – и начином стварања, и садржином, и формом, је виши

облик жаљења мртвих. Најдаровитија жена тужи, док присутни ћутећи

слушају. То нису само узвици бола, него садржајни низови сликовитих

стихова, најлепше творевине маште што их ауторка може створити. И глас

је другачији: оштре крикове нарицања сменила је мелодија, брзо јаукање –

ујадначен и спор ритам.17 Овакво тужење није изумрло једино у Црној

Гори и понегде у Македонији.

Џаковић инсистира на томе да тзв. главни део тужбалице никад није

импровизација. Девојчице, слушајући старије жене, уче да туже. Импро-

визација је само делимична.

Шаулића и Џаковића (пре њих Вука и Врчевића) посматрамо не само

као антологичаре и сакупљаче народних тужбалица, већ и као праве

научнике и истраживаче у области народне књижевности.

У предговорима својих збирки они постају прави теоретичари на-

родне књижевности. Нарочито се занимају за тужбалицу као специфичну

књижевну врсту дајући јој високо место у нашој народној поезији и

уочавајући њене особености. Џаковићева антологија подељена је на три

целине. Песме су груписане по историјским моментима када су настале и

по подручјима где су настале. У првом делу су црногорске, македонске и

истарске тужбалице из XIX века. Други део чине песме после Балканског и

Првог светског рата, а у трећем су песме из Народноослободилачке борбе.

Део песама из другог дела и све из трећег редактор је лично чуо и записао

у Црној Гори од 1924 – 1957. Патриотске – јуначке и партизанске, кара-

ктерише тужење за војском у целини, а не за појединцем. Оне су борбене и

16 Вукоман Џаковић, Атологија народних тужбалица, Београд, 1962, стр. 9. 17 Вукоман Џаковић, Атологија народних тужбалица, Београд, 1962, стр. 9.

8

темпераментне, али и њих карактеришу општа места, стални епитети и

уобичајени симболи. Речник је нешто измењен што је условљено утицајем

историјских прилика (нпр. комуниста, бомба, петокрака, Хитлер...)

У напоменама Џаковић говори о не баш лаком задатку сређивања

текстова прикупљених са терена и о улози редактора при њиховом

коначном уобличавању. Његов принцип насловљавања јесте узимање нај-

садржајнијег стиха песме за њен наслов. Што се тога тиче Шаулић поступа

другачије. На почетку збирке даје списак песама (као садржај), а наслови

су пригодног, функционалног карактера (ко за ким тужи).

Миодраг Матицки као један од најмлађих истраживача у овој

области доноси и нешто ново. Уочава неке нове моменте у једној од нај-

старијих врста народног стваралаштва. У насловљавању појединих песама

у збирци поступа исто као и код саме збирке – бира кључну симболичко-

метафоричку синтагму што његовом избору даје димензију поетичности.

Оно што је потпуно ново то је његов додатак на крају збирке у виду

поетског речника тужбалица где откривамо један сасвим нов, модеран

приступ у проучавању народне књижевности. Није сакупљач, већ

антологичар. Његов избор је занимљив и нов утолико што он не даје песме

у целини, већ само оно што је њихов тзв. тужбалачки део (и из лирских, и

из епских песама). Бира најлепше и најболније стихове, па је збирку лако и

лепо читати. Од Вука који је био сакупљач и помало етнограф, дошло се до

правог књижевно-теоријског (научног) изучавања које народну лирику

ставља у раван са уметничком, писаном. Понекад је и надмашује, служећи

као инспирација многим уметницима, који јој се увек изнова враћају.

Јелена Шаулић је једна од првих која уочава сродност тужбалица и

сватовских песама.18 Врло значајан допринос у обради ове теме дала је

18 Јелена Шаулић, Лирска народна поезија, Титоград, 1965. стр. 8.

9

Кринка Видаковић-Петров.19 Нов и свеж приступ у проучавању српских

народних тужбалица донеће Мирослав Шутић. Он се занима за специфичан

однос који се успоставља између дела, слушалаца и стваралаца, кроз

поетске слике.20

Један од првих који је објавио грађу са подручја источне Србије у

вези са обичајима из култа мртвих јесте Тихомир Ђорђевић.21 У делу

"Неколики самртни обичају у јужних Словена" говори о обичајима у

Хомољу. Скреће пажњу на мотив "црне свадбе", наглашавајући да сахране

младих људи личе на венчања. Овде такође дуже запевају жене којима су

многи помрли.

Сава Мил. Милосављевић у делу "Обичаји српског народа из среза

Омољског" говори о обичајима нарицања у српским селима у околини

Жагубице. Своја запажања илустровао је примерима. У делу "Култ мртвих

код Срба" Слободан Зечевић, говорећи о веровањима народа источне

Србије помиње "рајски мост" и "јад".22 Износи и податак о томе да су код

влашке етничке групе текстови групног певања махом стандардни, и да се

односе на живот на другом свету и на пут душе ка њему. Саопштава и да је

некад постојао обичај "зориле". У делу "Српске народне игре" говори о

привегу (покладне игре око ватре) као живој пракси и данас.23 У раду

"Самртни обичаји у околини Зајечара" истиче специфичности појава као

што су "рајска свећа", "бела помана", "пуштање воде". Закључује да је култ

мртвих код Влаха много богатији, разноврснији и архаичнији од овог култа

код других група.24

19 Кринка Видаковић-Петров, Огледи о усменој књижевности, (Институт за књижевност и

уметност, Студије и расправе, књига 27), Београд, 1990, стр. 43-69. 20 Мирослав Шутић, Поетсе слике у нашим народним тужбалицама, Београд 1971, стр. 399. 21 Тихомир Ђорђевић, Неколики самртни обичаји у јужних Словена, (у: "Наш народни живот"

књ. 4), Београд, 1984, стр. 121. 22 Слободан Зечевић, Култ мртвих код Срба, Београд, 1982, стр. 153. 23 Слободан Зечевић, Српске народне игре, Београд, 1983, стр. 95. 24 Слободан Зечевић, Самртни обичаји у околини Зајечара, ГЕМ 41, Београд, 1978, стр. 393.

10

О обичају "зориле" и улози цвећа у култу мртвих, говори у свом раду

"Самртни ритуал и неки облици из култа мртвих у становништва влашког

говорног језика Крајине и Кључа".25 Овом приликом враћа се на неке већ

обрађене теме.

Значајни радови из области тужбалица у источној Србији су радови

Светислава Божиновића и Живојина Станковића. Осим података о оби-

чајима Божиновић даје нека књижевно-теоријска одређења везана за туж-

балице и притом све илуструје примерима. Станковић обрађује мотив

"мртвачке свадбе" запажајући да је то специфичност овог краја. Даје цео

погребни обичај праћен песмом.

Паун Ес Дурлић у низу својих радова доприноси разумевању обичаја

и веровања влашке етничке заједнице, нарочито када је у питању култ

мртвих. У раду "Небеска тела у култу мртвих код Влаха североисточне

Србије" даје детаљан опис обичаја "мартурије" и "зориле".26 У расправи

"Култ мртвих као основа за одређење религије Влаха" указује на битну

разлику између анимизма и аниматизма, износећи низ аргумената за

теорију да је култ мртвих код Влаха сав прожет аниматистичком цртом, и

да се тек са тог становишта може разумети у потпуности.27 У раду "Рајска

свећа у култу мртвих код Влаха у источној Србији" осим теоријског дела о

овој теми објављује и пример мартурије која се изговара на почетку израде

рајске свеће, као и пример ”рајске приче” која се рецитује приликом наме-

њивања рајске свеће. Грађу даје и у оригиналу и у преводу, и показује

вештину преводиоца који је активан билингвиста.28

25 Исти, Самртни ритуал и неки облици из култа мртвих у становништва влашкг говорног

језика Крајине и Кључа, ГЕМ 30, Београд, 1967, стр. 254. 26 Паун Ес Дурлић, Небеска тела у култу мртвих код Влаха североисточне Србије, Етно-

културолошки зборник књ. III, Сврљиг, 1997, стр. 153-158. 27 Исти, Култ мртвих као основа за одређење религијеВлаха, Етно-културолошки зборник књ. I,

Сврљиг, 1995, стр. 232-240. 28 Исти, Рајска свећа у култу мртвих код Влаха у источној Србији, Развитак 209-210, зајечар,

2002, стр. 139-143.

11

Сања Станковић и Драгослав Девић приступају овој теми као етно-

музиколози. Њихови радови су прилози проучавању музичке традиције

источне Србије. Они су и сакупљачи који своје тезе поткрепљују приме-

рима. Најбољи и најдетаљнији рад о специфичности једне врсте песама код

Влаха (петрекатура) дао је Никола Павковић.29

Мање или веће фрагменте влашке танатолошке лирике, са елемен-

тима синтетичких разматрања култа мартвих, налазимо и у радовима

Славољуба Гацовића.30

Из овога се лако може приметити да је влашка танатолошка лирика

веома мало публикована, што не значи да је сасвим запуштена, или да није

бележена. Једно од места где се овом аспекту народног живота посвећује

примерена пажња јесте етнолошко одељење Музеја у Мајданпеку, које

води кустос Паун Ес Дурлић. Део непубликоване грађе која се разматра у

овом раду, потиче из теренске фонотеке овога истраживача, коме се

искрено захваљујем на прилици да се њоме служим.

Народна традиција је у источној Србији врло свежа и добро очувана,

особито међу Власима. Фолоклорно благо које се гаји, које живи и чини

саставни део народног живота, заслужује стално истраживање и изучавање.

29 Никола Ф. Павковић, Три етнолошке минијатуре, Етно-културолошки зборник књ. I, Сврљиг,

1995, стр. 63-66. 30 Славољуб Гацовић, Petrekătura (песма за испраћај покојника) у Влаха Унгурјана, Зајечар,

2000; Исти, Путеви истине, Зајечар 1999.

12

ДЕСКРИПЦИЈА И СИСТЕМАТИЗАЦИЈА

Један од најархаичнијих и најразвијениих култова код Влаха је

свакако култ мртвих и као такав он садржи најважније црте целокупне

духовне културе овог народа.31 Етнолошким проучавањима дошло се до

закључка да су религијске представе у култу мртвих код Влаха источне

Србије у основи аниматистичко-фаталистичке, због чега су не само арха-

ичније него и битно другачије од анимистичких представа присутних код

Срба.

Анимистичка представа о загробном животу претпоставља да након

физичке смрти, живот наставља само човекова душа, за разлику од

аниматистичке по којој човек наставља свој телесни живот и после смрти.

Посмртни живот је продужетак овоземаљског. Следствено томе, погребни

обичаји имају за циљ да опреме покојника за "онај свет", а у посмртном

циклусу он се опслужује као да је и даље члан заједнице, са активним

духовним и телесним потребама, које ваља редовно да задовољава. Оба

гледишта полазе од представа да је свет мртвих хладан и мрачан, с тим

што је по аниматистичкој визији он још и безводан. У култу мртвих код

Влаха постоји јасно издиференцирано схватање о две врсте смрти. Једна је

тзв. "нормална, регуларна смрт" која подразумева умирање у старости,

долази очекивано, и за коју је сам човек, као и његова ближа околина,

потпуно спреман. Битни елементи ове смрти јесу умирање код куће, у

кревету, са свећом у руци у моменту издисаја и у окружењу најближих

чланова породице. Сви остали начини умирања називају се muarća fara

31 Паун Ес Дурлић, Култ мртвих као основа за одређење религијеВлаха, Етно-културолошки

зборник књ. I, Сврљиг, 1995, стр. 232

13

rînd32 (“смрт без реда”). Ово "нерегуларно умирање", међутим, није услов-

љено старошћу умирућег, већ превасходно чињеницом да ли је он, у

моменту издисаја, имао упаљену свећу у руци или не. За умирање без свеће

Власи кажу – a murit în njegura (=умро у мраку), и сматра се највећом

трагедијом која може човека да задеси.33

Светлост, тј. свећа, је нешто без чега човек не сме да умре. Она

представља његово лично светло које, на оном свету, мора стално да носи

са собом како би могао да види друге, а и други да виде њега. У случају

"нерегуларне" смрти породица је дужна да свом покојнику што пре

пошаље посебно израђену свећу, која се зове «рајска», јер тек по њеном

примитку покојник прелази у рај.

У време жалости покојнику се обавезно обраћа песмом у којој су

кључне речи – skuală и pumenjeašće (=устани и пробуди се).

За разлику од Срба, код којих постоји јединствен назив за песму која

се пева поводом нечије смрти – тужбалица, код Влаха постоји читав

жанровски систем који прати култ мртвих.

Тужбалица је прастара обредна песма која "брани од заборава

некадашње људе". У једној прилици она се импровизује у устаљеним

тематским, поетско-изражајним и метричким оквирима, а односи се само

на одређено умрло лице. По томе се, према Речнику књижевних термина,

она разликује од осталих народних лирских врста које углавном имају

постојан текст. 34

32 У овом раду је на одговарајућим местима коришћен материјал на изворном влашком језику.

Говори Влаха нису ортографски нормирани па се у пракси примењују различита решења. Због велике гласовне сличности између влашког и српског фонетског система, за ортографску основу узето је српско латинично писмо. У односу на српски, говор Унгурјана, из којег потиче и највећи број примера, има само пет фонемских разлика, и оне су ортографски третиране на следћи начин: «мукло а» – ,ă; «мукло и» – Î, î; африката дз – dz; «умекшано ћ» (слично срп. шј) – Ś, ś; «умекшано ђ» (слично срп. жј) – Ź, ź.

33 П. Ес Дурлић, нав. дело, стр. 235. 34Речник књижевних термина, Београд, 1985, стр. 838.

14

Основна карактеристика посмртне лирике јесте да је она неодвојиви

део посмртних обреда из чега закључујемо да је класификација према

месту које та лирика има у обичајном циклусу основна.

Главни принцип по коме се може извршити систематизација песама

из култа мртвих код Влаха јесте функционалност, односно практична

примена одређене песме у зависности од прилике у којој се изводи. Код

Срба је главни принцип степен емотивности.

Вук даје сакупљене примере тужбалица насловљавајући их према

месту у посмртном циклусу: "Над мртвацем у кући", "Кад мртваца изнесу

из куће", "Кад му читају опело", "Над гробом". Од ове поделе крећу и

каснији истраживачи ове теме.

Што се тиче посмртног певања код Срба класификацију према месту

у посмртном циклусу могуће је извршити, али врсте песама нису тако јасно

издиференциране у односу на време извођења, као што је то случај код

Влаха. И овде оно почиње оглашавањем смрти, наставља се на гробу и о

даћама (наравно у оним крајевима где се обичај тужења задржао). Међу-

тим, текстови се не могу тако јасно разврстати према прилици. Принципи

по којима се систематизују српске тужбалице су нешто другачији у односу

на влашко нарицање за мртвима.

Пре свега треба уочити да у српској народној књижевности туж-

балица као врста постоји и у епској и у лирској поезији. Српске тужбалице

је могуће разврстати и по областима. Сваки крај доноси нешто своје и

специфично. Основна одлика црногорске патријархалне средине јесте

постојање култа погибије које је нашло своје место и у народном нарицању

за мртвима. Отуда можемо говорити о специфичности жаљења за

покојницима у Црној Гори, где се издваја нарочити тип ратничко-патри-

јархалне тужбалице, која је умногоме сродна епској песми. Тамо где се

више умирало природном смрћу тужбалица добија присан, породични

15

карактер. Код Влаха не налазимо примере ни јуначких, као ни партизаских

тужбалица.

Према врсти смрти, тужбалице из Шаулићеве збирке (и уопште

српске) можемо поделити на две групе. Прву би чиниле тужбалице за

мртвим јунаком погинулим у борби, а другу – за оним који је боловао, при

чему се увек прижељкује јуначка смрт. Овој подели можемо придружити и

поделу у односу на то да ли је смрт била очекивана или не. Оваква подела

подсећа на поделу влашких песама у односу на то да ли је смрт "регуларна"

или не.

У односу на систем родбинских веза, који је сложен и компликован,

закључујемо да тужбалице из Црне Горе и Херцеговине можемо разврстати

у двадесетак врста. Тужбалице из источне Србије су у том смислу далеко

једноставније.

