novija praksa evropskog suda za ljudska prava u...

NOVIJA PRAKSA EVROPSKOG SUDA ZA LJUDSKA PRAVA U POGLEDU ALBANIJE, HRVATSKE, BOSNE I HERCEGOVINE, MAKEDONIJE, CRNE GOREI SRBIJE

Novija praksa Evropskog suda za ljudska prava u pogledu Albanije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Makedonije, Crne Gore i Srbije 1

Novija praksa Evropskog suda za ljudska prava u pogledu Albanije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Makedonije, Crne Gore i Srbije

Novija praksa Evropskog suda za ljudska prava u pogledu Albanije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Makedonije, Crne Gore i Srbije2

Pripremio AIRE centar

Izražavamo zahvalnost advokatu Velimiru Delovskom, zastupnici Vlade Republike Crne Gore pred ESLJP Valentini Pavličić, zastupnici Vlade Republike Srbije pred ESLJP Nataši Plavšić, advokatici Elmi Veledar Arifagić i izvršnoj direktorki Evropskog centra Ini Džepa na njihovom doprinosu ovoj publikaciji.


SADRŽAJ

PRIKAZ PRAKSE EVROPSKOG SUDA ZA LJUDSKA PRAVA TOKOM 2017. GODINE ..................................... 5

ALBANIJA........................................................................................................................................ 10

BOSNA I HERCEGOVINA................................................................................................................... 12

HRVATSKA ...................................................................................................................................... 21

MAKEDONIJA .................................................................................................................................. 21

CRNA GORA ....................................................................................................................................40

SRBIJA ...........................................................................................................................................46


Prikaz prakse Evropskog suda za ljudska prava tokom 2017. godine

Proučavanjem prakse Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud ili ESLJP) utvrđen je određeni broj trendova i konkretnih izazova tokom 2017. godine, a u prvom delu ove publikacije će biti prikazani ključni trendovi i izazovi. U njoj će takođe biti dat pregled šest predmeta od posebnog zna-čaja o kojima je Sud tokom prethodne godine odlučio ili koji su mu podneti. Zatim će biti razmotreni predmeti u kojima su tužene države iz regiona, a o kojima je Sud odlučio tokom 2017. godine.

Trendovi u izrečenim presudama

Na početku 2017. Sudu je bilo podneto 79.750 predmeta, a njihov broj je porastao na 93.200 u junu iste godine. Ovo se delimično može objasniti značajnim povećanjem broja predstavki podnetih protiv Turske nakon političkih nemira i neuspešnog pokušaja državnog udara u toj zemlji krajem 2016. godi-ne.

Pitanje preopterećenosti Suda i potrebe za reformom – kako bi se izašlo na kraj sa tolikim obimom predmeta – nije novo. Drugi veliki reformski proces u cilju rešavanja značajnog povećanja broja pred-stavki i nerešenih predmeta pred Sudom pokrenut je 2010. kada je na snagu stupio Protokol br. 14, kojim su uvedene nove sudijske formacije za rešavanje najjednostavnijih predmeta i kojim je uspo-stavljen novi kriterijum prihvatljivosti (postojanje „značajnije štete” za podnosioca predstavke). Ovim je Protokolom produžen i mandat sudija na devet godina (koji se ne može obnoviti).

Države članice su tokom narednih godina nakon svojih sastanaka izdavale deklaracije u kojima pozivaju na reformu, npr. nakon sastanaka u Brajtonu (2012) i Briselu (2015). U tim su deklaracijama nastavile da pronalaze nove načine za brže razmatranje predmeta. Pored toga su sačinjena dva nova protokola koja su predstavljena državama članicama; njih, međutim, tek treba da ratifikuju sve drža-ve članice kako bi stupili na snagu. Protokolom br. 15 se rok u kojem predstavka mora biti podneta skraćuje sa šest na četiri meseca od dana izricanja pravosnažne odluke na nacionalnom nivou. Pored toga, načelo supsidijarnosti će predstavljati deo preambule Konvencije po stupanju Protokola br. 15 na snagu; prema tom načelu, država ugovornica snosi primarnu odgovornost za zaštitu prava zajemčenih Konvencijom. Protokolom br. 16 će najvišim nacionalnim sudovima biti dozvoljeno da od Suda zatraže savetodavno mišljenje o načelnim pitanjima vezanim za tumačenje ili primenu Konvencije.

Nedavno, početkom 2018. godine, nakon sastanaka sa državama članicama sačinjen je predlog Deklaracije iz Kopenhagena. Dakle, države članice, kao, naravno, i Sud, koji daje svoja mišljenja o de-klaracijama, ostaju otvorene za reformske korake izložene poslednjih godina. Do sada je reformskim merama uspešno smanjen broj predmeta pred Sudom. Međutim, i države članice i Sud priznaju da je potrebno preduzeti dodatne korake.

Statistički podaci ukazuju na znatno povećanje broja presuda koje je Sud izrekao. On je tokom 2017. godine izrekao 1.068 presuda, odnosno 8% više nego 2016. godine. Sudije pojedinci su tokom 2017. odlučili o 66.156 predstavki (odnosno 113% više nego 2016. godine), Odbori od troje sudija su izrekli 523 presude (odnosno 69% više nego 2016. godine), a njihove presude su činile 17% svih presuda Suda. Veliko veće je održalo 13 usmenih rasprava i izreklo 19 presuda u pogledu 12.167 predstavki.


Na kraju godine je Veliko veće u radu imalo 24 predmeta, koji su se odnosili na 39 predstavki. Veća su u radu na kraju 2017. imala 56.250 predmeta, u poređenju sa 79.750 predmeta na početku godine. Smanjenje broja predstavki u radu Suda naročito dobija na značaju s obzirom na veći pritisak na Sud izazvan velikim povećanjem broja predstavki protiv Turske. Treba, međutim, napomenuti da je nekih 12.000 predstavki izbrisano sa spiska predmeta nakon izricanja presude u predmetu Burmych (više o tom predmetu dole u tekstu).

Dakle, napori Suda da smanji broj predmeta u radu tokom 2017. bili su uspešni – došlo je smanje-nja broja predmeta u radu za 29%, što je posledica većeg broja presuda koje je izrekao.

Postupak

Uprkos opštem smanjenju broja predmeta, Sud se i dalje suočava sa izazovom smanjenja nerešenih „nerepetitivnih” predmeta o kojima odlučuju Veća. Uvedeni su novi postupci u cilju unapređenja efi-kasnosti i delotvornosti razmatranja i odlučivanja o predstavkama. Primenjuje se politika određivanja prioriteta, kojom se omogućuje usredsređivanje resursa na najurgentnije predmete.

Na primer, 6.000 predstavki o lišenju slobode protiv Mađarske prvobitno su bile okvalifikovane kao prioritetne. Kasnije su upućene sudijama pojedincima, nakon što je Veće konstatovalo da je Mađarska ustanovila domaći pravni lek. Drugo, predstavke vezane za uslove lišenja slobode u Rumuniji podležu pilot postupku.

Politika određivanja prioriteta doprinela je smanjenju broja predstavki u 2017. za ukupno 23% u odnosu na 2016. godinu. Broj prioritetnih predstavki u kojima je izrečena presuda je od 2016. do 2017. povećan za 26%.

Komitet ministara nadzire izvršenje presuda i obezbeđuje da država ispunjava svoju pravnu obave-zu iz člana 46 (kojim se uređuje obaveznost i izvršenje presuda), uključujući preduzimanje korektivnih mera. Više o ulozi Komiteta ministara i upućivanju velikog broja predmeta Komitetu ministara u prikazu presude u predmetu Burmych.

Tokom 2017. nastavljeno je širenje Mreže najviših sudova, obrazovane 2015. godine radi razmene informacija o sudskoj praksi o EKLJP-a između najviših nacionalnih sudova i ESLJP-a.

U Strazburu je u junu 2017. godine održan prvi Forum kontakt osoba članica Mreže, na kojem se okupilo 50 kontakt osoba i ostalih predstavnika 44 najviša suda, kao i njihove kolege iz Sekretarijata Suda. Oni su raspravljali o funkciji i budućnosti Mreže najviših sudova, koju sada čine 64 suda iz 34 države članice.

Praksa ESLJP-a

Član 6, kojim se jemči pravo na pravično suđenje, kao i prethodnih godina, bio je član na čije su se povrede podnosioci predstavki najviše žalili tokom 2017. Oni su se, konkretno, žalili na dužinu postup-ka pred domaćim sudovima i neizvršenje presuda domaćih sudova. Pored toga, podnosioci predstavki su se u kontekstu člana 3 najviše žalili na nečovečno ili ponižavajuće postupanje ili propust državnih organa da sprovedu delotvornu istragu. Žalili su se, na primer, na to da se država nije na odgovarajući


način starala i zadovoljavala njihove potrebe, fizičke ili psihičke, tokom perioda lišenja slobode. Ko-načno, mnogi podnosioci predstavki su tvrdili da je povređeno njihovo pravo na slobodu i bezbednost iz člana 5 jer su, na primer, bili uhapšeni i lišeni slobode nekoliko sati iako nisu ni za šta bili optuženi.

Najveći broj predstavki, u svim oblastima, podnet je protiv Rumunije, a zatim Rusije i Turske.

Tokom 2017. je izrečen veliki broj presuda koje su uticale kako na suštinu sudske prakse o Konven-ciji, tako i na postupke ESLJP-a, a u tekstu koji sledi govorimo nešto više o nekima od njih.

Prikazi odabranih predmeta

Lopes de Sousa Fernandes protiv Portugala, presuda Velikog veća izrečena 19. decembra 2017, predstavka br. 56080/13: Podnositeljka predstavke se žalila na povredu prava iz člana 2, kojim se jemči pravo na život, jer je njen suprug dobio infekciju u bolnici, a medicinsko osoblje ga je nesave-sno i nemarno lečilo. Sud je utvrdio da je materijalna pozitivna obaveza države u slučaju nesavesnog lečenja ograničena na uspostavljanje odgovarajućeg zakonskog okvira kojim se bolnice, kako javne tako i privatne, primoravaju da usvoje odgovarajuće mere za zaštitu života pacijenata. Sud u okolnosti-ma ovog predmeta nije utvrdio nikakve manjkavosti tog okvira u Portugalu, te nije utvrdio ni povredu materijalnog aspekta člana 2. Za razliku od toga, kada je reč o procesnoj obavezi države, Sud je stao na stanovište da nacionalni sistem u celini nije pružio adekvatni i blagovremeni odgovor u skladu sa obavezom države iz člana 2 kada se suočio sa potkrepljivom tvrdnjom o nesavesnom lečenju koje je dovelo do smrti supruga podnositeljke predstavke. Stoga je zaključio da je prekršen procesni aspekat ovog člana.

Tagayeva i ostali protiv Rusije, presuda izrečena 13. aprila 2017, predstavka br. 26562/07 i šest drugih predstavki: Podnosioci predstavki su se žalili na povredu raznih prava u vezi sa terorističkim napadom, opsadom i operacijom oslobađanja talaca u Školi br. 1 u ruskom gradu Beslanu septembra 2004. i odgovorom države na taj napad.

Tokom planiranja i kontrole operacije oslobađanja talaca nisu preduzete sve moguće mere predo-strožnosti kako bi se izbegao i/ili na najmanju moguću meru sveo svaki slučajan gubitak života civi-la. Sud je u pogledu nekih podnosilaca predstavke našao dokaze kojima se potkrepljuje prima facie pritužba da su državni službenici neselektivno pucali na zgradu iako su teroristi i taoci bili izmešani. Država nije pružila zadovoljavajuće i ubedljivo objašnjenje primene sile i okolnosti smrti i povreda na koje su se podnosioci predstavke žalili. Zaključio je da je primena smrtonosne sile od strane državnih službenika u određenoj meri doprinela stradanju talaca.

Sud je zatim razmatrao da li se primena smrtonosne sile mogla smatrati opravdanom. Utvrdio je da nije na njemu, koji ovo pitanje razmatra iz nepristrasnog položaja, da svojim mišljenjem o situaciji zameni mišljenje bezbednosnih snaga koje su morale da intervenišu kako bi spasile ljudske živote u izuzetno teškoj situaciji. Pogrešni sudovi ili pogrešne procene, koji iz ove perspektive deluju ne-sretnim, sami po sebi ne podrazumevaju odgovornost prema članu 2. Međutim, neselektivna primena eksplozivnog oružja, do koje je u ovom slučaju došlo, ne može se smatrati apsolutno neophodnom u datim okolnostima. Sud je utvrdio povredu člana 2 zbog rasprostranjene upotrebe smrtonosne sile. Manjkavost pravnog okvira kojim je primena sile uređena doprineo je tom zaključku.


Sud je takođe razmatrao da li je došlo do povrede člana 2 u pogledu svih podnosilaca predstavki, budući da istraga nije bila delotvorna jer nije mogla dovesti do utvrđivanja da li je sila koja je bila pri-menjena u ovom slučaju bila opravdana.

Becker protiv Norveške, presuda izrečena 5. oktobra 2017, predstavka br. 21272/12: Presuda u ovom predmetu je dovela do značajnog pomaka u razvoju prakse u oblasti slobode štampe zaštićene članom 10, kojim se jemči pravo na slobodu izražavanja. Predstavku je podnela novinarka koja je tvrdila da je bila primorana da pruži dokaze koji bi omogućili obelodanjivanje identiteta jednog novinarskog izvora ili više njih, a suprotno njenom pravu iz člana 10 Konvencije da prima i saopštava informacije. Podnosi-teljki predstavke nije izričito naloženo da obelodani identitet izvora informacija koje je objavila u svom novinskom članku. Domaći sud joj je u svojoj odluci naložio samo da svedoči o svojim kontaktima sa g. X, koji je sam izjavio da je on taj izvor. Sud je, međutim, smatrao da su moguće posledice tog naloga bile takvog karaktera da se na taj slučaj mogu primeniti opšta načela razvijena u pogledu naloga o obelodanjivanju izvora.

Sud je imao u vidu značaj zaštite novinarskih izvora za slobodu štampe i zaključio da su razlozi izne-ti u prilog primoravanja podnositeljke predstavke da svedoči o svojim kontaktima sa g. X (sprečavanje kriminala i nereda) bili bitni, ali ne i dovoljni. Sud nije bio uveren da je obelodanjivanje identiteta bilo opravdano važnijim zahtevom u javnom interesu, te je utvrdio povredu člana 10.

Bārbulescu protiv Rumunije, presuda Velikog veća izrečena 5. septembra 2017, predstavka br. 61496/08: U ovom predmetu se, s jedne strane, radilo o pravu podnosioca predstavka na poštovanje njegovog privatnog života shodno članu 8, a, sa druge, o pravu njegovog poslodavca da nadzire komu-nikaciju, uključujući odgovarajuća disciplinska ovlašćenja, kako bi obezbedio nesmetano poslovanje preduzeća. U skladu sa pozitivnim obavezama države iz člana 8, od nacionalnih vlasti se zahtevalo da ostvare ravnotežu između ovih dvaju interesa. Sadržaj komunikacije podnosioca predstavke preko računarskog programa za trenutnu razmenu poruka kasnije je korišćen tokom disciplinskog postupka protiv njega.

Postavilo se pitanje da li su nacionalne vlasti uspostavile pravičnu ravnotežu između interesa o koji-ma se radi. Domaći sudovi nisu utvrdili da li je podnosilac predstavke prethodno obavešten da njegove komunikacije mogu podlegati nadzoru, a nisu uzeli u obzir ni činjenicu da podnosilac predstavke nije obavešten o prirodi ili razmerama nadzora, kao ni o stepenu zadiranja u njegov privatni život i prepi-sku. Nacionalni sudovi nisu utvrdili konkretan razlog koji je opravdavao mere nadzora, da li su mogle biti primenjene manje intruzivne mere i da li je pristup komunikacijama bio moguć bez znanja podno-sioca predstavke. Sud je zaključio da je povređen član 8.

Merabishvili protiv Gruzije, presuda Velikog veća izrečena 28. novembra 2017, predstavka br. 72508/13: Ovaj se predmet odnosio na hapšenje i pritvor bivšeg premijera Gruzije. Bio je uhapšen po optužbama da je zloupotrebljavao ovlašćenja, pokrao izbore i nenamenski trošio sredstva. Sud je utvr-dio da je ograničenje prava na slobodu podnosioca predstavke predstavljalo kontinuiranu situaciju i da se osnovna svrha ograničenja njegove slobode s vremenom izmenila. U početku je njegova slobo-da bila ograničena zbog istrage dela za koje je postojala osnovana sumnja da ih je izvršio. Međutim, kasnije je osnovni razlog ograničenja njegove slobode bio da se prikupe informacije o smrti jednog drugog lica i bankovnim računima. Poslednji razlog nije propisan Konvencijom, te je Sud zaključio da je povređen član 18 zajedno sa članom 5.


Burmych i ostali protiv Ukrajine, presuda Velikog veća izrečena 12. oktobra 2017, predstavke br. 46952/13, 47786/13, 54125/13, 56605/13, 3653/14: Podnosioci predstavke su se žalili na neizvršenje ili odlaganje izvršenja odluka domaćih sudova izrečenih u njihovu korist. Tvrdili su da su im prekršena prava iz člana 6 (pravo na pravično suđenje) i člana 1 Protokola br. 1 (zaštita imovine), kao i člana 13 (pravo na delotvorno pravno sredstvo).

Sud je podsetio na svoje zaključke u pilot presudi u predmetu Ivanov, konkretno, da su strukturni problemi rasprostranjeni i po prirodi složeni i da iziskuju primenu sveobuhvatnih i složenih mera – po mogućstvu zakonodavnog i upravnog karaktera. Sud je ukazao na višegodišnji propust Ukrajine da reši sistemski problem neizvršenja presuda domaćih sudova, što je potom dovelo da podnošenja velikog broja predstavki koje su otvarale identična pitanja kao ona otvorena u ovom predmetu.

Ova je situacija Sud navela da usvoji praksu rešavanja predmeta poput predmeta Ivanov primenom bržeg i pojednostavljenog postupka, koji podnosiocima predstavke omogućuje da brzo dobiju odluku kojom im se dodeljuje finansijska naknada. Postupak pilot presude osmišljen je kako bi se odgovorilo na povećanje broja predmeta podnetih Sudu koji je izazvan sistemskim strukturnim disfunkcijama – a čiji je opšti cilj da obezbedi delotvornost konvencijske mašinerije u dugom roku. Pilot presuda ima dvojni cilj – da smanji opasnost po delotvorno funkcionisanje konvencijskog sistema i da na domaćem nivou reši osnovne probleme – što obuhvata i dosuđivanje obeštećenja i stvarnim i potencijalnim žr-tvama.

Konačno, Sud je naveo da je na Komitetu ministara da nadzire izvršenje presude i obezbedi da drža-va ispuni svoje obaveze iz člana 46. Sud je kasnije izbrisao 12.143 predstavke protiv Ukrajine sa svog spiska predmeta i zauzeo stav da je Komitet ministara u boljem položaju da osigura da Ukrajina izvrši presudu ESLJP-a.

Mammadov protiv Azerbejdžana, presuda Velikog veća izrečena 22. maja 2014, predstavka br. 15172/13: Ovaj predmet, o kojem je prvobitno odlučeno 2014. godine, odnosio se na hapšenje i liše-nje slobode istaknutog azerbejdžanskog opozicionog političara. Podnosilac predstavke je tvrdio da je uhapšen i lišen slobode bez osnovane sumnje i da je povređeno njegovo pravo na pretpostavku nevinosti. Sud je utvrdio da država nije dokazala postojanje osnovane sumnje da je izvršio krivično delo kako bi podnosioca predstavke lišila slobode i da je on proglašen krivim pre nego što je proglašen krivim u skladu sa zakonom. Sud je stoga konstatovao povredu člana 5 st. 1 i člana 6 st. 2.

Komitet je decembra 2017. po prvi put primenio postupak shodno članu 16 st. 4 Protokola br. 14 protiv Azerbejdžana zbog kontinuiranog odbijanja vlasti te države da obezbede bezuslovno puštanje podnosioca predstavke na slobodu. Komitet ministra je službeno uputio Sudu pitanje da li je država propustila da ispuni svoju obavezu da izvrši presudu. Primena te odredbe moguća je otkad je Protokol br. 14 stupio na snagu, a namera je da se primenjuje samo u „vanrednim okolnostima”. Ovaj postupak je i dalje u toku i nije okončan.


ALBANIJA Opšti uvod

U tekstu koji sledi dat je prikaz presuda koje je Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud ili ESLJP) izrekao u predmetima protiv Republike Albanije, otkad je ta država 2. oktobra 1996. ratifiko-vala Evropsku konvenciju o ljudskim pravima (u daljem tekstu: Konvencija ili EKLJP).

Sud je zaključno sa 31. decembrom 2016. godine izrekao 70 presuda i usvojio 62 odluke u predme-tima protiv Albanije. Veće Suda nije usvojilo nijednu presudu ili odluku o predmetima formiranim na osnovu predstavki protiv te države tokom 2017, ali je u tom periodu Odbor izbrisao osam predmeta sa spiska Suda. Pored toga, Komitet ministara, koji nadzire izvršenje presuda koje je Sud izrekao, 2017. godine je usvojio rezoluciju u vezi sa tri predmeta protiv Albanije, kojom je okončao njihovo razmatra-nje pošto se uverio da je država preduzela odgovarajuće mere.1

U tekstu koji sledi je dat pregled i kratak opis vrsta predmeta u kojima je Albanija bila tužena.

Sledeća dva ključna predmeta odnosila su se na član 2 Konvencije, kojim se jemči pravo na život. Sud je sa spiska predmeta izbrisao predstavku Ceka jer je zaključio da je država priznala povredu na koju se podnositeljka predstavke žalila i isplatila joj odgovarajuću naknadu.2 Predmet Rrapo3 se odnosio na izru-čenje podnosioca predstavke. Sud je, međutim, utvrdio da je diplomatska nota koja je poslata sadržala dovoljna uveravanja da neće doći ni do kakve povrede njegovog prava na život nakon izručenja.

Sud je izrekao pet presuda u pogledu člana 3 i u njih tri utvrdio povredu tog člana. Ovi su se predmeti odnosili na uslove lišenja slobode, odnosno zadržavanje lica od strane policije,4 nepružanje odgovara-juće zdravstvene zaštite u zatvoru5 i prebijanje podnosioca predstavke u policijskom pritvoru.6 Sud je u ovim presudama zaključio da su uslovi lišenja slobode bili nesaglasni sa zdravstvenim stanjem podno-sioca predstavke, koji je držan zajedno sa zdravim zatvorenicima iako je duševno oboleo i jer mu vlasti nisu pružile odgovarajuću lekarsku pomoć,7 kao i da je težina povreda koje je podnosilac predstavke zadobio usled prebijanja policije dosegla prag mučenja u smislu člana 3.8

Sud je usvojio dve presude u vezi sa članom 5, kojim se jemči pravo na slobodu i bezbednost i u obe konstatovao povredu tog člana. Sud je, konkretno, u presudi u predmetu Delijorgji9 utvrdio povrede člana 5 st. 1 i 4, usled dužine pritvora do suđenja, perioda vremena potrebnog za razmatranje zahteva podnosioca predstavke da bude pušten na slobodu i nedavanje obrazloženja podnosiocu predstavke zašto mu je određen kućni pritvor.

1 Rezolucija Komiteta ministara CM/ResDH(2017)417.

2 Ceka protiv Albanije, presuda izrečena 23. oktobra 2012.

3 Rrapo protiv Albanije, presuda izrečena 25. septembra 2012.

4 Grori protiv Albanije, presuda izrečena 7. jula 2009.

5 Grori protiv Albanije, presuda izrečena 7. jula 2009; Dybeku protiv Albanije, presuda izrečena 18. decembra 2007.

6 Kaciu i Kotorri protiv Albanije, presuda izrečena 23. oktobra 2012.

7 Grori protiv Albanije, presuda izrečena 7. jula 2009.

8 Kaciu i Kotorri protiv Albanije, presuda izrečena 23. oktobra 2012.

9 Delijorgji protiv Albanije, presuda izrečena 28 aprila. 2015.


Sud je izrekao 36 presuda u predmetima vezanim za član 6, kojim se jemči pravo na pravično su-đenje, i u njih 33 utvrdio povredu tog prava. Većina podnosilaca predstavke se žalila na nepravično suđenje i nemogućnost pristupa sudu. Na primer, Sud je u presudi u predmetu Caka10 konstatovao da je povređen član 6 st. 1 zajedno sa stavom 3 t. d tog člana, jer nisu obezbeđeni svedoci za suđenje podno-siocu predstavke a nije poklonjena dužna pažnja iskazima koje je četiri svedoka dalo tokom postupka pred prvostepenim sudom. Sud je u presudi u predmetu Laska i Lika11 utvrdio povredu člana 6 st. 1 jer vlasti nisu ispravile nepravilnosti iz faze istrage (vezane za identifikovanje potencijalnih osumnjičenih). Sud je u presudi u predmetu Cani12 zaključio da je povređen član 6 st. 1 jer podnosiocu predstavke nije dozvoljeno da se lično brani u postupku pred Apelacionim i Vrhovnim sudom. Sud je u presudi u pred-metu Dauti13 ustanovio da je pravo na pristup sudu podnosioca predstavke povređeno jer nije mogao da osporava upravnu odluku Komisije za žalbe o dodeli nadoknade. Sud je, pored toga, zauzeo stav da se Komisije ne može smatrati „nezavisnim i nepristrasnim sudom”, kao što se zahteva u članu 6 st. 1, i da se njene odluke shodno zakonodavstvu koje je u to vreme bilo na snazi nisu mogle osporavati pred domaćim sudom. Sud je u presudi u predmetu Qufaj14 utvrdio povredu prava na pravično suđenje iz člana 6 st. 1 preduzeća koje je podnelo predstavku zbog neizvršenja pravosnažne sudske odluke. Pred-met Luli15 se odnosio ne predugo trajanje parničnog postupka pred raznim telima u periodu od 1996. godine do trenutka izricanja presude Suda. Sud je naročito kritikovao propust pravosudnog sistema da propisno upravlja brojnim postupcima o istom pitanju. Relevantna je i presuda Suda u predmetu Bici,16 koji se odnosio na dužinu postupka za priznanje, restituciju i/ili kompenzaciju imovine pred dračkom Komisijom za restituciju imovine i kompenzaciju. Sud je zaključio da je povređen član 6 st. 1 jer je taj postupak pred jednim sudom trajao 11 godina, devet meseci i 18 dana.

