presude evropskog suda za ljudska prava koje se odnose na crnu

1

PRESUDE EVROPSKOG SUDA ZA LJUDSKA PRAVA KOJE SE ODNOSE NA CRNU GORU

Podgorica, mart 2015.

PRESUDE EVROPSKOG SUDA ZA LJUDSKA PRAVA KOJE SE

ODNOSE NA CRNU GORU

Podgorica, mart 2015.

PRESUDE EVROPSKOG SUDA ZA LJUDSKA PRAVA KOJE SEODNOSE NA CRNU GORU

Biblioteka:Dokumenti

Izdavač:Centar za građansko obrazovanje (CGO)

Za izdavača:Daliborka Uljarević

Urednik:Petar Đukanović

Saradnica:Jelena Nedović

Dizajn i produkcija:Centar za građansko obrazovanje (CGO)

ISBN 978-86-85591-57-0 COBISS.CG-ID 26771472

sadržaj

Predgovor ...................................................................................................................... 7

Predmet Bijelić protiv Crne Gore i Srbije ............................................................ 9

Predmet Garzičić protiv Crne Gore ............................................................................ 25

Predmet Mijušković protiv Crne Gore ........................................................................ 32

Predmet Živaljević protiv Crne Gore ......................................................................... 44

Predmet Šabanović protiv Crne Gore i Srbije ........................................................... 63

Predmet Koprivica protiv Crne Gore ......................................................................... 75

Predmet Lakićević i drugi protiv Crne Gore i Srbije ................................................ 89

Predmet Barać i drugi protiv Crne Gore .................................................................... 111

Predmet Boucke protiv Crne Gore .............................................................................. 124

Predmet Tomić i drugi protiv Crne Gore ................................................................... 141

Predmet Stakić protiv Crne Gore ................................................................................ 151

Predmet Velimirović protiv Crne Gore ...................................................................... 163

Predmet Novović protiv Crne Gore ............................................................................ 172

Predmet Milić protiv Crne Gore .................................................................................. 182

Predmet A i B protiv Crne Gore .................................................................................. 197

Predmet Vukelić protiv Crne Gore .............................................................................. 204

Predmet Mijanović protiv Crne Gore ......................................................................... 221

Predmet Bulatović protiv Crne Gore .......................................................................... 236

7

predgovor

U svijetlu činjenice da se Crna Gora nalazi u procesu pregovora sa Evropskom unijom, da su reforme društva neophodne za ispunjavanje kriterijuma i dolaženje do statusa punopravnog člana, a da reforme ne idu ni lako ni brzo, došli smo na ideju da objedinjavanjem do sada donijetih presuda Evropskog suda za ljudska prava (ESLJP) u odnosu na državu Crnu Goru damo određeni doprinos uspostavljanju vladavine prava. Pregovori u Poglavlju 23 (Pravosuđe i temeljna prava) predstavljaju kičmu suštinskog napredovanja Crne Gore u ispunjavanju brojnih standarda vezanih za depolitizaciju i profesionalizaciju državnih institucija, kao i striktnu primjenu zakona usklađenih sa pravom EU, što u konačnom mora dati pravnu sigurnost i izvjesnost tj. vladavinu prava. Puna primjena zakona u bitnom zavisi od karaktera i dometa reforme pravosudnog sistema Crne Gore, te presude ESLJP-a predstavljaju izvor prava i jasne putokaze za crnogorski pravosudni sistem, što prepoznaju i ustavna riješenja.

Pravo na individualnu predstavku ESLJP-u, a u skladu sa članom 34 Evropske konvencije o ljudskim pravima i slobodama (EKLJP) u slučaju povrede prava propisanih Konvencijom, pripada državljaninu Crne Gore, strancu, apatridu, privrednom društvu i nevladinoj organizaciji, kao i svakom drugom pravnom subjektu tretiranom od strane organa javne vlasti. Mehanizam zaštite konvencijskih prava kroz djelovanje ESLJP-a predstavlja direktnu afirmaciju građanskih principa, zaštitu građanina kao individue i njegovih temeljnih prava, a samim tim zaštitu javnog interesa i cjelokupnog društva.

Od 2009, kada je ESLJP donio prvu presudu u odnosu na Crnu Goru, do kraja 2014. ovaj Sud donio je 18 presuda, od kojih je u 17 utvrdio povredu barem jednog od konvencijskih prava na koja su se odnosile te predstavke, a u jednom slučaju nije utvrdio povredu ni jednog od konvencijskih prava. Tim presudama je utvrđeno da je najviše kršeno pravo na pravično suđenje (11 slučajeva, čl. 6 EKLJP), zatim pravo na mirno uživanje imovine (dva slučaja, čl. 1 Protokola 1 uz EKLJP), pravo na slobodu izražavanja (dva slučaja, čl. 10 EKJP), pravo na porodični i privatni život (jedan slučaj, čl. 8 EKLJP) i zabrana mučenja, nečovječnog ili ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja (jedan slučaj, čl. 3 EKLJP). Generalno, podnosioci procesno prihvatljivih predstavki protiv Crne Gore su se najčešće pozivali na povredu čl. 6 (pravo na pravično suđenje), čl. 13 (pravo na djelotvorni pravni lijek), čl. 14 (zabrana diskriminacije), čl. 1 Protokola 1 (mirno uživanje imovine), čl. 3 (zabrana mučenja, nečovječnog ili ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja), čl. 5 (pravo na slobodu i sigurnost ličnosti), čl. 2 (pravo na život) i čl. 10 (sloboda izražavanja).

Sve ovo je značajno za dalje uspostavljanje sudske prakse pred crnogorskim sudovima, koja mora biti u skladu sa presudama ESLJP-a. Crnogorske sudije se u svojim odlukama moraju istovjetno pozivati na na pozitivno pravne norme i praksu ELJSP-a. Ovako trasiran put direktno vodi ka uspostavljanju vladavine prava u Crnoj Gori, baš kao što izbjegavanje ovog puta proizvodi pravna lutanja, neizvedenosti, neprimjeren politički uticaj i nepotrebno prolongira suštinske reforme u crnogorskom društvu.

Nadamo se da će ovaj zbornik presuda ESLJP-a1 dati podsticaj kako građanima da traže svoja prava i vjeruju da je pravda dostižna, tako i odgovornima u pravosudnom sistemu, sistemu javne vlasti, civilnom društvu da kroz bolje upoznavanje i praćenje prakse ESLJP-a unaprijede svoja znanja i vještine, a samim tim i mnogo efektivnije štite Konvencijska prava u praksi.

Petar Đukanović

1 Presude su u ovoj crnogorskoj verziji integralno preuzete sa www.sudovi.me

DRUGO ODJELJENJE

PREDMET BIJELIĆ protiv CRNE GORE I SRBIJE

(Predstavka br. 11890/05)

PRESUDA

STRAZBUR

28. april 2009. godine

Ova presuda postaće konačna u okolnostima koje su izložene u članu 44 stav 2 Konvencije. U njoj može doći do redakcijskih izmjena.

10

U predmetu Bijelić protiv Crne Gore i Srbije, Evropski sud za ljudska prava (Drugo odjeljenje), zasijedajući u Vijeću sljedećeg

sastava: Françoise Tulkens, Predsjednik, Ireneu Cabral Barreto, Vladimiro Zagrebelsky, Danutė Jočienė, Dragoljub Popović, Nona Tsotsoria, Nebojša Vučinić, sudije, i Sally Dollé, sekretar odjeljenja,

Nakon vijećanja bez prisustva javnosti 7. aprila 2009. godine donosi sljedeću presudu, koja je usvojena toga dana:

POSTUPAK

1. Postupak u ovom predmetu pokrenut je predstavkom (br. 11890/05) protiv Državne zajednice Srbija i Crna Gora koju su 24. marta 2005, odnosno 31. januara 2006. godine sudu podnijele po članu 34 Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu Konvencija) g-đa Nadežda Bijelić (u daljem tekstu prvi podnosilac predstavke), g-đa Svetlana Bijelić (u daljem tekstu drugi podnosilac predstavke) i g-đa Ljiljana Bijelić (u daljem tekstu treći podnosilac predstavke), sve državljanke Srbije.

2. Podnosioci predstavke žalili su se, naročito, na neizvršenje pravosnažnog rješenja za prinudno iseljenje i na posljedicu tog neizvršenja, tj. nemogućnost da one žive u predmetnom stanu.

3. Dana 28. novembra 2005. godine u odnosu na prvog podnosioca predstavke, i 7. februara 2006. godine, u odnosu na druga dva podnosioca predstavke, koji su naknadno priznati kao takvi, ove su pritužbe saopštene Vladi Državne zajednice Srbija i Crna Gora.

4. Dana 7. aprila 2006. godine pomenuta Vlada predala je svoje pisane komentare, a 22. maja 2006. godine podnosioci predstavke su na njih odgovorili.

5. Dana 3. juna 2006. godine Crna Gora proglasila je nezavisnost. 6. Dana 27. juna 2006. godine Sud je odlučio da obustavi razmatranje predstavke dok

se ne završi pojašnjenje relevantnih pitanja (v. stavove 53-56 u tekstu ove presude). 7. Dana 9. avgusta 2007. godine, kao odgovor na pitanje Suda, podnosioci predstavke

naveli su da žele da nastave postupak i protiv Crne Gore i protiv Srbije kao dvije nezavisne države.

8. Podnosioce predstavke zastupao je g-din M. Savatović, advokat iz Beograda. Vladu Crne Gore zastupao je Ministar pravde g-din M. Radović, a Vladu Srbije njen zastupnik, g-din S. Carić.

9. Dana 10. aprila 2008. godine Predsjednik Drugog odjeljenja odlučio je da ponovno dostavi predstavku u cijelosti Vladi Crne Gore, odnosno Vladi Srbije, obavještavajući ih da se, da bi se obezbjedila jasnoća, nijedan prethodni komentar koji su strane predale neće uzeti u obzir. Takođe je odlučeno da će se meritum predstavke ispitati u isto vrijeme kao i njena prihvatljivost (član 29 stav 3). Strane su odgovorile u pisanoj formi na

11

komentare druge strane. Uz to, dobijeni su komentari trećih lica, od Venecijanske komisije i Akcije za ljudska prava, nevladine organizacije za ljudska prava sa sjedištem u Crnoj Gori, kojima je data dozvola da intervenišu u skladu sa članom 36 stav 2 Konvencije i Pravilom 44 stav 2 (a) Poslovnika Suda. Strane su odgovorile na te komentare (Pravilo 44 stav 5).

ČINJENICE

I. OKOLNOSTI PREDMETA

10. Prvi, drugi i treći podnosilac predstavke rođeni su 1950, 1973, odnosno 1971. godine i trenutno žive u Beogradu u Srbiji.

11. Činjenice ovog predmeta, koje su iznijele strane, mogu se sumirati na sljedeći način.

A. Postupak za prinudno iseljenje

12. Prvi podnosilac predstavke, njen suprug i druga dva podnosioca predstavke bili su nosioci posebno zaštićenog stanarskog prava na stanu u Podgorici (nosioci odnosno korisnici stanarskog prava), u Crnoj Gori, gdje su živjeli.

13. Prvi podnosilac predstavke i njen suprug razveli su se 1989. godine i prvi podnosilac predstavke dobila je starateljstvo nad druga dva podnosioca predstavke.

14. Na dan 26. januara 1994. godine, prvi podnosilac predstavke dobila je rješenje od Osnovnog suda u Podgorici kojim se ona proglašava jedinim nosiocem posebno zaštićenog stanarskog prava na porodičnom stanu. Uz to, njen bivši muž (u daljem tekstu tuženi) dobio je nalog da isprazni stan u roku od petnaest dana od datuma kada je odluka postala konačna.

15. Dana 27. aprila 1994. godine Viši sud u Podgorici, u postupku po žalbi, potvrdio je rješenje Osnovnog suda, čime je to rješenje postalo pravosnažno.

B. Postupak izvršenja

16. S obzirom na to da tuženi nije postupio po sudskom nalogu da napusti stan, dana 31. maja 1994. godine prvi podnosilac predstavke pokrenula je formalni postupak sudskog izvršenja pred Osnovnim sudom.

17. Nalog za izvršenje izdat je istog datuma. 18. Dana 8. jula 1994. godine sudski izvršitelj pokušao je prinudno da iseli tuženog

zajedno sa njegovom suprugom i maloljetnom djecom ali je sudsko izvršenje bilo prekinuto pošto je on prijetio da će upotrijebiti silu.

19. Dana 14. jula 1994. godine ponovo su pokušali, ovoga puta uz pomoć policije, ali navodno je planirano prinudno iseljenje prekinuto iz istog razloga.

20. 15. jula 1994. godine prvi podnosilac predstavke kupila je stan i postala njegov vlasnik.

21. Dana 26. oktobra 1994. godine, sudski izvršitelj i policija ponovo nisu uspjeli da prinudno isele tuženog koji je uporno prijetio prvom podnosiocu predstavke u njihovom prisustvu i kod sebe imao oružje. Izgleda da je u tom trenutku u stanu bilo još oružja,

12

municije, pa čak i bomba. Policija je tuženog privela u stanicu ali ga i oslobodila ubrzo nakon toga bez krivične prijave.

22. Dana 28. novembra 1994. godine i 16. marta 1995. godine nisu uspjela još dva zakazana prinudna iseljenja, ovog drugog puta zbog zahtjeva tuženog “za socijalnu pomoć” za svoju maloljetnu djecu.

23. Dana 23. oktobra 1995. godine prvi podnosilac predstavke poklonila je stan drugom i trećem podnosiocu predstavke.

24. Dana 3. juna 1996. godine, odnosno 1. avgusta 1996. godine nisu uspjela još dva zakazana prinudna iseljenja.

25. Dana 3. juna 1998. godine Ministarstvo pravde obavijestilo je prvog podnosioca predstavke da se Osnovni sud obavezao da izvrši rješenje za prinudno iseljenje do kraja mjeseca.

26. Dana 27. oktobra 1998. godine i 1. novembra 1999. godine još dva zakazana iseljenja nisu uspjela.

7. U međuvremenu, 13. avgusta 1999. godine, Direkcija za nekretnine izdala je formalnu odluku kojom priznaje drugog i trećeg podnosioca predstavke kao nove vlasnike predmetnog stana.

28. U martu 2004. godine došlo je do još jednog pokušaja prinudnog iseljenja koji nije uspio. U prisustvu policajaca, vatrogasaca, hitne pomoći, sudskih izvršitelja i same sudije za izvršenje, i u prisustvu njegove supruge i njihove djece, tuženi je prijetio da će podići u vazduh čitav stan. Njihovi susjedi takođe su se izgleda protivili iseljenju, a neki od njih su navodno otišli tako daleko da su se čak i fizički suprotstavljali policiji.

29. Tokom godina prvi podnosilac predstavke žalila se mnogim državnim organima na neizvršenje presude koja je donesena u njenu korist, ali bez uspjeha.

30. Dana 9. februara 2006. godine još jedno zakazano prinudno izvršenje nije uspjelo jer je tuženi prijetio da će prije “proliti krv” nego što će dozvoliti da ga prinudno isele.

31. Dana 5. maja 2006. godine odnosno 31. januara 2007. godine, sudija za izvršenje poslala je dopis Ministarstvu unutrašnjih poslova tražeći pomoć.

32. Dana 15. februara 2007. godine, na sastanku sa policijom sudiji za izvršenje rečeno je da je predmetno prinudno iseljenje preopasno za sprovođenje, da bi tuženi mogao da digne u vazduh čitav objekat pomoću uređaja za daljinsko aktiviranje eksploziva i da sami policajci nisu opremljeni da rješavaju situacije ovakve vrste. Policija je zato predložila da se podnosiocima predstavke obezbijedi drugi stan umjesto predmetnog stana.

33. Dana 19. novembra 2007. godine sudija za izvršenje zahtjevala je od Ministarstva pravde da obezbijedi onu vrstu policijske pomoći koja je potrebna za konačno iseljenje tuženog.

C. Ostale relevantne činjenice

34. Dana 26. marta 2004. godine drugi podnosilac predstavke, u svoje ime i u ime trećeg podnosioca predstavke ovlastio je prvog podnosioca predstavke da proda predmetni stan.

35. Dana 30. januara 2006. godine drugi i treći podnosilac predstavke ovlastili su prvog podnosioca predstavke, između ostalog, da ih zastupa u postupku izvršenja.

36. Podnosioci predstavke tvrde da su ugovor o poklonu iz 1995. godine (pogledati stav 23 u tekstu ove presude) i navedena ovlašćenja predati sudu za izvršenje. Prvi

13

podnosilac predstavke zbog toga je bio zakonski zastupnik drugog i trećeg podnosioca predstavke u izvršnom postupku.

II. RELEVANTNO DOMAĆE PRAVO

A. Ustavna povelja Državne zajednice Srbija i Crna Gora; objavljena u Službenom listu Srbije i Crne Gore br. 1/03

37. Relevantne odredbe Povelje glase:

Član 9 st. 1 i 3

Države članice uređuju, obezbeđuju i štite ljudska i manjinska prava i građanske slobode na svojoj teritoriji.

…

(Državna zajednica)… Srbija i Crna Gora prati ostvarivanje ljudskih i manjinskih prava i građanskih sloboda i obezbeđuje njihovu zaštitu, u slučaju kada ta zaštita nije obezbeđena u državama članicama.

Član 60 st. 4 i 5

U slučaju istupanja države Crne Gore iz državne zajednice Srbija i Crna Gora, međunarodni dokumenti koji se odnose na Saveznu Republiku Jugoslaviju, posebno Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, odnosili bi se i važili … za državu Srbiju, kao sledbenika.

Država članica koja …. (istupi) …. ne nasleđuje pravo na međunarodno-pravni subjektivitet, a sva sporna pitanja posebno se regulišu između države-sledbenika i osamostaljene države.

B. Povelja o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama državne zajednice Srbija i Crna Gora; objavljena u Službenom listu Srbije i Crne Gore br. 6/03)

38. Relevantne odredbe ove Povelje glase:

Član 2 stav 3

Ljudska i manjinska prava zajamčena ovom poveljom neposredno se uređuju, obezbeđuju i štite ustavima, zakonima i politikom država Članica.

C. Stav koji je 26. jula 2006. godine donio Vrhovni sud Crne Gore (Pravni stav Vrhovnog suda Republike Crne Gore; SU VI br. 38/2006)

Relevantni dio ovog Pravnog stava glasi:

„Domaći pravni sistem ne poznaje pravni lijek zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, pa sudovi u Republici Crnoj Gori nijesu ovlašćeni da odlučuju o zahtjevu za naknadu nematerijalne štete zbog povrede ovog prava. Zbog toga, svako ko smatra da mu je povrijeđeno ovo pravo može podnijeti predstavku Evropskom sudu za ljudska prava i to u roku od šest mjeseci od dana kada je donijeta pravosnažna presuda domaćeg suda.

14

[Kada se od njih zahtijeva da odlučuju u sporovima za naknadu štete iz prethodnog teksta] … sudovi u Republici Crnoj Gori … treba da se oglase nenadležnim … i odbace tužbu (u skladu sa članom 19 stav 3 Zakon parničnom postupku).”

D. Ustav Crne Gore iz 2007. godine (Ustav Crne Gore; objavljen u Službenom listu Crne Gore, br. 1/07)

40. Relevantne odredbe Ustava glase:

Član 149 “Ustavni sud … 3) … [odlučuje o] … ustavnoj žalbi … [uloženoj zbog navodne] … povrede ljudskih prava i

sloboda zajamčenih Ustavom, nakon iscrpljivanja svih djelotvornih pravnih sredstava…”

41. Ovaj Ustav stupio je na snagu 22. oktobra 2007. godine.

E. Ustavni zakon za sprovodjenje Ustava Crne Gore; objavljen u Službenom listu Crne Gore, br. 1/07, 9/08 i 4/09)

42. Relevantne odredbe ovog Zakona glase:

Član 5

Odredbe međunarodnih ugovora o ljudskim pravima i slobodama, kojima je Crna Gora pristupila prije 3. juna 2006. godine, primjenjivaće se na pravne odnose nastale nakon potpisivanja.

43. I ovaj je Zakon stupio na snagu 22. oktobra 2007. godine

F. Zakon o Ustavnom sudu Crne Gore; objavljen u Službenom listu Crne Gore, br. 64/08)

44. U članovima 48-59 detaljnije se propisuje postupak po ustavnoj žalbi. 45. Ovaj Zakon stupio je na snagu u novembru 2008. godine.

G. Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku; objavljen u Službenom listu Crne Gore, br. 11/07)

46. U ovom se Zakonu predviđa, pod određenim okolnostima, mogućnost da se ubrza sudski postupak koji dugo traje, kao i mogućnost da se stranci zbog toga dodijeli nadoknada.

47. U članu 44, naročito, propisuje se da se ovaj Zakon primjenjuje retroaktivno na sve postupke koji su pokrenuti nakon 3. marta 2004. godine, ali da će se uzeti u obzir i trajanje sudskog postupka prije tog datuma.

48. Ovaj Zakon stupio je na snagu 21. decembra 2007. godine, ali u njemu se ne pominju predstavke koje se odnose na dugo trajanje postupka koje su već predate Sudu.

H. Zakon o policiji; objavljen u Službenom listu RCG, br. 28/05)

15

49. Po članu 7 stav 1 policija je obavezna da pruža pomoć drugim državnim organima u postupku izvršenja njihovih odluka ako se u tom postupku pruža fizički otpor ili se takav otpor može očekivati.

I. Zakon o izvršnom postupku; objavljen u Službenom listu Savezne Republike Jugoslavije, br. 28/00, 73/00 i 71/01)

50. Član 4 stav 1 predviđa da je sud u postupku izvršenja dužan da postupa hitno. 51. Shodno članu 47, ukoliko je potrebno, sudski izvršitelj može zatražiti pomoć

policije; ako policija ne pruži takvu pomoć, sud koji je nadležan za izvršenje dužan je da o tome obavijesti ministra unutrašnjih poslova, vladu ili nadležno skupštinsko tijelo.

52. I na kraju, član 23 stav 1 predviđa da se izvršni postupak sprovodi i na predlog lica koje u izvršnoj ispravi nije označeno kao povjerilac, ako ono ''javnom ili po zakonu ovjerenom ispravom'' može da dokaže da je predmetno potraživanje na njega naknadno prenio prvobitni povjerilac.

III. STATUS BIVŠE DRŽAVNE ZAJEDNICE SRBIJA I CRNA GORA, KAO I STATUS SRBIJE, ODNOSNO STATUS CRNE GORE U ODNOSU NA KONVENCIJU NAKON PROGLAŠENJA NEZAVISNOSTI CRNE GORE

53. Dana 3. marta 2004. godine Konvencija i član 1 Protokola br. 1 stupili su na snagu za Državnu zajednicu Srbija i Crna Gora.

54. Dana 3. juna 2006. godine Skupština Crne Gore usvojila je Deklaraciju nezavisne Crne Gore.

55. Dana 14. juna 2006. godine Komitet ministara Savjeta Evrope između ostalog konstatovao je sljedeće:

„ 1. ... Republika Srbija nastavlja članstvo u Savjetu Evrope koje je do sada imala … [državna zajednica] … Srbija i Crna Gora, i preuzima sve pripadajuće obaveze; 2. ... Republika Srbija nastavlja članstvo [državne zajednice] Srbije i Crne Gore u Savjetu Evrope od 3. juna 2006; … 4. … Republika Srbija bila je ili potpisnica ili strana ugovornica konvencija Savjeta Evrope iz dodatka … čija je potpisnica ili strana ugovornica bila [državna zajednica] Srbija i Crna Gora [, uključujući Evropsku konvenciju o ljudskim pravima]; …”

56. I na kraju, dana 7. i 9. maja 2007. godine Komitet ministara odlučio je, između ostalog:

„2 … a. ... Republika Crna Gora ima se smatrati za stranu ugovornicu Evropske konvencije o ljudskim pravima i njenih Protokola br. 1, 4, 6, 7, 12, 13 i 14 od 6. juna 2006; …”

IV. STATUT SAVJETA EVROPE

57. Relevantne odredbe Statuta glase:

16

Član 4

“Komitet ministara može da pozove svaku evropsku državu koja se smatra sposobnom i spremnom da ispunjava odredbe člana 3 da postane članica Savjeta Evrope. Svaka tako pozvana država postaje članica nakon što se kod Generalnog sekretara u njeno ime deponuju instrumenti pristupanja ovom Statutu.

Član 16

“U skladu sa odredbama čl. 24, 28, 30, 32, 33 i 35 koji se odnose na ovlašćenja Konsultativne skupštine, Komitet ministara odlučuje sa obavezujućim dejstvom o svim pitanjima koja se odnose na unutrašnju organizaciju Savjeta Evrope. Za te svrhe Komitet ministara usvaja potrebne finansijske i administrativne aranžmane.”

V. KOMITET UJEDINJENIH NACIJA ZA LJUDSKA PRAVA

58. Komitet za ljudska prava jasno je istakao, u kontekstu obaveza po Međunarodnom paktu o građanskim i političkim pravima, da osnovna prava koja se štite međunarodnim ugovorima “pripadaju narodu koji živi na teritoriji države potpisnice”. Naročito “kada se ljudima pruža zaštita prava po ovom Paktu, ta zaštita prenosi se sa teritorijom i nastavlja da pripada njima, bez obzira na promjene u vlasti države potpisnice, uključujući i razdruživanje u više država ili sukcesiju” (Opšti komentar broj 26: Nastavak obaveza: 08/12/97, CCPR/C/21/Rev.1/Add. 8/ Rev.1).

PRAVO

59. Podnosioci predstavke žalili su se na neizvršenje konačne odluke koju je donio Osnovni sud 26. januara 1994. godine, kao i na njihovu nemogućnost da žive u stanu koji je bio predmet parnice, što je bila posljedica neizvršenja te odluke.

60. Sud je dostavio ove pritužbe po članu 6 stav 1 i 8 Konvencije i po članu 1 Protokola br. 1, čiji relevantni dijelovi glase:

Član 6 stav 1

“Svako, tokom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama … ima pravo na pravičnu … raspravu … pred … sudom…”

Član 8

“Svako ima pravo na poštovanje svog ... doma ...

“Javne vlasti neće se miješati u vršenje ovog prava sem ako to nije u skladu sa zakonom i neophodno u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbjednosti, javne bezbjednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih.”

Član 1 Protokola br. 1

“Svako fizičko i pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine. Niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava.

17

Prethodne odredbe, međutim, ni na koji način ne utiču na pravo države da primjenjuje zakone koje smatra potrebnim da bi regulisala korišćenje imovine u skladu s opštim interesima ili da bi obezbijedila naplatu poreza ili drugih dažbina ili kazni.”

I. USKLAĐENOST PREDSTAVKE SA KONVENCIJOM

61. Kako je ranije u tekstu navedeno, nakon što je Crna Gora proglasila nezavisnost, podnosioci predstavke konstatovali su da žele da nastave sa postupkom i protiv Crne Gore i protiv Srbije, kao dvije nezavisne države. Predsjednik Drugog odjeljenja, zbog toga je odlučio da predstavku ponovo dostavi obijema vladama. Jedno od pitanja koja su im postavljena glasi: „Koja bi se država, Crna Gora ili Srbija, mogla smatrati odgovornom za sporno nečinjenje nadležnih organa u periodu od 3. marta 2004. godine do 5. juna 2006. godine?“ (v. stavove 53 – 56 ranije u tekstu)

A. Podnesci strana

1. Vlada Srbije 62. Vlada Srbije najprije je konstatovala da je svaka republika članica Državne

zajednice Srbija i Crna Gora imala obavezu da štiti ljudska prava na svojoj teritoriji (v. stav 37, član 9 ranije u ovom tekstu). Zatim, sam sporni postupak izvršenja vodili su isključivo nadležni organi Crne Gore. Treće, iako je jedini sljedbenik Državne zajednice Srbija i Crna Gora (v. stav 37, član 60 ranije u ovom tekstu), Srbija se ne može smatrati odgovornom za kršenja Konvencije koja su nastupila u Crnoj Gori prije proglašenja nezavisnosti Crne Gore. I na kraju, od Srbije se nije moglo realno očekivati, u okviru značenja člana 46 Konvencije, da sprovede bilo pojedinačnu bilo opštu mjeru na teritoriji druge države. U svjetlu svega navedenog, Vlada Srbije zaključila je da u odnosu na Srbiju predstavka neusklađena ratione personae i ustvrdila da bi, ako bi se smatralo drugačije, to bilo u suprotnosti sa univerzalnim principima međunarodnog prava.

2. Vlada Crne Gore 63. Vlada Crne Gore “podržala je konstatacije koje je sudu iznijela” Vlada Srbije “u

odnosu na pitanje …. (sukcesije u odnosu na)… izvršenje (predmetne) presude…”. Uz to, Vlada se pozvala na član 5 Ustavnog zakona za sprovodjenje Ustava Crne Gore (v. stav 42 ranije u ovom tekstu).

3. Podnosioci predstavke 64. Podnosioci predstavke ponovo su potvrdili da i Crna Gora i Srbija treba da se

smatraju odgovornima za neizvršenje predmetne presude. Crna Gora zbog činjenice da se izvršni postupak odvijao pred nadležnim organima Crne Gore, a Srbija zato što je jedini nasljednik Državne zajednice Srbija i Crna Gora.

4. Intervencije trećih lica

(a) Evropska komisija za demokratiju putem prava (“Venecijanska komisija”)

65. U svom pisanom mišljenju (usvojenom na 76. plenarnom zasijedanju održanom 17. i 18. oktobra 2008. godine, CDL-AD (2008), Venecijanska komisija ustvrdila je da bi

18

se unaprijedila zaštita evropskih ljudskih prava i da bi bilo u skladu sa ranijom praksom Suda ako bi Sud sada smatrao Crnu Goru odgovornom za kršenja prava podnosilaca predstavke zagarantovanih Konvencijom koja su izazvali nadležni organi Crne Gore u periodu između 3. marta 2004. godine i 5. juna 2006. godine. Po mišljenju Venecijanske komisije, nema poteškoća u međunarodnom ili ustavnom pravu koje bi trebalo da dovedu Sud do drugačijeg zaključka. Shodno tome, Venecijanska komisija nije smatrala da je nužno da se od Komiteta ministara Savjeta Evrope traži da izmijeni svoju odluku iz maja mjeseca 2007. godine.

(b) Akcija za ljudska prava

66. U svojim pisanim podnescima, Akcija za ljudska prava tvrdila je da Crnu Goru treba smatrati odgovornom za bilo koje i za sva kršenja Konvencije i/ili Protokola uz nju koja su počinili njeni nadležni organi od 3. marta 2004. godine kada su ti instrumenti stupili na snagu za Državnu zajednicu Srbija i Crna Gora. Da bi potkrijepili ovaj argument oni su se pozvali na praktična pitanja, domaći i međunarodni kontekst proglašenja nezavisnosti Crne Gore, kao i na praksu samog Suda u odnosu na slična pitanja koja su uslijedila nakon odvajanja Češke i Slovačke.

B. Ocjena Suda

67. Sud navodi na samom početku da Komitet ministara ima ovlašćenja po članovima 4 i 16 Statuta Savjeta Evrope da pozove državu da se pridruži Savjetu Evrope, a i da odlučuje o “svim pitanjima u vezi sa … unutrašnjom organizacijom i uređenjem … (Savjeta) (v. stav 57 ranije u tekstu). Sud, međutim, bez obzira na član 54 Konvencije ima isključivu nadležnost po članu 32 Konvencije da odlučuje o svim pitanjima koja se tiču “tumačenja i primjene Konvencije”, uključujući i pitanja koja se tiču vremenske nadležnosti i/ili usklađenosti ratione personae.

68. Sa ovim na umu i uz događaje o kojima je detaljno bilo riječi u stavovima 53 – 56, Sud u odnosu na ovaj predmet, primjećuje sljedeće:

(i) jedino razumno tumačenje člana 5 Ustavnog zakona za sprovodjenje Ustava Crne Gore (v. stav 42 ove Presude), formulacije iz člana 44 Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku Crne Gore (v. st. 46 – 48 ove Presude) i uistinu napomena same Vlade Crne Gore, ukazivala bi na to da treba smatrati da Crnu Goru obavezuje Konvencija, kao i protokoli uz Konvenciju, od 3. marta 2004, što je datum kada su ti instrumenti stupili na snagu za Državnu zajednicu Srbija i Crna Gora;

(ii) Komitet ministara sam je prihvatio, navodno radi ranije ratifikacije Konvencije od strane Državne zajednice Srbija i Crna Gora, da nije neophodno da Crna Gora deponuje svoju formalnu ratifikaciju Konvencije;

(iii) iako okolnosti stvaranja Češke i Slovačke kao zasebnih država, sasvim jasno nisu identične slučaju Srbije i Crne Gore, reagovanje Suda u toj situaciji ipak je relevantno: naime, bez obzira na činjenicu da su Češka i Slovačka kao republike savezne države bile potpisnice Konvencije od 18. marta 1992. godine i da ih je 30. juna 1993. godine Komitet ministara primio kao dvije nove države u Savjet Evrope i odlučio da će se smatrati da su one pristupile Konvenciji retroaktivno sa stupanjem na snagu od datuma njihove nezavisnosti 1. januara 1993. godine, praksa Suda je da operativnim datumom u slučajevima kada se nastavi kršenje do koga je došlo prije stvaranje dvije nezavisne države smatra 18. mart 1992. godine a ne 1. januar 1993. godine (v. na primjer, Konečný

19

protiv Češke Republike, br. 47269/99, 64656/01 i 65002/01, stav 62, 26. oktobar 2004. godine).

69. U svjetlu gore navedenoga, a s obzirom na praktične uslove propisane članom 46 Konvencije, kao i principa da osnovna prava koja su zaštićena međunarodnim ugovorima o ljudskim pravima treba uistinu da pripadaju pojedincima koji žive na teritoriji dotične države potpisnice, bez obzira na njen kasniji raspad ili sukcesiju (v. mutatis mutandis, stav 58 ove Presude), Sud je mišljenja da treba smatrati da su i Konvencija i Protokol br. 1 bili stalno na snazi u odnosu na Crnu Goru od 3. marta 2004. godine, između 3. marta 2004. godine i 5. juna 2006. godine, kao i nakon toga (v. stavove 53 – 56 ranije u tekstu ove Presude).

70. I na kraju, s obzirom na činjenicu da je sporni postupak bio isključivo u nadležnosti nadležnih organa Crne Gore, Sud, ne prejudicirajući meritum predmeta, smatra da su pritužbe podnosilaca predstavke u odnosu na Crnu Goru usklađeme ratione personae sa odredbama Konvencije i Protokola br. 1 uz Konvenciju. Iz istog razloga, međutim, njihove pritužbe u odnosu na Srbiju nisu usklađene ratione personae u smislu značenja člana 35 stav 3 i moraju se odbaciti prema članu 35 stav 4 Konvencije.

II. NAVODNA KRŠENJA ČLANA 1 PROTOKOLA BR. 1

A. Prihvatljivost

1. U odnosu na prvog podnosioca predstavke 71. Po mišljenju Suda, iako Vlada Crne Gore u ovom pogledu nije uložila prigovor na

nadležnost Suda ratione pesonae, status žrtve u slučaju prvog podnosioca predstavke ipak zahtjeva da se to razmotri (v. mutatis mutandis, Blečić protiv Hrvatske (GC), br. 59532/00, stav 67, ECHR 2006- …). Sud stoga napominje da je 23. oktobra 1995. godine prvi podnosilac predstavke prenio vlasništvo nad predmetnim stanom na drugog i trećeg podnosioca predstavke (v. stav 23 ove Presude) i zaključuje da je pritužba prvog podnosioca predstavke u odnosu na Crnu Goru neusaglašena ratione personae sa odredbama člana 1 Protokola br. 1 (v. mutatis mutandis, Kuljanin protiv Hrvatske (dec.), br. 77627/01, 3. jun 2004. godine).

2. U odnosu na drugog i trećeg podnosioca predstavke

(a) Usklađenost ratione personae

72. Sud dalje smatra da mora, takođe, na svoju inicijativu, ispitati pritužbe drugog i trećeg podnosioca predstavke ratione personae i navodi da su ova dva podnosioca predstavke vlasnici predmetnog stana od 23. oktobra 1995. godine, i zbog toga, bez prejudiciranja merituma predmeta, njihove pritužbe u odnosu na Crnu Goru jesu kompatibilne ratione personae sa članom 1 Protokola br. 1 (v. mutatis mutandis, Marčić i ostali protiv Srbije, br. 17556/05, stav 49, 30. oktobar 2007. godine).

(b) Iscrpljeni domaći pravni lijekovi

73. Vlada Crne Gore ustvrdila je da drugi i treći podnosilac predstavke nisu iscrpli sve djelotvorne pravne lijekove. Naročito, nisu uložili žalbu kod Ustavnog suda (v. stav 40

20

ove Presude) i iskoristili novousvojeni Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku (v. st. 46 – 48 ove Presude).

74. Podnosioci predstavke osporili su djelotvornost ovih pravnih lijekova, naročito u svjetlu činjenice da su oni uvedeni mnogo vremena nakon što je njihova predstavka predata ovom Sudu.

75. Sud ponavlja da, po članu 35 stav 1 Konvencije, on može da se bavi nekom predstavkom samo kada su iscrpljeni svi domaći pravni lijekovi i podsjeća da je obaveza Vlade koja tvrdi da djelotvorni pravni lijekovi nisu iscrpljeni da uvjeri sud da je pravni lijek o kome je riječ bio djelotvoran, dostupan i teoretski i u praksi u relevantno vrijeme (v. između osalog, Vernillo protiv Francuske, presuda od 20. februara 1991. godine, Serija A br. 198, str. 11–12, stav 27, i Dalia protiv Francuske, presuda od 19. februara 1998. godine, Izvještaji 1998-I, str. 87-88, stav 38).

76. U ovom predmetu, sporni postupak izvršenja već je bio u toku u okviru domaćeg prava više od trinaest godina prije nego što je na snagu stupio zakon koji se pominje u stavu 73 ove presude. Nadalje, ovaj postupak je trenutno još uvijek u toku i Vlada Crne Gore nije pružila informacije o sudskoj praksi kojima bi se dokazalo da se predmetni pravni lijekovi mogu smatrati djelotvornima u predmetu kao što je ovaj. Sud smatra, stoga, da bi bilo nesrazmjerno sada tražiti da drugi i treći podnosilac predstavke pokušaju da iskoriste te pravne lijekove (v. mutatis mutandis, Parizov protiv Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije br. 14258/03, stav 46, 7. februar 2008. godine).

77. Slijedi da prigovori Vlade Crne Gore moraju biti odbijeni.

(c) Zaključak

78. Sud navodi da pritužbe prvog i drugog podnosioca predstavke u odnosu na Crnu Goru nisu očigledno neosnovane po značenju člana 35 stav 3 Konvencije. Sud dalje navodi da te pritužbe nisu neprihvatljive ni po bilo kom drugom osnovu. Zbog toga one moraju da se proglase prihvatljivima.

B. Meritum u odnosu na drugog i trećeg podnosioca predstavke

79. Podnosioci predstavke ponovo su potvrdili svoje pritužbe, a Vlada Crne Gore ustvrdila je da se čine napori da se predmetna presuda izvrši.

80. Članom 1 Protokola br. 1 garantuje se, između ostalog, pravo na imovinu, koje obuhvata pravo na neometano uživanje svoje imovine, kao i pravo raspolaganja svojom imovinom (v. mnoge izvore, a naročito Marckx protiv Belgije, 13. jun 1979. godine, stav 63, serija A br. 31)

81. Po članu 1 Konvencije, svaka strana ugovornica “garantuje svakome u svojoj nadležnosti prava i slobode određene u Konvenciji”. Obavljanje ove opšte dužnosti može da sadrži pozitivne obaveze koje su sadržane u obezbjeđivanju djelotvornog ostvarivanja prava koja se garantuju Konvencijom.

82. U kontekstu člana 1 Protokola br. 1, te pozitivne obaveze mogu da znače da Država mora da preduzme mjere neophodne da se zaštiti pravo na imovinu (v. na primjer, Broniowski protiv Poljske [GC], br. 31443/96, stav 143, ECHR 2004-V), naročito kada postoji direktna veza između mjera za koje podnosilac može legitimno da očekuje da ih nadležni organi preduzmu i djelotvornog uživanja njegove ili njene imovine (v. Öneryıldız protiv Turske [GC], br. 48939/99, stav 134, ECHR 2004-XII).

21

83. Stoga je dužnost države da upotrijebi sva raspoloživa pravna sredstva koja su joj na raspolaganju da bi izvršila pravosnažnu sudsku odluku, bez obzira na činjenicu da je ona donesena protiv privatnog lica, kao i da obezbijedi da se pravilno postupi po svim relevantnim postupcima u domaćem pravu (v. mutatis mutandis, Marčić i ostali protiv Srbije, citiran ranije u tekstu ove Presude, stav 56).

84. Što se tiče ovog predmeta, Sud najprije napominje da nemogućnost drugog i trećeg podnosioca predstavke da isele tuženoga iz predmetnog stana predstavlja zadiranje u njihova imovinska prava (v. stav 80 u tekstu ove Presude). Drugo, predmetna presuda postala je pravosnažna do 27. aprila 1994. godine (v. stavove 15 i 16 u tekstu ove Presude), njeno izvršenje bilo je potvrđeno 31. maja 1994. godine (v. stavove 16 i 17 u tekstu ove Presude), a Protokol br. 1 stupio je na snagu u odnosu na Crnu Goru 3. marta 2004. godine (v. stav 69 u tekstu ove Presude), što znači da je sporno neizvršenje u nadležnosti Suda ratione temporis već gotovo pet godina, a prije toga je već proteklo deset godina. I na kraju, ali najznačajnije, sama policija je priznala da oni nisu u mogućnosti da ispune svoju zakonsku dužnost (v. stavove 32, 49 i 51 u tekstu ove Presude), što je na kraju prouzrokovalo predmetno kašnjenje u izvršenju.

85. U svjetlu gore navedenog Sud je mišljenja da nadležni organi Crne Gore nisu ispunili svoju pozitivnu obavezu, u okviru značenja člana 1 Protokola br. 1 da izvrše presudu od 31. maja 1994. godine. Shodno tome, utvrđeno je da je došlo do kršenja navedene odredbe.

III. NAVODNO KRŠENJE ČLANA 6 STAV 1 KONVENCIJE

A. U odnosu na prvog podnosioca predstavke

86. Sud napominje da, od oktobra 1995. godine, prvi podnosilac predstavke nije bio ni nosilac posebno zaštićenog stanarskog prava (korisnik stanarskog prava) niti vlasnik predmetnog stana (v. stav 23 u tekstu ove Presude). Nadalje, 30. januara 2006. godine drugi i treći podnosilac predstavke ovlastili su prvog podnosioca predstavke da ih zastupa u spornom postupku (v. stav 35 u tekstu ove Presude). I na kraju, to nikada nije bio zaseban predmet pred samim sudom za izvršenje i zbog toga se može smatrati da su drugi i treći podnosilac predstavke implicitno preuzeli ulogu povjerilaca u ime prvog podnosioca predstavke (pogledati stav 52 u tekstu ove Presude).

87. Slijedi da je pritužba prvog podnosioca predstavke u odnosu na Crnu Goru neusklađena ratione personae sa odredbama Konvencije i da mora stoga da bude odbačena po članu 35 stav 3 I 4 (v. Kuljanin protiv Hrvatske (dec.), citirana ranije u tekstu).

B. U odnosu na drugog i trećeg podnosioca predstavke

88. Uzevši u obzir svoje nalaze u vezi sa članom 1 Protokola br. 1 i činjenicu da je upravo neizvršenje suština pritužbi podnosilaca predstavke, Sud smatra da, iako je pritužba prihvatljiva, nije nužno da se zasebno razmatra meritum pitanja da li je u ovom predmetu takođe došlo do kršenja člana 6 stav 1 (v. mutatis mutandis, Davidescu protiv Rumunije, br. 2252/02, stav 57, 16. novembar 2006. godine).

IV. NAVODNO KRŠENJE ČLANA 8 KONVENCIJE

22

89. Sud se u vezi sa pojmom dom poziva na svoju sudsku praksu. U predmetu Gillow protiv Ujedinjenog Kraljevstva (presuda od 24. novembra 1986. godine, Serija A broj 109), Sud je bio mišljenja da podnosioci predstavke koji su bili vlasnici ali nisu živjeli u svojoj kući devetnaest godina, mogu tu kuću da nazovu svojim “domom” u okviru značenja člana 8 Konvencije. Razlog za to je činjenica da su, uprkos dužini njihovog odsustvovanja, oni uvijek imali namjeru da se vrate i zadržali su dovoljno kontinuiranih veza sa imovinom. Štaviše, u predmetu Menteş i ostali protiv Turske (presuda od 28. novembra 1997. godine, stav 73, Izvještaji o presudama i odlukama 1997-VIII), pojašnjeno je da nije potrebno da podnosilac predstavke bude vlasnik stana niti čak da njegovo prisustvo u tom stanu bude trajno da bi mogao da ga smatra “domom”, uz uslov da je pojedinac živio u njemu “u značajnim vremenskim periodima tokom godine” i da je imao “jake porodične veze” sa tim prostorom.

90. Međutim, u ovom predmetu, Sud primjećuje da je 26. marta 2004. godine drugi podnosilac predstavke, u svoje ime i u ime trećeg podnosioca predstavke, ovlastio prvog podnosioca predstavke da proda predmetni stan (v. stav 34 u tekstu ove Presude). Slijedi da bar od tog vremena podnosioci predstavke, koji su sada izgleda stanovnici Beograda, sasvim jasno nisu imali namjeru da se vrate da žive u predmetnom stanu. Tako su one presjekle porodične veze sa imovinom. Shodno tome, Sud je mišljenja da u vrijeme kada su podnosioci predstavke svoj predmet predali Sudu, predmetna imovina više nije mogla da se smatra njihovim “domom” u smislu člana 8. Sud stoga smatra da pritužbe podnosioca predstavke u odnosu na Crnu Goru moraju biti odbačene kao nespojive ratione materiae sa Konvencijom, po članu 35 stav 3 i stav 4.

V. PRIMJENA ČLANOVA 41 i 46 KONVENCIJE

91. Članovi 41 i 46 glase:

Član 41

“Kada Sud utvrdi prekršaj Konvencije ili protokola uz nju, a unutrašnje pravo Visoke strane ugovornice u pitanju omogućava samo djelimičnu odštetu, Sud će, ako je to potrebno, pružiti pravično zadovoljenje oštećenoj stranci.”

Član 46

“1. Visoke strane ugovornice preuzimaju obavezu da se povinuju pravosnažnoj presudi Suda u svakom predmetu u kome su stranke. 2. Pravosnažna presuda Suda se dostavlja Komitetu ministara koji nadgleda njeno izvršenje.”

A. Naknada štete

92. Podnosioci predstavke tražili su 97.200 eura (EUR) na ime naknade materijalne i nematerijalne štete.

93. Vlada Crne Gore nije dala komentar u odnosu na taj zahtjev. 94. Sud smatra da su drugi i treći podnosilac predstavke u ovom predmetu sasvim

sigurno pretrpjeli određenu nematerijalnu štetu, i zato njima zajedno dosuđuje sumu od 4.500 eura (EUR). Uz to Vlada Crne Gore mora da obezbijedi odgovarajućim sredstvima brzo izvršenje pravosnažne presude koju je donio Osnovni sud 26. januara 1994. godine (v. mutatis mutandis, Ilić protiv Srbije, br. 30132/04, sta§ 112, 9. oktobar 2007. godine).

23

95. Ukoliko Vlada Crne Gore ne izvrši navedenu odluku donesenu na nivou Crne Gore, u roku od tri mjeseca od datuma kada ova presuda postane pravosnažna, tada Vlada treba da isplati drugom i trećem podnosiocu predstavke zajedno, ukupnu sumu od 92.000 EUR, umjesto manje dosuđene sume od 4.500 EUR koja je navedena u prethodnom stavu (v. mutatis mutandis, Papamichalopoulos i ostali protiv Grčke (član 50), 31. oktobar 1995. godine, Serija A br. 330-B). Sud je ovako odlučio zarad pravičnosti, u svjetlu veoma specifičnih okolnosti ovog predmeta, i činjenice da sama Vlada Crne Gore nije komentarisala zahtjev podnosilaca predstavke u vezi naknade štete (v. mutatis mutandis, Jasar protiv Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije br. 69908/01, stav 71, 15. februar 2007. godine).

B. Troškovi i izdaci

96. Podnosioci predstavke takođe su tražili 4.500 EUR za troškove i izdatke koje su pretrpjeli pred Sudom.

97. Vlada Crne Gore nije dala komentar u vezi sa tim. 98. Prema sudskoj praksi Suda, podnosilac predstavke ima pravo na naknadu troškova

i izdataka samo u onoj mjeri u kojoj se pokaže da ih je podnosilac stvarno imao i da su bili neophodni, a i razumni po pitanju iznosa (v. na primjer, Iatridis protiv Grčke (pravično zadovoljenje) [GC], br. 31107/96, stav 54, ECHR 2000-XI).

99. U ovom predmetu, razmotrivši dokumente koje je imao u svom posjedu i imajući u vidu gore pomenute kriterijume, kao i činjenicu da su podnosioci predstavke već dobili 850 EUR u okviru programa Savjeta Evrope za pravnu pomoć, Sud smatra da je razumno da dosudi drugom i trećem podnosiocu predstavke zajedno, dodatni iznos od 700 EUR za postupak pred Sudom.

C. Zatezna kamata

100. Sud smatra da je prikladno da se zatezna kamata bazira na najmanje kreditne stope Evropske Centralne Banke, uz dodatak od tri procentna poena.

IZ TIH RAZLOGA, SUD

1. Proglašava jednoglasno prihvatljivom pritužbe drugog i trećeg podnosioca predstavke u odnosu na Crnu Goru, koje su razmatrane po članu 1 Protokola br. 1 i članu 6 stav 1 Konvencije;

2. Proglašava jednoglasno ostatak predstavke neprihvatljivim;

3. Smatra jednoglasno da je Crna Gora počinila kršenje člana 1 Protokola br. 1;

4. Smatra jednoglasno da nije neophodno zasebno ispitivati pritužbu po članu 6 stav 1 Konvencije;

5. Smatra sa 6 glasova za i 1 protiv

24

(a) Da je Vlada Crne Gore dužna da obezbijedi, odgovarajućim sredstvima, u roku od tri mjeseca od datuma na koji ova presuda postane pravosnažna, u skladu sa članom 44 stav 2 Konvencije, izvršenje pravosnažne presude koju je donio Osnovni sud 26. januara 1994. godine;

(b) da Vlada Crne Gore ima platiti drugom i trećem podnosiocu predstavke zajedno u istom periodu od tri mjeseca, sljedeće iznose: (i) EUR 4.500 (četiri hiljade pet stotina eura), plus svaki porez koji se na to plaća, na ime pretrpljene nematerijalne štete, i (ii) EUR 700 (sedam stotina eura), plus svaki porez koji se na to plaća, drugom i trećem podnosiocu predstavke, na ime troškova i izdataka;

(c) da, ukoliko ne obavi izvršenje naloženo pod (a), Vlada Crne Gore ima da plati, u periodu od ista tri mjeseca, drugom i trećem podnosiocu predstavke zajedno, ukupan iznos od 92.000 EUR (devedeset i dvije hiljade eura), plus svaki porez koji se na to plaća (umjesto dosuđene naknade štete od 4.500 pod (b) (i) gore);

(d) da se od isteka navedenog vremenskog roka, pa do isplate ovih iznosa obračunava obična kamata na gore navedene iznose po stopi koja je jednaka najnižoj kreditnoj stopi Evropske Centralne Banke tokom zateznog perioda uz dodatak od tri procentna poena;

6. Odbacuje jednoglasno ostatak zahtjeva podnosilaca predstavke za pravičnim zadovoljenjem.

Sačinjeno na engleskom jeziku i objavljeno u pisanoj formi 28. aprila 2009, shodno Pravilu 77 stav 2 i 3 Poslovnika Suda.

(Sally Dollé Françoise Tulkens Sekretar Odjeljenja

ČETVRTO ODJELJENJE

PREDMET GARZIČIĆ protiv CRNE GORE


PRESUDA

STRAZBUR

21. septembar 2010. godine

Ova presuda postaće pravosnažna u okolnostima koje su izložene u članu 44 stav 2 Konvencije. U njoj može doći do redakcijskih izmjena.

26

U predmetu Garzičić protiv Crne Gore,

Evropski sud za ljudska prava (Četvrto odjeljenje), zasijedajući u Vijeću sljedećeg sastava:

Nicolas Bratza, Predsjednik, Giovanni Bonello, David Thór Björgvinsson, Ján Šikuta, Päivi Hirvelä, Ledi Bianku, Nebojša Vučinić, sudije, and Lawrence Early, sekretar odjeljenja,

Nakon vijećanja bez prisustva javnosti 31. avgusta 2010. godine donosi sljedeću presudu koja je usvojena toga dana:

POSTUPAK

1. Postupak u ovom predmetu pokrenut je predstavkom (br. 17931/07) protiv Crne Gore koju je 9. aprila 2007. godine Sudu podnijela po članu 34 Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu Konvencija) crnogorska državljanka g-đa Desanka Garzičić (u daljem tekstu podnosilac predstavke).

2. Podnosioca predstavke zastupao je g-din D. Marković, advokat sa advokatskom praksom u Podgorici.Vladu Crne Gore (u daljem tekstu Vlada) zastupao je njen zastupnik g-din Z. Pažin.

3. Podnosilac predstavke navela je, naročito, da je Vrhovni Sud povrijedio njeno pravo na pristup sudu jer je odbio da razmotri njen zahtjev za reviziju u meritumu.

4. 9. septembra 2009. godine Predsjednik Četvrtog odjeljenja odlučio je da pošalje Vladi obavještenje o predstavci. U skladu sa članom 29 stav 3 Konvencije takođe je odlučeno da će uz prihvatljivost predstavke biti ispitan i meritum predstavke, a da će prioritet biti dat predstavci u skladu sa pravilom 41 Sudskog poslovnika.

ČINJENICE


5. Podnosilac predstavke rođena je 1924. godine u Podgorici gdje i živi. Ona je paraplegičarka.

6. Činjenice ovog predmeta koje su iznijele strane mogu se sumirati na sljedeći način.

7. 4. oktobra 2000. godine podnosilac predstavke podnijela je imovinsko pravni zahtjev Osnovnom sudu u Podgorici, tražeći utvrđivanje prava svojine. Pri tome ona nije konkretno navela vrijednost spora. Međutim, 2. novembra 2000. godine platila je sudsku taksu u iznosu od 10 eura, što odgovara vrijednosti spora između 50 i 150 eura.

27

8. 29. aprila 2004. godine, na kraju glavne rasprave i nakon što su ispitani dodatni dokazi, podnosilac predstavke precizirala je da je vrijednost spora 37.000 eura.

9. Istoga dana Osnovni sud presudio je u korist podnosioca predstavke a u presudi se, između ostalog navodi da je vrijednost spora bila 37,000 eura, te da je “sudski vještak procijenio da je na dan 10. oktobar 1984. godine ukupna vrijednost predmetne imovine bila 72.877,79 eura”.

10. 22. oktobra 2004. godine Viši sud u Podgorici poništio je tu presudu i vratio predmet na ponovno suđenje.

11. 15. juna 2005. godine podnosilac predstavke, nakon što je završena glavna rasprava i na zahtjev suda, precizirala je da je vrijednost spora 9.900 eura. Istog dana punomoćnik tuženog podnio je svoj zahtjev za troškove na osnovu vrijednosti spora od 11.637 eura.

12. 19. jula 2005. godine Osnovni sud presudio je protiv podnosioca predstavke. U presudi se između ostalog, navodi da je vrijednost spora bila 11.500 eura i ponovo se poziva na ranije pomenute nalaze vještaka.

13. 7. aprila 2006. godine Viši sud potvrdio je tu presudu u postupku po žalbi.

14. 10. oktobra 2006. godine Vrhovni sud u Podgorici odbio je zahtjev za reviziju podnosioca predstavke kao neprihvatljiv navodeći da je putem plaćanja sudske takse od strane podnosioca predstavke indirektno određena vrijednost spora u značajnoj mjeri manja od zakonskog praga (v. član 382 stav 3 u stavu 19 ove presude).


A. Zakon o parničnom postupku iz 1977. godine; objavljen u Službenom listu SFRJ 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91, i u Službenom listu SRJ 27/92, 31/93, 24/94, 12/98 i 15/98)

15. Članovima 35-40 propisuju se opšta pravila vezana za sredstva kojima se utvrđuje vrijednost građanskog spora.

16. Članom 40 st. 2 propisuje se da u slučajevima koji se ne odnose na novčane zahtjeve relevatna vrijednost spora jeste ona koju je naveo tužilac u svom zahtjevu.

17. Članom 40 st. 3 dalje se predviđa da kada je vrijednost koju navede tužilac očigledno netačna, nadležni prvostepeni sud mora “najkasnije na pripremnom ročištu, a ako pripremno ročište nije održano, onda na glavnoj raspravi, prije početka raspravljanja o glavnoj stvari, brzo i na pogodan način utvrditi, odnosno provjeriti tačnost označene vrijednosti“.

18. Članom 186 st. 2 propisuje se da pravo na reviziju zavisi od vrijednosti tužbenog zahtjeva „tužilac je dužan da navede (vrijednost tužbenog zahtjeva) u tužbi”.

19. Članom 382 st. 3 propisuje se da revizija nije dozvoljena u imovinsko pravnim sporovima u kojima se tužbeni zahtjev ne odnosi na potraživanje u novcu ako vrijednost spora ne prelazi otprilike 1.470 eura.

28

20. Prema članovima 383 i 394-397, između ostalog, Vrhovni sud može, ukoliko prihvati zahtjev za reviziju jedne od strana u sporu, preinačiti spornu presudu ili je poništiti i naložiti ponovno suđenje na nižim sudovima.

B. Porodični zakon iz 1989. godine objavljen u Službenom listu SRCG 7/89)

21. Članovi 8 i 154 ovog zakona propisuju da zakonski staratelj mora da se obezbijedi samo licima koja nisu u stanju da se staraju o svojoj “ličnosti, pravima i interesima”.

PRAVO

I. NAVODNO KRŠENJE ČLANA 6 KONVENCIJE

22. Podnosilac predstavke žalila se po članu 6 st. 1 Konvencije da je Vrhovni sud prekršio njeno pravo na pristup sudu tako što je odbio da razmotri zahtejv za reviziju u meritumu.

23. Član 6 glasi:

“Svako, tokom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama… ima pravo na pravičnu… raspravu… pred… sudom...”

2.

A. Prihvatljivost

24. Vlada je ustvrdila da je predstavka podnosioca predstavke nekompatibilna ratione temporis na osnovu činjenica da je pravosnažna presuda u domaćem postupku donesena od strane Višeg suda 19. jula 2005. godine, a Savjet Ministara Savjeta Evrope odlučio je da je Crna Gora potpisnica Konvencije od 6. juna 2006. godine.

25. Podnosilac predstavke ustvrdila je da je njena predstavka prihvatljiva.

26. Sud napominje da je već zauzeo stav da se treba smatrati da je Konvencija na snazi za Crnu Goru kontinuirano od 3. marta 2004. godine (v. Bijelić protiv Crne Gore i Srbije, br. 11890/05, st. 69, 28. april 2009. godine). Sud ne vidi razlog da odstupi od tog stava u ovom konkretnom slučaju. Vladin prigovor da je predstavka nekompatibilna ratione temporis mora stoga da bude odbačen.

27. Sud takođe smatra da predstavka nije očigledno neosnovana u okviru značenja člana 35 st. 3 Konvencije i ne nalazi nijedan drugi osnov da je proglasi neprihvatljivom. Stoga se ona mora proglasiti prihvatljivom.

B. Meritum

28. Vlada je ustvrdila da član 186 st. 2 Zakona o parničnom postupku iz 1977. godine predviđa dužnost podnosioca predstavke da navede vrijednost spora (v. stav 18 ove presude). Vlada dalje tvrdi da su domaći sudovi samo morali da provjere tačnost navedene vrijednosti, a ne i da utvrde vrijednost ukoliko je podnosilac predstavke nije sam naveo. Po mišljenju Vlade, ni sudovi, ni stranke nisu mogli da raspravljaju o vrijednosti spora, ako to nisu uradili do kraja prve glavne rasprave. Uz to, Vlada je ustvrdila: (a) vrijednost od 37.000 eura utvrđena je proizvoljno, (b) iznos od 9.900 eura odredila je podnosilac predstavke u ponovljenom suđenju tek nakon glavne

29

rasprave, što nije dozvoljeno po Zakonu o parničnom postupku iz 1977. godine, i (c) iznos od 11.637 eura odredio je takođe proizvoljno punomoćnik tuženog kada je tražio troškove, a ne podnosilac predstavke. S obzirom na navedeno, Vlada je zaključila da Vrhovni sud nije mogao da bude obavezan nijednom od navedenih određenih vrijednosti i zbog toga nije bilo kršenja prava podnosioca predstavke.

29. Podnosilac predstavke ponovno je potvrdila svoje tvrdnje.

30. U svojoj presudi u predmetu Golder protiv Ujedinjenog Kraljevstva od 21. februara 1975. godine, Sud je zauzeo stav da Član 6 st. 1 “obezbjeđuje svakome pravo da tužbu vezanu za njegova/njena građanska prava i dužnosti iznese pred sud ili tribunal” (st. 36, Serija A, br. 18). Na “pravo na sud”, čiji je jedan aspekt pravo na pristup, može se osloniti svako ko smatra (na argumentovanim osnovama) da je zadiranje u ostvarivanje njegovih ili njenih (građanskih) prava nezakonito i žali se da mu nije data mogućnost da tu tužbu preda sudu i tako ispuni uslove propisane članom 6 st. 1 (v. između ostalog Roche protiv Ujedinjenog Kraljevstva [GC], br. 32555/96, st. 117, ECHR 2005-X).

31. Član 6 Konvencije ne nameće stranama ugovornicama obavezu da osnuju žalbene ili kasacione sudove. Kada takvi sudovi postoje, moraju se poštovati garancije člana 6. Na primjer, takav sud mora da garantuje strankama u parnici djelotvorno pravo na pristup sudovima da bi se utvrdila njihova “građanska prava i dužnosti” (v. između ostalog, Levages Prestations Services protiv Francuske, 23 oktobar 1996. godine, st. 44, Izvještaji o presudama i odlukama 1996-V).

32. “Pravo na sud”, međutim, nije apsolutno već podliježe ograničenjima na koje upućuju okolnosti, naročito kada “je riječ o uslovima prihvatljivosti žalbe”, pošto, po samoj svojoj prirodi, to pravo mora regulisati država, koja u tome uživa određenu slobodu procjene (v. García Manibardo protiv Španije, br. 38695/97, st. 36, ECHR 2000-II, i Mortier protiv Francuske, br. 42195/98, st. 33, 31 jul 2001. godine). Ipak, ova ograničenja ne smiju da ograniče ili smanje pristup pojedinaca na takav način ili u tolikoj mjeri da to naruši samu suštinu toga prava. Štaviše, ta ograničenja biće kompatibilna sa članom 6 st. 1 samo ako su u skladu sa relevantnim domaćim zakonima i drugim propisima, ukoliko teže ka legitimnom cilju i ukoliko postoji razuman odnos srazmjernosti između sredstava koja su upotrebljena i cilja čijem se ostvarivanju teži (v. Guérin protiv Francuske, 29. jul 1998. godine, st. 37, Izvještaji o presudama i odlukama 1998-V).

33. Što se tiče ovog konkretnog slučaja, Sud navodi da Zakon o parničnom postupku propisuje da tužilac mora da navede vrijednost spora. Kada se ta vrijednost odredi nerealno, bilo da je premala ili prevelika, prvostepeni sud ima obavezu da provjeri tačnost tog određenja (v. stav 17 ove Presude). Međutim, Sud smatra da, iako domaći sudovi nemaju obavezu u tom smislu, nema odredbe u Zakonu o parničnom postupku koja bi zabranila sudovima da utvrde vrijednost kada tužilac to ne uradi u tužbi. U konkretnom predmetu domaći sudovi utvrdili su vrijednost spora i u prvom i u drugom slučaju, uzimajući u obzir nalaze vještaka kao i vrijednost koju su navele same stranke u sporu. Iako su te vrijednosti bile različite, Sud ne smatra da je potrebno da odredi koja je od te dvije vrijednosti bila tačnija, pošto je u oba slučaja bilo moguće podnijeti zahtjev za reviziju u skladu sa članom 382 st. 2 Zakona o parničnom postupku iz 1977. godine (v. stav 19 ove Presude). U svakom slučaju, podnosilac predstavke ne bi trebalo da trpi nikakvu štetu zbog propusta suda da naloži podnosiocu predstavke da plati razliku između iznosa sudskih taksi koje je platio i iznosa taksi koji odgovara utvrđenoj vrijednosti spora. Zbog toga Sud smatra da je došlo do povrede prava podnosioca predstavke na pristup Vrhovnom sudu.

34. Shodno tome došlo je do povrede člana 6 st. 1 Konvencije.

30

II. OSTALA NAVODNA KRŠENJA KONVENCIJE

35. Podnosilac predstavke takođe se žalila na sljedeće (a) ocjenu dokaza od strane domaćih sudova, (b) ishod postupka pred Osnovnim sudom i Višim sudom po članu 1 Protokola br. 1, i (c) da je u odnosu na nju izvršena diskriminacija od strane domaćih sudova zbog njenog invaliditeta i propusta domaćih sudova da u postupak uključe Centar za socijalni rad.

36. Sud ističe da nije u okviru njegovih nadležnosti da zamjeni svojom procjenom činjenica procjenu domaćih sudova, jer je, po opštem pravilu, na tim sudovima da cijene dokaze koji se pred njima izvedu. Zadatak Suda jeste da provjeri da li je sporni postupak, gledajući u cjelini, bio pravičan kako propisuje član 6 st. 1 (v. između ostalog Edwards protiv Ujedinjenog Kraljevstva, 16. decembar 1992. godine, st. 34, Serija A br. 247 B; Vidal protiv Belgije, 22. april 1992. godine, st. 33, Serija A br. 235 B). U ovom konkretnom slučaju, ne postoji ništa što bi ukazalo na to da je pristup sudova bio na bilo koji način proizvoljan ili nepravičan. Zbog toga se u ovom dijelu predstavka mora proglasiti neprihvatljivim kao očigledno neosnovana u skladu sa članom 35 st. 3 i 4 Konvencije.

37. Sud primjećuje da se Član 1 Protokola br. 1 ne odnosi na regulisanje građanskih prava između strana u privatnom pravu. U ovom konkretnom slučaju, stoga, odluke sudova protiv podnosioca predstavke, prema pravilima privatnog prava, ne mogu da se smatraju neopravdanim zadiranjem države u imovinska prava strane koja je izgubila spor. I zaista, upravo je funkcija sudova da odlučuju u sporovima čije regulisanje spada u nadležnost domaćeg prava i van djelokruga Konvencije (v. mutatis mutandis, Kuchar i Stis protiv Republike Češke (dec.), br. 37527/97, 21. oktobar 1998. godine; v. takođe i S.Ö., A.K., Ar.K. i Y.S.P.E.H.V. protiv Turske (dec.) 31138/96, 14. septembar 1999. godine; H. protiv Ujedinjenog Kraljevstva, br. 10000/82, Odluka Komisije od 4. jula 1983. godine, DR 33 p.247 at p.257; i Bramelind i Malmström protiv Švedske, br.8588/79, Odluka Komisije od 12. oktobra 1982. godine, DR 29, p.64 at p. 82). Stoga predstavka u ovom dijelu nije saglasna ratione materiae sa odredbama Konvencije u okviru značenja člana 35 st. 3 i mora biti odbačena u skladu sa članom 35 st. 4 Konvencije.

38. I na kraju, Sud napominje da nema dokaza u spisu predmeta da je bilo bilo kakve diskriminacije protiv podnosioca predstavke po bilo kom osnovu. Što se tiče uključivanja Centra za socijalni rad, relevantni članovi Porodičnog zakona iz 1989. godine, koji je bio na snazi u vrijeme kada je vođen postupak, predviđaju da se zakonski staratelj određuje samo za lica koja nisu u stanju da se staraju za svoja prava i interese (v. stav 21 u tekstu ove Presude). Međutim, to nije slučaj sa podnosiocem predstavke, čiji invaliditet je fizički, a ne mentalni, i koju je uz to zastupao advokat tokom cijelog postupka. Stoga ovaj dio predstavke takođe mora da se odbaci kao očigledno neosnovan u skladu sa članom 35 st. 3 i 4 Konvencije.

III. PRIMJENA ČLANA 41 KONVENCIJE

39. Član 41 Konvencije propisuje:

“Kada Sud utvrdi prekršaj Konvencije ili protokola uz nju, a unutrašnje pravo Visoke strane ugovornice u pitanju omogućava samo delimičnu odštetu, Sud će, ako je to potrebno, pružiti pravično zadovoljenje oštećenoj stranci.“

A. Naknada štete

31

40. Podnosilac predstavke tražila je 150.000 eura na ime naknade materijalne štete.

41. Vlada je ovakav zahtjev osporila.

42. Sud je mišljenja da nije dovoljno potkrijepljena tvrdnja da je podnosilac predstavke pretrpila materijalnu štetu usljed povrede njenog prava na pristup Vrhovnom sudu. Čak i ako nije predmet konkretnog tužbenog zahtjeva, Sud prihvata da je podnosilac predstavke pretrpjela nematerijalnu štetu koja ne može da se nadoknadi u dovoljnoj mjeri samo utvrđivanjem da je došlo do povrede prava. Radeći svoju procjenu na ravnopravnim osnovama i uzimajući u obzir naročite okolnosti ovog predmeta, Sud dosuđuje podnosiocu predstavke 1.500 eura po ovom osnovu (v. mutatis mutandis, Staroszczyk protiv Poljske, br. 59519/00, st. 141-143, 22. mart 2007. godine).


43. Podnosilac predstavke tražila je 10.000 eura za “troškove postupka”.

44. Vlada je osporila taj zahtjev.

45. Prema sudskoj praksi Suda, podnosilac predstavke ima pravo na naknadu troškova i izdataka samo u onoj mjeri u kojoj se pokaže da ih je podnosilac stvarno imao i da su bili neophodni, a i razumni po pitanju iznosa (v. na primjer, Iatridis protiv Grčke (pravično zadovoljenje) [GC], br. 31107/96, stav 54, ECHR 2000-XI).

46. U ovom konkretnom slučaju, s obzirom na činjenicu da podnosilac predstavke nije podnijela dokaze da su navedeni troškovi stvarno pretrpljeni (npr. detaljni računi i fakture), Sud, shodno tome, odbacuje navedeni zahtjev.

IZ TIH RAZLOGA, SUD JEDNOGLASNO

1. Proglašava predstavku u dijelu koji se odnosi na pristup podnosioca predstavke Vrhovnom sudu prihvatljivim, a ostatak predstavke neprihvatljivim;

2. Smatra da je došlo do povrede prava podnosioca predstavke na pristup Vrhovnom sudu po članu 6 st. 1 Konvencije;

3. Smatra

(a) da tužena država treba da plati podnosiocu predstavke, u roku od tri mjeseca od datuma na koji ova presuda postane pravosnažna u skladu sa članom 44 st. 2 Konvencije, iznos od 1.500 eura (hiljadu i pet stotina eura) na ime nematerijalne štete, i sve poreze koji se na to obračunavaju;

(b) da se od isteka navedena tri mjeseca pa do plaćanja navedenog iznosa obračunava i plaća obična kamata po stopi koja je jednaka najnižoj kreditnoj stopi Evropske Centralne Banke tokom zateznog perioda uz dodatak od tri procentna poena;

4. Odbacuje ostatak zahtjeva podnosioca predstavke za pravičnim zadovoljenjem.

Sačinjeno na engleskom jeziku i objavljeno u pisanoj formi 21. septembra 2010. godine, shodno Pravilu 77 stav 2 i 3 Poslovnika Suda.

Lawrence Early Nicolas Bratza Sekretar Odjeljenja

PRESUDA GARZIČIĆ protiv CRNE GORE

ČETVRTO ODJELJENJE

PREDMET MIJUŠKOVIĆ protiv CRNE GORE


PRESUDA

STRAZBUR



33

U predmetu Mijušković protiv Crne Gore, Evropski sud za ljudska prava (Četvrto odjeljenje), zasijedajući u Vijeću sljedećeg sastava:

Nicolas Bratza, Predsjednik, Lech Garlicki, Giovanni Bonello, Ljiljana Mijović, Ján Šikuta, Mihai Poalelungi, Nebojša Vučinić, sudije, and Lawrence Early, Sekretar odjeljenja,

Nakon vijećanja bez prisustva javnosti 31. avgusta 2010. godine istoga dana donio je sljedeću presudu:

POSTUPAK

1. Postupak u ovom predmetu pokrenut je predstavkom (br. 49337/07) protiv Crne Gore koju je 2. novembra 2007. godine Sudu podnijela po članu 34 Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu Konvencija) crnogorska državljanka g-đa Svetlana Mijušković (u daljem tekstu podnosilac predstavke).

2. Podnosioca predstavke zastupao je g-din D. Kovačević, advokat sa advokatskom praksom u Nikšiću. Vladu Crne Gore (u daljem tekstu Vlada) zastupao je njen zastupnik g-din Z. Pažin.

3. Podnosilac predstavke žalila se prvenstveno, po članu 8 Konvencije, na zakašnjelo izvršenje pravosnažne presude o starateljstvu, kao i na propust tužene države da izvrši privremeni nalog o starateljstvu

4. 2. septembra 2009. godine Predsjednik Četvrtog odjeljenja odlučio je da pošalje Vladi obavještenje o predstavci. U skladu sa članom 29 stav 3 Konvencije takođe je odlučeno da će uz prihvatljivost predstavke biti ispitan i njen meritum, a da će se predstavci dati prioritet u skladu sa pravilom 41 Sudskog poslovnika.

ČINJENICE


A. Uvod

5. Podnosilac predstavke rođena je 1971. godine i trenutno živi u Budvi. 6. Činjenice ovog predmeta koje su iznijele strane mogu se sumirati na sljedeći način. 7. 26. aprila 1998. godine Podnosilac predstavke i V.K. stupili su u brak, a 12. Oktobra 1998.

godine rođeni su njihovi blizanci, A i B. 8. 5 juna 2003. godine, zbog bračnih problema, podnosilac predstavke preselila se natrag u

roditeljsku kuću u Nikšiću zajedno sa djecom. 9. 22. jula 2004. godine Centar za socijalni rad u Nikšiću izdao je rješenje kojim se uređuje

pristup V.K. djeci A. i B. 10. Čini se da je u tom periodu V.K. viđao djecu u skladu sa tom odlukom.

34

11. 5. januara 2005. godine V.K. je uzeo djecu na zimski raspust i nakon toga odbio da ih vrati podnosiocu predstavke.

12. 8. marta 2005. godine Centar za socijalni rad iz Nikšića naložio je da se djeca vrate podnosiocu predstavke i povjerio izvršenje te odluke Centru za socijalni rad u Budvi.

13. 14. marta 2005. godine Centar za socijalni rad iz Budve je, uz pomoć policije pokušao da izvrši dotičnu odluku, ali čini se da su roditelji V.K. to fizički spriječili.

14. Između aprila i juna 2005. godine, na zahtjev podnosioca predstavke Centar za socijalni rad iz Nikšića donio je još tri rješenja, tražeći od V.K. da preda djecu. Oni su predvidjeli da će V.K. ukoliko ne postupi u skladu sa starateljskim pravom podnosioca predstavke biti novčano kažnjen i da se kao krajnja mjera može tražiti prinudno izvršenje.

15. Jednom prilikom nakon toga V.K. je doveo djecu u Centar za socijalni rad u Budvi, ali je odbio da ih preda podnosiocu predstavke tvrdeći da djeca ne žele da žive sa njom.

16. Nema dokaza u spisu predmeta koji bi ukazali na to da je V.K. bio novčano kažnjen ili da je uopšte bilo ponovnih pokušaja prinudnog izvršenja odluke o starateljstvu.

B. Prvi dio parničnog postupka

17. 23. juna 2003. godine V.K. je podnio tužbu Osnovnom sudu u Kotoru tražeći razvod braka sa podnosiocem predstavke i starateljstvo nad djecom.