Најтужније тужи мајка за неожењеним сином и сестра безбраткиња,

при чему имамо у виду да је девер брат у новом дому. Њих одликује

нарочита туга, нежност и топлина. Могу се разврстати и према полу и

узрасту, што исто зависи од односа на релацији живи-мртви.

Могућа је класификација по социјалном статусу покојника. Овај

моменат је код Влаха примећен код тзв. наручених песама, али је то новија

појава.

Тужбалице јесу песме тренутка, али од моћи тужилице да на прави

начин искористи присуство утврђених стилских и композиционих сред-

става зависи њихова лепота и трајност.

Нариче се од часа смрти. Најгласније је у тренуцима кад се покојник

понесе од куће и спушта у гроб. Наставља се и више година после смрти.

Тужило се и над оделом покојника, капом, оружјем (у неким случајевима и

над фотографијом). Приликом посета гробу, покојнику су се саопштавале

новости, шта се у кући и у месту догодило од последњег "сусрета".

16

У односу на време и место нарицања нема великих разлика између

влашких и српских песама. Нариче се само дању, од изласка до заласка

сунца. Оно што је специфично у обичајима Влаха који чине посмртни

циклус јесте седмогодишња помана. Њену основу чини веровање да је

максималан рок боравка у "јаду" седам година. Ипак, религијске представе

не треба грубо одвајати. Оне се међусобно преплићу као и остали видови

живота.

Према месту у посмртном циклусу

Влашке песме Према месту које поједине песме заузимају у посмртном циклусу

могуће је извршити следећу класификацију:

Врста песме Време извођења Место извођења

Skuală, skuală (=устани, устани)

после издисаја, док се израђује погребна опрема

у кући, на путу до гробља, и на гробу

Zuorilji (=песме зоре) јутро на дан сахране док је покојник на одру

код куће

Кînćik đi petrekut (=петрекатура)

непосредно пре изношења покојника из куће

код куће

Vino, vino (=дођи, дођи)

после сахране – сваког јутра у зору до 40 дана, ујутру на дан помане, на помани над стварима које се намењују

код куће, на гробу

Marturija почетак главних делова обичаја (намењивање одеће, изливање воде, изношење помане преко прозора ...)

код куће, на извору

Povasta rajuluj (=рајска прича)

приликом намењивања рајске свеће

код куће

17

Српске песме

Време извођења Место извођења

после издисаја (оглашавање смрти) над мртвацем док је још у кући пре сахране на путу од куће до гробља за време сахране на гробу после сахране, за време првог помена (парастоса) који се приређује прве суботе после покојникове смрти ("субота")

код куће и на гробу

о четрдесетодневном, полугодишњем и годишњем помену

код куће и на гробу

Према начину интерпретацијe

Тужбалица је тужна, доста отегнута песма са честим болним узви-

цима. Код влашког певања на крају стиха глас трепери, подрхтава, и на тај

начин певање појачава осећање бола и туге. Функцију преношења поруке

умрлом преузима музика. Певање није само себи циљ већ представља

магичну формулу којом се најтананија осећања, попут одјека, упућују

најдражим покојницима.35

Стихови влашког музичког фолклора садрже четири до осам слогова

(у песмама из култа мртвих доминира осмерац). Стих понекад може бити и

каталектичан, па се раскорак између стиха и мелодије допуњује додатним

слоговима или само једним самогласником. Додатни слог или самогласник

понекад чини слик са претходним редом (стихом). У влашком музичком

фолклору слик је један од обавезних елемената. Јавља се удружен у паро-

вима или у више узастопних стихова. Унутрашња, леонинска рима је исто

врло честа. Бројне асонанце још више истичу звучне елементе ове певане

народне поезије. Дужим низањем рима и асонанци, народни уметник

остварује групе импровизованих целина по смислу, поенте, драмске

35 Сања Станковић, Обици тужења у селу Горњане и њихова улога у посмртнм обичајима,

Развитак бр. 2, Зајечар, 1990, стр. 89

18

градације са врхунцем. Те целине замењују строфе.36 Као и у српским

тужбалицама најчешћа стопа је трохеј.

За влашку певану поезију карактеристичне су иницијалне и финалне

фигуре. Иницијалне су везане за природу, за зелено лишће, а финалне

заокружују, у овом случају, трагичан завршетак целе нарације. Типично је

и непостојање припева.

У музици се фаталистичко поимање света и живота препознаје у

песмама филозофског садржаја о пролазности живота, о лепоти младости и

слободи у љубави, чија је мелодија меланхолична и сетна до дубоке

дирљивости (kînćiśe đi duor = песме чежње).37

Тужбалице се исказују у стиховима, подигнутим гласом, уносећи

нагласак, дизањем и спуштањем гласа, тронутије, нежније и блаже него у

песми уз гусле, отегнуто и са слоговним нагласком.

Један од разлога непостојаности текста тужбалица треба тражити и у

мелодији. Тужна, монотона и отегнута мелодија, као метричка основа за

стих, строго је утврђена у једном крају или у једном народу. Српске

тужбалице није могуће разврстати на овај начин, јер осим што се певање

губи, оно и није јасно одвојено од речитативог нарицања текста.

Врста песме Начин извђења

Skuală, skuală (=устани, устани), Zuorilji (=песме зоре), Кînćik đi petrekut (=петрекатура), Vino, vino (=дођи, дођи)

певање уз мелодију

Marturija, Povasta rajuluj (=рајска прича) казивање, рецитовање

36 Милан Влајин, Карактеристике музичког фолклора из околине Неготина, Развитак VII/6,

Зајечар, 1967, стр. 67 37 Паун Ес Дурлић, Култ мртвих као основа за одређење религијеВлаха, Етно-културолошки

зборник књ. I, Сврљиг, 1995, стр. 240

19

Према психосоцијалном моменту

Шаулић истиче да су најбоље, најосетљивије и најжалосније тужба-

лице оне у којима мајка тужи за сином и сестра за братом. Важно је ипак

имати меру, нарочито у низању заслуга покојника.

Код речитативног нарицања бол се изражава претежно узвичним

реченицама: "Куку, мајци кукавици!", и сличним устаљеним изразима.

Међутим у "правој" тужбалици бол се изражава поетски (управо су ти

поетски елементи код Влаха, па и код Срба из источне Србије, редуко-

вани). Ови елементи су присутни у најбољим српским тужбалицама (пошто

је тежиште на емотивности понекад се добија панорама поражавајуће

пустоши и туге). Лирско обликовање догађаја понекад је изузетно

сликовито и емотивно.

На основу прикупљених примера могуће је извршити следећу

класификацију (на основу релације живи-мртви, тј. тужилица-покојник):

мајка-син, мајка-ћерка, жена-муж, ћерка-мајка, ћерка-отац, сестра-брат.

Закључујемо да је систематизација на принципу родбинских односа

покојника и тужилице у тужбалицама Срба из источне Србије скоро иста

као и у тужбалицама из Црне Горе и Херцеговине. Ипак код Срба у исто-

чној Србији не налазимо примере нарицања снаје за свекром или девером,

или за заовом, што је свакако одраз односа у једној патријархалној поро-

дичној заједници која у источној Србији није била племенски органи-

зована. Уопште, у том смислу српске тужбалице из источне Србије одли-

кује много мања разноврсност. У овим крајевима, сада као одјек друш-

твено-историјских прилика, не налазимо ни примере јуначких тужбалица у

којима се велича смрт одређеног јунака, што је у Срба у Црној Гори и

Херцеговини готово једини тип тужбалице.

По снази емоција најбоље су тужбалице мајки, јер је у њима бол нај-

јачи и изражен је најнепосредније. У Црној Гори је хиперболисање врлина

20

и подвига на много вишој цени него лично јадиковање (за разлику од

македонских, па и влашких). Видимо утицај друштвено-историјских при-

лика на поезију, а нарочито на посмртно певање као јадан од видова

националног пркоса и бунта. Код Влаха не налазимо песме бола и поноса.

У песмама бола и поноса преовлађују идеали чојства и јунаштва. Ове

песме су типичне тужбалице црногорске мајке, сестре, кћери, снахе. Овог

типа је и тужбалица сестре Батрићеве у "Горском вијенцу".

Посебан тип тужења које је и Вук забележио, јесте тужење за виђе-

нијим људима, поповима, властелинима, и другим значајним личностима

које су имале значаја у животу одређене заједнице. Оваквих песама код

Влаха не налазимо, што може да говори о нераслојености ове културе у

социјалном смислу. У новије време социјални статус породице покојника и

код Влаха добија на значају. Дешава се да се поједине влашке изворне

песме изводе у склопу погребних обичаја. Располажемо примером из

Дебелог Луга из 1999. са "седмогодишње" помане на којој је изнајмљени

хармоникаш извео једну популарну песму за коју је нашао да је пригодна,

јер је тужна и говори о "мајци која је остала сама" (прилог 11). Бира

мелодију познате песме само због тога што је тужна. Дакле, и тема и

интонација одговарају тужбалицама. Песма је о мајци која је остала без

свог чеда. Њена туга и самоћа приказане су кроз низ ефектних поетских

слика.

О томе да је најболнији тренутак кад се изгуби неожењени син

јединац већ смо говорили. Из таквих околности настаје посебна врста

посмртне лирике коју Власи зову "la pus în kînćik"38 (посмртне песме по

наруџбини). Рaсполажемо примером из Мустапића (прилог 12). Закључу-

јемо да из тужбалица нестају многи религијски детаљи, тако да и текст и

само извођење све више зависе од друштвено-психолошких околности.

21

Интересантна је појава коју је приметио Иван Чоловић анализирајући

читуље у новинама. У изразу жалости за покојником и љубави према њему

Чоловић види сличност између нових новинских умрлица и тради-

ционалних тужбалица. Новинска тужбалица посредује између ожалошће-

них и покојника, и поткрепљује једну од најважнијих порука: да мртви

нису заборављени. Исказима се остварује двострука реторичка негација,

смрти и живота: ''мртви живе, а живи умиру''.39 Осим читуља сличну улогу

добијају и епитафи.

Закључујемо да је тужбалица ''спремна'' да се прилагоди актуелном

тренутку упијајући у себе нове моменте. Може да мења формална и

књижевна обележја, али је због своје функционалности вечна.

38 Букв. «ставили га упесму», тј. опевали. 39 Иван Чоловић, Дивља књижевност, Београд, 1984, стр. 127.

22

АНАЛИЗА

Влашке песме

Песме које се певају одмах после издисаја имају иницијалну формулу

skuală, skuală (=устани, устани), која има функцију успостављања контакта,

као и сви почетни обрасци који се могу понављати и даље у песми

добијајући тако карактер посебно наглашеног места у тексту.

На основу прикупљених и анализираних примера ове врсте песама

констатујемо да су ово песме које припадају погребном делу ритуала (пре

сахрањивања). Њима се оглашава смрт и прати покојник у гроб. Своде се

на нарицање најближих (мајка, сестра, жена, ћерка). Одликује их једно-

ставност и у тематском и у стилском погледу. Према степену емотивности

заузимају највише место, јер су оне први, непосредни излив бола. Слике

које се нижу су реалистичне и када се описује "онај свет" и када се говори

о "овом", тј. о самоћи и патњи оних који остају. Ређају се детаљи из живота

покојника (можемо то назвати покојниковом биографијом) па

импровизација може бити врло широка (овај део зависи од самог покој-

ника, али и од оне која тужи). Функција ових песама јесте да оживе покој-

ника. Оне треба да га натерају да устане, да се пробуди, да се врати међу

живе. Као да постоје два плана песме. Први, у коме је у центру пажње

покојник и други, где ту улогу добијају живи, тј. његови најближи. Осим

што се изводе над мртвацем у кући, певају се и путем до гробља и на

самом гробу.

Суштина је у позиву да покојник остане код куће, да не иде – онда

када се песме изводе у кући. Када се певају на гробу, непосредно пре

сахрањивања, мртвац се позива да се заједно са укућанима врати своме

дому, да проговори, да каже где су погрешили не би ли исправили своје

грешке и тако га оживели.

23

Први пример којим располажемо забележила је Сања Станковић у

селу Горњане (1990). То је пример у коме пева ћерка за оцем у кући. Овде

на почетку не налазимо типичну иницијалну формулу – skuală (=устани),

већ cînće (=држи се, не дај се). Песму одликује мноштво понављања (чак и

по четири пута бива поновљен један исти стих). У основи ових понављања

су функционални, практични разлози (певачици треба времена да смисли

наредни стих), али се на тај начин појачава и ефекат изреченог. На тај

начин и ритам постаје још спорији и монотонији, у складу са осећањима

којима је песма прожета. У оваквим песмама нема ни похвале покојника,

ни прекора, ни помена о болу оних који остају за њим. Нагласак је на

његовом одласку заувек и на самоћи која га чека. Из самих стихова видимо

да представа о загробном животу није нимало оптимистичка – остаће сам,

са лицем према земљи. Слика је готово сурово реалистична. Назире се

идеја о томе да смрт руши пређашњи, постојећи ред и изједначава се са

нередом. Смрт доноси ћутање. Права жалост наступиће тек после сахране,

са коначним сазнањем да покојник више није међу живима. Његова самоћа

наглашена је и набрајањем кога све од живих оставља заувек – синови,

кћери, унучад (ово је кратак податак из биографије одлазећег).

Имајући у виду да се испраћа старији човек, запажамо да је

емотивност потиснута, а да је доминантнији конвенционални карактер

песме. Више се тужи из обавезе, него из осећања. Наравно, жалост је увек

присутна, али степен њеног испољавања зависиће од родбинских веза на

релацији живи – мртви и од старости покојника. Ови моменти су далеко

важнији у српским тужбалицама, па се и класификација врши на основу

међусобних односа покојника и тужилице.

Песма се завршава општом жељом покојникових сродника, изражену

кроз песму ћерке, да се пробуди, јер би то сви волели. Одликује се

сиромаштвом и мотива и стилских изражајних средстава (одсуство сталних

24

епитета, стајаћих речи...). Испевана је у најчешћем стиху тужбалица, било

српких, било влашких – у осмерцу, са цезуром иза четвртог слога. Једна од

битних карактеристика је и постојање наративног слоја.

Следећи пример је снимљен у Жагубици 1990. године (прилог 1), и у

њему сестра тужи за сестром. Ова песма је поетичнија и емотивнија од

претходне, што је условљено и родбинском везом, али много више

талентом саме певачице. Испевана је у шестерцу (што је иначе реткост), са

цезуром после другог слога, а постоји и рима. Императивни тон долази од

превелике жеље да се намера певања обистини. На основу главних мотива

могу се издвојити три целине. Већ првим стихом казује се функција

певања, која је иста као и у претходно анализираној песми. Након позива

да устане, да се пробуди и прозбори, следи савет да се покојница моли да

је пусте. Из "штуре биографије" сазнајемо да има децу и живе родитеље.

Наставља се упознавањем покојнице са светом мртвих. Овај моменат се

своди на низање различитих врста мртваца у односу на начин како су

умрли. Песма представља низ упутстава упућених сестри како да се

понаша кад стигне "тамо" (да се моли, да разговара са свима, да се не

плаши, да се одмори). Припремајући је за "онај" свет, где ће се срести са

прецима, певачица наглашава идеју о неминовности смрти, о истој судбини

свих нас, што песми даје једну нову, готово филозофску, а универзалну

димензију. Уз песимистичан тон и мисао да се мртви претворе у земљу и

тамо труну, стоји упоредо и последња нада сестре да ће молитва бити

услишена и да ће је смрт оставити "овде да поживи". Без много понављања

и у убрзаном ритму, ова песма је корак даље у процесу уздизања ка правом

уметничком делу.

У примеру из Дебелог Луга жена нариче за мужем на гробу (прилог

2). Ова песма треба да има моћ да покојника дозове на славу. У зависности

од породично-родбинске ситуације следи набрајање оних који ће за њим

25

жалити. У овом примеру налазимо једну врло ефекатан израз патње. Жена

позива мужа да се врати кући да "бол умине и да ватра згасне". Изузетна је

и слика у којој се описује бол који је пренет на свет цвећа и биља у циљу

приказивања јачине емоција које буде саосећање природе. Ово је иначе

једно од општих места у тужбалицама, мада се код Влаха ретко налази.

Поред тога, присутна је и христијанизација, па ове елементе сматрамо

новијим, млађим слојем посмртне лирике.