Sud je u jednoj grupi predmeta izrazio zabrinutost zbog strukturnih propusta koji su uslovljavali neizvršenje pravosnažnih odluka domaćih sudskih i upravnih organa. S obzirom na razmere problema, Sud je izrekao pilot presudu u predmetu Manushaqe Puto i ostali.17 Sud je u njoj konstatovao da ne postoji delotvorni pravni lek koji bi omogućio odgovarajuće i dovoljno obeštećenje zbog prolongiranog neizvršenja odluka komisija o dodeli kompenzacije. Od Albanije je shodno članu 46 zatraženo da hitno preduzme opšte mere kako bi obezbedila pravo na kompenzaciju na delotvoran način.

Sud je izrekao jednu presudu o članu 7. On je u presudi u predmetu Alimucaj utvrdio povredu načela o zakonitosti krivičnih dela i kazni jer je podnosiocu predstavke izrečena teža kazna od kazne propisa-ne za krivično delo za koje je osuđen.18

10 Balliu protiv Albanije, presuda izrečena 16. juna 2005; Caka protiv Albanije, presuda izrečena 8. decembra 2009.

11 Laska i Lika protiv Albanije, presuda izrečena 20. aprila 2010.

12 Cani protiv Albanije, presuda izrečena 6. marta 2011.

13 Dauti protiv Albanije, presuda izrečena 3. februara 2009; Driza protiv Albanije, presuda izrečena 13. novembra 2007.

14 Qufaj protiv Albanije, presuda izrečena 18. novembra 2004.

15 Luli i ostali protiv Albanije, presuda izrečena 1. aprila 2014.

16 Bici protiv Albanije, presuda izrečena 3. decembra 2015.

17 Manushaque Puto i ostali protiv Albanije, presuda izrečena 31. jula 2012.

18 Alimucaj protiv Albanije, presuda izrečena 7. februara 2012.


Sud je izrekao presude u dva predmeta vezana za član 8, kojim se jemči pravo na poštovanje pri-vatnog i porodičnog života.19 Utvrdio je povredu tog prava u predmetu Bajrami,20 jer albanski organi nisu preduzeli nužne mere kako bi podnosioca predstavke ponovo spojili sa njegovom ćerkom – koju je majka bez njegovog pristanka odvela u Grčku. Sud nije utvrdio povredu člana 8 u drugom predmetu, koji se takođe odnosio na pozitivnu obavezu države da omogući ponovno spajanje roditelja i dece.21

Sud je izrekao 22 presude u predmetima koji su se odnosili na član 13, pri čemu su se u svima njima podnosioci predstavki žalili i na povredu člana 6 i/ili člana 1 Protokola br. 1. Sud je izrekao jednu presu-du u predmetu vezanom za član 4 Protokola br. 7, kojim se jemči pravo da se ne bude suđen ili kažnjen dvaput u istoj stvari. Sud je u toj presudi utvrdio povredu tog prava jer je konstatovao da je krivični postupak ponovljen iako je prethodno okončan pravosnažnom odlukom.22

Sud je izrekao 15 presuda u predmetima koji su se ticali člana 1 Protokola br. 1. Mnogi od tih pred-meta su se odnosili na neizvršenje presuda domaćih sudova i činjenicu da dug utvrđen sudskom presu-dom može predstavljati imovinu u smislu Konvencije (vidi, na primer, presudu u predmetu Manushaqe Puto i ostali, prikazanu gore u tekstu o članu 6).

BOSNA I HERCEGOVINAOpšti uvod

Bosna i Hercegovina (u daljem tekstu: BiH) ratifikovala je Evropsku konvenciju o ljudskim pravima i osnovnim slobodama (u daljem tekstu: Konvencija ili EKLJP) 12. jula 2002. godine i od tog dana ona je Visoka strana ugovornica Konvencije i stranka pred Evropskim sudom za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLJP ili Sud).

Od dana kada je BiH ratifikovala Konvenciju do 31. decembra 2017. godine Sud je izrekao 56 presu-da i 87 odluka o prihvatljivosti koje se odnose na BiH.

Od ukupnog broja presuda koje je Sud izrekao u odnosu na BiH, četiri je izreklo Veliko veće. Predme-ti u kojima su donete ove presude ticali su se prava iz člana 14 i člana 1 Protokola br. 12, člana 7, člana 10 i člana 1 Protokola br. 1 uz Konvenciju.

Najveći broj presuda koje su izrečene odnosi se na pravo na imovinu iz člana 1 Protokola br. 1 i na pravo na pravično suđenje iz člana 6 usled propusta države da obezbedi izvršenje presuda domaćih sudova kojima su usvojeni različiti zahtevi podnosilaca predstavki. Zaključno sa 31. decembrom 2017. godine, Sud je izrekao 24 presude koje se odnose na član 1 Protokola br. 1. Sud je takođe izrekao 32 presude u predmetima vezanim za član 6 i utvrdio povredu tog prava u njih 30. Iako ukupan broj pred-meta o kojima je Sud odlučivao nije veliki u poređenju s ostalim zemljama regiona, Sud se u pojedinim predmetima bavio ozbiljnim sistemskim problemima, kao što je vraćanje stare devizne štednje ili po-

19 Qama protiv Albanije i Italije, presuda izrečena 8. januara 2013; Bajrami protiv Albanije, presuda izrečena 12. decembra 2006.

20 Bajrami protiv Albanije, presuda izrečena 12. decembra 2006.

21 Qama protiv Albanije i Italije, presuda izrečena 8. januara 2013.

22 Xheraj protiv Albanije, presuda izrečena 29. jula 2008.


vraćaj predratnih stanova.

Sud je u presudi u predmetu Jeličić23, inače prvoj presudi protiv BiH konstatovao problem neizvrše-nja pravosnažne presude domaćeg suda kojom je usvojen zahtev podnositeljke predstavke da joj se isplati „stara” devizna štednja sa računa u domaćoj komercijalnoj banci u vezi sa članom 6. Zatim je u presudi u predmetu Čolić i ostali Sud zauzeo stav da je došlo do povrede člana 1 Protokola br. 1 i člana 6 usled neizvršenja pravosnažne odluke domaćeg suda kojom je podnosiocima predstavke dosuđena naknada tzv. „ratne štete”.24 U ovom predmetu se radilo o privremenom obustavljanju izvršenja cele jedne grupe pravosnažnih presuda na osnovu zakona zbog veličine javnog duga koji je nastao na osno-vu tih presuda. Sud je dalje razvio svoju praksu u narednoj presudi, u kojoj je utvrdio da su odugovla-čenja u izvršenju nerazumna i da usled toga dovode do povrede člana 6.25 Sud je u vezi s ovim pitanjem doneo i veliki broj presuda u takozvanim „repetitivnim” predmetima.

Povreda člana 1 Protokola br. 1 utvrđena je i u prvoj pilot presudi koja je doneta protiv BiH u predme-tu Suljagić protiv BiH26 u vezi sa pomenutim sistemskim problemom „stare” devizne štednje. Još jedan značajan predmet koji se odnosi na sistemski problem u vezi sa „starom” deviznom štednjom jeste Ališić i ostali protiv BiH, Hrvatske, Srbije, Slovenije i Makedonije,27 u kojem je takođe doneta pilot pre-suda. Ovaj predmet odnosio se na nemogućnost podnosilaca predstavki da podignu „staru” deviznu štednju sa svojih računa u bankama od raspada Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije i od-nosio se na pitanja vezana za povredu prava na delotvorni pravni lek i prava na mirno uživanje imovine.

Još jedan sistemski problem utvrđen je u predmetima vezanim za povraćaj vojnih stanova, kao što je predmet Đokić protiv BiH.28 Ovaj predmet odnosio se na nemogućnost podnosioca predstavke da ponovo uđe u posed svog stana koji je imao u Sarajevu pre rata i da bude upisan kao vlasnik tog stana i pored pravno valjanog ugovora o kupoprodaji, što je dovelo do toga da Sud utvrdi povredu člana 1 Protokola br. 1.

Sud je u predmetu Avdić i ostali izrekao presudu vezanu za pravo na pristup sudu shodno članu 6, u kojem je konstatovao da pred Ustavnim sudom BiH nema stvarnog „odlučivanja” o građanskim pravi-ma i obavezama, te da je pravo na pristup sudu iluzorno.29 U jednom drugom predmetu, Lončar protiv BiH,30 koji se odnosio na pravo na pristup sudu, Sud je zaključio da ograničavanje prava podnosioca predstavke na pristup sudu nije bilo nesrazmerno.

23 Jeličić protiv BiH, presuda izrečena 10. oktobra 2006.

24 Čolić i ostali protiv BiH, presuda izrečena 10. novembra 2009.

25 Runić i ostali protiv BiH, presuda izrečena 15. novembra 2011.

26 Iako se obe presude odnose na nemogućnost podnosilaca predstavke da podignu svoju „staru” deviznu štednju, osnovna razlika između predmeta Suljagić

protiv BiH i Jeličić protiv BiH jeste u tome što je podnositeljka predstavke u predmetu Jeličić dobila pravosnažnu presudu domaćeg suda kojom joj je usvojeno

potraživanje u pogledu devizne štednje, dok podnosilac predstavke u predmetu Suljagić nije dobio takvu presudu, ali je osporavao zakonitost domaćih propisa

kojima je predviđen generalni plan isplate devizne štednje putem vladinih obveznica.

27 Ališić i ostali protiv BiH i ostalih, presuda Velikog veća izrečena 16. jula 2014 (presuda Veća izrečena 6. novembra 2012).

28 Đokić protiv BiH, presuda izrečena 27. maja 2010.

29 Avdić i ostali protiv BiH, presuda izrečena 19. novembra 2013.

30 Lončar protiv BiH, presuda izrečena 25. februara 2014.


Sud je izrekao jednu presudu u predmetu koji se odnosio na član 2, pri čemu nije utvrdio povre-du tog člana. Sud je po prvi put u predmetu Palić protiv BiH31 razmatrao pitanje da li je BiH ispunila svoju procesnu obavezu da sprovede delotvornu i nezavisnu krivičnu istragu povodom nestanka lica za vreme rata. Takođe je ustanovio da se način na koji su vlasti reagovale ne može smatrati nečovečnim i ponižavajućim postupanjem u smislu člana 3 Konvencije. Sud je doneo jedan broj odluka u vezi s na-vodnim nepoštovanjem pozitivne obaveze države da istraži sudbinu lica koja su nestala tokom ratnih dejstava u BiH u periodu između 1992. i 1995. godine.32

Sud je na osnovu člana 3 Konvencije izrekao četiri presude. Ovi su se predmeti odnosili na navodne povrede ljudskih prava tražilaca azila. U jednoj od njih Sud je zaključio da bi izručenje podnosioca pred-stavke u Siriju dovelo do povrede člana 3.33 Međutim, kad se radilo o drugim zemljama porekla podnosi-laca predstavki, kao što su Irak i Tunis, Sud je smatrao da ne bi postojala stvarna opasnost da podnosioci u slučaju izručenja budu izloženi zlostavljanju u suprotnosti sa članom 3 Konvencije.34 Sud je u jednom predmetu utvrdio da fizička dobrobit podnosilaca predstavke nije bila obezbeđena na odgovarajući način u periodu od kad su došli u zatvor dok im nije obezbeđen zaseban smeštaj u zatvorskoj bolnici, usled čega je patnja kojoj su bili izloženi prevazišla prag surovosti i predstavlja povredu člana 3.35

Sud je u vezi sa članom 5 izrekao nekoliko presuda u kojima se bavio bezbednošću mentalno obo-lelih učinilaca krivičnih dela36 i lišenjem slobode tražilaca azila u BiH. U predmetima koji su se odnosili na tražioce azila37 Sud je, oslanjajući se na svoju ustaljenu praksu, ponovio da preventivno lišenje slobode iz razloga bezbednosti nije opravdano u smislu člana 5 st. 1 Konvencije.

Sud je izrekao jednu presudu u kojoj je utvrdio povredu člana 7, kojim se jemči da se niko neće smatrati krivim za krivično delo povodom bilo kog dela koje se nije smatralo krivičnim delom na osnovu nacionalnog ili međunarodnog prava u vreme kada je izvršeno.38 Sud je, shodno tome, utvrdio povre-du ovog prava jer podnosioci predstavke nisu uživali delotvorna jemstva protiv izricanja teže kazne. U jednom drugom značajnom predmetu, Šimšić protiv BiH,39 podnosilac predstavke je izneo pritužbu na osnovu člana 7 jer zločini protiv čovečnosti, za koje je on osuđen, nisu bili inkriminisani nacional-nim zakonodavstvom u vreme rata 1992–95. godine. Sud je konstatovao da, iako dela u pitanju nisu predstavljala zločine protiv čovečnosti na osnovu domaćeg prava, ona jesu predstavljala zločine protiv čovečnosti na osnovu međunarodnog prava.

Samo jedna presuda koja je izrečena odnosi se na pravo podnositeljke predstavke na poštovanje njenog privatnog i porodičnog života iz člana 8.40 U ovom je predmetu Sud razmatrao pozitivnu obavezu

31 Palić protiv BiH, presuda izrečena 15. februara 2011.

32 Mujkanović i ostali protiv BiH, odluka od 3. juna 2014; Fazlić i ostali protiv BiH, odluka od 3. juna 2014; Šeremet, odluka od 8. jula 2014; Hamidović protiv BiH,

odluka od 2. septembra 2014; Žerajić i Gojković protiv BiH, odluka od 13. novembra 2014.

33 Al Husin protiv BiH, presuda izrečena 7. februara 2012.

34 Al Hanchi protiv BiH, presuda izrečena 15. novembra 2011; Al Hamdani protiv BiH, presuda izrečena 7. februara 2012.

35 Rodić i ostali protiv BiH, presuda izrečena 27. maja 2008.

36 Tokić i ostali protiv BiH, 8. jul 2008.

37 Al Hamdani protiv BiH, presuda izrečena 7. februara 2012; Al Husin protiv BiH, presuda izrečena 7. februara 2012.

38 Maktouf i Damjanović protiv BiH, presuda izrečena 18. jula 2013.

39 Šimšić protiv BiH, odluka od 10. aprila 2012.

40 Šobota-Gajić protiv BiH, presuda izrečena 6. novembra 2007.


da se omogući spajanje roditelja i dece i naglasio da se pri oceni da li su preduzete mere bile odgovara-juće uzima u obzir brzina kojom su mere bile primenjene, jer protok vremena može da ima neotklonjive posledice po odnose između dece i roditelja koji ne živi s njima.

Sud je izrekao pet presuda na osnovu člana 14 i četiri na osnovu člana 1 Protokola br. 12. Ove presu-de odnosile su se na diskriminatorne ustavne odredbe koje se tiču izbornih prava. Prva presuda protiv BiH u kojoj se Sud bavio navodnom diskriminacijom bila je doneta u predmetu Sejdić i Finci protiv BiH,41 a Sud je u njoj prvi put primenio član 1 Protokola br. 12 pri razmatranju pritužbi podnosilaca predstav-ke da im je onemogućeno da se kandiduju na izborima za Predsedništvo zbog toga što ne pripadaju „konstitutivnim narodima” u BiH. Sud je zauzeo stav da su podnosioci predstavke bili diskriminisani u korišćenju prava da se kandiduju na izborima za Predsedništvo BiH i za Dom naroda Parlamentarne skupštine BiH zbog svog jevrejskog i romskog porekla. Sud je smatrao da trajna nemogućnost podno-silaca predstavke da se kandiduju na izborima nije objektivno i razumno opravdana i da stoga pred-stavlja povredu člana 14 u vezi sa članom 3 Protokola br. 1. Utvrdio je i da su ustavne odredbe kojima se podnosiocima predstavke uskraćuje mogućnost da se kandiduju na izborima za Predsedništvo BiH diskriminatorne i da predstavljaju povredu člana 1 Protokola br. 12. Nakon presude u predmetu Sejdić i Finci Sud se u nekoliko potonjih predmeta42 dosledno držao svoje prakse. Pored toga, u presudi u pred-metu Šekerović i Pašalić protiv BiH43 Sud je utvrdio da je došlo do povrede člana 14 u vezi sa članom 1 Protokola br. 1 zbog diskriminacije podnosilaca predstavke koji su bili interno raseljena lica.

Sud je razmatrao jednu predstavku koja se ticala člana 4 Protokola br. 7. Utvrdio je da je podnosiocu dva puta suđeno i da je dva puta kažnjen, u prekršajnom i u krivičnom postupku, suprotno pravilu ne bis in idem, bez obzira na različitu pravnu kvalifikaciju ova dva dela u domaćem pravu.44

Predmeti o kojima je ESLJP odlučio 2017. godine

ESLJP je od januara do decembra 2017. izrekao jedanaest presuda i usvojio pet odluka o prihvatlji-vosti u predmetima protiv BiH. Jednu presudu izreklo je Veliko veće, pet je izreklo Veće, a pet Odbor koji čine tri sudije. Sud se bavio predmetima u vezi s članovima 10, 9, 5 i 6 Konvencije. Imajući u vidu ranije predmete protiv BiH, može se zaključiti da se i dalje javljaju pitanja koja su regulisana članom 6, kojim se jemči pravo na pravično suđenje.

U ovom odeljku podrobnije će se razmatrati presude i odluke o prihvatljivosti koje su izrečene u odnosu na BiH tokom 2017. i biće dat kratak prikaz činjenica i odluka Suda.

41 Sejdić i Finci protiv BiH, presuda izrečena 22. decembra 2009.

42 Zornić protiv BiH, presuda izrečena 15. jula 2014; Pilav protiv BiH, presuda izrečena 9. juna 2016; Šlaku protiv BiH, presuda izrečena 26. maja 2016.

43 Šekerović i Pašalić protiv BiH, presuda izrečena 8. marta 2011.

44 Muslija protiv BiH, presuda izrečena 14. januara 2014.


Presude

Član 10, sloboda izražavanja

Veliko veće Suda izreklo je presudu u predmetu Medžlis Islamske zajednice Brčko i ostali protiv BiH,45 nalazeći da nijedno pravo nije povređeno. Podnosioci predstavke – verska zajednica muslimana i tri nevladine organizacije etničkih Bošnjaka iz Brčko Distrikta u BiH – poslali su dopis najvišim organima vlasti u Distriktu. Oni su u dopisu izrazili zabrinutost povodom postupka imenovanja direktora javne multietničke radio-stanice, navodeći da je jedna urednica stanice, koja je predložena za to mesto, svo-jim postupcima omalovažavala kako muslimane tako i etničke Bošnjake. Ubrzo nakon toga, dopis je objavljen u tri različita dnevna lista. Urednica je protiv podnosilaca predstavke pokrenula parnični postupak u kojem je utvrđeno da su oni odgovorni za klevetu i naređeno im je da povuku dopis, a u slučaju da to ne učine određeno je da plate naknadu nematerijalne štete. Sud je konstatovao da su presude domaćih sudova predstavljale mešanje u uživanje prava podnosilaca predstavke na slobodu izražavanja, da je to mešanje bilo propisano zakonom i da je težilo legitimnom cilju, to jest zaštiti ugle-da drugih lica. Sud je takođe razmatrao da li je ovo mešanje bilo neophodno u demokratskom društvu.

Razmatrajući ovo pitanje, Sud je utvrdio da su optužbe dostigle potreban nivo ozbiljnosti i da su, shodno tome, mogle da ugroze prava urednice iz člana 8. Sud je stoga morao da ustanovi da li su domaće vlasti ostvarile pravičnu ravnotežu između dve vrednosti čije poštovanje Konvencija jemči, konkretno, između prava podnosioca predstavke na slobodu izražavanja iz člana 10, s jedne, i prava urednice na zaštitu njenog ugleda iz člana 8, s druge strane. Sud se saglasio sa stavom domaćih vlasti da odgovornost podnosilaca predstavke za klevetu treba ceniti samo u odnosu na njihovu privatnu prepisku s lokalnim vlastima, a ne u odnosu na objavljivanje dopisa u medijima, s obzirom na to da nije dokazano da su oni bili odgovorni za objavljivanje.

Sud je podvukao da nevladine organizacije imaju ulogu sličnu kao mediji kada skreću pažnju na pitanja od javnog interesa i da se mogu okarakterisati kao „čuvari” društva. Sud je takođe primetio da, pri odmeravanju suprotstavljenih interesa o kojima je reč, treba uzeti u obzir kriterijume koji se inače primenjuju na širenje uvredljivih izjava od strane medija u vršenju njihove funkcije „čuvara” javnosti. Takođe je konstatovano da su podnosioci predstavke implicitno stavili do znanja da imaju neposredan pristup ovim podacima i da su na taj način preuzeli odgovornost za date izjave. Još jedna značajna okolnost tiče se pitanja da li je cilj izjava o kojima je reč bio prvenstveno da se urednica optuži ili da se nadležni državni organi obaveste o ponašanju koje su oni smatrali neodgovarajućim ili nezakonitim. Podnosioci predstavke su tvrdili da je njihova namera bila da obaveste nadležne vlasti o određenim nepravilnostima i da ih podstaknu da istraže i potvrde navode iz dopisa. Sud je, međutim, istakao da dopis o kojem je reč nije sadržao nikakav zahtev da se istraga sprovede i da se njihovi navodi potvrde.

Sud je zaključio da, i pored toga što su navodi bili prosleđeni ograničenom broju državnih službeni-ka putem privatne prepiske, to nije uklonilo mogućnost da oni proizvedu potencijalno štetne posledice po karijeru urednice kao državne službenice i po njen profesionalni ugled novinara. Nezavisno od toga kako je dopis došao do medija, zaključeno je da je njegovo objavljivanje otvorilo mogućnost da dođe do javne debate i da je pogoršalo štetu po njeno dostojanstvo i profesionalni ugled.

45 Medžlis Islamske zajednice Brčko i ostali protiv BiH, presuda Velikog veća izrečena 17. juna 2017.


Sud, takođe, nije našao razloga da odstupi od stava domaćih sudova da podnosioci predstavke nisu dokazali istinitost svojih izjava, za koje su znali ili je trebalo da znaju da su netačne, te je shodno tome zaključio da podnosioci predstavke nisu imali dovoljno činjeničnog osnova za svoje tvrdnje o urednici koje su izneli u dopisu. Sud je smatrao da je osporeno mešanje opravdano relevantnim i do-voljnim razlozima i da su vlasti tužene države postigle pravičnu ravnotežu između prava podnosilaca predstavke na slobodu govora, s jedne, i interesa urednice da se njen ugled zaštiti, s druge strane. Stoga je zaključio da je država postupala u okviru polja slobodne procene.

Član 9, pravo na slobodu misli, savesti i veroispovesti

Predmet Hamidović protiv BiH46 odnosio se na odbijanje podnosioca predstavke da skine kapu dok je davao iskaz pred krivičnim sudom u predmetu koji se ticao napada na Ambasadu Sjedinjenih Ame-ričkih Država u Sarajevu 2011. godine. U septembru 2012. godine g. Hamidović, pripadnik zajednice ve-habija/salafista u BiH, pozvan je u svojstvu svedoka. Prilikom davanja iskaza pred sudom, predseda-vajući sudija tražio je od njega da skine kapu, obrazlažući da je nošenje kape u suprotnosti s pravilima odevanja u pravosudnim institucijama i da verski simboli i odeća nisu dozvoljeni u sudu. G. Hamidović je, međutim, to odbio, tvrdeći da je njegova verska dužnost da uvek nosi kapu. Sudija ga je usled toga izbacio iz sudnice, osudio ga zbog nepoštovanja suda i odredio mu novčanu kaznu, koju g. Hamidović nije platio, te je ona zamenjena s 30 dana kazne zatvora, koju je on odslužio.

Pozivajući se na članove 9 (sloboda veroispovesti) i 14 (zabrana diskriminacije) EKLJP-a, g. Hami-

dović se žalio da je kazna zbog nepoštovanja suda bila nesrazmerna, i da mešanje nije bilo zakonito, jer ne postoji zakonska odredba kojom se izričito zabranjuje nošenje kape u sudnici. On je tvrdio da Kućni red, na kojem su zasnovane domaće odluke, ne može da uvede u pravni sistem zabrane koje nisu propisane zakonom.

Konstatovano je da kazna izrečena podnosiocu predstavke zbog toga što je nosio kapu u sudnici predstavlja ograničavanje njegovog prava na ispoljavanje vere, što je takođe u skladu s odlukom Ustav-nog suda. Sud nije odstupio od stanovišta Ustavnog suda da je mešanje bilo zakonito i da je postojao pravni osnov za ograničavanje nošenja kape u sudnici. Podnosilac predstavke je tvrdio da mešanje u njegovo pravo na slobodu da ispoljava svoju veru nije bilo u skladu ni sa jednim od ciljeva navedenih u članu 9 st. 2. Sud je stao na stanovište da je sekularizam uverenje koje je zaštićeno članom 9 i da se cilj očuvanja sekularnih i demokratskih vrednosti može dovesti u vezu s legitimnim ciljem „zaštite prava i sloboda drugih” u smislu člana 9 st. 2. Zadatak Suda je da utvrdi da li su mere koje su preduzete na nacionalnom nivou, načelno gledano, opravdane i srazmerne.