18. 1. septembra 2003. godine podnosilac predstavke podnijela je protivtužbu sa istim ciljem. 19. 9. marta 2004. godine predsjednik sudskog vijeća spojio je ove dvije tužbe u jedan

parnični postupak. 20. 5. januara 2006. godine Osnovni sud: (i) razveo je brak, (ii) dodijelio je starateljstvo nad

djecom podnosiocu predstavke i (iii) naložio V.K. da plaća mjesečno izdržavanje za djecu. 21. 5 maja 2006. godine Viši sud potvrdio je tu presudu i time je ona postala pravosnažna. 22. 12. septembra 2006. godine Vrhovni sud odbio je zahtjev V.K. za reviziju.

C. Izvršni postupak

23. 12. juna 2006. godine podnosilac predstavke podnijela je zahtjev za izvršenje pravosnažne presude.

24. 22. juna 2006. godine Osnovni sud u Kotoru izdao je nalog za izvršenje kojim se V.K. daju tri dana da preda djecu podnosiocu predstavke. On je takođe dobio upozorenje da, ukoliko to ne uradi može da bude novčano kažnjen ili čak podvrgnut prinudnom prenosu starateljstva.

25. 21. jula 2006. godine Viši sud potvrdio je to rješenje. 26. 26. februara 2009. godine podnosilac predstavke podnijela je kontroni zahtjev (v. stav 46

ove presude) Osnovnom sudu tražeći izvršenje naloga za izvršenje. 27. 5. marta 2009. godine izvršni sudija obavijestio je Predsjednika suda da je “nemoguće

postići sporazum [...] po kome bi djeca bila predata” podnosiocu predstavke, a sudskom izvršitelju naloženo je da “bez odlaganja” V.K. izvrši novčanu kaznu od 500 eura. On je svoj izvještaj završio konstatujući da je “nemoguće reći kada i kako će se dotični postupak izvršenja završiti”.

28. 7. marta 2009. godine sudski izvršitelj pokušao je da izvrši novčanu kaznu ali uzalud zbog verbalnog i fizičkog otpora roditelja V.K. Nakon toga, sudski izvršitelj tražila je od predsjednika suda da je oslobodi dužnosti izvršenja novčane kazne.

29. 9. marta 2009. godine V.K. je obaviješten da će prinudna naplata novčane kazne biti izvršena 13. marta 2009. godine. 12. marta 2009. godine otac V.K. platio je izrečenu kaznu.

30. 17. marta 2009. godine Osnovni sud izdao je još jedan nalog za izvršenje tražeći da djeca budu predata podnosiocu predstavke u roku od tri dana, navodeći da će u suprotnom V.K biti izrečena novčana kazna od 1.000 eura.

31. 10. septembra 2009. godine, nakon što je obavještenje o predstavci već bilo dato Vladi tužene države, Osnovni sud donio je odluku precizirajući da će nalog biti izvršen 8. oktobra 2009. godine prinudnim prenosom starateljstva ako je potrebno.

35

32. 8. oktobra 2009. godine V.K. je odbio da preda djecu, koja su, čini se, i sama odbijala da pođu. Predstavnik Centra za socijalni rad iz Budve predložio je da se odloži prinudna predaja djece i sudija je to prihvatio.

33. 23. oktobra 2009. godine, kada je ponovo došlo do pokušaja izvršenja, V.K. je predložio da se ono odloži dok sud ne odluči o njegovom zahtjevu za starateljstvo (v. st. 36 – 38 ove presude), ili da se omogući prelazni period, uz učešće porodičnog psihologa, da bi se djeci pomoglo da se prilagode na novu situaciju. Predstavnik Centra za socijalni rad iz Budve takođe je predložio da se omogući prelazni period prije izvršenja. Podnosilac predstavke inzistirala je na izvršenju. Kuća je pretresena, ali djeca nisu pronađena. Podnosilac predstavke pozvana je da preda prijedlog kako bi se dalje mogla izvršiti presuda i da obavijesti sud o njenim mogućnostima da eventualno obezbijedi potrebnu radnu snagu za izvršenje. U isto vrijeme, policija je pozvana da utvrdi gdje se djeca nalaze.

34. 30. novembra 2009. godine, tokom još jednog pokušaja izvršenja, djeca su odbila da pođu sa podnosiocem predstavke tvrdeći da ona s njima ne postupa kako treba. Nakon što su roditelji V.K. koji su se opirali izvršenju, udaljeni, presuda je izvršena i djeca su konačno predate podnosiocu predstavke.

35. Podnosilac predstavke ustvrdila je da je od 5. januara 2005. godine do 30. novembra 2009. godine ona imala samo sporadične i kratke kontakte sa svojom djecom, uglavnom između časova u školi, pa čak i tada u prisustvu V.K. ili njegovog oca.

D. Drugi dio parničnog postupka

36. Neutvrđenog datuma V.K. je podnio novu građansku tužbu, tražeći da on bude isključivi staratelj djeci.

37. 1. juna 2009. godine Osnovni sud presudio je u njegovu korist i naložio podnosiocu predstavke da plaća mjesečno izdržavanje za djecu. U procesu odlučivanja, sud je uzeo u obzir nezvaničan razgovor koji je jedan vještak psihijatrijske struke imao sa djecom. Zaključak tog psihijatra bio je da A i B žele da žive sa svojim ocem i da bi za njih bilo stresno da ih odvedu iz njihovog sadašnjeg doma, ali da majci treba da se dozvoli redovan pristup djeci. Kada mu je postavljeno konkretno pitanje da li je otac negativno usmjerio djecu prema njihovoj majci, vještak je odgovorio da “je očigledno da je djecu prema njihovoj majci negativno usmjerila odrasla osoba”. Sud je primijetio da djeca žive sa svojim ocem suprotno pravosnažnoj presudi donesenoj 2006. godine, ali da su se na to privikli i da im se to sviđa. Na kraju, sud je zaključio da “sadašnja situacija traje predugo” i da je u interesu djece da se ona verifikuje.

38. 15. septembra 2009. godine Viši sud u Podgorici poništio je presudu i vratio predmet na ponovno suđenje u Osnovni sud.

E. Krivični postupak protiv V.K.

39. 16. februara 2007. godine V.K. je oglašen krivim za nasilje u porodici pri čemu je oštećena strana bila podnosilac predstavke. V.K. je tom prilikom osuđen na zatvorsku kaznu od tri mjeseca, uslovno na dvije godine. 28. juna 2007. godine Viši sud u Podgorici preinačio je tu presudu i odbacio optužbe pošto je došlo do zastare krivičnog gonjenja.

40. 7. decembra 2007. godine Osnovni sud oslobodio je V.K. optužbe za oduzimanje maloljetnog lica zaključujući da “ [...] iako navedene radnje okrivljenog sadrže sve elemente krivičnog djela koje mu je stavljeno na teret, isto predstavlja djelo malog značaja”. 28. maja 2008. godine Viši sud u Podgorici potvrdio je tu presudu i ona je tako postala pravosnažna.


A. Ustav Crne Gore iz 2007. godine; objavljen u Službenom listu Crne Gore br. 1/07)

36

41. Relevantna odredba Ustava glasi: Član 149

“Ustavni sud odlučuje ...

(3) ... o ustavnoj žalbi zbog povrede ljudskih prava i sloboda zajamčenih Ustavom, nakon iscrpljivanja svih djelotvornih pravnih sredstava ...”

42. Ustav je stupio na snagu 22. oktobra 2007. godine.

B. Zakon o Ustavnom sudu Crne Gore; objavljen u Službenom listu Crne Gore br. 64/08)

43. Relevantna odredba Zakona o Ustavnom Sudu glasi: Član 48

“Ustavna žalba se može podnijeti protiv pojedinačnog akta državnog organa [...] zbog povrede ljudskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom, nakon iscrpljivanja svih djelotvornih pravnih sredstava.”

44. Članovima 49-59 predviđaju se dodatni detalji vezani za postupak po ustavnoj žalbi. 45. Zakon o Ustavnom sudu stupio je na snagu 4. novembra 2008. godine

C. Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku; objavljen u Službenom Listu Crne Gore br. 11/07)


Član 2 st. 1

“Pravo na sudsku zaštitu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku imaju stranka i umješač u građanskom sudskom postupku...”

Član 3

“Pravna sredstva za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku su: 1) zahtjev za ubrzanje postupka (u daljem tekstu: kontrolni zahtjev);

2) tužba za pravično zadovoljenje.”

Član 17

“Ako sudija (...) obavijesti predsjednika suda da će u roku, koji ne može biti duži od četiri mjeseca od prijema kontrolnog zahtjeva, biti obavljene određene procesne radnje (...), predsjednik suda će o tome obavijestiti stranku i na taj način okončati postupak po kontrolnom zahtjevu.”

Član 23 st. 1

“Ako predsjednik suda postupi u skladu sa čl. 17 (...) stranka ne može da podnese novi kontrolni zahtjev u istom predmetu prije isteka roka iz obavještenja [...].”

Član 24 st. 1

“Ako predsjednik suda (...) ne dostavi (...) obavještenje u skladu sa članom 17 ovog zakona,

stranka može izjaviti žalbu (...).

Član 31

“Pravično zadovoljenje zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku može se ostvariti: 1) isplatom novčane naknade za prouzrokovanu štetu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i / ili

2) objavljivanjem presude da je stranci bilo povrijeđeno pravo na suđenje u razumnom roku.”

Član 33 st. 3

“Tužba (za pravično zadovoljenje)... podnosi se Vrhovnom sudu najkasnije u roku od šest mjeseci od

37

dana prijema pravosnažne odluke donijete u postupcima iz člana 2 ovog zakona, a u postupku sprovođenja izvršenja odluke.”

Član 40

“Vrhovni sud je dužan da odluku po tužbi donese najkasnije u roku od četiri mjeseca od dana prijema tužbe.”

Član 44

“Ovaj zakon primjenjuje se i na sudske postupke koji su pokrenuti prije stupanja na snagu ovog zakona, a nakon 3. marta 2004. godine. U slučajevima iz stava 1 ovog člana, prilikom odlučivanja o pravnom sredstvu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, utvrđuju se povrede prava nastale nakon 3. marta 2004. godine. Sud će, prilikom utvrđivanja povrede prava iz stava 2 ovog člana, uzeti u obzir i trajanje sudskog postupka prije 3. marta 2004. godine.”

47. Ovaj Zakon stupio je na snagu 21. decembra 2007. godine, ali nije upućivao na

predstavke koje su se odnosile na dužinu postupka koje su već bile predate Sudu.

D. Relevantna domaća sudska praksa

48. Između 1. januara 2008. godine i 30 septembra 2009. godine sudovi u Crnoj Gori razmotrili su stotinu i dva kontrolna zahtjeva. Dva zahtjeva su povučena a osam je ispitano. U istom periodu, podnesene su dvadeset i dvije tužbe za pravično zadovoljenje, od čega je riješeno po šesnaest tužbi, a šest je još u postupku. U jednom predmetu sudovi su tužiocu dosudili naknadu nematerijalne štete za dužinu parničnog postupka.

49. Među kopijama koje je obezbijedila Vlada nalaze se četiri kontrolna zahtjeva koja se odnose na dužinu izvršnog postupka. U dva predmeta tužioci su obaviješteni da će postupak biti okončan u naredna četiri mjeseca. Nema informacije u dokumentima koje je obezbijedila Vlada o tome da li je taj rok ispoštovan. U jednom predmetu nejasno je da li izvršenje nije obavljeno zbog prethodnih obaveza strana, a u drugom predmetu sudija je obavijestio tužioca da je u međuvremenu došlo do izvršenja.

50. Ni u jednom predmetu tužioci nisu pokušali da ulože žalbu u skladu sa članom 17 Zakona. 51. U sudskoj praksi, po tužbama za pravično zadovoljenje, dvije su tužbe među kopijama

koje je obezbijedila Vlada, u kojima su tužioci tražili zadovoljenje zbog dužine izvršnog postupka. Jedna je proglašena neprihvatljvom jer tužilac nije prethodno upotrijebio kontrolni zahtjev, a druga je odbijena kao preuranjena jer je tužilac podnio tužbu prije isteka roka određenog u obavještenju.

E. Porodični zakon iz 1989. godine (Porodični zakon; objavljen u Službenom listu Socijalističke Republike Crne Gore br. 07/89)

52. Član 68 ovog Zakona predviđa da nakon dobijanja mišljenja Centra za socijalni rad, sud odlučuje kome će se dati starateljstvo nad djecom, ukoliko se o tome ne može postići dogovor između roditelja. U izuzetnim slučajevima, sud može takođe da odluči o kontaktima djeteta sa roditeljem kome nije dato starateljstvo ukoliko ga drugi roditelj sprečava da vidi dijete. Sud ove odluke mijenja u zavisnosti od okolnosti.

53. Član 333 predviđa da u postupku za starateljstvo nad djecom, sud po službenoj dužnosti odlučuje o privremenim mjerama za zaštitu djece i o tome gdje će djeca živjeti.

54. Član 343 predviđa hitnost u prinudnom izvršenju i potrebu da se u najvećoj mogućoj mjeri zaštite djeca. Ako izvršenje ne može da se postigne putem novčanih kazni, djeca se oduzimaju i daju roditelju kome je dosuđeno starateljstvo.

F. Porodični zakon iz 2007. godine; objavljen u Službenom listu Crne Gore br. 01/07)

55. Ovaj Zakon stupio je na snagu 1. septembra 2007. godine, čime je stavljen van snage Porodični zakon iz 1989. godine. Član 375, međutim, predviđa iste odredbe za prinudno izvršenje kao i raniji Zakon.

38

G. Zakon o izvršnom postupku; objavljen u Službenom listu Crne Gore br. 23/04)

56. Član 4 st. 1 predviđa da je sud nadležan za izvršenje obavezan da postupa po hitnom postupku.

57. Po članu 47, ako je potrebno, sudski izvršitelj može da traži pomoć policije, a ukoliko policija ne obebzijedi takvu pomoć, sud nadležan za izvršenje o tome obavještava Ministra unutrašnjih poslova, Vladu ili nadležni organ Skupštine.

58. Članovi 224-227 između ostalog sadrže odredbe koje se odnose na izvršenje pravosnažnih presuda o starateljstvu nad djecom.

59. Član 225, poseban akcenat stavlja na najbolje interese djeteta, ali ipak predviđa, naročito, da mora postojati početni period od tri dana za dobrovoljno postupanje u skladu sa nalogom za starateljstvo nad djetetom. Nakon toga, međutim, treba da se izriču novčane kazne i, na kraju, ako je to potrebno, dijete treba silom da oduzme sud u saradnji sa Centrom za socijalni rad.

H. Zakon o policiji; objavljen u Službenom listu Republike Crne Gore br. 28/05)

60. Po članu 7 st. 1 policija ima obavezu da pomogne drugim državnim organima u izvršenju njihovih odluka ukoliko se pruža ili je razumno očekivati da bude pružen fizički otpor izvršenju.

PRAVO

I. NAVODNA POVREDA ČLANA 8 KONVENCIJE

61. Podnosilac predstavke žalila se po članu 8 Konvencije da je zbog zakašnjelog izvršenja pravosnažne presude o starateljstvu od 5. maja 2006. godine, kao i prethodnog propusta tužene države da izvrši rješenje Centra za socijalni rad iz Nikšića od 8. marta 2005. godine, njoj onemogućeno da ostvaruje svoja roditeljska prava u skladu sa relevantnim domaćim zakonima i drugim propisima. Član 8 glasi:

“1. Svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske.

2. Javne vlasti neće se mešati u vršenje ovog prava sem ako to nije u skladu sa zakonom i neophodno u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih.”

A. Prihvatljivost

1. Kompatibilnost ratione temporis

62. 24. Vlada je konstatovala da je Savjet Ministara Savjeta Evrope odlučio da je Crna Gora potpisnica Konvencije od 6. juna 2006. godine.

63. Podnosilac predstavke zakasnila je u davanju komentara, koji zbog toga nisu uvršćeni u spis predmeta.

64. Sud je već zauzeo stav da se treba smatrati da je Konvencija na snazi za Crnu Goru kontinuirano od 3. marta 2004. godine (v. Bijelić protiv Crne Gore i Srbije, br. 11890/05, st. 69, 28. april 2009. godine). Sud ne vidi razlog da odstupi od tog stava u ovom konkretnom slučaju. Vladin prigovor mora stoga da bude odbačen.

2. Obaveza da se iscrpe domaći pravni lijekovi

(a) Argumenti strana

39

65. Vlada je konstatovala da podnosilac predstavke nije iscrpila sve djelotvorne domaće pravne ljekove koje je imala na raspolaganju. Naročito je propustila da uloži žalbu nakon kontrolnog zahtjeva i tužbu za pravično zadovoljenje, što je predviđeno Zakonom o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku (v. st. 46 ove Presude). I na kraju, ona nije iskoristila institut ustavne žalbe (v. st. 43 ove Presude).

66. Podnosilac predstavke nije podnijela komentare u za to određenom roku (v. st. 63 ove Presude).

(b) Relevantni principi

67. Sud podsjeća da je, prema utvrđenoj sudskoj praksi, svrha pravila iz člana 35 st. 1 Konvencije o tome da treba iscrpiti domaće pravne ljekove u tome da se Strani ugovornici pruži mogućnost da spriječi ili ispravi navodnu povredu prije nego što bude izvedena pred Sud.

68. Međutim, Konvencija propisuje da se moraju iscrpiti samo oni pravni ljekovi koji se odnose na navodne povrede i koji su u isto vrijeme dostupni i dovoljni (v. Selmouni protiv Francuske[GC], br.25803/94, st. 75, ECHR 1999 V). Postojanje takvih pravnih ljekova mora biti u dovoljnoj mjeri sigurno ne samo u teoriji već i u praksi, i ukoliko to nije slučaj oni nemaju ni propisanu dostupnost ni propisanu efikasnost, pa je stoga dužnost tužene države da utvrdi da su svi ovi različiti uslovi zadovoljeni (v. Vernillo protiv Francuske, 20. februar 1991. godine, st. 27, Serija A br. 198; i Dalia protiv Franciske, 19. februar 1998. godine, st. 38, Izvještaji 1998-I). Kada je ova obaveza tereta dokazivanja ispunjena, tada podnosilac treba da dokaže da je pravni lijek koji je omogućila Vlada zaista bio iscrpljen ili iz nekog razloga neadekvatan i nedjelotvoran u konkretnim okolnostima predmeta, ili da postoje posebne okolnosti koje njega ili nju oslobađaju obaveze da ih iskoristi (v. Dankevich protiv Ukrajine, br. 40679/98, st. 107, 29. april 2003. godine).

69. I na kraju, Sud ističe da je odlučujuće pitanje u ocjeni djelotvornosti nekog pravnog lijeka u vezi sa pritužbom na dužinu postupka da li je podnosilac predstavke imao mogućnost da mu se obezbijedi direktan i brz pravni lijek ili ne, a ne da li mu je na raspolaganju bila indirektna zaštita prava garantovanih članom 6 (v. Scordino protiv Italije (br. 1) [GC], br. 36813/97, st. 195, ECHR 2006. godine, i Sürmeli protiv Njemačke [GC], br. 75529/01, st. 101, 8. jun 2006. godine). Naročito, pravni lijek ove vrste je „djelotvoran” ako može da se upotrijebi da ubrza donošenje odluke sudova koji rješavaju u predmetu ili da pruži stranci u sporu adekvatno pravno sredstvo za rješavanje kašnjenja u postupku do kojeg je već došlo (v. Kudła protiv Poljske [GC], br. 30210/96, st. 157-159, ECHR 2000-XI; Mifsud protiv Francuske (dec.), [GC], br. 57220/00, st. 17, ECHR 2002-VIII; i Sürmeli protiv Njemačke [GC], citirano ranije u tekstu, st. 99).

(c) Ocjena Suda

(i) u odnosu na žalbu nakon kontrolnog zahtjeva

70. Sud napominje da se, po članu 17 Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, kao jedno od sredstava za rješavanje po kontrolnom zahtjevu, podnosiocu zahtjeva šalje obavještenje (v. st. 46 ove Presude). Sud dalje navodi da je u ovom predmetu domaći sud, čini se, upotrijebio takvo obavještenje, informišući podnosioca predstavke da će V.K. biti novčano kažnjen „bez odlaganja” ali da je „“nemoguće reći kada i kako će se dotični postupak izvršenja završiti” (v. st. 27 ove Presude). U skladu sa članom 17, kada se dostavi ovakvo obavještenje smatra se da je kontrolni zahtjev podnosioca riješen.

71. Članom 24, međutim, predviđa se pravo na žalbu, između ostalog, u slučajevima kada sud ne dostavi obavještenje podnosiocu kontrolnog zahtjeva u preciziranom roku. Pošto je podnosiocu predstavke obavještenje bilo propisno dostavljeno, ona nije imala zakonskog prava da uloži žalbu. Ovo potvrđuje i relevantna sudska praksa domaćih sudova, koju je dostavila sama Vlada (v. st. 50 ove Presude). Stoga navedena žalba ne može da se smatra pravnim lijekom koji

40

je u ovom predmetu bio na raspolaganju podnosiocu predstavke, te se prigvor Vlade dat u tom smislu mora odbiti.

(ii) u odnosu na tužbu za pravično zadovoljenje

72. Član 31 Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku (v. st. 46 ove Presude) predviđa zadovoljenje u obliku novčane naknade i/ili objavljivanja presude u kojoj se iznosi da je pravo na suđenje u razumnom roku bilo povrijeđeno. Čak i ako pretpostavimo da je podnosilac predstavke mogla da dobije nadoknadu za kašnjenja u postupku u prošlosti i/ili da je mogla da se objavi presuda u kojoj se navodi da je njeno pravo na suđenje u razumnom roku bilo povrijeđeno, navedena tužba sasvim jasno ne bi mogla da dovede do ubrzanja dotičnog izvršenja dok postupak na koji se ono odnosi još nije okončan, što je sasvim sigurno najznačajnija briga podnosioca predstavke (v. mutatis mutandis, V.A.M. protiv Srbije, br. 39177/05, st 86, 13. mart 2007. godine). Stoga podnosilac predstavke nije imala obavezu da upotrijebi ovaj pravni put. U svakom slučaju, izgleda da je konačno izvršenje sporne presude bilo prije svega, ako ne i isključivo, posljedica činjenice da je Sud o ovom predmetu dostavio saopštenje Vladi, i nije bilo rezultat bilo kojeg domaćeg pravnog lijeka.

(iii)u odnosu na ustavnu žalbu 73. Po članu 48 Zakona o Ustavnom sudu Crne Gore “Ustavna žalba se može podnijeti protiv

pojedinačnog akta koji se odnosi na ljudska prava i slobode pojedinca” (v. stav 43 ove Presude). Kako Sud razumije ovu odredbu, podnosilac ustavne žalbe treba da ima pravosnažnu presudu, koja po svojoj sadržini i suštini povređuje njegova/njena ljudska prava. Podnosiocu je omogućeno da protiv takve odluke uloži ustavnu žalbu.

74. Sud napominje da se u ovom slučaju podnosilac predstavke žali na to da tužena država nije izvršila pravosnažnu presudu suda. Uzimajući u obzir da Vlada nije iznijela informacije o sudskoj praksi koje bi pokazale suprotno, Sud smatra da se ne može smatrati da je ustavna žalba dostupan pravni lijek u predmetima neizvršenja jer tu ne postoji nikakav “pojedinačni akt” protiv kojega bi se takva žalba mogla podnijeti.

(iv) Zaključak

75. Sud takođe smatra da pritužbe nisu očigledno neosnovane u okviru značenja člana 35 st. 3 Konvencije i ne nalazi nijedan drugi osnov da ih proglasi neprihvatljvima. Stoga se one moraju proglasiti prihvatljivima.

B. Meritum

1. Argumenti strana 76. Vlada je iznijela da je, po članu 68 Porodičnog zakona koji je bio na snazi u to vrijeme,

rješenje o starateljstvu nad djecom bilo u isključivoj nadležnosti suda (v. st. 52 ove Presude) od trenutka kada je predata tužba za razvod braka. U tom kontekstu, Vlada je iznijela da, ukoliko je podnosilac predstavke željela privremeno rješenje o starateljstvu nad djecom prije nego što se donese presuda, ona je trebalo da preda zahtjev sudu za to. Centar za socijalni rad, kako tvrdi Vlada, nije imao nadležnost za to, osim da obezbijedi svoje mišljenje u toj stvari.

77. Vlada je dalje navela da je Osnovni sud u Kotoru imao na umu prije svega interese djece koja su “od početka spora” odbijala da žive sa podnosiocem predstavke i za koju bi prinudna predaja bila neizbrisiva trauma, kako je konstatovao ekspert Centra za socijalni rad iz Budve. Zbog takvih uslova, kako je navela Vlada, neophodno je da svi uključeni pokažu senzitivnost da bi se mogli stvoriti potrebni uslovi i da se koliko god je moguće smanji trauma za djecu.

78. Podnosilac predstavke prekasno je podnijela svoje komentare, pa oni nisu uvršteni u spise predmeta (v. st. 63 ove Presude).

41

2. Relevantni principi 79. Sud napominje da vrijeme koje roditelj i djete provode zajedno predstavlja osnovni

element “porodičnog života” u okviru značenja člana 8 Konvencije (v. između ostalog, Monory protiv Rumunije i Mađarske, br. 71099/01, st. 70, 5. april 2005. godine).

80. I iako primarni cilj člana 9 jeste da zaštiti pojedinca od proizvoljnog djelovanja javnih organa, postoje, uz to, pozitivne obaveze koje su svojstvene djelotvornom “poštovanju” porodičnog života (v. Keegan protiv Irske, 26. maj 1994. godine, st. 49, Serija A br. 290). U tom kontekstu Sud je u više navrata zauzeo stav da član 8 uključuje pravo roditelja da se preduzmu mjere koje će im omogućiti da se ponovo spoje sa svojom djecom i obavezu državnih organa da takve radnje preduzmu (v. između ostalog, Ignaccolo-Zenide protiv Rumunije, br. 31679/96, st. 94, ECHR 2000-I; Nuutinen protiv Finske, br. 32842/96, st. 127, ECHR 2000-VIII; i Sylvester protiv Austrije, br. 36812/97 i 40104/98, st. 58, 24 april 2003. godine).

81. Međutim, obaveza državnih organa da preduzmu mjere da olakšaju ponovno spajanje nije apsolutna, pošto je moguće da se ponovno spajanje roditelja sa djecom koji su neko vrijeme živjeli sa drugim roditeljem ne može obaviti odmah i da je potrebno preduzeti neke pripremne mjere. Priroda i obim tih priprema zavisi od okolnosti svakog slučaja, ali uvijek je izuzetno značajan element razumijevanje i saradnja svih uključenih strana (citirano ranije u ovoj Presudi, st. 94).

82. Sud stoga mora da se uvjeri da su državni organi preduzeli sve potrebne korake da olakšaju ponovno spajanje djece i roditelja u granicama razumnog u posebnim okolnostima svakog slučaja (v. Ignaccolo-Zenide, citirano ranije u ovoj Presudi, st. 96, Nuutinen protiv Finske, citirano ranije u ovoj Presudi, st. 128, Hokkanen protiv Finske, 23. septembar 1994. godine, st. 58, Serija A br. 299-A, i Šobota-Gajić protiv Bosne i Hercegovine, br. 27966/06, st. 53, 6. novembar 2007. godine).

83. S tim u vezi Sud navodi da, u slučaju kao što je ovaj, adekvatnost neke mjere treba cijeniti po brzini njene realizacije pošto vrijeme može da ima nepopravljive posljedice za odnose između djece i roditelja koji ne živi sa njima (v. Ignaccolo-Zenide, citirano ranije u ovoj Presudi, st. 102).

3. Ocjena Suda 84. Sud smatra da, iako je podnosilac predstavke mogla teoretski da traži od domaćeg suda da

donese privremenu mjeru o starateljstvu tokom postupka, ona nije morala to da uradi po članu 333 Porodičnog zakona koji je bio na snazi u to vrijeme i koji predviđa da sud rješava o takvim mjerama po službenoj dužnosti (v. st. 53 ove presude). Uz to, da je Centar za socijalni rad u Nikšiću smatrao da sud nema nadležnost da odluči u toj stvari, to bi tako bilo i proglašeno, a zahtjev podnosioca pedstavke odbačen. Zbog toga je prvo rješenje sa ciljem ponovnog spajanja podnosioca predstavke sa njenom djecom donio Centar za socijalni rad iz Nikšića 8. marta 2005. godine.

85. Između aprila i juna 2005. godine, na zahtjev podnosioca predstavke Centar za socijalni rad iz Nikšića donio je još tri rješenja sa istim ciljem. Sud napominje, međutim, da je došlo do samo jednog pokušaja izvršenja prvog rješenja Centra za socijalni rad iz Nikšića i to 14. marta 2005. godine.

86. Rješenja Centra za socijalni rad iz Nikšića postala su nerelevantna 5. maja 2006. godine kada je pravosnažna postala presuda suda kojom se starateljstvo nad A i B daje podnosiocu predstavke. 12. juna 2006. godine podnosilac predstavke tražila je izvršenje presude. U tom kontekstu Sud napominje da je do prvog pokušaja da se novčano kazni V.K. pošto nije predao djecu, došlo tek 9. marta 2009. godine, a do prvog pokušaja da se zapravo sprovede presuda prinudnom predajom djece 8. oktobra 2009. godine, što je bilo nakon što je Vladi poslato obavještenje o predstavci. 30. novembra 2009. godine, u trećem pokušaju, podnosilac predstavke ponovo je spojena sa svojom djecom.

42

87. Tako je sporna situacija trajala gotovo četiri godine i devet mjeseci nakon što je Centar za socijalni rad iz Nikšića donio svoje rješenje, odnosno tri godine i sedam mjeseci nakon što je sudska presuda postala pravosnažna. Tokom tog perioda nadležni organi su: (a) samo jednom pokušali da izvrše rješenje Centra za socijalni rad iz Nikšića, (b) novčano kaznili V.K. samo jednom, dvije godine i devet mjeseci nakon što je podnosilac predstavke tražila izvršenje presude, (c) pokušali prinudnu predaju djece tek nakon što je tuženoj Vladi dostavljeno obavještenje o predmetu i (d) izvršili presudu u manje od tri mjeseca od obavještenja Suda o predmetu.

88. Iako je Vlada ustvrdila da su djeca odbijala “od početka spora” da budu prebačena kod podnosioca predstavke, informacije koje je obezbijedila Vlada pokazuju da nije bilo pokušaja takvog prebacivanja u periodu od dvije godine i devet mjeseci. Vlada nije pružila objašnjenje za to. U isto vrijeme nema indikacija da bi se to kašnjenje moglo pripisati podnosiocu predstavke.

89. Kako je navedeno ranije u tekstu, moguće je da se ponovno spajanje roditelja sa djetetom koje je neko vrijeme živjelo sa drugim roditeljem ne može obaviti odmah i da je potrebno preduzeti neke pripremne mjere, naročito u okolnostima slučaja A i B. Međutim nema dokaza da se bilo kakvim pripremnim radnjama može objasniti ranije navedeno kašnjenje nadležnih organa.

90. Uzevši u obzir činjenice predmeta, uključujući i proteklo vrijeme, najbolje interese A i B, kriterijume koje je postavila domaća sudska praksa i sve što je iznijela Vlada, bez obzira na polje slobodne procjene države, kao i činjenicu da su A i B konačno predati podnosiocu predstavke, Sud zaključuje da su crnogorski nadležni organi propustili da ulože adekvatne i djelotvorne napore da blagovremeno izvrše rješenje Centra za socijalni rad iz Nikšića i pravosnažnu sudsku presudu.

91. Shodno tome utvrđena je povreda člana 8 Konvencije.

II. OSTATAK PREDSTAVKE

92. U mjeri u kojoj se podnosilac predstavke implicitno žalila na neizvršenje presude, u dijelu neplaćanja izdržavanja za djecu od strane V.K. kako je utvrđeno, Sud napominje da su korisnici takvog izdržavanja, po prirodi stvari, djeca. Pošto su djeca, uprkos presudi, živjela sa V.K. od 5. januara 2005. godine do 30 novembra 2009. godine, podnosilac predstavke ne može da potražuje izdržavanje za djecu za taj period jer sama nije za te svhre imala izdataka. Stoga, i ako se pretpostavi da je taj dio predstavke podnosioca kompatibilan ratione personae, on mora biti proglašen neprihvatljivim kao očigledno neosnovan. Što se tiče perioda nakon 30. novembra 2009. godine, zbog kratkog vremenskog perioda koji je protekao nakon što su djeca predata podnosiocu predstavke, ovaj dio predstavke je očigledno neosnovan i mora biti odbijen po članu 35 st. 3 i 4 Konvencije. Podnosilac ima mogućnost da dobije dalje rješenje domaćih sudova kojim bi se od njenog bivšeg supruga tražilo da postupi u skladu sa svojom obavezom izdržavanja.

III. PRIMJENA ČLANA 41 KONVENCIJE

93. Član 41 Konvencije glasi:

“Kada Sud utvrdi prekršaj Konvencije ili protokola uz nju, a unutrašnje pravo Visoke strane ugovornice u pitanju omogućava samo delimičnu odštetu, Sud će, ako je to potrebno, pružiti pravično zadovoljenje oštećenoj stranci.”

A. Naknada štete

94. Podnosilac predstavke tražila je naknadu štete u iznosu od 50.000 eura nakon isteka vremenskog ograničenja za predaju zahtjeva po članu 41.

43

95. Međutim, u vezi sa istim iznosom koji se potražuje na formularu za predstavku koji je predala podnosilac predstavke, Vlada je u svojim napomenama o prihvatljivosti i meritumu konstatovala da je taj zahtjev pretjeran i u suprotnosti sa sudskom praksom Suda.

96. Sud je mišljenja da tvrdnja da je podnosilac predstavke pretrpjela materijalnu štetu zbog povrede člana 8 nije dovoljno potkrijepljena. Međutim, Sud prihvata da je podnosilac predstavke pretrpjela nematerijalnu štetu koja ne može da bude nadoknađena samo utvrđivanjem da je došlo do povrede. Bazirajući svoju procjenu na ravnopravnim osnovama i uzimajući u obzir konkretne okolnosti predmeta, Sud dosuđuje podnosiocu predstavke 10.000 eura po ovom osnovu.


97. Sud napominje da je zahtjev podnosioca predstavke za nadoknadu troškova predat nakon isteka prvobitnog roka i, za razliku od njenog zahtjeva za nadoknadu štete, nikada nije bio predmet podnesaka Vlade. Podnosilac predstavke stoga nije postupila u skladu sa Pravilom 60 st. 2 i 3 Sudskog poslovnika i njen zahtjev stoga mora biti odbijen.

IZ TIH RAZLOG SUD JEDNOGLASNO

1. Proglašava predstavku u dijelu koji se odnosi na zakašnjelo izvršenje pravosnažne presude o starateljstvu od strane tužene države i njen prethodni propust da izvrši privremeni nalog za starateljstvo prihvatljivim, a ostatak predstavke neprihvatljivim;

2. Smatra da je došlo do povrede člana 8 Konvencije;

3. Smatra

(a) da tužena džava treba da plati podnosiocu predstavke, u roku od tri mjeseca od datuma na koji ova presuda postane pravosnažna u skladu sa članom 44 st. 2 Konvencije, iznos od 10.000 eura (deset hiljada eura) na ime naknade nematerijalne štete, i sve poreze koji se na to obračunavaju;

(b) da se od isteka navedena tri mjeseca pa do plaćanja navedenog iznosa obračunava i plaća obična kamata po stopi koja je jednaka najnižoj kreditnoj stopi Evropske Centralne Banke tokom perioda neplaćanja, uz dodatak od tri procentna poena;

4. Odbacuje ostatak zahtjeva podnosioca predstavke za pravičnim zadovoljenjem.

Sačinjeno na engleskom jeziku i objavljeno u pisanoj formi 21. septembra 2010. godine, shodno Pravilu 77 stav 2 i 3 Poslovnika Suda.

Lawrence Early Nicolas Bratza Sekretar Odjeljenja

PRESUDA MIJUŠKOVIĆ protiv. CRNE GORE

SUD ZA LJUDSKA PRAVA

ĈETVRTO ODJELJENJE

PREDMET ŽIVALJEVIĆ protiv CRNE GORE


PRESUDA

STRAZBUR

8. mart 2011. godine


45

ŢIVALJEVIĆ v. MONTENEGRO JUDGMENT 1

U predmetu Živaljević protiv Crne Gore, Evropski sud za ljudska prava (Ĉetvrto odjeljenje), zasijedajući u Vijeću

sljedećeg sastava: Nicolas Bratza, predsjednik, Lech Garlicki, Ljiljana Mijović, Päivi Hirvelä, Ledi Bianku, Zdravka Kalaydjieva, Nebojša Vuĉinić, sudije, i Lawrence Early, sekretar Odjeljenja,

Nakon vijećanja bez prisustva javnosti 15. februara 2011. godine, donosi sljedeću presudu, koja je usvojena toga dana:

POSTUPAK

1. Postupak u ovom predmetu pokrenut je predstavkom (br. 17229/04) protiv Crne Gore koju su 31. aprila 2004. godine Sudu po ĉlanu 34 Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija) podnijela dva drţavljanina Crne Gore, g. Todor Ţivaljević i g. Ljubiša Ţivaljević (u daljem tekstu: podnosioci predstavke).

2. Podnosioce predstavke kojima je odobrena besplatna pravna pomoć, zastupao je g. V. Hajduković, advokat iz Podgorice. Vladu Crne Gore (u daljem tekstu: Vlada) zastupao je njen Zastupnik, g. Z. Paţin.

3. Podnosioci predstavke navodili su, naroĉito, da duţina upravnog postupka nije kompatibilna sa uslovom „razumnog roka” po ĉlanu 6 stav 1 Konvencije.

4. 26. oktobra 2009. godine predsjednik Ĉetvrtog odjeljenja odluĉio je da o predstavci obavijesti Vladu. TakoĊe je odluĉeno da se o prihvatljivosti i meritumu predstavke odluĉuje u isto vrijeme (ĉlan 29 stav 1).

ĈINJENICE


5. Podnosioci predstavke roĊeni su 1950. odnosno 1953. godine i ţive u Podgorici.

6. Ĉinjenice predmeta, koje su izloţile strane, mogu se sumirati na sljedeći naĉin.

46



A. Ustav Crne Gore iz 2007. godine (objavljen u Službenom listu Crne Gore 1/07)

26. Ĉlanom 149 Ustava propisuje se da Ustavni sud odluĉuje o ustavnoj ţalbi zbog navodne povrede nekog ljudskog prava ili slobode zajamĉene Ustavom, nakon iscrpljivanja svih djelotvornih pravnih sredstava.

27. Ovaj Ustav stupio je na snagu 22. oktobra 2007. godine

B. Zakon o Ustavnom sudu Crne Gore (objavljen u Službenom listu Crne Gore 64/08)

28. Ĉlan 48 predviĊa da se ustavna ţalba moţe podnijeti protiv pojedinaĉnog akta drţavnog organa, upravnog organa, organa lokalne samouprave ili pravnog lica koje vrši javno ovlašćenje, zbog povrede ljudskih prava i sloboda zajemĉenih Ustavom, nakon iscrpljivanja svih drugih djelotvornih domaćih pravnih sredstava. Ĉlanovima 49 – 59 detaljnije se precizira postupak po ustavoj ţalbi.

29. Ovaj je Zakon stupio na snagu u novembru 2008. godine

C. Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku (objavljen u Službenom listu Crne Gore 11/07)

30. Ovaj Zakon predviĊa, pod posebnim okolnostima, mogućnost da se dug postupak ubrza putem kontrolnog zahtjeva, te mogućnost podnosioca zahtjeva da mu se dosudi naknada putem tuţbe za praviĉno zadovoljenje.

31. Ĉlan 44, naroĉito, predviĊa da se taj Zakon primjenjuje i retroaktivno na sve postupke pokrenute nakon 3. marta 2004. godine, ali da će se i trajanje sudskih postupaka prije tog datuma takoĊe uzeti u obzir.

32. Ovaj je zakon stupio na snagu 21. decembra 2007. godine, ali u njemu se ne pominju predstavke koje se odnose na dugo trajanje postupka koje su već predate Sudu.

D. Zakon o opštem upravnom postupku (objavljen u Službenom listu Republike Crne Gore 60/03)

33. Ĉlan 212 stav 1 predviĊa da u jednostavnim pitanjima upravni organ ima obavezu da donese odluku u roku od mjesec dana od podnošenja zahtjeva. U svim drugim sluĉajevima, upravni organ obavezan je da donese odluku u roku od dva mjeseca od podnošenja zahtjeva.

47

2 ŢIVALJEVIĆ v. MONTENEGRO JUDGMENT

7. 19. maja 1995. godine Društveni fond za graĊevinsko zemljište sa sjedištem u Podgorici (u daljem tekstu: Fond) traţio je eksproprijaciju zemljišne parcele koja je bila u vlasništvu podnosilaca predstavke da bi se tu izgradio put.

8. 14. septembra 1995. godine podnosioci predstavke traţili su da se izvrši eksproprijacija i njihove kuće i ostatka njihove zemlje

9. Do kraja 1995. godine izgraĊen je planirani put koji je prošao preko predmetne parcele.

10. 11. oktobra 1996. godine Uprava za nekretnine u Podgorici izvršila je eksproprijaciju samo one parcele koju je precizirao Fond, ne uzevši u razmatranje zahtjev podnosioca predstavke.

11. 29. oktobra 1996. godine podnosioci predstavke uloţili su ţalbu ali 11. decembra 1996. godine ta je ţalba odbijena.

12. 5. februara 1998. godine Vrhovni sud poništio je navedene odluke. 13. 3. marta 2004. godine, nakon što su osam puta vraćeni, zahtjevi su i

dalje bili neriješeni u Upravi za nekretnine. 14. U periodu izmeĊu 3. marta 2004. godine i 28. marta 2005. godine

odloţena su tri roĉišta, jer nisu bili prisutni ili predstavnik opštine ili vještaci.

15. 18. februara 2005. godine podnosioci predstavke traţili su inspekcijski nadzor predmetnog postupka. Do 16. marta 2005. godine Ministarstvo pravde “utvrdilo je nepravilnosti” u postupku i naloţilo otklanjanje utvrĊenih nepravilnosti.

16. 28. marta 2005. godine Uprava za nekretnine prihvatila je oba zahtjeva za eksproprijaciju i 1. septembra 2005. godine ta je odluka potvrĊena u postupku po ţalbi.

17. 6. juna 2006. godine Upravni sud poništio je tu posljednju odluku. 18. 3. oktobra 2006. godine Ministarstvo finansija poništilo je odluku

Uprave za nekretnine od 28. marta 2005. godine 19. Pošto nakon toga Uprava za nekretnine Podgorica nije donijela

odluku, 11. juna 2007. odnosno 14. avgusta 2007. godine podnosioci predstavke podnijeli su ţalbe Ministarstvu finansija.

20. 30. avgusta 2007. godine podnosioci predstavke takoĊe su pokrenuli upravni spor pred Upravnim sudom.

21. 7. septembra 2007. godine Ministarstvo finansija usvojilo je ţalbu podnosilaca predstavke i naloţilo Upravi za nekretnine Podgorica da odluĉi u toj stvari u roku od trideset dana.

22. 24. oktobra 2007. godine Upravni sud prekinuo je spor. 23. 3. novembra 2007. godine Uprava za nekretnine Podgorica prihvatila

je oba zahtjeva za eksproprijaciju, ali 28. maja 2008, godine Ministarstvo finansija poništilo je tu odluku u postupku po ţalbi.

24. 16. decembra 2008. godine podnosioci predstavke ponovo su pokrenuli spor pred Upravnim sudom.

25. Na dan 19. maj 2010. godine ovaj postupak još uvijek je bio u toku.

48


34. Ĉlan 212 stav 2 omogućuje strani o ĉijem zahtjevu nije donesena odluka u rokovima iz stava 1 da uloţi ţalbu ţalbenom tijelu ukoliko je njen zahtjev odbijen. Ukoliko ţalba nije dozvoljena podnosilac moţe direktno da pokrene upravni spor pred nadleţnim sudom.

E. Zakon o upravnom sporu (objavljen u Slubenom listu Republike Crne Gore 60/03)

35. Ĉlan 18 predviĊa da stranka moţe da pokrene upravni postupak pred Upravnim sudom (upravni spor) ukoliko ţalbeni organ ne donese odluku u roku od šezdeset dana, niti u dodatnom roku od sedam dana, ili ukoliko prvostepeni organ ne donese odluku, a ne postoji pravo na ţalbu.

36. Ĉlan 35 predviĊa da Upravni sud moţe da odluĉuje o meritumu ukoliko je odluka već poništena u istom sporu a relevantni organ nije djelovao u potpunosti u skladu sa presudom Upravnog suda ili ako nije donio novu odluku u roku od trideset dana. Upravni sud moţe takoĊe da odluĉuje o meritumu ukoliko ţalbeni organ ili prvostepeni organ kada ne postoji pravo na ţalbu, nije donio odluku u predviĊenom vremenskom roku.

F. Zakon o eksproprijaciji iz 1981. godine (Službeni list Socijalističke Republike Crne Gore 20/81, 34/86, 10/90, i Službeni list Republike Crne Gore 37/95)

37. Ĉlan 9 ovog Zakona predviĊa da ukoliko se tokom eksproprijacije dijela neĉije nepokretne imovine utvrdi da vlasnik ne moţe više normalno da koristi ostatak imovine, da nema ekonomskog interesa da ga koristi ili da su time ugroţena njegova sredstva izdrţavanja, ostatak imovine takoĊe se podvrgava eksproprijaciji ukoliko on to zahtijeva.

G. Zakon o inspekcijskom nadzoru (objavljen u Službenom listu Republike Crne Gore 39/03 i 76/09)

38. Ĉlanom 10 predviĊa se da svako moţe da zahtijeva upravnu inspekciju.

39. Ĉlan 13-19 precizira pravo i duţnosti inspektora, koje, izmeĊu ostalog, obuhvataju njihovo pravo da utvrde nepravilnosti i da naloţe da se preduzmu adekvatne mjere, kao i da se izreknu adekvatne novĉane kazne.

H. Relevantna domaća sudska praksa

40. IzmeĊu 1. januara 2008. godine i 30. septembra 2009. godine sudovi u Crnoj Gori razmatrali su stotinu i dva kontrolna zahtjeva po Zakonu o

49


zaštiti prava na suĊenje u razumnom roku. Dva zahtjeva su povuĉena, a osam se još ispituje. Od stotinu i dva zahtjeva koji su razmotreni, u osamdeset i ĉetiri predmeta podnosioci zahtjeva obaviješteni su da će biti preduzete odreĊene proceduralne mjere u odreĊenom vremenskom periodu. Nema informacija u obezbijeĊenim dokumentima o tome da li su ispoštovani ovi rokovi. Osamnaest zahtjeva je odbijeno kao neosnovano.

41. U istom periodu, predate su dvadeset dvije tuţbe za praviĉno zadovoljenje, od ĉega je šesnaest rješeno a šest se još ispituje. U jednom predmetu sudovi su dosudili naknadu nematerijalne štete zbog duţine postupka. 2010. godine ispitano je još ĉetrnaest tuţbi za praviĉno zadovoljenje, od ĉega je u dva predmeta dosuĊena naknada štete.

I. Zakon o obligacionim odnosima iz 1978. godine (objavljen u Službenom listu Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, 29/78, 39/85, 57/89 i 31/93)

42. Ĉlanovi 185-192 sadrţe detalje koji se odnose na prava na naknadu štete licima koja su pretrpjela štetu usljed protivpravnog djelovanja trećih lica.

J. Zakon o obligacionim odnosima iz 2008. godine (objavljen u Službenom listu Crne Gore 47/08)

43. Ovaj Zakon stupio je na snagu 15. avgusta 2008. godine i na taj je naĉin stavljen van snage Zakon o obligacionim odnosima iz 1978. godine. Ĉlanovi 192 – 199, meĊutim, odgovaraju ĉlanovima 185-192 prethodnog Zakona.

PRAVO

I. NAVODNA POVREDA ĈLANA 6 STAV 1 KONVENCIJE

44. Podnosioci predstavke ţalili su se da duţina postupka nije u saglasnosti sa uslovom “razumnog roka” koji je predviĊen ĉlanom 6 stav 1 Konvencije, i koji glasi:

“Svako, tokom odluĉivanja o njegovim graĊanskim pravima i obavezama … ima pravo na … raspravu u razumnom roku pred …sudom…”

50


A. Prihvatljivost

1. Usklađenost ratione materiae 45. Vlada je ustvrdila da zahtjev podnosilaca predstavke da im se izvrši

eksproprijacija više imovine nego što je prvobitno drţava traţila ne moţe da se smatra “graĊanskim pravom i obavezom” ili “sporom” u smislu znaĉenja ĉlana 6.

46. Podnosioci predstavke osporili su ovaj argument. 47. Sud ponavlja da se ĉlanom 6 stav 1 obezbjeĊuje svakome pravo da

zahtjev vezan za njegova graĊanska prava i duţnosti iznese pred sudom, s tim što se garancije ove odredbe odnose samo na prava koja su, a da je to moguće dokazati, priznata u domaćem pravu (v. Roche protiv Ujedinjenog Kraljevstva [GC], br. 32555/96, stavovi 116-117, ECHR 2005-X).

48. U vezi sa konkretnim predmetom, Sud napominje da je eksproprijaciju dotiĉne parcele traţio Fond, a ne podnosioci predstavke. Podnosioci predstavke su samo, reagujući na taj zahtjev i to u skladu sa relevantnim zakonima (v. stav 37 ove presude), podnijeli zahtjev da se izvrši eksproprijacija i ostalog dijela njihove imovine. Spor koji je iz toga proistekao jasno je bio baziran na pravu podnosilaca predstavke po domaćem pravu da traţe da se izvrši eksproprijacija i ostalog dijela njihove imovine, pravo koje je po svojoj prirodi jasno „graĊansko pravo”.

49. Pošto su podnosioci predstavke, dakle, imali imovinsko pravo po domaćem pravu, koje je sasvim jasno bilo dokazivo, Sud smatra da njihova tuţba ulazi u podruĉje primjene ĉlana 6. Vladina primjedba u odnosu na to se stoga mora odbaciti.

2. Iscrpljivanje domaćih pravnih ljekova


50. Vlada je ustvrdila da podnosioci predstavke nisu iscrpili sve djelotvorne pravne ljekove koji sui m bili dostupni. Prije svega, nisu “traţili inspekciju” spornog postupka. Nadalje, oni su propustili da uloţe kontrolni zahtjev i tuţbu za praviĉno zadovoljenje koji su predviĊeni Zakonom o zaštiti prava na suĊenje u razumnom roku (v. stav 30 ove presude). U tom smislu Vlada je uputila na predmet Grzinčič protiv Slovenije, br. 26867/02, ECHR 2007-V (izvodi). I na kraju, podnosioci predstavke nisu iskoristili institut ustavne ţalbe (v. stavovi 26 – 29 ove presude).

51. Podnosioci predstavke osporili su ove tvrdnje. Oni su dostavili kopije njihovih zahtjeva za obavljanje inspekcije, kao i odgovor na iste (v. stav 15 ove presude). Oni su ustvrdili da pravni ljekovi koje pominje Vlada nisu postojali u vrijeme kada su oni svoju predstavku podnijeli ovom Sudu i

51


da stoga oni nisu imali obavezu da te pravne ljekove iskoriste. Oni su takoĊe ustvrdili da u svakom sluĉaju ti pravni ljekovi nisu djelotvorni.


52. Sud ponavlja da, u skladu sa utvrĊenom sudskom praksom Suda, svrha pravila o iscrpljivanju domaćih pravnih ljekova u ĉlanu 35 stav 1 Konvencije jeste da se stranama ugovornicama obezbijedi mogućnost da sprijeĉe ili isprave navodne povrede prije nego što budu izvedene pred Sud.

53. MeĊutim, jedini pravni ljekovi za koje Konvencija propisuje da moraju da budu iscrpljeni su oni pravni ljekovi koji se odnose na navodne povrede i koji su u isto vrijeme dostupni i dovoljni (v. Selmouni protiv Francuske [GC], br. 25803/94, stav 75, ECHR 1999. V, McFarlane protiv Irske [GC], br. 31333/06, stav 107, ECHR 2010-...).

54. Postojanje takvih pravnih ljekova mora biti dovoljno sigurno ne samo u teoriji već i u praksi, a ukoliko to nije sluĉaj oni nemaju ni potrebnu dostupnost ni djelotvornost, a odgovornost je tuţene drţave da utvrdi da su ti razni uslovi ispunjeni (v. Vernillo protiv Francuske, 20. februar 1991. godine, stav 27, Serija A br. 198, i Dalia protiv Francuske, 19. februar 1998. godine, stav 38, Izvještaji 1998-I).

55. Kada se zadovolji ovaj teret dokazivanja, tada je odgovornost podnosioca predstavke da utvrdi da su pravni ljekovi koje je ponudila Vlada u suštini iskorišćeni, ili da su iz nekog razloga neadekvatni ili nedjelotvorni u naroĉitim okolnostima predmeta, ili da su postojale posebne okolnosti koje podnosioca predstavke oslobaĊaju od uslova da ih koriti (v. Dankevich protiv Ukrajine, br. 40679/98, stav 107, 29. april 2003. godine).

56. Sud ponavlja da odluĉujuće pitanje u ocjeni djelotvornosti nekog pravnog ljeka koji se odnosi na prituţbu na duţinu postupka jeste da li je bilo moguće da podnosilac predstavke dobije direktno i brzo pravno sredstvo ili ne, a ne da li je podnosilac predstavke imao pristup indirektnoj zaštiti prava koje se jemĉi ĉlanom 6 (v. Scordino protiv Italije (br. 1) [GC], br. 36813/97, stav 195, ECHR 2006, i Sürmeli protiv Njemačke [GC], br. 75529/01, stav 101, 8. jun 2006). Naroĉito, pravni lijek ove vrste smatra se “djelotvornim” ako se moţe koristiti da se ubrza odluka suda koji rješava u predmetu ili da se obezbijedi stranci u sporu adekvatno sredstvo za rješavanje pitanja odlaganja do kojeg je već došlo (v. Kudła protiv Poljske [GC], br. 30210/96, stavovi157-159, ECHR 2000-XI; Mifsud protiv Francuske (odluka), [GC], br. 57220/00, stav 17, ECHR 2002-VIII; i Sürmeli protiv Njemačke [GC], citirano u stavu 99 ove presude).

57. I na kraju, djelotvornost nekog posebnog pravnog lijeka obiĉno se ocjenjuje u odnosu na datum kada je podnesena predstavka (v. na primjer, Baumann protiv Francuske, br. 33592/96, stav 47, ECHR 2001-V (izvodi)), s tim što postoje izuzeci od ovog pravila koji se mogu opravdati posebnim okolnostima svakog pojedinaĉnog sluĉaja (v. Nogolica protiv Hrvatske (odluka), br. 77784/01, ECHR 2002-VIII).

52


(c) Ocjena Suda

(i) u vezi sa zahtjevom za inspekciju

58. Sud napominje da su podnosioci predstavke, u odgovor na napomene Vlade, predali kopiju svog zahtjeva za obavljanje inspekcije od 18. februara 2005. godine, kao i odgovor Ministarstva pravde na taj zahtjev od 16. marta 2005. godine. Sud dalje napominje da iako je inspekcija “utvrdila nepravilnosti”, ona oĉigledno nije ubrzala postupke pošto su u maju 2010. godine, više od pet godina kasnije, ovi postupci još uvijek bili neriješeni.

59. Stoga se primjedba Vlade u ovom smislu mora odbaciti.

(ii) u vezi sa kontrolnim zahtjevom

60. Sud je svjestan pozivanja Vlade na predmet Grzinčič protiv Slovenije (citiran u ovom tekstu) u kome je, kao i u nekim drugim sluĉajevima, Sud odstupio od opšteg pravila da se ocjena da li je domaći pravni lijek iscrpljen vrši u odnosu na datum kada je predstavka predata Sudu.

61. Sud zapaţa da su se u ovim sluĉajevima posebni zakoni vezani za duţinu postupka donosili uglavnom kao odgovor na ĉinjenicu da je pred ovim Sudom već bio veliki broj neriješenih predstavki kojima se ukazuje na sistemski problem u Drţavama u kojima su takvi zakoni donošeni. Ti zakoni takoĊe su sadrţavali prelazne odredbe kojima se u okvir nadleţnosti domaćih sudova stavljaju i predmeti koji su već u postupku pred ovim Sudom (v. Grzinčič protiv Slovenije, citiran u ovoj Presudi, stav 48, Charzyński protiv Poljske (odluka), br. 15212/03, stav 20, ECHR 2005-V, i Brusco protiv Italije (odluka), br. 69789/01, ECHR 2001-IX). Uzevši u obzir te okolnosti, Sud je bio mišljenja da se ovim drţavama treba omogućiti da same sprijeĉe ili isprave navodne povrede i stoga je dozvolio izuzetak od gore navedenog pravila.

62. Nadalje, kada je Sud dozvolio takve izuzetke pravni ljekovi o kojima je bilo rijeĉi bili su uvedeni kratko vrijeme prije toga i nije bilo utvrĊene domaće sudske prakse koja bi potvrĊivala njihovu djelotvornost (v. Giacometti i drugi protiv Italije (odluka), br. 34939/97, ECHR 2001-XII, Ahlskog protiv Finske (odluka), br. 5238/07, § 73, 9. novembar 2010. godine, Nogolica protiv Hrvatske (odluka), br. 77784/01, ECHR 2002-VIII, Grzinčič protiv Slovenije, citirano u tekstu ove presude, stav 108, Andrášik i drugi protiv Slovačke (odluka), br. 57984/00, 60226/00, 60237/00, 60242/00, 60679/00, 60680/00 i 68563/01, ECHR 2002-IX). Sud nije imao razloga da sumnja u djelotvornost ovih pravnih ljekova u tako ranoj fazi nakon njihovog uvoĊenja.

63. Za razliku od situacije kod ovih predmeta, Zakon o zaštiti prava na suĊenje u razumnom roku na snazi je već oko tri godine. Iako je većina kontrolnih zahtjeva riješena tako što je odreĊen period u kome treba

53


preduzeti odreĊene proceduralne mjere, Vlada nije pruţila informacije o tome da li su te radnje uĉinjene i vremenska ograniĉenja poštovana u praksi i da li su postupci zaista ubrzani i/ili zakljuĉeni (v. stav 40 ove presude).

64. I na kraju, za razliku od slovenaĉkog, poljskog i italijanskog zakona koji su sadrţavali prelazne odredbe koje su se odnosile na predmete koji su neriješeni pred Sudom, ovaj Zakon ne sadrţi odredbe koje bi eksplicitno stavile u nadleţnost domaćih sudova predstavke koje su već u postupku pred Sudom (v. stav 32 ove presude).

65. Pošto su sporni postupci bili neriješeni pred domaćim sudovima više od jedanaest godina i mjesec dana prije uvoĊenja pomenutog Zakona i još uvijek su neriješeni, i pošto se iz Vladinih podnesaka ne mogu izvući zakljuĉci o djelotvornosti ovog pravnog lijeka u naroĉitim okolnostima predmeta kao što je predmet podnosilaca predstavke, Sud smatra da bi bilo nerazumno traţiti od podnosilaca predstavke da pokušaju da ostvare svoja prava sa tim pravnim lijekom (v. Parizov protiv “bivše jugoslovenske Republike Makedonije”, br. 14258/03, stavovi 45-46, 7. februar 2008. godine, i Bijelić protiv Crne Gore i Srbije, br. 11890/05, stav 76, 28. april 2009. godine ).

66. Stoga se, nakon uzimanja u obzir naroĉitih okolnosti ovog predmeta koje su izloţene u tekstu ove presude, primjedba Vlade u tom smislu mora odbaciti. Sud bi mogao u budućim predmetima ponovno razmotriti svoj stav ako bi Vlada pokazala, u odnosu na konkretne predmete, da je ovaj pravni lijek efikasan, što bi za posljedicu imalo situaciju da bi se od podnosilaca predstavke moglo traţiti da iscrpe taj pravni lijek.

(iii) u vezi sa tužbom za pravično zadovoljenje i ustavnom žalbom

67. Sud ponavlja da je već izrazio stav da tuţba za praviĉno zadovoljenje ne moţe da ubrza postupak koji je u toku, što je jasno i najznaĉajnije za podnosioce predstavke (v. mutatis mutandis, Mijušković protiv Crne Gore, br. 49337/07, stav72, 21. septembar 2010. godine).

68. Uzevši u obzir ĉinjenicu da Vlada nije predala podatke o sudskoj praksi koji bi pokazali suprotno, Sud smatra da ustavna ţalba ne moţe da se smatra dostupnim pravnim lijekom za prituţbe na duţinu postupka pošto ne postoji nikakva “pojedinaĉna odluka” protiv koje bi se takva ţalba mogla uloţiti (v. mutatis mutandis, Mijušković protiv Crne Gore, citirano u ovoj presudi, stav 74; i, a contrario, Slaviček protiv Hrvatske (odluka), br. 20862/02, ECHR 2002-VII).

(iv) Zaključak

69. Sud smatra da predstavka nije oĉigledno neosnovana u okviru znaĉenja ĉlana 35 stav 3 Konvencije i ne nalazi nijedan drugi osnov da bi je proglasio neprihvatljivom. Stoga se ona mora proglasiti prihvatljivom.

54


B. Meritum

1. Argumenti strana 70. Vlada je ustvrdila da je postupak eksproprijacije sam po sebi sloţen,

a naroĉito u postupcima podnosilaca predstavke u kojima je potrebna komplikovana struĉna analiza. Vlada je takoĊe ustvrdila da sam predmet nije iziskivao hitnost u radu.

71. Podnosioci predstavke osporili su ove argumente i ponovno potvrdili svoju prituţbu.

2. Relevantna načela 72. Sud ponavlja da se razumna duţina postupka mora cijeniti u svjetlu

okolnosti predmeta i u odnosu na sljedeće kriterijume: sloţenost sluĉaja, ponašanje podnosioca predstavke i ponašanje nadleţnih vlasti i vaţnost onoga što je vaţno za podnosioca predstavke u postupku, Frydlender protiv Francuske [GC], br. 30979/96, § 43, ECHR 2000-VII).

73. Sud takoĊe ponavlja da se, kako bi se utvrdilo razumno odlaganje o u konkretnom sluĉaju, u obzir mora uzeti status predmeta na datum potvrĊivanja (v. mutatis mutandis, Styranowski protiv Poljske, presuda od 30. oktobra 1998. godine, Izvještaji o presudama i odlukama 1998-VIII).

74. Mora se dalje pomenuti da ponovljena preispitivanja jednog predmeta nakon vraćanja mogu sama po sebi govoriti o ozbiljnim nedostacima u datom sudskom sistemu dotiĉne drţave (v. Pavlyulynets protiv Ukrajine, br. 70767/01, § 51, 6. septembar 2005. godine).

3. Ocjena Suda 75. Napominje se da period koji treba uzeti u obzir poĉinje 29. oktobra

1996. godine, na dan kada su podnosioci predstavke uloţili ţalbu protiv odluke donesene u prvom stepenu (v. mutatis mutandis, Počuča protiv Hrvatske, br. 38550/02, stav 30, 29. jun 2006. godine). Sud zapaţa da su postupci izgleda još uvijek u toku pred Upravnim sudom (v. stav 25 u ovoj Presudi). Pošto je Konvencija stupila na snagu za Crnu Goru 3. marta 2004. godine (v. Bijelić protiv Crne Gore i Srbije, br. 11890/05, stav 69, 28. april 2009. godine), predmetni postupci su dakle u nadleţnosti suda ratione temporis u periodu duţem od šest godina i jedanaest mjeseci. Uz to, ovi su postupci bili neriješeni više od sedam godina i ĉetiri mjeseca prije tog datuma.

76. Sud napominje da se ovaj predmet odnosi na eksproprijaciju zemljišta i kuće podnosilaca predstavke. Iako se moţe prihvatiti da neki predmeti eksproprijacije mogu biti sloţeniji od drugih, Sud ne smatra da je sloţenost ovog predmeta takva da bi se njome mogla opravdati tolika duţina postupka.

55


77. Nadalje, domaći zakoni preciziraju periode u kome upravni organi treba da donesu svoje odluke, a to su periodi od jednog ili dva mjeseca na jednom nivou nadleţnosti (v. stavove 33-36 ove presude). Sud napominje da je poseban uslov marljivosti naroĉito relevantan za drţave u kojima domaće pravo predviĊa da se predmeti moraju okonĉati sa naroĉitom hitnošću (v. mutatis mutandis, Stevanović protiv Srbije, br. 26642/05, stavovi 53 i 55, 9. oktobar 2007. godine). U ovom predmetu, Sud napominje da je, nakon što je tuţena drţava ratifikovala Konvenciju 3. marta 2004. godine, prva odluka donesena 28. marta 2005. godine, što je više od godinu dana nakon ratifikacije. Nakon što je ta odluka poništena 3. oktobra 2006. godine, bilo je potrebno više od godinu dana da se donese druga odluka u prvom stepenu – 3. novembra 2007. godine. I na kraju, predmet je u postupku pred Upravnim sudom od 16. decembra 2008. godine, što je više od dvije godine i mjesec dana. U spisima predmeta nema ništa što bi ukazalo na to da je to izazvano postupcima podnosilaca predstavke, već razlog leţi u propustima organa da djeluju u skladu sa zakonom i u zakonski predviĊenim rokovima (v. stavovi 33-36 ove presude).

78. U svjetlu kriterijuma predviĊenih u sudskoj praksi Suda i relevantih ĉinjenica ovog predmeta, Sud je mišljenja da duţina postupka na koji se podnosioci predstavke ţale ne zadovoljava uslov razumnog roka. Shodno tome došlo je do povrede ĉlana 6 stav 1 Konvencije.

II NAVODNA POVREDA ĈLANA 1 PROTOKOLA BR. 1 UZ KONVENCIJU

79. U svojim napomenama podnosioci predstavke ţalili su se i da su povrijeĊena njihova imovinska prava, pošto je put koji je izgraĊen na njihovoj parceli izazvao štetu na ostalom dijelu njihove imovine.

80. Vlada je tvrdila da nije bilo povrede ĉlana 1 Protokola br. 1. 81. Sud napominje da i Zakon o obligacionim odnosima iz 1978. godine

i Zakon o obligacionim odnosima iz 2008. godine predviĊaju mogućnost da podnosioci predstavke potraţuju naknadu štete u postupku pred sudom (v. stavovi 42–43 ove presude). Podnosioci predstavke nisu iskoristili taj pravni lijek. Stoga se prituţba podnosilaca predstavke u ovom smislu mora proglasiti neprihvatljivom zbog ĉinjenice da oni nisu iscrpli domaće pravne ljekove po ĉlanu 35 stavovi 1 i 4 Konvencije.

III PRIMJENA ĈLANA 41 KONVENCIJE

82. Ĉlan 41 Konvencije predviĊa: “Kada Sud utvrdi povredu Konvencije ili protokola uz nju, a unutrašnje pravo

konkretne Visoke strane ugovornice omogućava samo djelimiĉnu naknadu štete, Sud, ako je to potrebno, pruţa praviĉno zadovoljenje oštećenoj stranci.

56


A. Naknada štete

83. Podnosioci predstavke potraţivali su iznos od 183.300 eura (EUR) kao naknadu štete za uništavanje njihove imovine. Oni su takoĊe traţili naknadu nematerijalne štete, ali su prepustili Sudu da utvrdi iznos.

84. Vlada je osporila zahtjev za naknadom materijalne štete, pošto su postupci koji se odnose na predmetnu imovinu i dalje u toku pred domaćim organima. U svakom sluĉaju, Vlada je konstatovala da podnosioci predstavke nisu dokazali uzroĉno-posljediĉnu vezu izmeĊu traţene naknade štete i navodne povrede.

85. Sud je mišljenja da nije valjano potkrijepljena tvrdnja da su podnosioci predstavke pretrpjeli materijalnu štetu zbog povrede ĉlana 6 stav 1 po pitanju duţine postupka. MeĊutim, Sud prihvata da su podnosioci predstavke pretrpjeli odreĊenu nematerijalnu štetu koja ne moţe dovoljno da se nadoknadi samim utvrĊivanjem da je došlo do povrede. Procjenjujući na osnovu naĉela praviĉnosti, Sud stoga dosuĊuje svakom podnosiocu predstavke po ovoj stavci 1.200 EUR.


86. Podnosioci predstavke potraţivali su troškove i izdatke koje su navodno imali pred domaćim sudovima, u iznosu koji su prepustili slobodnom odluĉivanju Suda, i 850 EUR na ime troškova i izdataka koje su imali pred Sudom.

87. Vlada je osporila taj zahtjev za nadoknadu troškova i izdataka koje su podnosioci predstavke imali pred domaćim sudovima i prepustila slobodnom odluĉivanju Suda odluku o zahtjevu podnosilaca predstavke za nadoknadom troškova pred Sudom.

88. Prema sudskoj praksi Suda, podnosilac predstavke ima pravo na naknadu troškova i izdataka samo u onoj mjeri u kojoj se pokaţe da ih je podnosilac stvarno imao i da su bili neophodni, a i razumni po pitanju iznosa (v. na primjer, Iatridis protiv Grčke (praviĉno zadovoljenje) [GC], br. 31107/96, stav 54, ECHR 2000-XI). 89. U ovom predmetu, uzevši u obzir gore pomenute kriterijume, kao i ĉinjenicu da su podnosioci predstavke već dobili 850 EUR u okviru programa Savjeta Evrope za pravnu pomoć, Sud odbija zahtjeve za nadoknadom troškova jer nisu dovoljno potkrijepljeni

C. Zatezna kamata

90. Sud smatra da je prikladno da se zatezna kamata bazira na najmanjoj kreditnoj stopi Evropske Centralne Banke, uz dodatak od tri procentna poena.

57


IZ TIH RAZLOGA, SUD

1. Proglašava veći dio predstavke koji se odnosi na pretjeranu duţinu trajanja postupka prihvatljivim i, jednoglasno, ostatak predstavke neprihvatljivim;

2. Smatra sa pet glasova za i dva glasa protiv da je došlo do povrede ĉlana

6 stav 1 Konvencije; 3. Smatra sa pet glasova za i dva glasa protiv

(a) da tuţena drţava mora da plati svakom podnosiocu predstavke u roku od tri mjeseca od datuma pravosnaţnosti presude u skladu sa ĉlanom 44 stav 2 Konvencije, 1.200 eura (hiljadu dvjesto eura) na ime naknade nematerijalne štete, i svaki porez koji se na to plaća; (b) da se od isteka navedenog vremenskog roka od tri mjeseca, pa do isplate ovih iznosa obraĉunava obiĉna kamata na gore navedene iznose po stopi koja je jednaka najniţoj kreditnoj stopi Evropske Centralne Banke tokom zateznog perioda uz dodatak od tri procentna poena;

4. Odbacuje jednoglasno ostatak zahtjeva podnosilaca predstavke za praviĉnim zadovoljenjem.

Saĉinjeno na engleskom jeziku i objavljeno u pisanoj formi 8. marta

2011. godine, shodno Pravilu 77 stav 2 i 3 Poslovnika Suda.

Lawrence Early Nicolas Bratza Sekretar Predsjednik

U skladu sa ĉlanom 45 stav 2 Konvencije i Pravilom 74 stav 2 Poslovnika Suda izdvojeno mišljenje sudija Mijovića i Hirvelä priloţeno je uz ovu Presudu.

N.B. T.L.E.

58

ŢIVALJEVIĆ v. MONTENEGRO JUDGMENT-SEPARATE OPINION 15

ZAJEDNIĈKO IZDVOJENO MIŠLJENJE SUDIJA MIJOVIĆ I HIRVELA

Ne moţemo se sloţiti sa većinom u Vijeću da je predstavka koja se

odnosi na pretjerano dugo trajanje postupka prihvatljiva i stoga da je bilo povrede ĉlana 6 stav 1.

Kako je prihvaćeno u presudi, svrha ĉlana 35 Konvencije jeste da se pruţi prilika stranama ugovornicama da sprijeĉe ili isprave povrede koje se protiv njih navode prije nego što se ti navodi podnesu institucijama Konvencije (v. stav 52 ove presude).

Kao posljedica toga drţave ne moraju odgovarati za svoja djela pred meĊunarodnim sudom dok nemaju priliku da isprave stanje stvari kroz svoj pravni sistem. Ovo pravilo bazira se na pretpostavci, koja se ogleda u ĉlanu 13 Konvencije – sa kojom je veoma sliĉno – da u domaćem sistemu postoji djelotvorni pravni lijek za na navodnu povredu (v. Odluku o prihvatljivosti predstavke br. 5238/07, Ahlskog protiv Finske, 9. novembar 2010. godine, stav 68). Na ovaj naĉin, znaĉajan je aspekt tog principa da su mehanizmi zaštite utvrĊeni Konvencijom supsidijarni domaćim sistemima kojima se štite ljudska prava (v. Rekapitulacija relevantne sudske prakse u predmetu Selmouni protiv Francuske [GC], br. 25803/94, stav 74, ECHR 1999-V). Pravni ljekovi za koje ĉlan 35 Konvencije propisuje da treba da budu iscrpljeni su oni koji se odnose na navedene povrede i koji su u isto vrijeme i dostupni i dovoljni. Postojanje takvih pravnih ljekova mora biti dovoljno sigurno i u teoriji i u praksi, i ukoliko to nije tako oni neće posjedovati potrebnu dostupnost i djelotvornost, a odgovornost je tuţene drţave da utvrdi da su ovi razliĉiti uslovi zadovoljeni (v. na primjer, Vernillo protiv Francuske, 20. februar 1991. godine, stav 27, Serija A br. 198; i Akdivar i drugi protiv Turske, 16. septembar 1996. godine, stav 66, Izvještaji o presudama i odlukama 1996-IV). S druge strane, a to je taĉno istaknuto u presudi (v. stav 55), kada se ispuni ovaj teret dokazivanja, odgovornost je na podnosiocu predstavke da utvrdi da je pravni lijek koji je ponudila Vlada zaista korišćen, ili da je iz nekog razloga on bio neadekvatan i nedjelotvoran u posebnim okolnostima predmeta, ili da su postojale posebne okolnosti koje podnosioca predstavke oslobaĊaju od obaveze da ga koristi. Pitanje od odluĉujućeg znaĉaja kada se cijeni djelotvornost nekog pravnog lijeka za prituţbu na duţinu postupka jeste da li je podnosiocu predstavke na raspolaganju bila mogućnost da ubrza postupak ili mogućnost da traţi nadoknadu štete za odugovlaĉenje do koga je došlo (v. Kudla protiv Poljske [GC], br. 30210/96 stavovi 157-159, ECHR 2000-XI).

Mi smatramo da ovi principi nisu na pravi naĉin primijenjeni prilikom ocjene djelotvornosti domaćih pravnih lijekova koji su bili na raspolaganju podnosiocima predstavke.

59


Prije svega, podnosioci predstavke u ovom predmetu imali su na raspolaganju dva pravna lijeka – kontrolni zahtjev i tuţbu za praviĉnim zadovoljenjem koji su predviĊeni Zakonom o zaštiti prava na suĊenje u razumnom roku, te ustavnu ţalbu. Podnosioci predstavke naveli su da ovi pravni lijekovi nisu postojali kada su oni podnijeli predstavku Evropskom sudu i da stoga nisu imali obavezu da te pravne lijekove koriste. Uz to, podnosioci predstavke su naveli da, u svakom sluĉaju, ti pravni lijekovi nisu djelotvorni.