Завршна слика је потврда визије "оног" света. Покојнику се намењује

ова песма, а уз њу сузе да се њима умије. Ова необична ситуација

произилази из веровања да на оном свету влада суша, па се сузе јављају као

супституција воде. У питању је, дакле, опет практичност као једна од

главних особина танатолошке лирике код Влаха.

Песма је компонована тако да се сваки стих понавља двапут.

Алтернирају шестерци и седмерци. Свако позивање покојника да се врати

кући завршава се фаталистичким мирењем са оним што је неминовно и

свешћу да живот иде даље.

Већ је констатовано да су најболније тужбалице мајки за синовима, а

нарочито су емотивне ако је у питању неожењен момак (прилог 3). Сама

чињеница да родитеи сахрањују децу је довољна да ова песма буде права

песма патње и крика, што је чини песмом најјачег интензитета осећајности.

Сцена у којој мајка моли мртвог сина да устане не би ли га упитала како се

одморио "у новом кревету" изузетно је потресна. Од жаљења за оним који

никога није оставио за собом (овде препознајемо трагове прекора упућеног

покојнику који у српским тужбалицама заузима много веће и значајније

место), некога (жену и децу) да њима, живима прави друштво и буде

успомена, песма прераста у тужење над сопственом судбином. Самоћа је

онда равна смрти и нестајању.

26

Завршава се стереотипним стихом Bogdapruost sî fije који данас има

несумњиво христијанизовано значење "бог да му опрости [грехове]" (бук-

вално, од срп. "Бог да дâ опрост!"), али није било тако и у старини. Према

Чајкановићу, првобитно значење офе фразе било је "Бог нека њега, или

његову душу, ослободи тела".40

Оно што је заједничко овим песмама јесте да оне нису нарочито

дугачке. У њима можемо пратити развој од најједноставнијег, афективног

нарицања, до правих уметничких дела чија се величина препознаје у

извесном детаљу, никад у целини.

Оне се певају и приликом израђивања погребне опреме – док се

прави крст, сандук, шљива, ...

Посебна врста погребних песама које су се сасвим изобичајиле су

"зориле". Разредила су се и остала јутарња посмртна певања која су њени

некадашњи остаци. Етномузиколог Милан Влајин успео је да сними један

пример у Јабуковцу.41 Он примећује да је обред претхришћанског порекла

и да коегзистира са хришћанским, тј. са православним церемонијама.

Мелодија одише достојанственом тугом за умрлим, што ову песму чини

другачијом од уобичајених тужбалица. Милан Влајин зориле смешта у

групу пригодних песама чији начин извођења пореди са византијским

црквеним појањем.

Ову врсту песама налазимо код Румуна у нашем Банату и у неким

деловима Румуније (Олтенија, Банат), што је потврда да се ради о

етничким групама са истим коренима.

За зориле је значајан тзв. соларни аспект мита, јер текст ове песме

признаје Сунце као једино божанство. "Песме зоре" певају се у освит зоре,

40 Веселин Чајкановић, О магији и религији, Београд, 1985, стр. 256, (Наведено према: П. Ес

Дурлић, Друштевни аспекти покладног привега, дипломски рад, библиотека Одељења етнологија Филозофског факултета у Београду, Београд, 1994, стр. 82).

41 Милан Влајин, Карактеристике музичког фолклора из околине Неготина, Развитак VII/6, Зајечар, 1967, стр. 70.

27

док покојник лежи на одру у кући, на дан сахране мртваца. Почиње призи-

вањем Сунца коме се додељује улога својеврсног двосмерног психопом-

поса. За Сунцем треба ићи ако се жели у рај, а потом и повратак међу живе,

јер оно свакодневно "преживљава" драму умирања и поновног рађања.42

Њени корени су у паганској митологији, али је адаптирана хришћан-

ским обичајима. У њој се налазе комплексни елементи зоре, храста, са

мистичним путовањем преко блата и мочвара, са појавом симболичних

животиња (видре, змије и чудноватог јагњета), те са финалном формулом

растајања преминулог од својих милих и драгих.43 Пева је неколико жена, у

хору, лицем окренутим ка истоку.

У песмама зоре, као и у осталим посмртним песмама Влаха, доми-

нира ''посмртна географија'' која свет мртвих смешта готово у исту раван са

светом живих. То је пасторална, идилична слика – ливада, дрво, извор

воде.

Никола Ф. Павковић је проучавајући погребне обичаје у селу

Церемошња забележио и једну влашку песму особену за ритуал у вези са

смрћу – kînćik đi petrekut (петрекатура). Уочио је да се она битно разликује

од српске и од светске тужбалице. Разликује се и од других влашких

песама из култа мртвих. Певају је две или четири жене и то најмање два

пута: када се унесе мртвачки ковчег у кућу и за време док покојник лежи у

њему код куће. Ту нема много импровизације, текст је постојан. Самим

тиме што песму не певају најближе рођаке степен емотивности је сведен на

одговарајућу меру. Павковић даје две варијанте ове песме од којих је једну

забележио Ратомир Марковић 1965. у Раковој Бари. Анализа се своди на

поређење петрекатуре и тужбалице као врсте.

42 Паун Ес Дурлић, Небеска тела у култу мртвих код Влаха североисточне Србије, Етно-

културолошки зборник књ. III, Сврљиг, 1997, стр. 157. 43 Раду Флора, Записи, Књижевност и култура Румуна у САП Војводини, Зрењани, 1981, 50-53.

28

Песма за испраћај покојника нема похвални карактер и казује о

неминовности смрти. Изостављено је и приказивање тешке судбине оних

који остају. Покојник моли Бога само да га на кратко врати међу живе јер је

заборавио да им поручи како да се понашају. Идеја о неумитности смрти

чини тугу релативном и пролазном. Нема ни прекора живих мртвом, већ га

сви моле да се врати.

Павковић издваја елементе типичне за петрекатуру:

- разговор покојника са Богом и молба нарикача,

- начин путовања покојника са овог на онај свет,

- занимање (посао) покојника на путу за рај и у рају,

- последња порука покојника и опраштање од света живих.44

Дужина петрекатура је много већа у односу на друге песме из култа

мртвих. То је права прича у стиховима која се пева, са фабулом, ликовима,

дијалогом. Можемо закључити да је код ове врсте песама дошло до

преплитања и епских, и лирских, и драмских елемената, уз превагу епских.

Ова песма даје визију "оног" света, а њена функција јесте да омогући

покојнику да, савладавши препреке, стигне у рај. Упутства која покојник

добија чине ову песму готово програмском.

Петрекатура је, дакле, специфична врста песама, које се певају пре

сахране, приликом изошења покојника из куће, и припадају погребном

делу ритуала. Испевана је у седмерцу, са цезуром иза четврог слога.

Примери из Ракове Баре и из Волује (прилог 4) почињу алегоријском

сликом рањеног јелена, са детаљним описом (потковице су од сребра,

рогови од злата, колевка, тј. ковчег је од сребра пресвучен свилом). У

следећој слици у центру пажње је покојник који моли Бога да га упише

међу живе. Из дијалога са њим сазнаје да је сломио перо, а мастило потро-

44 Никола Ф. Павковић, Три етнолошке минијатуре, Етно-културолошки зборник књ. I, Сврљиг,

1995, стр. 64

29

шио (смрт је дакле неминовна). И колективна молитва читаве заједнице да

се врати назад, која смрт сваког појединца доживљава као велики губитак,

је узалудна.

Последња жеља покојника - да каже живима шта треба да не чине, тј.

како да га ожале, остаје неуслишена. Одговор Бога се претвара у ређање

немогућих ситуација у смислу схватања смрти као јединој извесности.

Реквизити помоћу којих се отварају врата раја такође се јављају као

елементи народног веровања (то су песма и мирис цвећа), а ту је и свећа

која на оном свету треба да осветљава пут. Ова песма се завршава

дефинитивним, резигнираним растанком покојника од света живих. Овде

постоји и рима, а од стилских изражајних средстава јављају се словенска

антитеза и реторска питања.

У Павковићевом примеру из Церемошње налазимо једно сасвим

оригинално, готово савремено поређење жалости са путујућим војником.

То је опште место ове врсте погребних песама где се фаталистичка идеја о

пролазности свега, па и жалости, јавља да олакша и релативизује бол

ожалошћених. Добија функцију катарзе. Слика рањеног јелена сада се

јавља на крају. Јелен се иначе јавља као једно од хтонских божанстава у

религији многих народа. Представа о њему као о психопомпосу врло је

стара. У представама Влаха добија улогу онога који објављује долазак

новог "станара" и који односи светлост оном ко није светло добио на

време. Људска чежња и жал за овим светом, ипак је неутољива. Опра-

штајући се од њега човек га назива белим и лепим и супротставља га

смрти, називајући је црном и ружном. У овој људској жудњи за животом и

носталгији за овим светом лежи заправо општечовечанска тежња ка

бесмртности, жеља за вечним животом, немирење са пролазношћу.

У "петрекути" из Волује (пример 4) налазимо веће богатство ликова и

ситуација, самим тим и значења, у односу на већ поменуте примере. Ову

30

песму за испраћај покојника певају четири жене, при чему једна води, а

остале понављају за њом. "Хорско" певање јавља се као још један драмски

елемент у песми за испраћај покојника. Поред тога присутни су и обавезни

обредни реквизити који увек имају своју практичну функцију – да олакшају

одлазак покојника, тј. његов прелазак из "овог" у "онај свет" (босиљак,

свећа, чаша воде).

Могуће је говорити о варијантама петрекатуре, што је један од врло

важних елемената поетике народне књижевности уопште. У овој варијанти

сусрећемо се са једним новим и сложеним ликом. То је Самодива,45 која

представља једно од важнијих танатолошких божанстава. Из њеног дија-

лога са покојником сазнајемо коју јој је улогу и шта је њен задатак. Она

има моћ да лаже и вара, што јој помаже да одводи мртве са собом (и она

има функцију психопомпоса). То потврђује наивност човека који верује да

постоји други свет, лепши и бољи од овог, али је то потврда и опште-

људске наде и жеље да се живот наставља негде другде, да праве смрти

нема.

Ово је најбољи расположиви пример ове врсте песама, јер се одли-

кује богатством детаља, али и извесном универзалном, готово филозо-

фском димензијом коју садржи молитва покојника и рефрен – "нек ми име

памте". Страх од заборава лежи у људској природи и понекад је јачи од

страха од смрти. Док се наше име памти и спомиње дотле и ми живимо.

Сложеност визије оног света показује и веровање о постојању још

једног демона смрти (Јадац), чија је улога да плаши оне који, путујући у

рај, морају да пређу преко брвна, под којим је јад (пакао).

Једно од општих места јесте лупање на врата раја, где покојника

дочекују свеци, или сам Исус, а уводи Света Марија (моменат христија-

45 Samađiva, Đije (=Самодива, Дива) је демон смрти у влашком фолклору. За њу се верује да се

јавља у тренутку наступа смрти и да је последње што човек угледа пре но што испусти душу; тада, вели се у народу, човек последњи пут «преврне очима», јер се престравио од њеног страшног изгледа

31

низације – млађи слој у представи о загробном животу која свој одјек има и

у танатолошкој лирици). Светлост свеће биће замена за сунце на "оном"

свету где влада потпуни мрак. Тамо је не само мрачно, већ и хладно, па

свећа осим што осветљава пут треба и да греје. Обичај паљења покладних

ватри ("привег"), настао је на основу веровања о тамнилу и хладноћи света

мртвих.46

У завршној слици опет смо у свету живих, где се покојнику гради

"вечна кућа" са девет прозора кроз које треба да уђу жеље за свим оним

што ће му из света живих недостајати (овде је могућност импровизације

велика). Потврђено је и веровање у магијску моћ појединих бројева, што је

опет један од елемената поетике народне књижевности.

Песму је могуће поделити на три дела, јер се певање прекида три

пута и врше извесне обредне радње. То су праве, мале сцене које подсећају

на дидаскалије у драмама, што је само још један слој ове сложене врсте

песама, у којима је најизраженији спој паганизма и хришћанства.

У одломцима песама за испраћај покојника, које је објавио Славољуб

Гацовић, понављају се већ уочене ситуације и ликови, али има и неких

нових симбола, што добрих, што злих сила-препрека (нпр. ластавица, врба,

младунче поскока).47

Драгослав Девић наглашава разлику између нарицања, код кога је

висок степен импровизације, и петрекатуре која има релативно постојан

текст.48 Фабуларну потку чине упутства за кретање на оном свету, па је

импровизација могућа само у оном делу где се откривају детаљи из живота

покојника.

46 Слободан Зечевић, Привег и друге ватре из култа мртвих у источној Србији, Развитак VI/3,

зајечар, 1966, стр. 46. 47 Славољуб Гацовић, Путеви истине, Зајечар, 1999, стр. 184. 48 Драгослав Девић, Народна музика Црноречја, Београд, 1990, стр. 25.

32

Црноречке петрекатуре проширују портрет Самодиве обогаћујући га

новим детаљима – није само црна, ружна и брадата, већ и сува, висока,

избуљених очију, наоштрених зуба. Идеја о неумитности смрти бива садр-

жана у њеној поруци "да је она дата од бога". Бог, дакле, даје и живот и

смрт, и добро и зло. Стереотипни почетак у коме је доминантна слика бора

као симбола вечности је новина за ову врсту песама. Морамо напоменути

да преводи песама које је Девић објавио нису у потпуности успели.

Најсличније skuală песмама су оне које се певају након сахрањивања,

дакле припадају посмртном делу ритуала. Оно што им је заједничко јесте

велики степен импровизације па самим тим и емотивности, на коју утиче и

то што их изводе најближе рођаке (мајка, ћерка, сестра, жена). Њихова

иницијална формула гласи – "Vino, vino" (=дођи, дођи). Изводе се на дан

помане (код куће, на гробу), као и над стварима (реквизитима који се

користе у обреду намењивања – одећа, свећа, вода).

Функција ове врсте песама је да омогуће да покојник дође и прими

оно што му се намењује. Фабуларну потку овде чини списак потребштина

које су човеку неопходне како на овом, тако и на оном свету.

Од сакупљених примера типичан је пример певања над одећом на

помани четрдесетници баба Марије (прилог 5). Основна њена функција

јесте позивање покојнице на поману где она треба да дође и преобуче се

(одраз веровања да мртвац четрдесет дана лута наоколо и да се за то време

испрља).49 Ово је једно од општих места код намењивања које открива неке

моменте из религијске представе ове специфичне етничке заједнице.

У даљем тексту следи детаљно набрајање појединачних делова

гардеробе, у складу са полом покојника. Већ је примећено да се ретко и

укратко открива понеки детаљ из живота преминулог, овде – "на твом

49 Сретен Петровић, Митологија, магија и обичаји, Културна историја Сврљига књ. I, Ниш-

Сврљиг, 1992, стр. 156

33

путовању у бање далеке" и "чесма у твом дворишту где ти је било лепо".

Најчешћи, готово једини епитет код набрајања ствари јесте придев леп,

што показује сиромаштво изражајних средстава.

Медијални део песме условно се може поделити на две целине. У

првој се детаљно набрајају делови одеће, а у другој је предмет певања

торба и њена садржина. Сврха свега је да покојник буде леп, тј. чист кад

дефинитивно оде на "онај" свет.

Код уочавања тзв. емотивних места треба имати на уму старост

покојника. Пошто се овде ради о старици осећајност је умерена, у складу са

њеним годинама.

Интересантно је запажање етнолога-записивача да она певачица која

води мења мелодију кад види да не одговара. Овај податак упућује на

закључак о важности начина певања које зависи и од талента певачице.

Следећи пример забележен је у Близни (прилог 6). У питању је

нарицање ћерки за мртвим родитељима које се претвара у оплакивање свих

мртвих сродника. Ово је пример певања песме која је више песма о живима

који сада пате. Можемо то, можда, окарактерисати као утицај српске на

влашку културу, пошто је то један од главних момената запажених у

тужењу код Срба. Акценат је на болу и самоћи оних које певају. Стихови

"тама ми на главу пала и на воћке у градини" дају овој песми димензију

поетичности и чине је више уметничком, а мање фукционалном од свих

претходно наведених примера. Слика у којој и природа саосећа са живима

типична је за тужбалице, али код Влаха готово да је ово јединствен случај.