Sud nije našao razloga da sumnja da je podnosilac predstavke postupao u skladu sa svojim iskre-nim verskim uverenjima da mora uvek da nosi kapu, bez ikakve zadnje namere da izvrne suđenje ruglu, podstakne druge da odbace sekularne i demokratske vrednosti ili da izazove nered. Pluralizam, tole-rancija i otvorenost jesu obeležja „demokratskog društva”. Iako interesi pojedinaca moraju u određe-nim situacijama da budu podređeni interesima grupe, demokratija ne znači jednostavno da stavovi većine uvek moraju da odnesu prevagu. Uloga vlasti nije da otklone uzrok napetosti tako što će ukinuti pluralizam, već da obezbede da suprotstavljene grupe tolerišu jedna drugu. Dalje, istaknuto je da nije bilo ničega što bi ukazivalo na to da podnosilac predstavke nije hteo da da iskaz ili da je pokazao ne-

46 Hamidović protiv BiH, presuda izrečena 5. decembra 2017.


poštovanje. U ovim okolnostima, kazna za nepoštovanje suda samo zbog toga što je odbio da skine kapu nije bila neophodna u demokratskom društvu, te je Sud utvrdio povredu člana 9. Sud nije razma-trao ovaj predmet s aspekta člana 14.

Član 5, pravo na slobodu i bezbednost

Predmet Čović protiv BiH47 formiran je na osnovu predstavke u kojoj se podnosilac žalio na to da mu je uskraćen delotvorni postupak usled toga što je njegova ustavna žalba (apelacija) odbijena jer Ustavni sud nije mogao da postigne većinu, te da njegovo lišenje slobode nije bilo zakonito u smislu člana 5 st. 4 Konvencije.

Sud je potvrdio da je svrha člana 5 st. 4 da se licima koja su uhapšena i lišena slobode obezbedi pravo na sudsko preispitivanje zakonitosti mere kojoj su na taj način podvrgnuti. Sud je primetio da je isto pravno pitanje već razmatrano, u drugačijem kontekstu, u pravosnažnoj presudi u jednom rani-jem predmetu protiv BiH (Avdić i ostali48). Konstatovao je da je Ustavni sud formalno doneo odluku o ustavnoj žalbi podnosioca, ali da je zapravo odbio da se izjasni o njenoj prihvatljivosti i/ili meritumu. Odluka koja je u pitanju sadržala je kako razloge za utvrđivanje povrede, tako i one protiv ovakve od-luke, a jedini razlog zbog kojeg je žalba podnosioca predstavke odbijena bio je taj što sud nije uspeo da donese većinsku odluku. Usled toga je Sud zaključio da pitanje ustavnosti lišenja slobode podno-sioca predstavke nije razmotreno. Predmet podnosioca predstavke je tako ostao bez konačne odluke, čime je suštinski ograničeno njegovo pravo na pristup sudu. Sud je ponovio da Ustavni sud, time što je odbio žalbu podnosioca predstavke samo zbog toga što nije uspeo da dođe do većinskog stava o bilo kojem od predloga koje je razmatrao, nije zadovoljio uslov da okolnosti koje su vlasti svesno stvorile moraju biti takve da podnosiocima pružaju stvarnu mogućnost da koriste pravni lek, te da je shodno tome došlo do povrede člana 5 st. 4 Konvencije.

Član 6, pravo na pravično suđenje

Predmet Panorama d.o.o. i Miličić protiv BiH49 odnosio se na neizvršenje domaćih presuda donetih u korist podnosioca predstavke u pogledu imovinskih potraživanja iz rata 1992–95.

Oba podnosioca predstavke bila su uspešna u postupke protiv države, jedan povodom oduzima-nja, a drugi povodom uništavanja imovine. Presude u njihovu korist postale su pravosnažne u janua-ru 2009, odnosno novembru 2007. godine. U vreme kada su razmatrani tužbeni zahtevi podnosilaca predstavke, domaće pravo je propisivalo da se zatezna kamata ne primenjuje na ratnu štetu. Parnični sudovi su, međutim, primenjivali opšta pravila obligacionog prava i podnosiocima predstavke dosudili zateznu kamatu. Osnovno potraživanje i troškovi postupka su tako isplaćeni i jednom i drugom podno-siocu, ali je Federalno ministarstvo finansija odbilo da odobri isplatu kamate, te pravosnažne presude u njihovu korist nisu bile izvršene u ovom pogledu. Podnosioci predstavke su se pozvali na član 6 st. 1 (pravo na pravično suđenje u razumnom roku) i na član 1 Protokola br. 1 (zaštita imovine).

47 Čović protiv BiH, presuda izrečena 3. oktobra 2017.

48 Avdić i ostali protiv BiH, presuda izrečena 19. novembra 2013.

49 Panorama d.o.o. i Miličić protiv BiH, presuda izrečena 25. jula 2017.


Sud je dalje primetio da je izvršni sud poučio drugog podnosioca predstavke da na osnovu pravila o naknadi štete pokrene parnični postupak za naknadu štete protiv banke zbog propuštanja da u pot-punosti izvrši presudu u njegovu korist. Sud je s tim u vezi podvukao da se zahtevom da podnosilac predstavke pokrene novi parnični postupak nakon što je već dobio pravosnažnu presudu u svoju korist podnosiocu nameće neprimeren teret. Više od osam i skoro deset godina je proteklo od kada su doma-će odluke postale pravosnažne, te je Sud zaključio da je došlo do povrede člana 6 st. 1.

U predmetu Kahriman50 podnosilac predstavke izneo je pritužbu na osnovu člana 6 st. 1 zbog ne-razumno dugog trajanja postupka. Iako je država tvrdila da je podnosilac predstavke izgubio status „žrtve” usled toga što je Ustavni sud utvrdio navodnu povredu, Sud je ponovio da odluka ili mera u ko-rist podnosioca predstavke nije u načelu dovoljna da bi ga lišila statusa „žrtve”, osim ako nacionalne vlasti ne priznaju povredu i ne pruže za nju zadovoljenje. Kako je podnosilac tražio naknadu štete za povredu zahteva koji se tiče „razumnog roka”, a Ustavni sud nikakvu naknadu štete nije dosudio, pod-nosilac predstavke je i dalje mogao da tvrdi da je „žrtva”. Sud je utvrdio da je parnični postupak trajao oko 9 godina u tri instance i zaključio da je trajanje postupka bilo preterano i nije zadovoljilo kriterijum „razumnog roka”, čime je povređen član 6 st. 1.

Sud je u presudi u predmetu Damjanović i Euromag d.o.o.51 utvrdio povredu člana 6 st. 1 u pogledu drugog podnosioca predstavke. Naime, podnosioci predstavke su tvrdili da dužina upravnog postupka nije bila u skladu sa zahtevom „razumnog roka”. Pri utvrđivanju nadležnosti ratione personae, Sud je podsetio da se status pravnog lica preduzeća može zanemariti samo u izuzetnim okolnostima, naročito kada se jasno utvrdi da za dato preduzeće nije moguće da se obrati Sudu putem organa koji su predvi-đeni njegovim statutom ili – u slučaju likvidacije – putem likvidatora. U ovom predmetu, drugi podno-silac predstavke se Sudu obratio preko svog direktora, a prvi podnosilac predstavke, iako je jedan od osnivača preduzeća, nije bio strana u domaćem postupku. Prvi podnosilac stoga nije mogao da tvrdi da je „žrtva” u smislu člana 34 Konvencije.

Presude u predmetima Kunić i ostali52 i Spahić i ostali protiv BiH53 poslednje su u nizu presuda protiv BiH koje je Sud izrekao u vezi sa pritužbama o nemogućnosti pristupa sudu usled dugotrajnog neiz-vršenja pravno obavezujućih i izvršnih presuda. Po odlukama Ustavnog suda BiH kojima je utvrđena povreda člana 6 i člana 1 Protokola br. 1 zbog propuštanja da se izvrše pravno obavezujuće presude i zbog propuštanja nadležnih kantonalnih vlasti da preduzmu mere određene ovim odlukama da se obezbedi isplata kantonalnog duga nije postupljeno u razumnom roku. Time što u dugom vremenskom periodu nisu preduzele neophodne mere da postupe po pravosnažnim presudama u ovom predmetu vlasti su lišile odredbe člana 6 st. 1 svakog dejstva, a i sprečile da podnosioci predstavki dobiju novac na koji su imali pravo. Ovaj propust vlasti predstavljao je takođe i nesrazmerno mešanje u mirno uži-vanje imovine.

50 Kahriman protiv BiH, presuda izrečena 17. oktobra 2017.

51 Damjanović i Euromag doo protiv BiH, presuda izrečena 31. oktobra 2017.

52 Kunić i ostali protiv BiH, presuda izrečena 14. novembra 2017.

53 Spahić i ostali protiv BiH, presuda izrečena 14. novembra 2017.


U predmetima Dorić protiv BiH,54 Prazina55 i Mandić i Popović56 Sud je smatrao da su dužina postup-ka ili odlaganje izvršenja pravosnažnih i izvršnih domaćih presuda bili preterani i nisu zadovoljili zah-tev „razumnog roka”, čime je povređen član 6 st. 1.

Odluke

Podnosilac predstavke u predmetu Stevančević57 izneo je pritužbu povodom nemogućnosti da po-novo uđe u posed svog predratnog stana, mada je dobio naknadu za taj stan više od dve godine pre podnošenja predstavke. Sud je shodno tome primetio da je isplaćena naknada odgovarajuća za bilo koji novčani gubitak koji je podnosilac predstavke pretrpeo. U svetlu toga, Sud je smatrao da ova pred-stavka predstavlja zloupotrebu prava na podnošenje predstavke, te ju je odbacio.

Podnositeljka predstavke u predmetu Vidović58 žalila se na povredu prava na pravično suđenje prema krivičnom aspektu člana 6 st. 1 Konvencije jer joj je oduzet njen računar, kao i na po-vredu prava na branioca po sopstvenom izboru garantovanog članom 6, st. 3, t. c Konvencije jer joj nije omogućeno da postupa kao branilac B. S. i F. R. Sud je u pogledu primenljivosti člana 6 primetio da je krivični postupak o kojem je reč pokrenut protiv B. S. i F. R. Podnosi-teljka je postupala u predmetu kao njihov branilac do odluke Državnog suda. Računar koji je koristio istražitelj podnositeljke predstavke je takođe oduzet u sklopu mera preduzetih kako bi se prikupili dokazi u postupku protiv B. S. i F. R, ali je Sud istakao da predmet postupka na koji se žali podnositeljka predstavke nije uključivao „odlučivanje o krivičnoj optužbi” protiv podnositeljke predstavke. Stoga je ova predstavka bila nesaglasna ratione materiae s odredba-ma Konvencije.

Sud je u predmetu Knežević i ostali59 doneo odluku da izbriše ovaj predmet sa spiska predmeta jer se predstavka odnosila na pitanje koje je već rešeno u smislu Konvencije, tako da njegovo dalje razma-tranje nije bilo potrebno.

Predmet Šahman protiv BiH60 odnosio se na pritužbu podnositeljke predstavke na osnovu člana 6 st. 1 i 3 t. c Konvencije da joj nije bilo dozvoljeno da je u krivičnom postupku protiv nje zastupa advokat po njenom izboru, čime je naneta nepopravljiva šteta njenom pravu na odbranu i čime je pravičnost postupka u celini dovedena u pitanje. Kako je Sud utvrdio da je krivični postupak protiv podnositeljke predstavke još u toku pred domaćim sudom prvog stepena, zaključio je da je predstavka preuranjena.

54 Dorić protiv BiH, presuda izrečena 7. novembra 2017.

55 Prazina protiv BiH, presuda izrečena 5. decembra 2017.

56 Mandić i Popović protiv BiH, presuda izrečena 19. decembra 2017.

57 Stevančević protiv BiH, odluka od 10. januara 2017.

58 Vidović protiv BiH, odluka od 10. januara 2017.

59 Knežević i ostali protiv BiH, odluka od 14. marta 2017.

60 Šahman protiv BiH, odluka od 25. aprila 2017.


HRVATSKAOpšti uvod

Republika Hrvatska potpisala je i ratifikovala Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i temelj-nih sloboda (u daljem tekstu: EKLJP ili Konvencija) 5. novembra 1997.

Do sada je Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLJP ili Sud) u odnosu na Republiku Hr-vatsku doneo 377 presuda. U njih 301 utvrdio je povredu barem jednog konvencijskog prava. Hrvatska je u poslednjih 20 godina sklopila ukupno 26 prijateljskih poravnanja sa podnosiocima predstavki.

Od navedenog ukupnog broja presuda koje je Sud do sada doneo u odnosu na Republiku Hrvatsku, ukupno je šest presuda izreklo Veliko veće. Prva presuda Velikog veća u odnosu na Republiku Hrvatsku bila je ona u predmetu Blečić protiv Hrvatske.61

Od presuda Velikog veća u odnosu na Republiku Hrvatsku svakako treba izdvojiti i onu u predmetu Marguš protiv Hrvatske,62 u kojoj je Sud po prvi put, i to ne samo u odnosu na Republiku Hrvatsku već prvi put uopšte, odlučivao o primeni načela ne bis in idem u odnosu na amnestiju za ratni zločin, od-nosno druge teške povrede međunarodnog i humanitarnog prava. Na kraju treba pomenuti i presudu koju je Veliko veće relativno nedavno izreklo, u predmetu Muršić protiv Hrvatske,63 a u kojoj je pružilo sažeti pregled i potvrdilo standarde Suda u odnosu na uslove služenja kazne zatvora, te primenljivost zabrane mučenja i nečovečnog postupanja ili kažnjavanja iz člana 3 Konvencije.

Struktura presuda Suda prema pravima iz Konvencije u odnosu na Republiku Hrvatsku ukazuje na to da je najviše onih koje su se odnosile na član 6 Konvencije (pravo na pravično suđenje). Takvih presuda je ukupno 199, od kojih se 99 odnosi isključivo na pravo na suđenje u razumnom roku, kao deo prava na pravično suđenje iz člana 6 Konvencije. U ostalih 100 presuda Sud je raz-matrao druga prava iz člana 6 Konvencije, kao što su pravo na pravično suđenje, pravo na jedna-kost stranaka u postupku (jednakost oružja), povreda prava na pretpostavku nevinosti ili neka od prava odbrane u krivičnim postupcima. Najznačajnije presude Suda iz ovog područja sigurno su presuda Velikog veća u predmetu Dvorski protiv Hrvatske64 (pravo na izbor branioca u krivičnom postupku), zatim presude Veća u predmetima Ajdarić protiv Hrvatske (ocena dokaza i nedovoljno obrazloženje krivične osude), 65 Šikić protiv Hrvatske (definisanje i primena građanskog aspekta člana 6 Konvencije),66 i Klauz protiv Hrvatske (pravo na pravično suđenje i troškovi parničnog po-stupka)67.

S navedenim presudama usko su povezane i presude Suda koje su se odnosile na pravo na delo-tvorno domaće pravno sredstvo iz člana 13 Konvencije, kojih je do sada u odnosu na Republiku Hrvat-

61 Blečić protiv Hrvatske, br 59532/00, presuda Velikog veća izrečena 8. marta 2006.

62 Marguš protiv Hrvatske, br 4455/10, presuda Velikog veća izrečena 27. maja 2014.

63 Muršić protiv Hrvatske, 7334/13, presuda Velikog veća izrečena 20. oktobra 2016.

64 Dvorski protiv Hrvatske, presuda izrečena 20. oktobra 2015.

65 Ajdarić protiv Hrvatske, presuda izrečena 13. decembra 2011.

66 Šikić protiv Hrvatske, presuda izrečena 15. jula 2010.

67 Klauz protiv Hrvatske, presuda izrečena 18. jula 2013.


sku bilo 33. Ponovo, najveći broj ovih presuda odnosio se na delotvorno pravno sredstvo za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku.

Sud je takođe u značajnom broju presuda u odnosu na Republiku Hrvatsku odlučivao o povredi nekog od prava iz člana 8 Konvencije. Sud je do sada u odnosu na Republiku Hrvatsku u 40 presuda razmatrao pravo na privatni odnosno porodični život, dom i prepisku. Neke od najznačajnijih presuda Suda koje se odnose na zaštitu prava iz člana 8 Konvencije jesu presude u predmetima Karadžić protiv Hrvatske (građanskopravna otmica dece),68 Gluhaković protiv Hrvatske (pravo na susrete i druženje s vlastitim detetom roditelja koji više ne živi sa detetom),69 X protiv Hrvatske (isključenje podnositelj-ke predstavke kojoj je oduzeta poslovna sposobnost iz postupka koji je za posledicu imao usvojenje njene kćeri),70 Ćosić protiv Hrvatske (pravo na dom),71 te Dragojević protiv Hrvatske (povreda prava na privatnost zbog nedovoljno obrazloženih sudskih naloga kojima je određena posebna istražna radnja prisluškivanja i tajnog praćenja).72

Sud je razmatrao pravo na mirno uživanje imovine iz člana 1 Protokola br. 1 uz Konvenciju u uku-pno 33 presude u odnosu na Republiku Hrvatsku. Uz već navedenu presudu Velikog veća u predmetu Blečić protiv Hrvatske,73 najznačajnije presude Suda u odnosu na ovo konvencijsko pravo jesu one koje je izrekao u predmetima Statileo protiv Hrvatske (pravo vlasnika stana u kojem se nalazi zaštićeni stanar),74 Vajagić protiv Hrvatske (pravo na naknadu eksproprisanog zemljišta),75 i Radanović protiv Hrvatske (povraćaj imovine date na privremeno korišćenje).76

Od ostalog značajnijeg broja presuda koje je Sud izrekao u odnosu na Republiku Hrvatsku valja izdvojiti ukupno 28 presuda koje se odnose na pravo na slobodu i bezbednost ličnosti iz člana 5 Kon-vencije. Od navedenih 28 presuda najviše je onih koje su se odnosile na lišenje slobode pojedinca u vidu određivanja, produžavanja ili ukupnog trajanja pritvora.

Na kraju valja izdvojiti i 12 presuda koje se odnose na član 2 Konvencije, odnosno na pravo na život. Ovde treba naglasiti kako se čak 10 od tih 12 presuda odnosi na procesni aspekt prava na život, od-nosno sprovođenje delotvorne istrage i uspostavljanje mehanizma zaštite prava na život u domaćem pravnom poretku. Prva takva presuda bila je izrečena u predmetu Marta Jularić protiv Hrvatske.77 Samo dve presude Suda odnosile su se na materijalni aspekt zaštite prava na život. Prva presuda u kojoj je Sud utvrdio povredu prava na život u materijalno-pravnom aspektu jeste presuda u predmetu Branko Tomašić i ostali protiv Hrvatske,78 koji se odnosio na zaštitu pojedinca od nasilja u porodici.

68 Karadžić protiv Hrvatske, presuda izrečena 15. marta 2006.

69 Gluhaković protiv Hrvatske, presuda izrečena 12. aprila 2011.

70 X protiv Hrvatske, presuda izrečena 17. jula 2008.

71 Ćosić protiv Hrvatske, presuda izrečena 15. januara 2009.

72 Dragojević protiv Hrvatske, presuda izrečena 15. januara 2015.

73 Blečić protiv Hrvatske, presuda izrečena 8. marta 2006.

74 Statileo protiv Hrvatske, presuda izrečena 10. jula 2014.

75 Vajagić protiv Hrvatske, presuda izrečena 20. jula 2006.

76 Radanović protiv Hrvatske, presuda izrečena 21. decembra 2006.

77 Marta Jularić protiv Hrvatske, presuda izrečena 20. januara 2011.

78 Branko Tomašić protiv Hrvatske, presuda izrečena 15. januara 2009.


Predmeti o kojima je Sud odlučio 2017. godine

ESLJP je u odnosu na Republiku Hrvatsku 2017. godine izrekao ukupno 28 presuda i 15 odluka o neprihvatljivosti predstavki. Od navedenih 28 presuda, Sud je u njih 19 utvrdio povredu barem jednog konvencijskog prava, dok je u njih 8 utvrdio da nije došlo do povrede niti jednog konvencijskog prava. Sud je u 2017. izrekao presudu o pravičnoj naknadi iz člana 41 Konvencije u predmetu Vijatović protiv Hrvatske, u kojem je ranije utvrdio povredu prava na mirno uživanje imovine iz člana 1 Protokola br. 1 uz Konvenciju.79

Sud je u 2017. godini u odnosu na Republiku Hrvatsku obradio ukupno 502 predstavki. Ured zastu-pnika Republike Hrvatske pred ESLJP-om obavešten je o ukupno 93 nova predmeta.

U tekstu koji sledi biće dat prikaz presuda i odluka Suda s obzirom na pojedina konvencijska prava.

Pravo na život – član 2 Konvencije

Sud je 2017. godine izrekao presude u ukupno šest predmeta u odnosu na Republiku Hrvatsku u kojima je razmatrao procesni aspekat prava na život iz člana 2 Konvencije. U pet je presuda utvrdio da je tužena država poštovala procesni aspekt zaštite iz člana 2 Konvencije i sprovela delotvorne istrage sumnjivih smrti, dok je u jednoj presudi (M. i ostali protiv Hrvatske80) utvrdio kako nije sprovedena delotvorna istraga u skladu sa načelima Suda o članu 2 Konvencije. Zanimljivo je istaći da je predmet M. i ostali protiv Hrvatske, u kojem je utvrđena povreda Konvencije, činjenično i pravno vezan za pred-mete Borojević protiv Hrvatske81 i Trivkanović protiv Hrvatske,82 a u presudama u tim predmetima je Sud doneo potpuno drugačiju odluku, odnosno odluku da nije došlo do povrede konvencijskih prava.

Naime, navedeni predmeti M. i ostali, Borojević i Trivkanović delovi su jedinstvenog domaćeg krivič-nog postupka koji se pred domaćim sudom vodio protiv bivšeg načelnika sisačke policije V. M., optu-ženog za krivično delo ratnog zločina u kojem je on za taj zločin osuđen i izrečena mu je kazna zatvora u trajanju od 14 godina. Razmatrajući navedene predmete s konvencijskog aspekta, Sud je zaključio kako je u predmetima Borojević i Trivkanović osuda jednog čoveka po komandnoj odgovornosti pred domaćim sudovima dovoljna da zadovolji zahteve člana 2 Konvencije, da bi, međutim, u predmetu M. i ostali utvrdio da navedena osuda po komandnoj odgovornosti nije dovoljna i da je tužena država, da bi zadovoljila pozitivnu obavezu iz člana 2 Konvencije, morala sprovesti istragu i utvrditi odgovornost neposrednih učinilaca.

Što se tiče odluka suda o neprihvatljivosti predstavki vezanih za član 2 Konvencije, valja istaći odluku u predmetu Molnar protiv Hrvatske.83 Podnosilac predstavke se Sudu žalio na manjkavosti u istrazi o okolnostima smrti njegovog sina, policijskog službenika. Sin podnosioca predstavke je u više navrata upozorio svoje nadređene o nezakonitim radnjama i mogućoj korupciji u policiji. Njegove tvrd-nje dovele su do nekoliko disciplinskih postupaka protiv određenih policijskih službenika. Sin pod-

79 Vijatović protiv Hrvatske, presuda izrečena 21. decembra 2017.

80 M. i ostali protiv Hrvatske, presuda izrečena 2. maja 2017.

81 Borojević protiv Hrvatske, presuda izrečena 4. aprila 2017.

82 Trivkanović protiv Hrvatske, presuda izrečena 6. jula 2017.

83 Molnar protiv Hrvatske, odluka usvojena 12. septembra 2017.


nosioca predstavke 21. januara 2013. nije došao na posao i nije se javljao na mobilni telefon. Nakon opsežne potrage od strane policije, istoga dana oko 19.00 sati, pronađeno je mrtvo telo sina podnosi-oca predstavke na zabačenom mestu pokraj reke, smešteno na zadnjem sedištu njegovog automobila s prostrelnom ranom na čelu.

Nakon opsežne istrage je utvrđeno da je sin podnosioca predstavke izvršio samoubistvo. Nadležno državno tužilaštvo je o tome je obavestilo podnosioca predstavke, koji je podneo krivičnu prijavu protiv nepoznatih izvršilaca, tvrdeći da je njegov sin ubijen. Nakon krivične prijave podnosioca predstavke, Županijsko državno odvjetništvo u Varaždinu obavilo je niz razgovora s osobama uključenim u pred-met, ponovo ispitalo stručnjaka za balistiku i forenzičara.

Županijsko državno odvjetništvo u Varaždinu je 20. januara 2015. odbacilo krivičnu prijavu podnosioca predstavke jer je nesumnjivo utvrđeno da njegov sin nije ubijen, već da je izvršio samoubistvo. Odluka Županijskog državnog odvjetništva u Varaždinu uručena je zastupniku podnosioca predstavke 22. januara 2015. godine. Odlučujući o ovom predmetu, Sud je konstatovao da je podnosilac Sudu podneo predstavku više od godinu dana i četiri meseca nakon uručenja odluke Županijskog državnog odvjetništva u Varaždinu. Sud je utvrdio da je podnosilac predstavke u međuvremenu poslao dopis Vrhovnom sudu Republike Hrvatske, u kojem se žalio na način na koji je sprovedena istraga o okolnostima smrti njegova sina. Međutim, to očigledno nije bilo pravno sredstvo koje je trebalo da iscrpe, te nije moglo da prekine tok šestomesečnog roka. Stoga je Sud predstavku proglasio neprihvatljivom jer je podneta po isteku šestomesečnog roka iz člana 35 Konvencije.

Član 3 Konvencije – zabrana mučenja i nečovečnog postupanja ili kažnjavanja

Sud je u 2017. godini u odnosu na Republiku Hrvatsku doneo tri presude i jednu odluku o neprihvat-ljivosti predstavke u vezi sa članom 3. U dve od navedene tri presude Sud je utvrdio da nije došlo do povrede člana 3 Konvencije, dok je u jednom predmetu utvrdio povredu tog člana zajedno sa povredom člana 14 Konvencije (zabrana diskriminacije).