Većina je navela da je Zakon o zaštiti prava na suĊenje u razumnom roku stupio na snagu 21. decembra 2007. godine i da sadrţi odredbu o retroaktivnoj primjeni. U ovom predmetu postavlja se pitanje da li od podnosilaca predstavke treba traţiti da iscrpu ovaj pravni lijek, s obzirom na to da su svoje predstavke predali prije stupanja na snagu gore navedenog Zakona. S tim u vezi, većina je ponovila da se procjena o tome da li su domaći pravni ljekovi iscrpljeni obiĉno obavlja s obzirom na datum kada je predstavka podnesena Sudu. MeĊutim, moguće je da doĊe do izuzetaka u odnosu na ovo pravilo koji mogu biti opravdani naroĉitim okolnostima svakog predmeta (v. Baumann protiv Francuske, br. 33592/96, stav 47, ECHR 2001-V (izvodi)). Dakle, Sud je mišljenja da od podnosilaca predstavke u predmetima protiv Italije, na primjer, koji su se odnosili na duţinu postupka i nisu proglašeni prihvatljivima, treba traţiti da iskoriste pravni lijek uveden Pinto zakonom bez obzira na ĉinjenicu da je taj zakon donesen nakon što su njihove predstavke bile podnesene Sudu (v. na primjer Giacometti i drugi protiv Italuhe (odluka), br. 34939/97, ECHR 2001-XII; ili Brusco protiv Italije (odluka), br. 69789/01, ECHR 2001-IX). Sliĉna je odluka donesena u vezi sa predmetima protiv Hrvatske nakon stupanja na snagu izmjena i dopuna Ustava kojima je data mogućnost Ustavnom sudu da licima koja su se ţalila na neopravdana odlaganja u sudskim postupcima obezbijedi pravni lijek i preventivne i kompenzatorne prirode (v. Nogolica protiv Hrvatske (odluka), br. 77784/01, ECHR 2002-VIII). Sliĉan pristup primjenjen je i u odnosu na Slovaĉku (v. Andrášik i drugi protiv Slovačke (odluka), br. 57984/00, 60237/00, 60242/00, 60679/00, 60680/00, 68563/01 i 60226/00, ECHR 2002-IX) i Poljsku (v. Charzyński protiv Poljske (odluka), br. 15212/03, stav 40, ECHR 2005-V; i Michalak protiv Poljske (odluka), br. 24549/03, stav 41, 1. mart 2005. godine). Vjerujemo da je ovaj predmet sliĉan po svojoj suštini navedenim predmetima protiv Italije, Hrvatske, Slovaĉke i Poljske. Kao i u tim predmetima, po našem mišljenju i u skladu sa sudskom praksom Suda Sud je trebalo da odbaci argumente podnosilaca predstavke da oni nisu imali mogućnost da koriste ovaj pravni lijek i da nisu bili obavezni da ga koriste.

Uz to, podnosioci predstavke navodili su da ovaj pravni lijek, ĉak i ako se upotrijebi, ne bi bio djelotvoran. Većina u Vijeću došla je do istog zakljuĉka i proglasila predstavku prihvatljivom. Imajući na umu ranije naglašene principe koje Sud primjenjuje kada se bavi pitanjem

60

16 ŢIVALJEVIĆ v. MONTENEGRO JUDGMENT-SEPARATE OPINION

djelotvornosti, u velikoj se mjeri ne slaţemo sa zakljuĉkom do koga je došla većina i to iz sljedećih razloga.

Pošto je Zakon o zaštiti prava na suĊenje u razumnom roku stupio na snagu tek 21 decembra 2007. godine, još uvijek ne postoji dugo uspostavljena praksa domaćih sudova. MeĊutim, formulacija u Zakonu jasno ukazuje na to da je sam Zakon osmišljen konkretno da rješava pitanje pretjerano dugog trajanja postupaka pred domaćim sudovima. Nadalje, relevantna domaća sudska praksa pokazuje da su izmeĊu 1. januara 2008. godine i 30. septembra 2009. godine sudovi u Crnoj Gori uzeli u razmatranje stotinu i dva kontrolna zahtjeva po ovom Zakonu. U osamdeset i ĉetiri predmeta podnosioci su obavješteni da će biti preduzete odreĊene proceduralne mjere u preciziranom konkretnom periodu. Ne postoje informacije o tome da li su ti vremenski rokovi poštovani ili ne. Osamnaest zahtjeva odbijeni su kao neosnovani. S druge strane, u istom periodu podnesene su dvadeset i dvije tuţbe za praviĉno zadovoljenje, od kojih je šesnaest riješeno, a šest se još ispituje. U jednom predmetu domaći sudovi dosudili su naknadu nematerijalne štete za trajanje graĊanskog postupka. 2010. godine, ispitano je još ĉetrnaest tuţbi za praviĉno zadovoljenje, a u dvije od tih ĉetrnaest sudovi su dosudili naknadu štete.

U svjetlu navedenoga, oklijevamo da donesemo odluku da je prituţba po Zakonu o zaštiti prava na suĊenje u razumnom roku nedjelotvoran pravni lijek u smislu da se njime ne moţe obezbijediti adekvatni pravni lijek za pretjeranu duţinu postupka, kada je sporni postupak još uvijek u toku.

Nadalje, uzimajući u obzir ĉinjenicu da je mehanizam Konvencije supsidijaran domaćim sistemima za ĉuvanje ljudskih prava, i u svjetlu gore date rasprave, mišljenja smo da od podnosilaca predstavke treba traţiti da iskoriste pravni lijek koji im je dostupan po Zakonu o zaštiti prava na suĊenje u razumnom roku. Zbog toga smo odluĉili da glasamo protiv toga da ovaj predmet bude proglašen prihvatljivim.

Dodatna stavka koja nije razmatrana u presudi odnosi se na moguću upotrebu ustavne ţalbe. Po Ustavu Crne Gore iz 2007. godine, Ustavni sud odluĉuje o ustavnoj ţalbi zbog navodne povrede nekog ljudskog prava ili slobode zajamĉene Ustavom, nakon iscrpljivanja svih djelotvornih pravnih sredstava. Većina Vijeća bila je mišljenja da ustavna ţalba ne moţe da se smatra dostupnim pravnim lijekom u sluĉajevima gdje ne postoji „pojedinaĉna odluka” protiv koje bi se takva ţalba mogla uloţiti. MeĊutim, prava pozicija za razmatranje ovog pitanja treba da bude u Zakonu o Ustavnom sudu Crne Gore koji je stupio na snagu u novembru 2008. godine koji propisuje da:

“se ustavna žalba može podnijeti protiv pojedinačnog akta državnog organa, organa lokalne samouprave ili pravnog lica koje vrši javno ovlašćenje, zbog povrede

61


ljudskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom, nakon iscrpljivanja svih drugih djelotvornih domaćih pravnih sredstava.”1

Mišljenja smo da je ovo Vijeće trebalo da se pozabavi ovom diskrepancom (pojedinaĉna odluka br. 13628/03, nasuprot pojedinaĉni akt). Ovo nije puko lingvistiĉko pitanje, već znaĉajno i pravno relevantno pitanje kojim se pojašnjava nadleţnost Ustavnog Suda.

MeĊutim, ako stavimo na stranu ovo lingvistiĉko-pravno pitanje, mišljenja smo da pristup koji je uzela većina u vezi sa djelotvornošĉu ustavne ţalbe u Crnoj Gori izgleda u suprotnosti sa sudskom praksom Evropskog Suda. Kako je utvrĊeno u predmetima Slaviček protiv Hrvatske (odluka) br. 20862/02, ECHR 2002-VII) i Nogolica protiv Hrvatske (citiran u tekstu ove presude), Sud je prihvatio ustavnu ţalbu kao djelotvoran pravni lijek u postupcima vezanim za duţinu postupka u predmetima koji su bili u toku pred domaćim sudovima u Hrvatskoj. Pristup sudske prakse suda u odnosu na Bosnu i Hercegovinu jeste da kada podnosilac predstavke nije iskoristio ni ustavnu ţalbu niti pokazao da je ona iz bilo kog razloga neadekvatna ili nedjelotvorna (a mi smatramo da takav razlog nije pokazan u ovom predmetu), predmet treba proglasiti neprihvatljivim zbog toga što nisu iscrpljeni svi pravni lijekovi (v. Mirazović protiv. Bosne i Hercegovine, (odluka) br. 13628/03, 6. maj 2006. godine).

Ĉak i sa teoretskog stanovišta, mišljenja smo da nema razloga zašto prituţba podnosilaca predstavke na duţinu postupka ne bi mogla ili nije trebalo da bude predata Ustavnom sudu, ĉak i ako taj sud ima iskljuĉivo ţalbenu nadleţnost, tj. ĉak i kada nema pojedinaĉnih odluka na koje su se podnosioci predstavke mogli osloniti kao na osnov za svoju ţalbu. Suština problema duţine postupka je upravo u nepostojanju pojedinaĉne odluke i iz tog razloga nema razumnog objašnjenja zašto ustavna ţalba nije mogla da bude predata i u ovom predmetu. Podnosioci predstavke odluĉili su da ne testiraju ovaj pravni lijek, navodeći da on ne bi bio djelotvoran. MeĊutim, ne postoje relevantni statistiĉki podaci koji bi pokazali da bi to bio sluĉaj. U sudskoj praksi Evropskog suda već je zauzet stav po ovom pitanju kada je utvrĊeno da što se tiĉe pravnih sistema koji obezbjeĊuju ustavnu zaštitu za osnovna prava, oštećeni pojedinac ima obavezu da testira koliki je domašaj te zaštite (v. Holland protiv Irske, br. 24827/94, Odluka Komisije od 14. aprila 1998. godine Odluke i izvještaji 93, str.. 15 i Independent News and Media i Independent Newspapers Ireland Limited protiv Irske (odluka), br. 55120/00, 19. jun 2003. godine; Tokić i drugi protiv Bosna i Hercegovina, br. 12455/04, 14140/05, 12906/06 i 26028/06, stav 59, 8. jul 2008. godine).

1. Citirani ĉlan 48 Zakona o Ustavnom sudu Crne Gore preuzet je sa zvaniĉne internet stranice Ustavnog suda iz zvaniĉnog prevoda na engleski jezik i kao takav treba da se pravilno koristi i citira od strane Vijeća u presudi.

62

18 ŢIVALJEVIĆ v. MONTENEGRO JUDGMENT-SEPARATE OPINION

Po našem mišljenju, nije naveden dobar razlog, niti posebne okolnosti kojima bi se opravdalo odstupanje od ovog ili bilo koga od gore navedenih principa i na taj naĉin se podnosioci predstavke oslobodili od obaveze da upotrijebe ovaj pravni lijek.

ŠABANOVIĆ v. MONTENEGRO AND SERBIA JUDGMENT 1

ĈETVRTO ODJELJENJE

PREDMET ŠABANOVIĆ PROTIV CRNE GORE I SRBIJE


PRESUDA

STRAZBUR

31. Maj 2011.


64

2 ŠABANOVIĆ v. MONTENEGRO AND SERBIA JUDGMENT

U predmetu Šabanović protiv Crne Gore i Srbije, Evropski sud za ljudska prava (Ĉetvrto odjeljenje), zasijedajući u Vijeću sljedećeg sastava: Nicolas Bratza, predsjednik, Lech Garlicki, Ljiljana Mijović, Päivi Hirvelä, Ledi Bianku, Zdravka Kalaydjieva, Nebojša Vuĉinić, sudije, i Lawrence Early, sekretar Odjeljenja, Nakon vijećanja bez prisustva javnosti 10. maja 2011. godine donosi sljedeću presudu, koja je usvojena toga dana:

POSTUPAK

1. Postupak u ovom predmetu pokrenut je predstavkom (br. 5995/06) protiv Crne Gore i Srbije koju je 19. januara 2006. godine Sudu po ĉlanu 34 Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija) predao crnogorski državljanin g. Zoran Šabanović (u daljem tekstu: podnosilac predstavke).

2. Podnosioca predstavke zastupao je g. J. Pejović, advokat sa praksom u Herceg Novom. Vladu Crne Gore (u daljem tekstu: Vlada) zastupao je njen Zastupnik, g. Z. Pažin.

3. Podnosilac predstavke žalio se po ĉlanu 10 Konvencije na povredu njegovog prava na slobodu izražavanja do koje je došlo usljed ĉinjenice da je osuĊen u kriviĉnom postupku.

4. 19. aprila 2010. godine predsjednik Ĉetvrtog odjeljenja odluĉio je da obavijesti Vladu o ovoj predstavci. TakoĊe je odluĉeno da se u isto vrijeme donese odluka o prihvatljivosti i o meritumu (ĉlan 29 stav 1).

ĈINJENICE


5. Podnosilac predstavke roĊen je 1954. godine i živi u Herceg Novom. 6. Ĉinjenice ovog predmeta, koje su iznijele strane, mogu se sumirati u

sljedećem:

65


1. Novinski ĉlanak i kasnije konferencije za štampu

7. 6. februara 2003. godine crnogorske dnevne novine objavile su ĉlanak o kvalitetu vode na podruĉju Herceg Novog pod naslovom “Slavine pune bakterija”. U tom se ĉlanku tvrdilo da svi izvori tekuće vode sadrže razne bakterije. Te tvrdnje bazirale su se na izvještaju Instituta za zdravlje Crne Gore koji je uraĊen na zahtjev Glavnog republičkog vodoprivrednog inspektora, (u daljem tekstu: glavni inspektor), navodno sa ciljem da se ispita mogućnost povezivanja dodatnih izvora na mrežu za vodosnabdijevanje. U istom ĉlanku nalazi se i izjava podnosioca predstavke, tadašnjeg direktora javnog preduzeća JP Vodovod i Kanalizacija, (u daljem tekstu: Vodovod) i ĉlana Socijalistiĉne narodne partije (SNP)1, da on nije upoznat sa tom konkretnom analizom, ali da se voda redovno ispituje i da se uvijek filtrira prije nego što se pusti u sistem.

8. Istog dana podnosilac predstavke održao je konferenciju za štampu da bi reagovao na pomenuti ĉlanak. Podnosilac predstavke izjavio je najprije da sva voda koja doĊe do slavina prolazi kroz proces filtriranja prije nego što se pusti u vodovodni sistem i da je zbog toga bezbjedna za graĊane. Zatim je izjavio da glavni inspektor promoviše interese dva privatna privredna društva i na kraju da je glavnom inspektoru za takvo postupanje nalog dala Demokratska partija socijalista (DPS)2, a da su ova dva pomenuta privredna društva licence za rad dobila na nezakonit naĉin. Ova je izjava objavljena u nekoliko dnevnih novina.

2. Kriviĉni postupak

9. 7. aprila 2003. godine glavni inspektor podnio je privatnu kriviĉnu tužbu protiv podnosioca predstavke za klevetu, tvrdeći da su izjave podnosioca predstavke netaĉne i da je zbog toga nanesena šteta njegovoj ĉasti i ugledu.

10. 4. septembra 2003. godine Osnovni sud u Podgorici održao je glavni pretres, tokom kojega je podnosilac predstavke izjavio da se nije radilo o kleveti već da je rijeĉ o “vrijednosnom sudu, koji on može da dokaže”. On je naveo da je bio obaviješten o rezultatima analize vode tri dana nakon konferencije za štampu i da je analiza jasno pokazala da je voda iz vodovoda imala potrebni kvalitet i da nije predstavljala opasnost po zdravlje. On je objasnio da su oĉigledno postojala dva izvještaja, jedan koji se odnosio na izvore vode i jedan koji se odnosio na filtriranu vodu. On nije osporio pravo glavnog inspektora da traži analizu vode, pošto je to i bila njegova dužnost, ali podnosilac predstavke smatrao je da analiza nefiltrirane vode nije trebalo da bude objavljena, već analiza filtrirane vode. Na kraju je

1 SNP je bila u opoziciji na nacionalnom nivou. 2 DPS je bila najveći partner u vladajućoj koaliciji u vlasti na nacionalnom nivou.

66


predložio da sud proĉita ĉlanak “Slavine pune bakterija” da bi shvatio kontekst u kome je data sporna izjava i da obezbjedi spise iz drugih postupaka koji su u toku bili u to vrijeme izmeĊu Vodovoda i dva pomenuta privatna privredna društva.

11. Na istom pretresu sud je takoĊe saslušao i glavnog inspektora. On je naveo da je uvijek radio profesionalno i da nije radio ni po ĉijem nalogu, te da je on sam predao kriviĉnu prijavu protiv jednog od dva pomenuta privatna privredna društva. Naveo je da je on naložio pomenutu analizu nakon što je konsultovao ministra “koji [me] je podržao u tome” i naglasio da naslov novinskog ĉlanka nema nikakve veze s njim, pošto “novine pišu [...] po sopstvenom nahođenju”), iako su ga kontaktirali da bi dobili podatke. MeĊutim, istakao je da njega nije interesovalo to što su novine napisale o tom konkretnom pitanju ili zašto nisu objavile analizu filtrirane vode (“nije me interesovalo zašto nijesu objavljivali o analizi tretirane vode...”), pošto je on prije svega bio zainteresovan da dokaže da je neki konkretan izvor vode adekvatnog kvaliteta i da može da se koristi.

12. Istoga dana sud je utvrdio da je podnosilac predstavke kriv i osudio ga na kaznu zatvora od tri mjeseca. Ova kazna, meĊutim, izreĉena je kao uslovna i nije trebalo da se izvrši ukoliko podnosilac predstavke ne poĉini neko drugo kriviĉno djelo u periodu od dvije godine

13. U izreci presude samo je za sljedeću tvrdnju utvrĊeno da je kleveta, odnosno da je „neistinita” i da „može škoditi ĉasti i ugledu privatnog tužioca”:

“Inspektor [...] radi u interesu i po nalogu [ova dva preduzeća], a sve u režiji DPSa”.

14. Sud je u obrazloženju naveo da ova izjava koju je dao podnosilac predstavke nije bila potkrijepljena ĉinjenicama i odbacio je odbranu podnosioca predstavke da je to bio samo vrijednosni sud. Po mišljenju suda, podnosilac predstavke znao je da može da naškodi ĉasti i ugledu privatnog tužioca i zato sud smatra da je on imao klevetniĉku namjeru. Sud je odbio da proĉita ĉlanak iz novina i da traži dokumente vezane za postupak na koje se pozivao podnosilac predstavke pošto bi to samo produžilo postupak a, u svakom sluĉaju, nijedno nije bilo relevantno za predmetni postupak.

15. NeutvrĊenog datuma nakon toga podnosilac predstavke uložio je žalbu. On je naveo, prvo, da je glavni inspektor tražio pomenutu analizu da bi ispitao mogućnost da se izvori vode kojima upravljaju dva pomenuta privredna društva povežu na vodovodnu mrežu. Drugo, postojale su dvije analize vode, prije i nakon što je ona filtrirana, ali glavni inspektor je novinama dao samo analizu nefiltrirane vode. Treće, sam glavni inspektor nije reagovao na obmanjujući naslov ĉlanka u novinama u kome se kaže da su slavine pune bakterija, zato što „ga to nije interesovalo”. Ĉetvrto, sud je odbio da proĉita novinski ĉlanak, bez kojega je bilo nemoguće zakljuĉiti da je njegova namjera bila da kleveće privatnog tužioca. I na kraju on je smatrao da nije bilo klevetniĉki reći da „vladini službenici rade u režiji

67


vladajuće partije”, i da njegovo reagovanje na jedan ĉlanak ne može da se smatra klevetanjem privatnog tužioca.

16. 1. novembra 2005. godine presudu od 4. septembra 2003. godine potvrdio je Viši sud u Podgorici, koji je u potpunosti prihvatio razloge koje je naveo Osnovni sud. Protiv ove presude nije uložena djelotvorna žalba Sudu Srbije i Crne Gore (v. stavove 17 i 29 ove presude).


A. Ustavna povelja državne zajednice Srbija i Crna Gora, objavljena u Službenom listu Srbije i Crne Gore 1/03)

17. Ĉlan 9 stav 1 Ustavne povelje predviĊa da obje države ĉlanice ureĊuju, obezbjeĊuju i štite ljudska prava na svojoj teritoriji.

18. Relevantni dio ĉlana 46 predviĊa da Sud Srbije i Crne Gore odluĉuje

o žalbama koje predaju graĊani u sluĉajevima kada je neka institucija Srbije i Crne Gore povrijedila neko njihovo pravo i slobodu garantovanu Ustavnom poveljom, ako nije predviĊen nijedan drugi postupak pravne zaštite.

B. Ustav Republike Crne Gore; objavljen u Službenom listu Republike Crne Gore 48/92)

19. Ĉlan 34 stav 2 predviĊa slobodu javnog izražavanja mišljenja. 20. Ĉlan 35 stav 2 propisuje da graĊani imaju pravo da izržavaju i

objavljuju svoja mišljenja preko medija.

C. Kriviĉni zakonik Republike Crne Gore; objavljen u Službenom listu Republike Crne Gore 42/93, 14/94, 27/94, 30/02, 56/03)


Ĉlan 76 stavovi 1, 2 i 4

“Ko za drugog iznosi ili pronosi štogod neistinito što može škoditi njegovoj ĉasti ili ugledu, kazniće se novĉanom kaznom ili zatvorom do šest mjeseci.

Ako je djelo iz stava 1 ovog ĉlana uĉinjeno… putem štampe, radija, televizije (ili na neki drugi naĉin putem medija)…. ili na javnom skupu, uĉinilac će se kazniti kaznom zatvora do jedne godine.

...

68


Ako okrivljeni dokaže istinitost svog tvrĊenja ili ako dokaže da je imao osnovanog razloga da povjeruje u istinitost onoga što je iznosio ili pronosio, neće se kazniti za klevetu, ali se može kazniti za uvredu...”

Ĉlan 80 stav 1

“Okrivljeni se neće kazniti za uvredu drugog lica ukoliko je to uĉinjeno … u okviru ozbiljne kritike, u izvršavanju službene dužnosti, (…) u odbrani nekog prava ili opravdanih interesa ili ako se iz naĉina izražavanja vidi da to nije uĉinio u namjeri omalovažavanja”

D. Osnovni kriviĉni zakon; objavljen u Službenom listu Socijalistiĉke Federativne Republike Jugoslavije 44/76, 36/77, 34/84, 37/84, 74/87, 57/89, 3/90, 38/90, 45/90, 54/90, i Službeni list Savezne Republike Jugoslavije 35/92, 37/93, 24/94


Ĉlan 51

“…svrha uslovne osude … je da se prema kriviĉno odgovornom uĉiniocu ne primeni kazna za manje društveno opasna dela, … kad se može oĉekivati da će upozorenje uz pretnju kazne (uslovna osuda) … dovoljno uticati na uĉinioca da više ne vrši kriviĉna dela…”

Ĉlan 52 stav 1

“Uslovnom osudom sud uĉiniocu kriviĉnog dela utvrĊuje kaznu i istovremeno odreĊuje da se ona neće izvršiti ako osuĊeni za vreme koje odredi sud, a koje ne može biti kraće od jedne ni duže od pet godina (vreme proveravanja), ne uĉini novo kriviĉno delo.”

Ĉlan 53 stav 4

“Pri odluĉivanju da li će izreći uslovnu osudu sud će, vodeći raĉuna o svrsi uslovne osude, posebno uzeti u obzir liĉnost uĉinioca, njegovo ponašanje posle izvršenog kriviĉnog dela, stepen kriviĉne odgovornosti i druge okolnosti pod kojima je delo uĉinjeno.”

Ĉlan 54 stavovi 1 i 2

Sud će opozvati uslovnu osudu (i naložiti njeno izvršenje) ako osuĊeni u vreme proveravanja uĉini jedno ili više (dodatnih) kriviĉnih dela za koja je izreĉena kazna zatvora od dve godine ili u dužem trajanja. Ako osuĊeni u vreme proveravanja uĉini jedno ili više kriviĉnih dela za koja je izreĉena kazna zatvora manja od dve godine ili novĉana kazna, sud će, pošto oceni

69


sve okolnosti … a posebno srodnost uĉinjenih kriviĉnih dela… odluĉiti da li će opozvati uslovnu osudu…”

III. MEĐUNARODNI DOKUMENTI NA KOJE SE POZIVA VLADA

23. Vlada se, izmeĊu ostalog, pozvala na Konvenciju o pristupu informacijama, uĉešću javnosti u donošenju odluka i pristupu pravdi u pitanjima vezanim za životnu sredinu (koju je 25. juna 1998. godine usvojila UNECE – Ekonomska komisija za Evropu Ujedinjenih nacija).

24. Ĉlan 5 stav 1(c) ove Konvencije predviĊa da u sluĉaju bilo kakve neposredne opasnosti po ljudsko zdravlje ili životnu sredinu, bilo da je ona uzrokovana ljudskom djelatnošću ili prirodnim uzrocima, sve informacije koje bi mogle da omoguće graĊanima da preduzmu mjere kojima bi se sprijeĉila ili ublažila šteta tih opasnosti a koje imaju organi vlasti moraju da se odmah i bez ikakvog odlaganja prenesu graĊanima na koje takva opasnost može da utiĉe.

IV. DRUGI RELEVANTNI DOKUMENTI

25. 4. oktobra 2007. godine Parlamentarna skupština Savjeta Evrope usvojila je Rezoluciju 1577 (2007), Ka dekriminalizaciji klevete, u kojoj traži od onih država ĉlanica koje još uvijek imaju za klevetu predviĊenu zatvorsku kaznu, ĉak i ako se ona zaista ne izriĉe, da to bez odlaganja ukinu.

PRAVO

I. NAVODNA POVREDA ĈLANA 10 KONVENCIJE

26. Podnosilac predstavke žalio se po ĉlanu 10 Konvencije na povredu njegovog prava na slobodu izražavanja do koga je došlo izricanjem osuĊujuće kriviĉne presude. Ĉlan 10 glasi:

“1. Svako ima pravo na slobodu izražavanja. Ovo pravo ukljuĉuje slobodu

posedovanja sopstvenog mišljenja, primanje i saopštavanja informacija i ideja bez mešanja javne vlasti i bez obzira na granice. …

2. Pošto korišćenje ovih sloboda povlaĉi za sobom dužnosti i odgovornosti, ono se može podvrgnuti formalnostima, uslovima, ograniĉenjima ili kaznama propisanim zakonom i neophodnim u demokratskom društvu … radi zaštite ugleda ili prava drugi...”

70


A. Prihvatljivost

1.Kompatibilnost ratione personae 27. Podnosilac predstavke podnio je predstavku i protiv Crne Gore i

protiv Srbije. 28. Sud napominje da su obje države ĉlanice tadašnje Državne zajednice

Srbija i Crna Gora bile odgovorne za zaštitu ljudskih prava na svojoj teritoriji (v. stav 17 ove presude). S obzirom na ĉinjenicu da se cjelokupni kriviĉni postupak vodio iskljuĉivo u nadležnosti crnogorskih sudova, Sud je mišljenja da pritužba podnosioca predstavke u odnosu na Crnu Goru jeste kompatibilna ratione personae sa odredbam Konvencije. Iz istog razloga, meĊutim, njegova je pritužba u odnosu na Srbiju nekompatibilna ratione personae u smislu ĉlana 35 stav 3 i mora biti odbaĉena po ĉlanu 35 stav 4 Konvencije.

2. Zaključak 29. Sud već ima mišljenje da je žalba Sudu Srbije i Crne Gore

nedjelotvoran domaći pravni lijek (v. predmet Matijašević protiv Srbije, br. 23037/04, stav 37, ECHR 2006-X). Sud napominje da Vlada Crne Gore nije navela nijedan prigovor u odnosu na prihvatljivost predstavke u okviru znaĉenja ĉlana 35 stav 1 Konvencije, te smatra da pritužba podnosioca predstavke u odnosu na Crnu Goru nije oĉigledno neosnovana u smislu ĉlana 35 stav 3 Konvencije. Sud dalje navodi da ova predstavka nije neprihvatljiva ni po jednom drugom osnovu. Stoga se ona mora proglasiti prihvatljivom.

B. Meritum

1. Podnesci strana 30. Vlada je navela da je izjava podnosioca predstavke predstavljala

iznošenje ĉinjenica, a ne vrijednosni sud, pošto je sam podnosilac predstavke izjavio da on to može da dokaže, dok se vrijednosni sudovi ne mogu dokazati (v. stav 10 ove presude). Nadalje, ĉak i kada neka izjava predstavlja vrijednosni sud, mora da postoji dovoljna ĉinjeniĉna osnova da se takav sud potkrijepi.

31. Vlada je ponovila da nije bilo potrebe da podnosilac predstavke reaguje na ĉlanak na konferenciji za štampu pošto je već reagovao u samom ĉlanku (v. stav 7 ove presude). Podnosilac predstavke zloupotrijebio je slobodu izražavanja tako što je javnu debatu usmjerio na glavnog inspektora

71


sa prvenstvenim ciljem da ga diskredituje i da ga predstavi kao korumpiranog.

32. Vlada se dalje poziva na razne meĊunarodne dokumente, naroĉito na Konvenciju o pristupu informacijama, uĉešću javnosti u donošenju odluka i pristupu pravdi u pitanjima vezanim za životnu sredinu UNECE-a, koja predviĊa, izmeĊu ostalog, da sve informacije o tome kako se može sprijeĉiti ili ublažiti šteta koja može nastati od potencijalne neposredne opasnosti za ljudsko zdravlje, moraju da se saopšte bez odlaganja graĊanima na koje ta opasnost može da utiĉe (v. stavovi 23 i 24 ove presude).

33. Vlada je ponovila da sloboda izražavanja u sebi sadrži pravo na dobijanje informacije, ali da je u interesu javnosti da takve informacije budu taĉne, naroĉito kada se one odnose na pitanja kao što je kvalitet vode za piće.

34. I na kraju, Vlada je zakljuĉila da je ograniĉenje slobode izražavanja u takvom sluĉaju nužno u demokratskom društvu, da je kriviĉna sankcija srazmjerna legitimnom cilju koji treba da se ostvari i da stoga nije došlo do povrede ĉlana 10 Konvencije.

35. Podnosilac predstavke dao je komentare nakon predviĊenog roka i oni zbog toga nisu bili uvršteni u spise predmeta.

2.Ocjena Suda 36. Kako Sud ĉesto navodi, sloboda izražavanja koja se jemĉi ĉlanom 10

predstavlja jedan od osnovnih temelja demokratskog društva. Prema stavu 2 toga ĉlana, sloboda izražavanja ne odnosi se samo na “informacije” ili “ideje” koje se doživljavju kao povoljne ili se smatraju neuvredljivima, već i na one koje vrijeĊaju, šokiraju ili uznemiravaju (v. izmeĊu ostalog, Castells protiv Španije, 23. april 1992. godine, stav 42, Serija A br. 236, i Vogt protiv Njemačke, 26. septembar 1995. godine, stav 52, Serija A br. 323).

37. Sud takoĊe podržava pravo na saopštavanje, u dobroj vjeri, informacija o pitanjima od javnog interesa ĉak i kada takva saopštenja u sebi sadrže neistinite ili štetne izjave o privatnim licima (v. mutatis mutandis, Bladet Tromsø i Stensaas protiv Norveške [GC], br. 21980/93, ECHR 1999-III) i naglašava da mora da se uzme u obzir da li se sporne izjave odnose na liĉni život lica ili na njihovo postupanje i stavove u svojstvu službenika (v. Dalban protiv Rumunije [GC], br. 28114/95, stav 50, ECHR 1999-VI). Sud podsjeća, s tim u vezi, da su manja ograniĉenja prihvatljive kritike koja se odnosi na više državne službenike, koji djeluju u svom zvaniĉnom svojstvu, nego ona koja se odnosi na privatna lica (v. Thoma protiv Luksemburga, br. 38432/97, stav 47, ECHR 2001-III; Pedersen i Baadsgaard protiv Danske [GC], br. 49017/99, stav 80, ECHR 2004-XI; Mamère protiv Francuske, br. 12697/03, § 27, ECHR 2006-XIII; i Dyundin protiv Rusije, br. 37406/03, stav 26, 14. oktobar 2008. godine).

38. U svojoj praksi Sud pravi razliku izmeĊu iznošenja ĉinjenica i vrijednosnih sudova. Dok se postojanje ĉinjenica može pokazati, istinitost

72


vrijednosnih sudova nije podložna dokazivanju. Kada neka izjava predstavlja vrijednosni sud, srazmjernost zadiranja u neko pravo u odnosu na legitimni cilj tog zadiranja može da zavisi od toga da li postoji dovoljna ĉinjeniĉna osnova za spornu izjavu, pošto ĉak i vrijednosni sud bez bilo kakve ĉinjeniĉne osnove koja bi ga potkrijepila može da bude pretjeran (v. IzmeĊu ostalog Steel i Morris protiv Ujedinjenog kraljevstva, br. 68416/01, stav 87 in fine, ECHR 2005-II).

39. I na kraju, Sud navodi da priroda i težina izreĉene kazne, kao i „relevantnost” i “dovoljnost” obrazloženja domaćih sudova, jesu stvari od naroĉitog znaĉaja kada je u pitanju ocjena srazmjernosti zadiranja u pravo u odnosu na legitimni cilj tog zadiranja, po ĉlanu 10 stav 2 (v. Cumpǎnǎ i Mazǎre protiv Rumunije [GC], br. 33348/96, stav 111, ECHR 2004, i Zana protiv Turske, 25. novembar 1997. godine, stav 51, Izvještaji o presudama i odlukama 1997-VII), i ponavlja da Vlade uvijek treba da se uzdržavaju od izricanja kriviĉnih sankcija, naroĉito kada postoje druga pravna sredstva (v. Castells protiv Španije, citirano ranije u tekstu, stav 46).

40. Što se tiĉe ovog konkretnog predmeta, Sud istiĉe da pravosnažna kriviĉna presuda o kojoj je ovdje rijeĉ predstavlja zadiranje u pravo podnosioca predstavke na slobodu izražavanja. Pošto se osuĊujuća presuda bazira na Kriviĉnom zakoniku, meĊutim, mora se smatrati da ovo zadiranje jeste “propisano zakonom” u smislu ĉlana 10 stav 2 (v. stav 21 ove presude). Nadalje, ova presuda donesena je radi postizanja legitimnog cilja, tj. “radi zaštite ugleda drugih”. Strane nisu osporile ove nalaze. Ono što ostaje da se riješi, stoga, jeste da li je to zadiranje bilo “nužno u demokratskom društvu” ili, drugim rijeĉima, da li je kriviĉna osuĊujuća presuda bila srazmjerna legitimnom cilju koji se želio postići.

41. U tom smislu, Sud najprije navodi da je podnosilac predstavke reagovao na novinski ĉlanak ĉiji je naslov implicirao da je voda za piće zagaĊena raznim bakterijama. Razumljiva je ĉinjenica da je podnosilac predstavke smatrao da je njegova dužnost kao direktora Vodovoda da reaguje na taj ĉlanak. Drugo, najznaĉajniji cilj kada je organizovana konferencija za štampu bio je da se informiše javnost o tome da je voda koja se pumpa u sistem filtrirana i da je zato bezbjedna za upotrebu. Treće, ĉak iako je on kritikovao glavnog inspektora, ta kritika se odnosila na njegovo ponašanje i stavove u njegovom svojstvu službenika, a ne na njegov privatni život. Kako je navedeno ranije u tekstu ove presude, manja su ograniĉenja prihvatljive kritike koja se odnosi na više državne službenike koji djeluju u svom zvaniĉnom kapacitetu nego ona koja se odnose na privatna lica (v. stav 37 ove presude). Za Sud, primjedbe podnosioca predstavke, ĉak i ako se prihvati da su predstavljale iznošenje ĉinjenica, a ne vrijednosne sudove, nisu predstavljale neosnovani napad na glavnog inspektora, već su, iz perspektive podnosioca predstavke predstavljale jasno razjašnjenje stvari koje su bile od izuzetnog javnog interesa.

73


42. Nadalje, Sud napominje da domaći sudovi, bez obzira na to što ih je podnosilac predstavke na to podsticao, nijesu njegove primjedbe smjestili u širi kontekst, odnosno u debatu koja se vodila zbog kvaliteta vode za piće u dotiĉnom podruĉju. U svjetlu ovog priliĉno ograniĉenog pristupa cijeloj stvari, teško da se može reći da razlozi koje su naveli domaći sudovi mogu da se smatraju relevantnim i dovoljnim.

43. I na kraju, Sud podsjeća da, iako korišćenje sankcija u oblasti kriviĉnog prava u predmetima klevete nije samo po sebi nesrazmjerno (v. predmet Radio Francuska i drugi protiv Francuske, br. 53984/00, stav 40, ECHR 2004-II; Lindon, Otchakovsky-Laurens i July protiv Francuske [GC], br. 21279/02 i 36448/02, stav 59, ECHR 2007-XI; Długołęcki protiv Poljske, br. 23806/03, stav 47, 24. februar 2009; i Saaristo i drugi protiv Finske, br. 184/06, stav 69 in limine, 12. oktobar 2010. godine), priroda i težina izreĉenih kazni predstavljaju faktore koji treba da se uzmu u obzir (v. mutatis mutandis, Cumpǎnǎ i Mazǎre, citirano ranije u ovoj presudi, stav 111). U tom smislu, Sud podsjeća na Rezoluciju Savjeta Evrope, koja je u meĊuvremenu usvojena i koja poziva države ĉlanice koje i dalje predviĊaju zatvorsku kaznu za klevetu, ĉak i tamo gdje se ona zapravo više ne koristi, da je ukinu bez odlaganja (v. stav 25 ove presude). U ovom predmetu, Sud sa zabrinutošću napominje da je podnosiocu predstavke izreĉena uslovna kazna koja je pod odreĊenim uslovima mogla da bude promijenjena u zatvorsku kaznu (v. stavove 12 i 22, naroĉito citirani ĉlan 54).

44. U svjetlu svega što smo naveli, a naroĉito imajući na umu težinu kriviĉnih sankcija u ovom konkretnom predmetu i ponovno potvrĊujući svoju dugu praksu da je po ĉlanu 10 stav 2 Konvencije malo prostora za ograniĉavanje rasprave o pitanjima od javnog interesa (v. Nilsen i Johnsen protiv Norveške [GC], br. 23118/93, stav 46, ECHR 1999-VIII), Sud je mišljenja da dotiĉno zadiranje u prava nije bilo nužno u demokratskom društvu. Shodno tome, utvrĊuje se da je došlo do povrede ĉlana 10 Konvencije.

II. PRIMJENA ĈLANA 41 KONVENCIJE


Visoke strane ugovornice u pitanju omogućava samo delimiĉnu odštetu, Sud će, ako je to potrebno, pružiti praviĉno zadovoljenje oštećenoj stranci.”

46. Podnosilac predstavke tražio je naknadu štete i troškove u ukupnom

iznosu od 100.000 eura (EUR) nakon isteka vremenskog roka za predaju potraživanja po ĉlanu 41.

47. Vlada je osporila zahtjev podnosioca predstavke kao zakasnio, nepotkrijepljen, neprikladno visok i neusklaĊen sa sudskom praksom Suda.

74


48. Sud napominje da je zahtjev za praviĉnu naknadu podnosioca predstavke predat 8. decembra 2010. godine, mjesec dana nakon što je istekao prvobitni rok (8. novembra 2010. godine). Sud dalje navodi da podnosilac predstavke nije iznio nijedan opravdani razlog što nije postupio u skladu sa uslovima propisanim Pravilom 60 stav 2 Poslovnika Suda. U tim okolnostima Sud smatra da njegov zahtjev treba odbiti.


1. Proglašava predstavku u odnosu na Crnu Goru prihvatljivom, a u odnosu na Srbiju neprihvatljivom;

2. Smatra da je došlo do povrede ĉlana 10 Konvencije od strane Crne Gore; 3. Odbija zahtjev podnosioca predstavke za praviĉnom naknadom.

Saĉinjeno na engleskom jeziku i dostavljeno u pisanoj formi 31. maja 2011. godine u skladu sa pravilom 77 stav 2 i 3 Poslovnika Suda.

Lawrence Early Nicolas Bratza Sekretar Predsjednik

ĈETVRTO ODJELJENJE

PREDMET KOPRIVICA protiv CRNE GORE


PRESUDA

(Meritum)

STRAZBUR

22. novembar 2011. Godine

Ova presuda postaće praosnažna u okolnostima koje su izložene u članu 44 stav 2 Konvencije. U njoj može doći do redaktorskih izmjena.

76

U predmetu Koprivica protiv Crne Gore

Evropski sud za ljudska prava (Ĉetvrto odjeljenje), zasijedajući u Vijeću sljedećeg sastava:

Nicolas Bratza, predsjednik Lech Garlicki, David Thór Björgvinsson, Päivi Hirvelä, Zdravka Kalaydjieva, Nebojša Vuĉinić, Vincent A. De Gaetano, sudije, i Fatoş Aracı, zamjenik sekretara odjeljenja,

Nakon vijećanja bez prisustva javnosti, 3. novembra 2011. godine,

Donosi sljedeću presudu, koja je usvojena toga dana:

POSTUPAK

1. Predmet je pokrenut predstavkom (br. 41158/09) protiv Crne Gore koju je Sudu po ĉlanu 34 Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija) 31. jula 2009. godine predao crnogorski državljanin g. Veseljko Koprivica.

2. Podnosioca predstavke zastupao g. R. Prelević, advokat sa praksom u Podgorici. Vladu Crne Gore (u daljem tekstu: Vlada) zastupao je njen Zastupnik, g. Z. Pažin.

3. Podnosilac predstavke žalio se po ĉlanu 10 Konvencije da je pravosnažnom presudom u graĊanskom sporu koja je donesena protiv njega povrijeĊeno njegovo pravo na slobodu izražavanja.

4. 10. maja 2010. godine predsjednik Ĉetvrtog odjeljenja odluĉio je da Vladi pošalje obavještenje o predstavci. TakoĊe je odluĉeno da se u isto vrijeme odluĉuje o prihvatljivosti i o meritumu predstavke (ĉlan 29 stav 1).

ĈINJENICE


5. Podnosilac predstavke roĊen je 1948. godine u Podgorici, gdje i živi.

6. Ĉinjenice predmeta, koje su izložile strane, mogu se sumirati na sljedeći naĉin.

A. Ĉlanak i s njim povezan graĊanski postupak

7. Dana 24. septembra 1994. godine ĉlanak pod nazivom “16” objavljen je u crnogorskom nedjeljniku Liberal koji je u to vrijeme izlazio i bio suprotstavljen Vladi. Ĉlanak koji je navodno napisao specijalni dopisnik iz Haga donio je vijest o tome da mnogim novinarima iz bivše Jugoslavije treba pred MeĊunarodnim kriviĉnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju (u

77

daljem tekstu Tribunal) da se sudi za podstrekavanje na rat, ukljuĉujući tu i šesnaest novinara iz Crne Gore. U ĉlanku su navedena imena dva zvaniĉnika MeĊunarodnog kriviĉnog tribunala za bivšu Jugoslaviju koji su navodno pripremili dosije, a zatim je dat i spisak imena šesnaest novinara o kojima je bilo rijeĉ. Podnosilac predstavke u ovom predmetu bio je glavni i odgovorni urednik Liberala, a njegov osnivaĉ bila je tada istaknuta politiĉka partija.

8. Dana 27. oktobra 1995. godine jedan od šesnaest novinara ĉije se ime pojavilo u tom ĉlanku (u daljem tekstu: tužilac), koji je i sam bio urednik znaĉajne medijske kuće u državnom vlasništvu, podnio je tužbu za nadoknadu štete protiv podnosioca predstavke i osnivaĉa ĉasopisa. Tužilac je tvrdio da su tvrdnje iz ĉlanka koje su kasnije ponovljene putem drugih medija i u zemlji i u inostranstvu, bile netaĉne i da su nanijele štetu njegovoj ĉasti i ugledu. On je priložio kopiju srpskih dnevnih novina Politika od 27. septembra 1994. godine da bi potkrijepio svoju tvrdnju da su sporne konstatacije prenošene putem drugih medija.

9. Dana 29. maja 2002. godine MeĊunarodni kriviĉni tribunal za bivšu Jugoslaviju obavijestio je Osnovni sud u Podgorici da nema nikakve informacije o tužiocu.

10. Tokom graĊanskog postupka, podnosilac predstavke tvrdio je da se oslanjao na informacije koje je obezbijedio specijalni dopisnik ĉasopisa. Komentarišući konstataciju Tribunala, meĊutim, podnosilac predstavke je rekao:

“Mene ne interesuje to što se ne vodi postupak protiv tužioca, što je napisano u dopisu... Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju, niti da li ima (tužioca) na tom spisku. Ja sam se lično uvjerio o radu tužioca kao glavnog i odgovornog urednika (dotične medijske kuće) za vrijeme dubrovačke operacije u pogledu izvještavanja....”.

11. Dana 17. maja 2004. godine Osnovni sud presudio je dijelom u korist tužioca tako što je naložio podnosiocu predstavke i osnivaĉu ĉasopisa da mu zajedno plate iznos od 5.000 eura na ime nematerijalne štete koju je pretrpio. Na osnovu konstatacije Tribunala, sud je našao da su objavljene tvrdnje bile neistinite i, naroĉito, da podnosilac nije bio zainteresovan za njihovu vjerodostojnost. Sud je odbio da sasluša autora ĉlanka, smatrajući da je to nepotrebno imajući u vidu informacije koje je obezbijedio Tribunal. Sud je takoĊe bio mišljenja da je prijedlog podnosioca predstavke da se sasluša autor imao za cilj da dovede do odugovlaĉenja postupka jer podnosilac predstavke nije znao ni njegovu taĉnu adresu. U svakom sluĉaju autor nije u svom tekstu pomenuo broj sudskog dosijea, datume niti bilo kakve druge podatke koji bi na uvjerljiv naĉin potkrijepili vjerodostojnost informacije. Sud je bio mišljenja da podnosilac predstavke nije trebalo da dozvoli objavljivanje neistinite informacije, pošto to predstavlja zloupotrebu slobode izražavanja, te da je trebalo da najprije provjeri taĉnost konstatacije, a ne da bezrezervno vjeruje svom dopisniku. Sud je dalje bio mišljenja da liĉna uvjerenja i ubjeĊenja ne mogu da opravdaju objavljivanje te informacije i zakljuĉio da je dotiĉna tvrdnja narušila ugled i ĉast tužioca.

12. I tužilac i podnosilac predstavke žalili su se protiv presude. Tužilac se naroĉito žalio da je dosuĊena naknada štete premala. Podnosilac je sa svoje strane sporio da on, kao glavni i odgovorni urednik, treba da se smatra odgovornim za objavljivanje informacije sumnjive vjerodostojnosti. On je iznio argument da je informacija bila od naroĉitog znaĉaja za graĊane i predložio dodatne dokaze, naime, da sud sasluša njegovog kolegu kao dodatnog svjedoka, pošto je i on bio prisutan kada je primljen faks sa spornom informacijom i koga je on konsultovao kada je odluĉivao o tome da li da objavi informaciju ili ne, kao i da se pogleda

78

dokumentarni film koji je 2004. godine emitovala ista ta medijska kuća ĉiji je glavni i odgovorni urednik devedesetih bio sam tužilac i koji navodno sadrži nepovoljno upućivanje na tužioca i njegov rad u to vrijeme. Podnosilac predstavke zakljuĉio je da je, u svakom sluĉaju, naknada štete koja je dosuĊena bila previsoka.

13. Dana 14. marta 2008. godine Viši sud u Podgorici povećao je iznos dosuĊene naknade štete na 10.000 eura i procijenio troškove parnice na 5.505 eura. Na taj naĉin ovaj sud potvrdio je obrazloženje Osnovnog suda, dodajući da je podnosilac predstavke trebalo da se fokusira na taĉnost sporne informacije umjesto na to da je objavi što je prije moguće. Sud je bio stava da vjerodostojnost tvrdnji nije mogla da se utvrdi tako što je podnosilac predstavke konsultovao autora ĉlanka ili nekog drugog kolegu, već samo putem pouzdanih dokaza, koji u ovom sluĉaju nisu postojali. Viši sud je dalje bio mišljenja da je prema zakonima i propisima koji su bili na snazi u vrijeme kada je ĉlanak objavljen, glavni i odgovorni urednik, izmeĊu ostalog, mogao da se smatra odgovornim za objavljivanje netaĉne informacije (v. stav 32 ove presude). Sud nije pominjao dokumentarni film koji je navodio podnosilac predstavke.

14. Dana 6. novembra 2008. godine Vrhovni sud Crne Gore izmijenio je presudu Višeg suda i smanjio dosuĊenu naknadu štete i troškove na 5.000 eura, odnosno na 2.677,50 eura.

B. Postupak izvršenja

15. Dana 5. juna 2009. godine Osnovni sud naložio je isplatu iznosa koji je dosudio Viši sud.

16. Dana 17. novembra 2009. godine Osnovni sud je izdao još jedan nalog, precizirajući da isplatu treba obavljati redovnim prenosima jedne polovine zarade podnosioca predstavke koju je on dobijao radeći u jednom drugom ĉasopisu.

17. Dana 17. novembra 2010. godine, nakon što je podnosilac predstavke podnio zahtjev, Osnovni sud je obustavio izvršenje presude Višeg suda. U isto vrijeme, Osnovni sud potvrdio je da iznos koji podnosilac predstavke ima da plati jeste iznos koji je odredio Vrhovni sud i da taj iznos ima da se plaća redovnim prenosima sredstava tužiocu u iznosu polovine zarade podnosioca predstavke.

18. Do 14. oktobra 2011. godine podnosilac predstavke platio je ukupno 852,99 eura.

C. Ostale relevantne ĉinjenice

19. Izgleda da je od marta 2005. godine prestao da postoji osnivaĉ ĉasopisa i tako je podnosilac predstavke ostao jedini dužnik.

20. Penzija podnosioca predstavke izmeĊu 2004. i 2005. godine kretala se izmeĊu 170 i 300 eura mjeseĉno.

21. Prosjeĉni mjeseĉni prihod u Crnoj Gori kada je donesena relevantna odluka bio je 195 eura 2004. godine i 416 eura 2008. godine. Finansijski brokeri imali su najveće prihode i to u prosjeku 345 eura 2004. godine, odnosno 854 eura 2008. godine.1

22. U spisima predmeta ne postoje primjerci ĉlanaka koji bi se odnosili na spornu informaciju i koje su eventualno objavili drugi mediji, osim kopije dijela ĉlanka koji je objavila Politika (v. stav 8 ove presude).

79

23. NeutvrĊenog datuma nakon što je objavljen sporni ĉlanak još jedan novinar sa spiska od šesnaest novinara podnio je privatnu kriviĉnu tužbu protiv podnosioca predstavke za klevetu. 20 septembra 1995. godine Osnovni sud proglasio je podnosioca predstavke krivim i naložio mu da plati novĉanu kaznu od 800 dinara (YUD) i troškove u iznosu 100 dinara (YUD). 23. novembra 1999. godine Viši sud odbacio je kriviĉnu tužbu pošto je u meĊuvremenu došlo do zastare. U spisu predmeta nema informacija o tome da li su drugi novinari ĉija su se imena našla u ĉlanku pokrenula bilo graĊanske bilo kriviĉne postupke protiv podnosioca predstavke.

II. RELEVANTNO DOMAĆE PRAVO I PRAKSA

A. Ustav Crne Gore iz 2007. godine (Službeni list br 1/07)

24. Relevantne odredbe Ustava glase:

Ĉlan 47

“Svako ima pravo na slobodu izražavanja…

Pravo na slobodu izražavanja može se ograniĉiti samo pravom drugoga na dostojanstvo, ugled i ĉast....”

Ĉlan 147 §§ 1 i 2

Zakon ... ne može imati povratno dejstvo.

Izuzetno, pojedine odredbe zakona, ako to zahtijeva javni interes…., mogu imati povratno dejstvo ....

Ĉlan 149

“Ustavni sud odluĉuje ...

(3) ... o ustavnoj žalbi zbog povrede ljudskih prava i sloboda zajamĉenih Ustavom, nakon iscrpljivanja svih djelotvornih pravni sredstava ...”


B. Zakon o Ustavnom sudu Crne Gore; Službeni list 64/08)

26. Ĉlanom 34 predviĊa se, izmeĊu ostalog, da iako odluke po ustavnoj žalbi mogu da se objave u Sužbenom listu, one moraju biti objavljene na web stranici Ustavnog suda.

27. Ĉlanovima 48 do 59 predviĊaju se još neki detalji vezani za postupak po ustavnoj žalbi. Naroĉito se u ĉlanu 56 predviĊa da kada Ustavni sud utvrdi da je došlo do povrede ljudskog prava i slobode, on ukida spornu odluku u cijelini ili dijelom i vraća predmet na ponovni postupak organu koji je donio ukinuti akt.

28. Zakon o Ustavnom sudu stupio je na snagu u novembru 2008. godine.

80

C. Poslovnik Ustavnog suda Crne Gore; objavljen u Službenom listu Crne Gore br. 33/09)

29. Pravilo 93(2) predviĊa da se javnost rada Ustavnog suda ostvaruje, izmeĊu ostalog, objavljivanjem odluka u Službenom listu Crne Gore i na web stranici Ustavnog suda.

D. Zakon o obligacionim odnosima; objavljen u Službenom listu Socijalistiĉke Federativne Republike Jugoslavije br. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89 i Službeni list Savezne Republike Jutoslavije br. 31/93)

30. Ĉlanom 128 ureĊuje se odgovornost za materijalnu štetu koja je izazvana tako što je fiziĉko lice narušilo ugled nekog drugog lica ili izjavljivalo ili širilo neistinite navode kada je to fiziĉko lice znalo ili je trebalo da zna da su ti navodi neistiniti.

31. Po ĉlanovima 199 i 200, izmeĊu ostalog, svako ko je pretrpio duševnu patnju kao posljedicu narušavanja ugleda i ĉasti može, u zavisnosti od trajanja i intenziteta te patnje, podnijeti tužbu za finansijsku nadoknadu pred graĊanskim sudovima i, uz to, tražiti druge oblike pravnog lijeka “koje mogu” pružiti adekvatnu nenovĉanu naknadu.

E. Zakon o javnom informisanju; objavljen u Službenom listu Republike Crne Gore br. 56/93)

32. Ĉlanom 62 predviĊa se da ukoliko je neistinita informacija, koja je narušila ĉast ili ugled drugog lica, objavljena u javnom glasilu, zainteresovano lice ima pravo da tuži relevantnog autora, glavnog i odgovornog urednika, osnivaĉa i izdavaĉa i traži finansijsku naknadu.

F. Zakon o medijima; objavljen u Službenom listu RCG br. 51/02 i 62/02 i Sl. listu CG br. 46/10)

33. Ĉlanom 20 ovog Zakona predviĊa se da ako je ĉast i integritet nekog lica narušen informacijom objavljenom u medijima, to lice može da podnese tužbu za naknadu štete protiv autora i osnivaĉa konkretnog medija.

34. Ovaj Zakon stupio je na snagu 2002. godine.

G. Relevantna sudska praksa2

35. Od 21. jula 2011. godine Ustavni sud ispitao je ukupno 705 ustavnih žalbi: 351 su odbaĉene po proceduralnoj osnovi, 333 su odbijene u meritumu, u tri predmeta postupak je obustavljen, a u ĉetiri je ispitivanje odloženo. Do navedenog datuma, ĉetrnaest ustavnih žalbi je prihvaćeno, od ĉega prva 8 jula 2010. godine, a odluka u tom predmetu objavljena je u Službenom listu 26. novembra 2010. godine.

36. Jedan dokument koji sadrži 77 odluka koje su donesene 2009. godine postavljen je na web stranicu Ustavnog suda neodreĊenog datuma 2010. godine. Još jedan dokument u kome se nalazi 205 odluka, od 337 koje su donesene 2010. godine, postavljen je na web stranicu neodreĊenog datuma nakon 17 maja 2011. godine. Do 21. jula 2011. godine na web stranici Ustavnog suda nije objavljena nijedna od 291 odluke koje su donesene 2011. godine.

81

37. Do navedenog datuma trinaest odluka je objavljeno u Službenom listu, a u svih trinaest usvojene su ustavne žalbe.

PRAVO

I. NAVODNO KRŠENJE ĈLANA 10 KONVENCIJE

38. Podnosilac predstavke žalio se po ĉlanu 10 Konvencije da je njegovo pravo na slobodu izražavanja povrijeĊeno pravosnažnom presudom suda u graĊanskom postupku koja je donesena protiv njega.

39. Ĉlan 10 glasi:

1. “Svako ima pravo na slobodu izražavanja. Ovo pravo ukljuĉuje slobodu posedovanja sopstvenog mišljenja, primanje i saopštavanja informacija i ideja bez mešanja javne vlasti i bez obzira na granice… 2. Pošto korišćenje ovih sloboda povlaĉi za sobom dužnosti i odgovornosti, ono se može podvrgnuti formalnostima, uslovima, ograniĉenjima ili kaznama propisanim zakonom i neophodnim u demokratskom društvu…radi zaštite ugleda ili prava drugih…”

A. Prihvatljivost

1. Argumenti strana

40. Vlada je iznijela argument da podnosilac predstavke nije iscrpio sve djelotvorne pravne ljekove u domaćem sistemu. Naroĉito je propustio da uloži ustavnu žalbu.

41. Podnosilac predstavke konstatovao je da ustavna žalba nije djelotvoran pravni lijek u domaćem pavnom sistemu. On smatra da postupak koji slijedi nakon ustavne žalbe traje predugo, u prosjeku dvije godine. Nadalje je konstatovao da ĉak i ako se takva žalba prihvati, Ustavni sud može samo da poništi spornu odluku i naloži da se predmet ponovo ispita, dok bi podnosilac predstavke morao da pokrene još jedan niz postupaka da bi dobio praviĉnu naknadu za štetu koju mu je nanijela odluka za koju bi se eventualno utvrdilo da je bila neustavna.

2. Relevantni principi

42. Sud ponavlja da, prema utvrĊenoj sudskoj praksi suda, svrha pravila o domaćim pravnim lijekovima iz ĉlana 35 stav 1 Konvencije jeste da se Stranama ugovornicama ponudi prilika da sprijeĉe ili isprave navodnu povredu prava prije nego što se izvedu pred Sud. MeĊutim, jedini pravni lijekovi koje treba iscrpiti su oni koji su djelotvorni.

43. Obaveza je Vlade koja tvrdi da domaći pravni ljekovi nisu bili iscrpljeni da uvjeri Sud da je taj pravni lijek bio djelotvoran, dostupan i u teoriji i u praksi u relevantnom vremenskom periodu, odnosno, da ga je bilo moguće iskoristiti, da je bio takav da je mogao da pruži pravno sredstvo za rješavanje tužbe podnosioca predstavke i da su se njime nudili razumni izgledi za uspjeh. MeĊutim, kada je ovaj teret dokazivanja zadovoljen, tada je dužnost podnosioca predstavke da pokaže da je pravni lijek koji je ponudila Vlada zapravo iscrpljen ili da je iz nekog razloga bio neadekvatan i nedjelotvoran u konkretnim okolnostima ili da su

82

postojale posebne okolnosti koje su ga oslobaĊale od obaveze da taj pravni lijek iscrpi. (v. Akdivar i ostali protiv Turske, 16. septembar 1996. godine, stav 65, Izvještaji o presudama i odlukama 1996-IV).

44. Sud konstatuje da se u primjeni ovog pravila mora na pravi naĉin omogućiti da se u obzir uzme kontekst predmeta. Shodno tome, prepoznato je da se ĉlan 35 stav 1 mora primjenjivati sa odreĊenim stepenom fleksibilnosti i bez pretjeranog insistiranja na formi (v. Akdivar i ostali, navedeno ranije u tekstu ove presude, stav 69).

3. Ocjena Suda

45. Sud konstatuje da su nakon što je u oktobru 2007. godine uveden institute ustavne žalbe, one bile sistematiĉno odbijane ili odbacivane sve do jula 2010. godine kada je donesena prva odluka kojom se prihvata takva žalba, a koja je objavljena više od ĉetiri mjeseca kasnije.

46. Sud dalje konstatuje da do 31. jula 2009. godine, na dan kada je podnosilac predstavke podnio svoju predstavku ovom Sudu, nijedna ustavna žalba nije bila prihvaćena, niti je ijedna odluka po ustavnoj žalbi bila dostupna javnosti, iako je ustavna žalba kao insitut postojala već oko godinu i devet mjeseci. Takva se situacija nastavila do nepreciziranog datuma 2010. godine, s tim što većina odluka nije objavljena ĉak ni nakon toga. Pošto je podnosilac predstavke podnio svoju predstavku Sudu prije nego što je objavljena ijedna odluka Ustavnog suda i pošto se prilikom analize pitanja da li su iscrpljeni domaći pravni ljekovi obiĉno u obzir uzima datum kada je predstavka podnesena, Sud smatra da podnosilac predstavke nije imao obavezu da iscrpi ovaj konkretan pravni put prije nego što se obratio Strazburu (v. mutatis mutandis, Vinčić i ostali protiv Srbije, br. 44698/06 et seq. stav 51, 1. decembar 2009. godine, kao i Cvetković protiv Srbije, br. 17271/04, stav 41, 10. jun 2008. godine). Stoga se prigovor Vlade u ovom pogledu mora odbiti. Sud može u budućim predmetima ponovo razmotriti svoj stav ukoliko Vlada pokaže, pozivajući se na konkretne objavljene odluke, da je ovaj pravni lijek djelotvoran, što će za posljedicu imati da će podnosioci predstavke morati najprije da iscrpu taj pravni lijek pa tek onda da podnesu predstavku Sudu (v, mutatis mutandis, Burden protiv Ujedinjenog Kraljevstva [GC], br. 13378/05, stavovi 43-44, 29. april 2008. godine).

47. Sud navodi da predstavka podnosioca nije oĉigledno neosnovana u smislu ĉlana 35 stav 3 Konvencije. Sud dalje konstatuje da predstavka nije neprihvatljiva ni po kom drugom osnovu. Stoga se ona mora proglasiti prihvatljivom.

B. Meritum

1. Argumenti strana

(a) Argumenti podnosioca predstavke

48. Podnosilac predstavke konstatovao je da presude domaćih sudova nisu u skladu sa zakonom, pošto je trebalo da sudovi primijene Zakon o medijima iz 2002. godine koji nije predviĊao odgovornost glavnog i odgovornog urednika, te ĉlanove 198 i 199 Zakona o obligacijama koji predviĊaju druga pravna sredstva (v. stavove 30, 31, 33 i 34 ove presude).

49. Podnosilac predstavke ponovio je da su domaći sudovi odbacili sve dokaze koje je on predlagao da izvede da bi se utvrdilo da je postupio u dobroj vjeri i da se utvrdi da li je

83

objavljivanje pomenutog ĉlanka bilo u službi bilo kog javnog interesa. Konkretno, oni su odbili da saslušaju svjedoke koje je on predložio i da pogledaju dokumentarni film (v. stav 13 ove presude).

50. Podnosilac predstavke dalje je ustvrdio da u to vrijeme nije bilo zvaniĉnih kontakata izmeĊu Tribunala i tadašnje Savezne Republike Jugoslavije (SRJ) ĉiji je dio bila Crna Gora, niti je u Crnoj Gori bilo dostupne Internet konekcije. U tom svjetlu on je u potpunosti zavisio od specijalnog dopisnika i njegovog zdravog suda o ureĊivaĉkoj politici njegovog oponenta. Nadalje, sam tužilac nije ni na koji naĉin pokušao da porekne informaciju o kojoj je rijeĉ.

51. On je konstatovao da je njegova izjava koja je citirana u presudi Osnovnog suda (v. stav 10 ove presude) bila više interpretacija domaćeg sudije onoga što je on rekao na suĊenju kada nije imao advokata kao zastupnika. Ono što je on time mislio bilo je da je svako ko je posmatrao ureĊivaĉku politiku tužioca u relevatnom vremenskom periodu mogao lako da povjeruje da Tribunal istražuje njegovu ulogu u tome.

52. I na kraju, podnosilac predstavke konstatovao je da dosuĊena naknada štete nije bila srazmjerna, s obzirom na njegove skromne prihode u to vrijeme (v. stav 20 ove presude).

(b) Argumenti Vlade

53. Vlada je konstatovala da su odluke u domaćem sistemu u skladu sa zakonom pošto Ustav zabranjuje retroaktivnu primjenu zakona i drugih propisa, te da nema pravnog osnova za primjenu zakona donesenog 2002. godine (v. stav 24 ove presude).

54. Vlada je ponovila da pravo na slobodu izražavanja nije apsolutno pravo već da je ograniĉeno u znaĉajnoj mjeri, izmeĊu ostalog i interesima zaštite ĉasti i ugleda drugih.

55. Vlada je konstatovala da ĉlan 10 predviĊa ne samo slobodu medija da informišu javnost već i pravo javnosti da bude na pravi naĉin informisana, s tim što je to naroĉito važno kada je rijeĉ o Tribunalu i postupcima za ratne zloĉine koji predstavljaju pitanje od najšireg javnog interesa. Vlada se saglasila da, iako su za društvo važne javne rasprave o ovim pitanjima, ukljuĉujući i pitanje uredniĉke politike, naroĉito tokom rata, i iako su one potpuno legitimne u demokratskom društvu, ipak je neprihvatljivo da se pogrešno informiše javnost tako što se objavljuju tvrdnje da je protiv nekoga otvoren meĊunarodni kriviĉni postupak kada to nije tako.

56. Vlada je navela da je informacija o kojoj je rijeĉ sasvim jasno iznošenje ĉinjenica, za koje se pokazalo da su apsolutno netaĉne (v. stav 9 ove Presude), te da je cilj same informacije bio da se diskredituje tužilac. Domaći sudovi pouzdano su utvrdili da podnosilac predstavke nije postupao u dobroj vjeri, pošto dotiĉna informacija nije bila ništa više do otkucani spisak imena bez datuma i bez objašnjenja koje bi moglo da vodi do zakljuĉka da je Tribunal na bilo koji naĉin zaintersovan za novinare koji su navedeni na tom spisku.

57. Vlada je dalje istakla neprofesionalan stav podnosioca predstavke jer on nije provjerio vjerodostojnost informacije, a naroĉito njegovu nezainteresovanost za taĉnost informacije (v. stav 10 ove presude). Domaći sudovi su legitimno odbili da saslušaju svjedoka kojeg je podnosilac predstavke predložio i valjano su obrazložili tu svoju odluku. Po mišljenju Vlade, podnosilac predstavke nije dokazao u postupku pred domaćim sudovima da je dopisnik imao uopšte imao status dopisnika u Liberalu ili da je autor ĉlanka.

84

58. Vlada je osporila tvrdnju podnosioca predstavke da njegova izjava nije taĉno citirana, pošto on nikada ranije nije dao nikakav prigovor na sudski zapisnik, iako je imao pravnog zastupnika.

59. I na kraju, Vlada je izrazila sumnju da je jedini prihod podnosioca predstavke njegova penzija.

60. Vlada je zakljuĉila da je zadiranje domaćih sudova u pravo podnosioca predstavke na slobodu izražavanja u ovom konkretnom sluĉaju imalo legitiman cilj i da je dosuĊena naknada štete srazmjerna tom cilju, naroĉito s obzirom na ĉinjenicu da su informaciju o kojoj je rijeĉ dalje prenijele novinske agencije širom bivše Jugoslavije, kao i Radio Slobodna Evrope, ĉime je ona stigla do velikog broja ljudi.


61. Sud naglašava da u demokratskom društvu novinari imaju funkciju od suštinskog znaĉaja. Iako oni ne smiju da prekoraĉe odreĊene granice, naroĉito kada je rijeĉ o ugledu i pravima drugih, njihova je dužnost ipak da prenose – na naĉin koji je u skladu sa njihovim obavezama i odgovornošću – informacije i ideje o svim pitanjima od javnog interesa. Novinarska sloboda takoĊe obuhvata i moguće pribjegavanje odreĊenom stepenu pretjerivanja, ili ĉak provokacije (v. Dalban protiv Rumunije [GC], br. 28114/95, § 49, ECHR 1999-VI).

62. Prvenstveno su domaće vlasti te koje treba da ocijene da li postoji “urgentna društvena potreba” za ograniĉenje slobode izražavanja i, u donošenju te odluke domaće vlasti uživaju odreĊeno polje slobodne procjene (v. Lindon, Otchakovsky-Laurens i July protiv Francuske [GC], br. 21279/02 i 36448/02, stav 45, ECHR 2007-...). U sluĉajevima koji se odnose na novinare, polje slobodne procjene Države ograniĉeno je interesima demokratskog društva da se obezbijedi i održava sloboda štampe. Zadatak suda u vršenju nadzorne funkcije jeste da razmatra navodno zadiranje u tu slobodu u svjetlu predmeta kao cjeline i da utvrdi da li su razlozi koje navode državne vlasti da bi opravdali dotiĉno zadiranje “relevantni i dovoljni”, te da li su preduzete mjere srazmjerne legitimnom cilju ĉijem se ostvarenju teži (v. Vogt protiv Njemačke, 26. septembar 1995. godine, stav 52, serija A br. 323; i Jerusalem protiv Austrije, br. 26958/95, § 33, ECHR 2001-II).

63. Treba pažljivo napraviti i razliku izmeĊu ĉinjenica i vrijednosnih sudova. Postojanje ĉinjenica može da se pokaže, dok za istinitost vrijednosnih sudova ne može da se pruži dokaz (v. Cumpǎnǎ i Mazǎre protiv Rumunije [GC], br. 33348/96, § 98, ECHR 2004-XI, i Kasabova protiv Bugarske, br. 22385/03, § 58 in limine, 19. april 2011. godine).

64. Ĉlan 10 Konvencije, meĊutim, ne garantuje u cjelosti neograniĉenu slobodu izražavanja ĉak ni za izvještavanje o pitanjima koja su predmet ozbiljne zabrinutosti graĊana. Po stavu 2 ĉlana 10 ostvarivanje te slobode nosi sa sobom “dužnosti i odgovornosti”, što se takoĊe odnosi i na novinare. Te “dužnosti i odgovornosti” moraju poprimiti veliki znaĉaj kada se radi o pitanju, kako je ovdje sluĉaj, napada na ugled pomenutih pojedinaca i o podrivanju “prava drugih”. Zbog “dužnosti i odgovornosti” koje su svojstvene ostvarivanju slobode izražavanja, zaštita koja se ĉlanom 10 obezbjeĊuje novinarima u vezi sa izvještavanjem o pitanjima od opšteg interesa uslovljena je time da oni djeluju u dobroj vjeri da bi obezbijedili taĉne i pouzdane informacije u skladu sa etikom novinarstva (v. mutatis mutandis, Bladet Tromsø i Stensaas protiv Norveške [GC], br. 21980/93, stav 65, ECHR 1999-III; i Rumyana

85

Ivanova protiv Bugarske, br. 36207/03, § 61, 14. februar 2008, te Kasabova protiv Bugarske, pomenuto ranije u tekstu ove presude, stav 63).

65. I na kraju, iznos dosuĊene naknade štete mora “da bude u razumnom odnosu srazmjernosti sa …(moralnom)… štetom … koju je pretrpio” dotiĉni tužilac (v. Tolstoy Miloslavsky protiv Ujedinjenog Kraljevstva, 13. jul 1995. godine, stav 49 Serija A br. 316-B; Steel i Morris protiv Ujedinjenog Kraljevstva, br. 68416/01, stav 96, ECHR 2005 - II, gdje je Sud bio mišljenja da naknada štete “koja je dosuĊena… iako je bila relativno skromna prema savremenim standardima… (bila je)… veoma znaĉajna kada se stavi u odnos sa skromnim prihodima i resursima …. podnosilaca predstavke ...” i, kao takva, predstavljala je povredu Konvencije; v. takoĊe Lepojić protiv Srbije br. 13909/05, § 77 in fine, 6. novembar 2007. godine, gdje je utvrĊeno da je obrazloženje domaćih sudova bilo nedovoljno, s obzirom na, izmeĊu ostalog, iznos dosuĊene naknade štete i troškova koji su iznosili otprilike osam prosjeĉnih mjeseĉnih zarada).

3. Ocjena Suda

66. U ovom konkretnom sluĉaju, Sud smatra da pravosnažna presuda u graĊanskom postupku nedvojbeno predstavlja zadiranje u pravo podnosioca predstavke na slobodu izražavanja. U svjetlu relevantnih odredbi Zakona o obligacijama i zabrane retroaktivne primjene zakona po Ustavu Crne Gore, Sud je uvjeren da je to zadiranje bilo “propisano zakonom” u smislu ĉlana 10 stav 2 Konvencije (v. stavovi 24, 30 i 31 ove presude). Sud ne smatra da se ĉlan 198 na koji se poziva podnosilac predstavke (v. stav 30 ove Presude) može primijeniti u ovom predmetu, pošto se on odnosi na naknadu materijalne štete. Sud dalje prihvata da je sporna presuda donesena radi ostvarenja legitimnog cilja, naime “radi zaštite ugleda” drugoga. Ono što ostaje da se riješi, stoga, jeste da li je to zadiranje bilo “neophodno u demokratskom društvu”.

67. U vezi sa tim, Sud smatra da je sporni ĉlanak sasvim jasno bio baziran na navoĊenju ĉinjenice koja kao takva može da se dokaže. Stoga se mora ispitati da li je bilo posebnih osnova u posebnim okolnostima ovog predmeta da se traži od podnosioca predstavke i glavnog i odgovornog urednika ĉasopisa da provjeri da li je informacija, kojom je navodno oklevetan tužilac, imala ĉinjenĉni osnov. Sud napominje u vezi sa tim da je informacija predstavljala ozbiljnu optužbu protiv tužioca, što je još više istaknuto senzitivnošću regionalnog konteksta u vrijeme kada je ona objavljena. U prilog tome, Sud smatra da je prije emitovanja informacije u javnost bilo potrebno biti naroĉito oprezan. Nadalje, situacija se mora ispitati onako kakva je bila za podnosioca predstavke u vrijeme kada je objavljena, a ne uz naknadno razumijevanje dogaĊaja na osnovu informacija iz pisma Tribunala koje je dobijeno u toku postupka pred domaćim sudovima mnogo vremena poslije cijelog dogaĊaja (v. stav 9 ove presude; v. takoĊe Bladet Tromsø and Stensaas v. Norway, naveden ranije u tekstu ove presude, stav 66 in fine).

68. Sud primjećuje da netaĉnost objavljene informacije jeste, u suštini, i osnovni razlog zbog koga su domaći sudovi dosudili naknadu štete. Podnosilac predstavke, sa svoje strane, izložio je da je bilo nemoguće da on provjeri taĉnost poruke specijalnog dopisnika, jer u relevantnom vremenskom periodu nije bilo internet veze niti zvaniĉnih kontakata izmeĊu SRJ i Tribunala. Domaći sudovi sami su utvrdili tek 2002. godine da je informacija bila netaĉna, dakle šest godina i sedam mjeseci nakon što je pokrenut postupak pred domaćim sudovima. MeĊutim, nejasno je da li je razlog za to bila neaktivnost domaćih sudova u vezi sa tim ili nije bilo moguće ranije utvrditi vjerodostojnost informacije.

86

69. Sud smatra da, u odsustvu zvaniĉnih kontakata i Interneta, nije bilo razloga da podnosilac predstavke bar ne pokuša da kontaktira sam Tribunal drugim putem (telefonom, faksom, poštom) da bi provjerio postojanje ĉinjeniĉne osnove za pomenutu tvrdnju. Sud je svjestan da su vijesti roba kojoj brzo istiĉe rok trajanja i da odlaganje objavljianja vijesti, ĉak in a kratko vrijeme, može u velikoj mjeri da joj oduzme vrijednost i zanimljivost (v. izmeĊu ostalog, Bozhkov protiv Bugarske, br. 3316/04 stav 49, 19. april 2011. godine i tu citirani izvori.) MeĊutim, u ovom sluĉaju, ĉlanak nije objavljen u dnevnim novinama, već u nedjeljniku, što znaĉi da je podnosilac predstavke imao više vremena da izvrši provjeru. Uz to, izjava podnosioca predstavke data tokom domaćeg postupka jasno implicira da njega nije zanimalo da provjeri istinitost ili pouzdanost informacije prije nego što je objavi (v. stav 10 ove presude).

70. Iako je Vlada izrazila sumnju da je dopisnik bio autor ĉlanka, Sud konstatuje da je podnosilac predstavke predložio tokom postupka pred domaćim sudovima da sudovi saslušaju i dopisnika i drugog novinara koji je bio prisutan u prostorijama ĉasopisa kada je faksom stigla sporna informacija (v. stavove 57, 11, 12 i 13 ove presude, tim redom). MeĊutim, sudovi su odbili da saslušaju predložene svjedoke.

71. Ĉak iako se može tvrditi da je u naroĉitim okolnostima ovog predmeta podnosilac predstavke trebalo da liĉno preduzme mjere da bi potvrdio taĉnost sporne informacije, Sud ipak smatra da lice koje je bilo u najboljoj poziciji da provjeri taĉnost informacije jeste bio specijalni dopisnik. Znaĉajno je da je svo vrijeme podnosilac predstavke tvrdio da je imao povjerenja u profesionalizam specijalnog dopisnika ĉasopisa i zbog toga je tražio da domaći sudovi saslušaju specijalnog dopisnika. Sudovi su odbili da to urade (stavovi 11 i 49 ove presude). Podnosicu predstavke na taj naĉin uskraćena je prilika da pokuša da razjasni situaciju. Sud podsjeća da nije, u principu, nespojivo sa ĉlanom 10 da se u postupcima za klevetu na optuženoga stavi teret dokazivanja istinitosti klevetniĉkih izjava u skladu sa standardima graĊanskog prava. MeĊutim, optuženome se moraju dati realne mogućnosti da to uĉini (v. Kasabova protiv Bugarske, citirano ranije u ovoj presudi, stav 58 in limine, i relevantni izvori navedeni u toj predudi).