Ни овде биографски моменти нису изостали. Завршава се моментом

поистовећивања са сином полусестре који је такође остао сам, па бол бива

наглашенији и уздигнут на општељудски ниво, тако да функција певања

постаје катарза која треба да донесе олакшање усамљеној души.

34

Испевана је у осмерцу, са цезуром после четвртог слога. Сваки стих

се пева по два пута, што је опет практичан разлог, јер треба времена да се

смисли наредни стих.

Располажемо са још два примера ове врсте певања које је објавила

Сања Станковић. У њима ћерка дозива оца да се врати. Засноване су на

јакој жељи да покојник оживи. Први пример, састављен углавном од осме-

раца, везан је за ритуално "пуштање, ослобађање" воде, а други, у стихо-

вима од шест слогова, за намењивање одеће на дан помане.

У првом примеру јавља се један нов моменат у мотиву ветра који

треба да има моћ да глас оне која тужи (у овом случају је то ћерка) однесе

до покојникове "нове куће". Закључујемо да се и овде ветар јавља као нека

врста психопомпоса. Истовремено, ветар је, по наородном веровању, и

једно од станишта душа.50

Све је спремно, само њега нема. И поред сазнања да се на овом свету

неће срести никад више, жеља за поновним сусретом, макар на кратко, не

напушта оне чији живот иде даље.

У песмама које се певају у зору препознајемо остатке некадашњих

"зорила". Први пример је из Рудне Главе, други из Горњана. Сврха ове

песме – молитве садржана је у стиху "можда те и повратимо", чиме се

изражава веровање у магичну моћ песме.

У певању у зору за баба Маријом (Рудна Глава, 1984, прилог 7)

уочавамо постојање паралелизма, што је једна од најчешћих стилских

фигура не само у тужбалицама, већ у народној поезији уопште. Најпре се

нижу имена њених најближих сродника (потомака), а потом, позивајући је

да дође на поману и позове фамилију, следи набрајање њихових имена

(преци).

50 Изрека Sufljitu în vînt – uasîlji în pomînt! («Душа у ветар – кости у земљу!») користи се често

као једно од објашњења шта се догађа после смрт човека.

35

Родбина се помиње према положају гробова у односу на гроб

покојника, што је још један елемент аниматистичке представе загробног

живота, јер је гробље «насеље» мртвих, у коме они настављају да «живе»

оностраним животом.

Детаљи из њиховог живота, њиховим болестима и локализација

показују ширину могућности импровизације.

Помана се даје једном покојнику, она је "његова", али се намењује и

осталим блиским рођацима. Потом се покојник обавештава шта се дешава

на овом свету информишући га какву му помане спремају, што је доказ да

се живи држе обичаја, тј. да поштују мртве.

Стихови којима се песма завршава представљају финални украс који

заправо има свака влашка песма ("зелен листак...", овде – "листак винске

лозе..."). На самом крају помиње се свитање као време певања што је

заправо експликација обреда.

Други пример ове врсте певања (певање над одећом на четрде-

сетодневној помани баба Марији Радуловић у Рудној Глави, 1984, прилог

8) обилује понављањима чиме се постиже и извесна музикалност, осим што

је функционално у смислу "добијања на времену" тужилице. Фабула песме,

оно што уочавамо као њен наративни слој, своди се на описивање радњи

које прате сваки одлазак на гроб као део погребног ритуала. Доминантан је

мотив "нове куће", који налазимо и код Срба.

Кључни стих у коме је садржан разлог певања и вршења обредних

радњи изражава наду да се покојник може пробудити и освежити, дакле

оживети. Глас тужилице треба да има ту моћ. Последње две строфе су у

виду опраштања не само од конкретног покојника, већ и од оних који му

на оном свету праве друштво (култ предака).

Филозофски завршетак у виду поенте добија на универзалности и

доноси утеху онима који пате због губитка неког блиског. Осмишљава се

36

чин тужења уз поруку да речи доносе олакшање чиме се изражава вера у

катарзичну моћ изговорене речи.

Оно што је општа одлика досадашњих анализираних примера јесте

редукованост узвика, ономатопеја којима се изражава бол. Они се могу

свести на неколико уздаха ("ао", "аој", "ау") и ламентирани узвик "леле"

који је готово једини. Ова особина битно чини различитим нарицање код

Влаха у односу на нарицање код Срба, а нарочито код Срба у источној

Србији где, видећемо кроз каснију анализу, такве речи прерастају у лирске

паралелизме, тј. у анафору.

Због тога што извођење тужбалице подразумева садашњи тренутак,

она представља, поред сватовских, најотворенију врсту народне поезије, па

је једна од њених главних особина актуелност.

Посмртно певање код Влаха се несумњиво теоретски може окара-

ктерисети као орфичко, јер попут Орфеја који је сишао у подземље и

песмом измолио враћање Еуридике из света мртвих, и влашке певачице

настоје да умрлог поврате. Орфичари су уз умрле стављали златне листиће

са упутствима за понашање (кретање) на оном свету. Као и у влашким

песмама којима се прати покојник, и орфисти су упозоравали покојника да

води рачуна са кога ће извора пити (врело заборава).

За разлику од свих претходних врста песама из култа мртвих код

Влаха које се певају, постоје и врсте које се казују, рецитују. Осим марту-

рије постоји и тзв. рајска прича. Ове врсте нису везане за музику, али се

ипак у њима крије латентна мелодика (остварује се анафорама, асонанцана,

алитерацијама, уопште свим врстама понављања).

Мартурија је посмртни текст који се изговара и има функцију да

отвори комуникацијски канал између света живих и света мртвих (прилог

9). То је "обред у обреду", јер се изводи у склопу већих обичајних целина

као што су помана, пуштање воде, намењивање одеће.

37

Без ње "мртви не могу да приме ништа од онога што им живи

шаљу". Ово схватање произилази из аниматистичког концепта влашке

религије, у којој култ мртвих заузима централно место, због чега је обавеза

према мртвима код Влаха чешћа и сложенија него било где другде.

Мартурија је логороични обред којем се приступа пре слања култних

понуда (јела, пића, воде, ватре, одеће и сл.) на онај свет.51

Ова специфична молитва «сведочења»52 изводи се уз обавезне рекви-

зите (свећа, жртвени колач у који је утиснут новчић) с циљем да се при-

добију божанства царства мртвих – пре свих Сунце и Месец - која треба да

омогуће излазак и повратак умрлог човека на "овај" свет. Друга функција

обреда јесте да се «посведочи» на «овом» и «оном» свету да је сам обред

извршен у свему према правилима која налаже традиција. Ако се испусти

ма који прописан детаљ – цео обичај је узалуд вршен, јер покојник остаје

ускраћен за понуде које жељно очекује.

Дужина и садржина мартурије варира од случаја до случаја, али се у

њој могу уочити следеће целине: иницијална формула, медијални део и

финална формула. У првом делу молиља се најпре обраћа одређеном кругу

божанских ентитета, са захтевом да се они, као сведоци, увере у извршење

обреда и да удруженим снагама, изведу покојника са "оног" на "овај свет"

како би лично преузео оно што је за њега припремљено. Због веровања да

планетарна божанства господаре оним светом апелује се на њих да

помогну у остварењу ове намере.

Други део је негде изостављен. Обично се састоји од проширивања

претходног списка сила које се позивају у помоћ (утицај хришћанског

фолклора). Од свих се тражи да саслушају и приме молитвене речи, затим

да потраже покојника, да га пронађу и доведу (или пусте да дође) на "овај

51 Паун Ес Дурлић, Небеска тела у култу мртвих код Влаха североисточне Србије, Етно-

културолошки зборник књ. III, Сврљиг, 1997, стр. 153. 52 Израз marturija грчког је порекла, и значи «сведочење».

38

свет", али да притом не казне жене које врше обред уколико су у нечему

погрешиле, већ да њихове пропусте исправе и допуне.

У трећем делу прво је једна од присутних жена сведок на овом свету,

а Сунце и Месец на оном, затим промене "места", а на крају се понавља

почетна ситуација, с тим што се дода "bogdapruost" и тиме се мартурија

завршава. Замена места се објашњава веровањем да се Сунце и Месец

крећу и овим и оним светом, а човек се на оном свету придружује покој-

ницима из своје бивше околине и треба да им пренесе сва збивања која их

се тичу.

Митолошку основу мартурије чини прастаро веровање да су Сунце и

Месец (вл. Luna, женског рода) брат и сестра за које се везује инцестуозна

ситуација која се неизбежно разрешава самоубиством Луне. После тога их

Бог као светлила ставља на небо, али трајно раздвојене. Мартурија је

магијски утицај на уранска божанства с циљем да се покојници врате међу

живе, али остварен наједноставнијим и истовремено најснажнијим сред-

ствима: изговореном људском речи.

"Рајска прича" је такође врста молитве за покојника којом се апо-

строфирају све оне силе присутне у митолошком искуству човека, и са

којима је мудро бити у добрим односима, да би се остварио најважнији

циљ овоземаљског живота: обезбеђења места у рају када се он оконча

(прилог 10).

На овом примеру истовремено видимо и то како долази до симбиозе

паганских и хришћанских елемената. Ритуално изговарање "рајске приче"

има за функцију очишћење и праштања грехова почињених на "овом"

свету, без чега је немогућ прелазак у рај.

Пре него што узме оно што му је намењено од стране живих, покој-

ник мора да буде "очишћен" од грехова. Без ове приче која се изговара он

не би могао да буде искупљен од грешника и премештен код праведника.

39

Онострано очишћење остварује се овостраним обредним логорои-

чним чином: једноставним изговарањем стихова.

"На почетку беше реч!" Када се "та реч" изговори на прописан и

ваљан начин – човек постаје божанско биће, коме као таквом, припада

место у рају.

"Рајска прича" се не пева, она се само изговара, рецитује. Нема

музике која, како етнолози налазе, треба да обезбеди прелазак поруке из

"овостраног" у "онострано". Усуђујемо се да кажемо да је овај пример

можда један од најстаријих облика усменог књижевног стваралаштва, нека

врста очуване "праклице" из које су изникли сви остали примери који чине

танатолошку лирику којом се овде бавимо.

Вредно је, поред овога, напоменути и друге књижевне елементе

"рајске приче", пре свега то је слика пчелица које су симболи чистоте и

исправности, али и упорности, истрајности. Потпуно позитиван принцип у

веровањима, који треба, у моралном смислу, да обезбеди повратно дејство

на живе људе, јер је несумњиво да изговарање "рајске приче" има снажно

поетско и драмско деловање на публику пред којом се рецитује, у кључном

тренутку обреда "помана", који је, иначе, сав проткан симболичким

чиновима и до крајњих граница набијен емоцијама.

Посебна, снажна симболика избија из броја девет који је у "рајској

причи" везан за изворе. У фаталистичким културама, каква је влашка,

непрестано се провлачи нада у бесмртност, а она се у овом случају може

остварити једино повратком из мртвих, неком врстом непрестаног кружења

које прожима целу природу. Број девет симболише пренатални циклус,

време које будући човек проводи у мајчиној утроби пре него што се роди, а

извор је суштаство самога рађања.

40

Српске песме

Српске посмртне песме из источне Србије су много више лирске у

односу на влашке, али и у односу на српске из других крајева. Натопљене

су осећањима и нема пркоса. Само бола због губитка најближих.

У примерима из Бољевачког среза које је објавио Саватије Грбић

могуће је издвојити стална места:

- апострофирање покојника,

- прекор упућен умрлом што их је оставио, али и зато што је

отишао оставивши незавршен посао и њих саме

- жудња мајке за смрћу

- поздрав

Од стилских фигура најуочљивија је анафора присутна у свим при-

мерима (нпр. "Јао сине", "куку", па следи именовање оног за ким се жали),

као и реторска питања и стални епитети у описивању нпр. "вечне куће"

(груба, тавна, ладна) или момка (млад, зелен).

Већ је примећено да су најболније оне у којима мајка тужи за сином

жалећи што је остао неожењен, што никога није оставио за собом да њима

(живима) ублажи бол и олакша преостале дане.

Испеване су најчешће у осмерцу, али се јавља и десетерац што је

новина. Реалистичност слика чини их блиским влашком нарицању. У

односу на остале српске једноставније су и мање поетске.

У тужбалицама из средњег Тимока које је објавио Светислав

Божиновић уочавамо већи степен сликовитости у односу на претходне.

Гласно нарицање се на овом подручју зове завијање, а код досељеника са

Косова запевање. Ова врста песама у овом крају нема одређену форму нити

утврђени ред по коме би се износиле покојникове особине и добра дела.

Имровизују их углавном старије жене над мртвацем или на гробу.

Римовање је ретко или случајно, а метрика неуједначена. Садржина је

41

различита, али постоје само два уопштена епитета: жалан и тужан који су

садржани у почетном директном обраћању покојнику.

И овде родбински однос са покојником одређује донекле садржину

тужбалице. Жена над преминулим мужем јадикује што нема више свог

домаћина с којим би пошла на њиву или ливаду. Када жали за сином

проклиње бога који пушта болест на младе. Величајући очеву доброту кћи

евоцира успомене на оног који је своју децу чувао, хранио, облачио и на

сабор водио. Тугујући за братом сестра открива да се он много у животу

напатио и да је патња која чека његову породицу (жена и дечица)

неизмерна, а посао недовршен.

Божиновић наглашава да се нариче и о разним црквеним празницима

када се преминули обавештава о свакодневном животу и пословима који се

одвијају у дому и на имању. Даје и примере у којима тужење поприма

елементе наивности и хумора, али их особа која импровизује није свесна.

Понекад се тужење претвара у јадиковку због сопствених животних невоља

и незадовољства, ту се "пушта срцу на вољу". Божиновић закључује да се

"завијање" у новије време губи и да нова схватања потискују старе обичаје.

Низ претходних примера наводи на закључак о њиховим главним

заједничким особинама – краткоћа, сажетост, емотивност и реалистичност.

Пратећи сахрањивање у Крајини, Живојин Станковић се посебно

задржава на обичају сахрањивања кад умре момак или девојка, који је у

овом крају врло значајан. Даје низ песама које се изводе у овој прилици, уз

кратак опис погребног ритуала. Као специфичност примећујемо обичај

кићења шљиве који је постојао и код Влаха, и који се, понегде, сачувао до

данашњих дана.53 За разлику од претходних примера у којима певају ста-

рије жене, овде су сусрећемо са певањем девојака и то:

53 У неким селима Горњег Пореча, на пример, незамисливо је и дан-данас да се умрла особа

сахрани без шљиве, која се кити даровима намењеним људима који су помагали при сахрани (село Црнајка, према етнолошкој докумнетацији Музеја у Мајданпеку).

42

- за време кићења шљиве

- кад спровод крене

- кад се спровод приближи гробу

- кад мртваца спусте код гроба и свештеник очита помен

Занимљиво је да су ово песме дужег стиха, углавном од дванаест

слогова, ређе од десет. Главни мотив је поистовећивање покојника (пошто

се ради о момку) са младожењом, тзв. мотив "мртвачке свадбе". Препознају

се елементи свадбене лирике и у сликању поворке ("сватова"). Ове песме

одликује богатство симбола и метафора у односу на претходне. Покојник је

зелен бор или јела, сандук – нови двори, невеста или старојко је зелена

травица, мајка или кум – црна земљица, отац – крст што је код главе.

Развијеност култа предака код Срба потврђена је и овим песмама у

којима је доминантан мотив сусрета са мртвим сродницима на "оном

свету". Интересантна је и слика контраста између сунца и мрака, и

понашања живих и покојника. Контраст је иначе један од чешћих начина

компоновања погребних песама.

У неким песмама композициони принцип чини доследно спроведено

понављање, уз већ споменуту анафору ("јаој" и "леле").

У завршној напомени Станковић указује на прилагођавање текста

покојнику, што потврђује запажање о ширини импровизације, али уз

постојање општих, сталних места. За све ове песме при сахрани мртваца

мелодија је скоро увек иста.