Upravo poslednje navedenu presudu valja istaći. Radi se o presudi Suda u predmetu Škorjanec protiv Hrvatske.84 Na dan 9. juna 2013. podnositeljka predstavke i njen partner Š. Š. (inače romskog porekla) prvo su se verbalno sukobili s dvema njima nepoznatim osobama, a zatim su ih te osobe fizič-ki napale. Iako podnositeljka predstavke nije Romkinja, već je samo njen partner Rom, napadači su ih prilikom napada vređali na rasnoj osnovi – zbog romskog porekla. Podnositeljka predstavke je tokom napada pretrpela lake telesne povrede (kontuziju). Sudu se žalila da domaća tela nisu delotvorno istra-žila zločin iz mržnje kojeg je bila žrtva zato što je njen partner Rom. Sud je utvrdio da hrvatsko zakono-davstvo pruža dovoljan stepen zaštite u ovakvim predmetima budući da je shodno Kaznenom zakonu nanošenje telesne povrede iz mržnje okvalifikovano kao teži oblik krivičnog dela telesne povrede.

Međutim, Sud je utvrdio da su hrvatski organi gonjenja istragu zločina iz mržnje skoncentrisali na napad na partnera podnositeljke predstavke, a da takvu istragu nisu sproveli i u odnosu na samu pod-nositeljku. Propustili su ispitati jesu li napadači i podnositeljku predstavke doživljavali kao Romkinju, kao i moguću povezanost između njenog odnosa sa Š.Š. i rasno motivisanog napada na njih. Sud je naglasio kako je to, zajedno s činjenicom da su domaća tela ustrajala na tome da je bitno da sama

84 Škorjanec protiv Hrvatske, presuda izrečena 28. marta 2017.


podnositeljka predstavke nije romskog porijekla, dovelo do manjkave istrage i ocene njenog slučaja. Dodatno, Sud je utvrdio i povredu zabrane diskriminacije iz člana 14 Konvencije zbog načina na koji su domaća tela vodila istragu u odnosu na podnositeljku predstavke.

Član 5 Konvencije – pravo na slobodu i bezbednost ličnosti

Sud je u odnosu na član 5 Konvencije 2017. godine usvojio dve presude i jednu odluku kojom je predstavku proglasio neprihvatljivom. U obe navedene presude Sud je utvrdio povredu prava na slo-bodu i bezbednost ličnosti zbog načina na koji su domaća tela odlučivala u postupku produžavanja pritvora podnosilaca predstavki.

Sud je u predmetu Grobenski protiv Hrvatske85 odlučivao o više konvencijskih prava i više aspekata prava na slobodu. Sud je doneo odluku kojom je predstavku proglasio neprihvatljivom. Naime, pod-nosilac predstavke se žalio da je pritvor koji mu je odredio domaći sud predstavljao povredu njegovih konvencijskih prava jer je osnovana sumnja, kao nužna pretpostavka za određivanje pritvora, proizla-zila iz njegovog navodno nezakonitog priznanja krivičnih dela teške krađe. Podnosilac se takođe žalio da pred domaćim sudovima nije mogao osporavati zakonitost svog pritvora, posebno zakonitost doka-za iz kojih je proizlazila osnovana sumnja.

Razmatrajući predmet, Sud je prvo utvrdio da je domaći sud podnosiocu predstavke odredio pritvor u skladu sa Zakonom o kaznenom postupku. Takođe, Županijski sud utvrdio je postojanje osnovane sumnje na temelju brojnih materijalnih dokaza (na primer, zapisniku o istrazi, zapisniku o prepoznava-nju, itd.), te je opširno i detaljno obrazložio razloge za određivanje pritvora podnosiocu.

U vezi sa pritužbom podnosioca predstavke da je priznao krivična dela u odsustvu branioca, Sud je naglasio da navodna nezakonitost pojedinog dokaza ne znači nužno da postojanje osnovane sumnje nije bilo potkrepljeno ili da je pritvor protivan članu 5 Konvencije, naročito jer je podnosilac predstavke kasnije ponovio priznanje krivičnih dela.

Što se tiče domaćeg postupka u kojem je ispitana zakonitost pritvora podnosioca predstavke, Sud je naglasio da Konvencija ne zahteva da se u okviru postupka o određivanju ili produžavanju pritvora odlučuje o zakonitosti dokaza. Štaviše, to bi postupak o produžavanju pritvora moglo učiniti nedelotvornim i presporim u smislu člana 5 st. 4 Konvencije. Sud je stoga zaključio da je predstavka očigledno neosnovana.

Član 6 Konvencije – pravo na pravično suđenje

Sud je u pogledu prava na pravično suđenje u 2017. godini u odnosu na Republiku Hrvatsku izrekao ukupno deset presuda i usvojio pet odluka kojima je predstavke proglasio neprihvatljivim. Od nave-denih deset presuda, Sud je u tri presude konstatovao da nije došlo do povrede prava na pravično su-đenje, dok je u ostalim presudama utvrdio povredu barem jednog aspekta prava na pravično suđenje.

Od presuda u kojima je utvrđena povreda člana 6 Konvencije valja istaći presudu u predmetu Mat-anović protiv Hrvatske,86 u kojoj je Sud pravo na pravično suđenje razmatrao i u odnosu na član 7

85 Grobenski protiv Hrvatske, odluka usvojena 12. septembra 2017.

86 Matanović protiv Hrvatske, presuda izrečena 4. jula 2017.


Konvencije (nullum crimen nulla pena sine lege), te prava iz člana 8 Konvencije (pravo na poštovanje privatnog života). ESLJP je utvrdio da je došlo do povrede prava podnosioca predstavke na poštovanje privatnog života (član 8 Konvencije) i povrede prava na pravično suđenje (član 6 Konvencije) zbog toga što nije imao pristup delu dokaza prikupljenih primenom tajnih mera. Sud je ukazao na nepostojanje odgovarajućeg postupka za propisnu ocenu relevantnosti dokaza i nužnosti davanja uvida u njih.

S druge strane, utvrdio je da nije došlo do povrede prava na pravično suđenje zbog korišćenja agen-ta provokatora u krivičnom postupku. Podnosilac predstavke bio je potpredsednik Hrvatskog fonda za privatizaciju, koji je osuđen zbog krivičnog dela primanja mita na kaznu zatvora u trajanju od 11 godina. Podnosilac se Sudu žalio da su protiv njega protivzakonito određene mere tajnog nadzora i praćenja, čiji su rezultati korišćeni tokom krivičnog postupka u kojem je osuđen. Takođe se žalio da je žrtva podsticanja na krivično delo i da u tom pogledu nije imao odgovarajuća procesna jemstva zajemčena članom 6 Konvencije, te da mu nije bio dopušten uvid u deo dokaza koji su prikupljeni primenom taj-nih mera praćenja i snimanja. U pogledu određivanja tajnih mera, Sud je, pozivajući se na svoje ranije zaključke u predmetu Dragojević protiv Hrvatske,87 utvrdio da postupak izdavanja i sudske kontrole na-loga za prisluškivanje njegovog telefona nije bio u skladu sa zakonom, što je dovelo do povrede prava na poštovanje njegovog privatnog života.

U pogledu korišćenja agenta provokatora i pritužbe podnosioca predstavke da su ga tajni istražitelji podsticali na izvršenje krivičnog dela, Sud je utvrdio da nije došlo do podsticanja na izvršenje krivič-nog dela, već da su organi gonjenja bili pasivni i da si njihovi postupci ostali unutar granica prikrivenog rada, a ne podsticanja podnosioca predstavke na nezakonitu aktivnost. U pogledu dela snimaka koji su uključeni u spise predmeta, ali nisu korišćeni za njegovu osudu, ESLJP je primetio da sam podno-silac predstavke nije izneo nijedan argument zašto su ti snimci od značaja za njegovu odbranu, te je zaključio kako niti u pogledu tih snimaka nije došlo do povrede prava na jednakost oružja.

Od presuda koje se odnose na član 6 Konvencije, a u kojima Sud nije utvrdio povredu Konvencije, valja istaći onu u predmetu Krunoslava Zovko protiv Hrvatske.88 Podnositeljka predstavke je tražila od Hrvatskog zavoda za zdravstveno osiguranje (u daljem tekstu: HZZO) da joj prizna pravo na bolovanje kao posledicu saobraćajne nezgode, iako je njena lekarka opšte prakse prethodno utvrdila da bolovi u vratu, na koje se žalila, nemaju nikakve veze sa saobraćajnom nezgodom u kojoj je podnositeljka učestvovala dve godine ranije. Nakon dva sprovedena veštačenja, HZZO je odbio zahtev podnositeljke predstavke, a Upravni sud u Zagrebu je povodom njene tužbe takođe utvrdio da je njen zahtev neosno-van.

Podnositeljka predstavke se Sudu žalila na nepravičnost navedenog upravnog postupka u celini, smatrajući da je bila u potpunosti isključena iz postupka veštačenja, te da su veštaci HZZO-a bili pri-strasni, budući da su stalno zaposleni u toj instituciji, te da je u interesu HZZO-a bilo da ona ne dobije dugotrajno bolovanje budući da je trošak navedenog bolovanja padao upravo na HZZO.

Sud je u svojoj odluci prihvatio argumente države da su veštaci HZZO-a razmotrili sve prigovore podnositeljke predstavke vezane za njezino zdravstveno stanje, te na njih odgovorili na zadovoljava-jući način. Podnositeljka predstavke je bila obaveštena o rezultatima veštačenja, te je mogla na njih i odgovoriti, što je i učinila u postupku pred Upravnim sudom. Stoga je podnositeljka predstavke u

87 Dragojević protiv Hrvatske, presuda izrečena 15. januara 2015.

88 Krunoslava Zovko protiv Hrvatske, presuda izrečena 23. maja 2017.


dovoljnoj meri učestvovala u postupku veštačenja. Sama činjenica da su veštaci zaposleni u HZZO nije bila dovoljna da dovede njihovu nepristrasnost u sumnju.

U pogledu odluka kojima je Sud pojedine predstavke proglasio neprihvatljivim ističe se odluka u predmetu Marušić protiv Hrvatske,89 gde je Sud odbacio predstavku zbog toga što sa na taj predmet nije mogao primeniti član 6 i garancije koje su njime predviđene. Predstavku je Sudu podnela bivša profesorka Medicinskog fakulteta u Zagrebu jer je smatrala da je postupak koji se protiv nje vodio pred Sudom časti tog fakulteta bio nepravičan. Sud časti je utvrdio da je podnositeljka predstavke, bez na-vođenja izvora i autorstva, doslovno prevela engleski tekst medicinskog udžbenika američkog autora i unela ga u svoj udžbenik, čime se ogrešila o Kodeks nastavničke etike. Sud časti joj je zbog toga izre-kao javnu opomenu. Sud je prihvatio argumente tužene države da nije nadležan da ocenjuje pravičnost takvog postupka, jer podnositeljki predstavke u tom postupku nije pretio ni otkaz ni suspenzija, već se postupak odnosio isključivo na primenu etičkih kriterijuma i procenu ponašanja podnositeljke u tom kontekstu. Dakle, ishod postupka nije bio od odlučujućeg značaja za njeno građansko pravo, što je nužno da bi se mogao aktivirati član 6, te je Sud predstavku proglasio neprihvatljivom.

Član 8 Konvencije – pravo na privatni i porodični život

Sud je 2017. u odnosu na Republiku Hrvatsku Sud doneo ukupno tri presude i dve odluke koje se odnose na prava iz člana 8 Konvencije.

Posebno valja istaći presudu u predmetu Ž. B. protiv Hrvatske,90 u kojoj je Sud utvrdio kako je obu-stavljanjem krivičnog postupka za nasilje u porodici povređeno pravo podnositeljke predstavke na poštovanje privatnog života iz člana 8 Konvencije. Naime, podnositeljka predstavke je 2007. godine podnela krivičnu prijavu protiv supruga zbog nasilja u porodici. Prvostepeni sud ga je osudio, ali su dve prvostepene presude ukinute i postupak je u dva navrata vraćen na ponovno suđenje. U međuvremenu je na snagu 2011. godine stupio novi Kazneni zakon (u daljem tekstu: KZ/11), u kojem nasilje u porodici više nije bilo propisano kao krivično delo, već su ta dela kažnjavana po Zakonu o zaštiti od nasilja u porodici kao prekršajna dela. Nakon stupanja na snagu novog Kaznenog zakona, krivični postupci koji su se do tada vodili zbog nasilja u porodici obustavljeni su, jer tim zakonom krivično delo nasilničkog ponašanja u porodici više nije bilo propisano.

Podnositeljka predstavke je tvrdila da domaće vlasti nisu na odgovarajući način gonile lice koje je izvršilo nasilje u porodici. Sud je utvrdio da, iako je KZ/11 ukinuo krivično delo nasilničkog ponašanja u porodici kao samostalno krivično delo, nasilje prema članovima porodice bilo je propisano kao teži oblik nekih drugih krivičnih dela (telesne povrede, pretnje, silovanja, itd.).

Sud je stoga zaključio da je KZ/11 obezbedio kontinuitet krivičnog dela nasilničkog ponašanja u porodici iz ranije važećeg Kaznenog zakona, te da pruža odgovarajući zakonodavni okvir za kažnjava-nje nasilja u porodici. Nadalje, Sud je primetio da nadležni organi gonjenja nisu razmotrili mogućnost prekvalifikacije optužnice, te da supruga podnositeljke predstavke optuže za pretnje i nanošenje te-lesne povrede članu porodice iz novog Kaznenog zakona, zbog čega je nadležni sud obustavio postu-pak, što je dovelo do toga da okolnosti navodnog porodičnog nasilja prema podnositeljki predstavke

89 Marušić protiv Hrvatske, odluka usvojena 23. maja 2017.

90 Ž. B. protiv Hrvatske, presuda izrečena 11. jula 2017.


nikada nisu ni utvrđene ni kažnjene. Državni organi su navedenim postupanjem povredili konvencijska prava podnositeljke predstavke.

U pogledu prava između roditelja i dece, koja takođe potpadaju pod polje dejstva člana 8 Konvenci-je, Sud je u presudi K. B. i ostali protiv Hrvatske91 utvrdio da je Republika Hrvatska podnositeljki pred-stavke povredila pravo na porodični život iz člana 8 Konvencije. Naime, podnositeljka predstavke je na temelju odluke domaćih sudova imala pravo na održavanje kontakata i druženje s dvojicom maloletnih sinova koji su dodeljeni na starateljstvo ocu dece, njenom bivšem suprugu s kojim su deca živela. Me-đutim, susreti i druženja se nisu održavali u skladu sa odlukom suda zbog otpora dece. Podnositeljka predstavke se žalila da domaći organi nisu preduzeli sve potrebne mere da joj obezbede kontakte s decom i da stoga nisu ispunili svoje pozitivne obaveze. Sud je utvrdio da su domaći sudovi preduzimali mere u predmetu podnositeljke predstavke sa zakašnjenjem i nedelotvorno, te da je stoga izostao že-ljeni ishod (održavanje veze između dece i roditelja s kojim deca ne žive). Istakao je, između ostalog, da je nadležni domaći sud preterano dugo odlučivao o žalbi podnositeljke predstavke protiv odluke kojom je određen način na koji je trebalo da se odvijaju susreti podnositeljke s njenom decom, da do-maći sudovi nisu privremenom merom uredili način ostvarivanja kontakata tokom postupka razvoda braka između podnositeljke i njenog tadašnjeg supruga, kao i da nisu pravovremeno odredili veštače-nje kako bi se utvrdili razlozi otpora dece te ona uputila na odgovarajuću terapiju.

Član 10 – pravo na slobodu izražavanja

U 2017. godini Sud je doneo jednu presudu u pogledu prava na slobodu izražavanja, i to u predmetu Marunić protiv Hrvatske.92 Sud je u toj presudi utvrdio da je podnositeljki predstavke povređeno pravo na slobodu izražavanja. Podnositeljka je bila zaposlena kao direktorka javnog komunalnog preduzeća. Predsednik skupštine tog preduzeća je tokom 2007. u medijima podnositeljku predstavke kritikovao zbog slabih poslovnih rezultata. Podnositeljka predstavke je, takođe putem medija, odgovorila na te kritike, upozoravajući da preduzeće nezakonito naplaćuje parkiranje na određenim parcelama, te je javno pozvala državnu reviziju, kao i Ured za suzbijanje korupcije i organiziranog kriminaliteta i držav-no tužilaštvo, da provere njegov rad. Kao posledica tog medijskog nastupa, podnositeljki predstavke je otkazan ugovor o radu zbog povrede ugleda preduzeća. Podnositeljka predstavke je pokrenula parnicu protiv preduzeće zbog otkaza, ali su hrvatski sudovi utvrdili da je otkaz bio zakonit. ESLJP je, za razliku od hrvatskih sudova, smatrao da je podnositeljka predstavke imala pravo da na javne kritike odgovori na isti način na koji su joj i upućene (javno i u medijima), te da u svojim izjavama nije prešla granicu lojalnosti prema svom poslodavcu, zbog čega su joj domaća tela povredila pravo na slobodu izražava-nja iz člana 10 Konvencije.

Član 1 Protokola br. 1 uz Konvenciju – pravo na mirno uživanje imovine

Sud je u 2017. godini doneo tri presude i dve odluke koje su se odnosile na pravo na mirno uživanje imovine iz člana 1 Protokola br. 1 uz Konvenciju.

91 K. B. i ostali protiv Hrvatske, presuda izrečena 14. marta 2017.

92 Marunić protiv Hrvatske, presuda izrečena 28. marta 2017.


Sud je u presudi u predmetu Boljević protiv Hrvatske93 utvrdio da su domaći organi povredili pravo na mirno uživanje imovine podnosioca predstavke. Naime, podnosiocu predstavke su u prekršajnom postupku pred Vijećem za prekršajni postupak oduzeta novčana sredstva u iznosu od 180.000,00 evra jer pri prelasku državne granice i ulasku u Republiku Hrvatsku 2009. godine nije prijavio carinskom službeniku taj veliki iznos novca, iako je to bio dužan da učini. Podnosilac predstavke je tvrdio da je odluka državnih tela da mu se oduzme novac, samo zato što ga nije prijavio carinskom službeniku na državnoj granici, preterana. Sud je utvrdio da je oduzimanje novca bilo zakonito jer je bilo zasnovano na odredbama merodavnih domaćih zakona, te je da težilo ostvarenju legitimnog cilja – borbi protiv pranja novca. ESLJP je, međutim, utvrdio da mera oduzimanja novca nije bila srazmerna jer se prekršaj koji je podnosilac izvršio sastojao samo u neprijavljivanju novca na državnoj granici. Sud je naveo da sam prenos novca preko državne granice nije zabranjen, kao i da ne postoji ograničenje iznosa koji se sme uneti u zemlju, a da podnosilac nije bio optužen ni za kakvo krivično delo u vezi s tim novcem. Sud je stoga presudio da je država povredila pravo podnosioca predstavke na mirno uživanje imovine jer je oduzimanje novca bez obzira na zakonitost i legitiman cilj bilo nesrazmerno i predstavljalo prekomeran teret za podnositelja.

Član 2 Protokola br. 4 uz Konvenciju – pravo na slobodu kretanja

Sud je 2017. godine u odnosu na ovo pravo usvojio jednu odluku o prihvatljivosti predstavke, i to u predmetu Folnegović protiv Hrvatske.94 U razdoblju između 1996. i 2013. godine nadležni domaći or-gani gonjenja otvorili su ukupno petnaest krivičnih predmeta protiv podnosioca predstavke u vezi sa sumnjom da je stvorio mrežu za nezakonitu i nepoštenu ponudu zajmova hrvatskim građanima u Švaj-carskoj. Navodno je pedeset i šest pojedinaca postalo žrtve takve kriminalne delatnosti, a podnosilac predstavke je time ujedno naneo štetu i državi. Njegova ukupna navodna imovinska korist procenjena je na 645.847,06 evra.

Podnosilac predstavke se u više navrata nije pojavio na sudu tokom krivičnih postupaka koji su se vodili protiv njega. Četiri krivična postupka su vođena protiv njega u odsustvu zbog nemogućnosti hrvatskih vlasti da obezbede njegovo prisustvo. U tim krivičnim postupcima je podnosilac predstavke bio osuđen i izrečene su mu kazne zatvora u rasponu od jedne do tri godine. Podnosiocu predstavke je izrečena i mera opreza oduzimanja putne isprave. Podnosilac predstavke se žalio da mu je takvim postupanjem državnih organa povređeno pravo na slobodu kretanja. Sud je odbacio predstavku kao neosnovanu uz obrazloženje da primenu administrativne zabrane putovanja treba sagledati s obzirom na ukupne okolnosti predmeta, koje pokazuju da je podnosilac predstavke duže vreme neopravdano izbegavao krivične postupke vezane za ozbiljne optužbe da je stvorio mrežu za nezakonitu i nepoštenu ponudu zajmova, što je pogodilo veliki broj žrtava i uključivalo značajnu navodnu količinu imovinske dobiti koju je on ostvario. Sud je zaključio kako u tim okolnostima ništa ne ukazuje na to da domaći sudovi nisu pravilno ocenili postojanje značajne opasnosti od bekstva podnosioca predstavke, te da je administrativna zabrana putovanja bila opravdana.

93 Boljević protiv Hrvatske, presuda izrečena 31. januara 2017.

94 Folnegović protiv Hrvatske, odluka usvojena 10. januara 2017.


MAKEDONIJA

Opšti uvod

Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud ili ESLJP) izrekao je 141 presudu i 426 odluka o prihvatljivosti predstavki protiv Makedonije, otkad je ova zemlja 10. aprila 1997. godine ratifikovala Evropsku konvenciju o ljudskim pravima (u daljem tekstu: Konvencija ili EKLJP), pri čemu je tokom 2017. godine ESLJP izrekao osam presuda i usvojio 16 odluka o prihvatljivosti.95 Od ukupno 141 presu-de, 130 je izreklo Veće, njih 13 Odbor, a dve Veliko veće.96 Od ukupno 426 odluka o prihvatljivosti, njih 185 je usvojilo Veće, a 241 Odbor.

ESLJP je izrekao 104 presude u vezi sa članom 6 Konvencije, kojim se jemči pravo na pravično suđe-nje, pri čemu je u njih 96 utvrdio povredu tog prava. Ovi su se predmeti uglavnom odnosili na dužinu postupka i neizvršenje presuda. Pored toga, u mnogim predstavkama je razmatrao pitanja vezana za nepristrasnost sudija,97 kao i za razrešenje i lustraciju sudija,98 načelo jednakosti oružja,99 naročito u pogledu saslušanja svedoka100 i ocene mišljenja veštaka,101 kao i prisustvovanja suđenju.102 Prihvat-ljivost nezakonito pribavljenih dokaza,103 korišćenje dokaza koji su pribavljeni od zaštićenih ili ano-nimnih svedoka,104 pravo na odbranu,105 pravo na tumača106 i pretpostavka nevinosti107 takođe su bili predmet pažnje Suda prilikom razmatranja predstavki o krivičnim postupcima. Pored toga, Sud je u nekoliko predmeta koji su se odnosili na parnične i upravne postupke razmatrao potrebu za pravnom

95 Spisak presuda uključuje predmete Krstanoski i ostali protiv Makedonije, presuda izrečena 7. decembra 2017; Pravoslavna ohridska arhiepiskopija (Grčko-pra-

voslavna ohridska arhiepiskopija Pećke patrijaršije) protiv Makedonije, presuda izrečena 16. novembra 2017; Spiridonovska i Popovski protiv Makedonije, pre-

suda izrečena 19. oktobra 2017; Petrović protiv Makedonije, presuda izrečena 22. juna 2017; Centar za razvoj analitičke psihologije protiv Makedonije, presuda

izrečena 15. juna 2017; Toleski protiv Makedonije, presuda izrečena 15. juna 2017; Karajanov protiv Makedonije, presuda izrečena 6. aprila 2017; Selmani i ostali

protiv Makedonije, presuda izrečena 9. februara 2017.

96 Za razliku od presude Velikog veća u predmetu El-Masri protiv Makedonije, izrečene 13. decembra 2012, koja je razmatrana niže u tekstu, Sud nije utvrdio povredu

Konvencije od strane Makedonije u presudi Velikog veća u predmetu Ališić i ostali protiv Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Srbije, Slovenije i Makedonije, izrečenoj

16. jula 2014. godine.

97 Mitrov protiv Makedonije, presuda izrečena 2. juna 2016; Bajaldžiev protiv Makedonije, presuda izrečena 25. oktobra 2011; Nikolov protiv Makedonije, presuda

izrečena 20. decembra 2007.

98 Ivanovski protiv Makedonije, presuda izrečena 21. januara 2016; Mitrinovski protiv Makedonije, presuda izrečena 30. aprila 2015.

99 Naumoski protiv Makedonije, presuda izrečena 27. novembra 2012; Grozdanoski protiv Makedonije, presuda izrečena 31. maja 2007.

100 Dončev i Burgov protiv Makedonije, presuda izrečena 12. juna 2014.

101 Duško Ivanovski protiv Makedonije, presuda izrečena 24. aprila 2014; Stoimenov protiv Makedonije, presuda izrečena 5. aprila 2007.

102 Eftimov protiv Makedonije, presuda izrečena 2. jula 2015; Atanasov protiv Makedonije, presuda izrečena 17. februara 2011; Nasteska protiv Makedonije, presuda

izrečena 27. maja 2010; Mitrevski protiv Makedonije, presuda izrečena 21. juna 2006.

103 Hajrullahu protiv Makedonije, presuda izrečena 29. oktobra 2015.

104 Papadakis protiv Makedonije, presuda izrečena 26. februara 2013; Trampevski protiv Makedonije, presuda izrečena 10. jula 2012.