72. Iako je uzeo u obzir sve navedeno, Sud je spreman da prihvati da podnosilac predstavke nije preduzeo adekvatne korake da provjeri vjerodostojnost sporne informacije, ali priznaje takoĊe da su domaći sudovi, sa svoje strane, imali veoma ograniĉen pristup cijeloj stvari kada su odbili prijedloge podnosioca predstavke da saslušaju relevantne svjedoke. MeĊutim, Sud ne smatra da je potrebno da se o ovim pitanjima zauzme ĉvrst stav, jer u svakom sluĉaju smatra da je dosuĊena naknada štete protiv podnosioca predstavke bila nesrazmjerna (v. mutatis mutandis, Kasabova protiv Bugarske, citirano ranije u tekstu ove presude, stav 68).

73. Sud je stava da su dosuĊena naknada štete i troškovi postupka veoma veliki kada se stave u odnos sa prihodom podnosioca predstavke u to vrijeme, pošto su otprilike dvadeset i pet puta veći od penzije podnosioca predstavke (v. stavove 14 i 20 ove presude, te Tolstoy Miloslavsky protiv Ujedinjenog Kraljevstva, citirano ranije u tekstu ove presude; i Lepojić protiv Srbije, citirano ranije u tekstu ove presude, stav 77 in fine). Iako je Vlada osporila da je penzija podnosioca predstavke bila jedini njegov prihod, Vlada nije dostavila nikakav dokaz za to (v. stav 59 ove presude). Sud napominje da se u nalogu za izvršenje od 17. novembra 2009. godine implicira da je podnosilac predstavke u to vrijeme radio za drugi ĉasopis (v. stav 16 ove presude). MeĊutim, u spisu predmeta nema informacije da je on takoĊe radio i u vrijeme kada su donesene domaće presude. U svakom sluĉaju, Sud smatra da su naknada štete i troškovi koje je po nalogu suda podnosilac predstavke trebalo da plati tužiocu veoma

87

znaĉajni ĉak i kada se uporede sa najvišim prihodima u tuženoj državi generalno gledano (v. stav 21 u tekstu ove presude, v. takoĊe mutatis mutandis, Sorguç protiv Turske, br. 17089/03, stav 37, ECHR 2009-... (izvodi)).

74. U zakljuĉku, Sud smatra da su dosuĊena naknada štete i troškovi postupka u ovom konkretnom predmetu bili nesrazmjerni sa legitimnim ciljem istih (v, mutatis mutandis, Steel i Morris protiv Ujedinjenog Kraljevstva, citirano ranije u tekstu ove presude, stav 97). Slijedi da zadiranje u pravo podnosioca predstavke na slobodu izražavanja nije bilo “neophodno u demokratskom društvu”

75. Stoga Sud utvrĊuje da je došlo do povrede ĉlana 10 Konvencije.


76. Relevantne odredbe ovog ĉlana glase:

Ĉlan 41

“Kada Sud utvrdi da je došlo do povrede Konvencije ili protokola uz nju, a unutrašnje pravo Visoke strane ugovornice o kojoj je rijeĉ omogućava samo delimiĉnu odštetu, Sud, ako je to potrebno, pruža praviĉno zadovoljenje oštećenoj stranci.”

77. Podnosilac predstavke potraživao je 7.667,50 eura na ime naknade materijalne štete, što je iznos koji odgovara iznosu naknade štete i troškova postupka koji su dosuĊeni protiv njega u postupcima pred domaćim sudovima. TakoĊe je potraživao 5.000 eura na ime naknade nematerijalne štete i 593 eura na ime troškova i izdataka za postupak pred Sudom.

78. Vlada je osporila zahtjev za naknadom materijalne i nematerijalne štete. Vlada je izmijela argument da ne postoji uzroĉno posljediĉna veza izmeĊu naknade štete i moguće povrede ĉlana 10. I na kraju, presuda domaćih sudova nije još uvijek izvršena i podnosilac predstavke nije platio dosuĊeni iznos. Vlada je prepustila ocjeni suda zahtjev podnosioca predstavke za nadoknadu troškova i izdataka.

79. Sud smatra da ovo pitanje još nije zrelo za odluku. Shodno tome, Sud ga zadržava i kasniju će proceduru utvrditi u zavisnosti od sporazuma koji postignu strane (pravilo 75 stav 1 Poslovnika suda).

IZ NAVEDENIH RAZLOGA, SUD JEDNOGLASNO

1. Proglašava predstavku prihvatljivom;

2. Smatra da je došlo do povrede ĉlana 10 Konvencije;

3. Smatra da pitanje predstavke vezano za ĉlan 41 Konvencije nije zrelo za odluku i shodno tome

(i) zadržava pomenuto pitanje u cjelini;

88

(ii) poziva strane da u roku od tri mjeseca od datuma na koji presuda postane pravosnažna u skladu sa ĉlanom 44 stav 2 Konvencije, predaju svoja pisana zapažanja o ovoj stvari, a naroĉito, da obavijeste Sud o bilo kakvom sporazumu koji bi eventualno postigli;

(iii) zadržava dalju procedure i prenosi na predsjednika Vijeća ovlašćenje da je utvrdi ukoliko to bude potrebno.

Saĉinjeno na engleskom jeziku i dostavljeno u pisanoj formi 22. novembra 2011. godine prema Pravilu 77 stavovi 2 i 3 Poslovnika.

Fatoş Aracı Nicolas Bratza Zamjenik sekretara Predsjednik

1 Podaci su uzeti sa web stranice Zavoda za statistiku Crne Gore 21. jula 2011. godine http://www.monstat.org/cg/page.php?id=24&pageid=24 .

2 Podaci se baziraju na Biltenima i Saopštenjima koja je objavio Ustavni sud na svojoj web stranici do 21. jula 2011. godine (http://www.ustavnisudcg.co.me/aktuelnosti.htm) i na Službenim listovima.

"Службени гласник РС", бр. 1/2012

На основу члана 6. став 1. Уредбе о заступнику Републике Србије пред Европским судом за људска права ("Службени гласник РС", број 61/06 - пречишћен текст) објављује се, на српском и енглеском језику, Пресуда Европског суда за људска права по представкама бр. 27458/06, 37205/06, 37207/06 и 33604/07 - Лакићевић и други против Црне Горе и Србије, која гласи:

ПРЕДМЕТ ЛАКИЋЕВИЋ И ДРУГИ ПОДНОСИОЦИ ПРЕДСТАВКИ

против ЦРНЕ ГОРЕ и СРБИЈЕ

(Представке бр. 27458/06, 37205/06, 37207/06 и 33604/07)

ПРЕСУДА

СТРАЗБУР 13. децембар 2011. године

Ова пресуда ће постати правоснажна у околностима предвиђеним чланом 44, став 2. Конвенције. Могуће су редакторске промене.

У предмету Лакићевић и други подносиоци представки против Црне Горе и Србије,

Европски суд за људска права (Четврто одељење), на заседању већа у саставу:

90

Lech Garlicki, Председник,

David Thór Björgvinsson,

Päivi Hirvelä,

George Nicolaou,

Zdravka Kalaydjieva,

Nebojša Vučinić,

Vincent A. De Gaetano, судије,

i Fatoş Araci, заменик секретара Одељења,

После већања на затвореној седници 22. новембра 2011. године,

Доноси следећу пресуду, која је усвојена тог дана:

ПОСТУПАК

1. Предмет је формиран на основу четири засебне представке (бр. 27458/06, 37205/06, 37207/06 и 33604/07) које су Суду поднели и против Црне Горе и против Србије (први и трећи подносилац представке), а само против Црне Горе (други и четврти подносилац представке) према члану 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: "Конвенција") четири црногорска држављанина, гђа Невенка Лакићевић (прва подноситељка представке), г. Борислав Вукашиновић (други подносилац представке), г. Веселин Будеч (трећи подносилац представке) и г. Владо Рајковић (четврти подносилац представке), 5. јуна 2006. године, 2. августа 2006. године, 24. јула 2006. године и 24. јула2007. године.

2. Први, трећи и четврти подносилац представки су изузетно добили одобрење да сами себе заступају (Правило 36 став 2. Пословника Суда). Другог подносиоца представке заступао је г. В. Ђуришић, адвокат из Подгорице. Црногорску владу (у даљем тексту: "Влада") заступао је њен заступник г. З. Пажин.

91

3. Подносиоци представке су се жалили према члану 6. Конвенције и члану 1. Протокола број 1 због обуставе исплате пензија.

4. Председник Четвртог одељења је 19. априла 2010. године одлучио да Владу обавести о представкама. Такође одлучено је да се одлука о допуштености и основаности представки донесе истовремено (члан 29. став 1.).

ЧИЊЕНИЦЕ

I. ОКОЛНОСТИ ПРЕДМЕТА

5. Подносиоци представки - гђа Невенка Лакићевић (прва подноситељка представке), г. Бранислав Вукашиновић (други подносилац представке), г. Веселин Будеч (трећи подносилац представке), и г. Владо Рајковић (четврти подносилац представке) - су црногорски држављани рођени 1947. године, 1937. године, 1924. године, односно 1944. године. Они живе у Херцег Новом (први и трећи подносилац представки) и Подгорици (други и четврти подносилац представки).

6. Чињенице предмета како су их странке изнеле могу се сумирати како следи.

А. Обустава исплате пензија

7. Од новембра 1989. године до јуна 2002. године подносиоци представки су затворили своје приватне адвокатске канцеларије и поднели документа за пензионисање.

8. Од августа 1990. године до септембра 2002. године утврђене су њихове старосне и инвалидске пензије, као и тачни износи пензија, решењима Републичког фонда пензијског и инвалидског осигурања; у даљем тексту:

92

"Пензијски фонд"). Решењима је подносиоцима представки, како су их доставили други и четврти подносилац представки, дозвољено да раде са половином радног времена.

9. Од априла 1996. године до јуна 2002. године подносиоци представки су поново отворили своје адвокатске канцеларије са половином радног времена.

10. Пензијски фонд 1. априла 2004. године, 20. јула 2005. године, 3. јуна 2005. године и 24. новембра 2005. године обуставља исплату пензија подносиоцима представки, до времена када ће престати да се баве професијом. Сва ова решења "сматрала су се примењивим почев од 1. јануара 2004. године", када је члан 112. Закона о пензијском и инвалидском осигурању из 2003. године ступио на снагу (у даљем тексту: "Закон о пензијама из 2003. године") (видети ст. 23 и 25. у даљем тексту).

11. Решења пензионог фонда је касније потврдило Министарство рада и социјалног старања, као и, коначно, Управни суд 6. децембра 2005. године, 4. априла 2006. године, 18. априла 2006. године и 7. фебруара 2007. године за првог, другог, трећег, односно четвртог подносиоца представки. Управни суд је образложио, интер алиа, да подносиоци представки нису били лишени права на основу пензије као таквих, али да је исплата њихових пензија уместо тога била обустављена на основу релевантног домаћег законодавства.

12. Најзад, Врховни суд у Подгорици је 13. јуна 2006. године, 27. јуна 2006. године, односно 28. маја 2007. године одбио захтеве другог, трећег и четвртог подносиоца представки за ванредно преиспитивање судске одлуке. Тиме је Врховни суд у суштини потврдио образложење Управног суда.

13. Прва подноситељка представке није покушала да искористи пут преиспитивања судске одлуке, с обзиром на чињеницу да су идентични захтеви других подносилаца представки већ били одбачени од стране Врховног суда.

14. Исплата пензије другом подносиоцу представке је обновљена почев од 1. децембра 2007. године, а то је датум када је престао да се бави професијом.

93

Исплата пензија другог, трећег и четвртог подносиоца представки обновљена је од 1. јануара 2009. године, када су на снагу ступиле Измене Закона о пензијама, ставивши ван снаге члан 112. Закона о пензијама из 2003. године (видети став 26. у даљем тексту).

Б. Парнични поступак против подносилаца представки

1. Први подносилац представке

15. Пензијски фонд је 30. јуна 2004. године поднео тужбу за накнаду штете против прве подноситељке представке, тражећи да врати исплаћене пензије које је примила у јануару и фебруару 2004. године у укупном износу од ЕУР 425,74(ЕУР). Као одговор, прва подноситељка представке је поднела контра-тужбу, тражећи да јој се исплате пензије које јој нису исплаћене од марта 2004. године до децембра 2008. године због обуставе њених права по основу пензије, што укупно износи 15.332,45 евра.

16. Основни суд у Херцег Новом је 4. новембра 2009. године, пошто је здружио два поступка, пресудио је у корист прве подноситељке представке, посебно се позивајући на члан 6. Измена Закона о пензијском и инвалидском осигурању из 2003. године (у даљем тексту: "Измене Закона о пензијама"), члан 193. Закона о пензијама из 2003. године као и на одлуку Уставног суда Црне Горе (видети ст. 26, 24 и 28. у даљем тексту). Виши суд у Подгорици је 19. јануара 2010. године преиначио ову пресуду и пресудио против прве подноситељке представке, ослањајући се на чл. 112. и 222. Закона о пензијама из 2003. године и сматрајући да њихов захтев није ретроактиван. Врховни суд је ову пресуду потврдио 3. јуна 2010. године, чиме је овај суд углавном потврдио разлоге Вишег суда. При томе се Врховни суд посебно позвао на члан 112. Закона о пензијама из 2003. године.

17. Основни суд је 29. јула 2010. године донео решење о извршењу којим је предвиђено да ће Пензијски фонд задржати половину пензије прве подноситељке представке док не буде исплаћена цела сума коју дугује. Виши суд је ову одлуку потврдио 4. новембра 2010. године.

94

2. Други и трећи подносилац представке

18. Пензијски фонд је 17. јануара 2007. године и неодређеног датума поднео тужбе за накнаду штете против другог и трећег подносиоца представки, тражећи повраћај пензија које су примили од 1. јануара 2004. године надаље.

19. Основни суд у Подгорици је 20. јуна 2007. године пресудио против другог подносиоца представке, а Виши суд у Подгорици је ову пресуду потврдио 13. фебруара 2009. године. Из списа предмета изгледа да је ова одлука извршена.

20. Основни суд у Херцег Новом је 25. фебруара 2010. године пресудио у корист трећег подносиоца представке. Виши суд у Подгорици је 16. априла 2010. године преиначио ову одлуку и пресудио против подносиоца представке. При томе се он позвао на горе наведене одлуке Управног суда и Врховног суда (видети ст. 11 и 12. у горњем тексту). Из списа предмета изгледа да је ова одлука извршена у каснијем извршном поступку.

4. Четврти подносилац представке

21. У спису предмета нема информација да ли је Пензиони фонд покренуо парнични поступак против четвртог подносиоца представке.

II. РЕЛЕВАНТНО ДОМАЋЕ ПРАВО И ПРАКСА

А. Уставна повеља државне заједнице Србија и Црна Гора (објављена у "Службеном листу Србије и Црне Горе", број 1/03)

22. Члан 9. став 1. Уставне повеље предвиђао је да државе чланице регулишу, јемче и штите људска права на својој територији.

95

Б. Закон о пензијском и инвалидском осигурању из 2003. године (објављен у "Службеном гласнику Републике Црне Горе", број 54/03)

23. Члан 112. став 1. предвиђао је да се пензија неког лица обуставља ако то лице обнови рад или отвори приватну праксу, све док та делатност траје.

24. Члан 193. став 1. предвиђао је да корисници, интер алиа, старосне пензије и инвалидске пензије, који су та права стекли у складу са релевантним законодавством на снази пре него што је овај Закон ступио на снагу, задржавају та права и после у истом обиму уз одговарајућа подешавања [на основу трошкова живота и просечних плата].

25. Члан 222. предвиђао је да ће овај закон ступити на снагу 1. јануара 2004. године.

В. Закон о измјенама и допунама закона о пензијском и инвалидском осигурању (објављен у "Службеном гласнику Црне Горе", број 79/08)

26. Члан 6. ставио је ван снаге члан 112. став 1. Закона о пензијама из 2003. године. Ове измене ступиле су на снагу 1. јануара 2009. године.

Г. Одлука Савезног уставног суда објављена у "Службеном листу Савезне Републике Југославије", број 39/2002

27. Савезни уставни суд Југославије је 12. јула 2002. године, када се Југославија састојала од Црне Горе и Србије у то време, утврдио да члан 32. Савезног закона о пензијском и инвалидском осигурању, који је суштински одговарао члану 112. став 1. Закона о пензијама из 2003. године, крши Устав Савезне Републике Југославије. Посебно, пошто се стекну права на основу пензије она се не могу опозвати или ограничити каснијим мерама. Даље, није било пропорционалности између јавног интереса, чија је заштита наводно била намера предметних одредби, са једне стране и интереса појединаца у смислу њихових права, са друге стране. Најзад, суд је утврдио да је предметни члан

96

заиста био ретроактивне природе, пошто се такође примењивао за пензионере који су обновили пословну активност пре његовог ступања на снагу.

Д. Одлуке Уставног суда Републике Црне Горе У бр. 7/04, 11/04, 30/04, 60/04 и 101/04

28. Уставни суд Републике Црне Горе је 10. новембра 2004. године одбацио иницијативу да се оцени уставност члана 112. став 1. Закона о пензијама из 2003. године. Тиме је он утврдио, интер алиа, да је питање пресуде засноване на закону да ли да се неком лицу одобри да истовремено прима пензију и обнови пословну активност, и да ово питање спада ван надлежности Уставног суда. Он је даље утврдио:

"У складу са ...Уставни суд, члан 112. став 1. Закона из 2003. године нема ретроактивно дејство, пошто се не примењује у ситуацијама које су настале пре његовог ступања на снагу, већ само на оне ... које су настале ... [после тога] ...".

Ђ. Закон о управном спору (објављен у "Службеном гласнику РЦГ", бр. 60/03 и 32/11)

29. Чланови 40-46 предвиђају детаље у вези са захтевом за ванредно преиспитивање судске одлуке.

30. Посебно, чланови 40-42 предвиђају да странке могу поднети захтев за ванредно преиспитивање судске одлуке Врховном суду. То могу учинити у року од 30 дана по пријему правоснажне одлуке коју је донео Управни суд, и само ако су нижи судови прекршили релевантно законодавство, било процесно или материјално.

31. У складу са чланом 46., Врховни суд, ако прихвати захтев за ванредно преиспитивање судске одлуке који је поднела једна заинтересована странка,

97

има овлашћење да преиначи спорну одлуку или да је укине и наложи поновно суђење пред Управним судом.

ПРАВО

I. СПАЈАЊЕ ПРЕДСТАВКИ

32. Суд констатује да се представке које се разматрају односе на исто питање. Према томе, прикладно је да се оне здруже, у складу са Правилом 42 став 1. Пословника Суда.

II. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 1. ПРОТОКОЛА БРОЈ 1 УЗ КОНВЕНЦИЈУ

33. Подносиоци представки су се жалили због обуставе пензија.

34. Суд сматра да њихове притужбе природно спадају под разматрање само према члану 1. Протокола број 1 (видети, мутатис мутандис, Јанковић против Хрватске (одлука), број 43440/98, ЕЦХР 2000-X; Скóркиеwицз против Пољске (одлука), број 39860/98, 1. јун 1999. године; и Домалеwски против Пољске (одлука), број 34610/97, 15. јун 1999. године), који гласи како следи:

"Свако физичко и правно лице има право на неометано уживање своје имовине. Нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права.

Претходне одредбе, међутим, ни на који начин не утичу на право државе да примењује законе које сматра потребним да би регулисала коришћење имовине у складу с општим интересима или да би обезбедила наплату пореза или других дажбина или казни."

98

А. Допуштеност

1. Компатибилност ратионе персонае

(а) У вези са подносиоцима представки

35. Влада је изнела да су подносиоци представки изгубили статус жртве када су на 1. јануара 2009. године ступиле на снагу Измене Закона о пензијама, пошто је од тог тренутка обновљена исплата њихових пензија (видети ст. 26. и 14. у горњем тексту).

36. Први, други и трећи подносилац представки оспорили су ову тврдњу. Четврта подноситељка представке није дала коментар у вези са тим. Посебно, прва подноситељка представке је изнела да се њен статус жртве наставља, пошто никада није добила никакву накнаду пензије коју није примила у периоду од 1. марта 2004. године до 31. децембра 2008. године, чиме је и даље лишена своје имовине.

37. Суд подсећа да појединац не може више тврдити да је жртва повреде Конвенције када су национални органи потврдили, било изричито или прећутно, кршење Конвенције и обезбедили накнаду (видети Ецкле против Немачке, 15. јул 1982. године, став 66., серија А број 51). Сходно томе, у начелу, када је домаћи поступак решен и садржи признање кршења права од стране домаћих органа и исплату новчаног износа који представља накнаду, двоструки захтеви утврђени у предмету Ецкле су задовољени, а подносилац представке више не може да тврди да је жртва повреде Конвенције.

38. У предметном случају Суд констатује да национални органи нису никада признали, ни изричито ни прећутно, повреду Конвенције, нити су обезбедили надокнаду за обуставу пензија за шта подносиоци представки тврде да представља повреду Конвенције. Напротив, Влада је изричито навела да обустава пензија није повреда Конвенције, а домаћи судови су одбили да досуде било какву надокнаду у вези са тим (видети став 57. у даљем тексту и ст. 15 - 17 у горњем тексту).

99

39. С обзиром на горе наведено, не прејудицирајући основаност предмета, Суд сматра да статус "жртава" подносилаца представки у оквиру значења члана 34. Конвенције није угрожен. Сходно томе, примедба Владе с тим у вези мора се одбити.

(б) У вези са туженим државама

40. Први и трећи подносилац представки жалили су се и против Црне Горе и против Србије.

41. Суд констатује да је свака држава чланица тадашње Државне заједнице Србија и Црна Гора била одговорна за заштиту људских права на својој територији (видети став 22. у горњем тексту). С обзиром на чињеницу да се цео поступак водио једино у оквиру надлежности црногорских органа, који су такође имали искључиву надлежност да се баве предметним питањем, Суд, не прејудицирајући основаност предмета, сматра да су притужбе подносилаца представки против Црне Горе компатибилне ратионе персонае са одредбама Конвенције и Протокола број 1 уз њу. Из истог разлога, међутим, притужба првог и трећег подносиоца представки против Србије је некомпатибилна ратионе персонае у оквиру значења члана 35. став 3., и мора се одбацити сходно члану 35. став 4. Конвенције (видети Бијелић против Црне Горе и Србије, број 11890/05, став 70., 28. април 2009. године, и Шабановић против Црне Горе и Србије, број 5995/06, став 28., 31. мај 2011. године).

2. Компатибилност ратионе темпорис

42. Иако Влада није ставила никакву примедбу с тим у вези, Суд мора да буде сигуран да има надлежност у сваком предмету који му је изнет (видети, мутатис мутандис, Блечић против Хрватске [ВВ], број 59532/00, став 67., ЕЦХР 2006-ИИИ, као и Каваја и Миљанић противЦрне Горе (одлука), бр. 43562/02 и 37454/08, став 30., 23. новембар 2010. године).

100

43. Судконстатује да је релевантно домаће законодавство које предвиђа обуставу пензија подносилаца представке ступило на снагу 1. јануара 2004. године, што је било пре него што је Тужена држава ратификовала Протокол број 1 уз Конвенцију 3. марта 2004. године. Међутим, Суд такође примећује да су подносиоци представки и даље примали пензије прилично после 3. марта 2004. године. Обустава, према томе, није одмах почела само на основу законодавства, већ тек пошто је Пензијски фонд донео посебне одлуке у том смислу, које су све донете пошто је Тужена држава ратификовала Конвенцију и Протокол број144.С обзиром на ово, Суд сматра да спорно мешање спада у надлежност овог Суда ратионе темпорис (видети, мутатис мутандис, Блечић, цитиран у горњем тексту, ст. 83 - 84; као и Зана против Турске, 25. новембар 1997. године, став 42., Извештаји о пресудама и одлукама 1997-ВИИ).

3. Исцрпљеност домаћих правних средстава

(а) У вези са првим подносиоцем представке

45. Влада је остала при ставу да прва подноситељка представке није исцрпела сва делотворна домаћа правна средства. Посебно, она није поднела захтев за ванредно преиспитивање одлуке Врховном суду.

46. Прва подноситељка представке оспорила је делотворност овог правног средства, посебно с обзиром на одлуке донете у односу на остала три подносиоца представки, и с обзиром на чињеницу да је Врховни суд ионако пресудио против ње у парничном поступку (видети ст. 12, 15 и 16. у горњем тексту).

47. Суд понавља да је, према његовој утврђеној судској пракси, сврха правила домаћих правних средстава садржаног у члану35. став 1. Конвенције да омогући државама уговорницама да спрече или исправе наводне повреде пре него што се оне проследе Суду. Међутим, једина правна средства која треба исцрпети су она која су делотворна.

101

48. Влада која тврди да правна средства нису исцрпљена дужна је да задовољи Суд да је правно средство било делотворно, доступно и у теорији и у пракси у релевантном тренутку, другим речима, да је било доступно, да је могло да обезбеди накнаду за притужбе подносиоца представке и да је нудило реалне изгледе за успех. Међутим, пошто се овај терет доказивања задовољи, на подносиоцу представке је да утврди да је правно средство које је Влада понудила заправо употребљено или је из неког разлога било неодговарајуће и неделотворно у посебним околностима предмета, или да су постојале посебне околности које су га ослобађале тог захтева (видети Акдивар и други против Турске, 16. септембар 1996. године, став 65., Извештаји о пресудама и одлукама 1996-ИВ).

49. Примена овог правила мора узимати у обзир контекст. Сходно томе, потврђено је да се члан35. став 1. мора примењивати са одређеним степеном флексибилности и без претераног формализма (видети Акдивар и други, цитиран у горњем тексту, став69.).

50. Суд подсећа да је већ утврдио да су ревизија у парничном поступку и захтев за испитивање законитости правоснажне пресуде, у начелу, делотворна правна средства у оквиру значења члана 35. став 1. Конвенције (видети, мутатис мутандис, Ракић и други против Србије, бр. 47460/07 итд., ст. 37 и 27., 5. октобар 2010. године, и органи цитирани у њему; Дебелићпротив Хрватске, број 2448/03, ст.20 и 21., 26. мај 2005. године; и Мамудовски против Бивше Југословенске Републике Македоније (одлука), број 49619/06, 10. март 2009. године). Пошто захтев за ванредно преиспитивање одлуке у управном спору, чак и ако је описан као "ванредан" у Закону о управним споровима одговара наведеним правним средствима у парничним и кривичним поступцима, Суд сматра да се, с обзиром на његову природу, он такође мора сматрати, у принципу и кад год је доступан у складу са релевантним процесним правилима, делотворним правним средством у оквиру значења члана 35. став 1. Конвенције (упоредити и истаћи супротност са анализом у предмету Колу против Финске (одлука), број 56463/10, ЕЦХР 3. мај2011. године).

51. Ако се вратимо на предметни случај, Суд констатује да прва подноситељка представке није поднела захтев за ванредно преиспитивање законитости Врховном суду. Он такође констатује да је Врховни суд пресудио против друга три подносиоца представки у вези са њиховим захтевом за ванредно преиспитивање законитости, чији су захтеви били идентични захтеву прве

102

подноситељке представке и тиме је, у суштини потврдио разлоге које је раније навео Управни суд (видети став 12. у горњем тексту). Осим тога, Врховни суд је заиста имао прилику да пресуди у односу на прву подноситељку представке, иако у парничном поступку, и пресудио је против ње (видети став 16. у горњем тексту). Пошто у спису предмета не постоји ништа што би указало да би Врховни суд пресудио другачије у односу на прву подноситељку представке, Суд сматра да би био претеран формализам да се од ње захтева да употреби ово правно средство у таквим околностима, и да она, према томе, није морала да исцрпи овај конкретан пут накнаде (видети, мутатис мутандис, Уљар и други против Хрватске, број 32668/02, став32. ин фине, 8. март 2007. године). Због тога се примедба Владе с тим у вези мора одбити.

(б) У вези са другим подносиоцима представки

52. Влада је остала при ставу да подносиоци представки нису исцрпели сва делотворна домаћа правна средства. Посебно, они нису покренули парнични поступак да би добили накнаду штете.

53. Прва подноситељка представке је изнела да је покренула парнични поступак, али без ефекта, пошто је домаћи суд пресудио против ње. Други и трећи подносилац представке оспорили су делотворност парничног поступка, тврдећи да домаћи судови нису никада досудили накнаду у таквим случајевима, а Влада је позвана да достави судску праксу која доказује супротно. Четврти подносилац представке није имао коментар с тим у вези.

54. Суд констатује да је прва подноситељка представке заиста покренула парнични поступак за накнаду штете, али да су домаћи судови пресудили против ње (видети ст. 15 - 17 у горњем тексту). Суд такође примећује да Влада није доставила другу судску праксу ради подршке њене тврдње да су подносиоци представки могли добити накнаду штете у парничном поступку.

55. С обзиром на горе наведено, Суд је мишљења да се парнични поступак не може сматрати делотворним правним средством у посебним околностима предмета, чиме се други, трећи и четврти подносилац представки ослобађају

103

захтева да употребе ово правно средство. Примедба Владе с тим у вези се, према томе, мора такође одбити.

4. Закључак

56. Суд констатује да притужбе подносилаца представки нису очигледно неосноване у оквиру значења члана 35. став 3 (а) Конвенције. Он даље констатује да нису недопуштене ни по ком другом основу. Оне се, према томе, морају прогласити допуштеним.

Б. Основаност

1. Наводи странака

57. Влада је остала при ставу да држава није имала општу обавезу да дозвољава пензионерима да раде, и да је стога држава по свом нахођењу то регулисала. Посебно, није у јавном интересу да људи истовремено уживају користи и од пензије и од рада. С тим у вези Влада је констатовала да су домаћи органи у бољем положају да цене шта је у јавном интересу, и да с тим у вези има широки простор за процену. Према томе, спорна одредба Закона о пензијама из 2003. године је законита мера у јавном интересу, пропорционална законитом циљу да се очува буџетска стабилност државе и побољша социјална политика. Пошто је свако могао да изабере које право му је пожељније, постигнута је прописна равнотежа између приватних интереса подносилаца представки, са једне стране и јавног интереса, са друге стране. Према томе, није било повреде члана 1. Протокола број 1.

58. Први, други и трећи подносилац представки оспорили су ове тврдње. Посебно се прва подноситељка представке позвала на члан 193. Закона о пензијама из 2003. године (видети став 24. у горњем тексту), тврдећи да он потврђује да овај Закон нема ретроактивно дејство већ да га је требало применити само на оне пензионере који поново отварају своје приватне праксе пошто је овај Закон ступио на снагу. Сматрала да је то даље потврдио Уставни суд Црне Горе (видети став 28. у горњем тексту), као и, на крају, сама држава

104

када је укинула релевантни део релевантног члана (видети став 26. у горњем тексту).Други подносилац представке је посебно тврдио да је држава доказала незаконитост релевантног дела предметне одредбе тиме што ју је укинула Изменама Закона о пензијама. Четврти подносилац представке није имао коментар с тим у вези.

2. Оцена Суда

59. Принципи који се уопштено примењују у предметима према члану 1. Протокола број 1 су подједнако важни када је реч и о пензијама (видети Андрејева против Латвије [ВВ], број 55707/00, став 77., 18. фебруар 2009. године, и скорију, Стуммер против Аустрије [ВВ], број 37452/02, став 82., 7. јул 2011. године). Стога, та одредба не гарантује право на стицање имовине (видети, међу многим другим ауторитетима, Ван дер Мусселе против Белгије, 23. новембар 1983. године, став 48., серија А број 70; Сливенко против Латвије (одлука) [ВВ], број 48321/99, став 121., ЕЦХР 2002-ИИ; и Копецкý против Словачке [ВВ], број 44912/98, став 35 (б), ЕЦХР 2004-ИX). Као таква, она не гарантује ни право на пензију у одређеном износу (видети, међу другим ауторитетима, Мüллер против Аустрије, број 5849/72, Извештај Комисије од 1. октобра 1975. године, Одлуке и извештаји (ДР) 3, стр. 25; Т. против Шведске, број 10671/83, Одлука Комисије од 4. марта 1985. године, ДР 42, стр. 229; Јанковић против Хрватске (одлука), број 43440/98, ЕЦХР 2000-X; Куна против Немачке (одлука), број 52449/99, ЕЦХР 2001-В (изводи); Ленз против Немачке (одлука), број 40862/98, ЕЦХР 2001-X; Кјартан Áсмундссон против Исланда, број 60669/00, став 39., ЕЦХР 2004-ИX; Апостолакис против Грчке, број 39574/07, став 36., 22. октобар 2009. године;Wиецзорек против Пољске, број 18176/05, став 57., 8. децембар 2009. године; Поулаин против Француске (одлука), број 52273/08, 8. фебруар 2011. године; и Маггио и други против Италије, бр.46286/09, 52851/08, 53727/08, 54486/08 и 56001/08, став 55., 31. мај2011. године). Међутим, када држава уговорница има на снази законодавство које предвиђа право на исплату пензије - без обзира да ли та исплата зависи од претходног плаћања доприноса или не - то се законодавство мора сматрати законодавством које ствара имовински интерес који спада у оквире члана 1. Протокола број 1 за лица која испуњавају његове услове (видети Царсон и други против Уједињеног Краљевства [ВВ], број 42184/05, став 64., ЕЦХР 2010-...).Смањење или обустава пензије могу према томе представљати мешање у државину које треба да буде оправдано (видети Кјартан Áсмундссон, цитиран у горњем тексту, став 40.; Расмуссен против

105

Пољске, број 38886/05, став 71., 28. април 2009. године; иWиецзорек, цитиран у горњем тексту, став 57.).

60. Први и најважнији захтев члана 1. Протокола број 1 је да свако мешање државног органа у мирно уживање имовине треба да буде законито (видети Бивши краљ Грчке и други противГрчке [ВВ], број 25701/94, ст. 79 и 82, ЕЦХР 2000-XИИ) и да треба да тежи легитимном циљу "у јавном интересу".

61. Према пракси Суда, национални органи, пошто су директно упознати са друштвом и његовим потребама, су у принципу у бољем положају од међународног судије при одлучивању шта је у "јавном интересу". Према систему Конвенције, на тим органима је да направе иницијалну процену постојања проблема да о њему јавност брине, гарантујући мере мешања у мирно уживање имовине. Штавише, појам "јавног интереса" је свакако широк. Посебно, одлука да се донесу закони који се односе на пензије или социјалне принадлежности подразумева разматрање разних економских и друштвених питања. Суд прихвата да у области социјалног законодавства, укључујући и област пензија, држава ужива широк простор за процену, који је у интересу социјалне правде и економског благостања може законито довести да подешавања, покривања или чак смањења износа пензија који се иначе плаћају квалификованом становништву укључујући, као у предметном случају, правила о неусклађености између примања пензије и плаћеног запослења. Међутим, свака таква мера мора се реализовати на недискриминаторан начин и бити у складу са захтевима пропорционалности. Према томе, простор за процену доступан законодавном телу у спровођењу таквих политика требало би да је широк, а његову процену о томе шта је "у јавном интересу" требало би поштовати, осим ако је та процена очигледно без разумне основе (видети, на пример, Царсон и други против Уједињеног Краљевства [ВВ], број 42184/05, став 61., 16 Марцх 2010. године; Андрејева против Латвије [ВВ], број 55707/00, став 83., 18. фебруар 2009. године; као и Москал против Пољске, број 10373/05, став 61., 15. септембар 2009. године).

62. Свако мешање мора такође бити оправдано пропорционално циљу коме тежи да се остави. Другим речима, "прописна равнотежа" мора да се погоди између захтева општег интереса заједнице и захтева заштите основних права појединца. Потребна равнотежа неће се установити ако лице или лица о којима је реч морају да сносе појединачан и претеран терет (видети Јамес и други против Уједињеног Краљевства, 21. фебруар 1986. године, став 50., серија А

106

број 98; и Wиецзорек, цитирани у горњем тексту, ст. 59 - 60, са даљим позивањем).

63. Иако се не сме превидети да члан 1. Протокола број 1 не ограничава слободу државе да изабере врсту или износ принадлежности које обезбеђује у оквиру социјалне помоћи (видети Стец и други, цитиран у горњем тексту, став 54.; Стец и други против Уједињеног Краљевства [ВВ], број 65731/01, став 53., ЕЦХР 2006-ВИ; иWиецзорек, цитиран у горњем тексту, став 66. ин лимине), такође је важно да се потврди да ли је право подносиоца захтева да добија принадлежности из програма социјалне помоћи у питању повређено на начин који има за последицу угрожавање суштине његових права на пензију (видети Домалеwски, цитиран у горњем тексту; Кјартан Áсмундссон, цитиран у горњем тексту, став 39. ин фине; анд Wиецзорек, цитирани у горњем тексту, став 57. ин фине).

64. Ако се вратимо на предметни случај, Суд сматра да су права подносилаца представки на пензију представљала имовину у смислу члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију. Даље, обустава исплате пензија подносиоцима представки од стране Пензијског фонда јасно је представљала мешање у мирно уживање њихове имовине (видети став 59. у горњем тексту).

65. У вези са захтевом законитости, Суд констатује да је исплата пензија обустављена на основу члана 112. Закона о пензијама, што изгледа подразумева да је била у складу са законом. Свакако, тумачење ове одредбе које су дали домаћи судови је у корист таквог закључка (видети став 16. у горњем тексту).

66. Суд сматра да такво тумачење домаћих судова ствара неке сумње у вези са чланом 193. Закона о пензијама из 2003. године, као и у вези са одлуком Уставног суда Црне Горе, и одлуком Савезног уставног суда у вези са, у суштини истом одредбом Савезног закона о пензијском и инвалидском осигурању, када су и Црна Гора и Србија биле део једног правног система у то време (видети ст. 24, 28 и 27. у горњем тексту).

107

67. У сваком случају, чак и под претпоставком да је то било у складу са законом, остаје да се реши да ли је наведено мешање тежило легитимном циљу и да ли је постојао разуман однос пропорционалности између употребљених средстава и циља чијем се остварењу тежило.

68. Иако Влада није доставила документа у прилог корисности ове мере, Суд може прихватити да су циљеви којима се тежило били социјална правда и економско благостање државе, а оба ова циља су легитимна.

69. У вези са питањем пропорционалности, Суд констатује да је првобитним одлукама Пензијског фонда подносиоцима представки дато право да примају пензије. Тиме се Пензијски фонд сложио да су подносиоци представки испунили све законске услове и квалификовали се за пензије. Према правилима на снази у то време, приход од запослења није био некомпатибилан са потврдом Фонда о пуној пензији, у оној мери у којој је запослење подразумевало половину радног времена (видети став 8. у горњем тексту). По испуњењу законских услова за пензионисање, а подстакнути пензијским системом коме су давали доприносе одређени број година, подносиоци представки су поново отворили своје приватне праксе са половином радног времена, истовремено примајући пензије (видети, мутатис мутандис, Кјартан Áсмундссон, цитиран у горњем тексту, став 44., ЕЦХР 2004-ИX).

70. Суд даље констатује да, када су исплате пензија подносилаца представки обустављене релевантним одлукама Пензијског фонда 2004. године и 2005. године, то није било због измена личних околности, већ због промена закона. То је посебно погодило подносиоце представки, пошто им је обустављена исплата пензија које су примали одређени број година, не узимајући у обзир износ добити који су остваривали радом са половином времена (видети, мутатис мутандис, Кјартан Áсмундссон, цитиран у горњем тексту, став 44., као и, супротно томе, међу многим ауторитетима, Домалеwски и Скóркиеwицз, оба цитирана у горњем тексту, где су подносиоци представки били лишени само њиховог посебног привилегованог положаја, задржавајући сва права која су им припадала на основу редовних пензија према општем систему социјалне помоћи). Иако подносиоци представки нису доставили никакве податке о томе колико су тачно зарадили у приватним праксама, и пошто Влада није понудила супротне доказе, с обзиром на чињеницу да су они радили само половином радног времена, Суд сматра да су пензије и даље представљале значајан део

108

њиховог бруто месечног прихода (видети Кјартан Áсмундссон, цитиран у горњем тексту, став 44.).

71. У овом контексту, Суд такође примећује да Закон о пензијама из 2003. године није оштетио само право подносилаца представки да примају пензије убудуће, већ делом и плаћања до сада, пошто су први, други и трећи подносилац представки имали обавезу да врате износе које су примили после 1. јануара 2004. године (видети ст. 17, 19 и 20. у горњем тексту, као и, супротно томе, мутатис мутандис, Wиецзорек против Пољске, цитиран у горњем тексту, став 72., и Хасани против Хрватске (одлука), број 20844/09, 30. септембар 2010. године)72.На основу овог историјата, Суд сматра да су, као појединци, подносиоци представки били приморани да носе претеран и непропорционалан терет. Чак и с обзиром на широки простор за процену који држава ужива у области социјалног законодавства, утицај спорне мере на права подносилаца представки, чак и под претпоставком да је законит (видети став 66. у горњем тексту), не може се оправдати законитим јавним интересом на који се Влада ослонила.Ситуација је могла бити другачија да су подносиоци представки били обавезни да претрпе разумно и сразмерно смањење пензије, а не потпуну обуставу права (видети, међу многим другим ауторитетима, Кјартан Áсмундссон, цитиран у горњем тексту, став 45.; Wиецзорек против Пољске, цитиран у горњем тексту, став 67., Маггио и други против Италије, цитиран у горњем тексту, став 62., Банфиелд против Уједињеног Краљевства (одлука), број 6223/04, 18. октобар 2005. године) или да им је законодавно тело одобрило прелазни период у ком би се прилагодили новом програму. Штавише, они су морали да врате пензије које су примили од 1. јануара 2004. године надаље, што се мора такође сматрати релевантним фактором који ће се мерити приликом процене равнотеже.

73. С обзиром на горе наведено, Суд сматра да није било повреде члана 1. Протокола број 1.

III. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ

74. Члан 41. Конвенције предвиђа:

109

"Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној странци."

А. Штета

75. Прва подноситељка представке тражила је 15.769,07 евра на име материјалне штете (15.332,45 евра на име обуставе пензије и436,62 евра на име пензија враћених Пензијском фонду) и 9.000 евра на име нематеријалне штете.

76. Други подносилац представке тражио је 12.377,30 евра на име материјалне штете (8.532,86 евра на име обустављених пензија и 3.844,44 евра на име пензија враћених Пензијском фонду).

77. Трећи подносилац представке тражио је укупан износ од 18.448,80 евра на име материјалне штете и 5.000 евра на име нематеријалне штете.

78. Четврти подносилац представке тражио је 10.618,49 евра на име материјалне штете. Он је приложио обрачун који је урадио Пензијски фонд у коме се наводи да неисплаћене пензије износе 8.038,53 евра, пошто је пензију редовно примао до 1. маја 2005. године.

79. Влада је остала при ставу да су износи које траже подносиоци представки неприкладно високи и да нису у складу са релевантном судском праксом Суда.

80. Суд примећује да су подносиоци представки претрпели материјалну штету као последицу утврђене повреде и сматра да би им требало досудити накнаду штете у износу који је разумно везан за претрпљену штету. Он не може да им досуди пуне износе које траже, баш због тога што би разумно и сразмерно смањење њихових принадлежности могло да буде компатибилно са правима по

110

Конвенцији (видети став 72. у горњем тексту). Одлучујући у светлу цифара из списа предмета, Суд првом и трећем подносиоцу представки досуђује по 8.000 евра, другом подносиоцу представке 6.000 евра и четвртом подносиоцу представке 4.000 евра, плус сваки порез који се може наплатити на ове износе (видети, мутатис мутандис, Кјартан Áсмундссон, цитиран у горњем тексту, став 51.).

81. Чак и да није предмет посебног захтева другог и четвртог подносиоца представки, Суд прихвата да су сви подносиоци представки у предметном случају свакако претрпели одређену нематеријалну штету, која се не може довољно надокнадити само утврђивањем повреде (видети, мутатис мутандис, Гарзичић против Црне Горе, број 17931/07, став 42., 21. септембар 2010. године; као и Старосзцзyк против Пољске, број 59519/00, ст. 141-143, 22. март 2007. године). Процењујући на основу правичности, Суд сваком од њих досуђује износ од по 4.000 евра.

Б. Трошкови

82. Прва подноситељка представке је тражила укупно 679.80 евра на име трошкова насталих пред домаћим судовима и овим Судом.Трећи подносилац представке је тражио паушално 400 евра за трошкове "превода и преписке". Други и четврти подносиоци представки нису имали захтеве с тим у вези.

83. Влада је оставила Суду да донесе одлуку по свом нахођењу.

84. У складу са праксом Суда, подносилац представке има право на накнаду трошкова само у оној мери у којој је показано да су они заправо и неопходно настали и да су разумни у погледу износа. У конкретном предмету, на основу докумената које поседује и горе наведених критеријума, Суд сматра да је оправдано да додели суму коју је тражила прва подноситељка представке. Пошто трећи подносилац представке није поднео доказе, као што су образложени рачуни и фактуре, да су тражени трошкови стварно настали, Суд сходно томе одбацује овај захтев. Најзад, Суд сматра да нема разлога да другом и трећем подносиоцу представки додели било који износ по овом основу, пошто они нису ни поднели захтеве с тим у вези.

111

В. Затезна камата

85. Суд сматра да је примерено да затезна камата буде заснована на најнижој каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три процентна поена.

ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД ЈЕДНОГЛАСНО

1. Одлучује да здружи представке;

2. Проглашава притужбе у односу на Црну Гору допуштеним, а притужбе у односу на Србију недопуштеним;

3. Утврђује да је дошло до повреде члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију;

4. Утврђује

(а) да Тужена држава треба да исплати подносиоцима представки у року од три месеца од датума када ова пресуда постане правоснажна, у складу са чланом 44. став 2. Конвенције, следеће износе плус сваки порез који се може наплатити:

(и) првом и трећем подносиоцу представки по 8.000 евра (осам хиљада евра), другом подносиоцу представке 6.000 евра (шест хиљада евра) и четвртом подносиоцу представке 4.000 евра (четири хиљаде евра), на име материјалне штете,

(ии) сваком по 4.000 евра (четири хиљаде евра) на име нематеријалне штете, и

112

(иии) 679,80 евра (шест стотина седамдесет девет евра и осамдесет центи) првој подноситељки представке за трошкове.

(б) да по истеку горе наведена три месеца до исплате, треба платити обичну камату на горе наведени износ по стопи која је једнака најнижој каматној стопи Европске централе банке уз додатак од три процентна поена;

5. Одбија преостали део захтева подносилаца представки за правично задовољење.

Састављено на енглеском језику и достављено у писаној форми на дан 13. децембра 2011. године у складу са правилом 77 ст. 2 и 3 Пословника Суда.

Заменик секретара Председник Fatoş Araci Lech Garlicki

BARAĆ AND OTHERS v. MONTENEGRO JUDGMENT 1

ĈETVRTO ODJELJENJE

PREDMET BARAĆ I DRUGI PROTIV CRNE GORE

(Predstavka br 47974/06)

PRESUDA

STRAZBUR

13. decembar 2011. godine


114

2 BARAĆ AND OTHERS v. MONTENEGRO JUDGMENT

U predmetu Barać i drugi protiv Crne Gore, Evropski sud za ljudska prava (Ĉetvrto odjeljenje), zasjedajući u Vijeću u

sastavu: Lech Garlicki, predsjednik, David Thór Björgvinsson, Päivi Hirvelä, Ledi Bianku, Zdravka Kalaydjieva, Nebojša Vuĉinić, Vincent A. De Gaetano, sudije, i Fatoş Aracı, zamjenik sekretara odjeljenja,

Nakon vijećanja bez prisustva javnosti 22. novembra 2011. godine Donosi sljedeću presudu, usvojenu toga dana:

POSTUPAK

1. Predmet je pokrenut predstavkom (br. 47974/06) protiv Crne Gore koju je 9. novembra 2006. godine Sudu po ĉlanu 34 Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija) podnijelo 13 državljana Crne Gore, g. Blagota Barać, g. Milan Terzić, g. Zoran Stanišić, g. Stanko Burić, g-Ċa. Stanica Marković, g. Radovan Kadović, g. Ranko Tomašević, g. Novo Stanišić, g. Branko Radulović, g. Novak Nikolić, g. Mihailo Popović, g. Milan Golubović, i g. Ranko Kovaĉević (u daljem tekstu: Podnosioci predstavke).

2. Podnosioce predstavke zastupao je g. M. Vojinović, advokat sa praksom u Nikšići. Vladu Crne Gore (u daljem tekstu: Vlada) zastupao je njen zastupnik, g. Z. Pažin.

3. Podnosioci predstavke žalili su se po ĉlanu 6 stav 1 Konvencije da je graĊanski postupak u domaćem pravu bio nepraviĉan pošto se pravosnažna presuda koja je donesena protiv njih bazirala na Zakonu koji u relevantno vrijeme nije više bio na snazi.

4. 28. juna 2010. godine predsjednik Ĉetvrtog odjeljenja odluĉio je da obavijesti Vladu o predstavci. TakoĊe je odluĉeno da se o prihvatljivosti i meritumu predstavke odluĉuje u isto vrijeme (ĉlan 29 stav 1).

115


ĈINJENICE


5. Podnosioci predstavke – g. Blagota Barać, g. Milan Terzić, g. Zoran Stanišić, g. Stanko Burić, g-Ċa. Stanica Marković, g. Radovan Kadović, g. Ranko Tomašević, g. Novo Stanišić, g. Branko Radulović, g. Novak Nikolić, g. Mihailo Popović, g. Milan Golubović, i g. Ranko Kovaĉević – državljani su Crne Gore roĊeni 1968, 1953, 1961, 1950, 1956, 1951, 1952, 1963, 1951, 1966, 1955, 1953, odnosno 1955. godine i žive u Danilovgradu.

6. Ĉinjenice predmeta, koje su izložile strane, mogu da se sumiraju na sljedeći naĉin.

A. Građanski postupak

7. 14. januara 2005. godine podnosioci predstavke podnijeli su tužbeni zahtijev protiv svog poslodavca za isplatu zimnice

8. 13. februara 2006. godine Osnovni sud u Danilovgradu presudio je u njihovu korist i dosudio im svakom po 150 eura i troškove, što je ukupno iznosilo 1.875 eura.

9. 26. aprila 2006. godine Viši sud u Podgorici poništio je prethodnu presudu i odbacio je tužbeni zahtjev podnosilaca predstavke oslanjajući se iskljuĉivo na Zakon o izmjenama i dopunama Zakona o radu iz 2004. godine. U isto vrijeme podnosiocima predstavke bilo je naloženo da zajedno plate svom poslodavcu 900 eura za sudske troškove. Podnosioci predstavke nisu dobili ovu presudu do 23. maja 2006. godine.

10. 12. septembra 2006. godine Vrhovni sud u Podgorici odbacio je zahtjev podnosilaca predstavke za revizijom.

B. Ostale relevantne informacije

11. 28. februara 2006. godine Ustavni sud Crne Gore proglasio je Zakon o izmjenama i dopuna Zakona o radu iz 2004. godine neustavnim (v. stav 14 ove presude).

12. 18. aprila 2006. godine ta je odluka objavljena u Službenom listu br.

24/06, i time je navedeni Zakon prestao da bude na snazi (v. stav 13, naroĉito ĉlan 62, i stav 16 ove presude).

116



A. Zakon o Ustavnom sudu Republike Crne Gore; objavljen u Službenom listu Republike Crne Gore br. 21/93 (u daljem tekstu Zakon o Ustavnom sudu iz 1993. godine)

13. Relevantne odredbe ovog Zakona predviĊaju sljedeće:

Ĉlan 62

“Kad se utvrdi da zakon … nije u saglasnosti sa Ustavom ... taj zakon … prestaje da važi danom objavljivanja odluke Ustavnog suda u "Službenom listu Republike Crne Gore".

Ĉlan 69 stav 1

“(Takav)Zakon … ne može se primjenjivati na odnose koji su nastali prije dana objavljivanja odluke Ustavnog suda, ako do toga dana nijesu pravosnažno riješeni.”

Ĉlan 70

“Svako kome je povrijeĊeno pravo konaĉnim ili pravosnažnim pojedinaĉnim aktom, donijetim na osnovu zakona … za koji je odlukom Ustavnog suda utvrĊeno da nije u saglasnosti s Ustavom … ima pravo da traži od nadležnog organa izmjenu tog pojedinaĉnog akta.

Predlog za izmjenu (takvog) akta … može se podnijeti u roku od šest mjeseci od dana objavljivanja odluke (Ustavnog suda) u "Službenom listu Republike Crne Gore".

Ĉlan 71

“Ako se utvrdi da se izmjenom pojedinaĉnog akta ne mogu otkloniti posljedice nastale usljed primjene (neustavnog) akta … Ustavni sud može odrediti da se ove posljedice otklone povraćajem u preĊašnje stanje, naknadom šteta ili na drugi naĉin.”

B. Odluka Ustavnog Suda Republike Crne Gore, objavljena u Sl. Listu RCG br. 24/06)

14. Relevantni dio ove Odluke glasi:

“ UtvrĊuje se da Zakon o izmjenama i dopuna Zakona o radu (Službeni list Republike Crne Gore, broj 79/04) nije u saglasnosti sa Ustavom Republike Crne Gore i prestaje da važi danom objavljivanja ove odluke.”

117


15. U Odluci se precizira da je razlog zbog koga je pomenuti Zakon proglašen neustavnim to što nije u Skupštini usvojen apsolutnom većinom glasova poslanika, kako je propisano Ustavom.

16. Ova odluka objavljena je 18. aprila 2006. godine.

C. Relevantna sudska praksa Ustavnog suda

17. Vlada je dostavila tri odluke Ustavnog suda Crne Gore koje su donesene u septembru 2003. godine, decembru 2005. odnosno u julu 2006. godine na osnovu ĉlanova 70 i 71 Zakona o Ustavnom sudu iz 1993. godine. U sve ove tri odluke Ustavni sud, odbacujući zahtjeve tužilaca, bio je mišljenja da ĉlan 70 zapravo predviĊa za pojedinca pravo da traži ponovno otvaranje postupka u kojem je donesena sporna odluka.

18. Konkretno, odlukom iz septembra 2003. godine Ustavni sud odbacio je inicijativu da se ocjeni ustavnost ĉlana 70 Zakona o Ustavnom sudu iz 1993. godine.

19. U decembru 2005. godine Ustavni sud odbacio je zahtjev tužioca da izmijeni odluku koju je donio Osnovni sud u novembru 2004. godine, koja se bazirala na odredbi koja je kasnije, u aprilu 2005. godine, proglašena neustavnom.

20. U julu 2006. godine Ustavni sud odbacio je zahtjev tužioca da ukloni posljedice koje je on navodno pretrpio prije novembra 2005. godine radi implementacije odluke vodovodnog preduzeća iz 2002. godine, jer je ta odluka proglašena neustavnom u novembru 2005. godine.

21. U dvije potonje odluke, zahtjevi tužilaca odbaĉeni su jer oni nisu prethodno tražili ponovno otvaranje postupaka u kojima su donesene sporne odluke.

PRAVO

I. NAVODNO KRŠENJE ĈLANA 6 STAV 1 KONVENCIJE

22. Podnosioci predstavke žalili su se po ĉlanu 6 stav 1 Konvencije da domaći graĊanski postupak nije bio praviĉan pošto se pravosnažna odluka protiv njih bazirala na Zakonu koji u to vrijeme više nije bio na snazi.

23. Relevantni dio ĉlana 6 stav 1 Konvencije glasi: “Svako, tokom odluĉivanja o njegovim graĊanskim pravima i obavezama… ima

pravo na praviĉnu… raspravu… pred… sudom…...”.

118


A. Prihvatljivost

24. Vlada je konstatovala da podnosioci predstavke nisu iscrpili sve djelotvorne domaće pravne lijekove. Konkretno, oni nisu tražili da se sporna odluka promijeni u skladu sa ĉlanom 70 i 71 Zakona o ustavnom sudu iz 1993. godine i Vlada je uputila na sudsku praksu Ustavnog suda Crne Gore u ovom smislu (v. stavove 17 i 21 ove Presude).

25. Podnosioci predstavke osporili su tu tvrdnju. Oni su naroĉito ponovili da u vrijeme kada je Viši sud donio odluku u njihovom predmetu Zakon o izmjenama i dopunama Zakona o radu već više nije bio na snazi.

26. Sud ponavlja da, u skladu sa ĉlanom 35 stav 1 Konvencije, on može da se bavi samo pritužbama nakon što su iscrpljeni svi domaći pravni lijekovi i podsjeća da je obaveza Vlade koja tvrdi da svi pravni lijekovi nisu iscrpljeni da uvjeri sud da je lijek koji nije iscrpljen bio djelotvoran i dostupan i u teoriji i u praksi u relelvantnom vremenskom periodu (v. između ostalog, Bijelić protiv Crne Gore i Srbije, br. 11890/05, stav 75, 28. april 2009. godine).

27. Što se tiĉe ovog konkretnog predmeta, Sud napominje da formulacija ĉlana 70 Zakona o Ustavnom sudu iz 1993. godine (v. stav 13 ove presude, a naroĉito ĉlan 70 stav 3) implicira da se pravni lijek koji se njime predviĊa odnosi na one predmete u kojima su odreĊene odredbe proglašene neustavnim nakon što je već donesena sporna odluka, a ne na one kod kojih je relevantna odredba bila proglašena neustavnom prije nego što je usvojena odluka. Sudska praksa koju je navela Vlada sasvim sigurno izgleda potkrepljuje ovaj zakljuĉak (v. stavove 17 - 21 ove presude). S obzirom na to Sud smatra da pravni lijek na koji nas upućuje Vlada nije bio na raspolaganju podnosiocima predstavke

28. U svakom sluĉaju, Sud napominje da je dotiĉni pravni lijek bio u praksi zahtjev da se ponovo otvori sporni postupak (v. stav 17 ove presude). U vezi sa tim, podsjećamo da se zahtjev za ponovno otvaranje postupka koji je već zakljuĉen po osnovu pravosnažne sudske odluke ne može obiĉno smatrati djelotvornim pravnim lijekom u smislu ĉlana 35 stav 1 Konvencije (v. izmeĊu ostalog Josseline Riedl-Riedenstein i drugi protiv Njemačke (dec.), br. 48662/99, 22. januar 2002. godine). Situacija može biti drugaĉija ako se može utvrditi da po domaćem pravu takav zahtjev može stvarno da se smatra djelotvornim pravnim lijekom (v. K.S. i K.S. AG protiv Švajcarske, br. 19117/91, Odluka Komisije od 12. januara 1994. godine, Odluke i Izvještaji (DR) 76-A, str. 70). MeĊutim, Vlada nije podnijela podatke o takvoj sudskoj praksi. Stoga njihov prigovor u ovom smislu mora da se odbije ĉak i ako se pretpostavi da je dotiĉni pravni lijek bio dostupan.

29. Sud konstatuje da predstavka nije oĉigledno neosnovana u smislu ĉlana 35 stav 3 (a) Konvencije, te da nije neprihvatljiva ni po jednom drugom osnovu. Stoga se ona mora proglasiti prihvatljivom.

119


B. Meritum

30. Pozivajući se na ĉlan 6 stav 1 Konvencije, podnosioci predstavke žalili su se na proizvoljnost pravnosnažne odluke protiv njih jer se ona bazirala na zakonu koji više nije bio na snazi.

31. Vlada je navela da je sporni Zakon proglašen neustavnim iz formalnih, a ne iz materijalnih razloga (v. stav 15 ove presude).

32. Sud je već izrazio da se ne može smatrati da se održalo praviĉno suĊenje ako razlog dat u relevantnoj odluci u domaćem pravu nije predviĊen domaćim zakonima i drugim propisima i, stoga je pravno nevažeći (v. mutatis mutandis, De Moor protiv Belgije, 23. jun 1994, stav 55 in fine, Serija A br. 292-A, gdje je nadležni domaći organ odbio da stavi podnosioca predstavke na listu „advokata pripravnika” pozivajući se na osnov koji nije uopšte bio predviĊen relevantnim zakonima; v. Dulaurans protiv Francuske, br. 34553/97, stav 33-39, 21. mart 2000. godine).

33. Što se tiĉe ovog konkretnog predmeta, Sud smatra da se pravosnažna presuda koju je donio Viši sud protiv podnosilaca predstavke oslanjala samo na Zakon koji je prethodno proglašen neustavnim o ĉemu je već bila objavljena relevantna odluka u Službenom listu. Dakle, Zakon o izmjenama i dopunama zakona o radu iz 2004. godine prestao je da bude na snazi i kao takav on nije bio primjenjiv u sluĉaju podnosilaca predstavke, kako je predviĊeno ĉlanom 69 stav 1 Ustava koji je bio na snazi u to vrijeme (v. stav 13 ove presude). Stoga jedini pravni osnov za odluku Višeg suda nije bio važeći u relevantnom vremenskom periodu. Nerelevantno da li je sporni zakon proglašen neustavnim iz fomalnih ili materijalnih razloga (v. stavove 15 i 31 ove presude).

34. U svjetlu navedenoga, Sud smatra da sporni postupak nije ispunio uslov praviĉnosti iz ĉlana 6 stav 1 i da je shodno tome došlo do povrede ove odredbe.


35. Ĉlan 41 Konvencije glasi: “Kada Sud utvrdi kršenje Konvencije ili protokola uz nju, a unutrašnje pravo

dotiĉne Visoke strane ugovornice omogućava samo delimiĉnu odštetu, Sud će, ako je to potrebno, pružiti praviĉno zadovoljenje oštećenoj stranci.”

A. Naknada štete

36. Svaki od podnosilaca tražio je naknadu štete od 202,34 eura. 37. Vlada je osporila ovaj zahtjev. 38. Sud ne može da spekuliše o tome kakav bi bio ishod spornog

postupka da Konvencija nije prekršena. MeĊutim, Sud smatra da se ne može

120


poreći da su podnosioci predstavke pretrpjeli znaĉajnu nematerijalnu štetu što je bila posljedica nepraviĉnosti sudskog postupka. Uzimajući u obzir okolnosti predmeta, Sud smatra da je razumno da se svakom podnosiocu predstavke dosudi cjelokupna suma koju su tražili.


39. Podnosioci predstavke takoĊe su tražili 2.275 eura na ime troškova i izdataka koje su imali pred domaćim sudovima i 2.000 eura za troškove i izdatke koje su imali u postupku pred Sudom.

40. Vlada je osporila ovaj zahtjev. 41. Prema sudskoj praksi Suda, podnosilac predstavke ima pravo na

nadoknadu troškova i izdataka samo u onoj mjeri u kojoj se pokaže da su oni zaista morali biti napravljeni i da su razumni što se tiĉe koliĉine (v. npr. Iatridis protiv Grčke (praviĉna naknada) [GC], br. 31107/96, stav 54, ECHR 2000-XI).

42. U ovom konkretnom predmetu, uzeti su u obzir dokumenti koje je Sud imao u svom posjedu i gore navedeni kriterijum i Sud je odluĉio da je razumno da se predstavnicima zajedno dosudi 2.725 eura za troškove i izdatke koje su imali u domaćem sistemu. Što se tiĉe troškova koje su imali za postupak pred Sudom, Sud napominje da su zastupnici podnosilaca predstavke predali poĉetnu predstavku na svom maternjem jeziku, a na zahtjev Suda pisane podneske na engleskom. Ako se uzme u obzir tarifa koju je utvrdila lokalna Advokatska komora, koju Sud smatra razumnom u okolnostima ovog predmeta, Sud smatra da podnosioci predstavke zajedno imaju pravo na 1.680 eura po ovoj stavci (v. mutatis mutandis, Šobota-Gajić protiv Bosne i Hercegovine, br. 27966/06, stav 70, 6. novembar 2007. godine).

43. Podnosioci predstavke treba stoga da po ovoj stavci dobiju ukupno 4.405 eura uz sve poreze koji se obraĉunavaju na to.

C. Zatezna kamata 44. Sud smatra da je prikladno da se zatezna kamata bazira na najmanjoj

kreditnoj stopi Evropske Centralne Banke, uz dodatak od tri procentna poena.

IZ TIH RAZLOGA, SUD

1. Proglašava jednoglasno predstavku prihvatljivom; 2. Smatra, sa pet glastova prema dva da je došlo do povrede ĉlana 6 stav 1

Konvencije;

121


3. Smatra, sa pet glastova prema dva

(a) da tužena država treba da plati podnosiocima predstavke, u roku od tri mjeseca od datuma na koji ova presuda postane pravosnažna po ĉlanu 44 stav 2 Konvencije, sljedeće iznose:

(i) na ime nematerijalne štete, svakom po 202,34 eura (dvije stotine i dva eura i trideset ĉetiri centa), i sve poreze koji se na to obraĉunavaju; (ii) na ime troškova i izdataka zajedno 4.405 eura (ĉetiri hiljade ĉetiri stotine i pet eura) i sve poreze koji se na to obraĉunavaju;

(b) da se od isteka navedena tri mjeseca, pa do isplate ovih iznosa obraĉunava obiĉna kamata na gore navedene iznose po stopi koja je jednaka najnižoj kreditnoj stopi Evropske Centralne Banke tokom zateznog perioda uz dodatak od tri procentna poena;

4. Odbija jednoglasno ostatak zahtjeva podnosilaca predstavke za praviĉnom naknadom.

Saĉinjeno na engleskom jeziku i dostavljeno u pisanoj formi 13. decembra 2011. godine, po pravillu 77 stavovi 2 i 3 Poslovnika Suda.

Fatoş Aracı Lech GarlickiZamjenik sekretara Predsjednik

Po ĉlanu 45 stav 2 Konvencije i pravilu 74 stav 2 Sudskog poslovnika, izdvojeno mišljenje sudija Kalaydjieve i De Gaetana priloženo je ovoj presudi.

L.G. F.A.

122

BARAĆ AND OTHERS v. MONTENEGRO JUDGMENTV – SEPARATE OPINION 10

ZAJEDNIĈKO IZDVOJENO MIŠLJENJE SUDIJA ZDRAVKE KALAYDJIEVE I VINCENTA A. DE GAETANA

1. Iako smo glasali za to da se predstavka proglasi prihvatljivom – pošto

je linija izmeĊu neprihvatljivosti ĉinjenica i nekršenja ĉesto veoma tanka – sa žaljenjem konstatujemo da ne možemo da se složimo sa stavom većine kada je u pitanju meritum ovog predmeta.

2. Podnosioci predstavke ne žale se da je povrijeĊeno njihovo pravo

pristupa sudu. Njihova pritužba po ĉlanu 6 stav 1 Konvencije ograniĉena je na ĉinjenicu da se pravosnažna presuda (koju je donio Viši sud) bazirala na zakonu koji više nije bio na snazi na dan donošenja te presude (bio je na snazi u vrijeme kada su oni otpušteni).

3. Iz spisa predmeta izgleda da se desilo da Viši sud u Podgorici, kada se

sastao 26. aprila 2006. godine da odluĉi o žalbi poslodavca nije znao da je osam dana prije toga Službeni list objavio odluku Ustavnog suda od 28. februara 2006. godine kojom se Zakon o izmjenama i dopunama Zakona o radu iz 2004. godine proglašava neustavnim (jer nije usvojen u Skupštini propisanom većinom glasova). Vrhovni sud nije mogao da prihvati zahtjev za reviziju podnosilaca predstavke jer vrijednost njihovih zasebnih tužbenih zahtjeva nije bila veća od 5.000 eura, pošto je svaki bio na samo 150 eura.

4. Sud je u više navrata konstatovao da ĉlan 6 pruža samo procesne a ne

i materijalne garancije; sama tvrdnja da je domaći sud napravio grešku po pitanju ĉinjenica ili prava nije dovoljna da bi se utvrdila povreda ĉlana 6, pošto ĉlan 6 nema za cilj da garantuje praviĉan ishod postupka, već samo da je procedura koja je dovela do ishoda praviĉna. Svake godine hiljade predstavki proglasi se neprihvatljivima ratione materiae – na nivou jednog sudije, odbora ili vijeća – primjenom upravo ovog osnovnog principa. Klasiĉna formulacija ovog principa ona je koja je izreĉena u predmetu García Ruiz protiv Španije (21. januar 1991. godine), stav 28: “...nije [funkcija Suda] da se bavi greškama u ĉinjenicama ili pravu koje je navodno poĉinio domaći sud osim kada se na taj naĉin krše prava i slobode koje se štite Konvencijom i samo u mjeri u kojoj se one krše.”

5. Taĉno je da neki predmeti ukazuju na to da je možda bilo povrede

ĉlana 6 ako je neka odluka proizvoljna ili oĉigledno nerazumna (v. npr. Camilleri protiv Malte dec. 16. mart 2000. godine; Blücher c. République Tchèque 11. januar 2005. stav 56-57). Svi ovi predmeti su veoma specifiĉni kada je rijeĉ o ĉinjenicama i nije lako na osnovu svih njih naći formulaciju za neki opšti princip ili pravilo za koje se može reći da znaĉajno utiĉe na

123

BARAĆ AND OTHERS v. MONTENEGRO JUDGMENT- SEPARATE OPINION 11

doktrinu ĉetvrte instance. Ovo posebno važi za dva citirana predmeta u presudi većine u stavu 32. U predmetu De Moor Sud se u stavovim 55 i 56, koleba izmeĊu toga da li su razlozi domaćeg tribunala “zakonski nevažeći” i toga da postupak nije održan uz prisustvo javnosti. Zaista, odluka većine u ovom konkretnom predmetu oslanja se na dio stava 44 putem izvedene formule mutatis mutandis. Sliĉno tome u predmetu Dularans, iako se osjeća da je u suštini to što francuski domaći sudovi nisu obezbijedili adekvatno obrazloženje za svoje presude, takoĊe postoji dvoumljenje izmeĊu toga da li ne postoji odgovarajuće obrazloženje ili je rijeĉ o sukobljenim zakljuĉcima iz ĉinjenica.

6. U ovom predmetu, ĉinjenice su jednostavne – Viši sud u Podgorici nije znao za objavljivanje pomenuto u stavu 1 ovog mišljenja. Izgleda da je rijeĉ samo o previdu, grešci. Nadalje, nismo uvjereni da odluka Ustavnog suda kojom se neka odredba proglašava neustavnom automatski dovodi do toga da se ta odredba ne može primjeniti na okolnosti predmeta pred domaćim sudovima. To obiĉno zavisi od procesne i materijalne prirode dotiĉne odredbe kao i o periodu u odnosu na koji mora da se ocjenjuje njena primjenjivost. MeĊutim, ova ocjena pada u okvire nadležnosti domaćih sudova. Po našem mišljenju spisi ovog predmeta ne otkrivaju proizvoljnost niti oĉiglednu nerazumnost, koja bi bila u suprotnosti utvrĊenoj sudskoj praksi niti apsurdno zakljuĉivanje sa asprekta prava ili ĉinjenica (što bi se smatralo povredom implicitnog uslova propisanog ĉlanom 6 stav 1 da se da obrazloženje za odluke). Ne vidimo razliku izmeĊu pogrešne primjene zakona i onoga što se dogodilo u ovom predmetu.

BOUCKE v. MONTENEGRO JUDGMENT 1

ĈETVRTO ODJELJENJE

PREDMET BOUCKE protiv CRNE GORE


PRESUDA

STRAZBUR

21. Februar 2012. godine


125

2 BOUCKE v. MONTENEGRO JUDGMENT

U predmetu Boucke protiv Crne Gore, Evropski sud za ljudska prava (Ĉetvrto odjeljenje), zasijedajući u Vijeću

sljedećeg sastava: Lech Garlicki, predsjednik, David Thór Björgvinsson, Päivi Hirvelä, Ledi Bianku, Zdravka Kalaydjieva, Nebojša Vuĉinić, Vincent A. De Gaetano, sudije, i Lawrence Early, sekretar odjeljenja Nakon vijećanja bez prisustva javnosti 31. januara 2012. godine donosi sljedeću

presudu, koja je usvojena toga dana: POSTUPAK

1. Predmet je pokrenut predstavkom (br. 26945/06) protiv Crne Gore

koju su 23. juna 2006. godine Sudu po ĉlanu 34 Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija) podnijele g-Ċa Sneţana Boucke i g-Ċa Kristina Boucke, obje sa dvojnim drţavljanstvom Srbije i Njemaĉke.

2. Podnositeljke predstavke zastupao je g. S. Mrdaković, advokat sa praksom u Kragujevcu (Srbija). Vladu Crne Gore (u daljem tekstu: Vlada) zastupao je njen Zastupnik, g. Zoran Paţin.

3. Podnositeljke predstavke u suštini su se ţalile po ĉlanu 6 Konvencije na neizvršenje dvije pravosnaţne presude o izdrţavanju djeteta.

4. 16. decembra 2010. godine predsjednik Ĉetvrtog odjeljenja odluĉio je da o predstavci obavijesti Vladu. TakoĊe je odluĉeno da se o prihvatljivosti i meritumu predstavke odluĉuje u isto vrijeme (ĉlan 29 stav 1) i da se ovoj predstavci da prioritet po Praviluu 41 Poslovnika Suda.

ĈINJENICE


5. Podnositeljka predstavke g-Ċa Sneţana Boucke (“prva podnositeljka predstavke”) roĊena je 1951. godine, a g-Ċa Kristina Boucke (“druga podnositeljka predstavke”), roĊena je 1988. godine. One ţive u Kruševcu u Srbiji.

126


A. Osnovne informacije

6. 21. maja 1988. godine prva podnositeljka predstavke rodila je drugu podnositeljku predstavke kao vanbraĉno dijete.

7. 18. avgusta 1992. godine Okruţni sud u Dizeldorfu presudio je da je M.J. iz Crne Gore otac druge podnositeljke predstavke i naloţio mu da plaća izdrţavanje djeteta.

8. 29. oktobra 1999. godine Okruţni sud u Kruševcu u Srbiji priznao je odluku Okruţnog suda u Dizeldorfu. Izgleda da izvršenje ove presude nikada nije traţeno.

B. Prva grupa građanskih parnica

9. Nepreciziranog datuma druga podnositeljka predstavke pokrenula je postupak protiv M.J. kojim je traţila izdrţavanje djeteta. Pošto je u to vrijeme ona bila maloljetna zastupala ju je prva podnositeljka predstavke kao njen pravni zastupnik.

10. 23. decembra 1997. godine Opštinski sud u Kragujevcu donio je presudu kojom je naloţio M.J. (u daljem tekstu: duţnik) da plati 62.500 jugoslovenskih dinara za izdrţavanje djeteta za period od 1. jula 1988. godine do 30. juna 1997.godine sa zakonski obraĉunatom kamatom, uz dodatak od 960 jugoslovenskih dinara za troškove postupka. Ova presuda postala je pravosnaţna 10. februara 1998. godine.

11. 13. aprila 1998. godine Osnovni sud u Herceg Novom (Crna Gora) donio je rješenje o izvršenju u kome je predvidio da iznos koji je trebalo da se plati ima da se plati putem prodaje pokretne imovine duţnika. 22. oktobra 1998. godine odbijen je prigovor duţnika na to rješenje.

12. 29. oktobra 1998. godine sudski izvršitelj utvrdio je da duţnik nema vlastitu pokretnu imovinu, pošto ţivi u kući svog tasta. Duţnik je sa svoje strane uz to iznio da plaća 70% svoje plate za izdrţavanje još dvoje djece.

13. 12. novembra 1998. godine Osnovni sud obavijestio je drugu podnositeljku predstavke da je duţnik nesolventan pošto nema pokretnu imovinu koja bi se mogla prodati da bi se predmetna presuda mogla izvršiti.

14. Nepreciziranog datuma 1998. godine duţnik je platio 600 jugoslovenskih dinara na ime svog duga.

15. 14. januara 1999. godine druga podnositeljka predstavke traţila je izvršenje ostatka odluke putem zabrane na platu duţnika i taj zahtjev je ponovljen 7. avgusta 2000.godine, 19. februara 2001.godine, te 7. maja, 1. jula i 3. septembra 2004.godine.

16. Izgleda da se 1. jula 2004.godine druga podnositeljka predstavke ţalila Ministarstvu pravde Crne Gore na rad nadleţnog Osnovnog suda. 12. jula 2004.godine sudija koji je bio nadleţan za izvršenje od maja 2004. godine, kao odgovor na ovu prituţbu, obavijestio je Osnovni sud da “smatra da je prituţba osnovana.”

127


17. Dana 12. jula 2004.godine pomenuti sudija obavijestio je drugu podnositeljku predstavke da je u njenom predmetu nastavljen postupak izvršenja.

18. Dana 24. septembra 2004.godine sudski vještak podnio je sudu u Herceg Novom ponovni obraĉun iznosa koji se duguju i to u eurima pri ĉemu je iznos koji je trebalo platiti bio 6.352,42 eura (EUR).

19. Dana 8. novembra 2004.godine Osnovni sud u Herceg Novom traţio je advokatu drugog podnosioca predstavke da dostavi potrebne podatke o raĉunu u banci da bi se moglo izdati odgovarajuće rješenje o izvršenju.