Борислав Првуловић описујући оглашавање смрти у Тимочкој Кра-

јини каже да на тај начин жене врше и прво опело умрлог лица. У селима

око Књажевца живе термини "завијање" и "кукање". Овде се та прва,

афективна нарицања своде на упутства о понашању на оном свету, на

намењивање понуда (свеће, цвећа и погаче) и поздрављање других

покојника. Као да су елементи две различите религијске представе спојени

43

и измешани баш у овом примеру. Као основну одлику нарицања у Тимо-

чкој Крајини Првуловић издваја етнографски садржај што их одваја од

правих тужбалица. Уочава постојање два начина нарицања: из обичаја и из

интимне туге.54

Мелодија је ритмизирана. Почиње узвицима, самогласницима, отег-

нуто: е, ао, о. Стихови су различите дужине, од четверца до десетерца, па и

више (видели смо да има и дванаестераца), а постоје и текстови са нејед-

наким бројем слогова. То жена која нариче надомести отегнутим слогом,

најчешће последњим (тога има и у влашком нарицању када се додаје "ре"

на крају стиха). Реторичност о смрти и сахрани јавља се као нужна, јер у

тешкој невољи и јаду постиже извесну катарзу.

Међу најраније записе о обичајима са подручја источне Србије сва-

како је онај Саве Милосављевића о Хомољском срезу. Бавећи се обичајима

из култа мртвих у српским селима у околини Жагубице указује на то да се

смрт у кући објављује селу запевком. Не говори о певању, већ о гласном

говорењу речи. Даље говори о времену нарицања у односу на време смрти,

доводећи то у везу са народним веровањима у вези са смрћу. Оно што је он

уочио у запевкама за мртвима представља значајан темељ у проучавању

народне књижевности, иако је његов приступ етнолошки: не нариче се

ноћу, мушкарци плачу у потаји, нарикаче поздрављају своје мртве преко

конкретног покојника, у нарицању нема нарочитог реда, па се често

јављају, према његовим речима, бесмислени и глупи изрази, погреб момка

или девојке више личи на весеље, девојке које певају зову се певице, а зе

њима иду и свирци, итд. Примерима, које је он сакупио и објавио, нај-

сличнији су каснији примери Грбића из Бољевачког среза. Ове песме су

кратког стиха. Преовлађују седмерци. Дати су примери нарицања мајке за

54 Борислав Првуловић, Ретор у народним обичајима о смрти и сахрани у Тимочкој крајина,

Етно-културолошки зборник књ. I, Сврљиг, 1995, стр. 258

44

сином и ћерком, као најчешћи и најемотивнији начини тужења. Бол мајке

која сахрањује децу не може се мерити ни са чим, па ове запевке могу бити

изузетно дуге, што се регулише утехом да је и Богу потребно младо, лепо,

вредно и ваљано. Анафора, која је иста у свим песмама ("јој, сине", "јој,

ћери"), само појачава њихову потресност.

У тужбалицама које се изводе у кући и путем до гробља нарикача

моли покојника да се придигне (да оживи), упућује му се "прекор" због

недовршеног посла, ако је у питању момак, а ако је ожењен говори се о

деци сирочићима. Јавља се и мотив жалости стоке за покојником. У

нарицањима на гробу главни мотив је "вечна кућа" при чијем се описивању

користи поступак градације у употреби епитета (ладна, тавна, дубока,

страшна), која је готово језиво реалистична.

Код Девића налазимо два српска примера певања за мртвима. Један

за сестром из Сумраковца и други за мајком из Добрујевца. Одликује их

неуједначеност дужине стиха (од три до осам слогова) и могућност

организовања у строфе у другом случају. То су прва, афективна изра-

жавања бола након издисаја покојника. Прва песма је врло кратка и своди

се на извињење сестри ако јој се учини да је прежаљена. Одликују је

једноставност и одсуство сликовитог изражавања. Други пример је нешто

сложенији самим тим што се песма претвара у тужење и за оцем и за

братом. Чињеница да је тужилица особа која је изгубила све најближе и

остала потпуно сама, чини ову песму изузетно тужном. Локални говор у

овим примерима је нарочито изражен.

Један од момената народног веровања јесте да све што се дешава,

дешава се зато што је тако судбина одредила. У складу са тим је и

представа да је сваком човеку још на рођењу речено шта ће му се десити, и

нико није у стању од тога побећи. Фатализам, као један од елемената

45

народне религије становништва источне Србије, показатељ је њене арха-

ичности и старине – како код Срба, тако и код Влаха.

Српске народне тужбалице одликује богатство симболике која краси

читаву народну песничку ризницу. Њихов ритам је разноврстан, а прео-

влађује осмерац са четворосложним припевом. Описи у њима су снажни и

изразити, језик богат, слике живе и фигуре пуне снажности и полета.

Џаковић дели српске тужбалице на две групе: песме бола и песме

бола и поноса. У првима је основни мотив ожалошћена чежња за поро-

дичном срећом, а у другима за славом.

Говорећи о узроцима настајања тужбалица Шаулић открива уствари

њихову сврху – да се ублажи бол и да се сачува сећање на преминулог.

Њихов ритам је разноврстан. Он тужбалице дели на емотивне и на исто-

ријско-документарне у којима у осим бола налазимо и позив на освету чија

је практична функција у подизању морала у будућим борбама и буђењу

родољубивих осећања. Исту улогу добијају и реминисценције на косовске

јунаке.

Један од првих који скреће пажњу на лепоту и изворност српских

народних тужбалица јесте Новица Шаулић. Већина песама из његове

антологије из 1929. су тзв. јуначке, херојске. Оне имају елементе тужба-

лица, али је њихов тон другачији. Пркос, гнев, клетва, само су неки од

елемената ове најраспрострањеније врсте тужења за мртвима у Црној Гори.

Треба увек имати на уму и друштвено-историјске прилике, тј. вековну

борбу са Турцима на овим просторима. Ове песме откривају и менталитет

једне патријархалне средине, као и породичне односе унутар племенске

заједнице. Оно што је најуочљивије у овим тужбалицама јесте величање

погинулог јунака које се понекад проширује на хиперболисање јунаштва

читавог народа. Најболније су тужбалице мајке за сином, сестре за братом,

снаје за девером. Најлепше су онда када херојска смрт буде у другом

46

плану, а лична патња, изражена у оригиналним и ефектним сликама и

метафорама у првом плану. У најличнијем се препознаје оно што је

најуниверзалније.

У овим песмама се и припев ретко јавља. То је схватљиво када знамо

да је његова функција изразито лирска, а овде је акценат на епском. Припев

утиче и на ритам и интонацију, а ове песме имају изражен декламативни

карактер.

Разлоге кратког века ових песама треба тражити у њиховој струк-

тури, битно одређеној функционалношћу и садржином. Структуру чини

низ мисаоних целина, при чему сваки стих, заједно са припевом када

постоји, чини посебну целину. Припеви, најчешће четворосложни, као

издвојене синтагме којима се апострофира покојник и у којима певачице

наглашавају израз свог бола, везани су за стихове алитерацијом или сми-

слом, а најуспелији су када су обе везе остварене.55 Вредност није у целини

када се некад наративно опева и разлог смрти и след догађаја који су смрти

претходили (тих елемената има и код Влаха) већ у појединим детаљима.

Устаљене теме су: сликање тешке судбине оних које је покојник

оставио, истицање свеопште жалости за покојником, прекори пуни неж-

ности и топлине упућени покојнику што одлази са овога света, наговарање

покојника да се сажали на своје ближње и не оде у свет препун тмине из

којега нема повратка, поздрављање ранијих покојника.

Тужбалице су само једна од форми усменог стваралаштва везаних за

погребне обреде. Поред тужбалица постоје и приповетке, загонетке,

пословице, изреке.56

Закључујемо да су ове песме одраз друштвених норми. Читајући их

ми заборављамо да су саставни део обреда у мртвачком култу. Оне се оса-

55 Миодраг Матицки, Двори самотвори, Београд, 1979, стр. 9. 56 Исто, стр. 11.

47

мостаљују, а најбоље од њих постају права, потпуно независна (од свега, па

и од ритуала) уметничка дела.

Налазимо и примере нарицања за историјским личностима. Вели-

чајући херојску смрт изражавају општељудску жудњу за славним завр-

шетком, оним које се у народу памти, а кроз поезију живи. Овакве тужба-

лице су специфичност црногорске средине, али ћемо их наћи и у другим

нашим крајевима. Свуда где је борба била начин живота певало се о

младима који се жене смрћу, или остављају сирочад.

Архаичне религијске и митолошке представе у оваквим тужењима су

редуковане, готово истиснуте. Речник је епски, у складу са схватањем

живота и смрти – чојство и јунаштво увек испред свега. Испеване док се

бојеви још увек бију, одајући свест народа да су битке неминовне, оне су

заправо слика актуелног тренутка.

У апострофирању покојника откривамо богатство и разноврсност

српског језика, где преовлађује метафорика из биљног и животињског

света.

Теме које одликују тужбалице свих народа у свим временима су тема

смрти и тема туге. У ''забранама'' претераног тужења, које прећутно намеће

патријархална заједница, треба тражити начин да се туга и бол ''ограниче'',

да њихово испољавање буде мера ономе што људско срце може да

издржи.57

57 Занимљив је пример који је етнолог Дурлић забележио код Влаха источен Србије: учесници

погреба непрестано одвраћају мајку од емотивне потребе да плаче и рони сузе над телом мртвог детета, јер се те сузе скупљају у ведро које ће дете на оном свету морати да носи са собом кроз целу вечност!

48

ЗАВРШНА РАЗМАТРАЊА

Песници, уметници, сликари, филозофи нашли су у тужбалицама

дубок извор инспирације. Бол тужбалица је општи бол, суза људска и

чежња за животом и очувањем спомена и имена драгих умрлих.58

У српским и влашким песмама из култа мртвих постоји синкретички

спој два слоја, различитог просторног, временског и културног порекла.

Разлика је само у томе шта преовлађује. У тужењима се чува обележје

краја у коме оно настаје, и у погледу језика и у начину изражавања

осећања, али је поезија израз људске душе уопште. Тужбалица је свуда

иста, јер су и људи и смрт у основи свуда једнаки.59

Свим анализираним текстовима заједничко је преплитање архаичног

и савременог. Све је процес – како у животу, тако и у поезији. Али, оно

што јесте стално то је немирење са смрћу. Верујући у повратак, живи се

увек обраћају мртвима као да их ови могу чути и видети. Оно што је

реалност (физичко нестајање, смрт) у супротности је са општељудском

жељом за бесмртношћу, из које настаје права уметност, као један од

начина да се победе време и пролазност. На тај начин тужење за мртвима

сједињује у себи прошлост, садашњост и будућност и говори о вечитој

човековој запитаности о смислу живота и тајни смрти.

Кључни проблем, који је своје место нашао и у народном ствара-

лаштву, јесте човекова коначност. Због тога и космос пати, јер смрт сваког

човека ремети равнотежу универзума.

58 Новица Шаулић, Српске народне тужбалице, Београд, 1929, стр. 30. 59 Војислав Ђурић, Тужбалица у светској књижевности, Београд, 1940, стр. 108.

49

Смрт, као и рођење и ступање у брак, представља део циклуса којим

индивидуа прелази из једне социјално-биолошке равни у другу. Тако

тужбалица добија функцију да омогући што бржи и безболнији прелазак из

једног у други свет. Одлазак са овог света представља само другачији

облик продуженог живота. Наш живот се наставља и у туђим сећањима на

нас. Све док се за нама жали ми смо део и овог света. Јер човек умире

двапут: једном када стварно умре, а други пут када га живи потпуно

забораве.

Само је ова друга смрт коначна.

50

ЛИТЕРАТУРА Речник књижевних термина, Београд, 1985. Андрејић Љубомир Етнолошка библиографија североисточне

Србије, Београд, 1988 Бандић Душан Табу у традиционалној култури Срба, Београд,

1980 Божиновић Светислав Тужбалице или нарицаљке у средњем Тимоку,

Развитак 4-5, Зајечар, 1965 Видаковић-Петров Кринка Огледи о усменој књижевности, (Институт за

књижевност и уметност, Студије и расправе, књига 27), Београд, 1990

Влајин Милан Карактеристике музичког фолклора из околине Неготина, Развитак VII/6, Зајечар, 1967

Влаховић Петар Обичаји, веровања и празноверице народа Југославије, Београд, 1972

Неки новији облици наших народних тужбалицаНародно стваралаштво, Фолклор, година IX, број 35-36, Београд 1970

Гацовић Славољуб Путеви истине, Зајечар, 1999 Petrăkatura (песма за испраћај покојника) у

Влаха Унгурјана, Зајечар, 2000 Грбић Саватије Српски народни обичаји из среза Бољевачког,

СЕЗ 14, Београд, 1909 Девић Драгослав Народна музика Црноречја, Београд, 1990 Драшкић Милорад Насеља, порекло становништва и етнички

процеси, у Зборнику "Бор и околина", књ. I, Бор, 1973

Дурлић Паун Ес Култ мртвих као основа за одређење религије Влаха, Етно-културолошки зборник књ. I, Сврљиг, 1995

Небеска тела у култу мртвих код Влаха североисточне Србије, Етно-културолошки зборник књ. III, Сврљиг, 1997

Рајска свећа у култу мртвих код Влаха у источној Србији, Развитак 209-210, Зајечар, 2002

Друштевни аспекти покладног привега, дипломски рад, библиотека Одељења етнологија Филозофског факултета у Београду, Београд, 1994

51

Ђорђевић Тихомир Неколики самртни обичаји у јужних Словена, (у "Наш народни живот" књ. 4), Београд, 1984

Кроз наше Румуне, Београд, 1906 Ђурић Војислав Тужбалица у светској књижевности, Београд,

1940 Зечевић Слободан Култ мртвих код Срба, Београд, 1982 Српске народне игре, Београд, 1983 Самртни обичаји у околини Зајечара, ГЕМ 41,

Београд, 1978 Самртни ритуал и неки облици из култа мртвих

у становништва влашког говорног језика Крајине и Кључа, ГЕМ 30, Београд, 1967

Привег и друге ватре из култа мртвих у источној Србији, Развитак VI/3, зајечар, 1966

Караџић Вук Стефановић Етнографски списи, Београд, 1985 Крњевић Хатиџа Скица за композицију лирске песме, Зборник

радова поетике српске књижевности, Београд, 1988

Латковић Видо Народна књижевност, Београд, 1967 Матицки Миодраг Двори самотвори, Београд, 1979 Милосављевић Сава Мил. Обичаји српског народа из среза Омољског,

Београд, 1913 Милошевић-Ђорђевић Нада О неким видовима изражавања осећања у нашој

народној лирици, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор књ. 13 свеска 1-15, 1976

Павковић Ф. Никола Три етнолошке минијатуре, Етно-културолошки зборник књ. I, Сврљиг, 1995

Петровић Сретен Митологија, магија и обичаји, Културна историја Сврљига књ. I, Ниш-Сврљиг, 1992

Пешић Радмила и Милошевић-Ђорђевић Нада

Народна књижевност, 1984

Пешић Радмила Вук Врчевић, Београд, 1967 Првуловић Борислав Ретор у народним обичајима о смрти и сахрани

у Тимочкој Крајини, Етно-културолошки зборник књ. I, Сврљиг, 1995

Савић Олга Градови и мања средишта источне Србије, Београд, 1977

Срејовић Драгослав Јелен у нашим народним обичајима, ГЕМ 18, Београд, 1995

Станковић Сања Облици тужења у селу Горњане и њихова улога у посмртним обичајима, Развитак бр. 2, Зајечар, 1990

52

Станковић Живојин Народне песме у Крајини, Београд 1951 Флора Раду Записи, књижевност и култура Румуна у САП

Војводини, Зрењанин, 1981 Цвијић Јован Балканско полуострво, Београд, 1987 Чоловић Иван Дивља књижевност, Београд, 1984 Џаковић Вукоман Антологија народних тужбалица, Београд, 1962 Шаулић Јелена Лирска народна поезија, Титоград, 1965 Шаулић Новица Српске народне тужбалице, Београд, 1929 Тужбалице, Зборник Етнографског музеја,

Београд, 1953 Тужбалице понајвише из Дурмиторског краја,

Зборнк за народни живот и обичаје, ЈАЗУ, Сарајево, 1964

Шутић Мирослав Поетске слике у нашим народним тужбалицама, Београд 1971

Необјављена грађа коришћена у прилозима овог рада преузета је из фонда етнолошког одељења Музеја у Мајданпеку које води кустос Паун Ес Дурлић.