105 Povreda nije utvrđena u predmetu Solakov protiv Makedonije, presuda izrečena 31. oktobra 2001.

106 Povreda nije utvrđena u predmetu Sandel protiv Makedonije, presuda izrečena 27. maja 2010.

107 Povrede ovog prava nisu utvrđene u predmetima Poletan i Azirovik protiv Makedonije, presuda izrečena 12. maja 2016; Miladinov i ostali protiv Makedonije,

presuda izrečena 24. aprila 2014.


izvesnošću i doslednom sudskom praksom,108 nepostojanje obrazloženja,109 pravo na pristup sudu110 i pravo na usmenu raspravu.111

Sud je izrekao ukupno 19 presuda u vezi sa članom 1 Protokola br. 1 i u njih osam utvrdio povredu prava iz tog člana. Podnosiocima predstavke u predmetu Stojanovski i ostali bilo je uskraćeno pravo da povrate konfiskovanu parcelu zemljišta iako su ispunjavali zakonske uslove.112 U predmetu Arsovski, podnosioci predstavke si zbog eksproprijacije zemljišta u korist privatnog preduzeća snosili preterani i nesrazmeran teret jer im nije dodeljena dovoljna naknada.113 Vanredno ukidanje pravosnažnog reše-nja o restituciji u korist podnosioca predstavke u predmetu Vikentijević114 koje je kasnije stavljeno van snage nije predstavljalo povredu s obzirom na načelo odgovarajućeg sprovođenja postupka. Sud je u dve presude utvrdio povredu zbog oduzimanja vozila u vlasništvu podnosilaca predstavke koja su korišćena prilikom izvršenja krivičnog dela.115

Sud je izrekao četiri presude u vezi sa članom 2, kojim se jemči pravo na život.116 U predmetu Sašo Gorgiev,117 u kojem je policajac, koji je kasnije osuđen na dve godine zatvora za „teško delo protiv javne bezbednosti”, teško ranio podnosioca predstavke, Sud je utvrdio povredu člana 2 iako niko nije umro. Predmet Neškoska odnosio se na propust da se sprovede delotvorna istraga o smrti sina podnositeljke predstave, kog je ubio pripadnik specijalnih jedinica tokom proslave rezultata parlamentarnih izbora 2011. godine.118 Sud nije utvrdio povredu jer je zaključio da činjenje ili nečinjenje onih koji su navodno propustili da prijave krivično delo nije štetno uticalo na delotvorno sprovođenje istrage. U predmetu Kitanovska Stanojković i ostali119 Sud se bavio pitanjem odloženog izvršenja kazne zatvora.

Sud je u 10 od 11 presuda koje je izrekao u vezi sa članom 3 utvrdio povredu procesnog aspekta ovog člana.120 Pored predmeta El-Masri, presuda u predmetu Hajrullahu jedina je u kojoj je Sud smatrao da postupanje kojem je podnosilac bio izložen predstavlja mučenje, imajući u vidu da je on otet i tri dana

108 Stoilkovska protiv Makedonije, presuda izrečena 18. jula 2013.

109 Atanasovski protiv Makedonije, presuda izrečena 14. januara 2010.

110 Balažoski protiv Makedonije, presuda izrečena 25. aprila 2013; Demerdžieva i ostali protiv Makedonije, presuda izrečena 10. juna 2010; Fetaovski protiv Make-

donije, presuda izrečena 19. juna 2008.

111 Mitkova protiv Makedonije, presuda izrečena 15. oktobra 2015.

112 Stojanovski i ostali protiv Makedonije, presuda izrečena 23. oktobra 2014.

113 Arsovski protiv Makedonije, presuda izrečena 15. januara 2013.

114 Vikentijević protiv Makedonije, presuda izrečena 6. februara 2014.

115 Vasilevski protiv Makedonije, presuda izrečena 28. aprila 2016; Ionoski protiv Makedonije, presuda izrečena 17. septembra 2015. Povreda nije utvrđena u pred-

metu Sulejmani protiv Makedonije, presuda izrečena 28. aprila 2016.

116 Kitanovska Stanojković i ostali protiv Makedonije, presuda izrečena 13. oktobra 2016; Neškoska protiv Makedonije, presuda izrečena 21. januara 2016; Kitanovs-

ki protiv Makedonije, presuda izrečena 22. januara 2015; Sašo Gorgiev protiv Makedonije, presuda izrečena 19. aprila 2012.

117 Sašo Gorgiev protiv Makedonije, presuda izrečena 19. aprila 2012.

118 Neškoska protiv Makedonije, presuda izrečena 21. januara 2016.

119 Kitanovska Stanojković i ostali protiv Makedonije, presuda izrečena 13. oktobra 2016.

120 Asllani protiv Makedonije, presuda izrečena 10. decembra 2015; Hajrullahu protiv Makedonije, presuda izrečena 29. oktobra 2015; Ionovski protiv Makedonije,

presuda izrečena 23. jula 2015; Kitanovski protiv Makedonije, presuda izrečena 22. januara 2015; El-Masri protiv Makedonije, presuda Velikog veća izrečena

13. decembra 2012; Gorgiev protiv Makedonije, presuda izrečena 19. aprila 2012; Sulejmanov protiv Makedonije, presuda izrečena 24. aprila 2008; Dželadinov

i ostali protiv Makedonije, presuda izrečena 10. aprila 2008; Trajkoski protiv Makedonije, presuda izrečena 7. februara 2008; Jašar protiv Makedonije, presuda

izrečena 15. februara 2007.


držan u izolaciji u jednoj kući, što nije uobičajeno mesto gde se drže lica lišena slobode, te da je bio zastrašivan sa ciljem da se od njega iznudi priznanje, što je kod njega dovelo do emotivnog, psihičkog i fizičkog bola i patnje.121 U predmetu Kitanovski, Sud je usled nepreduzimanja istražnih radnji po prijavi koju je podnosilac predstavke podneo protiv policijske jedinice „Alpha”, ali i zbog sumnje u nepristra-snost tužioca koji je najpre postupao po prijavi podnosioca predstavke, a zatim podneo krivičnu pri-javu protiv njega, zaključio da je došlo do povrede kako materijalnog, tako i procesnog aspekta člana 3.122 Sud je u velikom broju predmeta123 naglasio da se od žrtava navodnih povreda ne može zahtevati da same gone pripadnike državnih organa, jer je to obaveza javnog tužioca. To je učinio i u predmetu Gorgiev,124 gde je razmatrao pozitivnu obavezu države u vezi sa incidentom u kojem je zatvorenika, koji je radio na zatvorskoj farmi, povredio bik. Sud je u predmetu Trajkoski utvrdio povredu procesnog as-pekta člana 3 zbog preteranog formalizma domaćih sudova koji se ogledao u insistiranju da podnosi-lac predstavke obelodani identitet svih policijskih službenika protiv kojih je podneo krivičnu prijavu.125 Jedini predmet u kojem je Sud utvrdio povredu samo u pogledu materijalnog aspekta jeste predmet Ilievska. Sud je zaključio da je došlo do povrede jer je smatrao da je to što su podnositeljki predstavke stavljene lisice tokom njenog prebacivanja u psihijatrijsku bolnicu u Bardovcima bilo, s obzirom na njeno zdravstveno stanje, nesrazmerno i da je predstavljalo ponižavajuće postupanje.126

U svih sedam predmeta koji su se odnosili na član 5, pravo na slobodu i bezbednost, Sud je utvrdio da je došlo do povrede prava.127 Predmet El-Masri protiv Makedonije,128 o kom je odlučivalo Veliko veće, odnosio se na „vanredno izručenje” jednog nemačkog državljanina i njegovo prebacivanje u Avgani-stan, gde je dodatno zlostavljan. Njegovo lišenje slobode bilo je samovoljno, između ostalog, usled toga što nigde nije bilo zavedeno i što je držan u izolaciji na mestu koje nije uobičajeno i koje je van svakog pravosudnog okvira. Najčešća pitanja koja su se javljala u vezi s povredom ovog člana ticala su se dužine trajanja pritvora u istrazi i nedostatka obrazloženja u kolektivnim odlukama o lišenju slobode,129 ali se Sud takođe bavio i pravom optuženog da ima stvarnu ulogu u postupku u kojem je mera zabrane napuštanja stana koja mu je prvobitno određena zamenjena pritvorom,130 nezakonitim hapšenjem i lišenjem slobode usled navodnog nepostupanja po odluci suda kojom je određena novča-na kazna i potonjim propustom da se dosudi naknada štete za nezakonito lišenje slobode, kao i pro-puštanjem da se podnosiocu predstavke saopšte razlozi za njegovo hapšenje ili pritvaranje ili optužbe koje mu se stavljaju na teret131 i nepostojanjem osnovane sumnje da je podnosilac predstavke izvršio

121 Hajrullahu protiv Makedonije, presuda izrečena 29. oktobra 2015.

122 Kitanovski protiv Makedonije, presuda izrečena 22. januara 2015.

123 Asllani protiv Makedonije, presuda izrečena 10. decembra 2015; Ionovski protiv Makedonije, presuda izrečena 23. jula 2015; Kitanovski protiv Makedonije,

presuda izrečena 22. januara 2015.

124 Gorgiev protiv Makedonije, presuda izrečena 19. aprila 2012.

125 Trajkoski protiv Makedonije, presuda izrečena 7. februara 2008.

126 Ilievska protiv Makedonije, presuda izrečena 7. maja 2015.

127 Miladinov i ostali protiv Makedonije, presuda izrečena 24. aprila 2014; Velinov protiv Makedonije, presuda izrečena 19. septembra 2013; El-Masri protiv Make-

donije, presuda Velikog veća izrečena 13. decembra 2012; Vasilkoski i ostali protiv Makedonije, presuda izrečena 28. oktobra 2010; Mitreski protiv Makedonije,

presuda izrečena 25. marta 2010; Trajče Stojanovski protiv Makedonije, presuda izrečena 22. oktobra 2009; Lazoroski protiv Makedonije, presuda izrečena 8.

oktobra 2009.

128 El-Masri protiv Makedonije, presuda Velikog veća izrečena 13. decembra 2012.

129 Miladinov i ostali protiv Makedonije, presuda izrečena 24. aprila 2014; Vasilkoski i ostali protiv Makedonije, presuda izrečena 28. oktobra 2010.

130 Mitreski protiv Makedonije, presuda izrečena 25. marta 2010.

131 Velinov protiv Makedonije, presuda izrečena 19. septembra 2013.


krivično delo.132 Samo jedan predmet ticao se neopravdanog kontinuiranog držanja u psihijatrijskoj ustanovi.133

Sud je utvrdio povredu člana 8 u pet od šest presuda koje je doneo povodom pritužbi o povreda-ma tog člana.134 Ovi su se predmeti odnosili na pravo podnosioca predstavke na poštovanje njegovog ugleda,135 vršenje roditeljskih prava, održavanje kontakta s decom i neizvršenje rešenja o održavanju kontakta,136 psihički i fizički integritet, pravo na razvoj ličnosti, kao i na pravo podnosioca predstavke da uspostavlja i razvija odnose sa drugim ljudima i spoljnim svetom.137

Kada je u pitanju član 9, Sud u predmetu Kosteski138 nije utvrdio povredu tog člana, dok je povredu člana 11 utvrdio u dva predmeta.139 Predmet Udruženje građana Radko i Paunkovski odnosio se na ne-opravdano mešanje u vršenje prava, s obzirom na to da je ubrzo po osnivanju udruženja obustavljen njegov rad na osnovu odluke Ustavnog suda kojom su Statut i Program udruženja proglašeni ništavim zbog toga što su neustavni i što podstiču nacionalnu i versku mržnju i netrpeljivost.140 Izvršenje ove presude Suda je, međutim, okončano 2017. godine, jer je nakon nekoliko odbijanja zahteva za registra-ciju udruženja koje je podnelo predstavku iz procesnih razloga i njegovih žalbi na ove odluke, prijava registracije najzad prihvaćena 5. oktobra 2016.141

Predmeti o kojima je Sud odlučio tokom 2017. godine

Od osam presuda koje su izrečene 2017, njih pet142 je izreklo Veće od sedam sudija, a preostale tri143 Odbor, koji čine tri sudije. U jednom predmetu Sud je utvrdio povredu člana 10,144 člana 11 tumačenog

132 Lazoroski protiv Makedonije, presuda izrečena 8. oktobra 2009.

133 Trajče Stojanovski protiv Makedonije, presuda izrečena 22. oktobra 2009.

134 Karajanov protiv Makedonije, presuda izrečena 6. aprila 2017; Ivanovski protiv Makedonije, presuda izrečena 21. januara 2016; Mitovi protiv Makedonije, pre-

suda izrečena 16. aprila 2015; Popovski protiv Makedonije, presuda izrečena 31. oktobra 2013; El-Masri protiv Makedonije, presuda Velikog veća izrečena 13.

decembra 2012.

135 Ivanovski protiv Makedonije, presuda izrečena 21. januara 2016; Popovski protiv Makedonije, presuda izrečena 31. oktobra 2013.

136 Mitovi protiv Makedonije, presuda izrečena 16. aprila 2015. Nasuprot tome, nijedna povreda u tom pogledu nije utvrđena u predmetu Mitrova i Savić protiv

Makedonije, presuda izrečena 11. februara 2016.

137 El-Masri protiv Makedonije, presuda Velikog veća izrečena 13. decembra 2012.

138 Kosteski protiv Makedonije, presuda izrečena 13. aprila 2006.

139 Pravoslavna ohridska arhiepiskopija (Grčko-pravoslavna ohridska arhiepiskopija Pećke patrijaršije) protiv Makedonije, presuda izrečena 16. novembra 2017;

Udruženje građana Radko i Paunkovski protiv Makedonije, presuda izrečena 15. januara 2009.

140 Udruženje građana Radko i Paunkovski protiv Makedonije, presuda izrečena 15. januara 2009.

141 http://hudoc.exec.coe.int/eng#{“EXECDocumentTypeCollection”:[“CEC”],”EXECState”:[“MKD”],”EXECIdentifier”:[“004-40878”]}.

142 Pravoslavna ohridska arhiepiskopija (Grčko-pravoslavna ohridska arhiepiskopija Pećke patrijaršije) protiv Makedonije, presuda izrečena 16. novembra 2017;

Petrović protiv Makedonije, presuda izrečena 22. juna 2017; Centar za razvoj analitičke psihologije protiv Makedonije, presuda izrečena 15. juna 2017; Karajanov

protiv Makedonije, presuda izrečena 6. aprila 2017, Selmani i ostali protiv Makedonije, presuda izrečena 9. februara 2017.

143 Krstanoski i ostali protiv Makedonije, presuda izrečena 7. decembra 2017; Spiridonovska i Popovski protiv Makedonije, presuda izrečena 19. oktobra 2017;

Toleski protiv Makedonije, presuda izrečena 15. juna 2017.

144 Selmani i ostali protiv Makedonije, presuda izrečena 9. februara 2017.


u vezi sa članom 9145 i povredu člana 8,146 u četiri predmeta povredu člana 6,147 dok u tri predmeta nije smatrao da je povređen član 6,148 a u četiri da nije povređen član 1 Protokola br. 1.149

U predmetu Selmani i ostali protiv Makedonije150 Sud je prvi put u odnosu na Makedoniju utvrdio povredu slobode izražavanja zajemčene članom 10, u vezi sa prisilnim udaljenjem podnosilaca pred-stavke, koji su svi novinari, sa galerije Sobranja, odakle su 24. decembra 2012. izveštavali o sednici na kojoj je razmatran Zakon o budžetu.

Sud je uzeo u obzir da su se ispred zgrade Sobranja održavali protesti dve suprotstavljene grupe, kao i napetu atmosferu unutar samog Sobranja, koja je kulminirala kada je grupa poslanika izazvala nered, čime je uticala na to da predsednik Sobranja naredi obezbeđenju da preduzme mere kako bi povratilo red i obezbedilo nesmetani rad Sobranja. On se naročito osvrnuo na ulogu „čuvara” koju imaju mediji i na njihov zadatak da saopštavaju informacije o događaju, kao i na pravo javnosti da takve informacije prima. Sud nije našao ništa što bi ukazivalo na to da bi neprimereno ponašanje poslanika na sednici dovelo do ugrožavanja života i fizičkog integriteta podnosilaca predstavke. Takođe je zaključio da podnosioci suštinski nisu bili u mogućnosti da vide udaljavanje opozicionih poslanika, za koje se moglo predvideti da će se desiti, što je pitanje od javnog značaja. Oni su usled udaljenja takođe bili sprečeni da steknu neposredan i direktan uvid u događaje na osnovu ličnog iskustva. Uzevši u obzir sve okolnosti pre i tokom sednice Sobranja i odmerivši oba javna interesa, konkretno interes službe obezbeđenja da očuva red u Sobranju i javnu bezbednost i interes javnosti da prima informacije o pitanju od opšteg značaja, Sud je procenio da udaljavanje podnosilaca predstavke nije bilo neophodno u demokratskom društvu i nije ispunilo uslov „hitne društvene potrebe”. Stoga, iako su razlozi koje je predstavio Ustavni sud bili relevantni, oni nisu bili dovoljni da opravdaju udaljavanje podnosilaca predstavke.

Pored toga, ovo je prvi predmet u kojem je Sud utvrdio povredu člana 6 st. 1 Konvencije zbog pro-puštanja Ustavnog suda da održi usmenu raspravu, i pored toga što je članom 55 njegovog Poslovnika propisano da će se o individualnoj ustavnoj žalbi odlučivati, po pravilu, na javnoj sednici u prisustvu strana u postupku. Imajući u vidu da je Ustavni sud bio jedini organ koji je meritorno odlučivao o ovom sporu kao i o činjenicama koje su bile relevantne za njegov ishod, a o kojima su strane sporile, Sud je konstatovao da bi za odgovarajuće sprovođenje postupka bilo bolje da je podnosiocima predstavke pružena mogućnost da iznesu svoje lično iskustvo na raspravi pred Ustavnim sudom. Štaviše, iako su podnosioci predstavke tražili da se održi usmena rasprava, njihov zahtev je odbijen, a Ustavni sud nije pružio nikakvo objašnjenje zašto je smatrao da nije potrebno da održi usmenu raspravu. U svetlu svega navedenog, Sud je smatrao da nisu postojale izuzetne okolnosti koje bi opravdale neodržavanje usmene rasprave.

145 Pravoslavna ohridska arhiepiskopija (Grčko-pravoslavna ohridska arhiepiskopija Pećke patrijaršije) protiv Makedonije, presuda izrečena 16. novembra 2017.

146 Karajanov protiv Makedonije, presuda izrečena 6. aprila 2017.

147 Centar za razvoj analitičke psihologije protiv Makedonije, presuda izrečena 15. juna 2017; Toleski protiv Makedonije, presuda izrečena 15. juna 2017; Karajanov

protiv Makedonije, presuda izrečena 6. aprila 2017; Selmani i ostali protiv Makedonije, presuda izrečena 9. februara 2017.


Petrović protiv Makedonije, presuda izrečena 22. juna 2017.


Petrović protiv Makedonije, presuda izrečena 22. juna 2017; Toleski protiv Makedonije, presuda izrečena 15. juna 2017.

150 Selmani i ostali protiv Makedonije, presuda izrečena 9. februara 2017.


Izrečena je i presuda u jednom posebno značajnom predmetu, Pravoslavna ohridska arhiepiskopija (Grčko-pravoslavna ohridska arhiepiskopija Pećke patrijaršije) protiv Makedonije,151 koji se odnosio na odbijanje domaćih vlasti da registruju udruženje koje je podnelo predstavku. Zahtev podnosioca pred-stavke da bude registrovan kao verska zajednica odbijen je u dva navrata iz nekoliko sasvim formalnih razloga. Prvu odluku, koju je doneo nadležni upravni organ, potvrdio je Vrhovni sud, koji je smatrao da ime podnosioca predstavke ukazuje na stvaranje paralelne verske institucije, a ne verske zajednice kako je podnosilac predstavke tvrdio, s obzirom na to da je ime suštinski isto kao i ime Makedonske pravoslavne crkve (MPC). Drugu odluku doneo je prvostepeni sud u čijoj je nadležnosti registracija i nju je potvrdio Apelacioni sud u Skoplju, uz obrazloženje da MPC ima „istorijsko, religijsko, moralno i su-štinsko pravo” da koristi to ime. Podnosilac predstavke je u ustavnim žalbama istakao pritužbe koje je istakao i pred Sudom. Ustavni sud je odbacio obe žalbe uz detaljno obrazloženje svojih odluka. U prvoj odluci izričito je naveo da nema nadležnost da razmatra žalbu podnosioca predstavke, dok je drugu ustavnu žalbu odbacio jer podnosilac predstavke nije poštovao određene formalne uslove predviđene zakonom pred sudom nadležnim za registraciju.

Sud je u svojoj analizi primetio da države imaju široko polje slobodne procene u odnosima sa ver-skim zajednicama i da moraju da preduzmu potrebne mere da pomire interese različitih verskih grupa koje koegzistiraju u demokratskom društvu, a da u isto vreme ostanu neutralne i nepristrasne. Istakao je da razlozi koji su dati u vezi s formalnim nedostacima u pogledu registracije nisu bili niti relevantni niti dovoljni. Sud je, dalje, konstatovao da makedonski Ustav propisuje odvojenost crkve i države, kao i jednakost pred zakonom svih verskih organizacija. Takođe je podvukao da nacionalne vlasti moraju da poklone naročitu pažnju tome da iskazivanje stavova manjina ne bude ugroženo zarad zaštite naci-onalnog javnog mnjenja, bez obzira na to koliko su ti stavovi nepopularni, kao i da uloga vlasti u situa-ciji kada postoji sukob između ili unutar verskih grupa nije da ukloni uzrok tenzija tako što će elimini-sati pluralizam, nego da obezbedi da suprotstavljene grupe tolerišu jedna drugu. Sud je ponovio da se preventivne mere kojima se suzbijaju sloboda udruživanja i sloboda izražavanja ne mogu opravdati, te da ni u jednoj fazi domaćeg postupka nije istaknuto da se podnosilac predstavke zalaže za upotrebu sile ili bilo koja druga antidemokratska sredstva u ostvarivanju svojih ciljeva. Zaključio je da način na koji su domaće vlasti odbile da priznaju udruženje koje je podnelo predstavku nije bio neophodan u demokratskom društvu i da je predstavljao povredu člana 11 Konvencije tumačenog u vezi sa članom 9.

Presuda Suda, međutim, još nije pravosnažna jer je država podnela zahtev na osnovu člana 43 st. 1 Konvencije da se predmet uputi Velikom veću. O ovom zahtevu još nije odlučeno, već se čeka odluka panela od pet sudija Velikog veća da li će zahtev biti usvojen ili ne.

Sud je doneo značajnu presudu i u predmetu Karajanov protiv Makedonije,152 koji se odnosio na nepravičnost odluke domaćih vlasti u postupku lustracije protiv podnosioca predstavke. Komisija za utvrđivanje činjenica utvrdila je 2013. godine da je podnosilac predstavke tokom šezdesetih godina 20. veka sarađivao sa službama bezbednosti i da je tada dao podatke o svom bratu, bratovljevoj su-pruzi i drugim osobama koje su živele u Švedskoj, kao i da je, dok je bio glavni urednik jednih novina i u periodu nakon toga, dostavljao bezbednosnim službama informacije o jednom kolegi, njegovim člancima i odnosima s drugim ljudima. Podnosilac predstavke je osporio odluku Komisije tvrdeći da su njeni nalazi pogrešni i da se očigledno odnose na neku drugu osobu s istim imenom, a ne na njega;

151 Pravoslavna ohridska arhiepiskopija (Grčko-pravoslavna ohridska arhiepiskopija Pećke patrijaršije) protiv Makedonije, presuda izrečena 16. novembra 2017.

152 Karajanov protiv Makedonije, presuda izrečena 6. aprila 2017.


priložio je nekoliko dokumenata koji, između ostalog, ukazuju na to da on ima sestru, a ne brata, i da je služio vojni rok u Bosni i Hercegovini, te da nikada nije bio u Švedskoj. On je, pored toga, osporio istinitost i autentičnost pojedinih dokumenata i poricao da je ikada sarađivao sa službama bezbed-nosti. Najzad, izneo je pritužbu da su njegov ugled, dostojanstvo i lični integritet dovedeni u pitanje objavljivanjem odluke Komisije na njenoj internet-stranici. Upravni sud je na zatvorenoj sednici odbio tvrdnje podnosioca predstavke, zaključivši da je Komisija ispravno utvrdila činjenice i primenila odgo-varajuće propise. Podnosilac predstavke je u žalbi ponovio svoje tvrdnje i uz to istakao da je Upravni sud zanemario dokaze koje je on podneo u prilog tvrdnji da se spisi predmeta na koje se Komisija osla-njala ne odnose na njega i da oni nisu razmotreni u kontradiktornom postupku u prisustvu podnosioca predstavke ili bilo kog drugog relevantnog svedoka ili veštaka, ali je Viši upravni sud odbio njegovu žalbu i potvrdio odluku nižeg suda, zaključivši da nema osnova da se odstupi od utvrđenih činjenica i pruženog obrazloženja.

Sud je utvrdio da je građanski aspekt člana 6 primenljiv na postupak lustracije u ovom predmetu, iz istih razloga koje je izneo u presudi u predmetu Ivanovski protiv Makedonije.153 Po mišljenju Suda, domaći sudovi koji su postupali po tužbi podnosioca predstavke imali su punu nadležnost da ispitaju činjenice i relevantno pravo, ali su propustili da daju suštinsko obrazloženje o autentičnosti dokaza protiv podnosioca predstavke i o njegovim tvrdnjama da se radi o drugom licu. Takođe, oni nisu ukazali ni na kakvo činjenično stanje koje bi potkrepilo tvrdnje o njegovoj navodnoj saradnji sa službama bez-bednosti. Podnosilac predstavke nije mogao da koristi svoje pravo da na delotvoran način predstavi svoj predmet usled odbijanja sudova da razmotre autentičnost dokaza koji su im predočeni. Štaviše, podnosiocu predstavke je uskraćeno pravo na usmenu raspravu i pored njegovog izričitog zahteva u tom pogledu i bez obzira na to što sporne činjenice i pravo nisu mogli biti bolje obrađeni pismenim putem nego na usmenoj raspravi, a nisu postojale nikakve vanredne okolnosti koje bi opravdale neo-državanje usmene rasprave. Sud je na kraju utvrdio povredu prava podnosioca predstavke na pravično suđenje.