20. IzmeĊu 13. decembra 2004.godine i 28. decembra 2004.godine pomenuti sud pokušao je da stupi u kontakt sa drugom podnositeljkom predstavke i traţio pomoć od relevantnog Sekretarijata za unutrašnje poslove i od Centra za socijalni rad u Srbiji.

21. Dana 27. januara 2005.godine prva podnositeljka predstavke dostavila je sudu traţene podatke o raĉunu u banci.

22. Dana 4. marta 2005.godine sud u Herceg Novom donio je još jedno rješenje o izvršenju kojim je predvidio da jedna trećina mjeseĉnih prihoda duţnika treba da se prenese na prvu podnositeljku predstavke kao zakonskog zastupnika druge podnositeljke predstavke.

23. 17. marta 2005.godine duţnik je podnio prigovor u kome je, izmeĊu ostalog, naveo da izdrţava ĉetveroĉlanu porodicu, gdje su dva ĉlana maloljetna djeca, I da plaća još 50% plate za izdrţavanje još jednog djeteta. On je predloţio da plaća jednu šestinu svojih prihoda za predmetno izvršenje.

24. 16. maja 2007.godine Osnovni sud odbio je prigovor duţnika i potvrdio svoje rješenje o izvršenju od 4 marta 2005.godine, ne uzimajući u obzir argumente izvršnog duţnika koji su se odnosili na njegove finansijske obaveze.

25.Dana 20. oktobra 2010.godine isti sud proslijedio je rješenje o izvršenju od 4. marta 2004.godine Elektroprivredi – Filijala Herceg Novi, poslodavcu izvršnog duţnika, preduzeću u drţavnom vlasništvu.

26. Nepreciziranog datuma nakon toga druga podnositeljka predstavke izgleda je obavijestila Osnovni sud da nije postupljeno po pomenutom rješenju o izvršenju, navodno zbog toga što izvršni duţnik otplaćuje nekoliko kredita.

27. Dana 19. novebmra 2010.godine Osnovni sud obratio se poslodavcu izvršnog duţnika sa podsjećanjem da izdrţavanje djeteta, prema relevantnim odredbama Porodiĉnog zakona i Zakona o izvršenju, ima prioritet u odnosu na sve novĉane obaveze duţnika i da poslodavac zbog toga ima obavezu da postupi po nalogu za izvršenje.

28. Dana 14. decembra 2010.godine Osnovni sud naloţio je poslodavcu duţnika da prenese na drugu podnositeljku predstavke iznos koji je poslodavac zadrţavao svakog mjeseca na ime kredita koji je izvršni duţnik dugovao poslodavcu (v. stav 37 ove presude).

128


29. Izgleda da ova odluka do sada nije izvršena.

C. Druga grupa građanskih parnica

30. Nepreciziranog datuma druga podnositeljka predstavke pokrenula je drugu grupu graĊanskih postupaka protiv M.J. u kojima je traţila izdrţavanje djeteta. Nju je zastupala prva podnositeljka predstavke kao njen zakoniti staratelj.

31. Dana 30. juna 2004. godine, nakon što je dva puta vraćao predmet, Opštinski sud u Kruševcu donio je presudu kojom je naloţio M.J. da plaća 8% svog mjeseĉnog prihoda od 18. februara 1998.godine plus 48.600 jugoslovenskih dinara za troškove postupka. Ova je presuda postala izvršna 23. maja 2005.godine.

252. Podnositeljke predstavke navele su da su traţile izvršenje ove presude, ali nisu dostavile dokaze u tom smislu, iako je Sud od njih to traţio barem u tri navrata.

33. Izgleda da ova presuda do danas nije izvršena.

D. Treća grupa građanskih postupaka

26. Nepreciziranog datuma druga podnositeljka predstavke pokrenula je još jednu grupu graĊanskih postupaka protiv duţnika, traţeći povećanje izdrţavanja djeteta koje je utvrĊeno rješenjem od 30. juna 2004.godine (v. stav 31 ove presude). 17. septembra 2009. godine Opštinski sud u Kruševcu donio je odluku u kojoj se navodi da je zahtjev druge podnositeljke predstavke povuĉen. Druga podnositeljka predstavke uloţila je 2. oktobra 2009. godine ţalbu protiv te odluke. Ovaj postupak izgleda još uvijek traje.

E. Ostale relevantne činjenice

35. 3. februara 1997.godine duţnik i njegova supruga podnijeli su Osnovnom sudu u Herceg Novom zahjtev za razvod braka, u kome sudu predlaţu, izmeĊu ostalog, da supruga izvršnog duţnika dobije starateljstvo nad njihovo dvoje maloljetne djece roĊene 1990. i 1995. godine i da duţnik plaća na ime izdrţavanja ove djece 50% svojih mjeseĉnih prihoda. U ovom predmetu domaći sud nije donio nikakvu odluku.

276. 17. jula 2009.godine u kriviĉnom postupku duţnik je oglašen krivim zbog neplaćanja izdrţavanja djeteta drugoj podnositeljki predstavke u periodu izmeĊu 23. maja 2005.godine i 30. januara 2006.godine i osuĊen je na zatvorsku kaznu od tri mjeseca, uslovno na godinu dana. Izgleda da još uvijek nije odluĉeno po ţalbi u ovom predmetu.

37. Odsjeĉak od plate duţnika iz oktobra 2010.godine pokazuje precizno da je on zaraĊivao mjeseĉno 559,89 eura, od ĉega je 62% plaćao za otplatu dva kredita. Njegov odsjeĉak od plate pokazuje da je izvršni duţnik jedan

129


od ta dva kredita uzeo od svog poslodavca i to u ukupnom iznosu od 5.500 eura deset mjeseci ranije sa obavezom da ga otplati u periodu od deset godina, te da je drugi kredit uzeo od banke tog mjeseca u ukupnom iznosu od 54.295,75 eura sa obavezom da ga otplati u periodu od petnaest godina. Izgleda takoĊe da je tokom nepreciziranog desetogodišnjeg perioda prije oktobra 2010. godine duţnik plaćao treći kredit u mjeseĉnim ratama koje su iznosile otprilike 20% njegovih mjeseĉnih prihoda.

II. NADLEŢNO DOMAĆE PRAVO I PRAKSA

A. Ustav Crne Gore iz 2007 godine (objavljen u Službenom listu Crne Gore br. 1/07)

28. Ĉlan 149. Ustava predviĊa da Ustavni sud odluĉuje o ustavnoj ţalbi zbog povrede ljudskih prava i sloboda zajemĉenih Ustavom, nakon iscrpljivanja svih drugih djelotvornih pravnih sredstava.

39. Ovaj Ustav stupio je na snagu 22. oktobra 2007.godine.


29. Ĉlan 48. predviĊa da se ustavna ţalba moţe podnijeti protiv pojedinaĉne odluke drţavnog organa, organa lokalne samouprave ili pravnog lica koje vrši javno ovlašcenje zbog povrede ljudskih prava i sloboda zajemĉenih Ustavom, nakon iscrpljivanja svih drugih djelotvornih pravnih sredstava.

30. Ĉlanovi 49-59 predviĊaju dodatne detalje vezane za procesuiranje ustavnih ţalbi. Konkretno, ĉlan 56. predviĊa da kada Ustavni sud utvrdi povredu ljudskog prava ili slobode on ukida spornu odluku, u cjelini ili djelimiĉno i predmet vraća na ponovni postupak organu koji je donio ukinutu odluku.

42. Ovaj Zakon stupio je na snagu u novembru 2008.godine.

C. Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku; objavljen u Službenom listu br. 11/07)

31. Ovaj Zakon predviĊa, u odreĊenim okolnostima, mogućnost ubrzanja dugih postupaka putem kontrolnog zahtjeva, te mogućnost da se oštećenom dodijeli naknada putem tuţbe za praviĉno zadovoljenje.

44. Konkretno, ĉlanom 44. predviĊa se da se taj zakon primjenjuje retroaktivno na sve sudske postupke pokrenute od 3. marta 2004. godine, ali da se trajanje sudskog postupka prije tog datuma takoĊe uzima u obzir.

130


32. Ovaj Zakon stupio je na snagu 21. decembra 2007.godine, ali u njemu se ne pominju predstavke vezane za duţinu postupka koje su već tada bile podnesene Sudu.

D. Relevantna domaća sudska praksa

46. IzmeĊu 1. januara 2008.godine i 30. septembra 2009.godine sudovi u Crnoj Gori razmatrali su 102 kontrolna zahtjeva po Zakonu o zaštiti prava na suĊenje u razumnom roku. Još dva zahtjeva su predata, ali su povuĉeni, a osam je još bilo u razmatranju. Od 102 zahtjeva koji su razmotreni, u osamdeset i ĉetiri predmeta podnosioci su obaviješteni da će u odreĊenom vremenskom roku biti preduzete odreĊene proceduralne mjere. U predatoj dokumentaciji nema podataka o tome da li su ti dati rokovi poštovani ili ne. Osamnaest zahtjeva odbijeno je kao neosnovano.

47. IzmeĊu 1. januara 2010.godine i 30. aprila 2011.godine razmotreno je još devedeset i šest kontrolnih zahtjeva. Još dva zahtjeva bila su u procesu ispitivanja, a jedan je bio povuĉen. Od devedeset i šest zahtjeva koji su razmotreni dva su odbaĉena na proceduralnom osnovu a dvadeset i šest je odbijeno kao neosnovano. Deset zahtjeva je usvojeno: u pet sluĉajeva postupci su zaista ubrzani, u tri nisu, a u dva sluĉaja nije jasno da li je došlo do napretka u postupku. U trideset i osam sluĉajeva podnosioci kontrolnog zahtjeva obaviješteni su da će biti preduzete odreĊene proceduralne mjere u odreĊenom vremenskom periodu: u dvadeset i šest sluĉajeva izgleda da su navedene mjere i preduzete, u osam sluĉajeva “izvršena je kontrola poštovanja navedenog u obavještenjima” ali nisu dati drugi detalji, u dva sluĉaja postupci nisu ubrzani, u jednom sluĉaju je nejasno što je bio rezultat obavještenja, a u jednom sluĉaju je sporni postupak završio otprilike u isto vrijeme kad je podnosilac podnio kontrolni zahtjev. Što se tiĉe ostalih dvadeset kontrolnih zahtjeva, donesene su odluke i/ili obavještenja i nisu dati detalji o njihovoj sadrţini.1

33. IzmeĊu 1. januara 2008.godine i 30 septembra 2009.godine podnesene su dvadeset i dvije tuţbe za praviĉno zadovoljenje. Od toga je po šesnaest rješeno, a šest se još ispituje. U jednom sluĉaju sudovi su dosudili tuţiocu nadoknadu za nematerijalnu štetu zbog duţine graĊanske parnice. IzmeĊu 1. januara 2010.godine i 30. aprila 2011.godine ispitano je još petnaest tuţbi za praviĉno zadovoljenje, od kojih su u tri sudovi dosudili naknadu štete.

1. Five cases examined by the Commercial Court, eleven cases examined by the High Court in Podgorica and four cases examined by the Administrative Court.

131


E. Zakon o izvršnom postupku; objavljen u Službenom listu Savezne Republike Jugoslavije br. 28/00, 73/00 i 71/01)

34. Ĉlanom 2. predviĊa se da postupak izvršenja treba da se pokrene na zahtjev izvršnog povjerioca, osim u sluĉajevima u kojima ovaj Zakon konkretno predviĊa da se taj postupak pokreće po sluţbenoj duţnosti.

50. Ĉlan 4. stav 1. predviĊa da je sud ju postupku za izvršenje duţan da postupa hitno.

51. Ĉlanovi 63-84 sadrţe, izmeĊu ostalog, odredbe koje se odnose na izvršenje u odnosu na pokretnu imovinu izvršnog duţnika.

52. Ĉlanom 87. predviĊa se da izvršenje u odnosu na platu izvršnog duţnika moţe da se odnosi na maksimalno polovinu njegove/njene plate.

53. Ĉlanovi 112-120, izmeĊu ostalog, sadrţe odredbe koje se odnose na izvršenje u odnosu na prihode izvršnog duţnika. Ĉlan 115. stav 1., konkretno, predviĊa da kada nekoliko lica ima pravo na zakonsko izdrţavanje od istog duţnika a ukupan iznos koji oni traţe premašuje razmjere prihoda duţnika u odnosu na koji oni traţe izvršenje, izvršenje se odreĊuje i sprovodi u korist svakog od takvih poverilaca srazmerno visini njihovih potraţivanja.

54. Ovaj Zakon stupio je na snagu 8. jula 2000.godine. Prema ĉlanu 262. ovog Zakona, meĊutim, svi postupci za izvršenje pokrenuti prije 8. jula 2000.godine treba da se završe po ovom Zakonu.

F. Zakon o izvršnom postupku iz 2004. godine; objavljen u Službenom listu Republike Crne Gore br. 23/04)

55. Zakon o izvršnom postupku iz 2004.godine stupio je na snagu 13. jula 2004.godine, ĉime je ukinut Zakon o izvršnom postupku iz 2000. godine. Po ĉlanu 286. ovog Zakona, meĊutim, svi izvršni postupci koji su pokrenuti prije 13. jula 2004.godine treba da se zakljuĉe prema Zakonu o izvršnom postupku iz 2000.godine.

G. Porodični zakon iz 1989. godine, objavljen u Službenom listu Republike Crne Gore, br. 07/89 i 13/89)

35. Ĉlan 273. predviĊa, izmeĊu ostalog, da po zahtjevu izvršnog duţnika sud moţe da poveća, smanji, ukine ili izmijeni izdrţavanje koje je utvrĊeno prethodnom odlukom suda ukoliko se okolnosti na osnovu kojih je pomenuta odluka donesena promijene.

36. Ĉlan 277. dalje predviĊa da u sluĉaju kada roditelj kome je sudskom odlukom naloţeno da plaća izdrţavanje djeteta ne poštuje svoju obavezu redovno, Centar za socijalni rad (organ starateljstva), na zahtjev drugog roditelja ili na svoju inicijativu, preduzima mjere da bi obezbijedio da se

132


djetetu obezbijedi privremeno izdrţavanje u skladu sa propisimao socijalnoj i djeĉjoj zaštiti, dok pomenuti roditelj ne poĉne da ispunjava svoje obaveze.

H. Porodičnii zakon iz 2007. godine objavljen u Službenom listu Socijalističke republike Crne Gore br. 1/07)

37. Porodiĉni zakon iz 2007.godine stupio je na snagu 1. septembra 2007. godine, ĉime je ukinut Porodiĉni zakon iz 1989.godine. Po ĉlanu 380., meĊutim, ako je prvostepena odluka donesena prije stupanja ovog zakona na snagu, postupak se mora nastaviti po Porodiĉnom zakonu iz 1989. godine.

I. Zakon o parničnom postupku iz 2004. godine, objavljen u Službenom listu Republike Crne Gore br. 22/04, 28/05 i 76/06)

59. Po ĉlanu 44. sud koji je nadleţan da rješava sporove koji proisteknu iz postupaka izvršenja jeste sud na teritoriji (podruĉju) nadleţnosti suda zaduţenog za izvršni postupak.

60. Ovaj Zakon stupio je na snagu 10. jula 2004.godine.

PRAVO

I. NAVODNO KRŠENJE ĈLANA 6 STAV 1 KONVENCIJE

38. Podnositeljke predstavke ţalile su se, po ĉlanu 6 stav 1 Konvencije, na neizvršenje presuda, koje su postale pravosnaţne 10. februara 1998. godine, odnosno 23. maja 2005.godine, u kojima je ocu druge podnositeljke predstavke bilo naloţeno da plaća izdrţavanje djeteta.

39. Relevantni dio ovog ĉlana glasi:

“Svako, tokom odluĉivanja o njegovim graĊanskim pravima i obavezama… ima pravo na … raspravu u razumnom roku pred… sudom…”.

A. Prihvatljivost

1. U odnosu na prvu podnositeljku predstavke (kompatibilnost ratione personae)

40. Po mišljenju Suda, iako Vlada Crne Gore nije dala prigovor na nadleţnost Suda ratione personae u ovom smislu, status oštećenoga kada je rijeĉ o prvoj podnositeljki ipak iziskuje razmatranje (v. mutatis mutandis,

133


Blečić protiv Hrvatske [GC], br. 59532/00, § 67, ECHR 2006-III, i Bijelić protiv Crne Gore i Srbije, br. 11890/05, § 71, 28. april 2009. godine). Sud primjećjuje da je u ovom predmetu stranka u postupcima pred domaćim sudovima bila samo druga podnositeljka predstavke, u ĉuju korist su donesene obje presude, a da je prva podnositeljka predstavke bila samo njen zakonski staratelj i zastupnik. Stoga slijedi da je predstavka prve podnositeljke predstavke nekompatibilna ratione personae sa odredbama Konvencije u okviru znaĉenja ĉlana 35 stav 3 (a) i mora se odbaciti po ĉlanu 35 stav 4.

2. U odnosu na drugu podnositeljku predstavke (neispunjavanje uslova iscrpljenost pravnih lijekova)

(a) Prva presuda donesena 1998. godine

(i) Argumenti strana

41. Vlada je navela da podnositeljke predstavke nisu iscrpile sve djelotvorne pravne ljekove u domaćem pravu koji su im bili na raspolaganju. Konkretno, one nisu podnijele kontrolni zahtjev i tuţbu za praviĉno zadovoljenje, koji su predviĊeni Zakonom o zaštiti prava na suĊenje u razumnom roku (stav 43 ove presude). Na kraju, nakon iscrpljivanja tih pravnih ljekova, podnositeljke predstavke mogle su da podnesu ustavnu ţalbu. U tom smislu Vlada je uputila na predmete Buj protiv Hrvatske (dec.), br. 24661/02, 1. jun 2006. godine; Slaviček protiv Hrvatske (dec.), br. 20862/02, 4. jul 2002. godine; i Nogolica protiv Hrvatske (dec.), br. 77784/01, 5. septembar 2002. godine.

42. Druga podnositeljka predstavke dostavila je zakašnjele komentare, koji zbog toga nisu prihvaćeni u spise predmeta.

(ii) Relevantni principi

43. Sud istiĉe da, prema njegovoj ustaljenoj sudskoj praksi, svrha pravila o iscrpljivanju domaćih pravnih lijekova iz ĉlana 35 stav 1 Konvencije jeste da se Stranama ugovornicama pruţi prilika da sprijeĉe ili isprave navodne povrede prije postupka pred Sudom.

67.MeĊutim, jedini pravni lijekovi za koje Konvencija nalaţe da budu iscrpljeni su oni koji se odnose na navodne povrede i oni koji su u isto vrijeme dostupni i dovoljni (v. Selmouni protiv Francuske [GC], br. 25803/94, stav 75, ECHR 1999-V; i McFarlane protiv Irske [GC], br. 31333/06, § 107, 10. septembar 2010).

44. Postojanje takvih pravnih lijekova mora da bude dovoljno sigurno ne samo teoretski već i u praksi i ukoliko to nije sluĉaj smatra se da oni nemaju potrebnu dostupnost i djelotvornost; duţnost je tuţene drţave da utvrdi da su ovi razni uslovi ispunjeni (v. Vernillo protiv Francuske, 20. februar 1991.

134


godine, stav 27, Serija A br. 198; i Dalia protiv Francuske, 19. februar 1998, stav 38, Izvještaji o presudama i odlukama 1998-I).

45. Kada se ovaj teret dokazivanja ispuni, onda je duţnost podnosioca predstavke da utvrdi da je pravni lijek koji je pruţila Vlada zapravo bio upotrijebljen, ili da je iz nekog razloga bio neadekvatan i nedjelotvoran u konkretnim okolnostima predmeta, ili da su postojale posebne okolnosti koje ga oslobaĊaju od uslova da taj pravni lijek iscrpi (v. Dankevich protiv Ukrajine, br. 40679/98, stav 107, 29. april 2003. godine).

7046. Sud istiĉe da se djeltvornost nekog konkretnog pravnog lijeka obiĉno ocjenjuje tako što se u obzir uzima datum kada je predstavka podnešena (v. na primjer, Baumann protiv Francuske, br. 33592/96, stav 47, ECHR 2001-V (izvodi)), s tim što postoje izuzeci od ovog pravila koji mogu da se opravdaju posebnim okolnostima svakog predmeta (v. Nogolica, citirano ranije u tekstu ove presude).

47. I na kraju, Sud je već izrazio stav da bi bilo nerazumno traţiti od podnosioca predstavke da podnese kontrolni zahjtev na osnovu Zakona o zaštiti prava na suĊenje u razumnom roku u sluĉaju kada su postupci u domaćim sudovima bili u toku niz godina prije nego što je ovaj zakon donesen i kada u njima nije došlo do rješenja još niz godina nakon toga i kada se iz podnesaka Vlade ne moţe izvući nikakav zakljuĉak o djelotvornosti ovog pravnog lijeka (v. Živaljević protiv Crne Gore, br. 17229/04, stavovi 60-65, 8. mart 2011. godine; Bijelić, citirano ranije, stav 76; i Parizov protiv “bivše jugoslovenske republike Makedonije”, br. 14258/03, stavovi 45-46, 7. februar 2008. godine). Sud je, meĊutim, zadrţao pravo da svoj stav ponovo razmotri ukoliko Vlada pokaţe, u odnosu na konkretne predmete, da je ovaj pravni lijek efikasan (v. Živaljević, citirano ranije, stav 66).

(iii) Ocjena Suda

(α) U odnosu na kontrolni zahtjev

48. Sud napominje da izgleda da se sudska praksa tuţene drţave vezana za kontrolni zahtjev razvila u odreĊenoj mjeri u odnosu na onu o kojoj su ranije bili dostupni statistiĉki podaci, pošto su izgleda u trideset i jednom predmetu sporni postupci ubrzani nakon što su predati kontrolni zahtjevi (v. stav 47 ove presude i Živaljević, citirano ranije, stav 40). Sud tekoĊe primjećuje, meĊutim, da do danas u znaĉajnom broju predmeta, konkretno u trideset i šest, domaći sudovi ili nisu postupili prema svojim vlastitim odlukama da se ubrza postupak ili je ishod kontrolnog zahtjeva priliĉno nejasan (v. stav 47 ove presude).

49. Dalje napominjemo da iako druga podnositeljka predstavke nikada nije podnijela sam kontrolni zahtjev, ona jeste trţila od nadleţnih domaćih sudova u mnogo navrata da ubrzaju postupak, ali bez rezultata (v. stav 15 ove presude). Iako je već 2004.godine domaći sudija nadleţan za izvršenje

135


bio mišljenja da je prituţba druge podnositeljke predstavke osnovana (v. stav 16 ove presude), više od sedam godina nakon toga postupak je još uvijek u toku.

74. U tom kontekstu, kao i u svjetlu ĉinjenice da su postupci o kojima je rijeĉ trajali više od devet godina i osam mjeseci prije stupanja na snagu Zakona o zaštiti prava na suĊenje u razumnom roku, od ĉega su tri godine i devet mjeseci prošli nakon što je Konvencija stupila na snagu za tuţenu drţavu, sud je mišljenja da bi bilo nerazumno da se od druge podnositeljke traţi da iskoristi ovaj pravni put i pravno sredstvo (v. Živaljević, citirano ranije u tekstu ove presude, stavovi 60-65; Bijelić, citirano ranije u tekstu ove presude, stav 76; i Parizov, citirano ranije u tekstu ove presude, stavovi 45-46). Stoga se prigovor Vlade u tom smislu mora odbaciti.

(β) U odnosu na tuţbu za praviĉno zadovoljenje

50. Sud je već izrazio stav da tuţba za praviĉno zadovoljenje ne moţe da ubrza postupak dok je postupak još u toku, što je oĉigledno nešto za što je najviše zainteresovana druga podnositeljka predstavke (v. Mijušković protiv Crne Gore, br. 49337/07, stav 72, 21. septembar 2010. godine). Sud ne vidi nikakav razlog zašto bi u ovom konkretnom predmetu bio drugaĉijeg mišljenja.

(γ) u odnosu na ustavnu ţalbu

51. Sud ponovo istiĉe da odluĉujuće pitanje u ocjeni djelotvornosti nekog pravnog lijeka za prituţbu na duţinu postupka jeste da li je podnosilac predstavke imao mogućnost da iskoristi direktan i brz pravni lijek ili ne, a ne da li je postojala posredna zaštita prava zajemĉenih ĉlanom 6 (v. Scordino protiv Italije (br. 1) [GC], br. 36813/97, stav 195, ECHR 2006-V; i Sürmeli protiv Njemačke [GC], br. 75529/01, stav 101, ECHR 2006-VII). Konkretno, pravni lijek ove vrste smatraće se “djelotvnornim” ako moţe da se upotrijebi tako da ubrza donošenje odluke od strane sudova koji rješavaju u predmetu ili da pruţi stranci adekvatan pravni lijek za odugovlaĉenje postupka do koga je već došlo (v. Kudła protiv Poljske [GC], br. 30210/96, stavovi 157-159, ECHR 2000-XI; Mifsud protiv Francuske (dec.), [GC], br. 57220/00, stav 17, ECHR 2002-VIII; i Sürmeli, citirano ranije u tekstu ove presude, stav 99).

77. Sud zapaţa da bi Ustavni sud mogao, u najboljem, ukidati odluke koje su donesene po pravnim lijekovima koje predviĊa Zakon o zaštiti prava na suĊenje u razumnom roku i naloţiti da kontrolni zahtjev ili tuţba za praviĉno zadovoljenje budu ponovo razmatrani u istom organu koji je donio spornu odluku u prvom navratu (v. stav 41 ove presude). Sam Ustavni sud ne moţe ni da ubrza postupak niti da obezbijedi pravni lijek, što znaĉi da Ustavni sud pruţa posrednuu zaštitu, a ne neposredan i brz pravni lijek.

52. Sud dalje zapaţa da logika primijenjena u navedenim predmetima protiv Hrvatske, na koje upućuje Vlada Crne Gore, ne moţe da se primijeni

136


u odnosu na Crnu Goru, pošto relevantni propisi u Hrvatskoj eksplicitno predviĊaju da Ustavni sud mora da ispita ustavnu ţalbu ĉak i prije nego što su svi pravni lijekovi iscrpljeni u predmetima gdje nadleţni sud nije riješio u razumnom roku o tuţbenom zahtjevu koji se odnosi na prava i obaveze podnosioca ustavne ţalbe ili na kriviĉnu optuţbu protiv njega. Zakonodavstvo Crne Gore, nasuprot tome, predviĊa da ustavna ţalba moţe da se podnese protiv pojedinaĉnog akta tek nakon što se iscrpu svi drugi djelotvorni pravni lijekovi u domaćem pravnom sistemu (v. stavove 38 i 40 ove presude), i ni na koji naĉin ne pominje moguće prituţbe na duţinu postupka.

79. U kontekstu navedenog, Sud smatra da ustavna ţalba ne moţe da se smatra djelotvornim pravnim lijekom za duţinu postupka. Stoga se prigovor Vlade u tom smislu mora odbaciti.

(δ) Zakljuĉak

80. Sud konstatuje da prituţba druge podnositeljke predstavke nije oĉigledno neosnovana u okviru znaĉenja ĉlana 35 stav 3 (a) Konvencije. Sud dalje navodi da ona nije neprihvatljiva ni po bilo kom drugom osnovu. Stoga se mora proglasiti prihvatljivom.

(b) Druga presuda koja je donesena 2004. godine

53. Druga podnositeljka predstavke ţalila se i na neizvršenje presude koju je donio Opštinski sud u Kruševcu 30. juna 2004.godine (v. stav 31 ove presude). Ona je konstatovala da je traţila da se izda rješenje o izvršenju, ali nije dostavila nijedan dokaz u tom smislu.

82. Vlada je, sa svoje strane, navela da ne postoje nikakvi dokazi da je druga podnositeljka predstavke ikada pokrenula postupak izvršenja u ovom predmetu.

83. U nedostatku bilo kakvog dokaza da je druga podnositeljka predstavke zaista traţila izvršenje ove presude, a te je dokaze Sud traţio od druge podnositeljke predstavke najmanje u tri navrata, Sud nema drugu mogućnost već da zakljuĉi da tuţenoj drţavi nije stavljeno na znanje da pomenuta odluka postoji, pošto je ta presuda donesena u nadleţnom sudu u Srbiji, i na taj naĉin joj nije data mogućnost da sprijeĉi ili ispravi navodnu povredu prije nego što bude izvedena pred Sud. Slijedi da ovaj dio predstavke mora biti odbaĉen po ĉlanu 35 stavovi 1 i 4 Konvencije, jer nisu iscrpljeni domaći pravni lijekovi.

137


B. Meritum

1. Argumenti strana 54. Vlada je navela da je advokat druge podnositeljke predstavke dao

znaĉajan doprinosi duţini postupka, jer nije pravovremeno dostavio podatke o raĉunu u banci koji su bili neophodni za izvršenje presude donesene 1998. godine. Te podatke dostavila je prva podnositeljka predstavke tek 27. januara 2005.godine, nakon što su sudovi iz Crne Gore zatraţili pravnu pomoć od nadleţnih organa iz Srbije, koji su obezbijedili da se prvoj podnositeljki predstavke dostavi zahtjev sudova iz Crne Gore (v. stavove 19 – 21 ove presude). Tuţena drţava nakon toga propisno je izdala nalog za izvršenje, kojim se propisuje da jedna trećina plate izvršnog duţnika treba da se prenosi drugoj podnositeljki predstavke, jer je ranije utvrĊeno da duţnik nema pokretne imovine ili imovine koja bi se mogla prodati da bi se otplatio neizmireni dug. I na kraju, bilo je nemoguće izvršiti dotiĉnu presudu zbog nesolventnosti duţnika, pošto je on otplaćivao nekoliko kredita i plaćao izdrţavanje za još dvoje djece roĊene 1990. i 1995. godine, od kojih je jedno u meĊuvremeno napunilo osamnaest godina.

55. Druga podnositeljka predstavke nije dala nikakve komentare u roku koji je odredio Sud (v. stav 65 ove presude).

2. Relevantni principi 56. Sud istiĉe svoju utvrĊenu sudsku praksu koja pokazuje da ĉlan 6 stav

1 Konvencije, izmeĊu ostalog, štiti sprovoĊenje pravosnaţnih obavezujućih sudskih odluka koje, u drţavama koje prihvataju vladavinu prava ne mogu da ostanu neoperativne na štetu jedne strane. Shodno tome, izvršenje sudske odluke ne moţe da se sprijeĉi, bude nevaţeće niti da se neopravdano odloţi (v. izmeĊu ostalog, Hornsby protiv Grčke, presuda od 19. marta 1997. godine, Izvještaji 1997-II, str. 510-11, stav 40; Burdov protiv Rusije, br. 59498/00, stav 34, ECHR 2002-III; i Jasiūnienė protiv Litvanije, br. 41510/98, stav 27, 6. mart 2003). Drţava ima obavezu da organizuje sistem za izvršenje presuda koji je efikasan i sa aspekta zakona i u praksi (v. Fuklev protiv Ukrajine, br. 71186/01, stav 84, 7. jun 2005. godine).

57. Nadalje, Sud konstatuje da, bez obzira na to da li izvršenje treba da se obavi u odnosu na privatnog subjekta ili u odnosu na drţavu, drţava ima duţnost da preduzme sve potrebne korake u okviru svojih nadleţnosti da bi se izvršila pravosnaţna sudska presuda i u tome drţava mora da obezbijedi djelotvorno uĉešće cijelog drţavnog aparata, a ukoliko to ne uĉini smatra se da ne ispunjava uslove definisane u ĉlanu 6 stav 1 (v. ipakt u kontekstu starateljstva nad djetetom, Felbab protiv Srbije, br. 14011/07, stav 62, 14. april 2009. godine). MeĊutim, ukoliko drţava ne izvrši presudu zbog lošeg finansijskog stanja duţnika, to ne moţe da se smatra krivicom drţave osim i u mjeri u kojoj se to moţe pripisati domaćim nadleţnim organima, na

138


primjer, njihovim greškama ili kašnjenju u postupku izvršenja (v. mutatis mutandis, Omasta protiv Slovčke (dec.), br. 40221/98, 10. decembar 2002. godine).

58. I na kraju, Sud ponavlja da postupci izvršenja po samoj svojoj prirodi treba da se sprovode brzo (v. Comingersoll S.A. protiv Portugala [GC], br. 35382/97, stav 23, ECHR 2000-IV).

3. Ocjena Suda 89. Period koji treba uzeti u obzir poĉeo je 3. marta 2004.godine, kada je

Konvencija stupila na snagu u odnosu na Crnu Goru (v. Bijelić, citirano ranije u tekstu ove presude, stav 69). Izvršni postupak pokrenut nakon pravosnaţnosti presude 1998.godine zato spada u nadleţnost Suda ratione temporis i to u periodu od više od sedam godina i devet mjeseci i još uvijek nije završen. Sud dalje konstatuje da, da bi se utvrdilo što znaĉi razumna duţina postupka, mora da se uzme u obzir i stanje predmeta 3. marta 2004. godine (v. izmeĊu ostalog, Mikulić protiv Hrvatske, br. 53176/99, stav 37, ECHR 2002-I, Styranowski protiv Poljske, 30. oktobar 1998, stav 46, Izvještaji o presudama i odlukama 1998-VIII). S tim u vezi konstatovano je da je ovo konkretno izvršenje trajalo već šest godina prije tog datuma (v. stav 11 ove presude). Sud smatra da se duţina izvršnog postupka o kojoj je ovdje rijeĉ moţe opravdati samo u izuzetnim okolnostima.

590. Sud odmah na poĉetku navodi da se sporni postupci odnose na izdrţavanje djeteta. Iako se moţe prihvatiti da neki od tih predmeta mogu biti sloţeniji, Sud smatra da ovaj konkretni predmet o kome je ovdje rijeĉ nije toliko sloţen da bi se mogla opravdati tollika duţina postupka izvršenja. Pitanje o kome je rijeĉ u ovim postupcima sasvim je jasno od ogromnog znaĉaja za drugu podnositeljku predstavke, a u svim pitanjima koja su vezana za djecu i sama Konvencija propisuje izuzetnu marljivost (v. izmeĊu ostalog, Veljkov protiv Srbije, br. 23087/07, stav 87, 19. april 2011. godine).

91. Iako period od manje od tri mjeseca moţe da se pripiše advokatu druge podnositeljke predstavke (v. stavove 19 –21 ove presude), cjelokupno kašnjenje izazvano je znaĉajnim periodima u kojima su u nekoliko navrata neaktivni bili domaći nadleţni organi: nakon što je 12. jula 2004.godine ponovno pokrenut izvršni postupak trebalo je više od sedam mjeseci da nadleţni domaći sud donese drugi nalog za izvršenje kojim se stavlja zabrana na platu duţnika, a više od dvije godine i dva mjeseca da isti sud odbaci prigovor duţnika u tom smislu, pa onda još tri godine i pet mjeseci da se ta odluka dostavi poslodavcu duţnika (v. stavove 22-25 ove presude).

60. Što se tiĉe navodne nesolventnosti duţnika, Vlada je dostavila samo odsjeĉak od plate duţnika za oktobar 2010.godine. Oni nisu dostavili nijednu odluku domaćeg suda u kojoj bi se na jasan i precizan naĉin utvrĊivalo koliko zapravo duţnik ima obavezu da plaća za izdrţavanje ostale svoje djece koju zapravo treba da izdrţava. Duţnik, sa svoje strane,

139


dostavio je u domaćim postupcima nekonzistentne podatke o tome (v.stavovi 12, 23 i 36 ove presude). U svakom sluĉaju, Sud napominje da zahtjev za izdrţavanje jednog djeteta ne iskljuĉuje zahtjev za izdrţavanje drugog djeteta. Ti zahtjevi moraju se ispuniti srazmjerno po ĉlanu 115. Zakona o izvršnom postupku iz 2000.godine (v. stav 53 ove presude).

61. Sud dalje konstatuje da navedeni odsjeĉak od plate pokazuje da je duţnik opterećen svojim obavezama da otplaćuje razne kredite, a ne obavezama da plaća izdrţavanje za drugu djecu koju ima. Crnogorske banke i poslodavac duţnika odobrili su mu dva kredita, jedan u januaru 2010. godine i jedan u oktobru 2010.godine (v. stav 37 ove presude), pokazujući jasno da duţnik, barem u tom periodu nije bio nesolventan. To vodi do zakljuĉka da bi da je rješenje za izvršenje dostavljeno poslodavcu duţnika prije nego što je duţnik uzeo dva posljednja kredita, on mogao da otplati svoj neizmireni dug prema drugoj podnositeljki predstavke. U svakom sluĉaju, ĉak i u tim okolnostima, zahtjev druge podnositeljke predstavke ima prioritet u odnosu na dug duţnika po kreditima (v. stav 27 ove presude).

62. U svjetlu navedenog, naroĉito kada se uzme u obzir o ĉemu je rijeĉ kada je u pitanju druga podnositeljka predstavke, te da domaće vlati nisu pokazale adekvatnu marljivost, Sud smatra da neizvršenje o kome je rijeĉ predstavlja povredu ĉlana 6 stav 1 Konvencije.

II. NAVODNA POVREDA ĈLANA 14 KONVENCIJE

95. Podnositeljke predstavke ţalile su se po ĉlanu 14 Konvencije na to da je u odnosu na njih izvršena diskriminacija od strane crnogorskih vlasti na osnovu ĉinjenice da su one srpske drţavljanke.

96. Sud smatra da prituţba prve podnositeljke predstavke u ovom smislu nije kompatibilna ratione personae, iz razloga koji su već pomenuti u stavu 63 ove presude.

97. Potpuno nezavisno od ĉinjenice da druga podnositeljka predstavke nije ovo pitanje pokrenula pred domaćim sudovima, Sud, u svakom sluĉaju konstatuje da nema dokaza u spisima predmeta da je bilo diskriminacije protiv druge podnositeljke predstavke po bilo kom osnovu. Slijedi da je ta prituţba oĉigledno neosnovana i da mora biti odbaĉena po ĉlanu 35 stav 3 (a) i 4 Konvencije.

III. PRIMJENA ĈLANA 41 KONVENCIJE 63. Ĉlan 41 Konvencije glasi:

“Kada Sud utvrdi povredu Konvencije ili protokola uz nju, a unutrašnje pravo Visoke strane ugovornice o kojoj je rijeĉ omogućava samo djelimiĉnu odštetu, Sud će, ako je to potrebno, pruţiti praviĉno zadovoljenje oštećenoj stranci.”

99. U svom dopisu od 25. februara 2011.godine podnosioci predstavke pozvani su da predaju zahtjeve za praviĉno zadovoljenjei podsjetili smo ih

140


da ukoliko to ne uĉine Vijeće ili neće dosuditi praviĉno zadovoljenje ili će na drugi naĉin odbaciti zahtjev u tom dijelu. Podnositeljke predstavke takoĊe su obaviještene da se ovo primjenjuje ĉak i ako su podnositeljke predstavke navele svoje ţelje u ovom smislu u nekoj ranijoj fazi postupka. Iako su imale pravnog zastupnika podnositeljke predstavke nisu podnijele zahtjev za praviĉnim zadovoljenjem. Sud, stoga ne dosuĊuje ništa po tom osnovu.

IZ TIH RAZLOGA SUD JEDNOGLASNO

1. Proglašava predstavku druge podnositeljke predstavke u dijelu koji se odnosi na neizvršenje presude donesene 1998. godine prihvatljivom, a ostatak predstavke neprihvatljivim;

2. Smatra da je došlo do povrede ĉlana 6 stav 1 Konvencije u tom smislu.

Saĉinjeno na engleskom jeziku i dostavljeno u pisanoj formi 21. februara 2012. godine po Pravilu 77 stavovi 2 i 3 Poslovnika Suda.

Lawrence Early Lech Garlicki Sekretar Predsjednik

ĈETVRTO ODJELJENJE

PREDMET TOMIĆ I OSTALI protiv CRNE GORE

(Predstavke br. 18650/09, 18676/09, 18679/09, 38855/09, 38859/09, 38883/09, 39589/09, 39592/09, 65365/09 i 7316/10)

PRESUDA

STRAZBUR

17. april 2012.

Ova presuda postaće pravosnažna u okolnostima navedenim u članu 44 stav 2 Konvencije. U njoj može doći do redaktorskih izmjena.

142

U predmetu Tomić i ostali protiv Crne Gore, Evropski sud za ljudska prava (Ĉetvrto odjeljenje), zasjedajući u vijeću u sastavu:

Lech Garlicki, predsjednik, David Thór Björgvinsson, Päivi Hirvelä, George Nicolaou, Ledi Bianku, Zdravka Kalaydjieva, Nebojša Vuĉinić, sudije, i Lawrence Early, sekretar odjeljenja, vijećajući bez prisustva javnosti 27. marta 2012. godine, donosi sljedeću presudu usvojenu istog dana:

POSTUPAK

1. Predmet je pokrenut u deset zasebnih predstavki koje je Sudu protiv Crne Gore, a po ĉlanu 34 Konvencije, podnijelo dvanaest crnogorskih drţavljana ĉiji su liĉni podaci navedeni u prilogu uz ovu presudu.

2. Podnosioce predstavke zastupao je g. V. Bjeković, advokat sa praksom u Podgorici. Vladu Crne Gore (“Vlada”) zastupao je njen zastupnik g. Z. Paţin.

3. Podnosioci predstavke naveli su da je praksa domaćih sudova bila nedosljedna. Konkretno, oni su se ţalili da su domaći sudovi odbacili njihove tuţbe, a da su u isto vrijeme prihvatili identiĉne tuţbe koje su predali njihovi kolege.

4. 7. Oktobra 2010. godine Vlada je obaviještena o predstavkama. TakoĊe je odluĉeno da se o prihvatljivosti i meritumu predstavki odluĉuje u isto vrijeme (ĉlan 29 stav 1).

ĈINJENICE


5. Ĉinjenice predmeta, koje su iznijele strane, mogu se sumirati na sljedeći naĉin.

A. Osnovne informacije i postupci pred domaćim sudovima 6. Prvi, drugi, treći, ĉetvrti, osmi, deveti, deseti, jedanaesti i dvanaesti podnosilac predstavke i

pravni prethodnik petog, šestog i sedmog podnosioca predstavke bili su zaposleni u Kombinatu aluminijuma Pogorica.

7. Razliĉitih datuma svi su oni dobili uvjerenje o potpunom gubitku radne sposobnosti. Njihova invalidnost dijelom je bila rezultat oboljenja vezanog za rad.

8. IzmeĊu 10. i 16. novembra 2005. godine oni su proglašeni tehnološkim viškom i dobili su otpremninu.

143

9. Razliĉitih datuma nakon toga Republički fond penzijskog i invalidskog osiguranja u Podgorici priznao im je pravo na invalidsku penziju koje je stupilo na snagu od datuma na koji je svako od njih dobio uvjerenje o invalidnosti.

10. Razliĉitih datuma nakon toga prvi, drugi, treći, ĉetvrti, peti, deveti, deseti, jedanaesti i dvanaesti podnosilac predstavke i pravni prethodnik petog, šestog i sedmog podnosioca predstavke podnijeli su tuţbe protiv svog bivšeg poslodavca, traţeći naknadu štete koja bi se sastojala od razlike izmeĊu invalidske penzije koju su primali i plate koju bi primali da nisu proglašeni tehnološkim viškom. Iznos koji su traţili varirao je izmeĊu 581 eura (za trećeg podnosioca predstavke) i 9.273,64 (za ĉetvrtog podnosioca predstavke). Oni su izriĉito naveli, u svojim tuţbama ili kasnijim podnescima koje su podnosili u kontekstu ţalbi, zahtjeva za reviziju i/ili odgovora na podneske tuţenoga, da su to tuţbe vezane za rad koje su izuzete od obaveze plaćanja sudskih taksi. Peti, šesti i sedmi podnosilac predstavke nastavili su postupak u ime svog pravnog prethodnika pošto je on u meĊuvremenu preminuo.

11. Neki od podnosilaca predstavki imali su uspjeha pred Osnovnim sudom u Podgorici, a drugi nisu. MeĊutim, nijedan od podnosilaca predstavki nije imao uspjeha u drugostepenom postupku pred Višim sudom u Podgorici, koji je svoje presude donio izmeĊu 7. novembra 2008 i 9 oktobra 2009. godine. Prvi, treći, ĉetvrti, osmi, deseti, jedanaesti i dvanaesti podnosilac predstavke uloţili su zahtjev za reviziju kod Vrhovnog suda u Podgorici. IzmeĊu 18. februara i 3. decembra 2009. godine Vrhovni sud potvrdio je presude Višeg suda u materijalnom dijelu, prihvativši njihovo obrazloţenje. Drugi, peti, šesti, sedmi i deveti podnosilac predstavke nisu uloţili zahtjev za reviziju.

12. U svom obrazloţenju u predmetima podnosilaca predstavki, Viši sud i Vrhovni sud izrazili su, izmeĊu ostalog, mišljenje da je podnosiocima predstavke prestao radni odnos jer su postali tehnološki višak, a ne zato što im je priznato pravo na invalidsku penziju. Konkretno, kada je naknadno priznato njihovo pravo na invalidsku penziju, oni više i nisu bili u radnom odnosu i tako uopšte i nisu imali platu, pa prema tome nisu mogli ni da pretrpe nikakvu štetu, te su njihove tuţbe neosnovane.

13. U ostalih 6 presuda koje su dostavili podnosioci predstavki, a koje su donesene izmeĊu 7. decembra 2006. (u Vrhovnom sudu) i 2. februara 2009. (u Višem sudu) isti sudovi su presudili u korist kolega podnosilaca predstavki, bez obzira na ĉinjenicu da su se njihove tuţbe bazirale na istim ĉinjenicama i odnosile se na identiĉna pravna pitanja. U svojim obrazloţenjima u tim ostalim predmetima, sudovi su, izmeĊu ostalog, objasnili da su tuţbe za naknadu štete opravdane na osnovu njihovog invaliditeta i da poslodavac mora da im nadoknadi štetu u onoj mjeri u kojoj je invalidated izazvalo oboljenje vezano za rad. U isto vrijeme, sudovi su izrazili mišljenje da ĉinjenica da su tuţitelji proglašeni tehnološkim viškom i plaćanje koje je vezano za to, koje su tuţitelji dobili, nema nikakve veze sa pravnim osnovom za traţenje naknade štete za njihov invaliditet. Ove presude postale su pravosnažne i izvršne.

B. Ostale relevantne činjenice 14. Svi podnosioci predstavki podnijeli su ustavne ţalbe. 24. marta 2011. godine Ustavni sud

odbacio je ustavnu ţalbu koju je podnio deveti podnosilac predstavke na osnovu toga što on nije iscrpio sve djelotvorne pravne ljekove; konkretno, on nije podnio zahtjev za reviziju Vrhovnom sudu. IzmeĊu 24. decembra 2009. godine i 10. marta 2011. godine Ustavni sud odbio je ustavne ţalbe koje su podnijeli svi drugi podnosioci predstavki na osnovu toga što sporne presude nisu odstupale od utvrĊene sudske prakse.

144


A. Ustav Republike Crne Gore iz 1992. godine (objavljen u Službenom listu Republike Crne Gore, br. 48/92)

15. Ĉlan 17 Ustava iz 1992. Godine predviĊa “Svako ima pravo na jednaku zaštitu svojih sloboda i prava u za

konom utvrdenom postupku”. 16. Ovaj je ustav prestao da vaţi u oktobru 2007. godine kada je na snagu stupio novi Ustav,

objavljen u Sluţbenom listu br 01/07.

B. Ustav Crne Gore iz 2007. godine, (objavljen u Službenom listu Crne Gore br. 01/07)

17. Ĉlan 19 Ustava predviĊa da svako ima pravo na jednaku zaštitu svojih prava i sloboda. 18. Ĉlan 32 predviĊa da “svako ima pravo na praviĉno ... suĊenje ... pred ... sudom.” 19. Ĉlan 124 stav 2 predviĊa da Vrhovni sud ima obavezu da obezbijedi da sudovi dosljedno

primjenjuju zakone. 20. Ĉlan 149 stav 1 predviĊa, izmeĊu ostalog, da Ustavni sud presuĊuje po ustavnim ţalbama

koje se podnesu zbog navodnog kršenja ljudskih prava i sloboda zajemĉenih Ustavom, nakon što se iscrpu sva djelotvorna pravna sredstva.

C. Zakon o Ustavnom sudu Crne Gore (objavljen u Službenom listu Crne Gore br. 64/08)

21. Ĉlanovi 48 do 59 sadrţe dodatne odredbe koje se odnose na procesuiranje ustavnih ţalbi. 22. Ovaj zakon stupio je na snagu u novembru 2008. godine.

D. Zakon o sudovima iz 2002. godine (objavljen u Službenom listu Republike Crne Gore br. 05/02, 49/04, 22/08 i 39/11)

23. Ĉlan 5 stav 2 predviĊa da su svi jednaki pred sudom. 24. Ĉlan 27 predviĊa da Vrhovni sud utvrĊuje naĉelne pravne stavove i mišljenja da bi

obezbijedio dosljednu primjenu Ustava, zakona i drugih propisa.

E. Zakon o parničnom postupku iz 2004. godine (objavljen u Službenom listu Republike Crne Gore br. 24/04)

25. Ĉlan 2 stav 1 predviĊa da sud odluĉuje u predmetu u granicama zahtjeva koji su navedeni u postupku.

26. Ĉlan 397 stav 2 predviĊa da zahtjev za reviziju “nije prihvatljiv” u novĉanim sporovima kada “vrijednost dijela pravosnaţne presude koji se osporava ne prelazi 5.000 eura”. MeĊutim, kako je predviĊeno u ĉlanu 397 stav 4 (2), zahtjev za reviziju uvijek je prihvatljiv u sporovima koji se odnose na gubitak zarade ili drugih prihoda vezanih za rad kada se relevantna naknada štete dosuĊuje ili oduzima po prvi put.

27. Ĉlan 438 predviĊa da zahtjev za reviziju jeste prihvatljiv u sporovima koji se odnose na zasnivanje, postojanje ili prekid radnog odnosa.

28. Ĉlan 401 predviĊa, izmeĊu ostalog da, kada se odluĉuje o zahtjevu za reviziju, nadleţni sud mora da ograniĉi svoje ispitivanje na dio presude koji se osporava u zahtjevu za reviziju i na navedene osnove za ţalbu.

145

29. Ĉlan 352 stav 1 predviĊa da presuda postaje pravosnaţna kada se više ne moţe osporiti ţalbom.

F. Zakon o izmjenama i dopunama zakona o parničnom postupku iz 2004. godine; objavljen u Službenom listu Republike Crne Gore br. 76/06)

30. Ĉlanom 24 ovog Zakona izvršene su izmjene i dopune ĉlana 397 stav 2 Zakona o parniĉnom postupku iz 2004. godine tako što se predviĊa da zahtjev za reviziju “nije prihvatljiv” u novĉanim sporovima gdje “vrijednost dijela pravosnaţne presude koji se osporava ne prelazi 10.000 eura”.

31. Ĉlanom 26 ovog Zakona izvršene su izmjene i dopune ĉlana 438 Zakona o parniĉnom postupiku iz 2004. tako što je, ispod podnaslova “radni sporovi” predviĊeno da su zahtjevi za reviziju dopušteni “samo” u sporovima koji se odnose na zasnivanje, postojanje ili raskid radnog odnosa.

32. Ovaj zakon stupio je na snagu 20. decembra 2006. godine. 33. MeĊutim, on ne sadrţi prelazne odredbe kojima bi se preciziralo koji od ova dva zakona

treba primjenjivati u postupcima koji su u toku.

G. Zakon o sudskim taksama; objavljen u Sl. listu RCG br. 76/05 i 39/07 i Sl. listu CG br. 40/10)

34. Ĉlanom 8 predviĊa se, izmeĊu ostalog, da su strane u postupcima koji se odnose na radna prava i zapošljavanje izuzete od plaćanja sudskih taksi.

H. Relevantna domaća sudska praksa 35. IzmeĊu 20 februara 2007. godine i 21. decembra 2010. godine domaći sudovi presudili su

u osamdeset i devet ostalih predmeta koje su podnijeli kolege podnosilaca predstavki. U jednom od predmeta u kojem je tuţilac imao uspjeha pred Osnovnim sudom, nijedna od stana se nije ţalila i relevantna presuda postala je tako pravosnaţna i izvršna.

36. Viši sud ispitao je osamdeset i osam ţalbi u kojima su ĉetiri tuţioca bila uspješna, a ostali nisu. U dva od ta ĉetiri predmeta nijedna strana nije uloţila zahtjev za reviziju i te dvije presude tako su postale pravosnaţne i izvršne.

37. IzmeĊu 20. novembra 2008. godine i 21. decembra 2010. godine Vrhovni sud odluĉio je o osamdeset i šest zahtjeva za reviziju. Dva su odbaĉena na proceduralnim osnovama: jedan je predat nakon roka, a u drugom sluĉaju se smatralo da je vrijednost tuţbe ispod zakonskog praga koji bi dopuštao ovakav pravni lijek. Osamdeset i ĉetiri zahtjeva za reviziju ispitana su u meritumu bez obzira na vrijednost tuţbe, ukljuĉujući dva predmeta u kojima su tuţioci imali uspjeha pred Višim sudom. U svim tim predmetima presuĊeno je protiv tuţioca.

38. U decembru 2006. godine još jedan kolega iz reda podnosilaca predstavke imao je uspjeha pred domaćim sudovima ukljuĉujući i Vrhovni sud. Jasno je iz spisa predmeta da dotiĉni tuţilac nikada nije proglašen tehnološkim viškom i da se penzionisao nakon što je dobio uvjerenje o potpunom gubitku radne sposobnosti.

PRAVO

I. SPAJANJE PREDSTAVKI

146

39. Sud smatra da, u skladu sa pravilom 42 stav 1 Poslovnika suda, predstavke treba da se spoje, s obzirom na sliĉnu ĉinjeniĉnu i pravnu osnovu.

II. NAVODNO KRŠENJE ĈLANA 6 STAV 1 KONVENCIJE

40. Podnosioci predstavke ţalili su se po ĉlanu 6, 13 i 14 Konvencije, ĉlanu 1 Protokola br. 1 i ĉlanu 1 Protokola br. 12 da su domaći sudovi odbacili njihove tuţbe, a da su u isto vrijeme dopustili identiĉne tuţbe njihovih kolega.

41. Sud smatra da prituţbe podnosilaca predstavke naravno treba da se ispitaju po ĉlanu 6 stav 1 Konvencije, ĉiji relevantni dio glasi:

“Svako, tokom odlucivanja o njegovim graĊanskim pravima i obavezama ... ima pravo na praviĉnu ... raspravu ... pred ... sudom ...”

A. Prihvatljivost

1. Pravilo o iscrpljivanju domaćih pravnih ljekova i pravilo šest mjeseci

(a) Tvrdnje strana 42. Vlada je navela da i ustavna ţalba i zahtjev za reviziju jesu djelotvorni pravni ljekovi koje

nisu iskoristili svi podnosioci predstavki. Svoju tvrdnju da je ustavna ţalba djelotvoran pravni lijek oni su potkrijepili dvama odlukama Ustavnog suda koje su donesene 2010. godine i kojima se dopuštaju relevantne ustavne ţalbe koje su se ticale prava na pristup Vrhovnom sudu. Predmetne tuţbe nisu bile povezane sa tuţbama podnosilaca predstavki u ovom predmetu. Vlada je takoĊe navela statistiĉke podatke o tome koliko je ustavnih ţalbi odbaĉeno, a o koliko se njih odluĉivalo u meritumu u periodu izmeĊu 1. januara i 1. aprila 2011. Godine.

43. Vlada je dalje konstatovala da su tuţbe podnosilaca predstavki bile povezane sa pitanjima radnog odnosa, tako da je zahtjev za reviziju uvijek prihvatljiv bez obzira na vrijednost spora. Podnosioci predstavki bili su izuzeti od plaćanja sudskih taksi u domaćim postupcima, što ne bi bilo moguće da se ne radi o radnim sporovima. U tom smislu, Vlada je uputila na ĉlan 397 stav 4(2) Zakonika o graĊanskom postupku i na ĉlan 8 stav 1 Zakona o sudskim taksama (v. stavove 26 i 34 ove presude). I na kraju, Vlada je konstatovala da prava podnosilaca predstavke ne ureĊuju zakoni o socijalnim pravima pošto bi, da je to sluĉaj, njihove tuţbe morale da se rješavaju u upravnom postupku, a ne pred graĊanskim sudovima.

44. Podnosioci predstavki naveli su da zahtjev za reviziju nije dopušten u predmetima gdje iznos spora ne prelazi zakonsku granicu od 10.000 eura ukoliko se ne radi o tuţbi koja je vezana za radne odnose, što ovdje nije sluĉaj. Njihove tuţbe su imovinsko-pravne prirode, baziraju se na penzijsko-invalidskom osiguranju, što ulazi u podruĉje socijalnog, a ne radnog prava. Podnosioci su predali i kopije svojih ustavnih ţalbi i relevantnih odluka, ali su konstatovali da to nije djelotvoran domaći pravni lijek.

(b) Ocjena Suda

(i) U odnosu na ustavnu žalbu i sa tim povezani rok od šest mjeseci 45. Sud konstatuje da su svi podnosioci predstavki predali ustavnu ţalbu (v. stav 14 ove

Presude). Prigovor Vlade u tom smislu mora se odbiti. Sud ne vidi razlog zašto bi u ovom konkretnom sluĉaju ponovo razmatrao djelotvornost ustavne ţalbe (v. Koprivica protiv Crne

147

Gore br. 41158/09, stav 46, 22. novembar 2011. godine) pošto su sve predstavke, u svakom sluĉaju, predate u roku od šest mjeseci od datuma kada je Viši sud donio svoje odluke u odnosu na drugog, petog, šestog, sedmog i devetog podnosioca predstavke, i od datuma na koji je Vrhovni sud donio svoje odluke u odnosu na prvog, trećeg, ĉetvrtog, osmog, desetog, jedanaestog i dvanaestog podnosioca predstavke (v. Prilog uz presudu).

(ii) U odnosu na zahtjev za reviziju 46. Sud je već izrazio mišljenje da, s obzirom na njegovu prirodu, zahtjev za reviziju mora, u

principu i kadgod je to moguće u skladu sa relevantnim pravilima graĊanskog postupka, da se smatra djelotvornim domaćim pravnim lijekom u okviru znaĉenja ĉlana 35 stav 1 Konvencije (v. Jevremović protiv Srbije br. 3150/05, stav 41, 17 jul 2007. godine; Ilić protiv Srbije, br. 30132/04, stavovi 20 i 21, 9. oktobar 2007. godine, mutatis mutandis, Debelić protiv Hrvatske, br. 2448/03, stavovi 20 i 21, 26. maj 2005).

47. U konkretnim okolnostima ovog predmeta, meĊutim, Sud smatra da pitanje iscrpljivanja pravnih ljekova koje pominje Vlada jeste u bliskoj vezi sa meritumom tuţbi. Konkretno, ono ukljuĉuje pitanje da li je zahtjev za reviziju Vrhovnog suda, da je bio je dostupan (v. stavovi 26 – 27 i 30 – 33 ove Presude) i da je bio upotrijebljen, mogao da obezbijedi dosljednost u presuĊivanju po predmetnim tuţbama. Posljedica toga je da Sud pridruţuje svoje ispitivanje ovog pitanja ocjeni tuţbi podnosilaca predstavki u meritumu (v. mutatis mutandis, Rakić i ostali protiv Srbije, br. 47460/07 et seq., stav 38, 5. oktobar 2010).

2. Zaključak 48. Sud zakljuĉuje da prituţbe podnosilaca predstavke nisu oĉigledno neosnovane u okviru

znaĉenja ĉlana 35 stav 3 (a) Konvencije. Nije utvrĊeno postojanje ni jednog drugog osnova da se one proglase neprihvatljivima.

B. Meritum

1. Tvrdnje strana 49. Podnosioci predstavke ţalili su se da su domaći sudovi odbili njihove tuţbe, a da su u isto

vrijeme dopustili identiĉne tuţbe njihovih kolega. Svoje navode potkrijepili su kopijama presuda domaćih sudova u šest drugih predmeta: pravosnaţne i izvršne presude Osnovnog suda, ĉetiri presude Višeg suda u kojima su tuţitelji bili uspješni, i odluke Vrhovnog suda koja je donesena 2006. godine (v. stavove 35, 36 i 38 ove Presude).

50. Vlada je osporila navode podnosilaca predstavke. Konkretno, za razliku od presude u predmetu Vinčić i ostali protiv Srbije, koja je citirana ranije u tekstu ove presude, sud posljednje instance u ovom predmetu nije bio Viši sud već Vrhovni sud, koji je, presuĊujući dosljedno u ostalim predmetima koji su imali iste osnove, uklonio sve nesigurnosti po pitanju mogućih tumaĉenja od strane niţih sudova. Oni su dostavili svu domaću sudsku praksu u ovom smislu (v. stavovi 35 – 38 ove presude).

51. Vlada je dalje navela da u tri od šest predmeta koje su pomenuli podnosioci predstavki tuţeni nisu ostvarili svoje pravo na ţalbu niti pravo da predaju zahtjev za reviziju, tako da Vrhovni sud nije ni bio u mogućnosti da presudi po ţalbama i donese te odluke u skladu sa domaćom sudskom praksom po tom pitanju, kako je to uradio u drugim predmetima. Nadalje, presuda Vrhovnog suda iz 2006. godine bila je nerelenvantna u predmetnom kontekstu, pošto u tom konkretnom predmetu tuţeni nije odgovorio na zahtjev za reviziju tuţitelja, a Vrhovni sud je

148

imao zakonsku obavezu da ograniĉi svoje ispitivanje na osnove koji su navedeni u ţalbi, tj. na onaj dio presude niţeg suda koja se osporava (v. stavove 25 i 28 ove presude). Vlada nije dala svoje komentare na preostale dvije odluke Višeg suda koje su donesene u korist tuţitelja, ali je predala kopije odluka Vrhovnog suda kojima se preinaĉuju odluke i presude protiv predmetnih tuţitelja (v. stav 37 ove Presude).

52. Podnosioci predstavki ponovo su potvrdili svoje prituţbe i pozvali se konkretno na presudu Rakić i ostali protiv Srbije koja je citirana ranije u ovoj Presudi u stavu 43. Zatim su konstatovali da odluke domaćih sudova koje je dostavila vlada još nisu pravosnaţne.

2. Ocjena Suda 53. Sud ponavlja da nije njegova uloga da ispituje kako nacionalni sudovi tumaĉe domaće

pravo. Sliĉno tome, nije u principu njegova funkcija da uporeĊuje razliĉite odluke domaćih sudova, ĉak ni ako se radi o oĉigledno sliĉnim postupcima; Sud mora da poštuje nezavisnost tih sudova (v. Nejdet Şahin i Perihan Şahin protiv Turske [GC], br. 13279/05, §§ 49-50, 20. oktobar 2011, i drugi ovdje citirani izvori). TakoĊe se smatra da odreĊene razlike u tumaĉenju mogu da se private kao inherentno svojstvo svakog sudskog sistema koji se kao i crnogorski baziraju na mreţi prvostepenih i ţalbenih sudova koji imaju nadleţnost na odreĊenoj teritoriji (v.mutatis mutandis, Tudor Tudor protiv Rumunije, br. 21911/03, stav 29, 24. mart 2009). MeĊutim, duboke i dugotrajne razlike u praksi najvišeg domaćeg suda mogu same po sebi biti suprotne principu pravne sigurnosti, principu koji je impliciran u Konvenciji i koji predstavlja jedan od osnovnih elemenata vladavine prava (v. Beian protiv Rumunije br. 1), br. 30658/05, §§ 37-39, ECHR 2007-V (izvodi)).

54. Kriterijumi za ocjenu da li suprotne odluke domaćih vrhovnih sudova predstavljaju povredu uslova praviĉnog suĊenja iz ĉlana 6 stav 1 Konvencije sastoje se od utvrĊivanja da li u sudskoj praksi Vrhovnog suda postoje „duboke i dugotrajne razlike“, da li domaće pravo predviĊa mehanizam za prevazilaţenje ovih nedosljednosti, da li je taj mehanizam upotrijebljen, i, ukoliko je to sluĉaj, sa kakvim posljedicama (v. Nejdet Şahin i Perihan Şahin protiv Turske [GC], citirano ranije u tekstu ove Presude, stav 53).

55. I na kraju, prihvaćeno je da se ne moţe smatrati da kada se dva spora tretiraju na drugaĉiji naĉin to dovodi do suprotstavljene sudske prakse kada je to opravdano razlikom u ĉinjeniĉnim situacijama o kojima je rijeĉ (v. mutatis mutandis, Erol Uçar protiv Turske (dec.), br. 12960/05, 29. septembar 2009).

56. Što se tiĉe ovog konkretnog predmeta, Sud napominje da je od šest predmeta koje su naveli podnosioci predstavke samo u jednom odluĉivao Vrhovni sud. TakoĊe se napominje da je ta presuda donesena mnogo ranije nego ostale i to u predmetu u kome je tuţitelj bio u sasvim jasno drugaĉijoj situaciji nego što su podnosioci predstavki, jer on nikada nije bio proglašen tehnološkim viškom već se penzionisao kada mu je utvrĊen gubitak radne sposobnosti (v. stavovi 8 i 37 – 38 ove Presude). Zbog toga navedena presuda ne moţe da se smatra relevantnom u ovom konkretnom predmetu (v. stav 55 ove presude). Dalje se konstatuje da su dvije od ĉetiri odluke koje je donio Viši sud u korist tuţitelja kasnije bile preinaĉene od strane Vrhovnog suda (v. stavovi 37 - 51 ove Presude). To znaĉi da su samo tri odluke donesene u korist tuţitelja koji su bili u identiĉnoj situaciji kao podnosioci predstavke. Te odluke, jednu donesenu od strane Osnovnog suda, a dvije od strane Višeg suda, Vrhovni sud nikada nije ispitivao, pošto tuţeni u tim predmetima nisu podnijeli ţalbu ni zahjtev za reviziju (v. stavovi 35 – 36 ove Presude).

57. Sud dalje konstatuje da je Viši sud ispitao ukupno osamdeset i osam ţalbi od ĉega su osamdeset i ĉetiri odluke bile protiv tuţitelja a samo ĉetiri u njihovu korist. I stoga bi bilo taĉnije

149

reći da se te ĉetiri povoljne odluke mogu smatrati izuzetkom i da su one nedosljedne u poreĊenju sa ostale osamdeset i ĉetiri, a ne da je obrnuto. Vrhovni sud, sa svoje strane, ispitao je meritum osamdeset i ĉetiri zahtjeva za reviziju i pri tome je dosljedno presuĊivao bez ijednog izuzetka u tom smislu (v. stav 37 ove presude; uporedite sa predmetom Rakić i ostali protiv Srbije, citirano ranije u tekstu ove Presude). U tom svjetlu, po ĉlanu 352 Zakonika o kriviĉnom postupku, suprotno tvrdnjama podnosilaca predstavke, jasno je da su presude Višeg suda i Vrhovnog suda koje oni pomunju pravosnaţne (v. stav 29 ove presude).

58. U svjetlu navedenog, Sud smatra da je Vrhovni sud obezbijedio konzistentnost relevantne sudske prakse (v. stavove 36, 37 i 57 ove Presude) i da nema “dubokih i dugotrajnih razlika” u njegovoj sudskoj praksi u ovom predmetu (v. stav 54 ove Presude). Slijedi, stoga, da nije bilo povrede ĉlana 6 stav 1 Konvencije.

59. Sud dalje smatra da s obzirom na ovaj zakljuĉak nije potrebno da presuĊuje u vezi sa prigovorom Vlade u odnosu na iscrpljenost domaćih pravnih lijekova u mjeri u kojoj se on odnosi na zahtjev za reviziju (v. Juhas Đurić protiv Srbije, br. 48155/06, stav 67, 7. jun 2011. godine; v. takoĊe, mutatis mutandis, Palić protiv Bosne i Hercegovine, br. 4704/04, stav 81, te relevantne operativne odredbe, 15. februar 2011).

III. OSTALE PRITUŢBE

60. Podnosioci predstavke takoĊe su se ţalili na ishod postupka. 61. Vlada je konstatovala da su te prituţbe nešto ĉime se bavi sud ĉetvrte instance i da su kao

takve neprihvatljive kao oĉigledno neosnovane. 62. Sud ponavlja da je, u skladu sa ĉlanom 19 Konvencije njegova duţnost da se obezbijedi

poštovanje obaveza koje su strane ugovornice preuzele po Konvenciji. Konkretno, nije funkcija suda da se bavi greškama u ĉinjenicama ili pravu koje su navodno napravili domaći sudovi ukoliko se tim greškama ne krše prava i slobode zaštićene Konvencijom, a kada je to sluĉaj, Sud treba da se bavi tim greškama samo u mjeri u kojoj se njima krše ta prava I slobode (v. García Ruiz protiv Španije [GC], br. 30544/96, stav 28, ECHR 1999-I).

63. Na osnovu svih materijala koji su u posjedu suda i u mjeri u kojoj su pitanja na koja je dobio prituţbe u njegovoj nadleţnosti, Sud smatra da ona ne pokazuju bilo kakvu povredu prava i sloboda iz Konvencije i Protokola uz nju. Slijedi da su prituţbe oĉigledno neosnovane i da moraju biti odbaĉene po ĉlanu 35 stavovima 3 (a) i 4 Konvencije.


1. odlučuje da spoji predstavke;

2. odlučuje da spoji sa ispitivanjem merituma prigovor Vlade da nisu iscrpljeni domaći pravni lijekovi, u onoj mjeri u kojoj se taj prigovor odnosi na zahtjev za reviziju;

3. proglašava prituţbe koje se odnose na navodno nedosljednu praksu domaćih sudova prihvatljivima, a ostatak predstavke neprihvatljivim;

4. nalazi da nema povrede ĉlana 6 stav 1 Konvencije i da shodno tome nije potrebno izjašnjavati se o gore pomenutom prigovoru Vlade

150

Saĉinjeno na engleskom i dostavljeno u pisanoj formi 17. Aprila 2012. Godine po Pravilu 77 stavovi 2 i 3 Poslovnika.

Lawrence Early Lech Garlicki Sekretar Predsjednik

ĈETVRTO ODJELJENJE

PREDMET STAKIĆ PROTIV CRNE GORE


PRESUDA

STRAZBUR

2. oktobar 2012. godine

Ova presuda postaće pravosnažna u okolnostima izloženim u članu 44 stav 2 Konvencije. Ona može biti predmet redaktorskih izmjena.

152

PRESUDA U PREDMETU STAKIĆ PROTIV CRNE GORE 1

U predmetu Stakić protiv Crne Gore, Evropski sud za ljudska prava (Ĉetvrto odjeljenje), zasijedajući u Vijeću

u sastavu: Lech Garlicki, predsjednik, David Thór Björgvinsson, Päivi Hirvelä, George Nicolaou, Zdravka Kalaydjieva, Nebojša Vuĉinić, Vincent A. De Gaetano, sudije, i Fatoş Aracı, zamjenik sekretara odjeljenja,

nakon vijećanja bez prisustva javnosti dana 11. septembra 2012. godine, donosi sljedeću presudu koja je usvojena toga dana:

POSUPAK

1. Predmet je pokrenut predstavkom (br. 49320/07) protiv Crne Gore koju je 5. novembra 2007. godine Sudu po ĉlanu 34 Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija) podnio državljanin Crne Gore, g. Momir Stakić (u daljem tekstu: podnosilac predstavke).

2. Podnosioca predstavke zastupao je g. Z. Đukanović, advokat sa praksom u Zemunu u Srbiji. Vladu Crne Gore (u daljem tekstu: Vlada) zastupao je njen zastupnik, g. Z. Pažin.

3. Podnosilac predstavke žalio se na dužinu parniĉnog postupka i nepostojanje djelotvornog pravnog lijeka za to.

4. Dana 6. januara 2010. godine o ovoj predstavci obaviještena je Vlada. TakoĊe je odluĉeno da se o prihvatljivosti i meritumu predstavke odluĉuje u isto vrijeme (ĉlan 29 stav 1).

ĈINJENICE


5. Podnosilac je roĊen 1953. godine u Zemunu (Srbija) gdje i živi.

153

2 PRESUDA U PREDMETU STAKIĆ PROTIV CRNE GORE

A. Parnični postupak

6. Dana 21. februara 1977. godine Okružni sud u Podgorici utvrdio je da su lica X, Y i Z kriva za kriviĉno djelo učestvovanje u tuči dana 14. jula 1973. godine.

7. Dana 18. decembra 1978. godine podnosilac predstavke pokrenuo je parniĉni postupak protiv X, Y i Z tražeći naknadu za povredu oka koju je pretrpio u tuĉi i kasniji gubitak vida na desnom oku, te za gubitak prihoda do koga je došlo zbog njegove umanjene sposobnosti za rad.

8. Dana 18. marta 1980. godine Opštinski sud u Podgorici presudio je dijelom u korist podnosioca predstavke na osnovu njegovih svjedoĉanstava, radne knjižice, dokumenata koji se odnose na njegovu povredu i lijeĉenje, te na osnovu izjava dva vještaka. Tu presudu dijelom je potvrdio Okružni sud u Podgorici 30. decembra 1980. godine. Dana 10. maja 1983. godine Vrhovni sud u Podgorici poništio je prethodne presude i naložio ponovno otvaranje postupka. U spisima predmeta nema informacija o tome koliko je rasprava održano i/ili odloženo prije nego što je Vrhovni sud donio svoju presudu

9. IzmeĊu 10. maja i 21. juna 1990. godine odloženo je pet roĉišta, a održano jedno. U periodu izmeĊu 23. septembra 1985. godine i 6. januara 1986. godine sporni postupak obustavljen je zbog odsustva podnosioca predstavke sa prethodnog roĉišta.

10. Dana 21. juna 1990. godine Osnovni sud u Podgorici presudio je dijelom u korist Podnosioca predstavke. Ova presuda bazirala se na prethodno iznesenim dokazima, kao i na drugim dokumentima koji su se odnosili na zdravlje i radni odnos podnosioca predstavke, te na još tri mišljenja vještaka. Dana 14. maja 1991. godine Viši sud u Podgorici poništio je prvostepenu presudu i naložio ponovno otvaranje postupka

11. U periodu izmeĊu 14. maja 1991. godine i 16. oktobra 2008. godine još je sedam roĉišta odloženo, a jedno je održano.

12. Dana 16. oktobra 2008. godine Osnovni sud u Podgorici presudio je dijelom u korist podnosioca predstavke. Presuda se bazirala na: mišljenjima ĉetiri vještaka koja su data do novembra 1986. godine, dokumentima koji su dobijeni do maja 1993. godine, izjavama ĉetiri svjedoka koje su date u periodu izmeĊu marta 1997. godine i aprila 2002. godine i izjavama podnosioca predstavke, X i jos jednog vještaka koja je data izmeĊu 6. novembra 2005. godine i 19. novembra 2007. godine.

13. Dana 18. septembra 2009. godine, Viši sud u Podgorici poništio je ovu presudu i naložio ponovno otvaranje postupka.

14. Dana 13. septembra 2010. godine Osnovni sud odluĉio je da predmet treba zapoĉeti iznova, s obzirom na to da je dodijeljen novom sudiji. Sud je tražio još jedno mišljenje finansijskog vještaka. Što se tiĉe ostalih dokaza stranke su se saglasile da može da se proĉita zapisnik sa prethodnih roĉišta.

154


15. Naredno roĉište zakazano je za 2. novembar 2010. godine. U spisima predmeta nema informacija o tome da li je došlo do tih roĉišta, niti da li je bilo daljih dešavanja u ovom predmetu.

B. Ostale relevantne informacije

16. Do 3. marta 2004. godine, kada je Konvencija stupila na snagu za tuženu državu, podnosilac predstavke nekoliko puta je izmijenio iznos naknade koju je tražio i odloženo je devet rasprava zbog toga što on nije bio prisutan ili zato što je on podnio zahtjev za to.

17. Nakon što je Konvencija stupila na snagu za Crnu Goru, podnosilac predstavke izmijenio je iznos koji je tražio u dva navrata.

18. Dana 19. januara 2006. godine podnosilac predstavke tražio je dodatno finansijsko vještaĉenje.

19. U spisima predmeta nema informacija o tome koliko je ukupno roĉišta održano i/ili odloženo.

20. Y je preminuo dana 19. maja 2007. godine, a Z dana 14. maja 1988. godine.


A. Ustav Crne Gore iz 2007. godine, objavljen u Službenom listu Crne Gore br. 1/07)

21. Ĉlan 32 predviĊa, izmeĊu ostalog, da svako ima pravo na praviĉno i javno suĊenje u razumnom roku.