53

ПРИЛОЗИ

Прилог 1 – Певање Милеве Шкопрдић за сестром

Skuală, Darinko, skuală skuală binjišuor, ćaj fi ljikuit, ćaj fi ođinjit. Je će pomjenjašće, ku sora vorbjašće. Jestă-j, naj putut, jestă-j, naj šćut, au ka fi grješît, đe ća omorît. Darinko, Darinko, ruagîće đe tuoc tuot ku vorba bună ku vorbă miluasă va vrja să ći lasă să ramnînj a kasă, la kopiji tăji, ko părincî tăji, să nu ći uzbunješći ma săj puvestăšći la tuoc, la tăji drugarj đe kolo-re š-a mjeji, š-a tăji. Jastă šî peric, jastă šî streljic Darinko, Darinko, să nu će spomînc: jastă spîndzurac, jastă njigurac, jastă šî streljic, jastă šî-npuškac! Să nu ći spomînc numa să vorbješć, ku tuoc să će pozdravješć, šî sî ći ođinješć. Va fi šî grješît, va fi šî grabit, nu vi fi đi rînd,

Устани, Даринко, устани устани полако, ако си се излечила, ако си се одморила. Де, пробуди се, са сестром прозбори! Можда ниси могла, можда ниси знала, можда си згрешила - па су те убили. Даринко, Даринко, моли (тамо) сваког моли и измоли речима умилним: можда ће ти дати да останеш кући, код деце твоје, с родитељима твојим; немој да се збуниш него проговори, приповедај свима, друговима тамо, и мојим и твојим. Има изгинулих, има прострељених. Даринко, Даринко, немој се плашити: има обешених, у мраку смакнутих, има устрељених, пушком убијених! Немој да се плашиш, него птроговарај - са свима се здрави, и лепо одмори! Можда си згрешила, можда си журила, није ред на тебе.

54

pomîntu je mare – njiśkînd milă nare; njiś nu nji aljiaźe, numa nji kuljaźe, ćinjerj šî batrînj, šî măj miś, šî marj, šî măj miś, šî marj. Jastă grješkă multă, pi karj-am pjerdut – pomînt sa fakut! Nu ja-m măj vadzut, njiś nu ja-m udzît, ma mja putradzît. Duoru ma kubarît, cînće, nu ći da-re, vi puća sî uđešć, kîta sî traješć!

земља је широка, и милости нема: (смрт) не пробира, већ нас редом бере - младе ко и старе, мале и велике .. Има много грешки: које изгубимо - у земљу се претворе! Више их не видиш, више их не чујеш, у земљи ми труну! Туга ме обара, држ се, не предај се: можда ћеш остати овде да поживиш!

Прилог 2 – Певање Цвете Пешић из Дебелог Луга

Skuală, Milă, skuală, skuală, Milă skual-o-re, aj’ ku minj’ a kas-o, aj’ ku minj’ a kas-o-re, Kă đe śin-am sprimit-o, šî đe prîndz mînje dzî-rjo-re, praznjek-o să faśjem-o, praznjek-o să faśjem-o-re, ku kopiji noštre, ku kopiji noštre-re, ku femeljija toată, ko femeljija toată-re, ko komšîjlji mjalje, ko komšîjlji mjalje-re, šî ko fata mja-re, šî ko fata mja-o-rjo-re ku njepuocî mjej-o ku njepuoc-o mjej-o-rje; šî ko kuskrji mjej-o, đin Oštrelj-o, Doamnj-o-orjo-re, ku gošćiji ruată pi lînga mas-o-rjo-rje. Skuală, Milă, skuală, aj kî va fi šă dor-jo

Устани, Миле, устани Устани, Миле, устани хајде са мном кући хајде са мном кући јер сам спремила вечеру а и ручак за сутрадан славу да славимо славу да славимо са нашом децом са нашом децом са родбином целом са родбином целом са комшијама мојим са комшијама мојим са ћерком мојом са ћерком мојом са унуцима мојим са унуцима мојим са прикама мојим из Оштреља, Боже, крај пуне трпезе. Устани, Миле, устани јер си нас се ужелео

55

vin-o bogu nuostr-o šî đe-n kasa nuastră-rjo sî măj varsă dor-o sî măj varsă fuok-o-rjo S-am la kare să măj arăt-o, šî la kare să măj spun-o-rjo lălă, śe ma duare, lălă, śe ma duare-re: ku kică đe florj-o învălujită-n dor-o-re ku frundzîlji đe ćisă, drumurlji đeškis-o-rjo, ku kită đi priboj-o ku kită đi priboj-o-re ănvălujit în duor-o ănvălujit în duor-o-re Ma ruog, Dumnjedzîulje, šî đe ćinje, ši đe tuaće Simćemarijljo-re să fije đe pomană kinćiśjel-o śe ma-m kîntat-o-rjo lakrîmjelji śe ma-m plîns-o ku jalje să će spjelj-o-re

дођи, боже наш, врати се својој кући да нам бол умине да се ватра згасне Да имам коме да покажем да имам коме да кажем леле, шта ме боли: леле, шта ме боли: букети цвећа увијени су болом лист тисовине путеве отвара букети мразовца букети мразовца болом увијени болом увијени Молим ти се, Боже, и теби света Мајко, нек му за помен буду песме које певам сузе које роним, њима нек се мије!

Прилог 3 – Устани Мики, устани

Skuolă, Miki Skuolă skualće mirijoro mîndro să će-n trîăbo, kum ća-j ođinjito în patucu tîăo în pat ogođit-o Miki, kopilo mjeo, skuală, Miroslave o cukuće-l dă numje. în urmatura nuastră mîndro, dî la ćinje baš-o njimika dî la burta tîalje noje s pomenjaskă kă nuje njima pră drum-o O, baš nu lasaš-o O, baš-o pră njima! Skuală, Miki, skuală

Устани, Мики, устани устани полако, лепото, да те питам како си се одморио у кревецу твоме лепо намештеном. Мики, дете моје! Устани, Мирославе, о, љобим ти име! Потомци наши ништа од тебе баш ништа од утробе твоје добити неће Празан је пут за тобом! Ох, никог, баш никог не остави за собом! Устани, Мики, устани,

56

Skual' kopilu mjeo, Skual' la muma tjalje Ooo, la mumă, la tată, kî baš iš nîkažît-o nîkažît-o pănă pustînjo Šćij kum njaj lasat-o o, baš sîngurjej-o Skuală, Miki, skuală skual' păn la noj-o mîndro, să nje spunjo o, lălă śe nuje bun-o o, lălă, să popravim-o Bogdaprost să fije

Устани, дете моје, дођи код мајке твоје! Оох, код мајке, код оца, јер си баш намучен намучен, ко нико на свету! Знаш како си нас оставио? Сами остадосмо! Устани, Мики, устани, устани к нама дођи па нам кажи, лепото, шта није у реду, шта да поправимо! Богдапрост нек буде!

Прилог 4 – Песма за испраћај покојника у Волуји

Pră-l śe mare kîmp rotat trjeśe śjerbu ăl puškat šî prîn pjept, šî pră-n spinare; la piśuare potkovit kum nu jastă pră pomînt, ku potkuave dă arźint; la kornjică pololjiće ku poljej duśa ljiganjel dă arźincăl. Kare în ljiganjel šađa – šađa [Danjica] dumaćica, ku sînta Marije dă socîje šî ku muarća prîntra jelje. Šî [Danjica] rău kata, šî dăn gură aša dzîśa: “Đijo, Đijo, Somađijo, śe ješ njagră šî urîtă?” “Ba mis albă šî frumuasă, kă n-aljeg numa kuljeg: moš batrînj pră barbe albe, šî babucă pră śepsucă; vojnjiśej dă-j ćinjerej, śe plîng parincî dupa jej, šî njevastă pră dulbjacă, fjeće marj pră bîrcîšuare, bajacăj pră klăbeśuare, školarej pră njunjunjore, kopij miś pră fašîjoare.«

Низ велико равно поље иде јелен, са ранама на грудима и леђима; на ногама му поткове каквих ми у свету нема: потковице су од сребра, а рошчићи позлаћени - носи ковчег посребрени. Ко ми седи у ковчегу - седи [Дана] домаћица у друштву са Светом Мајком, а и Смрт са њима седи. [Даница] је врло тужна, па овако проговара: “Диво, Диво, Самодиво, што си црна, што си ружна?” “Не, бела сам и прелепа, јер не бирам већ убирам: старце према белој бради а старице по капици; младе момке, јуначине, за којима оци плачу, и невесте по оглављу, девојке по кикицама, момчиће по шубарици, ученике по ташници, бебе према пеленама.«

57

"Ajd [Danjico] tuot nainće, kă nu mjerź la morcîje, numa mjerź în visaljije!" [Danjica] mi sa rugare: "Îngădujic kîtujkica, k-am pljekat šî ma-m zujtat să krśesk la njepocîălje să nu poarće floriśjelje, floriśjelje šî marźelje kă-s grjelje ka petriśjelje – să nu zaujće nume a mjelje!" Jar [Danjica] sa ruga: "Îngădujic kîtujkica, k-am pljekat šî ma-m zujtat să krśesk la njepocăji să nu poarće klăbeśoare, să nu dzîkă-n flujerelje să nu zaujće nume-a mjelje!" "Ajd [Danjico] tot nainće, kă nu mjerź la morcîje, numa mjerź în visaljije!" Jar’ [Danjica] sa ruga: "Îngădujic kîtujkica, k-am pljekat šî ma-m zujtat să krśesk la socu mjeu să nu zaujće nume a mjelje! [...] »Ao, lălă, vaj đe minje, unđe vuoj ma duśec, pră drumurj nje kunoskuće, šî dă minje nje trekuće!« "Aj, [Danjico] înainće!" – baš binje o minca šî-n raj o duśa. Jakă Jadac kă ješa, ku izbiśu dă fuok šî sfulđera dă-n lok. [Danjica] juta punća trjeśa: trjeku jadu – trjeku vadu! Sînta Marija dă mînă o prinđa šî la uša rajuluj o duśa, šî ku injelu tronkanja tuoc svîncî ăj pumenja.

»Хајде [Дано], само напред, јер не идеш на сахрану, него идеш на весеље!« А [Даница] ми се моли: »Сачекајте ме, малкице, пошла сам а нисам рекла, нисам рекла унукама, да не носе ките цвећа, ките цвећа, огрлице, јер је тешко ко камење - него нак ми име памте!« Даница се даље моли: »Сачекајте још малкице, пошла сам, а нисам рекла, нисам рекла унуцима да не носе шубарице, не свирају у фрулице, - него нек ми име памте!« »Хајде [Дано], само напред, јер не идеш на сахрану него идеш на весеље!« Опет ми се [Дана] моли: »Сачекајте још малкице, пошла сам а нисам рекла, нисам рекла свом човеку - име моје нека памти!« [...] [...] »Куку, леле, тешко мени, куда мене ви водите, путевима непознатим којим никад нисам ишла!« »Хајде [Дано] само напред!« - ако ми је оне лажу док до раја не дођоше. Али тада Јад искочи, и пламеним бичем севну нашу [Дану] да уплаши. Али [Дана] брвном прође преко воде – преко пакла! Света Мајка руке пружа пред рајске је двери води, и о двери алком лупа, све ми свеце редом буди;

58

Šî prengijlji aprinđa, šî ferešćilji dăstupa, šî ušîca dăškunja, šî-n raj o slobodza. Toc sfîncî o sprižonja, šî-n promblare prîn raj pljeka. Ku tot njamu sa afla, ku tuoc sa puzdravja. Sînta Marija skamnu luva šî la ferjastă o ašadza. Pră skamn šađa šî mare dar ašćeta. Zărj dă suare nu măj veđa, numa zărj dă lumanărj. Prengijlji sa potolja, ušîca sa-n kiđa, šî [Danjica] în raj uđa. Dă vjek, dă vjeśije lu [Danjica] săj fije. * Ao, lălă vaj đe minje unđe să ma duk, pră drum njekunoskut, dă [Danjica] njetrekut ? Sînta Marija dă mîna đirjapta o luva “Ajde [Danjico] ku minje, kî mjerź la mare puom înflurit, la ruošu rîsarit. Kum je jel mlăđinat, dă vîr apljekat, ku kic dă fluorj kićit, dă sfînc okoljit. Kînd la puom ažunźa, tuoc sfîncî o okolja, šî ku ja sa puzdravja. Pră kîmpu-l mare śe veđa: śoparăj dă muoš batrînj, śoparăji dă babucă, śoparăj dă vojnjiśešć, śoparăj dă njevastujke, śoparăj dă bajecăj, śoparăj dă fjeće marj, śoparăj dă školarej,

Прангије ми запуцаше, прозори се отворише, врата ми се откључаше у рај [Дану] спроведоше! Сви свеци је дочекаше, па је рајем прошеташе! Сву родбину она нађе, и са свима се поздрави. Света Мајка столац узе код прозора га постави, на столицу је посади, дарове да ишчекује. Бело сунце видет' неће - само сјај од светла свеће. Прангије се ућуташе, враташца се заклопише - [Даница] у рају оста! За век векова, нек јој буде. * Јао, леле, куку мени, куда сада ја да идем, путевима непознатим, којим никад нисам ишла? Света Мајка је с десна узе: »Хајде [Дано] пођи са мном, до велике цветне воћке, на истоку црвеноме. Гле, како је воћка родна и под родом повијена сва у цвећу, расцветана, и свецима окружена!« Кад стигоше код те воћке свеци [Дану] окружише и с њоме се поздравише. А у пољу шта ми виде: у групама седи старци, у групама старе бабе, у групама млади момци, у групама невестице, у групама бећарине, у групама младе моме, у групама школски ђаци,

59

śoparăj dă kopij miś. Pră [Danjica] la puom o duśa šî dă lukru śe-j măj da: kic dă fluorj aljeźa, lu tot njamu în parca, šî lu strinj, šî lu veśinj * Śe sa uđe în al vrtak? Cîpă cîpîtuarja, a śe cîpă al gorun ku bagramu printra jel? Ka venjit noă răndujaš, noă firizaš, šî ku noă sakuraš. Šî toc a lukrat, lu [Danjica] kasă a rîđikat, mare kasă dă matasă; kasă ku noă ferešć - dă veśije să-j fije! Pră una să-j vină dor dă bukacălje, pră una dor dă njamu tot, pră una dor dă lumja albă, pră una dor dă glasu kukuluj, pră una dor dă zărj dă suare, pră una dor dă socu jej. *

у групама мала деца. [Даницу] до воћке воде, и посао јој наредише: ките цвећа да пробира, рођацима да раздели, знанима и незнанима. * Шта се чује на брежуљку? Цичи цврчак чикорија! А што цичи горун дрво, са багремом покрај себе? Дошло му је девет редараша, девет тестераша, са деветоро секираша. Сви навалише, и Даници кућу изградише; голем дом сав у свили, са девет прозора - за вечност да јој буде! Кроз један да уђе жеља за воћем кроз један жеља за родитељима кроз један жеља за белим светом кроз један жеља за песмом птица кроз један жеља за светлом сунца кроз један жеља за мужем њенин. *

Прилог 5 – Певање над одећом на помани Баба Марије Радуловић

Vino, dadă Marijo, binješuor kum poc-o vino to măj-n dată să će skimbj tu jară lăl’ kă će jimato. Vinu să će spjelj-o frumous să će-n braś-o lălă-n papuś-o lăl-n śerapj đa-j lunź-o lălă, šî-n izmjanje šî-n kumbiljizuonu lălă, da šî-n suknje šî-n bluză frumuasă

Дођи дада Маријо полако, како можеш дођи нам што пре да се преобучеш јер си се испрљала. Дођи да се окупаш, лепо да се обучеш, леле, у ципеле, у дуге чарапе; гаће да навучеш, а и комбинезон; сукњу да обучеш, и блузу прелепу,

60

lălă, dară jară lălă, mă šî-n majcă lălă, šî-n trij đempjerj šî-n kîrpă frumuasă în šalu tjeu bre jară śe laj kumparat-u pi unđe aj îmblat-o pi-n bănji đeparće kîpătînj frumuos-o lălă-j, đi kulkat-o ćebje đi ašćernut-o spavaćică jară lălă, đi kulkat-o Askultă, lălă, la noj-o śe noj măj spunjem-o aj, mă trastă aj-o ša-m împluto jară lălă, đe mînkarje da šî bjare jară šî tašnă frumuoasă ku ogljindă jară š pjapćin, mă, jară pomădurj đa tjalje saj pi unđe trjeś-o šî pješkir pi mînă tanjar, lingurîlji šî viljuškă, jară šî par ku apă răśe lavuor đe spalat-o ku săpun, brje, jară pješkir, mă, đie šćers-o. Audz, or na udzo? Vinu šî grabjašće lăl’ kă vrjamja trjaśe, Slubadzîm, brje apă la fîntîna tja-re în avljija tja-re unca fuost măj drag-o Sî će baź în suobă sî šădz la ođină păn punjem pomană pja-stal ogođim-o sî vjedz da je bun-o

леле, па онда да обучеш мајицу, па три џемпера, мараму да вежеш, и шал твој, опет, који си купила на твом путовању у бање далеке; (узми) јастук лепи, леле, за под главу, ћебе за простирку, па и спаваћицу, леле, за спавање. Слушај, леле, слушај шта ми говоримо: имаш торбу, имаш, ми смо је пунили, леле, добром храном и пићем, такође; имаш ташну лепу са огледалом, и чешаљ, такође, и помаде твоје, да имаш за пут, и пешкир за руке, тањир и кашике, и виљушке уз то, чашу с хладном водом, лавор за умивање, и сапун, такође, с пешкиром за лице. Чујеш, ил не чујеш? Дођи и пожури, јер време пролази. Дајемо, бре, воду код чесмице твоје, у дворишту твоме, где ти је лепо било. Да уђеш у собу, да седнеш, одахнеш, док даћу стављамо на сто, све по реду, да видиш да ли је добро,

61

mă śe šćiu kopiji kum să će sprimjaskă frumuos să će-šćapće lălă, pă să vjedz-o tu aj dzîs kă jej nu šćiu kum să će komănduj Lăl dadă Marijo pomană đe patrudzăślji aodz nje rugăm-o lălă, jar đi ćinje Frundzăšuar đe vije bobdapruost să-c fije vuorbi šî ku glasu rugamînće mulće.