Sud je, uz to, utvrdio povredu prava podnosioca predstavke na privatni i porodični život, nalazeći da je objavljivanje odluke povodom lustracije na internet-stranici Komisije pre nego što je ta odluka postala konačna predstavljalo mešanje u vršenje ovog prava jer, iako je bilo u skladu sa Zakonom o lustraciji iz 2012. godine, nije služilo ostvarenju nijednog od legitimnih ciljeva navedenih u članu 8 st. 2 Konvencije, a takođe u svetlu činjenice da je podnosilac imao 77 godina u vreme kad je Komisija do-nela odluku i da u to vreme nije vršio javnu funkciju niti se kandidovao za takvu funkciju. Sud se takođe osvrnuo na dopis prijatelja suda koji je usvojila Venecijanska komisija, koja je zauzela stav da je objav-ljivanje odluke Lustracione komisije pre nego što tu odluku preispita sud u suprotnosti sa članom 8.

Pored isplate naknade za nematerijalnu štetu koju je dosudio Sud, podnosilac predstavke je zah-

tevao da se suđenje ponovi i Upravni sud je prihvatio njegov zahtev za ponavljanje postupka, koji je podnet na osnovu člana 43 Zakona o upravnom sporu. Ponovljeni postupak pred Upravnim sudom još uvek je bio u toku u vreme štampanja ove publikacije.

U predmetu Centar za razvoj analitičke psihologije protiv Makedonije154 Sud je utvrdio povredu člana 6 st. 1 u pogledu prava na pristup sudu pravnog lica koje je podnelo predstavku zbog toga što je nje-

153 Ivanovski protiv Makedonije, presuda izrečena 21. januara 2016.

154 Centar za razvoj analitičke psihologije protiv Makedonije, presuda izrečena 15. juna 2017.


gova tužba protiv Državnog fonda za zdravstveno osiguranje u vezi sa jednim ugovorom odbačena usled nedostatka aktivne legitimacije. Nakon što je jedna privatna psihijatrijska ordinacija postupila po nalogu Inspektorata Ministarstva zdravlja da se preregistruje, njoj je dodeljen novi poreski broj, a Fond za zdravstveno osiguranje je odbio da potpiše novi ugovor s novom ordinacijom, jer je prethodni ugovor istekao. Nova ordinacija je u međuvremenu pokrenula postupak za naknadu štete protiv Fonda zbog toga što nije postupao u skladu s uslovima utvrđenim ugovorom. Domaći sudovi odbacili su tužbu podnosioca predstavke, nalazeći da on nema aktivnu legitimaciju u postupku jer se nova ordinacija ne može smatrati naslednikom prethodne pošto imaju različite poreske brojeve i predstavljaju različita pravna lica, uprkos tvrdnjama podnosioca predstavke o postojanju pravne veze i kontinuiteta među njima. Uzimajući u obzir praksu domaćih sudova, Sud je primetio da je Vrhovni sud utvrdio, u skoro identičnim okolnostima u vezi sa istim stranama u postupku i istim ugovorom, da je podnosilac pred-stavke bio aktivno legitimisan u postupku i nije našao razloga da odstupi od stava najvišeg domaćeg suda. Štaviše, u konkretnim okolnostima ovog predmeta domaći sudovi nametnuli su neopravdane procesne prepreke podnosiocu predstavke jer su usvojili isuviše formalistički pristup prilikom odba-civanja njegove tužbe zbog nedostatka aktivne legitimacije, što je negativno uticalo na samu suštinu prava na pristup sudu i nije podnosiocu predstavke ostavilo nikakvu mogućnost za razmatranje njego-vih zahteva u meritumu.

U skladu s pristupom usvojenim u predmetu Vikentijević, Sud je u dve druge presude155 utvrdio da vanredno ukidanje pravosnažnog rešenja o restituciji donetog u korist podnosilaca predstavke nije bilo u suprotnosti sa načelom pravne izvesnosti niti je predstavljalo povredu njihovog prava na imov-inu, jer su prilikom odlučivanja nadležni sudovi izneli suštinske i uverljive razloge koji su opravdavali ovakvu odluku. Sud je u oba predmeta zaključio da su mere povodom kojih su iznete pritužbe predstav-ljale mešanje u pravo na imovinu podnosilaca predstavke, ali da su bile u skladu sa članom 267 st. 1 t. 3 Zakona o upravnom postupku, kojim je propisano da se konačna upravna odluka može ukinuti ako je nije moguće izvršiti. U predmetu Spiridonovska i Popovski protiv Makedonije,156 ispravljanje fundamen-talnih grešaka u računanju površine parcele u odluci Komisije za restituciju na inicijativu javnog pravo-branioca, usled čega je izvršenje prve odluke o restituciji bilo onemogućeno, nije bilo neopravdano i nesrazmerno, iako je do ukidanja došlo sedam godina nakon što je prvobitna odluka postala konačna, jer je težilo legitimnom cilju zaštite prava trećih lica. Sud je u presudi u predmetu Toleski protiv Make-donije157 smatrao da je podnosilac bio lišen svoje imovine „u opštem interesu” i da su vlasti preduzele radnje bez nepotrebnog odlaganja radi zaštite prava trećih lica i, iako je došlo do očiglednog propusta javnog pravobranioca da preduzme odgovarajuće radnje pred Komisijom za restituciju, jednom kada su nadzorna tela uočila nedostatke, njegova naknadna intervencija je i dalje bila opravdana jer je do-prinela odgovarajućem sprovođenju postupka.

Sud je u presudi u predmetu Krstanoski i ostali protiv Makedonije158 zauzeo stav da su pritužbe pod-nosilaca predstavke na osnovu člana 6 da organi nadležni za restituciju nisu dosledno postupali u pogledu identičnih zahteva očigledno neosnovane i odbacio ih je, jer je zaključio da su ti organi usvo-jili zahteve podnosilaca i dodelili im naknadu za parcele zemljišta koje su bile oduzete od njihovih predaka na osnovu činjenica utvrđenih inspekcijom na licu mesta i utvrđenja da zemljište u pitanju

155 Spiridonovska i Popovski protiv Makedonije, presuda izrečena 19. oktobra 2017; Toleski protiv Makedonije, presuda izrečena 15. juna 2017.

156 Spiridonovska i Popovski protiv Makedonije, presuda izrečena 19. oktobra 2017.

157 Toleski protiv Makedonije, presuda izrečena 15. juna 2017.

158 Krstanoski i ostali protiv Makedonije, presuda izrečena 7. decembra 2017.


ne može da se vrati u posed podnosilaca predstavke. Slično tome, Sud je odbacio njihove pritužbe na osnovu člana 1 Protokola br. 1 kao nesaglasne ratione materiae, zaključivši da odbijanje države da usvoji zahteve podnosilaca predstavke i prizna im vlasništvo nije predstavljalo mešanje u njihovo pravo na imovinu. Sud je utvrdio samo da je došlo do povrede člana 6 st. 1 Konvencije zbog predugog trajanja domaćeg postupka, jer je on trajao preko četiri godine u dve instance, posebno imajući u vidu da predmeti podnosilaca predstavke nisu bili naročito složeni i da je domaće pravo zahtevalo da se u predmetima restitucije postupa s hitnošću.

Sud je u presudi u predmetu Petrović protiv Makedonije159 utvrdio povredu člana 6 st. 1 zbog dužine

postupka restitucije, koji je još uvek bio u toku pred Višim upravnim sudom u vreme kada je predstavka podneta. Sud je ponovio da pritužba o dužini postupka pred Vrhovnim sudom predstavlja delotvoran pravni lek, kao što je utvrđeno u predmetu Adži-Spirkoska i ostali,160 i odbio je da se bavi procenom dej-stva tog leka na tekući postupak restitucije, jer podnosilac predstavke nije osporavao mogućnost ovog pravnog leka da ubrza postupak, pošto je propustio da pokrene ovo pitanje u svojoj žalbi na odluku pr-vostepenog veća Vrhovnog suda. Iako je ukupno trajanje postupka po žalbi podnosioca predstavke na dužinu postupka bilo duže od zakonom određenog šestomesečnog roka, imajući u vidu odlaganja koja su bila rezultat prebacivanja predmeta zbog dvojnog državljanstva podnosioca predstavke, Sud nije smatrao da je postupak bio nerazumno dug u okolnostima datog predmeta i zauzeo je stav da pravni lek za dužinu postupka nije time postao nedelotvoran i suprotan članu 13.

U četiri od 16 odluka izrečenih u predmetima protiv Makedonije u 2017. godini Sud se bavio meritumom.

Sud je u odluci u predmetu Ziberi i ostali161 razmatrao nepristrasnost veštačenja koje je korišćeno u krivičnom postupku u kojem je podnosilac predstavke oglašen krivim za terorizam. Domaći sudovi osvrnuli su se na presudu Suda u predmetu Stoimenov protiv Makedonije,162 zastupajući stav da ona nije primenljiva u konkretnom predmetu s obzirom na to da su izveštaji veštaka sačinjeni na osnovu naloga suda i nisu predstavljali jedini dokaz u predmetu. Sud je posebnu pažnju pridao činjenici da su veštaci dali iskaze na pretresu pred sudom i da su zastupnici podnosilaca predstavke imali priliku da ih ispitaju, da je sačinjen video-zapis uviđaja koji je policija obavila na licu mesta i da je uviđaj obav-ljen u prisustvu istražnog sudije. Sve to je navelo Sud da zaključi da je bilo dovoljno garancija da se obezbede prava podnosilaca predstavke. Pored toga, oni nisu naveli ništa što bi ukazivalo na odsustvo nepristrasnosti ili nezavisnosti, dok su domaći sudovi dali opširno i dovoljno obrazloženje zašto nisu usvojili argumente koje su podnosioci predstavke istakli protiv metodologije veštačenja koja je pri-menjena u njihovom predmetu. U svetlu svega navedenog, Sud je odbacio kao očigledno neosnovane pritužbe podnosioca predstavke da je imenovanje veštaka iz reda članova Biroa za krivične istrage Mi-nistarstva, a koji su istovremeno bili zaposleni u Ministarstvu, predstavljalo povredu načela jednakosti oružja i da je usled toga postupak bio nepravičan.

U predmetu Runteva protiv Makedonije163 podnositeljka predstavke, koja je bila osuđena za teško delo protiv bezbednosti saobraćaja, iznela je pritužbu na osnovu člana 5 st. 1 da je bila lišena slobode

159 Petrović protiv Makedonije, presuda izrečena 22. juna 2017.

160 Adži-Spirkoska i ostali protiv Makedonije, odluka od 3. novembra 2011.

161 Ziberi i ostali protiv Makedonije, odluka Odbora od 23. maja 2017.

162 Stoimenov protiv Makedonije, presuda izrečena 5. aprila 2007.

163 Runteva protiv Makedonije, odluka Veća od 3. oktobra 2017.


47 dana duže nego što je iznosila ublažena kazna zatvora koju je odredio Vrhovni sud, a koja je dodat-no umanjena na osnovu predsedničkog pomilovanja, i da je shodno tome ona nezakonito smatrana učiniocem krivičnog dela za vreme uslovnog otpusta. Sud je utvrdio da je ceo period njenog lišenja slobode bio zasnovan na odluci suda i zakonit u smislu člana 5 st. 1 t. a Konvencije. U pogledu njene pritužbe na osnovu člana 5 st. 5,koja se odnosila na presude domaćih sudova kojima su odbijeni njeni zahtevi za naknadu štete zbog nezakonitog lišenja slobode, Sud je konstatovao da ishod ovih postu-paka nije bio proizvoljan niti očigledno nerazuman i da se ne može smatrati da je u ovom predmetu primenljiv član 5 st. 5 imajući u vidu prethodni stav Suda koji se ticao pritužbe o povredi člana 5 st. 1.

Sud je doneo odluku u predmetu Gerovska Popčevska protiv Makedonije,164 koji se odnosio na po-stupak koji je Uprava za javne prihode pokrenula na osnovu zahteva Državne komisije za sprečavanje korupcije, a u kojem je Uprava zaključila da podnositeljka predstavke nije uspela da dokaže da su nov-čana sredstva uplaćena na njen račun u banci stečena na zakonit način, te joj odredila da plati porez na lični dohodak u iznosu od 70% sredstava koja su sa kašnjenjem prijavljena Komisiji. Podnositeljka predstavke, bivša sudija, iznela je pritužbu zbog navodne nepravičnosti i retroaktivne primene zakona u ovom postupku. Imajući u vidu način na koji se postupak odvijao nakon što je ovaj predmet prosle-đen državi na izjašnjenje, a naročito da je odluka Ministarstva da se sporni postupak ponovo otvori dovela do ukidanja naloga za plaćanje koji je proglašen ništavim ab initio i da je zahtev podnositeljke predstavke da joj se novac vrati bio uspešan, Sud je zaključio da su moguće posledice situacije na koju se žalila podnositeljka predstavke uspešno ispravljene i, pošto je stvar rešena, izbrisao je predmet sa spiska predmeta.

Odluka Suda u predmetu Dejanovik165 odnosila se na pritužbu u vezi s pravom na pristup sudu prema

članu 6 u vezi kako sa parničnim, tako i sa krivičnim postupkom koji je preduzeće podnosioca pred-stavke pokrenulo protiv jednog drugog preduzeća s ciljem da dobije naknadu štete. Dok je parnični postupak okončan u korist preduzeća podnosioca predstavke, nikakva odluka o meritumu nije doneta u vezi sa odvojenim, ali identičnim zahtevom podnosioca predstavke u krivičnom postupku. Kako pod-nosilac predstavke nije ovu stvar izneo pred parnični sud i pored izričitog uputstva prvostepenog suda u ovom pogledu, Sud je zaključio da podnosiocu predstavke nije uskraćeno pravo na pristup sudu u vezi s njegovim zahtevom za naknadu štete i njegova pritužba je odbačena kao očigledno neosnovana.

164 Gerovska Popčevska protiv Makedonije, odluka Odbora od 17. oktobra 2017.

165 Dejanovik protiv Makedonije, odluka Odbora od 23. maja 2017.


CRNA GORAOpšti uvod

Crna Gora je ratifikovala Evropsku konvenciju o ljudskim pravima (u daljem tekstu: Konvencija) 6. juna 2006. godine. Međutim, Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud ili ESLJP) naveo je u presudi u predmetu Bijelić protiv Crne Gore i Srbije da ima nadležnost u pogledu Crne Gore od 3. marta 2004. godine, odnosno od dana kada je bivša Državna Zajednica Srbija i Crna Gora ratifikovala Kon-venciju.

Zaključno sa 31. decembrom 2017, Sud je u pogledu Crne Gore izrekao 37 presuda i 50 odluka o prihvatljivosti predstavki.

Sud je u 35 od ukupno 37 presuda u pogledu Crne Gore utvrdio povredu bar jednog člana Konvenci-je. Međutim, u presudi u predmetu Tomić i ostali protiv Crne Gore,166 Sud nije utvrdio povredu člana 6 jer je zauzeo stav da njegova uloga nije da dovodi u pitanje tumačenje domaćeg prava od strane naci-onalnih sudova, kao i da u načelu nema funkciju da poredi različite odluke nacionalnih sudova, čak i one izrečene u očigledno sličnim postupcima, te da mora da poštuje nezavisnost tih sudova. Takođe je stao na stanovište da se određene razlike u tumačenju mogu prihvatiti kao inherentno svojstvo svakog sudskog sistema. Međutim, duboke i dugotrajne razlike u praksi najvišeg domaćeg suda mogu same po sebi biti suprotne načelu pravne izvesnosti, načelu koje je implicitno u Konvenciji i koje predstavlja jedan od osnovnih elemenata vladavine prava. Sud se u presudi u jednom predmetu osvrnuo na pra-vično zadovoljenje – Koprivica protiv Crne Gore.167

Kada je reč o članu 2 Konvencije (kojim se jemči pravo na život), Sud je izrekao jednu presudu u predmetu protiv Crne Gore i to u predmetu Ranđelović protiv Crne Gore.168 Sud je naglasio da obaveza zaštite prava na život propisana članom 2 državama nameće procesnu obavezu da istraže smrt koju su izazvali ne samo državni službenici već i nepoznata lica i da je osnovna svrha istrage da „obezbedi delotvorno sprovođenje domaćih zakona kojima se štiti pravo na život” i osigura da odgovorni budu izvedeni pred lice pravde.

Sud je izrekao tri presude u vezi sa članom 3 Konvencije (zabrana mučenja) u predmetima pro-tiv Crne Gore, konkretno – u predmetima Bulatović protiv Crne Gore, Milić i Nikezić protiv Crne Gore i Siništaj i ostali protiv Crne Gore.169

Kada je reč o članu 5 Konvencije (kojim se jemči pravo na slobodu i bezbednost ličnosti), Sud je

izrekao dve presude u predmetima protiv Crne Gore, konkretno – u predmetima Bulatović protiv Crne Gore i Mugoša protiv Crne Gore.170

166 Tomić i ostali protiv Crne Gore, presuda od 17. aprila 2012.

167 Koprivica protiv Crne Gore, presuda od 23. juna 2015.

168 Ranđelović protiv Crne Gore, presuda od 19. septembra 2017.

169 Bulatović protiv Crne Gore, presuda od 22. jula 2014; Milić i Nikezić protiv Crne Gore, presuda od 28 aprila 2015; Siništaj i ostali protiv Crne Gore, presuda od 24.

novembra 2015.

170 Mugoša protiv Crne Gore, presuda od 21. juna 2016.


Sud je utvrdio povredu člana 6 Konvencije u većini presuda (ukupno 23).171 Ove su se povrede odno-sile na dužinu postupka, izvršenje pravosnažnih presuda domaćih sudova i pristup sudu.

Kada je reč o članu 8 Konvencije (kojim se jemči pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života), Sud je izrekao tri presude u predmetima formiranim po predstavkama protiv Crne Gore – konkretno, u predmetima Mijušković protiv Crne Gore, Antović i Mirković protiv Crne Gore i Alković protiv Crne Gore.172

Sud je izrekao četiri presude u predmetima koji su se odnosili na povredu člana 1 Protokola br. 1 uz Konvenciju: Mijanović protiv Crne Gore, A. i B. protiv Crne Gore, Bijelić protiv Crne Gore i Lakićević protiv Crne Gore.173

Sud je utvrdio da je Crna Gora prekršila član 10 Konvencije, kojim se jemči sloboda izražavanja, u sledeća dva predmeta: Koprivica protiv Crne Gore i Šabanović protiv Crne Gore.174

Kada je reč o članu 13 Konvencije (kojim se jemči pravo na delotvorno pravno sredstvo), Sud je utvr-dio da je Crna Gora taj član povredila u sledećih pet predmeta: Milić protiv Crne Gore i Srbije, Stakić protiv Crne Gore, Mirković i ostali protiv Crne Gore, Đuković protiv Crne Gore i Sinex d.o.o. protiv Crne Gore.175

Pored toga, Sud je u jednom predmetu, Alković protiv Crne Gore,176 utvrdio povredu člana 14 Konven-cije (zabrana diskriminacije).

Predmeti o kojima je Evropski sud za ljudska prava odlučio 2017. godine

Evropski sud za ljudska prava je tokom 2017. odlučio o 19 predmeta protiv Crne Gore, pri čemu je doneo presude u 13 predmeta i šest odluka o neprihvatljivosti predstavki.

171 Bijelić protiv Crne Gore i Srbije, presuda od 28. aprila 2009; Garzičić protiv Crne Gore, presuda od 21. septembra 2010; Živaljević protiv Crne Gore, presuda od 8.

marta 2011; Barać i ostali protiv Crne Gore, presuda od 13. decembra 2011; Boucke protiv Crne Gore, presuda od 21. februara 2012; Stakić protiv Crne Gore, pre-

suda od 2. oktobra 2012; Novović protiv Crne Gore, presuda od 23. oktobra 2012; Milić protiv Crne Gore i Srbije, presuda od 11. decembra 2012; Velimirović protiv

Crne Gore, presuda od 2. oktobra 2012; Vukelić protiv Crne Gore, presuda od 4. juna 2013; Mijanović protiv Crne Gore, presuda od 17. septembra 2013; Bujković

protiv Crne Gore, presuda od 10. marta 2015; Mugoša protiv Crne Gore, presuda od 21. juna 2016; Radunović i ostali protiv Crne Gore, presuda od 25. oktobra

2016; Mirković i ostali protiv Crne Gore, presuda od 7. marta 2017; Đuković protiv Crne Gore, presuda od 13. juna 2017; Svorcan protiv Crne Gore, presuda od 13.

juna 2017; Tomašević protiv Crne Gore, presuda od 13. juna 2017; Jovović protiv Crne Gore, presuda od 18. jula 2017; Sineks d.o.o. protiv Crne Gore, presuda od

5. septembra 2017; Vučinić protiv Crne Gore, presuda od 5. septembra 2017; Nedić protiv Crne Gore, presuda od 10. oktobra 2017; Tripcovici protiv Crne Gore,

presuda od 7. novembra 2017; Dimitrijević protiv Crne Gore, presuda od 12. decembra 2017.

172 Mijušković protiv Crne Gore, presuda od 21. septembra 2010; Antović i Mirković protiv Crne Gore, presuda od 28. novembra 2017; Alković protiv Crne Gore,

presuda od 5. decembra 2017.

173 Mijanović protiv Crne Gore, presuda od 17. septembra 2013; A. i B. protiv Crne Gore, presuda od 5. marta 2013; Bijelić protiv Crne Gore i Srbije presuda od 28.

aprila 2009; Lakićević i ostali protiv Crne Gore, presuda od 21. septembra 2010.

174 Koprivica protiv Crne Gore, presuda od 22. novembra 2011; Šabanović protiv Crne Gore, presuda od 31. maja 2011.

175 Milić protiv Crne Gore i Srbije presuda od 11. decembra 2012; Stakić protiv Crne Gore, presuda od 2. oktobra 2012; Đuković protiv Crne Gore, presuda od 13. juna

2017; Mirković i ostali protiv Crne Gore, presuda od 13. juna 2017; Sineks d.o.o. protiv Crne Gore, presuda od 5. septembra 2017.

176 Alković protiv Crne Gore, presuda od 5. decembra 2017.


Kada je reč o presudama Suda, pet presuda je izreklo Veće od sedam sudija, i to u sledećim pred-metima: Mirković i ostali protiv Crne Gore, 177 Ranđelović protiv Crne Gore, 178 Tripcovici protiv Crne Gore, 179 Antović i Mirković protiv Crne Gore180 i Alković protiv Crne Gore181. O ostalih osam predmeta odlučio je Odbor od troje sudija, i to u predmetima Đuković protiv Crne Gore,182 Svorcan protiv Crne Gore,183 Tomašević protiv Crne Gore,184 Jovović protiv Crne Gore,185 Sineks d.o.o. protiv Crne Gore,186 Vučinić pro-tiv Crne Gore,187 Nedić protiv Crne Gore i Dimitrijević protiv Crne Gore. 188

Sud je tokom 2017. usvojio šest odluka o neprihvatljivosti predstavki. Dve takve odluke, u predmeti-ma Ćalović protiv Crne Gore i Kolosov protiv Crne Gore, donelo je Veće od sedam sudija, dok je u ostala četiri predmeta – Šćepanović protiv Crne Gore, Minić protiv Crne Gore, Darmanović protiv Crne Gore i Petrović protiv Crne Gore – odluku o neprihvatljivosti doneo Odbor od troje sudija.

Pregled najvažnijih presuda izrečenih 2017. godine

Stanka Mirković i ostali protiv Crne Gore, presuda izrečena 7. marta 2017. godine – povrede članova 6 i 13

Ovaj se predmet odnosio na dužinu upravnog postupka u kojem su podnosioci predstavke učestvo-vali. Podnosioci predstavke su podneli zahtev Komisiji za povraćaj i obeštećenje, tražeći nadoknadu za zemljište koje je eksproprisano od njihovog pravnog prethodnika 1946. godine. Odluke o njihovom predmetu su u periodu od decembra 2004. do decembra 2015. godine više puta ukidane, a predmet vraćan na ponovno odlučivanje. Podnosioci predstavke su se pozvali na član 6 st. 1 (pravo na pravično suđenje u razumnom roku) i član 13 (pravo na delotvorno pravno sredstvo) i žalili na ukupno trajanje upravnog postupka.

Sud je zauzeo stav da ni složenost predmeta ni ponašanje podnosilaca predstavke nisu predstavlja-li razlog za dužinu upravnog postupka, koji je trajao 10 godina, šest meseci i 11 dana, a tokom kojeg su sudovi usvojili 21 odluku, a predmet vratili na ponovno odlučivanje devet puta.

Sud je smatrao da, iako bi kontrolni zahtev možda mogao blago ubrzati samo određeni deo postup-ka pred različitim upravnim organima u određenim prilikama, u svakom slučaju ne bi mogao ubrzati postupke koji su se vodili pred određenim upravnim organima, niti bi sprečio vraćanje predmeta na ponovno odlučivanje i posledično sveukupno odugovlačenje.

177 Mirković i ostali protiv Crne Gore, presuda izrečena 7. marta 2017.

178 Ranđelović protiv Crne Gore, presuda izrečena 19. septembra 2017.

179 Tripcovici protiv Crne Gore, presuda izrečena 7. novembra 2017.

180 Antović and Mirković protiv Crne Gore, presuda izrečena 28. novembra 2017.

181 Alković protiv Crne Gore, presuda izrečena 5. decembra 2017.

182 Đuković protiv Crne Gore, rezolucija CM/ ResDH(2017)412.

183 Alković protiv Crne Gore, presuda izrečena 5. decembra 2017.

184 Tomašević protiv Crne Gore, presuda izrečena 13. juna 2017.

185 Jovović protiv Crne Gore, presuda izrečena 18. jula 2017.

186 Sineks d.o.o. protiv Crne Gore, presuda izrečena 5. septembra 2017.

187 Vučinić protiv Crne Gore, presuda izrečena 5. septembra 2017.

188 Nedić protiv Crne Gore, presuda izrečena 10. oktobra 2017. i Dimitrijević protiv Crne Gore, presuda izrečena 12. decembra 2017.


Sud je utvrdio povredu člana 6 st. 1 Konvencije zbog dužine postupka pred upravnim telima, kao i člana 13 Konvencije, zbog nepostojanja delotvornog pravnog leka.