22. Ĉlan 149 Ustava predviĊa da Ustavni sud odluĉuje o ustavnoj žalbi koja se predaje u vezi sa navodnom povredom ljudskog prava ili slobode koja se jemĉi Ustavom nakon što su iscrpljeni svi drugi djelotvorni pravni lijekovi.



24. Ĉlan 48 predviĊa da ustavna žalba može da se preda protiv pojedinaĉne odluke državnog organa, upravnog organa, organa lokalne saouprave ili pravnog lica koje vrši javna ovlašćenja, zbog povrede ljudskih prava i sloboda koje se jemĉe Ustavom, nakon što su iscrpljeni svi drugi djelotvorni domaći pravni lijekovi.

25. Ĉlanovima 49-59 predviĊaju se detaljnije aspekti koji se odnose na procesuiranje ustavnih žalbi. Konkretno, ĉlan 56 predviĊa da kada Ustavni sud utvrdi povredu ljudskog prava ili slobode, on poništava spornu odluku u

155


cijelosti ili dijelom i nalaže da se predmet ponovo ispita u istom organu koji je donio poništenu odluku.

26. Ovaj Zakon stupio je na snagu u novembru 2008. godine.

C. Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku; objavljen u Službenom listu Crne Gore br. 11/07)

27. Ovaj zakon predviĊa, u odreĊenim okolnostima, mogućnost da se dug postupak ubrza putem kontrolnog zahtjeva, kao i mogućnost da se licu koje se žali dosudi naknada po tužbi za praviĉno zadovoljenje.

28. Ĉlan 44, konkretno, predviĊa da se ovaj Zakon primjenjuje retroaktivno na sve postupke od 3. marta 2004. godine, ali da će se u obzir uzeti i trajanje postupka prije tog datuma.

29. Ovaj Zakon stupio je na snagu 21. decembra 2007. godine, ali se u njemu nisu pominjale predstavke u kojima se radilo o dužini trajanja postupka, a koje su već bile predate Sudu.

D. Zakon o sudovima; objavljen u Službenom listu Republike Crne Gore -br. 05/02, 49/04, 22/08 i 39/11)

30. Ĉlan 7 predviĊa da svako ima pravo na nepristrasno suĊenje u razumnom roku.

E. Zakon o parničnom postupku, objavljen u Službenom listu Republike Crne Gore br. 22/04, 28/05 i 76/06)

31. Ĉlan 11 stav 1, izmeĊu ostalog, predviĊa obavezu domaćih sudova da obezbijede da se postupci vode bez odlaganja i u razumnom roku.

PRAVO


32. Podnosilac predstavke žalio se po ĉlanu 6 Konvencije na dužinu gore pomenutog postupka.

33. Relevantni dio ovog ĉlana glasi: “Svako, tokom odluĉivanja o njegovim graĊanskim pravima i obavezama ...

ima pravo na... raspravu u razumnom roku pred... sudom...”.

156


A. Prihvatljivost

1. Argumenti strana

34. Vlada je navela da podnosilac predstavke nije iscrpio sve djelotvorne domaće pravne lijekove koji su mu bili na raspolaganju. On naroĉito nije podnio kontrolni zahtjev i tužbu za praviĉno zadovoljenje koji su bili predviĊeni Zakonom o zaštiti prava na suĊenje u razumnom roku (v. stavove 27-29) ove presude. On takoĊe nije uložio ustavnu žalbu.

35. Podnosilac predstavke osporio je ove tvrdnje.

2. Relevantni principi 36. Sud podsjeća da, prema njegovoj utvrĊenoj sudskoj praksi, svrha

pravila o domaćim pravnim lijekovima iz ĉlana 35 stav 1 Konvencije jeste da se stranama ugovornicama pruži prilika da sprijeĉe ili isprave navodne povrede, prije nego što se predaju Sudu.

37. MeĊutim, jedini pravni lijekovi za koje Konvencija propisuje da moraju biti iscrpljeni su oni koji se odnose na navodne povrede i oni koji su u isto vrijeme dostupni i dovoljni (v. Selmouni protiv Francuske [GC], br. 25803/94, stav 75, ECHR 1999 V, McFarlane protiv Irske [GC], br. 31333/06, stav 107, ECHR 2010-...). Postojanje takvih lijekova mora biti dovoljno sigurno ne samo u teoriji već i u praksi, i ukoliko to nije sluĉaj oni nemaju propisanu dostupnost i djelotvornost. Zadatak je tužene države da utvrdi da su ovi razliĉiti uslovi ispunjeni (v. Vernillo protiv Francuske, 20. februar 1991. godine, stav 27, Serija A br. 198, i Dalia protiv Francuske, 19. februar 1998. godine, stav 38, Izvještaji 1998-I).

38. Kada se zadovolji ovaj teret dokazivanja, onda je zadatak podnosioca predstavke da utvrdi da pravni lijekovi koje je ponudila Vlada zapravo jesu bili upotrebljeni ili su iz nekog razloga bili neadekvatni ili nedjelotvorni u konkretnim okolnostima predmeta, ili da su postojale posebne okolnosti koje njega ili nju oslobaĊaju od obaveze da ispuni uslov da te lijekove iscrpi (v. Dankevich protiv Ukrajine, br. 40679/98, stav 107, 29. april 2003. godine).

3. Ocjena Suda 39. Sud je već ranije izražavao stav da bi bilo nerazumno tražiti od

podnosioca predstavke da pokuša da podnese kontrolni zahtjev na osnovu Zakona o zaštiti prava na suĊenje u razumnom roku u sluĉaju kada je domaći postupak bio u toku niz godina prije donošenja ovog zakona i u njemu nije donesena odluka, i kada se iz podnesaka Vlade ne može izvući nikakav zakljuĉak o djelotvornosti ovog pravnog lijeka (v. Boucke protiv Crne Gore, br. 26945/06, stavovi 72-74, 21. februar 2012. godine). Sud, meĊutim, zadržava pravo da ponovo razmotri ovaj svoj stav ukoliko Vlada,

157


navodeći konkretne predmete, pokaže djelotvornost ovog pravnog lijeka (v. Živaljević protiv Crne Gore, br. 17229/04, stav 66, 8. mart 2011).

40. S obzirom na ĉinjenicu da je sporni postupak bio otvoren više od dvadeset i osam godina prije nego što je na snagu stupio Zakon o zaštiti prava na suĊenje u razumnom roku, od ĉega je više od tri godine i devet mjeseci proteklo nakon što je Konvencija stupila na snagu u odnosu na tuženu državu, i da nisu podneseni podaci o novijoj sudskoj praksi koji bi se odnosili na efikasnost ovog konkretnog pravnog lijeka, Sud ne vidi razlog da odstupi od svog ranijeg nalaza i zakljuĉuje, stoga da se prigovor Vlade mora odbaciti.

41. Sud je takoĊe već izrazio stav da tužba za praviĉno zadovoljenje ne može da ubrza postupak dok je još u toku, i da ustavna žalba ne može da se smatra djelotvornim pravnim lijekom za dužinu postupka (v. Boucke protiv Crne Gore, citirano ranije u tekstu ove Presude, stavovi 75-79). Sud stoga ne vidi razloga da odstupi od svojih nalaza u ovom predmetu. Prigovor Vlade u tom smislu stoga se takoĊe mora odbaciti.

42. Sud konstatuje da ptitužba podnosioca predstavke nije oĉigledno neosnovana u smislu ĉlana 35 stav 3(a) Konvencije. Sud dalje konstatuje da ona nije neprihvatljiva ni po kojem drugom osnovu. Stoga se ona mora proglasiti prihvatljivom.

B. Meritum

1. Argumenti strana

43. Podnosilac predstavke potvrdio je svoju pritužbu. On je takoĊe naveo da je tražio da se neka od saslušanja odlože zbog njegovog zdravstvenog stanja.

44. Vlada je navela da je sporni postupak bio i ĉinjeniĉno i pravno složen i da je bilo potrebno saslušati niz svjedoka i vještaka. Konkretno, tokom perioda nad kojim Sud ima nadležnost ratione temporis, dato je pet mišljenja vještaka, i to svi na prijedlog podnosioca predstavke. Drugo, uglavnom je sam podnosilac predstavke bio odgovoran za dužinu postupka. Konkretno, on je mijenjao i precizirao svoj zahtjev u više navrata, od kojih su dva bila nakon što je Konvencija stupila na snagu u odnosu na Crnu Goru; nekoliko rasprava koje su bile zakazane u periodu izmeĊu 1983. i 2002. godine odložene su zbog njega, a sporni postupak bio je obustavljen u periodu izmeĊu 23. septembra 1985. godine i 6. januara 1986. godine zbog njegovog odsustva (v. stavove 9 i 16 - 17 ove presude). Treće, Y i Z u meĊuvremenu su preminuli (v. stav 20 ove presude), zbog ĉega je bilo potrebno da se utvrde njihovi pravni sljedbenici, što je još uvećalo cjelokupnu dužinu postupka. I na kraju, sporni postupak nije bio od suštinskog znaĉaja za podnosioca predstavke i, kao takav, nije iziskivao prioritet niti hitno djelovanje sudova. Sudovi su donijeli ukupno sedam

158


odluka, od ĉega su dvije donesene u dva stepena nakon ratifikovanja Konvencije. Zbog toga se ne može reći da su sudovi bili neaktivni. Vlada je zakljuĉila da nije bilo povrede ĉlana 6 Konvencije.


45. Sud ponavlja da se o pitanju da li je dužina postupka razumna mora suditi u svjetlu okolnosti konkretnog predmeta i poštujući sljedeće kriterijume: složenost predmeta, ponašanje podnosilaca predstavke i relevantnih organa i znaĉaj predmeta spora za podnosioce predstavke (v. izmeĊu ostalog, Frydlender protiv Francuske [GC], br. 30979/96, stav 43, ECHR 2000-VII).

46. Da bi se utvrdilo da li je produženje postupka o kome je rijeĉ u razumnim granicama, mora se uzeti u obzir status predmeta na dan ratifikacije Konvencije (v. mutatis mutandis, Styranowski protiv Poljske, presuda od 30 oktobra 1998. godine, Izvještaji o presudama i odlukama 1998-VIII).

3. Ocjena Suda

47. Period koji treba uzeti u obzir poĉeo je 3. marta 2004. godine, kada je Konvencija stupila na snagu u odnosu na Crnu Goru (v. Bijelić protiv Crne Gore i Srbije, br. 11890/05, stav 69, 28. april 2009. godine). Sporni postupak bio je, dakle, u okviru nadležnosti Suda ratione temporis u periodu od više od osam godina i šest mjeseci i još uvijek je bio otvoren u prvom stepenu, a prije tog datuma već je proteklo dvadeset i ĉetiri godine.

48. Sud konstatuje da se ovaj predmet odnosi na naknadu za povrede koje je podnosilac predstavke pretrpio u tuĉi. Sud napominje da su saslušana ĉetiri svjedoka i pet vještaka. MeĊutim, suprotno podnesku Vlade, jasno je iz spisa predmeta da je većina tih dokaza dobijena prije nego što je Konvencija stupila na snagu u odnosu na tuženu državu (v. stav 12 ove presude). Iako se može prihvatiti da su neki zahtjevi za naknadu štete složeniji od drugih, Sud ne smatra da je ovaj zahtjev takve složenosti da bi se time mogla opravdati ovolika dužina postupka. Niti ĉinjenica da sporni postupak ne iziskuje prioritet ili hitno postupanje opravdava proceduralno odlaganje tolike dužine koja se može ĉak smatrati i de facto negiranjem pravde.

49. Konstatuje se da je podnosilac predstavke zaista izmijenio taĉan iznos naknade koju je tražio i to u dva navrata nakon što je Crna Gora ratifikovala Konvenciju. Sud, meĊutim, ne smatra da je to moglo znaĉajno doprinijeti dužini postupka pošto zahtjev nije bio izmijenjen u svojoj suštini. Iako su neke od rasprava koje su bile zakazane prije 3. marta 2004. godine odložene na zahtjev podnosioca predstavke, ništa u spisima predmeta ne ukazuje na to da je do proceduralnih odlaganja nakon datuma ratifikacije

159


došlo zbog njegovog ponašanja već prije da su ona nastala zbog propusta vlasti da budu marljive u svom postupanju.

50. Sud konstatuje da je prva odluka nakon što je tužena država ratifikovala Konvenciju donesena 16. oktobra 2008. godine, što je više od ĉetiri godine i sedam mjeseci nakon ratifikaciije. Nakon što je ova odluka poništena 18. septembra 2009. godine, predmet je otvoren pred prvostepenim sudom gotovo tri godine, a u meĊuvremenu je održana je samo jedna rasprava (v. stavove 12 - 15 ove presude).

51. S obzirom na kriterijume predviĊene u sudskoj praksi Suda i relevantne ĉinjenice ovog predmeta, Sud je mišljenja da dužina postupka na koju se podnosilac predstavke žali ne ispunjava uslov razumnog roka. Shodno tome utvrĊuje se da je došlo do povrede ĉlana 6 stav 1 Konvencije.

II. NAVODNA POVREDA 13 KONVENCIJE

52. Podnosilac predstavke takoĊe se žalio po ĉlanu 13 da nije na raspolaganju imao djelotvoran pravni lijek da ubrza sporni postupak.

53. Ĉlan 13 predviĊa sljedeće:

“Svako kome su povrijeĊena prava i slobode predviĊeni u ovoj Konvenciji ima pravo na djelotvoran pravni lijek pred nacionalnim vlastima, bez obzira jesu li povredu izvršila lica koja su postupala u službenom svojstvu."

A. Prihvatljivost

54. Sud konstatuje da pritužba podnosioca predstavke povlaĉi pitanja ĉinjenica i prava po Konvenciji, ĉije utvrĊivanje iziskuje ispitivanje merituma. Sud takoĊe smatra da pritužba podnosioca predstavke nije oĉigledno neosnovana u okviru znaĉenja ĉlana 35 stav 3 (a) Konvencije i da ne može da bude odbaĉena ni po kom drugom osnovu. Stoga se predstavka mora proglasiti prihvatljivom.

B. Meritum

55. Sud konstatuje da ĉlan 13 garantuje djelotvoran pravni lijek pred domaćim vlastima za navodnu povredu bilo kojih prava i sloboda garantovanih Konvencijom, ukljuĉujući pravo na suĊenje u razumnom roku po ĉlanu 6 stav 1 (v. izmeĊu ostalog, Kudła protiv Poljske [GC], br. 30210/96, stav 156, ECHR 2000-XI).

56. Sud podsjeća, dalje, da pravni lijek za dužinu postupka jeste "djelotvoran" ako može da se koristi ili da ubrza postupak pred sudovima koji rješavaju po predmetu, ili da obezbijede stranci u postupku adekvatno sredstvo za rješavanje odugovlaĉenja do koga je već došlo (v. Sürmeli protiv Njemačke [GC], br. 75529/01, stav 99, ECHR 2006-VII).

160


57. I na kraju, Sud naglašava da je najbolje rješenje u apsolutnom smislu i neosporno, kao i u mnogim oblastima, spreĉavanje. Kada je sudski sistem manjkav u odnosu na uslov razumnog roka iz ĉlana 6 stav 1 Konvencije, najdjelotvornije rješenje je pravni lijek koji je osmišljen da ubrza postupak da bi se sprijeĉilo da on postane pretjerano dug. Takav pravni lijek nudi neporecivu prednost u odnosu na pravni lijek koji nudi samo naknadu štete pošto on takoĊe spreĉava i da se utvrde kasnije povrede u odnosu na isti postupak i ne ispravlja povredu samo a posteriori, kako to ĉini pravni lijek naknade štete. Neke države su u potpunosti shvatile ovu situaciju i odabrale su da kombinuju dva tipa pravnih lijekova, jedan osmišljen da ubrza postupak i drugi da obezbijedi naknadu štete. (v. Scordino protiv Italije (br. 1) [GC], br. 36813/97, stavovi 183 i 186, ECHR 2006-V; i Sürmeli protiv Njemačke [GC], citirano ranije u tekstu ove presude, stav100).

58. MeĊutim, kako je ranije navedeno, postojanje takvih pravnih lijekova mora biti dovoljno sigurno ne samo u teoriji već i u praksi, i ukoliko to nije sluĉaj onda im nedostaje uslov dostupnosti i djelotvornosti (v. stav 37 ove presude).

59. Kada je rijeĉ o ovom konkretnom predmetu, Sud konstatuje da je Vlada u svom prethodnom prigovoru navela da su postojali dostupni pravni lijekovi za pritužbu podnosioca predstavke na dužinu postupka po ĉlanu 6 stav 1, a taj prigovor je odbaĉen na osnovu opisanom u stavovima 39 - 41 ove presude.

60. Sud zakljuĉuje, iz istih razloga, da je došlo do povrede ĉlana 13 uzetog zajedno sa ĉlanom 6 stav 1 Konvencije zbog nepostojanja djelotvornog pravnog lijeka po domaćem pravu za pritužbe podnosioca predstavke koje se odnose na dužinu parniĉnog postupka (v. Stevanović protiv Srbije, br. 26642/05, stavovi 67-68, 9. oktobar 2007. godine; v. takoĊe, mutatis mutandis, Rodić i drugi protiv Bosne i Hercegovine, br. 22893/05, stavovi 84-85, 27. maj 2008. godine).

61. Sud želi još jednom da napomene da će možda ponovo razmotriti svoj stav u vezi sa navedenim ukoliko je Vlada u mogućnosti da u budućim predstavkama pokaže u odnosu na konkretne predmete, da su navedeni pravni lijekovi djelotvorni (v. stavove 39-40 ove presude).

III. PRIMJENA ĈLANA 41 KONVENCIJE


Visoke strane ugovornice o kojoj je rijeĉ omogućava samo djelimiĉnu odštetu, Sud će, ako je to potrebno, pružiti praviĉno zadovoljenje oštećenoj stranci."

161


A. Naknada štete

63. Podnosilac predstavke je u formularu za predstavku tražio 120.000 eura na ime nematerijalne štete. On u svojim pisanim napomenama nije naveo nikakav zahtjev u ovom smislu.

64. Vlada je navela da je traženi iznos nepotkrijepljen, da je nesrazmjerno veliki, i da je suprotan sudskoj praksi Suda.

65. Iako nije iznesen konkretan zahtjev u napomenama podnosioca predstavke, Sud prihtava da je podnosilac predstavke u ovom predmetu zaista pretrpio odreĊenu nematerijalnu štetu koja se ne može u dovoljnoj mjeri kompenzovati samo utvrĊivanjem da je do povrede došlo (v. mutatis mutandis, Garzičić protiv Crne Gore, br. 17931/07, stav 42, 21. septembar 2010. godine; te Staroszczyk protiv Poljske, br. 59519/00, stavovi 141-143, 22. mart 2007. godine; v. takoĊe, mutatis mutandis, Mijušković protiv Crne Gore, br. 49337/07, stavovi 94-96, 21. septembar 2010. godine). Nadalje, Vlada je komentarisala zahtjev podnosioca predstavke iznesen u formularu za predstavku. Praveći svoju procjenu po osnovu praviĉnosti, Sud dosuĊuje podnosiocu predstavke 5.000 eura po ovoj stavci.


66. Podnosilac predstavke tvrdio je da je pretrpio znaĉajne troškove u postupcima pred domaćim sudovima, ali da nije saĉuvao relevantne priznanice jer nije znao da će mu biti potrebne. Nije istakao nikakav zahtjev u odnosu na troškove koje je pretrpio u postupku pred Sudom.

67. Vlada je osporila ovaj zahtjev. 68. Prema sudskoj praksi Suda, podnosilac predstavke ima pravo na

nadoknadu troškova i izdataka samo u mjeri u kojoj se pokaže da su oni stvarno pretrpljeni i da su bili neophodni, te da su razumni po pitanju iznosa. U ovom predmetu, kada je razmotrio dokumente u svom posjedu i gore navedene kriterijume, Sud odbija zahtjev za nadoknadu troškova i izdataka jer nije dovoljno potkrijepljen.

C. Zatezna kamata


162



1. Proglašava predstavku prihvatljivom; 2. Nalazi da je došlo do povrede ĉlana 6 stav 1 Konvencije; 3. Nalazi da je došlo do povrede ĉlana 13 Konvencije; 4. Nalazi

(a) da tužena država treba da, na ime nematerijalne štete, plati podnosiocu predstavke, u roku od tri mjeseca od datuma na koji ova presuda postane pravosnažna prema ĉlanu 44 stav 2 Konvencije, 5.000 eura (pet hiljada eura), i sve poreze koji se na to obraĉunaju; (b) da se od isteka gore navedena tri mjeseca do izmirenja pomenutog iznosa, obraĉunava obiĉna kamata na gore navedeni iznos po stopi koja je jednaka najmanjoj kreditnoj stopi Evropske centralne banke tokom zateznog perioda plus tri procentna poena;

5. Odbacuje ostatak zahtjeva podnosioca predstavke za praviĉnom

naknadom.

Saĉinjeno na engleskom jeziku i dostavljeno u pisanoj formi 2. oktobra 2012. godine po pravilu 77 stavovi 2 i 3 Poslovnika Suda.

Fatoş Aracı Lech Garlicki Zamjenik Sekretara Predsjednik

ĈEVRTO ODJELJENJE

PREDMET VELIMIROVIĆ PROTIV CRNE GORE


PRESUDA

STRAZBUR


Ova presuda postaće pravosnažna u okolnostima izloženim u članu 44 stav 2 Konvencije. Ona može biti predmet redaktorskih izmjena.

164

VELIMIROVIĆ v. MONTENEGROJUDGMENT 1

U predmetu Velimirović protiv Crne Gore, Evropski sud za ljudska prava (ĉetvrto odjeljenje), zasijedajući u Vijeću

u sastavu: LechGarlicki, predsjednik, David ThórBjörgvinsson, PäiviHirvelä, LediBianku, ZdravkaKalaydjieva, NebojšaVuĉinić, Vincent A. De Gaetano, sudije, I Fatoş Aracı, zamjenik sekretara odjeljenja,

Nakon vijećanja bez prisustva javnosti 11. septembra 2012. godine, donosi sljedeću presudu, koja je usvojena istog dana:

POSTUPAK

1. Predmet je pokrenut predstavkom (br. 20979/07) protiv Crne Gore koju je Sudu dana 10. maja 2007. godine po ĉlanu 34 Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija) podnio crnogorski državljanin g. Milutin Velimirović (u daljem tekstu: podnosilac predstavke).

2. Podnosioca predstavke zastupao je g. N. Batrićević, advokat sa praksom u Podgorici. Vladu Crne Gore (u daljem tekstu: Vlada) zastupao je njen zastupnik, g. Z. Pažin.

3. Podnosioci predstavke žalili su se po ĉlanu 6 Konvencije na neizvršenje pravosnažne domaće presude o dodjeli stana.

4. Dana 12. jula 2010. godine Vlada je obaviještena o predstavci. TakoĊe je odluĉeno da se o prihvatljivosti i meritumu predstavke odluĉuje u isto vrijeme (ĉlan 29 stav 1).

ĈINJENICE


5. Podnosilac predstavke roĊen je 1940. godine u Danilovgradu gdje i živi.

165

2 VELIMIROVIĆ v. MONTENEGROJUDGMENT

A. Postupak izvršenja

6. Dana 25. maja 1988. godine poslodavac podnosioca predstavke raspisao je konkurs za dodjelu odreĊenog broja stanova zaposlenima. Podnosilac predstavke bio je meĊu licima koji su se na taj konkurs prijavili. MeĊutim, nije mu dodjeljena stambena jedinica.

7. Dana 20. februara 1991. godine po zahtjevu podnosioca predstavke, prvostepeni sud za radne odnose (Osnovni sud udruženog rada) u Podgorici naložio je da poslodavac koji je bio tužena strana u domaćem postupku (u daljem tekstu izvršni dužnik) i koji je u to vrijeme izgleda bio preduzeće u društvenom vlasništvu (društveno preduzeće), izvrši preraspodijelu odreĊenog broja stanova. Dana 28. aprila 1992. godine Viši sud potvrdio je ovu presudu, ĉime je ona postala pravosnažna.

8. Dana 27. oktobra 1992. godine, na zahtjev podnosioca predstavke, Osnovni sud izdao je rješenje o izvršenju. Do 16. aprila 1993. godine prigovor izvršnog dužnika i njegova žalba u tom smislu bili su odbaĉeni.

9. Dana 1. februara 2000. Komisija za dodjelu stanova izvršnog dužnika (u daljem tekstu: Komisija) donijela je još jedno rješenje. Dana 15. marta 2000. godine, po ĉlanu 31 statuta izvršnog dužnika, Upravni odbor izvršnog dužnika poništio je to rješenje i naložio Komisiji da sprovede novi postupak raspodjele stanova.

10. Dana 6. februara 2001. godine Osnovni sud naložio je izvršnom dužniku da plati novĉanu kaznu i da postupi po rješenju za izvršenje u roku od 30 dana. Dana 12. maja 2001. godine prigovor izvršnog dužnika je odbaĉen.

11. Dana 1. marta 2001. godine Komisija je donijela još jedno rješenje o raspodjeli stanova. MeĊutim, podnosilac predstavke nije bio meĊu licima kojima je dodijeljen stan. Ovo rješenje preciziralo je da se može predati prigovor protiv rješenja Upravnom odboru izvršnog dužnika.

12. Dana 2. oktobra 2001. godine Osnovni sud naložio je izvršnom dužniku da plati još jednu novĉanu kaznu i da postupi po rješenju za izvršenje u roku od 15 dana.

13. Dana 23. oktobra 2001. godine Osnovni sud poništio je prethodno rješenje i sve aktivnosti izvršenja koje su bile izvršene na osnovu toga da je izvršni dužnik donio odluku o raspodjeli stanova i tako izvršio presudu iz 1992. godine. Dana 3. novembra 2001. godine prigovor podnosioca predstavke koji se na ovo odnosio odbaĉen je.

14. Dana 25. januara 2002. godine podnosilac predstavke i jedan od njegovih kolega predali su prigovor protiv odluke Komisije o raspodjeli stanova (v. stav 11 ove presude).

15. Dana 9. aprila 2002. godine, nakon što nisu dobili odgovor na svoj prigovor, podnosilac predstavke i njegov kolega predali su zasebnu tužbu kod Osnovnog suda tražeći poništenje odluke izvršnog dužnika od 1. marta 2001. godine.

166


16. Dana 3. januara 2004. godine Osnovni sud prekinuo je postupak, dok izvršni dužnik ne odluĉi o pomenutom prigovoru.

17. Dana 15. oktobra 2004. godine Viši sud u Podgorici poništio je prethodnu odluku i naložio ponovno pokretanje postupka.

18. Dana 15. aprila 2005. godine Osnovni sud odbacio je tužbu sa obrazloženjem da je ona mogla da bude podnešena samo protiv konaĉne odluke a u “postupku predmetne raspodjele stanova nesumnjivo nije donijeta konačna odluka”. Podnosiocu predstavke i njegovom kolegi naloženo je da plate 1.450 eura izvršnom dužniku i umješaĉima za pravne troškove.

19. Dana 9. juna 2006. godine Viši sud potvrdio je ovu odluku. 20. Dana 13. novembra 2006. godine Vrhovni sud odbacio je zahtjev

podnosioca predstavke za reviziju. 21. Iz spisa predmeta izgleda da izvršni dužnik nikada nije odluĉio po

prigovoru podnosioca predstavke i tako nikada nije donesena ni pravosnažna presuda o raspodjeli stanova.

B. Druge relevantne činjenice

22. Spisi predmeta pokazuju da je od 10. januara 1997. godine, kada je obustavljen steĉajni postupak protiv izvršnog dužnika, izvršni dužnik bio organizovan kao akcionarsko društvo. Nejasno je ko je bio vlasnik kontrolnog paketa akcija u to vrijeme. Dana 27. januara 2011. godine podnosilac predstavke naveo je da je u meĊuvremenu došlo do likvidacije izvršnog dužnika i da su njegovi pravni nasljednici bili Skupština opštine Podgorica i tužena država.

II. RELEVANTNTNO DOMAĆE PRAVO

A. Zakon o izvršnom postupku; objavljen u Službenom listu Savezne Republike Jugoslavije br. 28/00, 73/00 i 71/01)

23. Ĉlan 4 stav 1 predviĊao je da je izvršni postupak hitan postupak. 24. Ĉlan 204 definisao je detalje vezane za izvršenje u situacijama kada

je potrebna pozitivna radnja izvršnog dužnika. 25. Ĉlan 262 predviĊao je da se Zakon primjenjuje na sve postupke

izvršenja pokrenute prije stupanja Zakona na snagu.

167


B. Zakon o izvršnom postupku; objavljen u Službenom listu Republike Crne Gore br. 23/04)

26. Ĉlan 286 predviĊa da se svi izvršni postupci koji su bili pokrenuti prije stupanja Zakona na snagu, okonĉavaju u skladu sa Zakonom o izvršnom postupku iz 2000. godine.

C. Zakon o izvršenju i obezbjeđenju iz 2011. godine; objavljen u Službenom listu Crne Gore br. 36/11)

27. Ĉlanovi 6 stav 1 i 230 ovog Zakona odgovaraju po svojoj suštini ĉlanovima 4 stav 1 i 204 Zakona o izvršnom postupku iz 2000. godine.

28. Ĉlan 292 stav 1 predviĊa da se svi postupci izvršenja okonĉavaju u skladu sa ovim Zakonom.

29. Ovaj Zakon stupio je na snagu 25. septembra 2011. godine i time je stavljen van snage Zakon o izvršnom postupku iz 2004. godine.

PRAVO


30. Podnosilac predstavke žalio se, po ĉlanu 6 stav 1 Konvencije na neizvršenje presude koja je postala pravosnažna 1992. godine, i kojom se nalagalo izvršnom dužniku u domaćem postupku da donese rješenje o raspodjeli stanova.


“Svako, tokom odluĉivanja o njegovim graĊanskim pravima i obavezama … ima pravo na praviĉnu i javnu raspravu u razumnom roku pred … sudom ...”.

A. Prihvatljivost

32. Vlada je navela da je pritužba podnosioca predstavke bila nekompatibilna ratione temporis s obzirom na to da je izvršni postupak bio obustavljen 23. oktobra 2001. godine (v. stav 13 ove presude), što je bilo prije nego što je Konvencija stupila na snagu za Crnu Goru.

33. Podnosioci predstavke osporili su tu tvrdnju. 34. Sud podsjeća da, prema opštim pravilima meĊunarodnog prava,

odredbe Konvencije ne obavezuju stranu ugovornicu u vezi bilo kog ĉina ili ĉinjenice koji su se desili ili situacije koja je prestala da postoji prije datuma stupanja na snagu Konvencije za tu stranu ugovornicu (v. na primjer, Kadiķis protiv Letonije (dec.), br. 47634/99, 29. jun 2000. godine). Da bi se

168


uspostavila temporalna jurisdikcija Suda od suštinskog je znaĉaja, stoga, utvrditi u svakom konkretnom predmetu, taĉno vrijeme navodnog zadiranja u neko pravo. U tome Sud mora da uzme u obzir i ĉinjenice na koje se podnosilac predstavke žali i obim prava po Konvenciji za koje se navodi da je povrijeĊeno (v. Blečić protiv Hrvatske [GC], br. 59532/00, stav 82, ECHR 2006-III).

35. Što se tiĉe ovog konkretnog predmeta, Sud konstatuje da je predmetna presuda postala pravosnažna 28. aprila 1992. godine i da je morala da bude izvršena do 16. aprila 1993. godine (v. stavove 7 i 8 ove presude). Sud dalje zapaža da je izvršni postupak zvaniĉno okonĉan 2001. godine, što je bilo prije nego što je Konvencija stupila na snagu za tuženu državu 3. marta 2004. godine. Navedeni postupak okonĉan je na osnovu ĉinjenice da je izvršni dužnik donio rješenje o raspodjeli stanova 1. marta 2001. godine. MeĊutim, Sud napominje da ta odluka još uvijek nije bila pravosnažna u vrijeme kada je Konvencija stupila na snagu za Crnu Goru, pošto izvršni dužnik sasvim jasno nije odluĉio o prigovoru podnosioca predstavke u tom smislu. Takva situacija se nastavila i dosta vremena nakon ratifikacije, kako su zapazili i sami domaći sudovi koji su se oglasili po ovom pitanju izmeĊu 15. aprila 2005. godine i 13. novembra 2006. godine, konstatujući jasno da izvršni dužnik nije donio pravosnažno rješenje o raspodjeli stanova do tada (v. stavove 18 – 20 ove presude).

36. S obzirom na navedeno, Sud smatra, ne prejudicirajući meritum predmeta, da sporno neizvršenje jeste u nadležnosti Suda ratione temporis u smislu ĉlana 35 stav 3 (a) Konvencije. Drugaĉiji zakljuĉak vodio bi do situacije u kojoj bi država mogla da izbjegne svoju odgovornost za izvršenja samo zvaniĉnim obustavljanjem izvršnog postupka bez prethodnog izvršenja spornog rješenja, omogućujući na taj naĉin da pravosnažna, izvršna sudska odluka ostane neoperativna na štetu jedne strane (v. mutatis mutandis, Hornsby protiv Grčke, 19. mart 1997. godine, stav 40, Izvještaji o presudama i odlukama 1997-II). Prigovor Vlade u ovom dijelu mora se stoga odbaciti.

37. Sud napominje da predstavka nije oĉigledno neosnovana u okviru znaĉenja ĉlana 35 stav 3 (a) Konvencije. Sud dalje konstatuje da ona nije neprihvatljiva ni po kom drugom osnovu (v. mutatis mutandis, Nesevski protiv “Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije”, br. 14438/03, stav 18, 24. april 2008). Ona stoga mora biti proglašena prihvatljivom.

B. Meritum

38. Podnosilac predstavke ponovo je potvrdio svoju pritužbu. On je takoĊe naveo da je izvršni dužnik u meĊuvremenu prošao postupak likvidacije, te da su njegovi pravni nasljednici Skupština opštine Podgorica i tužena država.

39. Vlada nije dostavila komentare u vezi sa navedenim.

169


40. Sud konstatuje da ĉlan 6 stav 1 Konvencije obezbjeĊuje svakome pravo da svaki svoj zahtjev koji se odnosi na njegova graĊanska prava i obaveze iznese pred sudom i tribunalom; na taj naĉin ovaj stav ustanovljava “pravo na sud”, ĉiji je jedan aspekt pravo na pristup sudu, tj. pravo da se pokrene postupak pred sudom u graĊanskim stvarima. MeĊutim, to pravo bilo bi iluzorno kada bi pravni sistem strane ugovornice dopuštao da pravosnažne, izvršne sudske odluke ostanu neoperativne na štetu jedne od strana. Izvršenje presude koju donese bilo koji sud mora se stoga smatrati sastavnim dijelom “suĊenja” za svrhe ĉlana 6 (v. Hornsby protiv Grčke, citirano ranije u tekstu ove presude, stav 40).

41. Što se tiĉe ovog predmeta, Sud konstatuje da predmetna presuda nije bila izvršena do 13. novembra 2006. godine i da izgleda da bi ostala neizvršena do danas, pošto izvršni dužnik navodno nikada nije donio konaĉnu odluku (v. stavove 20 i 21 ove presude). Vlada nije to osporila, a nije pružila ni dokaze za suprotno (v. stav 39 ove presude).

42. Iako je period koji treba uzeti u obzir poĉeo 3. marta 2004. godine, kada je Konvencija stupila na snagu za Crnu Goru, da bi se utvrdilo koliko je razumna dužina postupka mora se uzeti u obzir i status predmeta na dan 3. mart 2004. godine (v. izmeĊu ostalog, Mikulić protiv Hrvatske, br. 53176/99, stav 37, ECHR 2002-I, Styranowski protiv Poljske, 30. oktobar 1998. godine, stav 46, Izvještaji i presude i odluke 1998-VIII). Sporno neizvršenje je dakle bilo u nadležnosti Suda ratione temporis u periodu od osam godina i dva mjeseca, dok je jedanaest godina već proteklo prije tog datuma. Sud smatra da je shodno tome došlo do povrede ĉlana 6 stav 1 Konvencije (v., mutatis mutandis, Nesevski protiv “Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije”, citirano ranije u tekstu ove presude, stavovi 22-25).


43. Ĉlan 41 Konvencije predviĊa:

“Kada Sud utvrdi povredu Konvencije ili protokola uz nju, a unutrašnje pravo Visoke strane ugovornice o kojoj je rijeĉ omogućava samo djelimiĉnu odštetu, Sud će, ako je to potrebno, pružiti praviĉno zadovoljenje oštećenoj stranci.”

A. Naknada štete

44. Podnosilac predstavke tražio je iznos od 144.000 eura na ime materijalne štete (78.000 za stan koji je oĉekivao da će dobiti od izvršnog dužnika i 66.000 eura na ime kirije koju je morao da plaća umjesto toga), te 5.000 eura na ime nematerijalne štete.

45. Vlada je osporila ovaj zahtjev.

170


46. Sud je mišljenja da nije na pravi naĉin potkrijepljena tvrdnja da je podnosilac predstavke pretrpio materijalnu štetu kao posljedicu povrede ĉlana 6 stav 1 zbog dužine predmetnog neizvršenja. MeĊutim, Sud prihvata da je podnosilac prestavke pretrpio nematerijalnu štetu koja ne može dovoljno da se nadoknadi samim utvrĊivanjem povrede. Ocjenjujući po osnovu praviĉnosti, Sud stoga dosuĊuje podnosiocu predstavke 3.600 eura po ovoj stavci.


47. Podnosilac predstavke takoĊe je tražio 725 eura na ime troškova i izdataka koje je pretrpio pred domaćim sudovima. Izgleda da nije tražio ništa za troškove i izdatke pred Sudom.

48. Vlada je osporila ovaj zahtjev kao nepotkrijepljen i suprotan praksi Suda.

49. Po sudskoj praksi Suda, podnosilac predstavke ima pravo na refundiranje troškova i izdataka samo u mjeri u kojoj se pokaže da su oni bili stvarni i neophodni i da su razumni po pitanju iznosa. U ovom predmetu, nakon što je razmotrio dokumente koje je imao u svom posjedu, a naroĉito odluku domaćih sudova o pravnim troškovima (v. stav 18 ove presude), Sud smatra da je razumno da se podnosiocu predstavke dosudi cjelokupan traženi iznos.

C. Zatezna kamata

50. Sud smatra da je prikladno da se zatezna kamata bazira na najmanjoj kreditnoj stopi Evropske centralne banke uz dodatak od tri procentna poena.


1. Proglašava predstavku prihvatljivom; 2. Nalazi da je došlo do povrede ĉlana 6 stav 1 Konvencije; 3. Nalazi

(a) da tužena država ima da plati podnosiocu predstavke, u roku od tri mjeseca od datuma na koji ova presuda postane pravosnažna, u skladu sa ĉlanom 44 stav 2 Konvencije, sljedeće iznose:

(i) 3.600 eura (tri hiljade i šest stotina eura), na što će se dodati i svaki porez koji se na taj iznos obraĉunava, na ime nematerijalne štete;

171


(ii) 725 eura (sedam stotina dvadeset i pet eura), na što će se dodati i svaki porez koji se na taj iznos obraĉunava, na ime troškova i izdataka;

(b) da će se od isteka gore navedenog roka od tri mjeseca do isplate na gore navedeni iznos obraĉunavati prosta kamata po stopi koja je jednaka najmanjoj kreditnoj stopi Evropske centralne banke tokom perioda neplaćanja uz dodatak od tri procentna poena;


naknadom.

Saĉinjeno na engleskom jeziku i dostavljeno u pisanoj formi dana 2. oktobra 2012. godine, po pravilu 77 stavovi 2 i 3 Poslovnika Suda.

Fatoş Aracı Lech Garlicki Pomoćnik Sekretara Predsjednik

ĈETVRTO ODJELJENJE

PREDMET NOVOVIĆ PROTIV CRNE GORE


PRESUDA

STRAZBUR


Ova presuda postaće pravosnaţna u okolnostima izloţenim u članu 44 stav 2 Konvencije. U njoj moţe doći do redaktorskih izmjena.

173

PRESUDA U PREDMETU NOVOVIĆ PROTIV CRNE GORE

U predmetu Novović protiv Crne Gore, Evropski sud za ljudska prava (Ĉetvrto odjeljenje), zasijedajući u Vijeću

u sastavu: Lech Garlicki, predsjednik, David Thór Björgvinsson, Päivi Hirvelä, George Nicolaou, Ledi Bianku, Zdravka Kalaydjieva, NebojšaVuĉinić, sudije, i Fatoş Aracı, zamjenik Sekretara odjeljenja,

nakon vijećanja bez prisustva javnosti na dan 2. oktobar 2012. godine, donosi sljedeću presudu usvojenu toga dana:

POSTUPAK

1. Predmet je pokrenut predstavkom (br. 13210/05) protiv Crne Gore koju je 2. aprila 2005. godine Sudu po ĉlanu 34 Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija) podnio državljanin Crne Gore, g. Miladin Novović (u daljem tekstu: podnosilac predstavke).

2. Podnosioca predstavke zastupao je g. Mirović, advokat sa praksom u Baru. Crnogorsku Vladu (u daljem tekstu: Vlada) zastupao je njen zastupnik , g. Pažin.

3. Podnosilac se, naroĉito, žalio na dužinu postupka za vraćanje na posao.

4. Dana 28. juna 2010. godine o predstavci je obaviještena Vlada. TakoĊe je odluĉeno da se u isto vrijeme odluĉuje o prihvatljivosti i meritumu predstavke (ĉlan 29 stav 1).

ĈINJENICE


5. Podnosilac predstavke roĊen je 1939. godine u Sutomoru gdje i živi. 6. Dana 25. juna 1991. godine podnosilac predstavke proglašen je

tehnološkim viškom. 7. Dana 29. juna 1991. godine i 2. decembra 1993. godine podnosilac

predstavke predao je dva zahtijeva kojima traži vraćanje na posao i naknadu štete, jedan protiv bivšeg poslodavca, a jedan protiv institucije koja je u

174

2 PRESUDA U PREDMETU NOVOVIĆ PROTIV CRNE GORE

meĊuvremenu preuzela funkcije od njegovog bivšeg poslodavca (Republički zavod za geodetske i imovinsko pravne poslove; (u daljem tekstu: Institucija).

8. Dana 28. februara 1994. godine Osnovni sud u Baru presudio je protiv podnosioca predstavke po njegovoj tužbi protiv Institucije.

9. Dana 27. maja 1994. godine Viši sud u Podgorici preinaĉio je tu presudu i presudio u korist podnosioca predstavke.

10. Dana 9. novembra 1994. godine dva postupka spojena su u jedan. Istog dana Osnovni sud u Baru presudio je po tužbi protiv bivšeg poslodavca i dosudio podnosiocu predstavke naknadu štete. Ova presuda postala je pravosnažna u januaru 1995. godine. Postupak protiv Institucije je nastavljen.

11. Na dan 30. maja 1995. godine Vrhovni sud u Podgorici poništio je dvije presude koje su donesene u odnosu na Instituciju (v. stavove 8 i 9 ove presude) i naložio ponovno suĊenje.

12. Izgleda da je 8. decembra 1999. godine Osnovni sud u Baru donio odluku da je tužba podnosioca predstavke povuĉena, a tu odluku je izgleda poništio Viši sud u Podgorici dana 16. maja 2000. godine.

13. Dana 27. februara 2006. godine Osnovni sud u Baru presudio je protiv podnosioca predstavke.

14. Dana 4. novembra 2008. godine Viši sud u Podgorici potvrdio je ovu presudu.

15. Dana 16. juna 2009. godine Vrhovni sud u Podgorici odbacio je zahtjev podnosioca predstavke za reviziju.


A. Ustav Crne Gore iz 2007. godine, objavljen u Službenom listu Crne Gore br. 1/07

16. U ĉlanu 149 Ustava predviĊa se da Ustavni sud odluĉuje o ustavnoj žalbi predatoj zbog navodne povrede ljudskog prava ili slobode koja se jemĉi Ustavom, nakon što su iscrpljeni svi ostali djelotvorni pravni lijekovi.


B. Zakon o Ustavnom sudu Crne Gore; objavljen u Službenom listu Crne Gore br. 64/08

18. U ĉlanu 48 predviĊa se da se ustavna žalba može uložiti protiv pojedinaĉne odluke državnog organa, upravnog organa, organa lokalne samouprave ili pravnog lica koje vrši javna ovlašćenja, za povrede ljudskih prava i sloboda koje se jemĉe Ustavom, nakon što su iscrpljeni svi drugi djelotvorni domaći pravni lijekovi.

175


19. U ĉlanovima 49 - 59 predviĊaju se dodatni detalji vezani za procesuiranje ustavnih žalbi. Konkretno, ĉlan 56 predviĊa da kada Ustavni sud utvrdi povredu ljudskog prava ili slobode, on poništava spornu odluku u cjelosti ili dijelom i nalaže da predmet ponovo ispita isti organ koji je donio poništenu odluku.

20. Ovaj Zakon stupio je na snagu 4. novembra 2008. godine.

C. Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku; objavljen u Službenom listu Crne Gore br. 11/07)

21. Ovim Zakonom se predviĊa, u odreĊenim okolnostima, mogućnost da se dug postupak ubrza putem kontrolnog zahtjeva, te mogućnost da se tužiocima dosudi naknada štete po tužbi za praviĉno zadovoljenje.

22. Ĉlan 33 stav 3 predviĊa, izmeĊu ostalog, da se tužba za praviĉno zadovoljenje podnosi Vrhovnom sudu najkasnije šest mjeseci nakon datuma prijema pravosnažne odluke donesene u spornom postupku.

23. Ĉlan 44, naroĉito, predviĊa da se ovaj Zakon primjenjuje retroaktivno na sve postupke od 3. marta 2004. godine, ali da se uzima u obzir i trajanje postupka prije tog datuma.

24. Ovaj Zakon stupio je na snagu 21. decembra 2007. godine, ali se u njemu ne pominju predstavke koje se odnose na dužinu trajanja postupka koje su već predate Sudu.

D. Zakon o parničnom postupku iz 1977. godine; objavljen u Službenom listu Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91, i Službenom listu Savezne Republike Jugoslavije br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02)

25. Ĉlan 434 predviĊa da o radnim sporovima sudovi treba da odluĉuju u hitnom postupku.

E. Zakon o parničnom postupku iz 2004. godine; objavljen u Službenom listu Republike Crne Gore br. 22/04, 28/05 i 76/06)

26. Ovaj Zakon stupio je na snagu 10. jula 2004. godine i time je stavljen van snage Zakon o parniĉnom postupku iz 1977. godine.

27. Tekst ĉlana 434 Zakona o parniĉnom postupku iz 2004. godine odgovara ĉlanu 434 Zakona o parniĉnom postupku iz 1977. godine.

176


F. Relevantna domaća sudska praksa

28. IzmeĊu 1. januara 2008. godine i 30 septembra 2009. godine predate su dvadeset i dvije tužbe za praviĉno zadovoljenje, od ĉega je šesnaest riješeno dok se šest još ispituje. U jednom sluĉaju sudovi su tužiocu dosudili naknadu nematerijalne štete zbog dužine parniĉnog postupka. IzmeĊu 1. januara 2010. godine i 30. aprila 2011. godine ispitano je još petnaest tužbi za praviĉno zadovoljenje, od kojih su u tri sudovi dosudili naknadu štete.

PRAVO


A. U odnosu na dužinu postupka

29. Podnosilac predstavke žalio se da je dužina postupka nekompatibilna uslovu "razumnog roka" koji je propisan u ĉlanu 6 stav 1 Konvencije, ĉiji relevantni dio glasi:

“Svako, tokom odluĉivanja o njegovim graĊanskim pravima i obavezama ...

ima pravo na... raspravu u razumnom roku pred... sudom...”.

1. Prihvatljivost


30. Vlada je navela da podnosilac predstavke nije iscrpio sve djelotvorne domaće pravne lijekove koji su mu bili na raspolaganju. Konkretno, on nije uložio kontrolni zahtjev niti podnio tužbu za praviĉno zadovoljenje koji su predviĊeni Zakonom o zaštiti prava na suĊenje u razumnom roku (v. stav 21 ove presude). On takoĊe nije iskoristio ustavnu žalbu (v. stavove 16 - 20 ove presude).

31. Podnosilac predstavke podnio je komentare nakon predviĊenog roka, koji zbog toga nisu prihvaćeni u spise predmeta.


32. Sud ponavlja da, prema njegovoj utvrĊenoj sudskoj praksi, svrha pravila o domaćim pravnim lijekovima iz ĉlana 35 stav 1 Konvencije jeste da se stranama ugovornicama pruži prilika da sprijeĉe ili isprave navodne povrede prije nego što se predaju Sudu.

33. MeĊutim, jedini pravni lijekovi za koje Konvencija propisuje da moraju biti iscrpljeni su oni koji se odnose na navodne povrede i oni koji su

177


u isto vrijeme dostupni i dovoljni (v. Selmouni protiv Francuske [GC], br. 25803/94, stav 75, ECHR 1999 V, McFarlane protiv Irske [GC], br. 31333/06, stav 107, ECHR 2010-...).

34. Postojanje takvih lijekova mora biti dovoljno sigurno ne samo u teoriji već i u praksi, i ukoliko to nije sluĉaj oni nemaju propisanu dostupnost i djelotvornost. Zadatak je tužene države da utvrdi da su ovi razliĉiti uslovi ispunjeni (v. Vernillo protiv Francuske, 20. februar 1991. godine, stav 27, Serija A br. 198, i Dalia protiv Francuske, 19. februar 1998. godine, stav 38, Izvještaji 1998-I).

35. Kada se zadovolji ovaj teret dokazivanja, onda je zadatak podnosioca predstavke da utvrdi da pravni lijekovi koje je ponudila Vlada zapravo jesu bili upotrebljeni ili su iz nekog razloga bili neadekvatni ili nedjelotvorni u konkretnim okolnostima predmeta, ili da su postojale posebne okolnosti koje njega ili nju oslobaĊaju od obaveze da ispuni uslov da te lijekove iscrpi (v. Dankevich protiv Ukrajine, br. 40679/98, stav 107, 29. april 2003. godine).

36. Odluĉujuće pitanje u ocjeni djelotvornosti pravnog lijeka za pritužbe na dužinu postupka jeste da li je bilo moguće da se podnosiocu predstavke obezbijedi neposredno i brzo pravno sredstvo, a ne indirektna zaštita prava koja se garantuju po ĉlanu 6 (v. Scordino protiv Italije (br. 1) [GC], br. 36813/97, stav 195, ECHR 2006, i Sürmeli protiv Njemačke [GC], br. 75529/01, stav 101, 8. jun 2006. godine). Konkretno, pravni lijek ove vrste je "djelotvoran" ako se može upotrijebiti ili da ubrza odluku sudova koji rješavaju predmet ili da pruži strani u postupku adekvatno sredstvo protiv kašnjenja u postupku do kojih je već došlo (v. Kudła protiv Poljske [GC], br. 30210/96, stavovi 157-159, ECHR 2000-XI; Mifsud protiv Francuske (dec.), [GC], br. 57220/00, stav 17, ECHR 2002-VIII; i Sürmeli protiv Njemačke [GC], citirano ranije u tekstu ove presude, stav 99).

37. Sud ponavlja da se o djelotvornosti nekog konkretnog pravnog lijeka obiĉno cijeni u odnosu na datum na koji je podnešena predstavka (v. npr. Baumann protiv Francuske, br. 33592/96, stav 47, ECHR 2001-V (izvodi)), s tim što od ovog pravila postoje izuzeci koji se mogu opravdati konkretnim okolnostima svakog predmeta (v. Nogolica protiv Hrvatske (dec.), br. 77784/01, ECHR 2002-VIII).

(c) Ocjena Suda

(i) U odnosu na kontrolni zahtjev

38. Sud je već izrazio stav da bi bilo nerazumno tražiti od podnosioca predstavke da pokuša sa kontrolnim zahtjevom na osnovu Zakona o zaštiti prava na suĊenje u razumnom roku u predmetu gdje je domaći postupak bio u toku niz godina prije uvoĊenja ovog zakonskog instrumenta i kada se iz podneska Vlade ne može izvući zakljuĉak o njegovoj djelotvornosti (v. mutatis mutandis, Boucke protiv Crne Gore, br. 26945/06, stavovi 72-74,

178


21. februar 2012. godine, kao i Ţivaljević protiv Crne Gore, br. 17229/04, stavovi 60-65, 8. mart 2011. godine). Sud je, meĊutim, zadržao pravo da ponovo razmotri ovaj svoj stav ukoliko Vlada pokaže, u odnosu na neke konkretne predmete, da je ovaj pravni lijek djelotvoran (v. Boucke, citiran ranije u tekstu ove presude, stav 71, i Ţivaljević, citiran ranije u tekstu ove presude, stav 66).

39. U svjetlu ĉinjenice da je postupak o kome je ovdje rijeĉ bio u toku više od 16 godina i 5 mjeseci prije nego što je na snagu stupio Zakon o zaštiti prava na suĊenje u razumnom roku, od ĉega je više od tri godine i devet mjeseci proteklo nakon što je Konvencija stupila na snagu u odnosu na tuženu državu, i da nije predata novija sudska praksa koja bi se odnosila na efikasnost ovog konkretnog pravnog lijeka, Sud ne vidi razlog da odstupi od svog ranijeg nalaza i smatra da bi bilo nerazumno da se od podnosioca predstavke traži da iskoristi ovo pravno sredstvo (v. Boucke, citiran ranije u tekstu ove presude, stav 74; v. takoĊe Ţivaljević, citiran ranije u tekstu ove presude, stavovi 60-65). Prigovor Vlade u ovom smislu stoga se mora odbaciti.

(ii) u odnosu na tuţbu za pravično zadovoljenje

40. Sud konstatuje da je podnosilac predstavke podnio svoju predstavku 2. aprila 2005. godine, što je više od 2 godine i 8 mjeseci prije nego što je tužba za praviĉno zadovoljenje uvedena Zakonom o zaštiti prava na suĊenje u razumnom roku (v. stavove 1 i 24 ove presude). Stoga, u vrijeme kada je podnosilac predstavke podnio svoju predstavku Sudu, nije bilo dostupnog domaćeg pravnog lijeka koji bi mu omogućio da dobije zadovoljenje za odugovlaĉenja postupka, s tim što se djelotvornost nekog konkretnog pravnog lijeka ocjenjuje u odnosu na datum na koji je podnesena predstavka (v. Baumann protiv Francuske, citirano ranije u tekstu ove presude, stav 47).

41. Iako je Sud dozvolio izuzetak od ovog pravila, to je obiĉno bilo u sluĉajevima gdje je konkretni domaći zakonski instrument koji se odnosi na dužinu postupka donesen kao odgovor na veliki broj predstavki koje su već bile otvorene pred Sudom, što je ukazivalo na sistemski problem u tim državama. Ti zakoni takoĊe su u sebi sadržali prelazne odredbe kojima su se u nadležnost domaćih sudova stavljali i predmeti koji su već bili u toku pred ovim Sudom (v. Grzinčič protiv Slovenije, br. 26867/02, stav 48, 3. maj 2007. godine; Charzyński protiv Poljske (dec.), br. 15212/03, stav 20, ECHR 2005-V; i Brusco protiv Italije (dec.), br. 69789/01, ECHR 2001-IX). Uzevši u obzir ove argumente, Sud je bio mišljenja da tim državama treba pružiti priliku da same sprijeĉe ili isprave navodne povrede i stoga je dozvolio izuzetak od gore navedenog pravila.

42. Za razliku od situacije u gore pomenutim predmetima, relevantni zakon u Crnoj Gori nije donesen kao odgovor na brojne predstavke po kojima su postupci u toku pred ovim Sudom, niti se u njemu nalaze prelazne

179


odredbe bilo koje vrste koje bi se odnosile na predstavke po kojima je postupak u toku pred ovim Sudom (v. stav 24 ove presude). Stoga je nejasno da li bi domaći sudovi uopšte odluĉivali o meritumu tužbe podnosioca predstavke za praviĉnim zadovoljenjem da ju je on i podnio.

43. Sud takoĊe konstatuje da se od podnosioca predstavke ne može tražiti da iskoristi ovo pravno sredstvo u ovoj fazi, pošto je u njegovom predmetu već odavno došlo do zastare kada je rijeĉ o upotrebi ovog pravnog sredstva (v. stavove 15 i 22 ove presude)

44. Razmotrivši konkretne okolnosti ovog predmeta kako su gore navedene, Sud smatra da podnosilac predstavke nije imao obavezu da iskoristi ovo konkretno pravno sredstvo (v. mutatis mutandis, Vinčić i drugi protiv Srbije, br. 44698/06 et seq. stav 51, 1. decembar 2009. godine, i Cvetković protiv Srbije, br. 17271/04, stav 41, 10. jun 2008. godine). Prigovor Vlade stoga se mora odbaciti.

(iii) u odnosu na ustavnu ţalbu

45. Sud je već izrazio stav da ustavna žalba ne može da se smatra djelotvornim pravnim lijekom za dužinu postupka (v. mutatis mutandis, Boucke, citirano ranije u tekstu ove presude, stav 79; v. takoĊe i Mijušković protiv Crne Gore, br. 49337/07, stav 73-74, 21. septembar 2010. godine). Sud ne vidi razloga da u ovom konkretnom predmetu bude drugaĉijeg stava. Prigovor Vlade stoga se mora odbaciti.

(iv) Zaključak

46. Sud konstatuje da pritužba podnosioca predstavke nije oĉigledno neosnovana u smislu ĉlana 35 stav 3 (a) Konvencije. Sud dalje navodi da ona nije neprihvatljiva ni po kom drugom osnovu. Stoga se ona mora proglasiti prihvatljivom.

2. Meritum

47. Vlada nije dala nikakav komentar. 48. Podnosilac predstavke nije predao komentare u roku koji je odredio

Sud (v. stav 31 ove presude). 49. Sud ponavlja da se o tome da li je dužina nekog postupka razumna

mora cijeniti u svjetlu okolnosti konkretnog predmeta i uzevši u obzir kriterijume koji su predviĊeni u sudskoj praksi Suda, naroĉito složenost predmeta, ponašanje strana i relevantnih organa vlasti i znaĉaj predmeta spora za podnosioca predstavke (v. izmeĊu ostalog, Mikulić protiv Hrvatske, br. 53176/99, stav 38, ECHR 2002-I).

50. U ocjeni da li je kašnjenje u ovom predmetu razumno, mora se takoĊe uzeti u obzir i status radnog spora na datum ratifikacije (v. mutatis mutandis, Styranowski protiv Poljske, 30. oktobar 1998. godine, stav 46, Izvještaji o presudama i odlukama 1998-VIII).

180


51. Sud podsjeća da su postupci vezani za vraćanje na posao od "kljuĉnog znaĉaja" za tužioce i da, kao takvi moraju da se rješavaju "ekspeditivno" (v. Guzicka protiv Poljske, br. 55383/00, stav 30, 13. jul 2004. godine, i Georgi Georgiev protiv Bugarske, br. 22381/05, stav 18 in fine, 27. maj 2010. godine). I zaista, ovaj zahtjev je i dodatno pojaĉan kada je rijeĉ o državama gdje domaće pravo predviĊa da se takvi predmeti moraju rješavati sa naroĉitom hitnošću (v. mutatis mutandis, Borgese protiv Italije, 26. februar 1992. godine, stav 18, Serija A br. 228-B; v. takoĊe stavove 25 - 27 ove presude). Sud je već utvrdio da je period od ĉetiri godine i mjesec dana za tri nivoa nadležnosti u postupku koji se odnosi na vraćanje lica na posao predug i da predstavlja povredu ĉlana 6 stav 1 Konvencije (v. Simić protiv Srbije, br. 29908/05, stavovi 16 i 21, 24. novembar 2009. godine).

52. Što se tiĉe ovog predmeta, Sud konstatuje da su sporni postupci bili u nadležnosti Suda ratione temporis u periodu od pet godina i tri mjeseca nakon što je tužena država ratifikovala Konvenciju 3. marta 2004. godine, a da je prije tog datuma proteklo još dvanaest godina i osam mjeseci.

53. Sud dalje konstatuje da po prirodi tužba Podnosioca predstavke nije bila naroĉito složena i da u spisima predmeta nije bilo ništa što bi ukazivalo na to da je on doprinio dužini spornog postupka.

54. Uzevši u obzir kriterijume predviĊene u svojoj jurisprudenciji i domaćem pravu (v. naroĉito stavove 49-51 i 25-27 ove presude, tim redom), te okolnosti ovog predmeta, Sud smatra da je cjelokupna dužina spornog postupka takva da ne ispunjava uslov razumnog roka (v. mutatis mutandis, Stanković protiv Srbije, br. 29907/05, stav 35, 16. decembar 2008. godine, i Simić protiv Srbije, citirano ranije u tekstu ove presude, stavovi 18 - 21).

55. Stoga se utvrĊuje da je došlo do povrede ĉlana 6 stav 1 Konvencije.

B. U odnosu na ishod postupka

56. Po ĉlanu 6 stav 1 Konvencije, podnosilac predstavke implicitno se žalio i na ishod gore pomenutog postupka.

57. Sud ponavlja da nije njegova funkcija da se bavi greškama u ĉinjenicama ili pravu koje su navodno poĉinili domaći sudovi ukoliko oni nisu povrijedili prava i slobode koje se štite u Konvenciji, a i kada jesu on to može ĉiniti samo u toj mjeri (v. García Ruiz protiv Španije [GC], br. 30544/96, stav 28, ECHR 1999-I), niti je zadatak Suda da funkcioniše kao žalbeni sud za odluke koje su donijeli domaći sudovi (v. Melnychuk protiv Ukrajine (dec), br. 28743/03, ECHR 2005-IX).

58. Slijedi da je ovaj dio predstavke oĉigledno neosnovan i mora se kao takav odbaciti po ĉlanu 35 stavovi 3(a) i 4 Konvencije.



181


“Kada Sud utvrdi povredu Konvencije ili protokola uz nju, a unutrašnje pravo Visoke strane ugovornice o kojoj je rijeĉ omogućava samo djelimiĉnu odštetu, Sud će, ako je to potrebno, pružiti praviĉno zadovoljenje oštećenoj stranci.”

60. U svojim zakašnjelim napomenama podnosilac predstavke pomenuo je zahtjev za praviĉnu naknadu koji je podnio u svom formularu za predstavku: 27.195 eura za naknadu štete i 7.500 eura za troškove i izdatke koje je pretrpio pred domaćim sudovima.

61. Vlada je osporila ovaj zahtjev. 62. U dopisu Suda od 4. novembra 2010. godine podnosilac predstavke

pozvan je da preda zahtjev za praviĉnu naknadu u roku koji je odreĊen za predaju njegovih napomena o meritumu i Sud ga je podsjetio da ukoliko to ne uradi to za sobom povlaĉi posljedicu da Vijeće ili neće dosuditi praviĉnu naknadu ili će dijelom odbaciti zahtjev. Podnosilac predstavke obaviješten je i da se to primjenjuje ĉak i ako je naveo svoje želje u ovom smislu u ranijoj fazi postupka. Iako je imao pravnog zastupnika podnosilac predstavke predao je zahtjev za praviĉnu naknadu tek nakon isteka predviĊenog roka. Sud stoga nije dosudio naknadu štete (v. mutatis mutandis, Boucke protiv Crne Gore, citirano ranije u tekstu ove presude, stav 99).


1. Proglašava pritužbe koje se odnose na dužinu postupka prihvatljivima, a ostatak predstavke neprihvatljivim;

2. Nalazi da je došlo do povrede ĉlana 6 stav 1 Konvencije; 3. Odbacuje zahtjev podnosioca predstavke za praviĉnu naknadu.

Saĉinjeno na engleskom jeziku i dostavljeno u pisanoj formi dana 23. oktobra 2012. godine, po pravilu 77 stavovi 2 i 3 Poslovnika Suda.

Fatoş Aracı Lech Garlicki Zamjenik sekretara Predsjednik

DRUGO ODJELJENJE

PREDMET MILIĆ protiv CRNE GORE I SRBIJE


PRESUDA

STRAZBUR

11. decembar 2012. godine

Ova presuda postaće pravosnažna u okolnostima izloženim u članu 44 stav 2 Konvencije. U njoj može doći do redaktorskih izmjena.

183

PRESUDA U PREDMETU MILIĆ PROTIV CRNE GORE 1

U predmetu Milić protiv Crne Gore i Srbije, Evropski sud za ljudska prava (Drugo odjeljenje), zasijedajući u Vijeću u

sastavu: Guido Raimondi, predsjednik, Peer Lorenzen, Dragoljub Popović, András Sajó, Nebojša Vuĉinić, Paulo Pinto de Albuquerque, Helen Keller, sudije, i Stanley Naismith, sekretar Odjeljenja,

nakon vijećanja bez prisustva javnosti dana 20. novembra 2012. godine, donosi sljedeću presudu usvojenu toga dana:

POSTUPAK

1. Predmet je pokrenut predstavkom (br. 28359/05) protiv Crne Gore i Srbije koju je 19. jula 2005. godine Sudu po ĉlanu 34 Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija) uložio državljanin Srbije, g. Ivan Milić (u daljem tekstu: podnosilac predstavke).

2. Podnosioca predstavke, kome je odobrena besplatna pravna pomoć, zastupala je g-Ċa G. Ćušić, advokat sa praksom u Beogradu. Vladu Crne Gore zastupao je njen zastupnik. g. Z. Pažin. Vladu Srbije zastupao je njen zastupnik, g. S. Carić.

3. Podnosilac predstavke žalio se na neizvršenje pravosnažne presude kojom se nalaže njegovo vraćanje na posao i na nepostojanje djelotvornog pravnog lijeka za to.

4. Dana 15. marta 2010. godine o predstavci su obaviještene vlade Crne Gore i Srbije. TakoĊe je odluĉeno da se o prihvatljivosti i meritumu predstavke odluĉuje u isto vrijeme (ĉlan 29 stav 1).

ĈINJENICE


5. Podnosilac predstavke, g. Ivan Milić, roĊen je 1966. godine u Beogradu u Srbiji gdje i živi.

184

2 PRESUDA U PREDMETU MILIĆ PROTIV CRNE GORA

A. Prva grupa parniĉnih postupaka i izvršnih postupaka koji su iz njih proistekli

6. Dana 20. juna 2002. godine Osnovni sud u Podgorici naložio je da se podnosilac predstavke vrati na radno mjesto u Kliniĉko-bolniĉki Centar Crne Gore, državnu zdravstvenu instituciju.

7. Dana 4. februara 2003. godine ta presuda je postala pravosnažna, a 16. decembra 2003. godine potvrdio ju je Vrhovni sud u Podgorici kao trećestepeni sud.

8. Dana 23. aprila 2003. godine Kliniĉko-bolniĉki Centar Crne Gore obavijestio je podnosioca predstavke da ne može da postupi u skladu sa dotiĉnom presudom, već da će umjesto toga tražiti alternativno rješenje.

9. Dana 22. maja 2003. godine Osnovni sud izdao je rješenje za izvršenje, koje je potvrĊeno 26. juna 2003. godine.

10. Dana 19. avgusta 2003. godine Kliniĉko-bolniĉki Centar Crne Gore zakljuĉio je sporazum sa Specijalnom bolnicom u Risnu, takoĊe državnom zdravstvenom institucijom, po kome je Specijalna bolnica Risan prihvatila podnosioca predstavke kao zaposlenoga.

11. Dana 30. septembra 2003. godine podnosilac predstavke obavijestio je državnog tužioca da se on ne slaže sa takvim aranžmanom.

12. Dana 17. oktobra 2003. godine Specijalna bolnica u Risnu donijela je odluku kojom je podnosilac predstavke postajao njihov zaposleni od 30. oktobra 2003. godine.

13. Tu je odluku podnosilac predstavke primio 20. oktobra 2003. godine 14. Dana 21. oktobra 2009. godine, kako tvrdi Vlada Crne Gore,

podnosilac predstavke zakljuĉio je Sporazum o raskidu radnog odnosa sa Kliniĉko-bolniĉkim centrom Crne Gore ĉime mu je radni odnos prekinut od 3. februara 2003. godine i obje strane su se odrekle svih daljih potraživanja u vezi sa tim.

15. Dana 26. oktobra 2009. godine podnosilac predstavke povukao je svoj zahtjev za izvršenje.

16. Dana 5. novembra 2009. godine Osnovni sud prekinuo je izvršni postupak i sve izvršne aktivnosti koje su bile izvršene u vezi sa njim. Dana 17. novembra 2009. godine ta odluka je postala pravosnažna.

B. Druge relevantne ĉinjenice

17. Dana 6. maja 2004. godine, nakon zasebne tužbe podnosioca predstavke, Osnovni sud u Podgorici naložio je Kliniĉko-bolniĉkom centru Crne Gore da podnosiocu predstavke plati 4.456 eura za zaostale zarade za period izmeĊu septembra 2001. i 3. februara 2003. godine. Ovu presudu potvrdio je Viši sud 5. oktobra 2004. godine. Iz spisa predmeta ĉini se da je ova presuda izvršena nepreciziranog datuma poslije toga.

185


18. Dana 3. februara 2003. godine podnosilac predstavke poĉeo je da radi u Kliniĉkom centru Srbije na devet mjeseci. Iz spisa predmeta ĉini se da je nepreciziranog datuma nakon toga njegov radni odnos na odreĊeno vrijeme postao radni odnos na neodreĊeno vrijeme..


A. Ustav Crne Gore iz 2007. godine; objavljen u Službenom listu Crne Gore - br. 1/07)

19. Ĉlan 149 Ustava predviĊa da Ustavni sud odluĉuje o ustavnoj žalbi zbog navodne povrede ljudskih prava i sloboda zajamĉenih Ustavom, nakon iscrpljivanja svih drugih djelotvornih pravnih ljekova.


B. Zakon o Ustavnom sudu Crne Gore; objavljen u Službenom listu br. 64/08)

21. Ĉlan 48 predviĊa da ustavna žalba može da se uloži protiv pojedinaĉnog akta državnog organa, upravnog organa, organa lokalne samouprave ili pravnog lica koje vrši javno ovlašćenje, radi povrede ljudskih prava i sloboda zajemĉenih Ustavom, nakon što se iscrpu svi drugi djelotvorni domaći pravni lijekovi.

22. Ĉlanovi 49 - 59 detaljnije ureĊuju procesuiranje ustavnih žalbi. Konkretno, ĉlan 56 predviĊa da kada Ustavni sud utvrdi povredu ljudskog prava ili slobode, on poništava spornu odluku, u cijelosti ili dijelom i nalaže da predmet ponovo ispita isti organ koji je donio poništenu odluku.


C. Zakon o zaštiti prava na suĊenje u razumnom roku, objavljen u Službenom listu br. 11/07)

24. Ovaj Zakon predviĊa, pod odreĊenim okolnostima, mogućnost da se dug postupak ubrza putem kontrolnog zahtjeva, te mogućnost da se tužiocu dosudi naknada po tužbi za praviĉno zadovoljenje.

25. Ĉlan 9 stav 2 predviĊa da se kontrolni zahtjev podnosi sudu kod kojeg je predmet u radu u relevantnom vremenu.

26. Ĉlan 33 stav 3 predviĊa da se tužba za praviĉno zadovoljenje podnosi Vrhovnom sudu najkasnije šest mjeseci od dana prijema pravosnažne odluke donijete u spornom postupku ili, u postupku izvršenja, u roku od šest mjeseci od dana prijema pravosnažne odluke po kontrolnom zahtjevu.

186


27. Ĉlan 44 dalje predviĊa da se ovaj Zakon primjenjuje retroaktivno na sve postupke od 3. marta 2004. godine, ali da se uzima u obzir i trajanje sudskog postupka prije tog datuma.

28. Ovaj Zakon je stupio na snagu 21. decembra 2007. godine, ali se u njemu ne pominju predstavke koje se odnose na dužinu postupka koje su već predate Sudu.

D. Zakon o izvršnom postupku; objavljen u Službenom listu Savezne Republike Jugoslavije br. 28/00, 73/00 i 71/01)

29. Ĉlan 4 stav 1 predviĊa da su izvršni postupci hitni. 30. Ĉlanovi 211-214 predviĊaju detalje vezane za izvršenje u

predmetima vraćanja na posao.

E. Zakon o izvršnom postupku; objavljen u Službenom listu Republike Crne Gore - br. 23/04)

31. Ovaj zakon stupio je na snagu 13. jula 2004. godine, ĉime je ukinut Zakon o izvršnom postupku iz 2000. godine. Po ĉlanu 286 ovog Zakona, meĊutim, svi izvršni postupci pokrenuti prije 13. jula 2004. godine treba da se završe po Zakonu o izvršnom postupku iz 2000. godine.

F. Zakon o radu; objavljen u Službenom listu Republike Crne Gore br. 43/03, 79/04, 24/06 i 25/06; i u Službenom listu Crne Gore br. 16/07)

32. Ĉlan 33 propisuje da je obavezna saglasnost zaposlenog da bi se on mogao premjestiti kod drugog poslodavca.

G. Zakon o radu iz 2008. godine; objavljen u Službenom liku Crne Gore br. 49/08, 26/09 i 88/09)

33. Zakon o radu iz 2008. godine stupio je na snagu 19. avgusta 2008. godine ĉime je ukinut Zakon o radu iz 2003. godine. Ĉlan 42 stav 2 Zakona iz 2008. godine, meĊutim, propisuje da je za premještanje zaposlenog kod drugog poslodavca potrebna saglasnost zaposlenog.

H. Relevantna domaća sudska praksa

34. IzmeĊu 1. januara 2008. godine i 30. septembra 2009. godine predate su dvadeset i dvije tužbe za praviĉnu naknadu od ĉega je po šesnaest riješeno dok se šest još ispituje. U jednom predmetu sudovi su dosudili tužiocu naknadu nematerijalne štete za dužinu graĊanskog postupka.

187


IzmeĊu 1. januara 2010. godine i 30. aprila 2011. godine ispitano je još petnaest tužbi za praviĉnu naknadu, od kojih je u tri sud dosudio naknadu štete.

PRAVO

35. Podnosilac predstavke žalio se po raznim ĉlanovima Konvencije i protiv Crne Gore i protiv Srbije zbog neizvršenja presude koju je donio Osnovni sud u Podgorici i kojom se nalaže njegovo vraćanje na posao, a koja je postala pravosnažna 4. februara 2003. godine, kao i zbog nepostojanja djelotvornog domaćeg pravnog lijeka za to.

36. Sud smatra da ove pritužbe sve treba da se ispitaju po ĉlanu 6 stav 1 i ĉlanu 13 Konvencije (v. presudu u predmetu Akdeniz protiv Turske, br. 25165/94, stav 88, 31. maj 2005. godine), koji, u svojim relevantnim dijelovima, glase:

Ĉlan 6 stav 1

“Svako, tokom odluĉivanja o njegovim graĊanskim pravima i obavezama... ima pravo na ... raspravu u razumnom roku pred ... sudom...”

Ĉlan 13

“Svako kome su povrijeĊena prava i slobode ... ima pravo na djelotvoran pravni lijek pred nacionalnim vlastima...”


A. Prihvatljivost

1. Prihvatljivost ratione personae

(a) U odnosu na tužene države

37. Vlada Crne Gore nije dala komentar u ovom smislu. 38. Vlada Srbije navela je da je predstavka nespojiva ratione personae u

odnosu na Srbiju. Oni su se naroĉito pozvali na predmet Bijelić protiv Crne Gore i Srbije, br. 11890/05, stavovi 67-70, 28. april 2009. godine.

39. Podnosilac predstavke žalio se i protiv Crne Gore i protiv Srbije. 40. S obzirom na ĉinjenicu da su cjelokupne postupke izvršenja vodile

iskljuĉivo crnogorske vlasti, koje su takoĊe imale i iskljuĉivu nadležnost da se bave tom pravnom stvari, Sud, ne prejudicirajući meritum predmeta, smatra da je pritužba podnosioca predstavke u odnosu na Crnu Goru kompatibilna ratione personae sa odredbama Konvencije. Iz istog razloga su, meĊutim, pritužbe podnosioca predstavke protiv Srbije nespojive ratione

188


personae u okviru znaĉenja ĉlana 35 stav 3(a), i moraju biti odbaĉene po ĉlanu 35 stav 4 Konvencije (v. takoĊe Lakićević i drugi protiv Crne Gore i Srbije, br. 27458/06, 37205/06, 37207/06 i 33604/07, stav 41, 13. decembar 2011. godine).

(b) U odnosu na podnosioca predstavke

41. Vlada Crne Gore navela je da podnosilac predstavke nije mogao više da tvrdi da je "oštećeni" pošto je zakljuĉio Ugovor o raskidu radnog odnosa 21. oktobra 2009. godine, odrekao se daljih zahtjeva u vezi sa tim i povukao svoj zahtjev za izvršenje. Ugovor je imao dejstvo od 3. februara 2003. godine, što je bilo prije nego što je Konvencija stupila na snagu za Crnu Goru i prije nego što je podnosilac predstavke predao svoju predstavku Sudu. Oni su takoĊe naveli da tvrdnja podnosioca predstavke da je bio prinuĊen da zakljuĉi navedeni Ugovor nije bila potkrijepljena.

