0 504 73

RAZGOVORI07.10.2015.

Razgovor vodila / interviewed byAleksandra Kovačević

O OBRAZOVANJU ISAMOOBRAZOVANJU /MIŠKO ŠUVAKOVIĆ

>>> Please scroll down for the English

version

Nedavno sam pročitala transkriptvašeg predavanja/dijaloga Metod,format, strategija, taktika, praksa,procedura, protokol, platforma i ostalaispitna pitanja za profesora, koje seodržalo u Magacinu u KraljevićaMarka 2010. godine. Možete li mi započetak reći nešto više o ovomsamom događaju i njegovom, čini mise, hibridnom formatu? Poslednjih dvadesetak godina samdržao ili izvodio predavanja na različitimmestima, za sasvim različite ljude, narazličitim jezicima i iz različitih razloga.Za mene je predavački rad – predavanjekao izvedba, važan posao ili, tačnije,aktivnost. Nije samo reč opredaji/prodaji znanja, već okonstruisanju interaktivnog odnosa kojivodi ka izvesnom ili, češće, neizvesnomznanju o umetnosti, kulturi, društvu iliindividualnoj i kolektivnoj subjektivizaciji. Razgovor koji spominjete, Metod,

MENU

73 people like this.Like Share

format, strategija, taktika, praksa,procedura, protokol, platforma i ostalaispitna pitanja za profesora, izveden jeza grupu Termini/pojmovi koja jedelovala u kontekstu širih projekata Anti­Jargon­a i TkH­a. Reč je bila opraksama samoobrazovanja.Neposredni provod je bio ”upotreba”moje TV serije Videopojmovnik kaopolazišta za učenje i kritičke analizesaradnika na projektu. Reč je o kriticižargona u svetu umetnosti – kao onogskupa termina ili diskursa koji se koristekontekstualno bez posebnog kritičkog ilianalitičkog pristupa tj. razumevanja. Na izvestan način bio sam hibridniinstrument u radu ove grupe i njihovognapora da izađu iz netransparentnostibeogradskih umetničkih i teorijskihžargona i izraza. Zašto kažem hibridniinstrument? Zato što je videopojmovnikbio audiovizuelni metajezik, a mojrazgovor sa članovima projektnog timaje bio dijaloški metakritički jezik oaudiovizuelnom metajeziku koji seodnosi na termine/pojmove umetnosti iteorije 20. veka. Kao što naslućujete –komplikovana situacija!

Minsk, Belorusija, 2012.

Imala sam tu sreću da jednu godinuprovedem na studentskoj razmeni uAustriji, gde sam se susrela samnogim eksperimentalnim nastavnimformama i stekla sam utisak da jeakcenat definitivno iz prostorapodučavanja pomeren na prostordiskusije. Koliko je diskusija važne zajednog profesora a koliko zastudenta, tj. mladog autora i postoji liuopšte u tom smislu razlika izmeđuove dve pozicije? Jedna velika tradicija modernističkih