Ranđelović protiv Crne Gore, presuda izrečena 19. septembra 2017. godine – povreda procesnog aspekta člana 2

Podnosioci predstavke su se žalili da crnogorski organi nisu sproveli blagovremenu i delotvornu istragu smrti ili nestanka njihovih članova porodice. Njihovi članovi porodice su se avgusta 1999. ukr-cali na brod na crnogorskoj obali sa namerom da se prevezu do Italije, međutim, taj brod je potonuo. Podnosioci predstavke su tvrdili da su prekršena razna prava iz Konvencije, da nadležni crnogorski organi nisu sproveli blagovremenu i delotvornu istragu smrti i/ili nestanka njihovih članova porodice i da nisu krivično gonili odgovorne.

Obaveza zaštite života iz člana 2 državi nameće procesnu obavezu da istraži nečiju smrt kada ju je izazvao ne samo državni službenik već i privatno ili nepoznato lice.

Iako mogu da postoje prepreke ili poteškoće koje sprečavaju napredovanje istrage u određenoj situ-aciji, brzo reagovanje organa koji ispituju navodne povrede prava na život može se opšte uzev smatrati suštinskim za očuvanje poverenja javnosti da se oni pridržavaju vladavine prava i sprečavanje svakog utiska da su u dosluhu ili tolerišu nezakonite akte.

Količina i kvalitet raspoloživih dokaza neumitno se smanjuju s protokom vremena, a utisak o nesa-vesnom postupanju izaziva sumnju u dobru volju onih koji sprovode istragu.

U predmetima vezanim za član 2, koji se odnose na postupke pokrenute kako bi se razjasnile okol-nosti smrti nekog pojedinca, dugačak postupak predstavlja snažan pokazatelj da je postupak bio u tolikoj meri manjkav da predstavlja povredu procesnih obaveza tužene države shodno Konvenciji.

Sud je u ovom konkretnom predmetu smatrao da se odugovlačenja ne mogu smatrati saglasnim sa obavezom države iz člana 2, te da istraga i potonje krivično gonjenje nisu zadovoljili uslove brzine i efikasnosti.

Sud je stoga utvrdio povredu procesnog aspekta člana 2 Konvencije.

Tripcovici protiv Crne Gore, presuda izrečena 7. novembra 2017. godine – povreda člana 6

Podnosioci predstavke su bili suvlasnici dva susedna placa u Crnoj Gori. Njihov sused je posta-vio metalnu ogradu koja je prešla na njihovo imanje, čime je onemogućen prolaz između dva placa. Podnosioci predstavke su juna 2011. pokrenuli postupak pred sudom zbog ometanja poseda, a sud je susedu naložio da ukloni ogradu. Viši sud je decembra 2011. ukinuo tu presudu jer su podnosioci pred-stavke tužbu podneli prvog radnog dana sudova nakon dvodnevnog praznika, odnosno nakon roka koji je istekao tokom praznika. Podnosioci predstavke su se pozvali na član 6 st. 1 (pravo na pravično suđenje) i član 1 Protokola br. 1 (pravo na mirno uživanje imovine) i žalili na nepravičnu odluku zbog manjkavog obrazloženja, konkretno – da je presuda Višeg suda bila proizvoljna jer nije sadržala obra-zloženje zašto član Zakona o parničnom postupku o isticanju roka za podnošenje tužbe prvog radnog dana posle nacionalnog praznika ne važi u njihovom slučaju.


Sudovi u svojim presudama treba na odgovarajući način da navedu razloge na kojima zasnivaju svoje odluke. Opseg ove dužnosti obrazloženja može varirati u zavisnosti od karaktera odluke i mora se odrediti u svetlu okolnosti predmeta. Takođe, prvenstveno je na nacionalnim organima, konkretno na sudovima, da rešavaju probleme tumačenja domaćeg prava.

Uloga Suda nije da dovodi u pitanje tumačenje domaćeg prava od strane nacionalnih sudova niti da se bavi navodnim povredama materijalnog i procesnog prava od strane nacionalnog suda, osim i u meri u kojoj su njima mogla biti prekršena prava i slobode zaštićeni Konvencijom i osim kada je tumačenje domaćeg prava proizvoljno ili očigledno nerazumno. Uloga Suda je inače ograničena na utvrđivanje da li su posledice tog tumačenja saglasne sa Konvencijom.

U članu 108 Zakona o parničnom postupku Crne Gore jasno je propisano da rok za podnošenje tužbe ističe prvog radnog dana posle nacionalnog praznika. Ni u obrazloženju odluke Višeg suda ni u napome-nama države nije naveden nijedan valjan razlog zašto se ova odredba ne može primeniti na ovaj predmet.

Sud je stoga utvrdio povredu člana 6 st. 1 Konvencije.

Antović i Mirković protiv Crne Gore, presuda izrečena 28. novembra 2017. godine – povreda člana 8

Ovaj se predmet odnosio na pritužbu o kršenju prava na poštovanje privatnog života koju su pod-nela dva profesora Prirodno-matematičkog fakulteta Univerziteta Crne Gore, nakon što je video-nadzor instaliran u delovima zgrade u kojima su predavali. Podnosioci predstavke su tvrdili da su time prekr-šena njihova prava zajemčena članom 8.

Univerzitetski amfiteatri predstavljaju radna mesta profesora. Oni tamo ne samo da predaju stu-dentima već sa njima i stupaju u interakciju, te tako razvijaju uzajamne odnose i grade svoj socijalni identitet. Sud je ranije zauzeo stav da se tajni video-nadzor zaposlenog na radnom mestu kao takav mora smatrati značajnim zadiranjem u njegov privatni život.

Shodno članu 8 st. 2, svako mešanje je opravdano samo ako je u skladu sa zakonom, teži ostvarenju jednog ili više legitimnih ciljeva pomenutih u toj odredbi i ako je neophodno u demokratskom društvu radi ostvarenja tog cilja. Sud je konstatovao da domaći sudovi nisu razmatrali pitanje da li su postupci bili u skladu sa zakonom s obzirom na to da nisu ni pošli od stava da sporni video-nadzor predstavlja mešanje u privatni život podnosilaca predstavke.

Sud je stoga zaključio da je došlo do povrede člana 8.

Alković protiv Crne Gore, presuda izrečena 5. decembra 2017. godine – povreda člana 8 u vezi sa članom 14

Ovaj se predmet odnosio na maltretiranje koje su Rom muslimanske veroispovesti i njegova poro-dica trpeli od svojih suseda. G. Alković se žalio na propust vlasti da delotvorno istraže niz napada nje-govih suseda na njega i naročito na povredu njegovog prava na privatni i porodični život i dom iz člana 8 u vezi sa članom 14 (zabrana diskriminacije).Da bi istraga mogla da se smatra „delotvornom”, ona u načelu mora biti u stanju da dovede do utvrđivanja činjeničnog stanja i identifikacije i kažnjavanja odgovornih.


Shodno članu 14 u vezi sa članovima 2, 3 ili 8, na vlastima je da istraže postojanje moguće veze između rasističkih stavova i akata nasilja. Moraju se proveriti svi dokazi rasističkog verbalnog mal-tretiranja koji se pojave tokom istrage nasilnih akata i, ako su potvrđeni, mora se sprovesti podrobno ispitivanje svih činjenica kako bi se otkrili mogući rasistički motivi nasilja.

Način na koji su u ovom predmetu sudski organi primenili mehanizme krivičnog prava bio je u tolikoj meri manjkav da je predstavljao povredu obaveza tužene države shodno članu 8 Konvencije.

Sud je stoga zaključio da je došlo do povrede člana 8 u vezi sa članom 14 Konvencije.

Pregled najvažnijih odluka usvojenih tokom 2017. godine

Ćalović protiv Crne Gore, odluka usvojena 14. septembra 2017. godine – predstavka je proglašena neprihvatljivom

Predstavka se odnosila na sporazum između policije i mobilnog operatera kojim se policiji omogu-ćava pristup bazi podataka tog operatera.

Predstavka je proglašena neprihvatljivom jer je suprotna svrsi prava na podnošenje pojedinačne predstavke iz člana 34 i člana 35 st. 3 i 4 Konvencije.

Podnositeljka predstavke nije Sud obavestila o ishodu postupka u kojem je sporni sporazum progla-šen ništavim ili o postupcima pred domaćim sudovima koji su bili od značaja za predstavku podnetu ESLJP-u.

Stoga je Sud predstavku proglasio neprihvatljivom.

Kolosov protiv Crne Gore, odluka usvojena 28. septembra 2017. godine – predstavka proglašena neprihvatljivom

Predstavka se odnosila na brakorazvodnu parnicu i privremene mere vezane za nju, a podnosilac predstavke se žalio da nije imao pristup sudu i da nije zaštićena njegova imovina.

Sud je utvrdio da odluka Višeg suda u Podgorici da odbaci žalbu podnosioca predstavke nije bila proizvoljna ili očigledno neosnovana.

Sud je takođe utvrdio da pravo podnosioca predstavke na pravično suđenje, kao ni njegovo pravo na mirno uživanje imovine, nije povređeno jer on žalbu nije podneo u roku propisanom zakonom.

Stoga je Sud predstavku proglasio neprihvatljivom.

Predmeti u pogledu kojih postoji ustaljena sudska praksa:

Odbor od troje sudija je doneo presude u osam predmeta u pogledu kojih postoji ustaljena sudska praksa, a u kojima je utvrdio povredu zahteva vezanog za suđenje u razumnom roku iz člana 6 st. 1 Konvencije.


SRBIJA Opšti uvod

Republika Srbija je ratifikovala Evropsku konvenciju o ljudskim pravima (u daljem tekstu: Konven-cija) 3. marta 2004. godine.

Zaključno sa 31. decembrom 2017, Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLJP ili Sud) izrekao je 179 presuda189 i usvojio 520 odluka o prihvatljivosti predstavki protiv Srbije. ESLJP je utvrdio povredu Konvencije u 167 predmeta.190 Šezdeset i pet presuda je izrekao Odbor, koji je razmotrio tako-zvane „repetitivne” predmete ili predmete u pogledu kojih postoji ustaljena sudska praksa, dok je o 112 predmeta odlučilo Veće, a o dva predmeta Veliko veće Suda. Odbor je doneo odluke o prihvatljivosti predstavki u 397 predmeta, dok je u 132 predmeta takvu odluku donelo Veće.

Sud je izrekao 136 presuda u predmetima vezanim za član 6 Konvencije, kojim se jemči pravo na pravično suđenje, i utvrdio povrede tog prava u 129 predmeta. Ovi su se predmeti uglavnom odnosili na dužinu postupka i neizvršenje presuda domaćih sudova. Oni su se takođe odnosili na korišćenje pri-znanja na suđenju,191 definiciju nepristrasnosti u sudovima,192 pravičnost krivičnog postupka,193 potre-bu pravne izvesnosti i javnog poverenja u pravosuđe,194 pravo na javno suđenje i značenje tog prava,195 pretpostavku nevinosti196, sastav suda,197 postupak vezan za poslovnu sposobnost198 i pravo na pristup sudu u slučaju postojanja procesnih ograničenja u domaćem pravu.199

Sud je izrekao 74 presude u predmetima vezanim za povrede člana 1 Protokola br. 1, kojim se jemči

zaštita imovine, i u 73 predmeta utvrdio povredu tog prava.200 Većina tih predmeta se odnosila na nee-fikasno izvršenje odluka domaćih sudova na štetu društvenih preduzeća. Prva takva presuda je izre-čena u predmetu Kačapor i ostali protiv Srbije.201 Sud je od tada izrekao 63 slične presude, a mnoge

189 Broj presuda u ovom dokumentu obuhvata presude koje su izrekli tročlani Odbori u takozvanim „repetitivnim” predmetima ili predmetima u pogledu kojih postoji

ustaljena sudska praksa, presude koje su izrekla Veća od sedam sudija, kao i Veliko veće, koje čini 17 sudija.

190 Sud nije utvrdio povredu Konvencije u sledećim predmetima: Damjanović protiv Srbije, presuda izrečena 18. novembra 2008; Molnar Gabor protiv Srbije, presu-

da izrečena 8. decembra 2009; Juhas Đurić protiv Srbije, presuda izrečena 7. juna 2011; Dobrić protiv Srbije, presuda izrečena 21. juna 2011; Mitić protiv Srbije,

presuda izrečena 22. januara 2013; Luković protiv Srbije, presuda izrečena 26. marta 2013; Đekić i ostali protiv Srbije, presuda izrečena 29. aprila 2014; Stanković

i Trajković protiv Srbije, presuda izrečena 22. decembra 2015; Cupara protiv Srbije, presuda izrečena 12. jula 2016; Zdravković protiv Srbije, presuda izrečena 20.

septembra 2016; Cvetković protiv Srbije, presuda izrečena 7. februara 2017.

191 Hajnal protiv Srbije, presuda izrečena 19. juna 2012.

192 Šorgić protiv Srbije, presuda izrečena 3. novembra 2011.

193 Stanimirović protiv Srbije, presuda izrečena 18. oktobra 2011.

194 Vinčić i ostali protiv Srbije, presuda izrečena 1. decembra 2009; Rakić i ostali protiv Srbije, presuda izrečena 5. oktobra 2010; Živić protiv Srbije, presuda izrečena

13. decembra 2011.

195 Motion Pictures Guarantors Ltd protiv Srbije, presuda izrečena 8. juna 2010.

196 Matijašević protiv Srbije, presuda izrečena 19. septembra 2006.

197 Momčilović protiv Srbije, presuda izrečena 2. aprila 2013.

198 Salontaji Drobnjak protiv Srbije, presuda izrečena 13. oktobra 2009.

199 Maširević protiv Srbije, presuda izrečena 11. februara 2014.

200 Sud nije utvrdio povredu u predmetu Molnar Gabor protiv Srbije, presuda izrečena 8. decembra 2009.

201 Kačapor i ostali protiv Srbije, presuda izrečena 15. januara 2008.


od njih je usvojio Odbor, koji čine troje sudija, jer se takvi predmeti smatraju „ustaljenom sudskom praksom”.202 Sud je utvrdio povredu prava na imovinu u dva predmeta koja su se odnosila na prava na penziju203 i u jednom predmetu koji se odnosio na nezakonitu gradnju204.

Veliko veće ESLJP-a je u pilot presudi u predmetu Ališić i ostali205 utvrdilo povredu prava na imovi-nu usled nemogućnosti podnosilaca predstavke da više od dvadeset godina podignu svoju deviznu štednju i obavezao je Sloveniju i Srbiju da preduzmu opšte mere u skladu sa članom 46 Konvencije. Narodna skupština RS je 28. decembra 2016. usvojila Zakon o sprovođenju presude u predmetu Ališić.

Sud je nedavno u odluci u predmetu Muratović206 utvrdio da srpsko zakonodavstvo zadovoljava kri-terijume navedene u presudi Ališić i ostali. Sud je u presudi u predmetu Grudić207 utvrdio povredu prava na imovinu jer je zadiranje u „imovinu” podnosilaca predstavke (obustava isplate njihovih penzija koje su dobili) nije bilo u skladu sa relevantnim domaćim pravom (obustava isplata bila je zasnovana na mišljenjima Ministarstva). Slične teme je ESLJP nedavno razmatrao i u odluci u predmetu Skenderi i ostali,208 ali je pritužbe prve podnositeljke predstavke proglasio neprihvatljivim jer je utvrdio da je tro-godišnji rok zastarevanja, pitanje koje se nije pojavilo u predmetu Grudić, bio zakonit, težio ostvarenju legitimnog cilja, kao i da je bio srazmeran.209 Sud je takođe odbacio ostale predstavke jer podnosioci predstavke nisu podneli ustavne žalbe – koje predstavljaju delotvorni domaći pravni lek.210 Komitet ministara je 7. decembra 2017. usvojio Rezoluciju o izvršenju presude u predmetu Grudić i obustavio dalje razmatranje ovog predmeta.211

Sud je izrekao devet presuda u predmetima koji su se odnosili na član 3, zabranu zlostavljanja, a povredu tog člana je utvrdio u šest predmeta.212 Ovi su se predmeti odnosili na obavezu sprovođenja istrage o navodnom zlostavljanju,213 kao i na test da li je trebalo da vlasti budu upoznate sa opasno-šću koja je nekom licu pretila i da li su propustile da postupe kao što je trebalo.214 Sud je u presudi u predmetu Habimi utvrdio povredu procesnog aspekta člana 3, ali ne i materijalnog aspekta ovog člana, doduše prvenstveno zbog nepostojanja činjenica usled neadekvatne istrage od strane vlasti.215 Sud je u presudi u predmetu Hajnal utvrdio povredu kako procesnih, tako i materijalnih obaveza shodno članu

202 Odbori su na osnovu ustaljene sudske prakse izrekli 42 presude u vezi sa neizvršenjem odluka na štetu društvenih preduzeća. Prijateljsko poravnanje je sklopljeno

u brojnim sličnim predmetima.

203 Pejčić protiv Srbije, presuda izrečena 8. oktobra 2013; Krstić protiv Srbije, presuda izrečena 10. decembra 2013.

204 Kostić protiv Srbije, presuda izrečena 25. novembra 2008.

205 Ališić i ostali protiv Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Srbije, Slovenije i Makedonije, presuda Velikog veća izrečena 14. jula 2014.

206 Muratović protiv Srbije, odluka od 21. marta 2017.

207 Grudić protiv Srbije, presuda izrečena 27. aprila 2012.

208 Skenderi i ostali protiv Srbije, odluka od 4. jula 2017.

209 Ibid, st. 99–102.

210 Ibid, st. 103–109.

211 http://hudoc.exec.coe.int/eng#{“EXECIdentifier”:[“001-179894”]}

212 Sud je utvrdio da član 3 nije povređen u sledećim predmetima: Dermanović protiv Srbije, presuda izrečena 23. februara 2010; Otašević protiv Srbije, presuda

izrečena 5. februara 2013; Đekić i ostali protiv Srbije, presuda izrečena 29. aprila 2014.

213 Krsmanović protiv Srbije, presuda izrečena 19. decembra 2017; Habimi i ostali protiv Srbije, presuda izrečena 3. juna 2014; Lakatoš i ostali protiv Srbije, presuda

izrečena 7. januara 2014; Hajnal protiv Srbije, presuda izrečena 19. juna 2012; Stanimirović protiv Srbije, presuda izrečena 18. oktobra 2011.

214 Milanović protiv Srbije, presuda izrečena 14. decembra 2010.

215 Habimi i ostali protiv Srbije, presuda izrečena 3. juna 2014.


3.216 Sud je u presudi u predmetu Milanović,217 formiranom po predstavci koju je podneo član pokreta Hare Krišna, utvrdio povredu člana 3 i člana 14 u vezi sa članom 3 Konvencije.

Sud je izrekao četiri presude u predmetima vezanim za član 2 Konvencije, kojim se jemči pravo na život, i u njih tri utvrdio povredu tog prava.218 Predmet Mučibabić se odnosio na gubitak života usled opasnih aktivnosti sprovođenih pod kontrolom državnog organa, a Sud je utvrdio i povredu procesne obaveze države da sprovede istragu.219 Predmet Mladenović220 se odnosio na procesnu obavezu države da sprovede istragu i zahteva vezanih za tu obavezu. Predmet Petrović221 se takođe odnosio na obavezu sprovođenja istrage, a državni organi su kritikovani zbog odsustva nezavisnosti, kao i odsustva blago-vremenog i podrobnog istraživanja raspoloživih dokaza.

Sud je izrekao sedam presuda u vezi sa članom 5, kojim se jemči pravo na slobodu i bezbednost ličnosti, i u šest predmeta utvrdio povredu tog člana.222 Sud je razmatrao pitanja poput onoga da li je pritvor bio nužan ili su mogla biti primenjena druga sredstva kako bi se sprečilo bekstvo lica o kom je reč,223 obaveze izvođenja pritvorenog lica pred sudiju ili drugo službeno lice zakonom određeno da obavlja sudske funkcije,224 lišenja slobode na osnovu odluke koju je nije doneo domaći sud a koja nije priznata na nacionalnom nivou225 i pretpostavke nevinosti.226

Sud je izrekao 15 presuda u predmetima koji su se odnosili na član 8, kojim se jemči pravo na privat-ni i porodični život, a u njih 12 je utvrdio povredu tog prava.227 Ovi su se predmeti odnosili na pozitivnu obavezu države da spoji roditelje i decu,228 značaj ispravne procene poslovne sposobnosti,229 zadiranje u ličnu prepisku zatvorenika,230 značaj utvrđivanja očinstva,231 potrebu primene procesnih mehaniza-ma radi uručenje akata tuženom,232 kao i značaj da roditelj dobije potvrdu o sudbini svog deteta.233

216 Hajnal protiv Srbije, presuda izrečena 19. juna 2012.


218 Mitić protiv Srbije, u kojem Sud nije utvrdio povredu, odnosio se na samoubistvo zatvorenika i u tom predmetu je Sud razmatrao i obavezu države shodno članu

2, presuda izrečena 22. januara 2013.

219 Mučibabić protiv Srbije, presuda izrečena 12. jula 2016.

220 Mladenović protiv Srbije, presuda izrečena 22. maja 2012.

221 Petrović protiv Srbije, presuda izrečena 15. jula 2014.

222 Sud nije utvrdio povredu Konvencije u presudi u predmetu Luković protiv Srbije, izrečenoj 23. marta 2013, u kojem je razmatrao dužinu lišenja slobode podnosioca

predstavke.

223 Lakatoš i ostali protiv Srbije, presuda izrečena 7. januara 2014; Dermanović protiv Srbije, presuda izrečena 23. februara 2010.

224 Milošević protiv Srbije, presuda izrečena 28. aprila 2009.

225 Mitrović protiv Srbije, presuda izrečena 21. marta 2017.

226 Vrenčev protiv Srbije, presuda izrečena 23. septembra 2008.

227 Sud je utvrdio da nije došlo do povrede člana 8 Konvencije u presudi u predmetu Damnjanović protiv Srbije, izrečenoj 18. novembra 2008; Zdravković protiv

Srbije, presuda izrečena 20. septembra 2016; Cvetković protiv Srbije, presuda izrečena 7. februara 2017.

228 Zdravković protiv Srbije, presuda izrečena 20. septembra 2016; Krivošej protiv Srbije, presuda izrečena 13. aprila 2010; Tomić protiv Srbije, presuda izrečena 26.

juna 2007.

229 Salontaji-Drobnjak protiv Srbije, presuda izrečena 13. oktobra 2009.

230 Stojanović protiv Srbije, presuda izrečena 19. maja 2009.

231 Jevremović protiv Srbije, presuda izrečena 17. jula 2007.

232 V. A. M. protiv Srbije, presuda izrečena 13. marta 2007.

233 Zorica Jovanović protiv Srbije, presuda izrečena 26. marta 2013.


Sud se u jednoj presudi bavio i pitanjem usvajanja mera u sferi odnosa između privatnih pojedinaca radi očuvanja fizičkog i moralnog integriteta.234 Sud je u presudi u predmetu Zorica Jovanović235 utvrdio povredu člana 8 jer država roditeljima nije potvrdila kakva je bila sudbina njihovog deteta nakon što je njihovo novorođenče proglašenom mrtvim. Sud je Srbiju obavezao da u roku od godinu dana preduzme sve odgovarajuće mere, po mogućstvu posredstvom lex specialis, kako bi obezbedila uspostavljanje mehanizma za obeštećenje svih roditelja u situaciji istoj ili dovoljno sličnoj onoj u kojoj se nalazi pod-nositeljka predstavke. Ministarstvo pravde je oktobra 2016. pripremilo nacrt zakona. S obzirom na to da taj zakon nije usvojen, Komitet ministara je septembra 2017. usvojio privremenu rezoluciju. U svojoj poslednjoj odluci od decembra 2017, Komitet ministara je izričito pozvao srpske vlasti da preduzmu hitne korake kako bi obezbedile usvajanje tog zakona bez daljeg odlaganja.

Sud je izrekao sedam presuda u predmetima koji su se odnosili na član 10, kojim se jemči sloboda izražavanja, i u svima utvrdio povredu tog člana. Predmeti su se odnosili na razliku prava na privatnost u privatnoj i javnoj sferi,236 značaj uloge novinara kao „čuvara javnosti”,237 činjenicu da su tim članom zaštićene i informacije i ideje koje vređaju, šokiraju ili uznemiravaju,238 relevantnost karaktera i teži-ne sankcija,239 poseban značaj slobode govora za političke stranke i aktivne članove, naročito tokom predizbornih kampanja,240 zahtev za pristup informacijama o merama elektronskog nadzora241 i pitanje neophodnosti i srazmernosti nivoa sankcija izrečenih podnositeljki predstavke nakon što je oklevetala svog pravnog zastupnika.242

Sud je izrekao dva presude po članu 14. U presudi u predmetu Milanović utvrdio je povredu člana 14 u vezi sa članom 3 Konvencije.243 Druga presuda u vezi sa članom 14 bila je ona u predmetu Vučković protiv Srbije, ali je Veliko veće potom izreklo presudu u ovom predmetu u kojoj je utvrdilo da podnosioci predstavke nisu iscrpli domaće pravne lekove.244 Sud je u presudi u predmetu Paunović i Milivojević245 utvrdio povredu člana 3 Protokola br. 1 pošto je konstatovao da je ukidanje mandata podnosioca pred-stavke izašlo iz važećeg zakonodavnog okvira. U presudi u predmetu Milenković246 utvrdio je povredu člana 4 Protokola br. 7 jer je došlo do dupliranja postupka.

234 Isaković Vidović protiv Srbije, presuda izrečena 1. jula 2014.

235 Zorica Jovanović protiv Srbije, presuda izrečena 26. marta 2013.

236 Bodrožić i Vujin protiv Srbije, presuda izrečena 20. novembra 2007; Milisavljević protiv Srbije, presuda izrečena 4. aprila 2017.