42. Podnosilac predstavke osporio je ove navode. Konkretno, on je naveo da je do datuma zakljuĉenja Ugovora postupak izvršenja već bio u toku više od pet godina, ali bez rezultata. On je bio prinuĊen da zakljuĉi taj Ugovor i da povuĉe zahtjev za izvršenje jer je trebalo da verifikuje svoj radni odnos kod druge institucije. Njegovo povlaĉenje zahtjeva za izvršenje stoga nije relevantno, a njegova prava su povrijeĊena.

43. Sud istiĉe da, da bi mogli da ulože predstavku po ĉlanu 34, lice, nevladina organizacija ili grupa lica moraju da budu u mogućnosti da tvrde da su žrtve povrede prava iznesenih u Konvenciji.

44. Što se tiĉe ovog konkretnog predmeta, Sud napominje da je domaći postupak okonĉan tako što je podnosilac predstavke zakljuĉio Ugovor o raskidanju radnog odnosa i tako se saglasio da prestane da insistira na tome da relevantna sudska presuda bude izvršena. On je povukao svoj zahtjev za izvršenje 26. oktobra 2009. godine nakon ĉega je okonĉan izvršni postupak.

45. Sud takoĊe napominje, meĊutim, da se navedeni ugovor nije bavio pitanjem dužine navedenog neizvršenja, za koju podnosilac predstavke navodi da predstavlja povredu Konvencije. S obzirom na to, i ne prejudicirajući meritum predmeta, Sud smatra da i dalje postoji pritužba podnosioca predstavke po Konvenciji i da se status "oštećenog" koji je imao podnosilac predstavke u smislu ĉlana 34 Konvencije nije promijenio zbog ovog ugovora. Prigovor Vlade u ovom smislu stoga se mora odbiti.

2. Iscrpljivanje domaćih pravnih lijekova


46. Vlada Crne Gore navela je da podnosilac predstavke nije iscrpio sve djelotvorne domaće pravne lijekove koji su mu bili na raspolaganju. Konkretno, nije uložio kontrolni zahtjev niti tužbu za praviĉno zadovoljenje koji su predviĊeni Zakonom o zaštiti prava na suĊenje u razumnom roku. (v.

189


stav 24 ove presude). On takoĊe nije upotrijebio ustavnu žalbu (v. stavove 19-23 ove presude).

47. Podnosilac predstavke osporio je ove tvrdnje. Konkretno, on je naveo da pravni lijekovi koje je pomenula Vlada nisu postojali u vrijeme kada je on predao svoju predstavku Sudu i da zato nije bio obavezan da ih kasnije upotrijebi. On je takoĊe naveo da u svakom sluĉaju ti pravni lijekovi nisu djelotvorni.


48. Sud podsjeća da, prema njegovoj utvrĊenoj sudskoj praksi, svrha pravila o domaćim pravnim lijekovima u ĉlanu 35 stav 1 Konvencije jeste da se Stranama ugovornicama obezbijedi prilika da sprijeĉe ili isprave navodne povrede prije nego što se izvedu pred Sud.

49. MeĊutim, jedini pravni lijekovi za koje Konvencija traži da budu iscrpljeni jesu oni koji se odnose na navodne povrede i koji su u isto vrijeme dostupni i dovoljni (v. Selmouni protiv Francuske [GC], br. 25803/94, stav 75, ECHR 1999 V, McFarlane protiv Irske [GC], br. 31333/06, stav 107, ECHR 2010-...). Postojanje takvih pravnih lijekova mora da bude dovoljno sigurno ne samo teoretski već i u praksi, i ukoliko to nije sluĉaj onda oni neće imati propisanu dostupnost i djelotvornost. Na tuženoj je državi da utvrdi da su ti razni uslovi ispunjeni (v. Vernillo protiv Francuske, 20. februar 1991. godine, stav 27, Serija A br. 198; i Dalia protiv Francuske, 19. februar 1998. godine, stav 38, Izvještaji 1998-I).

50. Kada se ovaj teret dokazivanja ispuni, tada je dužnost podnosioca predstavke da utvrdi da pravni lijek koji je obezbijedila Vlada zapravo jeste bio upotrijebljen, ili da iz nekog razloga on nije bio adekvatan ili nije bio djelotvoran u konkretnim okolnostima predmeta, ili da su postojale posebne okolnosti koje njega/nju oslobaĊaju od obaveze da ih upotrijebi (v. Dankevich protiv Ukrajine, br. 40679/98, stav 107, 29. april 2003. godine).

51. Sud ponavlja da se djelotvornost nekog konkretnog pravnog lijeka obiĉno cijeni u odnosu na datum na koji je uložena predstavka (v. na primjer, Baumann protiv Francuske, br. 33592/96, stav 47, ECHR 2001-V (izvodi)), ali da može biti izuzetaka od tog pravila koji mogu biti opravdani konkretnim okolnostima svakog predmeta (v. Nogolica protiv Hrvatske (dec.), br. 77784/01, 5. septembar 2002).

(c) Ocjena Suda

(i) U odnosu na kontrolni zahtjev

52. Sud je već izrazio stav da bi bilo nerazumno da se podnosilac predstavke obavezuje da upotrijebi kontrolni zahtjev na osnovu Zakona o zaštiti prava na suĊenje u razumnom roku u sluĉaju kada je domaći postupak bio u toku niz godina prije donošenja tog zakona i kada se iz tvrdnji Vlade ne može izvući zakljuĉak o efikasnosti ovog pravnog lijeka (v.

190


mutatis mutandis, Boucke protiv Crne Gore, br. 26945/06, stavovi 72-74, 21. februar 2012. godine; i Živaljević protiv Crne Gore, br. 17229/04, stavovi 60-65, 8. mart 2011. godine). Sud, meĊutim, zadržava pravo da ponovo razmotri svoj stav ukoliko Vlada pokaže da je dotiĉni pravni lijek efikasan u nekom konkretnom predmetu (v. Boucke, citirano ranije u tekstu ove presude stav 71, i Živaljević, citirano ranije u tekstu ove psresude stav 66).

53. S obzirom na ĉinjenicu da je izvršni postupak o kome je ovdje rijeĉ trajao više od ĉetiri godine i šest mjeseci prije nego što je na snagu stupio Zakon o zaštiti prava na suĊenje u razumnom roku, od ĉega je više od tri godine i devet mjeseci proteklo nakon što je Konvencija stupila na snagu u odnosu na tuženu državu, i da nije dostavljena nikakva novija sudska praksa koja bi se odnosila na efikasnost ovog konkretnog pravnog lijeka, Sud ne vidi razloga da odstupi od svog ranijeg nalaza i stoga zakljuĉuje da se prigovor Vlade mora odbiti.

(ii) U odnosu na tužbu za pravično zadovoljenje

54. Sud konstatuje da je podnosilac predstavke predao svoju predstavku 19. jula 2005. godine, što je više od dvije godine i pet mjeseci prije nego što je tužba za praviĉno zadovoljenje uvedena Zakonom o zaštiti prava na suĊenje u razumnom roku (v. stavove 1 i 28 ove presude). Stoga, u vrijeme kada je podnosilac predstavke predao svoju predstavku ovom Sudu, nije bilo dostupnog pravnog lijeka koji bi mu omogućio da dobije zadovoljenje za kašnjenja iz prošlosti, pri ĉemu se djelotvornost nekog pravnog lijeka ocjenjuje u odnosu na datum na koji je predata predstavka (v. Baumann protiv Francuske, citirano ranije u tekstu ove presude, stav 47).

55. Iako je sud dopuštao izuzetak od ovog pravila, to je obiĉno bilo u predmetima gdje su konkretni domaći zakoni koji se odnose na dužinu postupka doneseni kao reakcija na veliki broj predstavki pred Sudom što je ukazivalo na sistemski problem u tim državama. Ti zakoni takoĊe su sadržavali prelazne odredbe po kojima su u nadležnost domaćih sudova ulazili i predmeti koji su već predati ovom Sudu (v. Grzinčič protiv Slovenije, br. 26867/02, stav 48, 3. maj 2007. godine; Charzyński protiv Poljske (dec.), br. 15212/03, stav 20, ECHR 2005-V; i Brusco protiv Italije (dec.), br. 69789/01, ECHR 2001-IX). S obzirom na izneseno, Sud je bio mišljenja da se tim državama treba pružiti prilika da sprijeĉe ili isprave navodne povrede same i zato je dozvolio izuzetak od navedenog pravila.

56. Za razliku od situacije u gore pomenutim predmetima, relevantno zakonodavstvo u Crnoj Gori nije doneseno kao reakcija na brojne predstavke predate Sudu, niti sadrži bilo kakve prelazne odredbe koje bi se odnosile na predstavke koje su već predate ovom Sudu (v. stav 28 ove presude). Stoga nije jasno da li su domaći sudovi mogli uopšte da odluĉuju o meritumu tužbe podnosioca predstavke za praviĉno zadovoljenje da ju je on i predao.

191


57. Sud takoĊe napominje da se podnosilac predstavke ne može obavezati da iskoristi ovaj pravni put ili sredstvo u ovoj fazi, pošto je njegova upotreba u ovom sluĉaju odavno zastarjela (v. stavove 26, 25 i 16 ove presude, tim redom).

58. Uzevši u obzir ovdje izložene konkretne okolnosti ovog predmeta, Sud smatra da podnosilac predstavke nije imao obavezu da iscrpi ovaj konkretan pravni put (v. mutatis mutandis, Novović protiv Crne Gore, 13210/05, stavovi 40-44, 23. oktobar 2012. godine (još nije pravosnažna); Vinčić i drugi protiv Srbije, br. 44698/06 et seq. stav 51, 1. decembar 2009. godine, kao i Cvetković protiv Srbije, br. 17271/04, stav 41, 10. jun 2008. godine). Prigovor Vlade mora se, stoga, odbiti.

(iii) U odnosu na ustavnu žalbu

59. Sud je takoĊe već utvrdio da ustavna žalba ne može da se smatra djelotvornim pravnim lijekom za dužinu postupka (v. Boucke, citirano ranije u ovoj presudi, stav 79; v. takoĊe Mijušković protiv Crne Gore, citirano ranije u tekstu ove presude, stavovi 73 - 74). Sud ne vidi razlog da smatra drugaĉije u ovom predmetu. Prigovor Vlade u ovom smislu stoga mora da bude odbijen.

3. Zaključak

60. Sud konstatuje da pritužba podnosioca predstavke nije oĉigledno neosnovana u smislu ĉlana 35 stav 3 (a) Konvencije. Sud dalje konstatuje da ona nije neprihvatljiva ni po kom drugom osnovu. Stoga se ona mora proglasiti prihvatljivom.

B. Meritum

61. Vlada Crne Gore nije dala komentare u ovom smislu. 62. Podnosilac predstavke potvrdio je svoju pritužbu. 63. Sud podsjeća da ĉlan 6 stav 1 Konvencije, između ostalog, štiti

izvršenje pravosnažnih, obavezujućih sudskih odluka, koje, u državama koje prihvataju vladavinu prava, ne mogu da ostanu neoperativne na štetu jedne strane. Shodno tome, izvršenje sudske odluke ne može da se sprijeĉi, uĉini nevažećim ili neopravdano odlaže (v. izmeĊu ostalog, Hornsby protiv Grčke, 19. mart 1997. godine, stav 40, Izvještaji o presudama i odlukama 1997-II). Država ima obavezu da organizuje sistem izvršenja presude koji je djelotvoran i u pravu i u praksi (v. Fuklev protiv Ukrajine, br. 71186/01, § 84, 7. jun 2005. godine).

64. I na kraju, Sud istiĉe da zbog same prirode izvršnog postupka on treba da se rješava ekspeditivno (v. Comingersoll S.A. protiv Portugala [GC], br. 35382/97, stav 23, ECHR 2000-IV).

192


65. Što se tiĉe ovog konkretnog predmeta, Sud napominje da je period koji treba uzeti u obzir poĉeo 3. marta 2004. godine, kada je Konvencija stupila na snagu za Crnu Goru (v. Bijelić protiv Crne Gore i Srbije, br. 11890/05, stav 69, 28. april 2009. godine), a završio 26. oktobra 2009. godine kada je podnosilac predstavke povukao svoj zahtjev za izvršenje. Sporni izvršni postupak tako je bio u nadležnosti Suda ratione temporis u periodu od više od pet godina i sedam mjeseci, a i prije toga je proteklo više od devet mjeseci (v. Mikulić protiv Hrvatske, br. 53176/99, stav 37, ECHR 2002-I, Styranowski protiv Poljske, 30. oktobar 1998. godine, stav 46, Izvještaji o presudama i odlukama 1998-VIII).

66. Sporni postupak izvršenja odnosio se na vraćanje podnosioca predstavke na posao. Iako se može prihvatiti da ima složenih predmeta ove vrste, Sud smatra da ovaj predmet nije toliko složen da bi se time mogao opravdati izvršni postupak ove dužine. Pitanje je oĉigledno bilo od velikog znaĉaja za podnosioca predstavke, pošto sama Konvecija propisuje izuzetnu marljivost u sporovima vezanim za zaposlenje (v. mutatis mutandis, Guzicka protiv Poljske, br. 55383/00, stav 30, 13. jul 2004. godine, Borgese protiv Italije, 26. februar 1992. godine, stav 18, Serija A br. 228-B, i Georgi Georgiev protiv Bugarske, br. 22381/05, stav 18 in fine, 27. maj 2010. godine).

67. Što se tiĉe ponašanja strana, Sud zapaža da nakon stupanja Konvencije na snagu u odnosu na tuženu državu i prije 26. oktobra 2009. godine vlasti nisu uĉinile nikakav pokušaj da izvrše presudu o kojoj je rijeĉ. Vlada Crne Gore nije dala nikakvo objašenjenje u tom smislu. Dalje se konstatuje da je ĉak i prije ratifikacije Konvencije Kliniĉko-bolniĉki centar Crne Gore samo obavijestio podnosioca predstavke da sporna odluka ne može da se izvrši, već da će tražiti alternativno rješenje. Sa tim ciljem sa Specijalnom bolnicom u Risnu dogovoreno je da preuzmu podnosioca predstavke, što je opcija za koju je izriĉito potrebna saglasnost podnosioca predstavke, koja oĉigledno nije postojala u ovom predmetu (v. stavove 32 - 33 i 10 - 11 ove presude). Podnosilac predstavke, sa svoje strane, izgleda nije ni na koji naĉin doprinosio odugovlaĉenju postupka na koje se žali.

68. Uzevši u obzir svoju sudsku praksu o ovoj stvari (v. mutatis mutandis, Boucke, citirano ranije u tekstu ove presude, stavovi 89-94), važnost pravne stvari za podnosioca predstavke i ĉinjenicu da vlasti tužene države nisu pokazale adekvatnu marljivost, Sud smatra da neizvršenje o kome je rijeĉ predstavlja povredu ĉlana 6 stav 1 Konvencije.

193



A. Prihvatljivost

69. Sud smatra da je pritužba podnosioca predstavke u odnosu na Srbiju nespojiva ratione personae, iz razloga već navedenih u stavu 40 ove presude.

70. Sud konstatuje da je pritužba u odnosu na Crnu Goru takva da pokreće pitanja ĉinjenica i prava po Konvenciji, za ĉije je odreĊenje potrebno ispitivanje merituma. Sud takoĊe smatra da ova pritužba nije oĉigledno neosnovana u okviru znaĉenja ĉlana 35 stav 3 (a) Konvencije i da ne može da bude odbaĉena ni po kom drugom osnovu. Stoga pritužba mora da bude proglašena prihvatljivom.

B. Meritum

71. Sud navodi da ĉlan 13 garantuje djelotvoran pravni lijek pred nacionalnim vlastima za navodnu povredu svih prava i sloboda zagarantovanih Konvencijom, ukljuĉujući i pravo na suĊenje u razumnom roku po ĉlanu 6 stav 1 (v. izmeĊu ostalog, Kudła protiv Poljske [GC], br. 30210/96, stav 156, ECHR 2000 XI).

72. Sud dalje podsjeća da pravni lijek koji se odnosi na dužinu postupka jeste "djelotvoran" ukoliko može da se koristi ili da ubrza postupak pred sudovima koji rješavaju u predmetu ili da obezbijedi strani u postupku adekvatno pravno sredstvo za kašnjenja u postupku do kojih je već došlo (v. Sürmeli protiv Njemačke [GC], br. 75529/01, stav 99, ECHR 2006 VII).

73. I na kraju, Sud naglašava da je, nesporno, najbolje rješenje u apsolutnom smislu u mnogim oblastima, prevencija. Kada sudski sistem ima nedostataka vezanih za uslov razumnog roka iz ĉlana 6 stav 1 Konvencije, najdjelotvornije je rješenje imati pravni lijek koji je osmišljen da ubrza postupak da bi se sprijeĉilo da postupak bude pretjerano dug. Takav pravni lijek neporecivo je bolji od pravnog lijeka kojim se samo dosuĊuje nadoknada pošto on takoĊe spreĉava da se dalje utvrĊuju povrede za iste vrste postupaka i nije tu samo da ispravi povredu a posteriori, kao što to ĉini pravni lijek naknade štete.

74. MeĊutim, kako je navedeno u tekstu ove presude, postojanje takvih pravnih lijekova mora da bude dovoljno sigurno, ne samo u teoriji već i u praksi, i ukoliko to nije sluĉaj pravni lijek neće ispunjavati uslov da je dostupan i djelotvoran (v. stav 49 ove presude).

75. Što se tiĉe ovog predmeta, Sud konstatuje da je Vlada Crne Gore u svojim preliminarnim napomenama navela da su postojali pravni lijekovi za pritužbu podnosioca predstavke na dužinu izvršnog postupka po ĉlanu 6 stav 1, a da je taj prigovor odbaĉen iz razloga opisanih u stavovima 52 - 59 ove presude.

194


76. Sud iz istih razloga zakljuĉuje da je došlo do povrede ĉlana 13 kada se on uzme zajedno sa ĉlanom 6 stav 1 Konvencije na osnovu nepostojanja djelotvornog pravnog lijeka u domaćem pravu za pritužbu podnosioca predstavke koja se odnosi na dužinu neizvršenja o kome je ovdje rijeĉ (v. Stakić protiv Crne Gore, br. 49320/07, stavovi 55-60, 2. oktobar 2012 (još nije pravosnažna); v. takoĊe Stevanović protiv Srbije, br. 26642/05, stavovi 67-68, 9. oktobar 2007; i, mutatis mutandis, Rodić i drugi protiv Bosne i Hercegovine, br. 22893/05, stavovi 84-85, 27. maj 2008).

77. Sud opet želi da navede da će možda ponovo razmotriti svoj stav u vezi sa ovim pitanjem ukoliko Vlada bude u mogućnosti da pokaže u budućim predstavkama ove vrste, u odnosu na konkretne predmete, da su ovi pravni lijekovi efikasni (v. stav 52 ove presude, in fine).

III. OSTALE NAVODNE POVREDE KONVENCIJE

78. Podnosilac predstavke takoĊe se žalio: (a) po ĉlanu 1 Protokola br. 1 Konvencije, da je povrijeĊeno njegovo pravo na mirno uživanje imovine time što je on bio prinuĊen da mijenja prebivalište da bi tražio drugi posao i da je zato morao da ostavi svoju imovinu u Crnoj Gori; i (b) po ĉlanu 14 Konvencije i ĉlanu 1 Protokola br. 12 uz Konvenciju, na to da je bio žrtva diskriminacije.

79. Sud smatra da su pritužbe podnosioca predstavke u odnosu na Srbiju nespojive ratione personae iz razloga koji su već navedeni u stavu 40 ove presude.

80. U svjetlu svih materijala u posjedu Suda, a naroĉito s obzirom na ĉinjenicu da podnosilac predstavke nije dostavio nijedan dokaz da ga je Crna Gora lišila imovine na njenoj teritoriji ili zadirala u tu imovinu na bilo koji naĉin, Sud nalazi da pritužba u tom smislu nije potkrijepljena i da se mora odbaciti po ĉlanu 35 stavovi 3 (a) i 4 Konvencije.

81. Sasvim odvojeno od ĉinjenice da podnosilac predstavke izgleda i nije pokrenuo ovo pitanje pred domaćim sudovima, Sud, u svakom sluĉaju, konstatuje da nema dokaza u spisima predmeta da je došlo do bilo kakve diskriminacije protiv podnosioca predstavke po bilo kom osnovu. Iz toga slijedi da je i ta pritužba oĉigledno neosnovana i da se mora odbaciti u skladu sa ĉlanom 35 stavovi 3(a) i 4 Konvencije.

IV. PRIMJENA ĈLANA 41 KONVENCIJE

82. Ĉlan 41 Konvencije glasi: “Kada Sud utvrdi povredu Konvencije ili protokola uz nju, a unutrašnje pravo

dotiĉne Visoke strane ugovornice omogućava samo djelimiĉnu odštetu, Sud će, ako je to potrebno, obezbijediti praviĉno zadovoljenje oštećenoj stranci."

195


A. Naknada štete

83. Podnosilac predstavke tražio je naknadu štete ali je naveo da je teško precizirati taĉan iznos jer je to "ogromna cifra". On nije dostavio propisno po stavkama prikazan zahtjev niti dokaz u vidu dokumenata u tom smislu.

84. Vlada Crne Gore nije dala komentare u vezi sa tim. 85. Po Pravilu 60 stavovi 2 i 3 Poslovnika Suda, Sud traži konkretan

zahtjev potkrijepljen odgovarajućim dokazima, i ukoliko se on ne dostavi onda ne dosuĊuje naknadu štete (v. Poslovnik i stav 5 Praktiĉnog uputstva o zahtjevima za praviĉnu naknadu). Što se tiĉe materijalne štete, konkretno, podnosilac predstavke treba da pokaže da je materijalna šteta rezultat navodne povrede. Podnosilac predstavke treba da preda relevantne dokumente da bi dokazao, u mjeri u kojoj je to moguće, ne samo postojanje već i iznos ili vrijednost štete (v. stav 11 pomenutog Praktiĉnog uputstva). S obzirom na ĉinjenicu da podnosilac predstavke nije predao na pravi naĉin po stavkama rašĉlanjen zahtjev za naknadu materijalne štete niti dokumentovan dokaz u tom smislu i tako nije ispunio uslov iz Pravila 60 stavovi 2 i 3 Poslovnika Suda, Sud po ovoj stavki ne dosuĊuje naknadu štete.

86. S druge strane, jasno je da je podnosilac predstavke pretrpio odreĊenu nematerijalnu štetu do koje je došlo zbog povrede njegovih prava po ĉlanu 6 stav 1 i ĉlanu 13 Konvencije, i da za to treba da dobije naknadu. Odluĉujući po naĉelu praviĉnosti, Sud dosuĊuje podnosiocu predstavke 7.000 eura.


87. Podnosilac predstavke naveo je da je imao "znaĉajne" troškove i izdatke, ali nije dostavio fakture za to.

88. Vlada Crne Gore nije dala nikakav komentar u ovom smislu. 89. Prema sudskoj praksi Suda, podnosilac predstavke ima pravo na

nadoknadu troškova i izdataka samo u mjeri u kojoj se pokaže da su ti troškovi stvarno i nužno pretrpljeni i da su razumni po pitanju iznosa (v. npr, Iatridis protiv Grčke (praviĉna naknada) [GC], br. 31107/96, stav 54, ECHR 2000-XI).

90. U ovom predmetu, uzevšiu u obzir navedene kriterijume, kao i ĉinjenicu da je podnosilac predstavke već dobio 850 eura u okviru šeme besplatne pravne pomoći Savjeta Evrope, Sud odbija zahtjev podnosioca predstavke u ovom smislu zbog nedostatka dokaza.

196


C. Zatezna kamata



1. Proglašava pritužbe podnosioca predstavke po ĉlanu 6 stav 1 i ĉlanu 13 Konvencije prihvatljivima u odnosu na Crnu Goru;

2. Proglašava ostatak predstavke neprihvatljivom; 3. Nalazi da je došlo do povrede ĉlana 6 stav 1 Konvencije; 4. Nalazi da je došlo do povrede ĉlana 13 Konvencije; 5. Nalazi

(a) da tužena država treba da plati podnosiocu predstavke u roku od tri mjeseca od datuma na koji ova presuda postane pravosnažna u skladu sa ĉlanom 44 stav 2 Konvencije, 7.000 eura (sedam hiljada eura) na ime nematerijalne štete, uz porez koji se na to obraĉuna; (b) da se od isteka navedena tri mjeseca, pa do isplate ovih iznosa obraĉunava obiĉna kamata na gore navedene iznose po stopi koja je jednaka najnižoj kreditnoj stopi Evropske Centralne Banke tokom zateznog perioda uz dodatak od tri procentna poena;

6. Odbacuje ostatak zahtjeva za praviĉnom naknadom.

Saĉinjeno na engleskom jeziku i dostavljeno u pisanoj formi 11. decembra 2012. godine, po pravilu 77 stavovi 2 i 3 Poslovnika Suda.

Stanley Naismith Guido Raimondi Sekretar Predsjednik

756. DRUGO ODJELJENJE

PREDMET A. I B. PROTIV CRNE GORE


PRESUDA

STRAZBUR

5. mart 2013. godine

Ova presuda postaće pravosnažna u okolnostima izloženim u članu 44 stav 2 Konvencije. U njoj može doći do redaktorskih izmjena.

U predmetu A. i B. protiv Crne Gore, Evropski sud za ljudska prava (Drugo odjeljenje), zasijedajući u Vijeću u sastavu:

GuidoRaimondi, predsjednik, Peer Lorenzen, Dragoljub Popović, András Sajó, Nebojša Vučinić, Paulo Pinto de Albuquerque, Helen Keller, sudije, i Stanley Naismith, sekretar Odjeljenja,

nakon vijećanja bez prisustva javnosti 5. februara 2013. godine, donosi sljedeću presudu, koja je usvojena toga dana:

POSTUPAK

1. Ovaj predmet pokrenut je predstavkom (br. 37571/05) protiv Crne Gore koju je Sudu po članu 34 Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija) 19. oktobra 2005. godine podnijela majka podnosilaca predstavke, državljanka Crne Gore. U julu mjesecu 2006. godine ona je preminula i njena dva sina, g. A. i g. B. odlučili su da preuzmu njenu predstavku pred Sudom. Radi lakšeg snalaženja u ovom tekstu, ova presuda govori o g. A. i g. B. kao podnosiocima predstavke. Predsjednik Četvrtog Odjeljenja kome je dodijeljen ovaj predmet u to vrijeme, p ostupio je po zahtjevu podnosilaca predstavke da se njihova imena ne objavljuju (Pravilo 47 § 3 Poslovnika Suda).

2. Podnosioce predstavke, kojima je odobrena besplatna pravna pomoć, zastupao je g. P. Radulović, advokat iz Banja Luke, iz Bosne i Hercegovine. Vladu Crne Gore (u daljem tekstu: Vlada) zastupao je njen zastupnik, g. Z. Pažin.

3. Podnosioci su se žalili prvenstveno na kontinuirano neizvršenje pravosnažne presude u parnici za vraćanje stare devizne štednje koju je položila njihova pokojna majka i koju su oni naslijedili. Alternativno, oni su se žalili na to što Podgorička banka i/ili Centralna Banka Crne Gore nijesu dotičnu štednju registrovale i na taj način je nijesu konvertovale u javni dug tužene države u skladu sa relevantnim domaćim zakonodavstvom.

4. Dana 6. jula 2011. godine o predstavci je obaviještena Vlada. Odlučeno je takođe da se o prihvatljivosti i meritumu odlučuje u isto vrijeme (Član 29 stav 1).

ČINJENICE I. OSNOVNE INFORMACIJE

5. Nakon finansijske krize u bivšoj Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji, kao i nakon pada bankarskog sistema koji je nakon toga uslijedio tokom devedesetih, 1998. godine, 2002. i 2003. godine, Savezna Republika Jugoslavija i sama tužena država donijeli su konkretne zakone kojima se prihvata koverzija u javni dug deviznih depozita u određenim bankama, uključujući i Podgoričku banku. Taj zakon odredio je rok (2017) i iznose, uključujući i kamate, koji treba da se vrate bivšim klijentima banke (v. stavove 27 - 41 ove presude). II. OKOLNOSTI PREDMETA

6. Podnosioci predstavke rođeni su 1949, odnosno 1950. godine u Crnoj Gori gdje i žive. A. Parnični postupak 7. Dana 20. septembra 1993. godine Osnovni sud u Podgorici donio je prvu presudu u korist majke podnosilaca predstavke u

kojoj je naložio Podgoričkoj banci da joj isplati: (i) 179.650,84 američkih dolara (USD), 59.539,97 njemačkih maraka (DEM), 254.906,52 italijanskih lira (LIT) and 4.364,70 švajcarskih franaka (CHF) na račun njene devizne štednje; (ii) kamatu na depozite po viđenju koje se primjenjuju u domaćem sistemu za period između januara 1993. i 3. jula 1993. godine, plus 6% godišnje kamate od 3. jula 1993. godine i (iii) 193.768.312 jugoslovenskih dinara (YUD) za pravne troškove.

198

8. Dana 23. maja 1994. godine Osnovni sud u Podgorici donio je drugu presudu u korist majke podnosilaca predstavke kojim je naložio Podgoričkoj banci da joj isplati: (i) 9.770 američkih dolara (USD) i 25.700 njemačkih maraka (DEM) na ime njene devizne štednje; (ii) nakupljenu kamatu na depozite po viđenju i (iii) 1.584 jugoslovenskih dinara (YUD) za pravne troškove.

9. Dana 27. juna 1996. godine isti sud donio je treću presudu u korist majke podnosilaca predstavke kojom nalaže Podgoričkoj banci da joj isplati: (i) 147.620,64 američkih dolara (USD), 126.661,39 njemačkih maraka (DEM) and 1.602,16 italijanskih lira (LIT) zbog pogrešnog računjanja pripadajuće kamate; (ii) propisanu kamatu od 12,5%; i (iii) 900 jugoslovenskih dinara (YUD) z a pravne troškove.

10. Različitih datuma nakon toga ove presude postale su pravosnažne i izvršne. B. Izvršni postupak 11. Do 5. novembra 1998. godine izdata su rješenje o izvršenju za prvu i treću presudu. Do 19. novembra 1999. godine

Osnovni sud prekinuo je izvršenje ove dvije presude pozivajući se na Zakon o izmirenju obaveza po osnovu devizne štednje građana (v. stav 29 ove presude). Majka podnosilaca predstavke u to vrijeme nije tražila rješenje o izvršenju za drugu presudu.

12. Između decembra 2003. godine i februara 2004. godine majka podnosilaca predstavke tražila je izvršenje sve tri presude protiv Podgoričke banke. Dana 30. marta 2005. godine Osnovni sud odbacio je ove zahtjeve na osnovu činjenice da Podgorička banka nije više dužnik (nije pasivno legitimisana). U toj odluci dalje je objašnjeno da je po Zakonu o deviznoj štednji građana iz 2003. godine tužena država preuzela dug od ove banke, i da je Centralna banka Crne Gore odgovorna za istinitost podataka preuzetih iz evidencije ovlašćenih banaka (v. stav 34 ove presude).

13. Dana 18. aprila 2005. godine i 19. aprila 2005. godine Osnovni sud potvrdio je spornu presudu, potvrđujući i razloge koji su u njoj izneseni.

C. Druge relevantne činjenice 14. Dana 26. maja 2004. godine podnosioci predstavke tražili su od Direkcije za nekretnine u Podgorici da unese u evidenciju

njihovo rješenje protiv Podgoričke banke o izvršenju na nepokretnostima (tražili su zabilježbu u evidenciji rješenja o izvršenju na nepokretnostima). Dana 1. juna 2004. godine Direkcija za nekretnine odbacila je njihov zahtjev. Dana 23. novembra 2004. godine Uprava za nekretnine potvrdila je prethodnu odluku i uputila ih da svoja prava ostvare preko Centralne banke i Ministarstva finansija. Dana 3. aprila 2007. godine zahtjev podnosilaca predstavke odbacio je Upravni sud.

15. Dana 21. decembra 2004. godine majka podnosilaca predstavke tražila je da Centralna banka obezbijedi isplatu neizmirenog duga. Dana 7. aprila 2005. godine Centralna banka obavijestila ju je da nema ingerencije u njenom slučaju. Konkretno, Centralna banka se nije mogla smatrati odgovornom za istinitost relevantnih podataka, jer je to bila odgovornost ovlašćenih banaka. U tom smislu Centralna banka pozvala se na član 7 stav 5 Zakona o deviznoj štednji građana iz 2003 godine (v. stav 36 ove presude). U februaru i martu 2006. godine podnosioci predstavke, u ime njihove majke, ponovo su zahtijevali da Centralna banka isplati predmetnu štednju. Nepreciziranog datuma nakon toga Centralna banka odgovorila je pozivajući se na svoj raniji dopis od 7. aprila 2005. godine, da ne može ispuniti zahtjev. Dana 18. decembra 2007. godine, nakon još jednog zahtjeva podnosilaca predstavke, ova banka je potvrdila da ne postoji devizna štednja upisana na ime njihove majke.

16. Dana 4. oktobra 2005. godine, majku podnosilaca predstavke je, nakon njenog upita, Ministarstvo finansija obavijestilo da su ovlašćene banke odgovorne za istinitost prenesenih podataka.

17. Nakon što je majka podnosilaca predstavke preminula u julu 2006. godine, Osnovni sud donio je odluku 5. maja 2007. godine proglašavajući podnosioce predstavke njenim isključivim nasljednicima i precizirajući da se nasljedstvo sastoji od depozita (novčanih sredstava) koji su utvrđeni u pravosnažnim presudama sudova koje su pomenute ranije u tesktu ove presude (v. stavove 7 - 9 ove presude).

18. Dana 21. decembra 2007. godine Podgorička banka obavijestila je podnosioce predstavke da nema dokaza da je dug koji je utvrđen domaćim presudama isplaćen. U isto vrijeme, oni su obaviješteni i da je Centralna banka odgovorna za istinitost prenesenih podataka i da podnosioci predstavke od Centralne banke mogu da dobiju zvanične podatke koji se odnose na taj prenos.

19. U nekoliko prilika majka podnosilaca predstavke i/ili podnosioci predstavke obraćali su se Zaštitniku ljudskih prava i sloboda i Ministarstvu pravde, ali uzalud.

20. Izgleda da dug koji je utvrđen u presudama domaćih sudova nikada nije registrovan u Podgoričkoj banci niti prenesen u Centralnu banku.

D. Dodatni devizni račun 21. Majka podnosilaca predstavke imala je još jedan devizni račun sa 17.697,79 eura - iznosom koji je registrovan kao javni

dug kod Centralne banke i kasnije konvertovan u obveznice. Nepreciziranog datuma 2006. godine podnosioci predstavke izgleda su prodali te obveznice za polovinu njihove vrijednosti. II. RELEVANTNO DOMAĆE PRAVO

A. Ustav Crne Gore iz 2007. godine; objavljen u Službenom listu Crne Gore - br. 1/07) 22. Član 149 Ustava predviđa da Ustavni sud odlučuje o ustavnoj žalbi koja se predaje zbog navodne povrede ljudskog prava

ili slobode zajemčene Ustavom, nakon što se iscrpe svi drugi djelotvorni pravni lijekovi. 23. Ovaj Ustav stupio je na snagu 22. oktobra 2007. godine. B. Zakon o Ustavnom sudu Crne Gore; objavljen u Sl. Listu Crne Gore br. 64/08) 24. Član 48 predviđa da ustavna žalba može da se uloži protiv pojedinačne odluke državnog organa, upravog organa, organa

lokalne samouprave ili pravnog lica koje vrši javna ovlašćenja, zbog povrede ljudskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom, nakon što se iscrpe svi drugi djelotvorni domaći pravni lijekovi.

25. Članovi 49-59 definišu detalje vezane za procesuiranje ustavnih žalbi. Konkretno, član 56 predviđa da kada Ustavni sud utvrdi povredu ljudskog prava ili slobode on poništava spornu odluku u cijelosti ili dijelom i nalaže da se predmet ponovo ispita od strane istog organa koji je donio poništenu odluku.

26. Ovaj zakon stupio je na snagu u novembru mjesecu 2008. godine.

199

C. Zakon o izmirenju obaveza po osnovu de vizne štednje građana; objavljen u Službenom listu Savezne republike Jugoslavije - br. 59/98, 44/99 i 53/01)

27. Članovi 1, 2, 3 i 4 predviđaju da sva stara devizna štednja položena kod "ovlašćenih banaka", uključujući Podgoričku banku, prije 18. marta 1995. godine postaje javni dug.

28. Po članu 10 odgovornost države u tom smislu morala se u potpunosti ispuniti do 2012. godine putem isplate preciz iranih iznosa uz kamatu i prema određenom vremenskom okviru.

29. Član 22 predviđa da, od datuma stupanja ovog Zakona na snagu (12. decembar 1998. godine), "svi neriješeni pravni sporovi, uključujući i sudske postupke izvršenja, koji imaju za cilj naplatu deviznih iznosa koje obuhvata ovaj Zakon moraju da se prekinu”.

D. Zakon o regulisanju javnog duga Savezne Republike Jugoslavije po osnovu devizne štednje građana; objavljen u Sl. listu SRJ br. 36/02)

30. Ovim Zakonom ukinut je gore opisani Zakon. Na taj način, međutim, eksplicitno su priznati kao dio javnog duga svi depoziti prethodno priznati kao takvi. Ovim Zakonom izmijenjen je i vremenski okvir za vraćanje predmetnog duga (sa 2012. na 2016. godinu) i precizirani izmijenjeni iznosi, i kamata, koji se moraju plaćati na godišnjem nivou.

31. Član 36 ponovo je potvrdio da "svi neriješeni pravni sporovi, uključujući i sudske postupke izvršenja, koji imaju za cilj naplatu deviznih iznosa koje obuhvata ovaj Zakon moraju da se prekinu”.

32. Ovaj Zakon stupio je na snagu 4. jula 2002. godine. Kasnije je on izmijenjen u dva navrata, ali te izmjene i dopune odnosile su se na periferna pitanja koja nisu bila vezana za gore opisani status štediša.

E. Zakon o regulisanju obaveza i potraživanja po osnovu ino duga i deviz ne štednje građana; objavljen u Službenom listu Crne Gore - br. 55/03 i 11/04)

33. Članom 3 se, između ostalog, definiše "strana devizna štednja" kao svi depoziti u stranoj valuti koje su položila fizička lica kod jedne od "ovlašćenih banaka sa sjedištem na teritoriji Republike Crne Gore" koja je priznata kao javni dug Savezne Republike Jugoslavije (v. stav 27 i 30 ove presude). Isti član dalje predviđa da se devizna štednja uvećava za godišnju kamatnu stopu od 2% od 1. januara 2003. godine. Ista kamatna stopa primjenjuje se godišnje na sve preostale neplaćene iznose na kraju svakog perioda plaćanja dok se devizna štednja ne isplati u cijelosti.

34. Član 4 predviđa da Centralna banka Crne Gore mora da obezbijedi cjelokupnu evidenciju i potrebnu dokumentaciju za deviznu štednju i da ista banka ima odgovornost za istinitost podataka koji su uzeti iz evidencija banaka o kojima je riječ.

35. Po članu 5 stav 1 od datuma stupanja na snagu ovog Zakona, Crna Gora preuzima obaveze ovlašćenih banaka prema fizičkim licima u vezi sa njihovom deviznom štednjom.

36. Član 7 stav 1 predviđa da nakon prenosa duga na Centralnu banku (nakon isknjižavanja potraživanja i obaveza), ovlašćene banke imaju obavezu da dostave Centralnoj banci detaljnu analitiku obaveza po osnovu devizne štednje. Član 7 stav 5 predviđa da ovlašćene banke imaju odgovornost za istinitost tih podataka.

37. Članovima 14 i 15 predviđa se da Crna Gora ovaj dug isplati do 2017. godine i preciziraju se iznosi i kamata koji se godišnje moraju plaćati u eurima.

38. Po članu 18 klijenti banaka mogu, prije navedenog vremenskog roka i pod određenim uslovima koristiti svoje depozite konvertovane u vladine obveznice da bi platili poreze, kupovali državnu imovinu ili učestvovali u privatizaciji preduzeća u državnom vlasništvu.

39. Po članovima 16 i 17 bivši klijenti predmetnih banaka takođe mogu da prodaju navedene obveznice drugim fizičkim i pravnim licima. Takva trgovina oslobođena je od poreza.

40. Članovima 16 stav 5 i 18 stav 2 predviđa se da Vlada Crne Gore mora da usvoji dodatne tehničke propise koji se odnose na predmetne obveznice.

41. Ovaj Zakon stupio je na snagu 9. oktobra 2003. godine, a njegove izmjene i dopune 28. februara 2004. godine. F. Zakon o obligacionim odnosima; objavljen u Službenom listu Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije br.

29/78, 39/85, 57/89 i 31/93) 42. Članom 172 stav 1 predviđa se, između ostalog, da je pravno lice odgovorno za štetu koju nanese njegov organ drugom licu

u obavljanju njegovih funkcija i u vezi sa njima. G. Zakon o obligacionim odnosima; objavljen u Sl. listu br. 47/08 i 04/11) 43. Član 148 predviđa da lice koje nanese štetu drugom licu mora to da mu nadoknadi, ukoliko ne dokaže da ta šteta nije

nanesena njegovom/njenom krivicom. 44. Član 166 predviđa, između ostalog, da je pravno lice odgovorno za štetu koju izazove njegov organ drugom licu u toku

vršenja njegovih funkcija ili u vezi sa njima. 45. Član 192 predviđa da će odgovorno lice obezbijediti restitutio in integrum kao prije nego što je nastala šteta. Ukoliko se

šteta ne može u potpunosti ukloniti na ovaj način, ostatak štete nadoknadiće se u novcu. H. Zakon o parničnom postupku; objavljen u Službenom listu Republike Crne Gore br. 22/04, 28/05, i 76/06, i Sl. listu

Crne Gore br. 73/10) 46. Članom 188 predviđa se da, građanskom tužbom, tužilac može da traži od suda samo da utvrdi postojanje ili nepostojanje

određenog prava ili pravnog odnosa, ili istinitost nekog dokumenta (neistinitost neke isprave). PRAVO I. NAVODNA POVREDA ČLANA 1 PROTOKOLA BR. 1 UZ KONVENCIJU

47. Po članu 1 Protokola br. 1 uz Konvenciju podnosioci predstavke žalili su se na to što Podgorička banka i/ili Centralna banka nisu registrovali deviznu štednju koju je položila njihova pokojna majka i nisu je zbog toga konvertovali u javni dug t užene države prema relevantnom domaćem zakonodavstvu.

48. Relevantne odredbe glase:

200

Član 1 Protokola br. 1. “Svako fizičko i pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine. Niko ne može biti lišen svoje imovine, osim

u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava. Prethodne odredbe, međutim, ni na koji način ne utiču na pravo države da primenjuje zakone koje smatra potrebnim da bi regulisala korišćenje imovine u skladu s opštim interesima ili da bi obezbedila naplatu poreza ili drugih dažbina ili kazni."

A. Prihvatljivost 1. Podnesci strana

49. Vlada je navela da podnosioci predstavke nijesu iscrpili sve djelotvorne domaće pravne lijekove koji su im bili na raspolaganju.

50. Konkretno, oni nijesu pokrenuli parnični postupak protiv Podgoričke banke na osnovu čije baze podataka je obavljen prenos, i koja je propustila da preda relevantne podatke o predmetnoj štednji Centralnoj banci. Oni takođe nijesu podnijeli n i građansku tužbu protiv države, ako su je smatrali odgovornom. U postupku protiv Podgoričke banke i/ili države podnosioci predstavke mogli su da traže i naknadu štete i utvrđivanje njihovog prava i/ili istinitosti evidencija o dugovima (v. stavove 42 - 46 ove presude).

51. Vlada je dalje navela da podnosioci predstavke nijesu pokrenuli ni upravni postupak protiv Centralne banke ili bilo kog drugog organa koga su smatrali odgovornim za navedenu pravnu stvar i čija je odluka mogla dalje da se osporava pred sudovima.

52. I na kraju, nakon što bi iscrpli ove pravne lijekove podnosioci predstavke mogli su da upotrijebe ustavnu žalbu (v. stavove 22 - 26 ove presude). U svakom slučaju, dopisi upućeni raznim institucijama ne mogu se smatrati adekvatnim pravnim postupkom.

53. Podnosioci predstavke osporili su ove tvrdnje i pozvali se, naročito, na odluke građanskog suda protiv Podgoričke banke koje su donesene 1993, 1994. i 1996. godine (v. stavove 7 - 10 ove presude). Iako obraćanje raznim institucijama nije odgovarajući pravni postupak samo po sebi, ono je učinjeno tek nakon što su parnični postupci okončani i to kao dodatni pokušaj da se navedene presude izvrše.

54. Oni su takođe naveli da je ustavna žalba uvedena u crnogorski pravni sistem mnogo vremena nakon što su relevantni parnični postupci okončani i da im stoga nije bila na raspolaganju u relevantno vrijeme.

2. Relevantni principi 55. Sud ponavlja da, po njegovoj ustanovljenoj sudskoj praksi, svrha pravila o iscrpljivanju odmaćih pravnih lijekova iz člana

35 stav 1 Konvencije jeste da se Strani ugovornici p ruži prilika da spriječi ili ispravi navodne povrede prije nego se one iznesu pred Sud. Međutim, moraju se iscrpiti samo oni pravni lijekovi koji su djelotvorni.

56. Obaveza je Vlade koja tvrdi da neki pravni lijek nije iscrpljen da uvjeri Sud da je taj pravni lijek bio djelotvoran, na raspolaganju i teoretski i u praksi u relevantno virjeme, odnosno da je bio dostupan, da je bio takav da je mogao da pruži pravno zadovoljenje u odnosu na pritužbe podnosioca predstavke i da je pružao razumne izglede za uspjeh. Međutim, kada se taj teret dokazivanja ispuni, onda je dužnost podnosioca predstavke da pokaže da pravni lijek koji je obezbijedila vlada zapravo jeste bio upotrijebljen ili da je iz nekog razloga neadekvatan i nedjelotvoran u konkretnim okolnostima predmeta, ili da su postojale posebne okolnosti koje su njega ili nju oslobađale od obaveze da taj lijek upotrijebe (v. Akdivar i drugi protiv Turske, 16. septembar 1996. godine, stav 65, Izvještaji o presudama i odlukama 1996-IV).

57. U primjeni ovog pravila mora se na odgovarajući način u obzir uzeti kontekst. Shodno tome, Sud priznaje da član 35 stav 1 mora da se primjenjuje sa određenim stepenom fleksibilnosti i bez pretjeranog formalizma (v. Akdivar i drugi, citirano ranije u tekstu ove presude stav 69). Nadalje, Sud priznaje da pravilo da se iscrpu pravni lijekovi nije ni apsolutno, niti se može primjenjivati automatski; kada se provjerava da li je ono poštovano od suštinskog je značaja da se u obzir uzmu naročite okolnosti svakog pojedinačnog predmeta (v. Van Oosterwijck protiv Belgije, 6. novembar 1980. godine, Serija A br. 40, stav 35). To znači, između ostalog, da Sud mora realno da razmotri ne samo postojanje formalnih pravnih lijekova u pravnom sistemu dotične Strane ugovornice, već i opšti kontekst u kome oni funkcionišu, kao i lične okolnosti podnosioca predstavke (v. Akdivar i drugi protiv Turske, citirano ranije u tekstu ove presude, stav 69). Sud mora da ispita da li je, u svim okolnostima predmeta, podnosilac predstavke učinio sve što se od njega razumno moglo očekivati da bi iscrpio domaće pravne lijekove (v. Preduzeće EVT protiv Srbije, br. 3102/05, stav 37 in fine, 21. jun 2007. godine).

3. Ocjena Suda 58. Sud uočava kontradikciju u domaćem zakonodavstvu kada je riječ o tome ko je tačno odgovoran da obezbijedi evidenciju

stare devizne štednje i istinitost relevantnih podataka (v. stavove 34 i 36 ove presude). Ova kontradikcija dalje je potvrđena od strane raznih domaćih organa koji su rješavali po zahtijevima podnosilaca predstavke i njihove pokojne majke (v. stavovi 12 in fine, 13, 14 in fine, 15-16, i 18 ove presude). Vlada, sa svoje strane, nije obezbijedila razjašnjenje u tom smislu (v. stavove 50-51ove presude).

59. Sud konstatuje da je pokojna majka podnosilaca predstavke dobila presude gr ađanskog suda protiv Podgoričke banke, u kojima je već utvrđeno postojanje duga i njegov tačan iznos (v. stavove 7-10 above), ali da te presude nijesu mogle biti izvršene zbog domaćeg zakonodavstva (v. stavove 29, 31 i 11 ove presude, tim redom). Uz to, domaći sudovi sami su precizirali da, nakon usvajanja relevantnog zakonodavstva navedena banka više nije bila dužnik (v. stav 12 in limine ove presude). Pošto u spisima predmeta ne postoji ništa što bi ukazalo na to da bi domaći sudovi presudili drugačije u kasnijoj fazi, Sud smatra da bi prevelik teret bio da se od podnosilaca predstavke traži da pokrenu još jedan niz parničnih postupaka protiv predmetne banke nakon što su već dobili pravosnažnu presudu u svoju korist, i da zbog toga podnosioci predstavke nijesu morali da iscrpe ovaj konkretni pravni put (v,mutatis mutandis, Metaxas protiv Grčke, br. 8415/02, stav 19, 27. maj 2004; i Đukić protiv Bosne i Hercegovine, br. 4543/09, stav 33, 19. jun 2012. godine).

60. Sud dalje konstatuje da su pokojna majka podnosilaca predstavke, a i sami podnosioci predstavke tražili od Centralne banke u nekoliko navrata da obezbijede isplatu neizmirenog duga. Međutim Centralna banka samo ih je dopisom obavijestila da ona nema nadležnost da rješava u njihovom predmetu (v. stav 15 ove presude).

61. Iako su upravni postupak pred Centralnom bankom i parnični postupak protiv tužene države bili teoretski mogući, Sud konstatuje da predmetna štednja nikada zapravo nije bila registrovana kao potvrđena od strane Centralne banke (v. stav 15 in

201

fine ove presude), i nije konvertovana u javni dug države. Sud smatra da, u takvim okolnostima, a i u svjetlu činjenice da je navedena Centralna banka odbacila svoju nadležnost u predmetu podnosilaca predstavke, ni upravni postupak pred Centralnom bankom ni parnični postupak protiv države ne bi mogli podnosiocima predstavke da pruže razumne izglede za uspjeh, što ih oslobađa od obaveze da te pravne lijekove upotrijebe.

62. I na kraju, treba ponoviti da, iako može biti izuzetaka koji su opravdani konkretnim okolnostima predmeta, ocjena da li su domaći pravni lijekovi iscrpljeni obično se obavlja u odnosu na datum na koji je predstavka predata Sudu (v. Baumann protiv Francuske, br. 33592/96, stav 47, ECHR 2001-V (izvodi)). Sud u ovom smislu konstatuje da je predstavka u ovom predmetu predata 19. oktobra 2005. godine, dok je ustavna žalba uvedena 22 oktobra 2007. godine, što znači dvije godine kasnije i da z bog toga nije bila na raspolaganju podnosiocima predstavke u relevantno vrijeme (v. stavove 1 i 22-23 ove presude).

63. U svjetlu navedenog, naročito s obzirom na kontradiktornost u relevantnom zakonodavstvu, njegova različita tumačenja, brojne bezuspješne pokušaje oba podnosioca predstavke i njihove pokojne majke da ponovo dobiju predmetnu štednju na n ivou države nakon što su dobili presude protiv banke dužnika, Sud smatra da podnosioci predstavke nisu morali da iscrpe uz to i pravne lijekove koje navodi Vlada. Prigovor Vlade u ovom smislu stoga se mora odbaciti.

64. Sud konstatuje da ova pritužba nije očigledno neosnovana u smislu člana 35 stav 3 (a) Konvencije. Sud dalje konstatuje da ona nije neprihvatljiva ni po kom drugom osnovu. Stoga ona mora biti proglašena prihvatljivom.

B. Meritum 1. Podnesci strana

65. Podnosioci predstavke ponovo su potvrdili svoje pritužbe. Konkretno, oni su naveli da je država bila obavezna da plati njihovu staru deviznu štednju po relevantnom zakonodavstvu i da to Vlada nikada nije negirala.

66. Vlada nije dostavila nikakav komentar u tom smislu. 2. Ocjena Suda

67. Sud podsjeća da devizna štednja predstavlja imovinu u smislu člana 1 Protokola br. 1 uz Konvenciju (v.Kovačić i drugi protiv Slovenije (dec.), br. 44574-98 et al., 9. oktobar 2003. godine, te Trajkovski protiv Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije (dec.), br. 53320/99, ECHR 2002 IV). Sud takođe ponavlja da zadiranje javnih vlasti u mirno uživanje imovine treba da bude zakonito (v. Bivši kralj Grčke i drugi protiv Grčke (GC), br. 25701/94, stav 79, ECHR 2000-XII) i da treba da ima legitiman cilj "u javnom interesu". Prema utvrđenoj sudskoj praksi Suda, izraz "u skladu sa zakonom" iziskuje da sporna mjera treba da ima neki osnov u domaćem pravu, a takođe se odnosi i na kvalitet predmetnog zakona, jer propisuje da ta mjera treba da bude dostupna dotičnom licu i da njeni efekti budu predvidivi (v. Kurić i drugi protiv Slovenije [GC], br. 26828/06, stav 341, ECHR 2012 (izvodi); v. takođe Amann protiv Švajcarske [GC], br. 27798/95, stav 50, ECHR 2000-II; Slivenko protiv Letonije [GC], br. 48321/99, stav 100, ECHR 2003-X).

68. Što se tiče ovog predmeta, Sud navodi da devizna štednja koju je položila pokojna majka podnosilaca predstavke predstavlja imovinu, a tu imovinu naslijedili su podnosioci predstavke prema odluci Osnovnog suda od 5. maja 2007. godine (v. stav 17 ove presude). Pošto je relevantno domaće zakonodavstvo jasno predvidjelo da država preuzima ovu štednju kao javni dug i da će je postepeno isplaćivati do 2017. godine (v. stavove 33, 35 i 37 ove presude), Sud smatra da su majka podnosilaca preds tavke i kasnije sami podnosioci predstavke imali legitimna očekivanja da će dobiti natrag predmetnu štednju.

69. Međutim, zbog, očito, administrativne greške i suprotno navedenom zakonodavstvu, štednja o kojoj je ovdje riječ nikada nije bila registrovana i konvertovana u javni dug, a podnosioci predstavke nikada nijesu dobili ni jednu jedinu ratu. Ovo su potvrdile i Centralna banka i Podgorička banka, pa, indirektno, čak i sama Vlada (v. stavove 15in fine, 18 in limine, i 50 in limine ove presude).

70. Sud konstatuje nepostojanje preciznosti i predvidivosti domaćeg zakonodavstva kada je riječ o tome ko je odgovoran za prenos podataka, Centralna banka ili banka dužnik, s obzirom na kontradikciju relevatnih odredbi (v. stavove 34 i 36 ove presude). Jasno je, međutim, da se to ne može pripisati podnosiocima predstavke.

71. S obzirom na navedeno, Sud smatra da je bilo očiglednog zadiranja tužene države u imovinu podnosilaca predstavke i njihovo legitimno očekivanje da postepeno povrate predmetnu štednju, a to je zadiranje jasno bilo suprotno zakonu. Ovaj zaključak čini nepotrebnim da Sud potvrdi da li je postignuta prava ravnoteža između opšteg interesa zajednice s jedne strane i potrebe da se zaštite temeljna prava pojedinca sa druge (v. Iatridis protiv Grčke[GC], br. 31107/96, stav 58, ECHR 1999-II).

72. Shodno tome utvrđuje se da je došlo do povrede člana 1 Protokola br. 1 uz Konvenciju. II. NAVODNA POVREDA ČLANA 6 KONVENCIJE

73. Pozivajući se na član 6 Konvencije podnosioci predstavke iznijeli su istu pritužbu kao što je prit užba koja je već ispitana po članu 1 Protokola br. 1.

74. Relevantna odredba glasi: Article 6

“Svako, tokom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama ... ima pravo na ... raspravu u razumnom roku pred ... sudom ...”.

75. Uzevši u obzir svoje nalaze u vezi sa članom 1 Protokola br. 1, Sud smatra da nije nužno da se zasebno ispituje prihvatljivost ili meritum identične pritužbe podnosioca predstavke koja je predata po članu 6 Konvencije (v.mutatis mutandis, Milanović protiv Srbije, br. 44614/07, stav 103, 14. decembar 2010. godine; Mladenović protiv Srbije, br. 1099/08, § 59, 22. maj 2012. goidne; kao i Jovanović protiv Srbije, br. 32299/08, stav 53, 2. oktobar 2012. godine). III. OSTALE PRITUŽBE

76. Po članu 6 Konvencije i članu 1 Protokola br. 1 uz Konvenciju podnosioci predstavke žalili su se i na: (a) nemogućnost da dobiju izvršenje pravosnažne presude iz parničnog postupka donesene 1990-ih i odmah naplate predmetnu štednju, kao i na (b) to što su morali da prodaju obveznice izdate za štednju na drugom deviznom štednom računu za polovinu njene nominalne vrijednosti (v. stav 21 ove presude).

202

77. Sud je u sličnim predmetima već zauzeo stav da podnosioci predstavke nisu imali kontinuirano pravo na izvršenje, pošto je ono ograničeno relevantnim zakonodavstvom prije nego što je tužena država ratifikovala Konvenciju i Protokol br. 1 3. marta 2004. godine (v. Ajdarpašić i Kadić protiv Crne Gore (dec.), br. 40759/06 i 56888/09, stavovi 30-33, 23. novembra 2010. godine; Molnar Gabor protiv Srbije, br. 22762/05, stavovi 48-51, 8. decembar 2009. godine; v. takođe i stavove 29, 31 i 11 ove presude, tim redom). Slijedi da je pritužba podnosilaca predstavke u ovom smislu očigledno neosnovana i da mora biti odbačena po članu 35 stavovi 3(a) i 4 Konvencije.

78. Sud konstatuje da je relevantno domaće zakonodavstvo predvidjelo mogućnost da se obveznice prodaju (v. stav 39 ove presude), ali nije ograničilo vrijednost ovih obveznica na tržištu ni na koji način. U tim okolnostima, Sud smatra da se država ne može smatrati odgovornom za sopstvenu odluku podnosilaca predstavke da prodaju obveznice za polovinu njihove nominalne vrijednosti. Slijedi da je ova pritužba nekompatibilna ratione personae sa odredbama Konvencije u okviru značenja člana 35 stav 3 (a) i da mora biti odbačena prema članu 35 stav 4. IV. PRIMJENA ČLANA 41 KONVENCIJE

79. Član 41 Konvencije predviđa: “Kada Sud utvrdi povredu Konvencije ili protokola uz nju, a unutrašnje pravo Visoke strane ugovornice o kojoj je riječ omogućava samo djelimičnu odštetu, Sud će, ako je to potrebno, pružiti pravično zadovoljenje oštećenoj stranci.”

A. Naknada štete 80. Podnosioci predstavke potraživali su staru deviznu štednju i kamatu, onako kako su ih dosudili domaći sudovi (v. stavove

7-9 ove presude), kao naknadu materijalne štete, i po 10.000 eura (EUR) na ime nematerijalne štete. 81. Vlada je osporila ovo potraživanje. 82. Sud prihvata da su podnosioci predstavke pretrpjeli određenu nematerijalnu štetu koja ne može dovoljno da se nadoknadi

samim utvrđivanjem povrede. Donoseći svoju ocjenu na osnovu pravičnosti, Sud dosuđuje podnosiocima predstavke zajedno 3.000 eura po ovom osnovu.

83. Uz to, tužena Vlada mora da plati podnosiocima predstavke, na ime materijalne štete, sve rate, uključujući i relevantnu kamatu (v. stav 33 ove presude) koja je dospjela za isplatu od trenutka kada je stara devizna štednja postala javni dug po relevantnom domaćem zakonodavstvu do datuma kada ova presuda postane pravosnažna, umanjeno za iznose koji su možda već plaćeni u međuvremenu po tom osnovu. Tužena Vlada mora takođe da preduzme sve odgovarajuće mjere da bi obezbijedila da nadležni organi sprovedu relevantno zakonodavstvo u odnosu na podnosioce predstavke i tako da obezbijedi plaćanje svih budućih rata pod istim uslovima i na isti način kao što se to čini u odnosu na sve druge korisnike navedenog zakonodavstva.

B. Troškovi i izdaci 84. Podnosioci predstavke takođe su potraživali 10.000 eura za troškove i izdatke koje su imali pred domaćim sudovima i

pozvali su se na relevantne odluke donesene u toku tih postupaka (v. stavove 7 - 9 ove presude): Oni su takođe podnijeli obračun ovih troškova koji je pripremio vještak, uključujući i zakonitu kamatu, jer je u međuvremenu, zvanična valuta u tuženoj držav i promjenjena iz jugoslovenskog dinara u euro. Iz predate analize proističe da su troškovi pretrpljeni u domaćim postupcima iznosili 8.016,35 eura ukupno (3.785,22 eura za prvi niz postupaka, 2.243 eura za drugi niz postupaka i 1.988,13 eura za treći niz postupaka).

85. Vlada je osporila ovaj zahtjev. 86. Prema sudskoj praksi Suda, podnosilac predstavke ima pravo na nadoknadu troškova i izdataka samo u mjeri u kojoj se

pokaže da su ti troškovi bili zaista pretrpljeni i da su bili neophodni i razumni po količini (v. npr Iatridis protiv Grčke (pravična naknada) [GC], br. 31107/96, stav 54, ECHR 2000-XI).

87. U ovom predmetu, nakon što je uzeo u obzir dokumente u svom posjedu, naročito domaće presude u kojima se preciziraju dosuđeni troškovi i mišljenje vještaka o toj stvari i gore pomenute kriterijume, te 850 eura koji su već dodijeljeni podnosiocima predstavke u okviru šeme besplatne pravne pomoći Savjeta Evrope, Sud smatra da je razumno da se dosudi iznos od 6.500 eura za troškove i izdatke u domaćim postupcima.

C. Zatezna kamata 88. Sud smatra da je prikladno da se zatezna kamata bazira na najmanjoj kreditnoj stopi Evropske Centralne Banke, uz dodatak

od tri procentna poena.

IZ TIH RAZLOGA SUD JEDNOGLASNO 1. Proglašava prihvatljivom pritužbu po članu 1 Protokola br. 1 koja se odnosi na propust da se registruje predmetna štednja i da se

ona konvertuje u javni dug tužene države; 2. Proglašava neprihvatljivom pritužbe po članu 6 Konvencije i članu 1 Protokola br. 1 uz Konvenciju koje se odnose na

neizvršenje presude donesene 1990-ih i na prodaju obveznica za polovinu njihove vrijednosti; 3. Smatra da je došlo do povrede člana 1 Protokola br. 1 uz Konvenciju zbog propusta da se registruje predmetna štednja i da se

ona konvertuje u javni dug tužene države; 4. Smatra da nije neophodno da se zasebno ispita prihvatljivost ili meritum pritužbe koja se odnosi na registrovanje i

konvertovanje predmetne štednje u javni dug po članu 6 stav 1 Konvencije; 5. Smatra

(a) da tužena država mora da plati podnosiocima predstavke u roku od tri mjeseca od datuma na koji ova presuda postane pravosnažna po članu 44 stav 2 Konvencije, sljedeće iznose po stopi koja se bude primjenjivala na datum isplate:

(i) sve rate, uključujući relevantnu kamatu, koje su dospjele na naplatu podnosiocima predstavke od trenutka kada je stara devizna štednja postala javni dug po relevantnom domaćem zakonodavstvu do datuma kada ova presuda postane pravnosnažna, umanjeno za iznose koji su možda već plaćeni podnosiocima predstavke u međuvremenu po tom osnovu, uz dodatak poreza koji se na to obračunava, na ime naknade materijalne štete;

203

(ii) tužena Vlada mora takođe da preduzme odgovarajuće mjere da obezbijedi da nadležni organi sprovode relevantne zakone i druge propise u odnosu na podnosioce predstavke i tako da obezbijede isplatu svih budućih rat a pod istim uslovima i na isti način kao što se to radi u odnosu na sve druge korisnike navedenog zakonodavstva; (iii) 3.000 eura (tri hiljade eura) zajedno, uz porez koji se na to obračunava, na ime naknade nematerijalne štete; (iv) 6.500 eura (šest hiljada i pet stotina eura), uz porez koji se na to obračunava, na ime troškova i izdataka;

(b) da se od isteka navedena tri mjeseca, pa do isplate ovih iznosa obračunava obična kamata na gore navedene iznose po stopi koja je jednaka najnižoj kreditnoj stopi Evropske Centralne Banke tokom zateznog perioda uz dodatak od tri procentna poena;

6. Odbacije ostatak zahtjeva podnosilaca predstavke za pravičnom naknadom. Sačinjeno na engleskom jeziku i dostavljeno u pisanoj formi 5. marta 2013. godine, po pravilu 77 stavovi 2 i 3 Poslovnika Suda.

StanleyNaismith, Guido Raimondi, Sekretar Predsjednik

DRUGO ODJELJENJE

PREMET VUKELIĆ PROTIV CRNE GORE


PRESUDA

STRAZBUR

4. jun 2013. godine

Ova presuda postaće pravosnaţna u okolnostima izloţenim u članu 44 stav 2 Konvencije. Ona moţe biti predmet redaktorskih izmjena.

205

PRESUDA U PREDMETU VUKELIĆ PROTIV CRNE GORE 1

U predmetu Vukelić protiv Crne Gore, Evropski sud za ljudska prava (Drugo odjeljenje) zasijedajući u Vijeću u

sastavu: Guido Raimondi, predsjednik, Peer Lorenzen, Dragoljub Popović, András Sajó, Nebojša Vuĉinić, Paulo Pinto de Albuquerque, Helen Keller, sudije, i Françoise Elens-Passos, vršilac duţnosti sekretara Odjeljenja,

nakon vijećanja bez prisustva javnosti 7. maja 2013. godine, donosi sljedeću presudu koja je usvojena toga dana:

POSTUPAK

1. Predmet je pokrenut predstavkom (br. 58258/09) protiv Crne Gore koju je 27. oktobra 2009. godine Sudu po ĉlanu 34 Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija) podnio drţavaljnin Hrvatske, g. Zvonimir Vukelić (u daljem tekstu: podnosilac predstavke).

2. Podnosioca predstavke zastupao je g. D. Todorovski, advokat sa praksom u Skoplju, Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija. Vladu Crne Gore zastupao je njen Zastupnik, g. Z. Paţin.

3. Podnosilac predstavke ţalio se po ĉlanu 6 Konvencije na neizvršenje pravosnaţne presude donesene u njegovu korist 1997. godine.

4. Dana 6. januara 2010. godine Vlada je obaviještena o predstavci. TakoĊe je odluĉeno da se u isto vrijeme odluĉuje o prihvatljivosti i meritumu predstavke (ĉlan 29 stav 1).

5. Dana 27. aprila 2010. godine Vlada je predala svoja zapaţanja, a dana 25. juna 2010. godine podnosilac predstavke svoj odgovor. Dana 29. septembra 2010. godine Vlada je podnijela svoje zakljuĉne komentare.

6. Nakon što je obaviještena po ĉlanu 36 stav 1 Konvencije i Pravilu 44 stav 1 (a), Vlada Republike Hrvatske nije ţeljela da ostvari svoje pravo da se umiješa u okviru ovog predmeta.

7. Dana 30. maja 2012. godine Predsjednik Ĉetvrtog odjeljenja, kome je u to vrijeme dodijeljen predmet, odluĉio je da ponovo obavijesti Vladu o predstavci i zatraţio od Vlade aţuriranje ĉinjenica, naroĉito onih koje se odnose na relevantnu domaću sudsku praksu usvojenu na osnovu Zakona o zaštiti prava na suĊenje u razumnom roku. Podnosilac predstavke je odgovorio u pisanoj formi na podneske Vlade u tom smislu.

8. Predstavka je prebaĉena Drugom odjeljenju suda, nakon promjene sastava ovog odjeljenja Suda 1. novembra 2012. godine.

206

2 PRESUDA U PREDMETU VUKELIĆ PROTIV CRNE GORE

ĈINJENICE


9. Podnosilac predstavke roĊen je 1963. godine u Skoplju, Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija, gdje i ţivi.

10. Ĉinjenice predmeta, kako su ih dostavile strane, mogu se sumirati na sljedeći naĉin.


11. Nepreciziranog datuma, podnosilac predstavke koga je zastupao advokat, podnio je tuţbu za naknadu štete protiv drugog privatnog lica (u daljem tekstu: duţnik).

12. Dana 17. oktobra 1996. godine Sluţba za katastar i imovinsko-pravne poslove Bar donijela je odluku da upiše zaloţno pravo nad stanom duţnika u korist podnosioca predstavke.

13. Dana 7. novembra 1996. godine Osnovni sud u Baru presudio je u korist Podnosioca predstavke i naloţio duţniku da plati 36.000 njemaĉkih maraka, zakonsku kamatu i precizirane pravne troškove. Ova presuda postala je pravosnaţna 7. januara 1997. godine.

14. Dana 18. marta 1997. godine Viši sud u Podgorici odbacio je ţalbu duţnika jer je podnesena van predviĊenog roka.

B. Izvršni postupak

15. Dana 16 aprila 1997. godine Osnovni sud donio je rješenje o izvršenju kojim je naloţio prodaju stana duţnika putem javne aukcije.

16. Dana 5. maja 2000. godine isti sud utvrdio je vrijednost predmetnog stana.

17. Javna aukcija koja je bila zakazana za 1. septembar 2000. godine, otkazana je zbog odsustva sudije. Nakon toga nisu bile zakazane dalje aukcije.

18. Dana 31. oktobra 2006. godine Osnovni sud prekinuo je postupak izvršenja zbog smrti duţnika. Dana 8. novembra 2006. godine to je rješenje pribijeno na vrata podnosioca predstavke nakon prethodnog pisanog obavještenja.

19. Dana 9. septembra 2009. godine podnosilac predstavke pisao je Predsjedniku Osnovnog suda, urgirajući da se predmetna odluka izvrši i traţeći da se svaka relevantna informacija u vezi sa tim njemu pošalje na njegovu adresu u Skoplju u Bivšoj Jugoslovenskoj Republici Makedoniji.

20. Dana 15. septembra 2006. godine Podnosilac predstavke obaviješten je da je 31. oktobra 2006. godine izvršni postupak stavljen u mirovanje.

207


21. Dana 25. septembra 2009. godine podnosilac predstavke ponovo je pisao predsjedniku Osnovnog suda traţeći da se izvršni postupak ubrza.

22. Dana 28. septembra 2009. godine podnosilac predstavke predloţio je da se izvršni postupak nastavi u odnosu na nasljednike duţnika.

23. Dana 13.oktobra 2009. godine Osnovni sud u Baru pozvao je podnosioca predstavke da u roku od tri dana dostavi imena i adrese nasljednika duţnika i ukoliko to ne uradi da će se smatrati da se povukao. Dalje je precizirano da protiv takve odluke nije moguća ţalba.

24. Dana 9. decembra 2009. godine podnosilac predstavke uloţio je ţalbu. On je naveo da ne zna imena i adrese nasljednika duţnika i da je nemoguće da ih on sazna, posebno ne u roku od tri dana. On je dalje naveo da je trebalo da sud djeluje u skladu sa ĉlanom 32 Zakona o izvršenju i da utvrdi ko su nasljednici duţnika ili, alternativno, da imenuje privremenog punomoćnika za njih bez odlaganja (v. stav 45 ove presude).

25. Dana 18. decembra 2009. godine Osnovni sud traţio je od Uprave za nekretnine, podruĉna jedinica Bar, da dostavi list nepokretnosti za predmetni stan.

26. Dana 28. decembra 2009. godine Uprava za nekretnine dostavila je traţeni sertifikat, u kome se navodi da su vlasnici stana B.N. i A.N. pri ĉemu je adresa B.N. u Srbiji.

27. Dana 21. januara 2010. godine Osnovni sud donio je odluku da se nastavi izvršni postupaki odredio B.N. i A.N. kao nove duţnike. Dana 3. februara 2010. godine ova odluka dostavljena je A.N. Odluka nije dostavljena B.N. jer on izgleda nije ţivio na adresi u Srbiji koju je dao.

28. Dana 15. aprila 2010. godine Osnovni sud traţio je od relevantne Uprave policije u Srbiji da ga obavijesti da li B.N. ima prebivalište kod njih i, ukoliko ima, na kojoj adresi.

29. Dana 16. februara 2011. godine Ministarstvo pravde Srbije obavijestilo je Ministarstvo pravde Crne Gore da B.N. ima prebivalište u Srbiji, ali da zapravo ţivi u Crnoj Gori. Dana 8. marta 2011. godine ova je informacija proslijeĊena sudu u Baru.

30. Dana 13. juna 2012. godine sud u Baru pozvao je podnosioca predstavke da plati 233,88 eura "za objavljivanje oglasa u medijima po ĉlanu 94 stav 6 Zakona o izvršenju" (v. stav 50 ove presude), jer će ukoliko to ne uradi izvršenje biti obustavljeno.

31. Dana 4. jula 2012. godine prigovor podnosioca predstavke protiv prethodne odluke odbijen je kao neprihvatljiv. Precizirano je da, po ĉlanu 169 Zakona o izvršenju iz 2011. godine, obavještenje o prodaji treba da se objavi u novinama (v. stav 51 ove presude). U isto vrijeme, podnosilac predstavke obaviješten je da je 11. oktobra jedna druga privremena mjera kojom se zabranjuje prodaja predmetnog stana, izbrisana iz registra Uprave za nekretnine, ĉime su se stvorili uslovi za zakljuĉivanje izvršnog postupka (v. stav 34 ove presude).

208


32. Nema informacije u spisima predmeta da je obavještenje o prodaji objavljeno u novinama ili da je B.N. dostavljena odluka o izvršenju 21. januara 2010. godine. Izgleda da je izvršni postupak još uvijek nezavršen.

C. Ostale relevantne činjenice

33. Dana 26. februara 2004. godine duţnik je preminuo. 34. Nepreciziranog datuma 1997. godine privatno lice X pokrenulo je

parniĉni postupak protiv duţnika i jednog drugog privatnog lica. Dana 7. aprila 1998. godine sud u Baru izdao je privremenu mjeru kojom se zabranjuje duţniku da proda predmetni stan i nalaţe se da se ta mjera upiše u Upravi za nekretnine u Baru dok se ovaj postupak ne završi. Dana 10. septembra 1999. godine završen je postupak. Dana 11. oktobra 2011. godine izbrisana je privremena mjera nakon relevantnog naloga suda u Baru da se to uradi.

35. Nepreciziranog datuma 2008. godine privatno lice Y podnijelo je tuţbu za naknadu štete protiv A.N. i još tri privatna lica. Dana 11. marta 2009. godine u Upravi za nekretnine napravljena je zabiljeţba spora za predmetni stan. Dana 23. oktobra 2009. godine ovaj postupak je okonĉan sudskim poravnanjem strana. Dana 12. oktobra 2011. godine sud u Baru naloţio je da se zabiljeţba spora izbriše iz registra Uprave za nekretnine.

36. Dana 24. novembra 2010. godine sud u Baru traţio je od Centralne banke da izraĉuna kamatu koja se obraĉunava na iznose od 34.891,30 eur i 104,85 eur od 25. marta 2004. godine. Dana 30. novembra 2010. godine Centralna banka obavijestila je sud u Baru da su traţeni iznosi 52.411,59 eur, odnosno 157,49 eura.

37. Nema informacija u spisu predmeta o tome kada je advokat podnosioca predstavke prestao da ga zastupa osim dopisa od 9. septembra 2009. godine u kome podnosilac predstavke traţi od suda da se sve relevantne informacije šalju njemu (v. stav 19 ove presude).


A. Ustav Crne Gore iz 2007. godine (objavljen u Službenom listu Crne Gore br. 1/07)

38. Ĉlan 149 Ustava predviĊa da Ustavni sud odluĉuje o ustavnoj ţalbi koja se podnosi zbog navodne povrede ljudskog prava ili slobode koji se garantuju Ustavom, nakon što se iscrpu svi drugi djelotvorni pravni lijekovi.