umetničkih škola je bila sve do krajašezdesetih godina – nemost. Umetnostse pravi, a o umetnosti se ne razgovara.Likovna umetnost se uči gledanjem, amuzika slušanjem. Postoji i ta starafrancuska poslovica: Kada ulaziš uslikarstvo, iseci jezik. Takav pristup jebio odbačen, na primer, ueksperimentalnim umetničkim školama,kao što je bio Bauhaus (1919­1933) iliBlack Mountain College (1933­1957).Tamo je uveden metod istraživanja iprakse rešavanja oblikovnih problema. Pripadnici grupe Art & Language (TerryAtkinson, Michael Baldwin) su kasnihšezdesetih godina na umetničkimškolama počeli da se bave razgovoromizmeđu nastavnika i studenata. U tomsmislu je Terry Atkinson pisao: “Mi nepokušavamo da pretpostavimoindividualnu subjektivnost. Mipokušavamo da pretpostavimopojedinačni odnos među subjektima, ato je razgovor. U tome se ne slažem samnogim profesorima umetnosti i saumetničkim školama kroz koje smoprošli.” Postoji tendencija (ili kako godhoćete da je nazovete) da se umetnosttiče ličnog izražavanja, nemarnog uupotrebi termina. Znači da postoji taneka vrsta opuštnosti i nemarnostiprema samom cilju govora, a taj samgovor čini poziciju iščašenog,nesmeštenog, da se od vas u stvari neočekuje stejtment. “U razgovoru sa studentima mipokušavamo da pretpostavimointersubjektivne odnose na višem nivouod uobičajenog, mi ne pretpostavljamointersubjektivne odnose u slikarstvu iskulpturi (u stvaranju objekata).” Štaznači intersubjektivni? To je odnos višeod jednog subjekta. Na primer, kadaprofesor dođe u klasu od pet studenata,on počinje da komunicira ne sa samojednim, već sa svima, i oni počinju dakomuniciraju međusobno. Ta razmenakoja čini zapravo atmosferu, odnos uklasi, je intersubjektivna. Modernističke akademije su uvekinsistirale na pojedincu. Studenti suprisutni i stvaraju svoje delo, ali nisu uodnosu sa drugima. Onda dođe neko sastrane (kao što je pripadnik Art &Language) i vidi da sve to što se radilo u

jednoj klasi liči, što znači da postoji nekaintersubjektivna platforma gde su svi tiljudi i u tom smislu Art & Language jeinsistirao da na umetničkoj školi morada počne da se razgovara na teorijskinačin, tj. da se uspostaviintersubjektivna razmena. Danas je na emancipovanimumetničklim školama “normalna” praksada se ne radi samo na poetikamastvaranja, već i na teoriji istraživanjaunutar umetničke prakse. Time sezamisao dijaloga postavlja u centarpažnje. Pri tome dijalog nije “žargonski”– privatno ćaskanje – već pokušajteoretizacije pristupa unutar umetničkograda. Ništa se ne podrazumeva i nijesamo po sebi razumljivo.

Predavanje, SKIC SEMINAR, 1978. Foto: PajaStabković

U ovom transkriptu se takođepominju pitanja kritike i samokritike.Na koje načine su povezani ovipojmovi sa dijalogom i koliko je tosve bitno za pojedince i institucije? Kritički način mišljenja znači prepoznatiobjekt interesovanja, analiziratikoncepte i fenomene bavljenja, tekomparativnom pozicijom naznačitisvoje pozicije i pozicije prema kojimareferiramo. Vidite, u 18. veku naumetničkim akademijima osnovnikriterijum je bilo “tehnički lepo”, u 19.veku je bilo reči o “autentičnom iliiskrenom lepom”, početkom 20. veka sekriterijum vrednosti gradio okoinovativnog (novog, modernog,savremenog). Tu su se zatim umnožilikriterijumi ka utopijskom, projektivnom,utilitarnom, konceptualnom, pa i anti­vrednosnom u dadi i neodadi. Danas jejedna od vrednosti koja se stičeumetničkim radom na školi – kritičko

razumevanje i kritičko delanje. Što se tiče autokritičkog, to je jednastara kategorija praktične poetike.Grubo rečeno: umetnik koji želi danapreduje mora biti spreman dapodvrgne sopstveni rad analizi i timekritičkom razumevanju. Deo koji mi je bio posebno zanimljivje kada pričate o pojmu platforme:Dolazi profesor koji vam priča iz svogvelikog iskustva istinu života, priča otome šta je pravi život, šta je pravaumetnost, kako se umetnost stvara,oseća, prikazuje, a postavlja vam svapravila koja morate na najrigidniji načinpoštovati, a da vam ne iskaže ni jednopravilo. To je ono što se može nazvatiatmosferom ili diskursom u Foucault­ovom smislu.Šta je platforma i na koji način jepovezana sa ideologijom i politikom? Platforma je termin sličan terminuparadigma (po Thomasu Kuhnu).Platforma označava skup uverenja,znanja, modaliteta umetničkog iteorijskog rada, načina postavljanja irešavanja problema koju postavlja jedanpojedinac ili grupa (klasa, tim). Većinaumetnika ima platformu, ali je nekonceptualizuje i ne reflektuje.Savremeno obrazovanje se zasnivanana osposobljavanju studenta­umetnikada reflektuje, spozna ili kritički razvijasvoju platformu. Politika je način na koji se obrazujejedan društveni odnos. Možemorazlikovati makro i mirkopolitike. Naprimer, uspostavljanje odnosa u jednojumetničkoj klasi na umetničkomfakultetu je mikropolitička praksa. U tomsmislu, svaka praksa je u izvesnimaspektima politička, tj. u smisluuspostavljanja odnosa sa drugimplatformama ili građenja metaplatforme. Ideologija je složen pojam. Upojednostavljenom altiserovskomsmilsu, ideologija je način na koji jedanindividuum sebe predstavlja sebi idrugima u postajanju subjektom.Platforma može biti ideološki dispozitiv.