да видиш шта знају деца, како да те опреме, лепо дочекају, леле, па да видиш - јер мислиш да не знају како ред да терају. Леле, дада Маријо, Помана четрдесетница. Чујеш, ми молимо леле, опет, тебе. Листак винске лозе богдапрост нек буду, речи и певање, молбе многобројне.

Прилог 6 – Певање Десанке Стефановић и Загорке Максимовић

Đi kînd tata mi sa duso njigura pi kap sa pus-o šî pi puomi pin građină la luj fjaće la injimă, Da šî muma nja lasat-o njiš pi ja nam măj zujtat-o šî Mirjana, puji jej-o da njiš noj no măj zujtăm-o nji duśem la kasa ij-o: kîrpa njagră iîn parjaće - injima lu kopiji jej-o friptă, măre, da šă kuaptă, lu Dragan kî je aiśa, lu Zoran kî je-n vojskă! La kopiji, drugari luj-o vin-ă, mărje, mumînjilji-re pi la jij în posjetă, da la jel nuje mumă!

Откад отац ми отиде тама ми на главу пала и на воћке у градини и ћеркама на срдашце А и мајка нас остави ни њу нисмо заборавили И, Мирјана, ћерка њена ни њу нисмо заборавили идемо код ње кући - црни флор на кућном зиду, то је срце њене деце испржено, испечено: Драганово, који је овде, Зораново, који је у војсци! Другој деци, другарима, дођу мајке у посету њему нико не долази, јер он мајке нема!

Прилог 7 – Певање у зору за баба Маријом

Lălaj, numa askultă audz, dadă Marijo glas mă măj đinuapće pi suare, pi rakuare lînga kasa tjare.

Леле, само слушај, чуј, дада Маријо, овај глас јутарњи по сунцу, по свежини поред твоје куће.

62

Nji rugăm prja mult să nu-c fije śudă noj šćim ka ša trăbe să nji măj rugăm-o am puća s ći-n torśem-o jar la kasa tjare šî la patu tjeu kînd vin, brje, kopiji ij să će aflje-n pat-o lălă, jar fi drag-o uša lje đeškidz-o nainće lje ješ-o să će puzdravješć-o đe mult nu vac vadzut šćiu kî vac fi dorito Pjera, Živodinka Dejan, Danijela mă, njepuocî tjej-o Vino dadă Marijo audz kum nji rugămo da pă-n tu no venji kjamă fămeljija: lălă, dada Milanjija kă je lînga ćinje pă, Dara đin valje lălă, nana Žarku, pă ku nana Vjeca šî mumă ku tata lălă, ćejka Tika mutušuonju Đura ao, părincî tij-o pă ku njam măj n-vjalje šî majastă šîmăj šî Zagorka, dajka Ljina, pă Žîkă ku Anka lălă, fata mjare pă nana Koljică Bisărka lu Ruža šî ja năkažită Trucă lu Vladica-re ... Tuoc, mă, să va-strînźec šă să va-ntrabac-o kum pi unđe ac fost-o

Молимо се превише немој да се љутиш ми знамо да тако треба да се опет молимо можда те и повратимо опет твојој кући и твом кревету кад, бре, дођу твоја деца да те нађу у кревету леле, било би им драго врата да им отвораш у сусрет да им идеш да се поздравиш дуго се нисте видели, знам да сте се ужелели: Пера, Живадинка Дејан, Данијела унучићи твоји ... Дођи, дада Маријо чуј нас како се молимо А пре него што пођеш зови фамилију: дада Миленију, јер је поред тебе па Дару, што је мало ниже, леле, бата Жарка, па и бата Вецу, и маму и тату: леле, тетку Тику, и течу Ђуру - твоје родитеље, и осталу родбину што је испод тебе: Загорку и Лину, па Жику са Анком, леле, ћерку моју па бата Колета, Бисерку Ружину, што је намучена, Труцу и Владицу ... Сви да се скупите па да се питате ко је где био:

63

tuoc, brje, baš pin buoljnic lălă, ac murit-o pucînj ac fuost la kasă tuot, mă, đin đeparće đi la Bor, la Njigoćin-o alc đe la Zajśarj-o lă-l, đi la Măjdan-o đi bja va duśem-o Duamnje, đi pi-n boljnjic! Pă vinu šî grabjašće audz dadă Marijo vinu šî sprimjašće lăl-đi patrudzăślji đe sîmbîta-sta-lalaltă lălă-j, să grižăšć-o măj întînj đi ćinje cualje đi skimbat-o Duamnje, će fi jimat-o ao, đi śinś stamînj! Lălă, šî sî faśem pomană frumuasă apă să slubadzîm-o întrauša tjare pă jară, la śješmă šă pomană mîndră ao đe patrudzăślji Audz dadă Marijo lălă askultă binje! Frundzăšoar đe vije bobdapruost să-c fije cîje šî la tuoc-o la tuată fămeljija lălă vorbje ku glas-o śe vam pumenjit-o în răsărit đi suare

сви сте по болницама леле, умирали мало сте код куће лежали све смо вас издалека: из Бора, Неготина, друге из Зајечара, или Мајданпека - једва доносили, Боже, из болница! Па дођи, похитај чуј дада Маријо дођи и спреми се леле, за четрдесетницу следеће суботе леле, побрини се најпре за себе: (добићеш) одећу за пресвлаку јер си се испрљала за ових пет недеља! Леле, спремићемо поману прелепу: воду ћемо дати у дворишту твоме код твоје чесмице, и поману лепу за четрдест дана. Чуј, дада Маријо, леле, добро слушај! Листак винске лозе - богдапрост нек буде теби, осталима, фамилији целој речи и певање којим вас помињемо у свитање сунца!

Прилог 8 – Певање над одећом на помани баба Марије

Vino, dadă Marijo, binješuor kum poc-o vino to măj-n dată să će skimbj tu jară

Дођи дада Маријо полако, како можеш дођи нам што пре да се преобучеш

64

lăl’ kă će jimato. Vinu să će spjelj-o frumous să će-n braś-o lălă-n papuś-o lăl-n śerapj đa-j lunź-o lălă, šî-n izmjanje šî-n kumbiljizuonu lălă, da šî-n suknje šî-n bluză frumuasă lălă, dară jară lălă, mă šî-n majcă lălă, šî-n trij đempjerj šî-n kîrpă frumuasă în šalu tjeu bre jară śe laj kumparat-u pi unđe aj îmblat-o pi-n bănji đeparće kîpătînj frumuos-o lălă-j, đi kulkat-o ćebje đi ašćernut-o spavaćică jară lălă, đi kulkat-o Askultă, lălă, la noj-o śe noj măj spunjem-o aj, mă trastă aj-o ša-m împluto jară lălă, đe mînkarje da šî bjare jară šî tašnă frumuoasă ku ogljindă jară š pjapćin, mă, jară pomădurj đa tjalje saj pi unđe trjeś-o šî pješkir pi mînă tanjar, lingurîlji šî viljuškă, jară šî par ku apă răśe lavuor đe spalat-o ku săpun, brje, jară pješkir, mă, đie šćers-o. Audz, or na udzo? Vinu šî grabjašće lăl’ kă vrjamja trjaśe,

јер си се исприљала. Дођи да се окупаш, лепо да се обучеш, леле, у ципеле, у дуге чарапе; гаће да навучеш, а и комбинезон; сукњу да обучеш, и блузу прелепу, леле, па онда да обучеш мајицу, па три џемпера, мараму да вежеш, и шал твој, опет, који си купила на твом путовању у бање далеке; (узми) јастук лепи, леле, за под главу, ћебе за простирку, па и спаваћицу, леле, за спавање. Слушај, леле, слушај шта ми говоримо: имаш торбу, имаш, ми смо је пунили, леле, добром храном и пићем, такође; имаш ташну лепу са огледалом, и чешаљ, такође, и помаде твоје, да имаш за пут, и пешкир за руке, тањир и кашике, и виљушке уз то, чашу с хладном водом, лавор за умивање, и сапун, такође, с пешкиром за лице. Чујеш, ил не чујеш? Дођи и пожури, јер време пролази.

65

Slubadzîm, brje apă la fîntîna tja-re în avljija tja-re unca fuost măj drag-o Sî će baź în suobă sî šădz la ođină păn punjem pomană pja-stal ogođim-o sî vjedz da je bun-o mă śe šćiu kopiji kum să će sprimjaskă frumuos să će-šćapće lălă, pă să vjedz-o tu aj dzîs kă jej nu šćiu kum să će komănduj Lăl dadă Marijo pomană đe patrudzăślji aodz nje rugăm-o lălă, jar đi ćinje Frundzăšuar đe vije bobdapruost să-c fije vuorbi šî ku glasu rugamînće mulće.

Дајемо, бре, воду код чесмице твоје, у дворишту твоме, где ти је лепо било. Да уђеш у собу, да седнеш, одахнеш, док даћу стављамо на сто, све по реду, да видиш да ли је добро, да видиш шта знају деца, како да те опреме, лепо дочекају, леле, па да видиш - јер мислиш да не знају како ред да терају. Леле, дада Маријо, Помана четрдесетница. Чујеш, ми молимо леле, опет, тебе. Листак винске лозе богдапрост нек буду, речи и певање, молбе многобројне.

Прилог 9 – Мартурија која се изговара на почетку израде рајске свеће

Suare frăcîjuare, să fij mărturije pi kum faśem lumanarja lu [Janku]. Suarlji ku Luna să fije mărturije. 365 đi dzîlje pi an đi dzîlje - šî miś šî marj, šî praznjiśe šî miś šî marj đi tuaće ma rog pi [Janku] săl skoćec đin njegurjec! Sî faśjem lumanarja să ajbje veđiarje! Pi unđe gođe va merźa - să ajbje veđiarje! Sî va duśe sî să spjalje ku apă pi pjalje - sî ajbje veđiarje! sî să šćiargă ku peškirju - sî ajbje veđiarje,

Сунашце, брате буди сведок док правимо [Јанкову] свећу. Сунце и Месец нека сведоче. 365 дана у години – мали и велики, и празници, мали и велики - свима се молим да [Јанка] извучете из мрака! Да правимо свећу да има светло! Куд год буде ишао - да има светло! Буде ли ишао водом да се купа - да има светло, буде ли се пешкиром брисао - да има светло,

66

sî va înkalca în śarapj - sî ajbje veđiarje, sî va înbraka în izmjanje - sî ajbje veđiarje, sî va înbraka în majică - sî ajbje veđiarje, sî va înbraka în pîntaluonj - sî ajbje veđiarje, săj ljiaźe săj đizljiaźe - sî ajbje veđiarje săj înkjepture, săj điškjepture - sî ajbje veđiarje, Kînd să înbrakă în kimjašă - să ajbje veđiarje, să înkjepture, să înđiškjepture - să ajbje veđiarje, să înbrakă ăn điemper - sî ajbje veđiarje să înkjepture, să înđiškjepture - sî ajbje veđiarje, sa înbrakă, sa đizbrakă - sî ajbje veđiarje, sa înbrakă în burkă - sî ajbje veđiarje, sa înbrakă, sa đizbrakă - sî ajbje veđiarje. Sa duśe sî sa spjalje pi uokj - să ajbje veđiarje, sî sa šćiargă ku pješkiru - să ajbje veđiarje, să sa pjapićenje ku pjapćinu - să ajbje veđiarje, sî sa radă - sî ajbje veđiarje, să ujće în ogljindă - sî ajbje veđiarje. Sa duśe pja fară pintru jel - sî ajbă veđiare. Đa rîndu să ajbje veđiarje unđe gođe luj va trăbuji ... Sî va duśe a luj va slubadzî apă, sî sa dukă ku lumanarja în mînă la apă Ij va da luj pomană,

буде ли чарапе обувао - да има светло, буде ли гаће облачио - да има светло, буде ли мајицу навлачио - да има светло, буде ли панталоне облачио - да има светло, буде ли их везивао, развезивао - да има светло, буде ли их скопчавао, раскопчавао - да има светло. Кад кошуљу навлачи - да има светло, кад је скопчава и раскопчава - да има светло, кад облачи џемпер - да има светло, кад га скопчава и раскопчава - да има светло, кад се облачи и свлачи - да има светло, кад капут облачи - да има светло, кад га облачи, кад га свлачи - да има светло. Кад одлази лице да мије - да има светло, да се пешкиром брише - да има светло, да се чешљем очешља - да има светло, да се брије - да има светло, да се огледа у огледалу - да има светло. Кад оде у поље нужду да врши - да има светло. Свуда да има светла где год му буде требало! Буду ли његови изливали воду нек са свећом у руци оде на воду, буду лу му његови давали поману

67

sî să dukă la pomană ku lumanarja-n mînă Sî ajbje veđiarje să mjargă, să proîmblje sî ajbje veđiarje să jasă în kîmpu rajuluj, sî ajbje veđiarje la stražărju rajuluj. Sî ajbă viđiajre đa rîndu, unđe gođe trijaśe unđe gođe mjarźe! Sî fije viđerat ku lumanarja în mînă! Doasprîaśe lunj – doasprîaśe lumanărj, în tuata luna arje kîćo lumanarje, tuaće sî lji cînă în kită frumuos. Sî lje ajbje pi tuaće - sî ij viđearjdză, pi unđe gođe va trjeśa - sî ij viđerjardză, unđe gođe ij va trăbuji - să ajbje veđiarje! 365 đi dzîlje pi an đi dzîlje, Svići Jovanu la apukatu anuluj, Svići Njikola la fîršîtu anuluj, đi tuaće ma ruog pi [Janku] săl skoćiec la veđiarje, đin njegura sî jesă, lumanarja în mînă sîj dac, raju sî proîmblje în tuaće părcîlji, să fije viđerat pi unđe gođe mjarźe, sî ja lumanarja sî mjargă ku ja. Ku veđierilji sî sa proîmblje în raj, să ajbje veđierje đi veśije! Śe jo am grešît - Dumnjedzîu an pljinjit! Bogdaprost.

нек на помен оде са свећом у руци. Да има светло да иде, да шета, да има светло да стигне у рајско поље, да има светло код рајског стражара. Да има светло свуда куд год пролази, куд год иде! Нека му светли свећа у руци! Дванаест месеци - дванаест свећица, за сваки месец има по свећу, све нек их чува у букету цвећа. Нек их све прими - нека му светле, куд год буде ишао - нека му светле, где год му је потребно - нек има светло! 365 дана у години дана, Свети Јован на почетку године, Свети Никола на крају године, свима се молим да [Јанка] извучете на видело, из мрака да изађе, свећу у руку да му дате, кроз рај нек прошета на све тране, нек сија свуда куд буде ишао, и нек носи свуда свећу са собом. Уз њено светло нек рај обиђе, нек име светло за вечна времена! Што сам ја испустила Бог је допунио! Богдапрост.