237 Ibid.

238 Bodrožić protiv Srbije, presuda izrečena 23. juna 2009.

239 Filipović protiv Srbije, presuda izrečena 20. novembra 2007.

240 Lepojić protiv Srbije, presuda izrečena 6. novembra 2007.

241 Inicijativa mladih za ljudska prava protiv Srbije, presuda izrečena 25. juna 2013.

242 Tešić protiv Srbije, presuda izrečena 11. februara 2014.


244 Vučković protiv Srbije, presuda izrečena 28. avgusta 2012. i presuda Velikog veća izrečena 25. marta 2014.

245 Presuda izrečena 24. maja 2016.

246 Presuda izrečena 1. marta 2016.


Predmeti o kojima je ESLJP odlučio 2017. godine

Presude

Sud je 2017. izrekao 26 presuda protiv Srbije i u njih 25 utvrdio da je Srbija povredila Konvenciju.247 O dvadeset jednom od tih predmeta, koji su predstavljali „repetitivne” predmete ili predmete u pogledu kojih postoji ustaljena sudska praksa, odlučio je Odbor, a o pet ostalih predmeta je odlučilo Veće.248

Sud je u 13 predmeta utvrdio povredu na suđenje u razumnom roku (član 6) i/ili prava na imovinu (član 1 Protokola br. 1) usled neefikasnog izvršenja odluka domaćih sudova na štetu društvenih pre-duzeća. Odbor je odlučio o 12 tih predmeta u pogledu kojih postoji ustaljena sudska praksa,249 dok je presudu u jednom predmetu izreklo Veće.250 Ovo predstavlja nastavak sudske prakse utemeljene presudom u predmetu Kačapor i ostali protiv Srbije,251 koja je primenjena u nizu presuda i odluka o prijateljskom poravnanju. Sud je u tim predmetima utvrdio da je država vršila delotvornu kontrolu nad društvenim preduzećima, te da je morala da snosi odgovornost za njihove dugove. U skladu sa ranijom praksom Suda, on je u svih 13 presuda izrečenih tokom 2017. Srbiji naložio da iz sopstvenog budžeta podnosiocima predstavki isplati naknadu na ime materijalne štete koja je određena u presudama do-maćih sudova koje nisu izvršene i koje su dovele do pokretanja postupka, umanjenu za iznos koji je već po istom osnovu isplaćen na nacionalnom nivou. Podnosiocima predstavki je pored toga dodeljen iznos od 2.000 evra na ime naknade nematerijalne štete i troškova postupka.

Sud je u pet predmeta razmatrao pitanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom, krivičnom i upravnom postupku.252 U svih pet predmeta je utvrdio povredu člana 6 i dosudio naknadu na ime nematerijalne štete.

Sud je 2017. izrekao četiri presude253 u kojima je nastavio praksu ustanovljenu u presudi u predmetu Savić protiv Srbije254 i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku usled nedovoljnog iznosa naknade koju je Ustavni sud dosudio na ime pravičnog zadovoljenja za povredu prava na suđenje u razumnom roku. Sve ove presude je usvojio Odbor koji čini troje sudija jer se smatraju „ustaljenom

247 Sud je utvrdio da član 8 Konvencije nije prekršen u predmetu Cvetković protiv Srbije, presuda izrečena 7. februara 2017.

248 Veće je odlučilo o sledećim predmetima: Krsmanović protiv Srbije, presuda izrečena 19. decembra 2017; Krndija protiv Srbije, presuda izrečena 27. juna 2017;

Milisavljević protiv Srbije, presuda izrečena 4. aprila 2017; Mitrović protiv Srbije, presuda izrečena 21. marta 2017; Cvetković protiv Srbije, presuda izrečena 7.

februara 2017.

249 Mives DOO protiv Srbije, presuda izrečena 10. januara 2017; Nikolić i ostali protiv Srbije, presuda izrečena 24. januara 2017; Tehnogradnja DOO protiv Srbije,

presuda izrečena 14. marta 2017; Koka Hybro Komerc DOO Broyler protiv Srbije, presuda izrečena 14. marta 2017; Živković protiv Srbije, presuda izrečena 4.

aprila 2017; Pavlović i Pantović, presuda izrečena 4. aprila 2017; Ignjatović protiv Srbije, presuda izrečena 25. aprila 2017; Janković protiv Srbije, presuda izrečena

16. maja 2017; Radulović protiv Srbije, presuda izrečena 3. oktobra 2017; Batić i ostali protiv Srbije, presuda izrečena 17. oktobra 2017; Maksović protiv Srbije,

presuda izrečena 17. oktobra 2017; Bilić protiv Srbije, presuda izrečena 17. oktobra 2017.

250 Krndija protiv Srbije, presuda izrečena 27. juna 2017.

251 Kačapor i ostali protiv Srbije, presuda izrečena 15. januara 2008.

252 Marković protiv Srbije, presuda izrečena 28. marta 2017; Blagojević protiv Srbije, presuda izrečena 28. marta 2017; Jovanović protiv Srbije, presuda izrečena 28.

marta 2017, Stokić protiv Srbije, presuda izrečena 17. oktobra 2017; Joksimović protiv Srbije, presuda izrečena 7. novembra 2017.

253 Ković i ostali protiv Srbije, presuda izrečena 4. aprila 2017; Borović i ostali protiv Srbije, presuda izrečena 11. aprila 2017; Momčilović i ostali protiv Srbije, presuda

izrečena 5. decembra 2017; Milovanović protiv Srbije, presuda izrečena 19. decembra 2017.

254 Savić protiv Srbije, presuda izrečena 5. aprila 2016.


sudskom praksom”. U svim tim predmetima je utvrđena povreda člana 6 Konvencije i dosuđena nakna-da na ime nematerijalne štete. Svi podnosioci predstavki su pre nego što su predstavke podneli Sudu podneli ustavne žalbe u kojima su se žalili na povredu prava na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud je u svim tim predmetima usvojio odluke u kojima je utvrdio da je pravo na suđenje u razumnom roku podnosilaca predstavki bilo prekršeno i dosudio im naknadu na ime nematerijalne štete. Kao i u pred-metu Savić i ostali, država je osporavala prihvatljivost predstavki, tvrdeći da podnosioci predstavki ne mogu (više) da se žale da su žrtve povrede tog prava, s obzirom na to da su dobili pravično zadovolje-nje za povredu svog prava na suđenje u razumnom roku jer je Ustavni sud utvrdio povredu tog prava i dosudio im naknadu na ime nematerijalne štete. Kao i u presudi u predmetu Savić, Sud je smatrao da je ovaj prigovor blisko povezan sa suštinom pritužbi podnosilaca predstavke, te da mora biti razmo-tren zajedno sa meritumom predstavke. Sud je prilikom odlučivanja o meritumu ponovio načela koja je naveo u presudi u predmetu Savić i konstatovao da status žrtve podnosilaca predstavki zavisi od toga da li je obeštećenje koje je Ustavni sud dosudio predstavljalo adekvatno i odgovarajuće pravično zadovoljenje. Sud je ocenio da je iznos naknade štete koju je Ustavni sud odredio znatno niži od iznosa koje ESLJP dosuđuje u sličnim predmetima u svojoj praksi. Ponovo je istakao da se razumnost dosu-đenog iznosa ocenjuje u kontekstu svih okolnosti predmeta. Te okolnosti obuhvataju ne samo dužinu postupka na koji se konkretan predmet odnosi već i na dosuđeni iznos u kontekstu životnog standarda u državi o kojoj je reč i činjenicu da se naknada dosuđena na nacionalnom nivou opšte uzev dosuđuje i isplaćuje mnogo brže nego ona dosuđena u odluci ESLJP-a. S obzirom na materijal u spisima predmeta i imajući u vidu konkretne okolnosti postupaka o kojima je reč, Sud je smatrao da se iznosi dodeljeni podnosiocima predstavki ne mogu smatrati dovoljnim, te da ne predstavljaju odgovarajuće obešteće-nje za pretrpljene povrede. ESLJP je zaključio da podnosioci predstavki nisu izgubili status žrtve i da su postupci predugo trajali i da nisu zadovoljili zahtev vezan za „razumni rok”.

Sud je izrekao jednu presudu u vezi sa članom 5 st. 1 Konvencije u predmetu Mitrović protiv Srbije,255 u kojoj je utvrdio povredu tog člana. O ovom predmetu je odlučivalo Veće. Podnosilac predstavke je bio osuđen na kaznu zatvora u trajanju od osam godina za ubistvo od strane suda „Republike Srpske Kra-jine”, a kaznu je počeo da služi u „Okružnom zatvoru u Belom Manastiru”. Nakon što je 20. juna 1996. godine potpisan Erdutski sporazum, podnosilac predstavke je iz „bezbednosnih razloga” prebačen u kazneno-popravni zavod u Sremskoj Mitrovici, na teritoriji Republike Srbije. Vlasti Republike Srbije nisu sprovele nikakav postupak za priznanje i izvršenje odluke stranog suda.

Podnosilac predstavke je ostao u zatvoru u Sremskoj Mitrovici do 5. februara 1999, kada je pušten na godišnji odmor do 15. februara 1999. Pošto se tog dana nije vratio u zatvor, za njim je raspisana poternica i on je uhapšen 7. jula 2010, kada je pokušao da iz Hrvatske uđe u Srbiju. Upućen je u zatvor u Sremskoj Mitrovici da odsluži ostatak kazne zatvora. Podnosilac predstavke je ostao u zatvoru u Sremskoj Mitrovici do 15. novembra 2012, kada ga je pomilovao predsednik Republike Srbije. Na dan 7. marta 2011, podnosilac predstavke je pokrenuo parnični postupak za naknadu štete zbog nezakonitog lišenja slobode ali je njegov zahtev odbijen.

Podnosilac predstavke se Sudu žalio da mu je povređeno pravo iz člana 5 st. 1 t. (a) Konvencije, tvrdeći da je njegovo lišenje slobode u periodu od 7. jula 2010. do 15. novembra 2012. bilo nezakonito. ESLJP je konstatovao da je podnosioca predstavke za ubistvo osudio sud izvan pravnog sistema Srbije, odnosno sud tadašnje „Republike Srpske Krajine”. Odmah po osudi je prebačen u zatvor u Srbiji da

255 Mitrović protiv Srbije, presuda izrečena 21. marta 2017.


u njemu služi kaznu. Sud je zatim primetio da srpski organi nisu sproveli nikakav postupak priznanja odluke stranog suda, kao što je bilo propisano relevantnim odredbama Zakona o krivičnom postupku SFRJ koji je u to vreme bio na snazi. Sud je zaključio da je lišenje slobode na osnovu odluke stranog suda koju organi Srbije nisu priznali u odgovarajućem postupku ipso facto bilo nezakonito po pravilima domaćeg prava, te da je prekršen član 5 st. 1 Konvencije.

Sud je izrekao jednu presudu u vezi sa povredom člana 10, kojim je zajemčena sloboda izražavanja, u predmetu Milisavljević protiv Srbije.256 O ovom predmetu je odlučivalo Veće, koje je konstatovalo po-vredu člana 10.

Podnositeljka predstavke je bila osuđena zbog njenog članka pod naslovom „Haški istražitelj”, objavljenog u dnevnom listu Politika. Srpski sudovi su zaključili da je podnositeljka predstavke izvršila krivično delo uvrede kada je za N. K. navela „ da je zovu veštica i prostitutka” i izrekli su joj sudsku opo-menu. ESLJP je konstatovao da strane u postupku nisu sporile da je osuda podnositeljke predstavke predstavljala „mešanje javne vlasti” u njeno pravo na slobodu izražavanja i da je takvo mešanje težilo ostvarenju legitimnog cilja, konkretno – „zaštiti ugleda ili prava drugih”. ESLJP je potom podsetio da se od njega može zahtevati da prilikom razmatranja neophodnosti mešanja u demokratskom društvu u interesu „zaštite ugleda ili prava drugih” utvrdi da li su domaće vlasti ostvarile propisnu ravnotežu pri zaštiti dveju vrednosti zajemčenih Konvencijom, a koje se u određenim slučajevima mogu naći u uzajamnom sukobu – slobode izražavanja, s jedne, i prava na poštovanje privatnog života, s druge strane. ESLJP je istakao da se mora povući razlika između privatnih pojedinaca i lica koja nastupaju u javnom kontekstu, kao što su političke ili javne ličnosti. Shodno tome, dok privatni pojedinac koji nije poznat javnosti može zahtevati naročitu zaštitu svog prava na privatni život, to ne važi za javne ličnosti, u pogledu kojih su granice kritičnog komentarisanja šire s obzirom na to da su one neizbežno i svesno izložene javnom nadzoru javnosti, te moraju da pokažu posebno visok nivo tolerancije.

Sud je zaključio da je reakcija domaćih organa na članak podnositeljke predstavke, a naročito na sporne reči, bila nesrazmerna legitimnom cilju kojem se težilo, te da nije bila neophodna u demokrat-skom društvu. ESLJP je istakao da je, iako su sporne reči uvredljive, iz formulacije rečenice jasno da je podnositeljka predstavke opisivala kako drugi doživljavaju N. K., a ne kako je podnositeljka predstavke doživljava, bez obzira na činjenicu da sporne uvredljive reči nisu stavljene pod navodnike. Po mišljenju Suda, domaći sudovi se uopšte nisu pozvali na celokupan kontekst teksta i okolnosti u kojima je napi-san, već su svoje zaključke prilično ograničili na činjenicu da sporne reči nisu stavljene pod navodnike.

Sud je takođe istakao da ne može da prihvati argument države da je kazna podnositeljke predstav-ke bila blaga. Zauzeo je stav da nije bitno to da joj je izrečena „samo” sudska opomena, već to što je uopšte osuđena za uvredu u krivičnom postupku. Bez obzira na težinu kazne koja se može izreći, pribe-gavanje krivičnom gonjenju novinara za navodne uvrede, uz opasnost da će biti osuđeni i kažnjeni za krivično delo, zbog kritike javne ličnosti na način koji se može smatrati lično uvredljivim verovatno će odvratiti novinare da doprinose javnoj raspravi o pitanjima koji utiču na život u zajednici.

Sud je izrekao jednu presudu u predmetu koji se odnosio na član 3, zabranu zlostavljanja, konkret-no u predmetu Krsmanović protiv Srbije,257 u kojoj je i utvrdio povredu tog člana. Podnosilac predstavke

256 Krsmanović protiv Srbije, presuda izrečena 4. aprila 2017.

257 Presuda izrečena 19. decembra 2017.


je uhapšen 1. aprila 2003. u okviru operacije Sablja, kada je saslušan od strane policije, nakon čega mu je određen pritvor u kojem je proveo jednu godinu i dva meseca. Majka podnosioca predstavke je 18. maja 2004. podnela pritužbu Generalnom inspektoratu Ministarstva unutrašnjih poslova, navodeći da su njenog sina mučili članovi Specijalne antiterorističke jedinice i policijski službenici. Služba Ge-neralnog inspektorata je 21. marta 2007. odbacila pritužbu majke podnosioca predstavke o zlostavlja-nju njenog sina zbog nedostatka dokaza o izvršenom krivičnom delu. Podnosilac predstavke je 1. jula 2007. podneo krivičnu prijavu nadležnom javnom tužilaštvu protiv jednog broja nepoznatih izvršilaca, kao i trojice policijskih službenika identifikovanih samo po prezimenu. Pošto je tužilaštvo odbilo nje-govu krivičnu prijavu, podnosilac predstavke je preuzeo krivično gonjenje u svojstvu supsidijarnog tužioca i zahtevao da se otvori istraga protiv određenih lica. Pošto je njegov zahtev za otvaranje istrage odbijen, podnosilac predstavke je podneo ustavnu žalbu koju je Ustavni sud odbio.

Podnosilac predstavke se u svojoj predstavci Sudu žalio da organi Republike Srbije nisu sproveli delo-tvornu istragu njegovih navoda o zlostavljanju od strane policijskih službenika tokom hapšenja i pritvora.

Sud je odbacio prigovor države o tome da nema nadležnost ratione temporis i da je prekršen rok od šest meseci za podnošenje predstavke. Odlučujući o meritumu pritužbe podnosioca predstavke o povredi procesnog aspekta člana 3, Sud je podsetio na svoje mišljenje da kada neko lice iznese pot-krepljivu tvrdnju da su ga policija ili drugi državni službenici teško zlostavljali, suprotno članu 3, ova odredba, tumačena zajedno sa opštom obavezom države iz člana 1 Konvencije, državi po implikaciji nalaže da sprovede delotvornu zvaničnu istragu.

Sud je ponovio da, iako ova obaveza sprovođenja istrage ne predstavlja obavezu vezanu za posti-zanje rezultata već za sredstva, postoji nekoliko kriterijuma koje istraga mora da zadovolji u smislu procesne obaveze iz članova 2 i 3 Konvencije. Prvo, delotvorna istraga je istraga koja je adekvatna, odnosno istraga koje može da omogući identifikaciju i kažnjavanje odgovornih.

Drugo, da bi se istraga mogla smatrati delotvornom, opšte uzev se može smatrati nužnim da osobe zadužene za njeno sprovođenje i osobe koje je sprovode budu nezavisne od onih koje su učestvovale u događajima, što podrazumeva ne samo nepostojanje hijerarhijske ili institucionalne veze između njih već i praktičnu nezavisnost.

Treće, istraga mora da bude temeljna, što znači da vlasti uvek moraju da ulažu ozbiljne napore da utvrde šta se dogodilo i da ne treba da se oslanjaju na brze i neosnovane zaključke kako bi okončali istragu ili na njima zasnovali svoje odluke.

Četvrto, delotvorna istraga podrazumeva obavezu da se odmah reaguje i preduzmu mere čim se zva-nična pritužba podnese. Čak iako, strogo govoreći, nije podneta nikakva pritužba, mora se pokrenuti istraga ako postoje dovoljne jasne indikacije da je došlo do zlostavljanja.

Peto, delotvorna istraga je ona istraga koja omogućava dovoljni element javnog nadzora kako bi se osigurala odgovornost. Iako stepen javnog nadzora može varirati, podnosiocu pritužbe mora se u svim slučajevima omogućiti delotvoran pristup postupku istrage. Primenivši ova opšta načela na ovaj pred-met, ESLJP je zaključio da pritužbe koje su podneli podnosilac predstavke i njegova mati, medicinski dokazi i video snimak o kojem je reč predstavljaju „potkrepljivu tvrdnju” u smislu člana 3 Konvencije da je podnosilac predstavke bio podvrgnut zlostavljanju tokom hapšenja i pritvora.


Sud je zatim zaključio da su srpske vlasti u obavezi da sprovedu delotvornu istragu. ESLJP je pri-metio da su određene istražne radnje u vezi sa navodnim zlostavljanjem podnosioca predstavke spro-vela tri različita organa – Služba Generalnog inspektorata, tužilaštvo i istražni sudija, ali da su sve tri istrage obustavljene zbog navodnog nedostatka dokaza, bilo o zlostavljanju bilo o nečijoj krivici. Sud je konstatovao da su se istrage uglavnom svele na razgovore sa nekoliko policijskih službenika ume-šanih u incident. Podnosiocu predstavke i njegovoj majci nije bilo dozvoljeno da delotvorno učestvuju u ovim istragama ili da postave pitanja policijskim službenicima i potkrepe svoje navode. Pored toga, malo je pažnje bilo posvećeno navodima podnosioca predstavke iako su bili potkrepljeni lekarskim uverenjem, a ti navodi nisu ozbiljno ocenjeni. Sud je potom zaključio da, iako je tačno da su domaćim organima predočeni dovoljni dokazi o zlostavljanju podnosioca predstavke, ti organi nisu identifiko-vali lica koja su u njemu učestvovala. Stao je na stanovište da je trebalo da istražni organi, nakon što su bili upoznati sa navodima podnosioca predstavke o zlostavljanju, obave razgovore sa drugim licima prisutnim tokom njegovog hapšenja ili u pritvorskom objektu ili da njegovu izjavu potkrepe izjavama lica sa kojima je razgovor obavljen. Oni to, međutim, nisu učinili.

Sud je na kraju zaključio da činjenica da istrage koje su državni organi sproveli nisu bile u stanju čak ni da identifikuju državne službenike koji su zlostavljali podnosioca predstavke – iako je dokazano da je bi izložen zlostavljanju dok se nalazio pod kontrolom policije – potvrđuje sumnje Suda o delotvor-nosti istrage. Ovi su zaključci bili dovoljni da Sud konstatuje da nije sprovedena delotvorna istraga o navodima podnosioca predstavke.

Odluke

Sud je tokom 2017. usvojio 26 odluka u vezi sa Republikom Srbijom. Sa spiska je izbrisao 14 predme-ta u pogledu kojih je sklopljeno prijateljsko poravnanje ili su pitanja rešena na nacionalnom nivou.258 Dvanaest je predstavki proglasio neprihvatljivim, pri čemu je u pet predmeta odluku donelo Veće.259

Sud je u odluci u predmetu Muratović260 utvrdio da srpski Zakon o sprovođenju presude u predmetu Ališić i ostali261 zadovoljava kriterijume navedene u toj presudi i predstavku proglasio neprihvatljivom.

ESLJP je u odluci u predmetu Skenderi i ostali262razmatrao slične teme kao i u presudi u predmetu Grudić, u kojoj je ranije utvrdio povredu prava na imovinu jer zadiranje u imovinu podnosilaca predstav-ka (obustava isplata penzija pojedincima koji su ih dobili) nije bilo u skladu sa relevantnim domaćim pravom. Međutim, Sud je u odluci u predmetu Skenderi i ostali pritužbe prve podnositeljke predstavke proglasio neprihvatljivim pošto je utvrdio da je rok zastarevanja od tri godine, pitanje koje se nije po-javilo u predmetu Grudić, bilo zakonito, težilo ostvarenju legitimnog cilja, kao i da je bilo srazmerno.263 Takođe, Sud je odbio ostale predstavke jer podnosioci predstavke nisu podneli ustavne žalbe – koje predstavljaju delotvoran pravni lek.

258 Đorđević i ostali protiv Srbije, odluka od 17. januara 2017.

259 Muratović protiv Srbije, odluka od 21. marta 2017; Hrvatska gospodarska komora, odluka od 25. aprila 2017; Skenderi i ostali protiv Srbije, odluka od 4. jula 2017;

Tordaj protiv Srbije, odluka od 19. septembra 2017; Fejzić i ostali protiv Srbije, odluka od 26. septembra 2017.

260 Muratović protiv Srbije, odluka od 21. marta 2017.

261 Ališić i ostali protiv Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Srbije, Slovenije i Makedonije, presuda Velikog veća izrečena 14. jula 2014.

262 Skenderi i ostali protiv Srbije, odluka od 4. jula 2017.

263 Ibid, st. 99–102.


Sud je u odluci u predmetu Hrvatska gospodarska komora264 utvrdio da predstavka nije saglasna ratione personae jer podnosilac predstavke nije uživao dovoljan stepen samostalnosti od hrvatske države da bi se smatrao nevladinom organizacijom u smislu člana 34 Konvencije.

Sud je u odluci u predmetu Fejzić i ostali265 odbacio pritužbu podnosilaca predstavke vezanu za odsustvo istrage o smrti njihovih srodnika jer oni nisu podneli predstavku Sudu u roku od šest meseci.

Sud je u odluci u predmetu Đorđević i ostali266 odlučio da predstavke izbriše sa svog spiska predme-ta jer je on rešen na nacionalnom nivou. Podnosioci predstavke su se žalili da je došlo do nezakonitog zadiranja u njihovo pravo na slobodu izražavanja i pravo na slobodu mirnog okupljanja zajemčenih članovima 10 i 11 Konvencije, zbog promene mesta održavanja skupa „Parada ponosa” 2009. godine i zabrane skupova „Parada ponosa” planiranih 2011, 2012. i 2013. godine. Sud je konstatovao da se u srži pritužbi podnosilaca predstavke nalazio strukturni problem (Zakon o javnom okupljanju iz 1992. godine) koji je Ustavni sud rešio svojim proaktivnim stavom. Sud je pored toga primetio da je došlo do pozitivne promene u shvatanju javnosti o pitanjima o kojima je reč. Zaključio je da je obeštećenje koje je Ustavni sud pružio bilo adekvatno i dovoljno u datim okolnostima i odlučio je da predstavke izbriše sa svog spiska predmeta.

264 Hrvatska gospodarska komora protiv Srbije, odluka od 25. aprila 2017.

265 Fejzić i ostali protiv Srbije, odluka od 26. septembra 2017.

266 Đorđević i ostali protiv Srbije, odluka od 17. januara 2017.

AIRE Centar

AIRE Centar je nevladina organizacija koja unapređuje svest o pravima zajemčenim evropskim pravom i pruža podršku žrtvama povreda ljudskih prava. Tim međunarodnih pravnika pruža informacije, podršku i savete o pravnim standardima Evropske unije i Saveta Evrope. Tim ima bogato iskustvo u zastupanju podnosilaca predstavki pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu i do sada je učestvovao u više od 150 postupaka pred tim sudom. AIRE centar je tokom poslednjih 20 godina sproveo i učestvovao u brojnim seminarima u Centralnoj i Istočnoj Evropi, koji su organizovani za advokate, sudije, državne službenike i nevladine organizacije.

AIRE centar se naročito usredsređuje na zemlje Zapadnog Balkana, u kojima više od 15 godina sprovodi niz dugoročnih programa unapređenja vladavine prava, u partnerstvu sa nacionalnim institucijama i sudovima. Svi naši programi imaju za cilj da unaprede primenu Evropske konvencije o ljudskim pravima na nacionalnom nivou, da doprinesu procesu evropskih integracija zemalja regiona putem jačanja vladavine prava i punog priznanja ljudskih prava u njima, kao i da podstiču regionalnu saradnju sudija i pravnih stručnjaka.

Izradu i objavljivanje ove publikacije podržalo je Ministarstvo spoljnih poslova Ujedinjenog Kraljevstva (UK Foreign and Commonwealth Office). Stavovi izneti u ovoj publikaciji ne moraju nužno odražavati zvanične stavove Ministarstva spoljnih poslova Ujedinjenog Kraljevstva.

novija praksa evropskog suda za ljudska prava u...

Documents