Na koji način negiranje i\ilinetransparenost platfome utiču naproces umetničkog obrazovanja?Koliko bitno da institucija koja sebavi umetničkim obrazovanjem imajasno definisanu platformu? Postoji i mogućnost da takva institucijanema platformu (npr. DizeldorfskaAkademija imala je platformu da hoćeda ima “skupe” profesore; u jednommomentu imala je za profesore jakouspešne i poznate umetnike koji ni nakoji drugi način nisu delili umetničkuplatformu npr. Beuysa, Becherove,Rinkea…). U krajnjem slučaju ni vašaakademija (FLU) nema takvu vrstuplatforme. Ona je negde globalnomodernističko/postmodernistička, u tose može smestiti bilo šta i bilo štaizuzeti. Ja smatram da škola mora da imaplatformu ili da ima više platformi i daplatforma/­e treba da budukonceptualizovane jer u današnje vreme(kad kažem današnje, mislim uposlednjih 150 godina) institucija kojanema reflektovanu platformu isopstvenu poziciju kao takvu stvaraprobleme. Drugim rečima, danas jeprofesor, ili umetnik, ili student, koji želida napreduje u onome što radi, mora davidi koja je njegova pozicija i ka komcilju ide. To je preuzimanjeodgovornosti, ali sa druge strane iulaženje u ono što se zove transparentnidiskurs ili diskurs u kome vi znate šta jeporuka. Jedan od velikih modernističkih mitovaje da vi dobijete neku vrstu zaumnostikroz pedagogiju, a to znači traggenijalnosti, koji ne može da se iskaže ipokaže, vi ga jednostavno stičete krozvaše zrenje (jer umetnik se ne školuje,umetnik zri dok ne postane neko ko jesposoban da jednog dana realizujesvoja remek­dela). Ali remek­dela nepostoje, postoje dela koja jedanodređeni sistem kulture, sistemumetnosti, ako hoćemo i ekonomskisistem, postavi i uvede u igru bitnihdela. To ne znači da su to loša dela, alije pitanje kriterijuma dobrog i lošeg jedanas jako složeno, kao što je to bilo ipre 500 godina. Drugim rečima,neophodno je imati jednu vrtsu

permanantne refleksije načina radaškole, njenih teorijskih, estetskih,tehničkih i, ako hoćete, tržišnih ciljeva tj.imati svest za koju se ciljnu grupupripremaju umetnici. Ako osnujemoškolu koja je npr. zasnovana isključivona tradiciji konceptualne umetnosti, mitime, naravno, ne pravimo školu gde sustudenti usmereni na tržišteumetninama, onu su usmereni na jednuvrstu onoga što se zove kulturalni rad(culture worker). To su potpuno ciljnorazličite tačke o kojima se govori i toškola mora da ima negde u svojojsvesti. U protivnom, vi dobijete ljude kojikad završe školu ne znaju kuda će. Tone znači da svi umetnici treba da buduteoretičari, ali znači da moraju da imajuizvesne aparate i instrumente kojimamogu da naprave nekakvu teorijskurefleksiju ili teorijski gest.