Прилог 10 – Рајска прича

Ajd, Dumnjedzîulje ku Majka Prjaśistă ku 47 đi praznjiśe śe-s pi anu đi dzîlje ku dzîlji miś, ku dzîlji marj

Хајде, Боже и Мајко Пречиста, са 47 слава у години дана, са данима малим, данима великим,

68

ku toaće sîrbatuorlji, toaće lukratorlji, ku tuoc înźiriji, ku tuoc luśefiriji Jo ma pusăj în kuaće šîn źenunkj jarbă vjerđe an kalkat. La Dumnjedzîu am aljergat, la Ursatorlji [lu Janku] śe la ursat, la Dumnjedzîu śe la dat, la înźiri śe la pazît. Majka Prjaśtă săl prostaskă, săl skuată la veđere đe lumanare: să ajbă lumanarja rajluj šî să ajbă povasta rajluj; săl skuată la cualje, la pomană śe noj ij dăm. Ajd, Dumnjedzîulje ku Majka Prjaśistă, ku 47 đi praznjiśe śes pi anu đi dzîlje, ku tuoc sfîncî, ku tuoc înźiri, ku trijsuće šajdzăś šî šapće đi dzîlje šes pje anu đi dzîlje, ku šapće dzîlje în sîptamînă: sînta Sîmbîtă, sînta Duminjikă, sînta Lunj, sînta Marc, sînta Mjerkurj, sînta Žoj, sînta Vinjirj, jar sînta Majkă Sîmbîtă; šî alji đi noapća, šî alji đi dzîoa, šî stražărju ku đirjeptaća, šî stražărju ku strîmbataća, šî stražărju ku pakaća - ma ruog în kuaće śîn źenunkj sî sa pună toc în ažutorj, ku kită đi floriśelje săl spjelje, ku pješkirol alb sîl šćjargă săl skoată la veđere đi lumanare šîl skuată în raj; săl skoată đi la pakaće,

са свим празницима, са свим радним данима, са свим анђелима, са свим звездама. Ја клечим на лактовима и коленима на зеленој трави. Богу сам отрчала, Суђеницама које су [Јанку] судиле, Богу који га је створио, анђелима који су га чували. Мајка Пречиста нек га очисти, нек га изведе на видело свеће: да има рајску свећу и да има рајску причу; да га изведе на одећу, на поману коју му дајемо. Хајде, Боже и Мајко Пречиста, са 47 слава у години дана, са свим свецима, са свим анђелима, са 367 дана у години дана, са седам дана у недељи: светом Суботом, светом Недељом, светим Понедељком, светим Уторком, светом Средом, светим Четвртком, светим Петком, и опет са светом Мајком Суботом; са ноћима, са данима, са чуваром правде, са чуваром кривде, са чуваром греха - молим клечећи да сви прискоче у помоћ, китом цвећа да га оперу, белим убрусом да га обришу, на видело свеће да га извуку, у рај да га ставе; од грешних да га извуку,

69

săl trjakă la đirjeptaće. Śe jo-j fi grješît, ku banj am plaćit. Luvaj trij albinjoare, šî trjekuj pin tuaće ljiveđoare, pin tuaće pojenjilji, pin tuaće muncîlji, pin tuaće boruźilji, pin tuaće izvuarilji, pin tuaće luokurlji, pin tuaće grînjilji, pin tuoc prunji, ši pin tuaće tuorurj, adunaj tuata đirjeptaća adunaj tuata strîmbataća. Va vja pakaće đen omarît, đin mîncît, đin vrinjiśije, đin njitrîbuincîje, đin kurvije; đi la tată, đi la mumă, đi la suoră, đi la fraće, đi la komšîj, đi la parinc, đi pistă dzăśe brînje, đi pistă dzăśe otară. Adunaj šî pljekaj la lji noa izvoarjalje, unđe-j Majka Prjaśistă ku jalje. Ma rugaj la Dumnjedzău la apostolji luj, la înźiri luj: tuoc sî sa dunje la Majka Prjeśistă la izvorol mare śe pakat nare, šî pi [Janku] săl spjalje ku kic đi floriśjalje ku busujok în jalje, šî săl prostaskă đi pakaće đin omorît đi uom! Da la lji uopt izvoarjalje săl prostaskă đi lalalće rîalje Kînd ažunsăj, đi mînă Majka Prjeśistă ăl luvă šăl luvă đin vîru kapuluj,

код праведних да га преместе. Јесам ли [у обреду] погрешила, новцем сам платила. Узех три пчелице, прођох кроз све ливадице, кроз све пољане, кроз све планине, кроз све увале, кроз све изворе, кроз све њиве, кроз сва житна поља, кроз све шљиваре, кроз све торове, и сакупих сву правду, и сакупих сву кривду. Можда је грешан због убојства, због лажи, због вредноће, због лењости, због прељубе; можда је грешан од оца, од мајке, од сестре, од брата, од комшија, од предака, уназад десет колена, преко десет међа. Сакупих све и пођох код девет извора, где Мајка Пречиста борави. Замолих Господа Бога и његове апостоле, и анђеле његове: да се скупе код Мајке Пречисте, код великог извора који греха нема, и [Јанка] да оперу китицама цвећа с босиљком у њима, да га очисте од греха ако је убио човека! А оних осам извора нек га очисте од осталог зла. Када стигох, Пречиста Мајка га узе за руку и од врха главе

70

păn la ungja piśuoruluj: ku lumanarja ăl viđeră, ku kita đi busujok ăl spală đi pakaće toaće lji šćarsă đi pi jel lji luvă! La lji uopt izvorjelje đizljegă uopt nodorjelje, lji đizljegă, lji điznodă, kî pakaće vo vja đi la tată, đi la mumă, đi la soră, đi la fraće, đi la sokri, đi la soakră - đin becîje, đin kurvije! Đi pistă dzăśe otară, đi pistă dzăśe brînje pi jel sa fi grîmađit! O fi jel sî ispašaskă pakaće lu toja śe nu lјa fakut - Dumnjedzîu săl prostaskă šî săl skuată la lumanare, šî la apă, šî la coalje, šî la aja la śe jo mam rugat śî śe jo đi pomană am dat. Akuma luvaj trij albinjoare šî ma dusăj la munćilji al mare ku noa izvoare, śe pakat nare, izvoru a izvorit unđe Suarlji a rîsarit! Suarlji a rîsarit - đi pi [Janku] pakaćilji a opravit! Luna a luminat, pakaćilji a pikat. Strugurjel đi vije - bogdaprost sîc fije! Vinu đin strugurjel śi ješî šî lăkrîmilji śe lăkramaj: tot adunaj šî ku vinu mistakaj! Šî adunaj lăkrîmilji đi la Majka Prjeśistă, đi la Dumnjedzîu, đi la înźirj,

до ноктију на нози: свећом га осветли, струком босиљка га уми, све му грехове очисти, са њега их скину! Код оних осам извора развеза осам чворова, развеза их, распетља их, јер је можда грешан према оцу, према мајци, према сестри, према брату, према тасту, према ташти - због пијанства, због прељубе! Иза десет граница, преко десет колена можда се на њега товарило! Ако му је суђено да испашта грехове туђе, које није чинио - Бог нек га разреши и нек га изведе на свећу, на воду, на одећу, на све оно за шта сам молила и што сам му на даћи спремила. Сад поведох три пчелице и одох у гору голему са девет извора, где греха нема, што извиру где се Сунце рађа! Сунце је синуло - са [Јанка] грехове скинуло! Месец је засјао - и грех је спао! Грозд винове лозе - богдапрост да ти је! Вино из грозда што кану и сузе које пустих: све покупих и с вином помешах! И покупих сузе од Пречисте Мајке, од Господа Бога, од анђела,

71

đi la patrudzăś šî šapće đi praznjiśe, đi la šapće dzîlje în stamînă đi la trijsuće šajdzăś šî šapće đi dzîlje śes pi anu đe dzîlje, đi la toaće praznjiśilji, đi la toc apostolji! Lăkrîmilji śa lîkramat pi tuaće ljam adunat, ko amjalje ljam mistakat šîn vin ljam turnam, šî ljam dus la lji doa albinjoare pi [Janku] săl spjalje! Albinjoarlji doa ăl luvară ko ărîpjoarlji ăl pîlpairă ku piśuarlji ăl zgîcajiră pakaćilji đi pi jel ăl opraviră; în cualjilji batrînje lje învăluji în jad lji opravi, în vinatărju śjerluj, în fundu măriluj! Da albina a đi trij ăl luvă šăl spală, đi la kap păn la piśuare. Đi supt vîru kapuluj đi la rîdaśina păruluj - ku ărpilji ăl pîlpaji, ku piśuarlji ăl rîkaji, ku aku ăl bruśi, în đirjeptaće ăl învăluji. Ajd akuma ćam spalat, la đirjeptaće ćam dat! Majka Prješistă să ći ja đi mînă, să mjerź [Jankulje] la coalje, să primješć coaljilji. Đi la minje cualjilji sî lji primješć, da Majka Prjeśtă să će înskimbje. Să primješć măj întîj ćaršau, să primješć papuś ku ašćernucălje, šî ku pjertlje la jalje šî ljegaće, šî đizljegaće, šî śarapj în jej. Šî sî primješć izmjenje skurće, izmjenje lunź, pîntaluonj,

од четрдесет и седам слава, од седам дана у недељи, од триста шездесет и седам дана у години дана, од свих празника, од свих апостола! Сузе које су пустили све сам покупила, са мојим сузама помешала и у вино сипала, и дадох двема пчелама да ми [Јанка] оперу! Две га пчеле узеше, крилима га клепнуше, ногама га дрмнуше, грех са њега стресоше, у старо рубље увише, у јад отправише, у плаветнило неба, у дубину мора! А трећа пчелица прихвати га и окупа од главе до пете. Од врха главе, од корена косе - крилима га је пљескала, ножицама чепркала, са жаоком боцкала, у правду га увила! Сад сам те окупала, правди сам те предала! Пречиста Мајка да те за руку узме да дођеш [Јанко] до одеће, да примиш одећу. Од мене одећу да примиш, а Пречиста Мајка нека те пресвуче. Прво да примиш чаршав, да примиш ципеле са улошком, и са пертлама на њима - и везане, и развезане - и са чарапама уз њих. Да примиш гаће кратке, гаће дугачке, панталоне,

72

kurauă la pîntaluonj, šî înkiptoraće, šî điškiptoraće, majcă, kamašă, đjemper, burkă, šî înkiptoraće, šî điškiptoraće, kješkjet în kap, banj în pîzanarj, ogljindă, kjes, mašînă, tutun, toaće śe jo cî ljam trîmjes. Majka Praśistă să će înskimbje, sî će înbraśe, la đirjeptaće să će dukă kî ćam šćers đi la strîmbataće, šî ćam mutat la đirjeptaće. Akuma să ći ja să će dukă la stražărju rajuluj, la vratarju rajuluj, uša sîc đeškidă, sî ći ja đi la înśeputu rajuluj, sî ći poarće păn la fîršîtu rajuluj, sî ći poarće pintra ij đirjepc, sî mjerź sî će proîmblji. Đi fala sîc fije śe gođe cam trîmjes! Kum nu puaće njima fîra śjară njiś la muarće, njiś la vijacă - aša să nu puată njima sî măj pună pakaće pi ćinje! Kum cînje albina đirjeptaća, kum nu okoljiašće, nu rîtaśiašće - aša pi [Janku] săl cînă đirjeptaća! Sî jasă la viđjare đi lumanare, povasta rajuluj în raj săl skuata. Bogdaprost!

каиш на панталонама, - и закопчане, и откопчане - мајицу, кошуљу, џемпер, капут, - и закопчане, и откопчане - качкет на главу, новац у џеп, огледало, кесу, шибицу, дуван - све што сам ти послала. Мајка Пречиста нек те пресвуче, нек те обуче, на десну страну нек те поведе, јер сам те искупила од грешника, и преместила код праведника. Сад нека те поведе, нек те одведе код рајског стражара, код рајског вратара, врата нек ти отворе, и нека те поведу од почетка раја, и нека те воде до његовог краја, и нека те воде кроз свет праведних, да шеташ, да прошеташ. Да се дичиш нека ти буде све што сам ти послала! Како не може нико без воска ни у смрти, ни животу - тако да више не може нико на тебе грехове да баци! Како пчела држи правац, не околише и не лута - тако нек [Јанка] држи правда! Да изађе на видело свеће, а рајска прича у рај да га изведе! Богдапрост!

Прилог 11 – Песма коју је изнајмљени хармоникаш певао на гробу

Pjo patră lînga fîntînă, sa plînźe o mujkă batrîna (2 x) okišuori-š lîkramjašće, kopilašu jej dorjašće (2x) Jastă šapće anji šî o lună

На камену крај извора плаче мајка остарела очи своје сузом кваси за дететом својим чезне Протекло је седам лета

73

nuje njima să măj vină să vorbjaskă o vorbă bună Pasărja sa duśe, zboară, šî la puj sa-ntoarśe jară, (2x) Kopilašî mi sa dusî parke-n poală nu ja-m pusî (2x) Sa zujtat đe ljiganat šî đi cîca śe jam dat pănă marj jam răđikat Sa zojtat šă đe fîntînă đe minje kă sănt batrînă šî kînd je jam dus đi mîna. Pasărika albă-n pjanje vin-la minje nu ći ćjame (2x) In faca oboruluj vinu fă un kujb ku puj (2x) s-am ku kare să vorbjesk păna prîndzu mje-l prîndzăsk pănă traju ăl do trajesk

нема никог да ми дође топлу реч да проговори Птица оде и одлети ал се птићу опет врати Моје дете је отишло ко да у крилу није било и њихање заборави и мајчино што је сисо док ми није одрастао. А и извор заборави ко и мене остарелу ко и моју руку стару. Ој птичице белог перја дођи мени, не бој ме се. У окриљу ове куће свиј гнездашце са птићима да имам с ким да разговарам док свој обед обедујем док свој живот одвекујем

Прилог 12 – Жељкова песма (Kînćiku lu Željko)

Să vjedz lumje greotaće, Mustapiću lakrim varsă dupa Željko bîjacălu kî prja ćinăr muri jelî. Kînd sa-r kumpara ku banji noăsprîaśe frumuoš anji! Atît Željko a trait – aśia muarća la optrit! Dragiša marjec jera duoj kopij kînd kîpata, ku Rumjenka, atja mumă – ća fakut, ća dus dă mînă! Întro sîmbîtă-nsarat, dă la kasa tja-j pljekat la Pajkanji, a tjej furtac – faśa ispraćaj în soldac! Darku, Darku, kum măj putuš, ku Saša rămaš fakuš, kă pră Željku ăl trîmjec, dă pra lumje ăl ćistăšć! Uđi Zlatku a tău fraće,

Гледај, свете, тугу тешку, Мустапић ми сузе лије за Жељком, младим момком, јер је премлад он убијен! Кад би новцем да се купе деветнаест лепих лета! Толико је поживео, смрт га је ту зауставила. Драгиша је срећан био, кад два сина је добио са Руменком, твојом мајком, што те роди и подиже! Једне суботе, увече, пош'о си од своје куће код Пајкања, пријатеља, на испраћај у војску. Дарко, Дарко – како си мог'о са Сашом да се опкладиш, да ћеш Жељка «испратити», са овог света почистити? Оста Златко, братац твој,

74

să ći plîngă šî dorjaskă. Kă dă miś voj ac krjeskut numa muarća va raznjit. Kînd k-o Željku a venjit mik šî mare a ješît, Toc pră Žejlko vreu să-l vadă pănă-n pomînt ăl bagă. Stă Rumjenka šî ginđašće śe avut, da śe-j uđašće! Ku Dragiša să-l dorjaskă kît sînt vij să-l pumenjaskă!

да те жали и опоји! Заједно сте ви одрасли али смрт вас сад растави. Кад је Жељков погреб био, цео свет се сакупио сви су хтели да гледају како га укопавају. Стоји мати и премишља шта имаде – шта остаде! Са Драгишом ће жалити, - вечно ће га помињати!

75