Ankara, Turska, 2007. Foto: Dubravka Đurić

Možete li prokomentarisati platformuili platforme koje postoje uinstitucionalizovanom umetničkomobrazovanju u Srbiji? U Srbiji postoji konačan broj obrazovnihplatformi na umetničkim školama i onesu uglavnom kanonski povezane samodernističkim idealima otvorenogzanata i individualne kreativnosti.Umetničke škole čeka dugi i spori putemancipacije. Dalje se ne bih upuštao uovu temu jer bi ona bila za povećuknjigu. Kako bi ste prokomentarisalikakonsku povezanost umetničkihvisokoškolskih institucija u Srbiji imodernističkog ideala individualne

kreativnosti? Vi imate jednu zanimljivu činjenicu.Posle Drugog svetskog rata, kada suuspostvaljane akademije koje su sadafakulteti umetnosti, one suuspostavljane u ključu socijalističkogrealizma. Veliki broj tada zaposlenihprofesora, koji su oni koji su proizašli izrata ili oni koju su bili tu pre Drugogsvetskog rata, su prihvatili socijalističkirealizam, ali su sa sobom doneli i tzv.umereni modernizam, ili (ono što je uSrbiji bilo najizrazitije) intimizam. Saprvom krizom socijalističkog realizma,kada Jugoslavija raskida sa SovjetskimSavezom, počinje da se razvija neštošto će biti nazvano obnova modernizma,socijalistički estetizam, socijalističkimodernizam, i najjaču struja koja se tuuspostavlja vezanu oko idealaintimizma, što znači da su veliki majstoripredratne umetnosti uspeli da prenesusvoje učenje na prvu posleratnugeneraciju. U tom smislu umetničkeškole se uspostavljaju kaomodernističke škole sa svim obeležjimai odlikama koje sa sobom nosisocijalistički modernizam i tradicijeumerenog modernizma (tu je rečumereni modernizam značilo izmeđufiguracije i apstrakcije). To vam je naneki način shema. Ta shema jepostojala bez velikih postresa sve dopočetka osamdesetih godina. Čak ipojava konceptualne umetnosti, koja jeizgledala kao kritika Akademije, ostala jeuvek spolja, izvan Akademije. Ono štose sa osamdesetim godinama desilojeste pojava postmoderne i tzv. povratkaskulpturi i slikarstvu u postmoderniosamdesetih, što je na određeni načinbilo blisko poznom modernizmu ilipoznom umerenom modernizmu sameAkademije. Na taj način je jezikpostmoderne već od kraja osamdesetih,kroz devedesete i dvehiljadite integrisanu Akademiju, i on je na neki način vezanza reorganizaciju (Englezi imaju jedanbolji termin – reskilling), obnovutehničkih sredstava u okvirupostmodernih ideologija i mehanizama.U tom smislu su akademije postavljeneoko tog postmodernog idealitetafetišističkog umetničkog dela, koje naeklektičan način povezuje, sa jednestrane različite tematske sadžaje (znači ifiguraciju i apstrakciju), a sa druge

strane povezuje taj reskilling, što značiobnovu tehnika, veština i umeća kroz,sada, modernizovani način i tu je najboljiprimer nova skulptura kao takva. To je ono što ove škole kanonskipostavljaju, s tm što to nije eksplicitnikanon, vi ga nemate nigde napisanog,on postoji kao jedna vrsta prećutnogznanja kroz koji škola egzistira i postoji.Tako da je zapravo deo konceptualnogmišljenja ili deo eksperimentalnogmišljenja tek sporadično povezan zadelove pojedinih umetničkih praksiizvesnih predavača, odnosno izvesneprojekte koji su se kroz tutransmedijalnost pojavljivali i koji bitrebalo da uvedu jednu vrstu drugačijegkanona od kanonamoderna/postmoderna. Sa druge strane, svaka škola postavljasvoj kanon, čak i kad se uspostavitransmedijalni rad, i on će biti kanon.Problem nije u tome da li kanon postoji,već da li je on doveden do govora imogućnosti analize i rasprave. Onogtrenutka kada vi krenete nekoga dapodučavate, vi uspostavljate kanon, aliproblem nastaje kada kažete da kanonanema, ja vas učim istinu o umetnosti, javas učim ono što vi osećate. Na nekinačin zadatak teorijske ili proteorijske ilikonceptualne ili diskuzivne analizeumetničke škole je pokazati da kanonpostoji i koji su njegovi opsezi i koje sunjegove konvencije i načinifunkcionisanja. Uvek, naravno, postoji i mogućnostsamoobrazovanja. Kakav je Vaš stavpo ovom pitanju? Samoobrazovanje je važan aspektsvakog obrazovnog procesa. Znanje sene dobija kao dar, već se stiče napornimradom, autokritičkim istraživanjem svograda i odnosa sa vremenom ikontekstima u kojima se živi i dela,borbom za prepoznavanjesavremenosti. Može se govoriti o dve vrstesamoobrazovanja: ­ samoobrazovanje kao dodatak iliaspekt redovnog školskog obrazovanja,

gde tražite svoju platformu u odnosu naponuđene školske platforme; ­ samoobrazovanje kao obliksamoorganizovanja izvan školskogkonteksta. Da, ovo je važan pristup, jerstudenti ili bivši studenti time preuzimajuodgovornost za sopstveni proces učenjai razmene znanja. Pristalica samsamoorganizovanog samoobrazovanjau procesu školovanja ili kasnijemsamostalnom radu. Stvaranje kontekstai miljea rada, tj. platforme je danassastavni aspekt svake umetničkeprakse.

Berlin, 2014. Foto: Andrej Mirčev

Šta bi bio vaš savet za mlade ljude saambicijom da posvete par godinasvog života umetničkomobrazovanju? Saveti nekada mogu koristiti, a nekadane. Pre bih upotrebio termin predloženaplatforma za istraživanje umetničkogobrazovanja: ­ Pročitao bih par knjiga na tu temu.Danas postoji bogata literatura osavremenom umetničkom obrazovanju iona je povezana sa takozvanim“obrazovnim obrtom u umetnosti”; ­ preko inetrneta bih pregledao sajtoveizvesnog broja elitnih inetrnacionalnihškola, ANALIZIRAO BIH NJIHOVEPLATFORME, PROTOKOLE IPROCEDURE; ­ ako bih bio u mogućnosti, pohađao bihletnje kurseve na umetničkim školama,institutima i galerijama, razgovarao sastudentima i predavačima, te analizirao,intervjuisao bi ih usmeno ili pismeno;

­ pravio bih pregledne tablice kojima seuporedno pokazuju načini izvođenjaumetničke nastave; ­ pokušao bih da napravim različitemodele škole radeći sa kolegama ovde iu belom svetu. Ali ono što je važno – morate poći odpretpostavke da umetnost nije samosvaranje/pravljenje umetničkog dela,već složeni proces učenja, istraživanja upodručijima koja nisu samo umetnička(politika, kulturalne studije, istraživanjemedija, oblici komunikacije usvakodnevnom životu i životu u svetuumetnosti, kustoski rad, teorijski rad,aktivizam itd….)

On Education and Self­education.In conversation withMiško Šuvaković I have recently read the transcript ofyour lecture/discussion The Method,the Format, The Strategy, The Praxis,The Protocol, The Platform and theOther Exam Questions for theProfessor, which took place in 2010 inMagacin in Kraljevića Marka St.Could you, please, tell me moreabout this particular event and aboutits seemingly hybrid format? During the last 20 years I have held orperformed lectures in various places forvarious audience in various languagesfor various reasons. Educational work,education as performance, is for me avery serious job, or more correctly, aserious activity. It is not only aboutdelivering/selling of the knowledge, butabout constructing interactiverelationship, which leads to a certain or,more oftenly, to an uncertain knowledgeabout art, culture, society, or individualor collective subjectivization. The lecture you refer to – The Method,the Format, The Strategy, The Praxis,