209



40. Ĉlan 48 predviĊa da se protiv pojedinaĉne odluke drţavnog organa, organa uprave ili lokalne samouprave ili pravnog lica koje vrši javna ovlašćenja moţe uloţiti ustavna ţalba za povrede ljudskih prava i sloboda koje se jemĉe Ustavom nakon što se iscrpu svi ostali djelotvorni domaći pravni lijekovi.

41. Ĉlanovi 49 - 59 predviĊaju dodatne detalje koji se odnose na postupanje po ustavnim ţalbama. Konkretno, ĉlan 56 predviĊa da kada Ustavni sud utvrdi povredu ljudskog prava ili slobode, on poništava spornu odluku u cijelosti ili dijelom i nalaţe da predmet ponovo ispita isti organ koji je donio poništenu odluku.


C. Zakon o izvršnom postupku; objavljen u Službenom listu Savezne Republike Jugoslavije br. 28/00, 73/00 i 71/00)

43. Ĉlan 4 stav 1 predviĊa da su izvršni postupci hitni. 44. Ĉlan 14 predviĊa da se Zakon o parniĉnom postupku shodno

primjenjuje na izvršni postupak ako drugaĉije ne predviĊa ovaj ili neki drugi savezni Zakon.

45. Ĉlan 32 predviĊa da u sluĉajevima kada se izvršni postupak stavi u mirovanje zbog smrti jedne od strana, relevantni sudovi obavještavaju o tome nasljednike te strane, ukoliko su imena i adrese nasljednika poznate, kao i drugu stranu. Ukoliko imena i adrese nasljednika nisu poznati sudu, sud bez odlaganja odreĊuje za njih privremenog punomoćnika.

46. Ĉlanovi 134-176, između ostalog, odreĊuju detalje izvršenja putem javne aukcije.

D. Zakon o izvršnom postupku iz 2004. godine; objavljen u službenom listu Republike Crne Gore br. 23/04)

47. Zakon o izvršnom postupku iz 2004. godine stupio je na snagu 13. jula 2004. godine, ĉime je ukinut Zakon o izvršnom postupku iz 2000. godine. Po ĉlanu 286, meĊutim, svi izvršni postupci pokrenuti prije 13. jula 2004. godine treba da se zakljuĉe po Zakonu o izvršnom postupku iz 2000. godine.

E. Zakon o izvršenju i obezbjeđenju iz 2011. godine; objavljen u Službenom listu Crne Gore br. 36/11)

48. Ovaj Zakon stupio je na snagu 25. septembra 2011. godine, ĉime je ukinut Zakon o izvršnom postupku iz 2004. godine. Ĉlan 292 stav 1,

210


naroĉito, predviĊa da se svi postupci izvršenja okonĉaju u skladu sa ovim Zakonom.

49. Ĉlanovi 6 stav 1 i 14 ovog Zakona odgovaraju u svojoj suštini ĉlanovima 4 stav 1 i 14 Zakona o izvršnom postupku iz 2000. godine.

50. Ĉlan 94 predviĊa detalje prodaje pokretne imovine duţnika. 51. Ĉlanovi 154-184 predviĊaju detalje vezane za prodaju nepokretnosti

kao i izvršenje putem javne aukcije. Konkretno, ĉlan 169 predviĊa, izmeĊu ostalog, da obavještenje o prodaji nepokretnosti mora da bude objavljeno u medijima.

F. Zakon o parničnom postupku; objavljen u Službenom listu Republike Crne Gore br. 22/04, 28/05 i 76/06)

52. Ĉlan 211 predviĊa da se postupak prekida kada jedna od strana premine.

53. Ĉlan 214 predviĊa, izmeĊu ostalog, da se postupak koji je prekinut usljed smrti jedne od strana nastavlja kada nasljednici ili staraoci zaostavštine preuzmu postupak ili kada ih sud pozove da to uĉine na prijedlog druge strane.

54. Ĉlan 133 stav 1 predviĊa, izmeĊu ostalog, da kada jedna strana ima punomoćnika, svi dokumetni moraju biti dostavljeni tom punomoćniku.

55. Ĉlan 136 predviĊa, izmeĊu ostalog, da odluka protiv koje se moţe uloţiti zasebna ţalba mora da se uruĉi liĉno strani ili njegovom/njenom punomoćniku. Ukoliko lice kome treba da se izvrši uruĉenje nije na mjestu gdje je trebalo izvršiti uruĉenje, izvršitelj mora da sazna gdje se to lice moţe naći i da ostavi pisano obavještenje kod jednog od lica iz ĉlana 137, traţeći da on/ona bude prisutan odreĊenog dana i sata u svom stanu ili kancelariji. Ukoliko sudski izvršitelj ne pronaĊe lice kome treba uruĉiti odluku ni nakon ovoga, on/ona ima da postupi u skladu sa odredbama ĉlana 137 ovog Zakona i tada se ima smatrati da je uruĉenje izvršeno.

56. Ĉlan 137 predviĊa da se, ukoliko lice kome treba da se uruĉi sudski dokument nije kod kuće, isporuka izvršava uruĉenjem sudskih dokumenata odraslom ĉlanu njegovog/njenog domaćinstva koji ih mora primiti. Ukoliko se dogodi da takvo lice takoĊe nije kod kuće, sudska dokumenta se uruĉuju susjedu uz njegovu/njenu saglasnost.

57. Ĉlan 138 predviĊa da, ukoliko lice kome treba uruĉiti sudska dokumenta, odrasli ĉlan njegovog/njenog domaćinstva, ovlašćeno lice ili zaposleni u drţavnom organu ili pravnom licu odbije da primi sudska dokumenta bez zakonitog razloga, sudski izvršitelj ima da ostavi navedena dokumenta u stanu ili poslovnim prostorijama tog lica ili da ih istakne na vrata predmetnog stana ili poslovnih prostorija. Sudski izvršitelj će staviti napomenu na odresku o isporuci u kojoj će navesti dan, sat i razlog odbijanja prijema, te mjesto gdje je ostavio sudska dokumenta i tako će se smatrati da je uruĉivanje izvršeno.

211


58. Ĉlan 142 stav 1 predviĊa da kada neka strana u postupku ili njegov/njen punomoćnik promijeni adresu tokom postupka on/ona mora odmah o tome obavijestiti sud.

59. Ovaj Zakon stupio je na snagu 10. jula 2004. godine.

G. Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku; objavljen u Službenom listu br. 11/07)

60. Ovaj Zakon predviĊa, pod odreĊenim okolnostima, mogućnost da se dug postupak ubrza putem kontrolnog zahtjeva i mogućnost da se tuţitelju dosudi nadoknada putem tuţbe za praviĉno zadovoljenje.

61. Ĉlan 10, konkretno, predviĊa da predsjednik relevantnog suda odluĉuje o kontrolnom zahtjevu, koji, po ĉlanu 9, treba da se preda sudu pred kojim je predmet u radu i mora da sadrţi ime i adresu stranke, poslovni broj predmeta ili druge podatke o predmetu na osnovu kojih se moţe utvrditi na koji se predmet odnosi kontrolni zahtjev, podatke i okolnosti koji ukazuju na to da sud neopravdano odugovlaĉi postupak i potpis stranke.

62. Ĉlan 17 predviĊa da, ako sudija obavijesti predsjednika suda da će u roku koji ne moţe biti duţi od ĉetiri mjeseca od prijema kontrolnog zahtjeva biti obavljene odreĊene procesne radnje, predsjednik suda će o tome obavijestiti stranku i na taj naĉin okonĉati postupak po kontrolnom zahtjevu.

63. Ĉlan 23 stav 1 predviĊa da, ako predsjednik suda postupi u skladu sa ĉlanom 17, stranka ne moţe da podnese kontroni zahtjev u istom predmetu prije isteka roka iz obavještenja.

64. Po ĉlanu 23 stav 1, ako predsjednik suda po kontrolnom zahtjevu stranci ne dostavi obavještenje po ĉlanu 17, stranka moţe izjaviti ţalbu.

65. Ĉlan 44 predviĊa da se ovaj Zakon primjenjuje i na sudske postupke koji su pokrenuti prije stupanja na snagu ovog zakona, a nakon 3. marta 2004. godine. Prilikom odluĉivanja o pravnom sredstvu zbog povrede prava na suĊenje u razumnom roku, utvrĊuju se povrede prava nastale nakon 3. marta 2004. godine. Prilikom utvrĊivanja povrede ovog prava, Sud će takoĊe uzeti u obzir i trajanje sudskog postupka prije 3. marta 2004. godine.

66. Ovaj Zakon stupio je na snagu 21. decembra 2007. godine.

H. Relevanta domaća sudska praksa

67. IzmeĊu 21. decembra 2007. godine, kada je Zakon o zaštiti prava na suĊenje u razumnom roku stupio na snagu, i 3. septembra 2012. godine, sudovi Crne Gore razmatrali su više od 121 kontrolnog zahtjeva. Osnovni sud u Cetinju predao je podatke samo za period izmeĊu 1. maja 2011. godine i 15. maja 2012. godine, a Osnovni sud na Ţabljaku za period izmeĊu januara 2011. godine i juna 2012. godine. TakoĊe, Osnovni sud u Danilovgradu i Osnovni sud u Kolašinu nisu dostavili taĉan broj kontrolnih zahtjeva koji su bili u radu u ta dva suda. Svi drugi sudovi rješavali su ukupno po 121 kontrolnom zahtjevu.

212


68. U ĉetrdeset i šest predmeta sudovi su dali obavještenje precizirajući konkretne radnje koje će biti preduzete u svakom od predmeta u roku od ĉetiri mjeseca sa ciljem ubrzanja postupka (v. stav 62 ove presude). U trideset predmeta od ovih ĉetrdeset i šest relevantne radnje su preduzete u odreĊenom roku (glavni pretres završen, odluka ili presuda donesena, itd.) U ĉetrnaest predmeta relevante radnje su preduzete u periodima izmeĊu 4 i 12 mjeseci. U dva predmeta relevantne radnje precizirane u obavještenju izgleda nisu bile preduzete ĉak ni nakon 12 mjeseci.

69. U trideset i tri predmeta kontrolni zahtjevi su odbaĉeni kao neosnovani. U dvadeset i jednom predmetu od tih trideset i tri relevantni domaći postupak je izgleda bio u toku pred prvostepenim sudovima izmeĊu pet mjeseci i godinu dana i devet mjeseci najviše. U jednom predmetu relevantni parniĉni postupak u odnosu na koji je kontrolni zahtjev odbijen kao neosnovan već je bio u radu najmanje 4 godine i 5 mjeseci pred prvostepenim sudom. U jedanaest predmeta nejasno je koliko je dugo trajao relevantni domaći postupak.

70. Nejasno je kako je riješeno po ostalih trideset i tri kontrolna zahtjeva. MeĊutim, izgleda da su u osamnaest od ovih trideset i tri predmeta relevantni domaći postupci ubrzo nakon toga završeni. Status preostalih petnaest postupaka nije poznat.

71. I na kraju, u pet predmeta podnosioci kontrolnih zahtjeva obaviješteni su da su relevante odluke donesene u meĊuvremenu, a u ĉetiri predmeta kontrolni zahtjevi su povuĉeni.

PRAVO

I. NAVODNA POVREDA ĈLANA 6 KONVENCIJE

72. Podnosilac predstavke ţalio se po ĉlanu 6 Konvencije, na neizvršenje pravosnaţne sudske presude donesene u njegovu korist, koja je postala pravosnaţna 1997. godine.


“Svako, tokom odluĉivanja o njegovim graĊanskim pravima i obavezama... ima pravo na .... raspravu u razumnom roku pred .... sudom ...”.

A. Prihvatljivost

1. Zloupotreba prava na predstavku 74. Vlada je navela da je podnosilac predstavke u svojim zapaţanjima

iznio komentare koji predstavljaju zloupotrebu prava na predstavku u okviru znaĉenja ĉlana 35 stav 3 Konvencije. Konkretno, podnosilac predstavke

213


naveo je da je protiv njega izvršena diskriminacija zbog toga što je drţavljanin Hrvatske, da je njegov advokat morao da otkaţe svoje punomoćje da ne bi imao problema u obavljanju svoje profesije i da su domaći organi radili nezakonito koristeći prijetnje, ucjene, te porodiĉne i politiĉke veze. Vlada je stoga pozvala Sud da predstavku proglasi neprihvatljivom.

75. Sud podsjeća da, iako korišćenje uvredljivog jezika u postupcima pred Sudom jeste bez sumnje neprihvatljivo, predstavka se moţe odbaciti kao zloupotreba samo u izuzetnim okolnostima (v. na primjer presudu u predmetu Akdivar i drugi protiv Turske, 16. septembar 1996. godine, stavovi 53-54, Izvještaji o presudama i odlukama 1996-IV; i Varbanov protiv Bugarske, br. 31365/96, stav 36, ECHR 2000-X).

TakoĊe je taĉno da u odreĊenim izuzetnim sluĉajevima istrajna upotreba uvredljivog i provokativnog jezika od strane podnosioca predstavke protiv tuţene Vlade moţe da se smatra zloupotrebom prava na predstavku (v. presudu u predmetu Duringer i Grunge protiv Francuske (dec.), br. 61164/00 i 18589/02, ECHR 2003-II, Stamoulakatos protiv Ujedinjenog Kraljevstva, br. 27567/95, odluka Komisije od 9. aprila 1997. godine; X. protiv Njemačke, br. 2724/66, odluka Komisije od 10 februara 1967. godine; X. i Y. protiv Njemačke, br. 2625/65, odluka Komisije od 30 septembra 1968. godine, Izvještaji 28, str. 26-42). U ovom predmetu, meĊutim, Sud smatra da su izjave koje je dao podnosilac predstavke nepotkrijepljene, ali da one ne predstavljaju okolnosti koje bi opravdale odluku da se predstavka proglasi neprihvatljivom kao zloupotreba prava na predstavku (v. mutatis mutandis, Chernitsyn protiv Rusije (dec.), br. 5964/02, 8. jul 2004. godine).

76. Slijedi da se prethodni prigovor Vlade mora odbaciti.

2. Iscrpiti domaće pravne lijekove

a. Argumenti strana

77. Vlada je navela da podnosilac predstavke nije iscrpio sve djelotvorne domaće pravne lijekove koji su mu bili na raspolaganju. Konkretno, on nije uloţio kontrolni zahtjev i tuţbu za praviĉno zadovoljenje koji su predviĊeni Zakonom o zaštiti prava na suĊenje u razumnom roku (v. stav 60 ove presude). Ĉinjenica da podnosilac predstavke ne ţivi u Crnoj Gori i njegova neupućenost u postojanje ovih pravnih lijekova ne oslobaĊa ga od obaveze da ih upotrijebi. I na kraju, nakon upotrebe ovih pravnih lijekova podnosilac predstavke mogao je da upotrijebi i ustavnu ţalbu.

78. Podnosilac predstavke osporio je argumente Vlade. Konkretno, on ne ţivi u Crnoj Gori i zbog toga nije znao za navedene pravne lijekove dok nije dobio zapaţanja Vlade u ovom predmetu. U svakom sluĉaju, odluka o kojoj je rijeĉ bila je neizvršena od 1997. godine, a Zakon o zaštiti prava na suĊenje u razumnom roku stupio je na snagu tek 2007. godine. On je takoĊe

214


naveo da domaća sudska praksa koju je dostavila Vlada (v. stavove 67-71 ove presude) nije relevantna za njegov predmet.

b. Relevantna načela

79. Sud ponavlja da, prema njegovoj utvrĊenoj sudskoj praksi, svrha pravila o iscrpljivanju domaćih pravnih lijekova u ĉlanu 35 stav 1 Konvencije jeste da se Strani ugovornici pruţi prilika da sprijeĉi ili ispravi navodnu povredu prije nego što bude izvedena pred Sud.

80. MeĊutim, Konvencija propisuje da se moraju iscrpiti samo oni lijekovi koji se odnose na navodne povrede i koji su u isto vrijeme dostupni i dovoljni (v. presude u predmetima Selmouni protiv Francuske [GC], br. 25803/94, stav 75, ECHR 1999 V, McFarlane protiv Irske [GC], br. 31333/06, stav 107, 10. septembar 2010. godine). Postojanje takvih lijekova mora biti dovoljno sigurno ne samo u teoriji već i u praksi, a ukoliko to nije sluĉaj onda oni nemaju propisanu dostupnost i djelotvornost; odgovornost je tuţene drţave da utvrdi da su ovi razliĉiti uslovi ispunjeni (v. presudu u predmetu Vernillo protiv Francuske, 20. februar 1991. godine, stav 27, Serija A br. 198; i Dalia protiv Francuske, 19. februar 1998. godine, stav 38, Izvještaji 1998-I).

81. Kada se ispuni ovaj teret dokazivanja, odgovornost je podnosioca predstavke da utvrdi da je pravni lijek koji je obezbijedila Vlada zapravo bio upotrijebljen ili da je iz nekog razloga bio neadekvatan i nedjelotvoran u konkretnim okolnostima predmeta ili da su postojale posebne okolnosti koje su ga oslobaĊale od obaveze da ga upotrijebi (v. presudu u predmetu Akdivar i drugi, citirana u tekstu ove presude, stav 65).

82. U primjeni ovog pravila kontekst se mora uzeti u obzir na pravi naĉin. Shodno tome, Sud prepoznaje da se ĉlan 35 stav 1 mora primjenjivati uz odreĊeni stepen fleksibilnosti i bez pretjeranog formalizma (v. presudu u predmetu Akdivar i drugi, citiranu u stavu 69 ove presude). Sud dalje prepoznaje da pravilo o iscrpljivanju nije ni apsolutno niti moţe da se primjeni automatski; u razmatranju da li je ono poštovano od suštinskog je znaĉaja uzeti u obzir konkretne okolnosti svakog pojedinaĉnog predmeta (v. presudu u predmetu Van Oosterwijck protiv Belgije, 6 novembar 1980. godine, stav 35, Serija A br. 40). To znaĉi, izmeĊu ostalog, da Sud mora realistiĉno da uzme u obzir ne samo postojanje formalnih pravnih lijekova u pravnom sistemu Strane ugovornice o kojoj je rijeĉ, već i opšti kontekst u kome oni funkcionišu, kao i liĉne okolnosti podnosioca predstavke (v. presudu u predmetu Akdivar i drugi, citirano u stavu 69 ove presude). Sud mora da ispita da li je, kada se uzmu u obzir sve okolnosti predmeta, podnosilac predstavke uĉinio sve što se od njega razumno moglo oĉekivati da iscrpi domaće pravne lijekove (v. EVT Company protiv Srbije, br. 3102/05, stav 37 in fine, 21. jun 2007. godine).

83. I na kraju, Sud je već konstatovao da bi bilo nerazumno traţiti od podnosioca predstavke da podnese kontrolni zahtjev na osnovu Zakona o zaštiti prava na suĊenje u razumnom roku u predmetu u kome je domaći

215


postupak u toku niz godina prije donošenja tog zakona i kada se iz navoda Vlade ne mogu izvući zakljuĉci o njegovoj djelotvornosti (v. Boucke protiv Crne Gore, br. 26945/06, stavovi 72-74, 21. februar 2012. godine; kao i, mutatis mutandis, Ţivaljević protiv Crne Gore, br. 17229/04, stavovi 60-65, 8. mart 2011. godine). Sud je, meĊutim, zadrţao pravo da ponovo razmotri svoj stav ukoliko Vlada, u odnosu na konkretne predmete, pokaţe da je ovaj pravni lijek djelotvoran (v. Ţivaljević, citirano u stavu 66 ove presude).

c. Ocjena Suda

84. Sud konstatuje da se u meĊuvremenu u znaĉajnoj mjeri razvila sudska praksa tuţene drţave na osnovu kontrolnih zahtjeva (v. stavove 67-71 ove presude; v. takoĊe Boucke, citirano ranije u tekstu ove presude, stavovi 46-47). Konkretno, u gotovo svim sluĉajevima u kojima su relevantni domaći sudovi precizirali rok za preduzimanje odreĊenih radnji te radnje su zaista i preduzete i to u većini sluĉajeva pravovremeno (v. stav 68 ove presude). TakoĊe izgleda da je većina kontrolnih zahtjeva koji su odbaĉeni kao neosnovani ispravno odbaĉena kao takva (v. stav 69 ove presude).

85. Iako ima sluĉajeva u kojima je ishod kontrolnog zahtjeva priliĉno nejasan (v. stav 70 ove presude), Sud smatra da, s obzirom na znaĉajan razvoj relevantne domaće sudske prakse u ovoj oblasti, kontrolni zahtjev mora, u principu i kadgod je dostupan u skladu sa relevantnim zakonodavstvom, da se smatra djelotvornim pravnim lijekom u okviru znaĉenja ĉlana 35 stav 1 Konvencije u odnosu na sve predstavke predate protiv Crne Gore nakon datuma na koji ova presuda postane pravosnaţna.

86. Što se tiĉe ovog konkretnog predmeta, Sud konstatuje da, iako podnosilac predstavke zaista nikada nije podnio kontrolni zahtjev kao takav, on je najmanje dva puta urgirao kod relevatntnih domaćih sudova da ubrzaju izvršni postupak, materijalno ispunjavajući uslove predviĊene kontrolnim zahtjevom (v. stavove 61, 19 i 21, tim redom), ali bez uspjeha. Više od tri godine i pet mjeseci nakon tih pokušaja izvršni postupak je i dalje bio u toku.

87. S obzirom na navedeno, Sud smatra da bi obavezivanje podnosioca predstavke da upotrijebi ovaj pravni lijek formalno u takvim okolnostima predstavljalo pretjerani formalizam i da stoga on nije morao da iscrpi ovaj konkretni pravni put (v. mutatis mutandis, Boucke, citirano ranije u tekstu ove presude, stavovi 73-74). Prigovor Vlade u ovom smislu mora se stoga odbaciti.

88. Sud je već izrazio stav da tuţba za praviĉno zadovoljenje ne moţe da ubrza postupak dok je postupak još u toku, što je jasno najznaĉajniji interes podnosioca predstavke, te da ustavna ţalba ne moţe da se smatra djelotvornim pravnim lijekom u odnosu na duţinu postupka (v. Boucke, citirno ranije u tekstu ove presude, stavovi 75-79; v. takoĊe Stakić protiv Crne Gore, br. 49320/07, stav 41, 2. oktobar 2012. godine). Izgleda da

216


nema razloga da Sud od tog nalaza odstupi u ovom konkretnom predmetu. Prigovor Vlade u tom smislu mora se stoga takoĊe odbaciti.

3. Zaključak 89. Sud konstatuje da predstavka nije oĉigledno neosnovana u smislu

ĉlana 35 stav 3 (a) Konvencije. On dalje konstatuje da ona nije neprihvatljiva ni po jednom drugom osnovu. Ona se stoga mora proglasiti prihvatljivom.

B. Meritum

1. Argumenti strana 90. Podnosilac predstavke ponovo je potvrdio svoju prituţbu.

Konkretno, on je naveo da je bilo nekoliko dugih perioda neaktivnosti tuţene drţave (v. stavove 17-18, 29-30, i 34 ove presude), i da relevantni organi nisu postupili u skladu sa relevantnim zakonodavstvom, naroĉito ĉlanom 32 Zakona o izvršenju (v. stav 45 ove presude). On je takoĊe naveo da je bilo nejasno kako je sudija odgovoran za izvršenje dobio iznose od 34.891,30 eura i 104,85 eura pošto nije bilo obraĉuna vještaka u tom smislu niti zašto je kamata obraĉunata samo od 25. marta 2004. godine (v. stav 36 ove presude).

91. Vlada je navela da je podnosilac predstavke doprinio duţini predmetnog izvršnog postupka. Konkretno, on je tek 28. septembra 2009. godine dao prijedlog da se izvršni postupak nastavi, a taj je prijedlog bio neophodan da bi sudovi pozvali nasljednike da preuzmu postupak (v. stavove 22, 53, 44 i 49 ove presude, tim redosljedom). On takoĊe nije dostavio sudu imena nasljednika duţnika i zbog toga oni nisu mogli imati privremenog opunomoćenika postavljenog po ĉlanu 32 Zakona o izvršenju. Što se tiĉe argumenta podnosioca predstavke da on nije znao ko su nasljednici (v. stav 24 ove presude), podaci registrovani u Upravi za nekretnine bili su javni i dostupni svakom zainteresovanom licu, ukljuĉujući i podnosioca predstavke. On je tako mogao da dobije ovu informaciju lako kao što ju je dobio i Osnovni sud.

92. Vlada je dalje navela da je na duţinu predmetnog izvršnog postupka uticala i meĊunarodna pravna pomoć, pošto je jedan od novih duţnika imao prebivalište u Srbiji. Zbog propusta da mu se uruĉi novi nalog za izvršenje u Srbiji, za što nije mogla odgovornom da se smatra tuţena drţava, navedeni nalog za izvršenje nije mogao da postane pravosnaţan, a to je preduslov da se pristupi predmetnom izvršenju.

93. I na kraju, ovaj predmet sloţen je zbog toga što je bilo nekoliko drugih imovinsko-pravnih zahtjeva u odnosu na predmetni stan (v. stavove 34 i 35 ove presude). Tek kada se jedan od ovih postupaka završio izvršenje se moglo nastaviti u odnosu na podnosioca predstavke (v. stav 31 ove presude in fine).

217


94. S obzirom na navedeno Vlada je zakljuĉila da su crnogorske vlasti postupile pravovremeno i efikasno.

2. Relevantni principi 95. Sud podsjeća da se ĉlanom 6 stav 1 Konvencije, izmeĊu ostalog, štiti

implementacija pravosnaţnih, obavezujućih sudskih odluka, koje u drţavama koje prihvataju vladavinu prava ne mogu da ostanu neizvršene na štetu jedne strane. Shodno tome, izvršenje sudske odluke ne moţe da se sprijeĉi, uĉini nevaţećim ili neopravdano odlaţe (v. izmeĊu ostalog, Hornsby protiv Grčke, 19. mart 1997. godine, stav 40, Izvještaji o presudama i odlukama 1997-II). Drţava ima obavezu da organizuje sistem izvršenja presuda koji je djelotvoran i u pravu i u praksi (v. Fuklev protiv Ukrajine, br. 71186/01, stav 84, 7. jun 2005. godine).

96. Nadalje, Sud konstatuje da, bez obzira da li izvršenje treba sprovesti protiv privatnog ili drţavnog subjekta, duţnost je drţave da preduzme sve neophodne korake, u okviru svojih nadleţnosti, da se izvrši pravosnaţna sudska presuda i, da pri tome obezbijedi djelotvorno uĉešće cjelokupnog aparata. Ukoliko to ne uĉini, drţava ne ispunjava uslove sadrţane u ĉlanu 6 stav 1 (v. ipak, u kontekstu starateljstva nad djecom, presudu u predmetu Felbab protiv Srbije, br. 14011/07, stav 62, 14. april 2009. godine). MeĊutim, ukoliko se presuda ne izvrši zbog nemaštine duţnika drţava se ne moţe smatrati odgovornom za to, ukoliko se i u mjeri u kojoj se to ne moţe pripisati domaćim vlastima, na primjer, zbog njihovih grešaka ili odugovlaĉenja postupka izvršenja (v. mutatis mutandis, Omasta protiv Slovačke (dec.), br. 40221/98, 10. decembar 2002. godine).

97. I na kraju, Sud ponavlja da postupak izvršenja po samoj svojoj prirodi treba da se rješava brzo (v. Comingersoll S.A. protiv Portugala [GC], br. 35382/97, stav 23, ECHR 2000-IV).

3. Ocjena Suda

98. Što se tiĉe ovog konkretnog predmeta, Sud konstatuje da predmetna presuda nije bila izvršena od aprila mjeseca 1997. godine i da je ostala neizvršena do danas (v. stavove 15 i 32 ove presude). Iako je period koji treba uzeti u obzir poĉeo 3. marta 2004. godine kada je Konvencija stupila na snagu za Crnu Goru (v. Bijelić protiv Crne Gore i Srbije, br. 11890/05, stav 69, 28. april 2009. godine), da bi se utvrdilo koliko je razumna duţina postupka mora se uzeti u obzir stanje predmeta 3. marta 2004. godine (v. izmeĊu ostalog, Mikulić protiv Hrvatske, br. 53176/99, stav 37, ECHR 2002-I; Styranowski protiv Poljske, 30. oktobar 1998. godine, stav 46, Izvještaji o presudama i odlukama 1998-VIII). Sporni izvršni postupak tako je bio u nadleţnosti Suda ratione temporis u periodu od više od devet godina, a prije tog datuma već je bilo proteklo šest godina i deset mjeseci. Duţina izvršnog postupka o kome je ovdje rijeĉ moţe se opravdati samo pod izuzetnim okolnostima.

218


99. Sud konstatuje da izmeĊu 3. marta 2004. godine i 31. oktobra 2006. godine, što je period od dvije godine, sedam mjeseci i dvadeset i devet dana, relevantni nadleţni organi nisu uĉinili nikakav pokušaj da izvrše predmetnu presudu (v. stavove 17-18 ove presude). Od kada su u februaru 2011. godine obaviješteni da jedan od novih duţnika zapravo ţivi u Crnoj Gori oni izgleda nisu uĉinili nikakav napor do danas da utvrde gdje se on nalazi da bi mu uruĉili novu odluku, a to je više od dvije godine i mjesec dana i to je, kako je i Vlada navela, preduslov da bi nova odluka o izvršenju postala pravosnaţna (v. stav 92 in fine ove presude). Za to nije dato nikakvo objašenjenje. Sud smatra da ovi znaĉajni periodi neaktivnosti mogu da se pripišu samo domaćim vlastima.

100. Podnosilac predstavke, sa svoje strane, izgleda nije doprinio ni na koji naĉin odugovlaĉenju postupka na koji se ţalio. U tom smislu, Sud konstatuje da je napravljen pokušaj da se liĉno podnosiocu predstavke uruĉi odluka da se izvršni postupak stavi u mirovanje, suprotno relevantnim domaćim odredbama, pošto izgleda da je on imao propisno opunomoćenog advokata u to vrijeme, jer je tek u septembru 2009. godine podnosilac predstavke traţio od domaćeg suda da komunicira direktno sa njim (v. stavove 11, 18 in fine, 19 i 37 ove presude). Kada je podnosilac predstavke saznao da je izvršni postupak stavljen u mirovanje on je odmah traţio da se on nastavi (v. stavove 20 i 22 ove presude). Stoga Sud smatra da period izmeĊu 31. oktobra 2006. godine i 9. septembra 2009. godine takoĊe ne moţe da se pripiše podnosiocu predstavke.

101. I na kraju, Sud konstatuje da se ovaj konkretni predmet odnosi na izvršenje presude protiv drugog privatnog lica. Iako se moţe prihvatiti da neki od tih sluĉajeva mogu biti sloţeniji od drugih, Sud ne smatra da je ovaj sluĉaj tako sloţen da bi ta sloţenost mogla da opravda ovako dugo trajanje postupka izvršenja. Iako je taĉno da je bilo drugih imovinsko-pravnih potraţivanja u odnosu na predmetni stan, konstatuje se da se prvi od tih postupaka već završio 1999. godine, što je mnogo prije nego što je Konvencija stupila na snagu za tuţenu drţavu, a da je drugi postupak trajao izmeĊu 2008. godine i oktobra 2009. godine, kada je izvršni postupak na koji se ova predstavka odnosi svakako bio stavljen u mirovanje i stoga se nije moglo smatrati da je taj postupak na bilo koji naĉin mogao na njega uticati.

102. Uzevši u obzir svoju sudsku praksu u ovoj oblasti (v. mutatis mutandis, Boucke, citirano ranije u tekstu ove presude, stav 89-94) i propust domaćih vlasti da pokaţu adekvatnu marljivost, Sud nalazi da predmetno neizvršenje predstavlja povredu ĉlana 6 stav 1 Konvencije.

219




“Kada Sud utvrdi povredu Konvencije ili protokola uz nju, a unutrašnje pravo Visoke strane ugovornice o kojoj je rijeĉ omogućava samo djelimiĉnu odštetu, Sud će, ako je to potrebno, pruţiti praviĉno zadovoljenje oštećenoj stranci.”

A. Naknada štete

104. Podnosilac predstavke traţio je 208.333,88 eura na ime naknade materijalne štete, jer je to navodno iznos duga koji je utvrĊen predmetnom sudskom presudom i pripadajuće kamate. On je takoĊe traţio još 50.000 eura na ime naknade nematerijalne štete zbog "duševnih patnji njegove troĉlane porodice i njega samog".

105. Vlada nije dala nikakav komentar u odnosu na te zahtjeve. 106. Sud ne vidi nikakvu uzroĉno-posljediĉnu vezu izmeĊu utvrĊene

povrede i navedene materijalne štete i stoga odbija taj zahtjev podnosioca predstavke (v. mutatis mutandis, Šoštarić protiv Hrvatske, br. 39659/04, stavovi 39-41, 12. april 2007. godine). S druge strane, Sud dosuĊuje podnosiocu predstavke 3.600 eura na ime naknade nematerijalne štete.

107. Razmotrivši utvrĊenu povredu, Sud takoĊe nalazi da tuţena drţava mora, odgovarajućim sredstvima, da obezbijedi izvršenje presude koja je donesena u korist podnosioca predstavke (v. mutatis mutandis, Gülizar Çevik protiv Turske, br. 34450/08, stav 35, 31. maj 2012. godine).


108. Podnosilac predstavke traţio je 10.000 eura za troškove i izdatke generalno, ali nije predao nikakve raĉune.

109. Vlada nije komentarisala taj zahtjev. 110. Prema sudskoj praksi Suda, podnosilac predstavke ima pravo na

nadoknadu troškova i izdataka samo u onoj mjeri u kojoj se pokaţe da su oni bili stvarno i nuţno podneseni i ukoliko su razumni po pitanju iznosa (v. na primjer Iatridis protiv Grčke (praviĉna naknada) [GC], br. 31107/96, stav 54, ECHR 2000-XI). U ovom konkretnom predmetu, uzevši u obzir dokumente koje je imao u svom posjedu i navedene kriterijume, Sud odbacuje zahtjev podnosioca predstavke za naknadom troškova i izdataka jer nije potkrijepljen.

C. Zatezna kamata


220



1. Proglašava predstavku prihvatljivom; 2. Nalazi da je došlo do povrede ĉlana 6 stav 1 Konvencije; 3. Nalazi

(a) da tuţena drţava mora da obezbijedi, odgovarajućim sredstvima, izvršenje presude donesene u korist podnosioca predstavke, u roku od tri mjeseca od datuma na koji ova presuda postane pravosnaţna u skladu sa ĉlanom 44 stav 2 Konvencije; (b) da tuţena drţava ima u roku od tri mjeseca od datuma na koji ova presuda postane pravosnaţna u skladu sa ĉlanom 44 stav 2 Konvencije, da plati podnosiocu predstavke, na ime naknade nematerijalne štete, 3.600 eura (tri hiljade i šest stotina eura), te sve poreze koji se na to obraĉunavaju,; (c) da od isteka navedena tri mjeseca do isplate ima da se obraĉunava i plaća obiĉna kamata na navedeni iznos po stopi koja je jednaka najmanjoj kreditnoj stopi Evropske Centralne Banke tokom zateznog perioda, uz dodatak od tri procentna poena.


naknadom. Saĉinjeno na engleskom jeziku i dostavljeno u pisanoj formi 4. juna 2013.

godine, po pravilu 77 stavovi 2 i 3 Poslovnika Suda.

Françoise Elens-Passos Guido Raimondi v.d. sekretara predsjednik

DRUGO ODJELJENJE

PREDMET MIJANOVIĆ protiv CRNE GORE


PRESUDA

STRAZBUR


Ova presuda postaće pravosnažna u okolnostima izloženim u članu 44 stav 2 Konvencije.Ona može biti predmet redaktorskih izmjena.

222

PRESUDA U PREDMETU MIJANOVIĆ PROTIV CRNE GORE 1

U predmetu Mijanović protiv Crne Gore, Evropski sud za ljudska prava (Drugo odjeljeje), zasijedajući u Vijeću u

sastavu: Guido Raimondi, predsjednik, Peer Lorenzen, Dragoljub Popović, András Sajó, Nebojša Vuĉinić, Paulo Pinto de Albuquerque, Helen Keller, sudije, i Stanley Naismith, sekretar odjeljenja,

nakon vijećanja bez prisustva javnosti 27. avgusta 2013. godine, donosi sljedeću presudu koja je usvojena toga dana:

POSTUPAK

1. Predmet je pokrenut predstavkom (br. 19580/06) koju je Sudu po ĉlanu 34 Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija) predao crnogorski državljanin g. Borislav Mijanović (u daljem tekstu: podnosilac predstavke) dana 4. maja 2006. godine.

2. Podnosioca predstavke zastupao je g. N. Pavliĉić, advokat sa praksom u Podgorici. Vladu Crne Gore (u daljem tekstu: Vlada) zastupao je njen Zastupnik, g. Zoran Pažin.

3. Podnosilac predstavke žalio se na neizvršenje presude koja je donesena u njegovu korist i na povredu njegovih imovinskih prava koja je time poĉinjena.

4. Dana 18.januara 2010. godine predsjednik Ĉetvrtog odjeljenja, kome je u to vrijeme dodijeljen predmet, odluĉio je da o predstavci obavijesti Vladu. TakoĊe je odluĉeno da se o prihvatljivosti i meritumu predstavke odluĉuje u isto vrijeme (ĉlan 29 stav 1).

5. Predstavka je prenesena Drugom odjeljenju Suda nakon reorganizacije odjeljenja Suda 1.novembra 2012. godine.

ĈINJENICE


6. Podnosilac predstavke bio je crnogorski državljanin roĊen 1930.godine u Podgorici gdje je i živio.

223

2 PRESUDA U PREDMETU MIJANOVIĆ PROTIV CRNE GORE

7. Ĉinjenice predmeta, kako su ih dostavile strane, mogu da se sumiraju na sljedeći naĉin.


8. Nepreciziranog datuma podnosilac predstavke podnio je tužbu za naknadu štete protiv preduzeća "Radoje Dakić", akcionarskog društva koje se sastojalo od državnog kapitala (u daljem tekstu: izvršni dužnik; v. stavove 27-28 ove presude).

9. Dana 24.septembra 2003. godine, Osnovni sud u Podgorici presudio je u korist podnosioca predstavke i naložio izvršnom dužniku da plati 159.879,33 eura i zakonsku kamatu, te 6.216,26 eura za pravne troškove.

10. Dana 6.jula 2004.godine Viši sud u Podgorici potvrdio je ovu presudu, a dana 27. decembra 2005.godine Vrhovni sud odbacio je zahtjev za reviziju koji je predao izvršni dužnik.

B. Izvršni postupak

11. Dana 24.septembra 2004.godine, na zahtjev podnosioca predstavke, Osnovni (prvostepeni) sud izdao je rješenje o izvršenju putem prenosa sredstava na raĉun u banci.

12. Dana 31.oktobra 2005.godine Centralna banka Crne Gore obavijestila je Osnovni sud da presuda nije izvršena zbog nedostatka sredstava na raĉunu izvršnog dužnika u banci.

13. Nepreciziranog datuma u februaru 2006.godine i kao odgovor na prethodni zahtjev, podnosioca predstavke obavijestio je ministar pravde da presuda ne može da se izvrši jer nema sredstava na raĉunu dužnika. U isto vrijeme podnosilac predstavke pozvan je da dostavi sudu bilo koje druge raĉune koje koristi dužnik.

14. Dana 9.marta 2006.godine podnosilac predstavke obezbijedio je detalje nekoliko takvih raĉuna.

15. Dana 16.marta 2006. godine Osnovni sud donio je zakljuĉak kojim se nalaže Centralnoj banci da blokira sve raĉune dužnika u banci i da dostavi podatke o stanju sredstava na tim računima. Centralna banka trebalo je da naloži uplatu podnosiocu predstavke, prvenstveno sa za to oznaĉenog raĉuna u banci. Ako ne bi bilo dovoljno sredstava na tom raĉunu, Centralna banka je trebalo da naloži plaćanje sa drugog raĉuna u banci na kome je bilo sredstava. U isto vrijeme sud je Centralnoj banci proslijedio informacije dobijene od podnosioca predstavke o drugim bankarskim raĉunima dužnika.

16. Dana 24.marta 2006.godine Centralna banka obavijestila je sud da je predmetni dug pridružen jednom od bankarskih raĉuna dužnika po ĉlanu 194. Zakona o izvršenju iz 2004.godine (v. stav 35 ove prsude).

224


17. Dana 3.aprila 2006.godine i 13. aprila 2006.godine podnosilac predstavke žalio se Osnovnom sudu na kašnjenje. Konkretno, on je naveo da je Centralna banka pridružila dug raĉunu na kome nije bilo raspoloživih sredstava, ĉime je onemogućeno izvršenje.

18. Dana 26.aprila 2006.godine Osnovni sud ponovo je potvrdio svoje rješenje od 16. marta 2006.godine, insistirajući na potpunom poštovanju relevantnih pravnih odredbi kojima se definiše uloga Centralne banke u izvršnom postupku (v. stav 35 ove presude).

19. Dana 28.aprila 2006.godine Centralna banka obavijestila je sud da je predmetno izvršenje pripisano raĉunu izvršnog dužnika koji je preciziran u dopisu od 24. marta 2006.godine, te da su drugi raĉuni izvršnog dužnika blokirani.

20. Izgleda da je 31.avgusta 2006.godine Osnovni sud ponovo tražio izvršenje predmetne presude.

21. Dana 13.septembra 2006.godine Centralna banka obavijestila je sud da se sa izvršenjem ĉeka do priliva sredstava na taj konkretan raĉun izvršnog dužnika. Po informacijama koje je obezbijedila Centralna banka bilo je još petnaest potraživanja od izvršnog dužnika koja su bila prioritetna u odnosu na potraživanje podnosioca predstavke.

22. Dana 27.marta 2007.godine podnosilac predstavke izgleda je tražio promjenu sredstva izvršenja.

23. Dana 29.marta 2007.godine Osnovni sud tražio je od podnosioca predstavke da precizira svoj zahtjev za izvršenje u roku od 8 dana i naveo da će, ukoliko to ne uĉini, taj zahtjev da se smatra povuĉenim. Zastupnik podnosioca predstavke taj je zahtjev dobio 2.aprila 2007.godine.

24. Dana 24.aprila 2007.godine sudski izvršitelj tražio je da se dosije predmeta arhivira pošto zastupnik podnosioca predstavnika nije izmijenio zahtjev za izvršenje i stoga se smatralo da je zahtjev povuĉen. U isto vrijeme konstatovano je da nema razloga za dalje djelovanje suda u tom trenutku pošto je rješenje o izvršenju u korist podnosioca predstavke unijeto u program prinudne naplate i ĉekalo je na priliv sredstava na raĉunu izvršnog dužnika.

25. Dana 4.maja 2009.godine podnosilac predstavke predao je novi zahtjev za izvršenje, po ĉlanu 30 Zakona o izvršenju (v. stav 34 ove presude), u kome je predložio da predmetna presuda bude izvršena prodajom nepokretne imovine dužnika. 15. jula 2009.godine doneseno je rješenje o izvršenju. U spisima predmeta nema dokaza da su domaći organi napravili bilo kakav pokušaj da izvrše ovo rješenje.

26. Postupak izvršenja još uvijek je u toku.

C. Status dužnika

27. Vlada je navela da je u periodu izmeĊu 3.marta 2004.godine, kada je Konvencija stupila na snagu za Crnu Goru, i kraja 2005.godine država bila

225


vlasnik 52,196% akcija dužnika, neposredno ili preko nekih od svojih tijela (Vlada, Zavod za zapošljavanje, Fond penzijskog i invalidskog osiguranja i Fond za razvoj).

28. Od 2006.godine država i navedena tijela imali su u vlasništvu 50,579% akcija dužnika.

D. Druge relevantne činjenice

29. Podnosilac predstavke naveo je: (a) da je Savjet za privatizaciju prodao nekoliko zemljišnih parcela izvršnog dužnika privatnom preduzeću X i Opštini Podgorica za7.618.000 eura, odnosno 1.400.000 eura; (b) da je izvršni dužnik od Vlade dobio dotaciju u iznosu od 1.200.000 eura, i (c) da je napravio profit od otprilike 2.000.000 eura za dvije godine i šest mjeseci, što ĉini ukupan iznos od 12.218.000 eura. Podnosilac predstavke takoĊe je naveo da je dužnik izbjegavao poslovanje preko svog zvaniĉnog raĉuna u banci koji je bio naveden u rješenju za izvršenje, i da je umjesto tog raĉuna otvorio raĉune u drugim bankama.

30. Od 7.decembra 2005.godine podnosilac predstavke žalio se na neizvršenje predsjedniku Odbora direktora dužnika, predsjedniku i premijeru Crne Gore, predsjedniku Vrhovnog suda, Ombudsmanu i guverneru Centralne banke.

31. Dana 21.aprila 2010.godine podnosilac predstavke je preminuo. Dana 21. oktobra 2010.godine Osnovni sud proglasio je g-Ċu Marinu Mijanović Markuš, jednu od kćerki podnosioca predstavke, jedinim njegovim nasljednikom iznosa koje je dugovao dužnik kako je utvrĊeno u pravosnažnoj presudi donesenoj 24. septembra 2003.godine.


A. Zakon o izvršnom postupku; objavljen u Službenom listu Republike Crne Gore br. 23/04)

32. Ĉlan 4 stav 1 predviĊa da je obavezu suda na hitno postupanje u sluĉaju izvršenja.

33. Ĉlan 14 predviĊa da se Zakon o parniĉnom postupku shodno primjenjuje na izvršni postupak ukoliko nije drugim zakonom predviĊeno drugaĉije.

34. Ĉlan 30 predviĊa, izmeĊu ostalog, da sud nalaže izvršenje na naĉin na koji predloži izvršni povjerilac. Ukoliko rješenje za izvršenje ne može tako da se izvrši, izvršni povjerilac može da predloži drugi naĉin za izvršenje i na njegov predlog sud donosi rješenje

35. U ĉlanovima 190-198 navode se detalji o izvršenju putem prenosa sredstava na raĉun u banci. Ĉlan 194, naroĉito, predviĊa da će sud

226


proslijediti rješenje za izvršenje Centralnoj banci, koja će odmah naložiti drugoj banci da blokira sve raĉune izvršnog dužnika i dostavi podatke o sredstvima koja su raspoloživa na tim raĉunima. Po prijemu ovih podataka Centralna banka bi naložila plaćanje primarno sa raĉuna u banci koji je preciziran u rješenju za izvršenje. Ukoliko ima nekoliko raĉuna u banci koji su precizirani u rješenju za izvršenje, plaćanje će se obaviti onim redom kako su ti raĉuni navedeni. Ukoliko nema dovoljno sredstava na raĉunu navedenom u rješenju za izvršenje Centralna banka će naložiti plaćanje sa drugih raĉuna na kojima izvršni dužnik ima sredstava.

36. U ĉlanovima 143-187 izloženi su detalji koji se odnose na izvršenje u odnosu na nepokretnu imovinu izvršnog dužnika.

B. Zakon o izvršenju i obezbjeđenju; objavljen u Službenom listu Crne Gorebr. 36/11)

37. Ovaj Zakon stupio je na snagu 25. septembra 2011.godine i time je ukinut Zakon o izvršnom postupku iz 2004.godine. Ĉlanovima 292 stav 1, naroĉito, predviĊa se da će svi postupci izvršenja biti okonĉani u skladu sa tim Zakonom.

38. Ĉlanovi 6 stav 1 i 14 ovog Zakona odgovaraju, u materiji, ĉlanovima 4 stav 1 i 14 Zakona o izvršnom postupku iz 2004.godine.

39. U ĉlanovima 154-201 navedeni su detalji o izvršenju u odnosu na nepokretnosti izvršnog dužnika.

C. Zakon o parničnom postupku; objavljen u Službenom listu Republike Crne Gore br. 22/04, 28/05 i 76/06 i u Službenom listu Crne Gore br. 73/10)

40. Ĉlanom 106 predviĊa se, izmeĊu ostalog, da ako podnesak nije razumljiv ili ako je nepotpun, sud traži da se on dopuni ili ispravi u odreĊenom roku koji ne može da bude duži od osam dana. Ukoliko se podnesak ne dopuni/ispravi u datom roku smatra se povuĉenim.

D. Zakon o nasljeđivanju iz 2008. godine; objavljen u Službenom listu Crne Gore br. 74/08)

41. Ĉlanom 130 predviĊa se da se zaostavština preminulog prebacuje ex legena pravne nasljednike u trenutku smrti.

227


E. Zakon o svojinsko-pravnim odnosima; objavljen u Službenom listu Crne Gore br. 19/09)

42. Ĉlanom 28 predviĊa se da se imovina može steći ex lege, putem pravnog posla, nasljeĊivanjem, ili na osnovu odluke koju donese država u skladu sa zakonom.

43. Ĉlanom 91 predviĊa se da se imovina preminulog lica prenosi ex legena njegove pravne nasljednike u trenutku smrti.

F. Zakon o privatizaciji privrede; objavljen u Službenom listu Republike Crne Gore br. 23/96, 6/99, 59/00, 42/04)

44. Ĉlanom 2a predviĊa se, izmeĊu ostalog, da će Vlada Crne Gore osnovati Savjet za privatizaciju da upravlja, kontroliše i nadzire proces privatizacije.Savjet za privatizaciju bio je odgovoran Vladi i finansirao se iz državnog budžeta. Privatizacija je trebalo da se sprovodi prema godišnjim planovima koje je usvajala Vlada na predlog Savjeta za privatizaciju.

45. Ove odredbe stupile su na snagu 3. marta 1999. godine.

G. Vladini planovi za privatizaciju

46. Od 2000.godine Vlada je usvajala godišnje Planove privatizacije u kojima su bili detalji o privatizaciji raznih preduzeća.

47. Odluka o planu privatizacije za 2003.godinu koja je stupila na snagu 14. marta 2003.godine, izriĉito je predvidjela, izmeĊu ostalog, da će privatizaciju izvršnog dužnika voditi Savjet za privatizaciju.

48. Plan privatizacije iz 2004.godine, koji je stupio na snagu 16. aprila 2004.godine, predvidio je da će vlada usvajati planove i strategije privatizacije i da će donositi relevantne odluke u vezi sa tim. Savjet za privatizaciju je, izmeĊu ostalog trebalo da: (a) odluĉuje o rasporeĊivanju prihoda od privatizacije; (b) koordinira aktivnostima ukljuĉenih subjekata; (c) osniva razne Komisije, od kojih bi jedna takoĊe ispitivala efekte privatizacije na socijalno stanje radnika i predlagala bi adekvatne mjere. U sluĉajevima gdje se ugovor o privatizaciji poništi, dalju privatizaciju trebalo je da sprovode Fond penzijskog i invalidskog osiguranja, Fond za razvoj i Zavod za zapošljavanje prema svom vlasniĉkom uĉešću. Konkretno, ovaj plan ponovo je potvrdio da je privatizacija izvršnog dužnika bila jedan od prioriteta i da je odluku o najdjelotvornijem metodu privatizacije donosio Savjet za privatizaciju Vlade.

49. Odluka o planu privatizacije za 2005.godinu, koja je stupila na snagu 24. februara 2005. godine predviĊala je pripremu konkretnog plana privatizacije za izvršnog dužnika.

228


H. Ostale relevantne odrebe

50. Druge relevante odredbe domaćeg prava mogu se naći u presudi u predmetu Boucke protiv Crne Gore, br. 26945/06, stavovi 38-48, 21.februar 2012.godine.

PRAVO

I. SMRT PODNOSIOCA PREDSTAVKE

51. Dana 21.aprila 2010.godine podnosilac predstavke je preminuo. 52. Dana 2.jula 2010.godine supruga podnosioca predstavke i njegove

dvije kćerke obavijestile su Sud da žele da nastave postupak koji je pokrenuo njihov pokojni suprug/otac.

53. Vlada je osporila ovaj zahtjev. 54. Dana 21.oktobra 2010.godine Osnovni sud u Podgorici proglasio je

suprugu i dvije kćerke podnosioca predstavke njegovim zakonitim nasljednicima. Konkretno, g-Ċa Marina Mijanović Markuš, jedna od dvije kćerke podnosioca predstavke proglašena je jedinim nasljednikom podnosioca predstavke u odnosu na iznose koje mu duguje izvršni dužnik kako je utvrĊeno pravosnažnom sudskom presudom donesenom 24. septembra 2003.godine.

55. S obzirom na relevantno domaće pravo (v. stavove 41 - 43 ove presude), te na ĉinjenicu da g-Ċa Mijanović Markuš ima "siguran materijalni interes" u predmetnom postupku (v.mutatis mutandis, presudu u predmetu Ahmet Sadık protiv Grčke, 15. novembar 1996. godine, stav 26, Izvještaji o presudama i odlukama 1996-V; v. takoĊe Marčić i drugi protiv Srbije, br. 17556/05, §§ 35-39, 30. oktobar 2007. godine), Sud nalazi, ne dovodeći u pitanje prethodni prigovor Vlade, da ona ima procesni legitimitet da postupa umjesto svog oca.

56. Stoga će se u daljem tekstu rijeĉ podnositeljka predstavke odnositi na g-Ċu Mijanović Markuš.

II. NAVODNA POVREDA ĈLANA 6 KONVENCIJE I ĈLANA 1 PROTOKOLA BR. 1 UZ KONVENCIJU

57. Otac podnositeljke predstavke žalio se, u materijalnom smislu, na neizvršenje pravosnažne presude koja je donesena u njegovu korist 24. septembra 2003. godine i na povredu njegovih imovinskih prava koja je time izazvana. Podnositeljka predstavke navela je da ona želi da nastavi postupak po tim tužbama.

229


58. Pošto je Sud taj koji daje krajnju rijeĉ kada je u pitanju "pravna karakterizacija" ĉinjenica u predmetu koji je pred njega iznesen (v. presudu u predmetuAkdeniz protiv Turske,br. 25165/94, stav 88, 31. maj 2005. godine), Sud smatra da ove pritužbe treba da se ispitaju po ĉlanu 6 Konvencije i po ĉlanu 1 Protokola br. 1 Konvencije.

59. Ĉlan 6 u svom relevantnom dijelu, glasi: “Svako, tokom odluĉivanja o njegovim graĊanskim pravima i obavezama ....ima

pravo na .... raspravu u razumnom roku pred .... sudom...”

60. Ĉlan 1 Protokola br. 1 predviĊa: “Svako fiziĉko i pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine.

Niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima predviĊenim zakonom i opštim naĉelima meĊunarodnog prava.

Prethodne odredbe, meĊutim, ni na koji naĉin ne utiĉu na pravo države da primenjuje zakone koje smatra potrebnim da bi regulisala korišćenje imovine u skladu s opštim interesima ili da bi obezbedila naplatu poreza ili drugih dažbina ili kazni.”

A. Prihvatljivost

1. Kompatibilnost ratione personae (u odnosu na državu) 61. Po mišljenju Suda, iako Vlada Crne Gore nije predala prigovor po

pitanju nadležnosti Suda ratione personae u ovom smislu, to pitanje ipak se mora razmotriti (v. mutatis mutandis, Blečić protiv Hrvatske[GC], br. 59532/00, stav 67, ECHR 2006-III, iBijelić protiv Crne Gore i Srbije, br. 11890/05, stav 71, 28. april 2009. godine).

62. Dokazi koje je predala Vlada i koji se odnose na period od 3. marta 2004. godine pokazuju da je većinski akcionar dužnika zaista bila država, bilo direktno bilo kroz neko od njenih tijela. U toku 2006.godine, država i njena tijela prodali su manje od 1,62% svojih akcija dužnika (v. stavove 27-28 ove presude) i tako su i dalje ostali većinski akcionar.

63. Podnositeljka predstavke i njen pokojni otac, sa svoje strane, tvrdii su da je dužnik u cjelokupnom periodu bio u vlasništvu i pod upravom tužene države, te da ga je povremeno država i finansirala (v. stav 29 ove presude). Vlada nije osporila ove navode niti ponudila dokaze da nijesu taĉni.

64. Sud najprije konstatuje da Vlada nije osporila da je dužnik bio u vlasništvu i pod upravom tužene države i nije uložila prigovor na nadležnost Suda ratione personae u odnosu na tuženu državu.

65. Sud je dalje konstatovao da je odluku da se dužnik privatizuje donijela Vlada. Samu privatizaciju vodio je Savjet za privatizaciju, državno tijelo odgovorno Vladi koje je, izmeĊu ostalog, raspolagalo i prihodima dobijenim kroz privatizaciju na naĉin koji je to tijelo smatralo prikladnim (v. stavove 44 i 48 ove presude; v. takoĊe, mutatis mutandis, presudu u

230


predmetu Lisyanskiy protivUkrajine, br. 17899/02, stav 19, 4. april 2006. godine).

66. Sud takoĊe podsjeća da ĉak i kada je država prodala privatnom licu veliki dio svog udjela u preduzeću ĉiji je vlasnik bila, to nije moglo da oslobodi državu od njene obaveze da vrati dug po presudi koji je nastao prije nego što su akcije prodate (v. presudu u predmetu Solovyev protiv Ukrajine, br. 4878/04, stav 21 in limine, 14. decembar 2006. godine).

67. S obzirom na navedno, i bez obzira na druge prigovore koje je uložila Vlada ili na meritum predmeta, Sud smatra da dužnik, uprkos ĉinjenici da je bio zasebno pravno lice, nije uživao dovoljnu institucionalnu i operativnu nezavisnost od države da bi to moglo da oslobodi državu od odgovornosti po Konvenciji (v. mutatis mutandis, R. Kačapor i drugi protiv Srbije, br. 2269/06, 3041/06, 3042/06, 3043/06, 3045/06 i 3046/06, stavovi 96-99, 15. januar 2008. godine; v. takoĊe iMykhaylenky i drugi protiv Ukrajine, br. 35091/02, 35196/02, 35201/02, 35204/02, 35945/02, 35949/02, 35953/02, 36800/02, 38296/02 i 42814/02, stav 44, ECHR 2004-XII).

68. Shodno tome, Sud nalazi da su pritužbe podnositeljke predstavke kompatibilne ratione personae sa odredbama Konvencije.

2. Iscrpljenost domaćih pravnih lijekova 69. Vlada je navela da otac podnositeljke predstavke nije iscrpio sve

djelotvorne domaće pravne lijekove koji su mu bili dostupni. Konkrento, on nije predao kontrolni zahtjev niti tužbu za praviĉno zadovoljenje koji su bili predviĊeni Zakonom o zaštiti prava na suĊenje u razumnom roku (v. stav 50 ove presude). I na kraju nakon upotrebe ovih pravnih lijekova otac podnositeljke predstavke mogao je da iskoristi ustavnu žalbu.

70. Podnositeljka predstavke osporila je ove argumente.Konkretno, ona je navela da pravni lijekovi koje Vlada pominje nijesu postojali u vrijeme kada je predstavka predata Sudu i da stoga nije postojala obaveza da se oni kasnije upotrijebe.

71. U predmetu Vukelić protiv Crne Gore (br. 58258/09, stav 85, 4. jun 2013.godine (koja još nije pravoznažna) Sud je našao da kontrolni zahtjev mora, u principu i kadgod je dostupan u skladu sa relevantnim zakonodavstvom, da se smatra djelotvornim pravnim lijekom u okviru znaĉenja ĉlana 35 stav 1 Konvencije u odnosu na sve predstavke predate protiv Crne Gore nakon datuma na koji presuda u predmetu Vukelić postane pravosnažna.

72. Pošto je predstavka o kojoj je ovdje rijeĉ predata Sudu 4.maja 2006. godine, odnosno, mnogo prije nego što je donesena presuda u predmetu Vukelić, i s obzirom na ranije nalaze Suda u tom smislu, Sud smatra da predstavka u ovom predmetu nije morala da iscrpi ovaj konkretni pravni lijek (v. presudu u predmetu Boucke protiv Crne Gore, br. 26945/06, stav

231


74, 21. februar 2012. godine).Prigovor Vlade u tom smislu mora se, stoga, odbaciti.

73. Sud je već zauzeo stav da tužba za praviĉnu naknadu ne može ubrzati postupak dok je on još u toku i da ustavna žalba ne može da se smatra djelotvornim pravnim lijekom za dužinu postupka (v.Boucke protiv Crne Gore, citirano ranije u tekstu ove presude, stavovi 75-79).Sud ne vidi razlog zašto bi u ovom predmetu bio drugaĉijeg mišljenja. Stoga se prigovor Vlade u tom smislu takoĊe mora odbaciti.

3. Zaključak 74. Sud konstatuje da predstavka nije oĉigledno neosnovana u znaĉenju

ĉlana 35 stav 3 Konvencije. Sud dalje konstatuje da ona nije neprihvatljiva ni po kakvom drugom osnovu. Stoga se ona mora proglasiti prihvatljivom.

B. Meritum

1. Član 6 Konvencije


75. Vlada je navela da je izvršni postupak o kome je ovdje rijeĉ bio složen i da, u svakom sluĉaju, nije iziskivao da bude prioritet ili da domaći sudovi preduzmu neke hitne radnje. Nije bilo znaĉajnih perioda neaktivnosti domaćih sudova i otac podnositeljke predstavke dao je svoj doprinos dužini izvršnog postupka.

76. Konkretno, domaći sud tražio je u nekoliko navrata da Centralna banka u toj stvari djeluje hitno. Centralna banka, u odgovor na to, vezala je izvršenje presude o kojoj je ovdje rijeĉ za poseban raĉun dužnika, i zatim se ĉekalo na priliv sredstava na taj raĉun.

77. Nadalje, kašnjenje od dvije godine i mjesec dana može se pripisati ocu podnositeljke predstavke jer on nije blagovremeno postupio po uputstvu suda da izmjeni zahtjev za izvršenje (v. stavove 22-24 ove presude). Domaći sudovi nisu mogli da promijene sredstva izvršenja na svoju inicijativu već ih je obavezivao prijedlog izvršnog povjerioca u tom smislu.

78. I na kraju, Vlada je navela da je bilo niz drugih presuda donesenih protiv istog izvršnog dužnika, u korist bivših radnika na raĉun njihovih neisplaćenih zarada. Zakazano je nekoliko licitacija sa ciljem da se proda nepokretna imovina izvršnog dužnika i da se izmire obaveze po tim presudama. MeĊutim, sve licitacije su propale jer nije bilo investitora koji bi kupili pomenutu imovinu i to je bio još jedan razlog koji opravdava kašnjenje u postupku izvršenja o kome je ovdje rijeĉ.

79. S ovzirom na navedeno, Vlada je zakljuĉila da nije bilo povrede ĉlana 6 stav 1 Konvencije.

232


80. Podnositeljka predstavke osporila je ove tvrdnje i ponovo je potvrdila svoju pritužbu. Ona je, konkretno, navela da je izvršni dužnik u proteklom periodu imao znaĉajan prihod (v. stav 29 ove presude) i da je bilo neprihvatljivo da je izvršni dužnik mogao da raspolaže takvim iznosom u situaciji kada mu je raĉun u banci bio blokiran ili da država, kao vlasnik većine akcija izvršnog dužnika, nije znala ili mogla znati porijeklo tih sredstava ili svrhu za koju su ona upotrijebljena. Ona je navela da je Vlada trebalo da podnese dokaze o transakcijama sa i na raĉun izvršnog dužnika koji bi pojasnili ko je sprijeĉio izvršenje predmetne presude, kako i zašto.

(b) Ocjena Suda

81. Sud podsjeća da ĉlan 6 stav 1 Konvencije, izmeĊu ostalog, štiti sprovoĊenje pravosnažnih, obavezujućih sudskih odluka, koje, u državama koje prihvataju vladavinu prava, ne mogu da ostanu neoperativne na štetu jedne strane. Shodno tome, izvršenje sudske presude ne može se sprijeĉiti, uĉiniti nevažećim ili neopravdano odložiti (v. izmeĊu ostalog, Hornsby protiv Grčke, 19. mart 1997. godine, stav 40, Izvještaji o presudama i odlukama 1997-II). Iako kašnjenje u izvršenju presude može biti opravdano u naroĉitim okolnostima, ono ne može, meĊutim, biti takvo da se naruši suština prava koje se štiti po ĉlanu 6 stav 1 Konvencije (v. presudu u predmetu Immobiliare Saffi protiv Italije [GC], br. 22774/93, stav 74, ECHR 1999-V).

82. Država ima obavezu da organizuje sistem izvršenja presuda koji je djelotvoran i u pravu i u praksi (v. presudu u predmetu Fuklev protiv Ukrajine, br. 71186/01, stav 84, 7. jun 2005. godine).Bez obzira na to da li je izvršni dužnik privatno lice ili subjekt pod kontrolom države, država je ta koja treba da preduzima sve neophodne korake da izvrši pravosnažnu presudu suda, i da, pri tome, obezbijedi djelotvorno uĉešće cijelog svog aparata (v. mutatis mutandis, presudu u predmetu Pini i drugi protiv Rumunije,br. 78028/01 i 78030/01, stavovi 174-189, ECHR 2004-V (izvodi)).

83. Što se tiĉe ovog konkretnog predmeta, Sud konstatuje da, nasuprot tvrdnjama Vlade, izvršni postupak po samoj svojoj prirodi treba da se rješava brzo (v. stavove 32 i 38; i Comingersoll S.A. protiv Portugala [GC], br. 35382/97, stav 23, ECHR 2000-IV). Iako može da se prihvati da su neki izvršni postupci složeniji, Sud ne smatra da je ovaj predmet tako složen da bi to opravdalo dužinu izvršenja.

84. Dalje se konstatuje da ĉak iako otac podnositeljke predstavke nije blagovremeno izmijenio svoj zahtjev za izvršenje od 27. marta 2007. godine, njegov prethodni zahtjev za izvršenje i dalje je ostao registrovan i ĉekao je na priliv sredstava na raĉun dužnika (v. stav 24 ove presude). U svakom sluĉaju, ĉak i da je to ranije uĉinio, nejasno je kako bi to ubrzalo predmetno izvršenje s obzirom da nije uspjelo nekoliko drugih licitacija za prodaju nepokretne imovine dužnika, kako je navela Vlada (v. stav 78 ove

233


presude). Stoga Sud smatra da ni period izmeĊu 24. aprila 2007. godine i 4. maja 2009. godine ne može da se pripiše podnosiocu predstavke, naroĉito pošto je ranije rješenje za izvršenje bilo kontinuirano na snazi i pripisano je bankovnom raĉunu izvršnog dužnika.

85. Sud takoĊe konstatuje da Centralna banka nikada nije pokušala da pripiše predmetni dug bilo kom drugom raĉunu izvršnog dužnika uprkos naporima oca podnositeljke predstavke da se to uradi (v. stavovi 13-14 i 17 ove presude). Uz to, od 24. aprila 2007. godine domaći sudovi izdali su još samo jedno rješenje za izvršenje (v. stav 25 ove presude), koje navodno nikada nisu pokušali da izvrše i koje je do danas ostalo neizvršeno.

86. I na kraju, s obzirom na nalaz da država ima odgovornost za dug prema podnositeljki predstave u ovom predmetu, konstatuje se da država ne može kao opravdanje za predmetno neizvršenje da se pozove ni na nedostatak svojih sredstava niti na neimaštinu dužnika (v. mutatis mutandis, R. Kačapor i drugi protiv Srbije, citirano ranije u tekstu ove presude, stav 114).

87. S obzirom na navedeno, Sud nalazi da crnogorske vlasti nisu preduzele neophodne mjere da bi izvršile predmetnu presudu. Stoga Sud nalazi da je došlo do povrede ĉlana 6 stav 1 Konvencije.

2. Član 1 Protokola br. 1 uz Konvenciju 88. Otac podnositeljke predstavke takoĊe se žalio da su mu zbog

neizvršenja predmetne presude povrijeĊena imovinska prava. Podnositeljka predstavke navela je da želi da istraje i u postupku po toj pritužbi.

89. Vlada je osporila tu pritužbu. 90. Sud ponavlja da to što država nije izvršila pravosnažnu presudu koja

je donesena u korist oca podnositeljke predstavke i koju je kasnije naslijedila podnositeljka predstavke predstavlja zadiranje u pravo podnositeljke predstavke na mirno uživanje imovine, predviĊeno u prvoj reĉenici prvog stava ĉlana 1 Protokola br. 1 (v. izmeĊu ostalog, presudu u predmetu Burdov protiv Rusije, br. 59498/00, stav 40, ECHR 2002-III).

91. Iz gore izloženih razloga, u vezi sa ĉlanom 6, Sud smatra da navedeno zadiranje države u ovom predmetu nije bilo opravdano. Stoga je utvrĊeno da je došlo do zasebne povrede ĉlana 1 Protokola br. 1.

III. PRIMJENA ĈLANA 41 KONVENCIJE 92. Ĉlan 41 Konvencije predviĊa:

“Kada Sud utvrdi da je došlo do povrede Konvencije ili protokola uz nju, a unutrašnje pravo Visoke strane ugovornice o kojoj je rijeĉ omogućava samo djelimiĉnu odštetu, Sud će, ako je to potrebno, pružiti praviĉno zadovoljenje oštećenoj stranci.”

234


A. Naknada štete

93. Podnositeljka predstavke tražila je plaćanje izvršnog duga. 94. Vlada je osporila zahtjev podnositeljke predstavke. 95. Sud ponavlja da je najprikladniji oblik zadovoljenja za povredu ĉlana

6 obezbijediti da se podnosioci predstavke dovedu što je moguće više u položaj u kome bi bili da nisu zanemareni uslovi propisani ĉlanom 6. Sud nalazi da se taj princip odnosi i na ovaj predmet, s obzirom na to da je utvrĊena povreda. Stoga Sud smatra da Vlada treba da plati podnositeljki predstavke, na ime materijalne štete, ono što su joj dosudili domaći sudovi, ukljuĉujući i zakonsku kamatu i pravne troškove koji su u toj presudi navedeni (v.mutatis mutandis, Pejaković i drugi protiv Bosne i Hercegovine, br. 337/04, 36022/04 i 45219/04, stavovi 31-32, 18. decembar 2007. godine).

96. Pošto podnositeljka predstavke nije podnijela zahtjev za naknadu nematerijalne štete, u tom smislu joj se naknada ne dosuĊuje.


97. Pošto podnositeljka predstavke nije podnijela zahtjev u ovom smislu Sud smatra da nije pozvan da joj dosudi bilo kakvav iznos po tom osnovu.

C. Zatezna kamata



1. Proglašava predstavku prihvatljivom; 2. Nalazi da je došlo do povrede ĉlana 6 stav 1 Konvencije; 3. Nalazi da je došlo do povrede ĉlana 1 Protokola br. 1 Konvencije; 4. Nalazi

(a) da tužena država treba, u roku od tri mjeseca od datuma na koji ova presuda postane pravosnažna po ĉlanu 44 stav 2 Konvencije, da plati podnositeljki predstavke, na ime materijalne štete, iznos koji su joj

235


dosudili domaći sudovi, ukljuĉujući i zakonsku kamatu i pravne troškove koji su navedeni u vezi sa tim; (b) da od isteka navedena tri mjeseca do isplate ima da se obraĉunava i plaća obiĉna kamata na navedeni iznos po stopi koja je jednaka najmanjoj kreditnoj stopi Evropske Centralne Banke tokom zateznog perioda, uz dodatak od tri procentna poena.

Saĉinjeno na engleskom jeziku, i dostavljeno u pisanoj formi dana 17. septembra 2013. godine po pravilu 77 stavovi 2 i 3 Poslovnika Suda.

Stanley Naismith Guido Raimondi Sekretar Predsjednik

PRESUDA U PREDMETU BULATOVIĆ PROTIV CRNE GOR

DRUGO ODJELJENJE

PREDMET BULATOVIĆ PROTIV CRNE GORE


PRESUDA

STRAZBUR

22. jul 2014. godine

Ova presuda postaje pravosnažna u okolnostima koje su izložene u članu 44 stav 2 Konvencije. U njoj može doći do redaktorskih izmjena.

237

2 PRESUDA U PREDMETU BULATOVIĆ PROTIV CRNE GOR

U predmetu Bulatović protiv Crne Gore, Evropski sud za ljudska prava (Drugo odjeljenje), zasijedajući u Vijeću u

sastavu: Guido Raimondi, predsjednik, Işıl Karakaş, András Sajó, Nebojša Vuĉinić, Egidijus Kūris, Robert Spano, Jon Fridrik Kjølbro, sudije, i Abel Campos, zamjenik sekretara odjeljenja,

nakon vijećanja bez prisustva javnosti dana 1. jula 2014. godine, donosi sljedeću presudu, usvojenu tog datuma:

POSTUPAK

1. Ovaj predmet pokrenut je predstavkom (br. 67320/10) koju je 15. novembra 2010. godine protiv Crne Gore Sudu po ĉlanu 34 Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija) podnio crnogorski drţavljanin g. Ţeljko Bulatović (u daljem tekstu: podnosilac predstavke ).

2. Vladu Crne Gore (u daljem tekstu: Vlada) zastupao je njen Zastupnik, g. Z. Paţin.

3. Podnosilac predstavke naroĉito se ţalio na uslove i duţinu istraţnog pritvora. On se takoĊe ţalio na nedostatak medicinske njege dok je bio u istraţnom pritvoru.

4. Dana 5. novembra 2012. godine Vlada je obaviještena o predstavci.

ĈINJENICE


5. Podnosilac predstavke roĊen je 1969. godine u Podgorici gdje i ţivi.

A. Kriviĉni postupak

6. Dana 8. maja 2001. godine podnosilac predstavke usmrtio je X i odmah zatim napustio zemlju.

7. Dana 6. marta 2002. godine, on je u odsustvu oglašen krivim za ubistvo i kaţnjen na kaznu zatvora u trajanju od dvadeset godina.

238


8. Dana 27. juna 2002. godine podnosilac predstavke je uhapšen u Španiji po meĊunarodnoj potjernici i zadrţan u policijskom pritvoru.

9. Dana 14. maja 2003. godine izruĉen je Crnoj Gori. 10. Dana 3. februara 2004. godine kriviĉni postupak protiv podnosioca

predstavke je ponovljen. 11. Dana 10. aprila 2009. godine Viši sud u Podgorici oglasio je

Podnosioca predstavke krivim i osudio ga na zatvorsku kaznu u trajanju od ĉetrnaest godina i naloţio mu da plati troškove postupka i sudske takse (na osnovu sudskog paušala).

12. Dana 29. januara 2010. godine Apelacioni sud u Podgorici poništio je presudu i naloţio ponovno suĊenje.

13. Na dan 4. oktobar 2010. godine Viši sud našao je da je podnosilac predstavke kriv, osudio ga na zatvorsku kaznu u trajanju od ĉetrnaest godina i naloţio mu da plati troškove postupka i sudske takse.

14. Dana 21. marta 2011. godine Apelacioni sud potvrdio je tu odluku. Ĉini se da je ta odluka 26. aprila 2011. godine uruĉena Podnosiocu predstavke i on je prebaĉen u zatvor.

15. Dana 19. septembra 2011. godine Vrhovni sud u Podgorici odbacio je zahtjev za ispitivanje zakonitosti pravosnaţne presude koji je podnio podnosilac predstavke.

16. Dana 25. novembra 2011. godine podnosilac predstavke podnio je ustavnu ţalbu u kojoj se ţalio, u materijalnom dijelu, na obrazloţenje sudova, njihovu ocjenu dokaza i tumaĉenje zakona. On se takoĊe ţalio na razne nepravilnosti u rješavanju njegovog kontrolnog zahtjeva i njegove tuţbe za praviĉno zadovoljenje (v. stavove 17-22 ove presude). Na dan 2. novembra 2012. godine podnosilac predstavke povukao je svoju ustavnu ţalbu i Ustavni sud je obustavio postupak 27. novembra 2012. godine.

B. Pokušaji podnosioca predstavke da ubrza kriviĉni postupak

17. Na dan 10. novembra 2009. godine podnosilac predstavke podnio je kontrolni zahtjev, ţaleći se da Apelacioni sud nije odluĉio po njegovoj ţalbi u roku od tri mjeseca (v. stav 75 ove presude).

18. Dana 11. januara 2010. godine, nakon što nije dobio odgovor na prethodni zahtjev, podnosilac predstavke ţalio se Vrhovnom sudu.

19. Dana 7. jula 2010. godine, nakon što nije i dalje dobijao nikakav odgovor, podnosilac predstavke podnio je tuţbu za praviĉno zadovoljenje.

20. Dana 29. septembra 2010. godine Vrhovni sud odbacio je tu tuţbu po osnovu toga što podnosilac predstavke nije podnio kontrolni zahtjev.

21. Dana 10. maja 2011. godine podnosilac predstavke podnio je novu tuţbu za praviĉno zadovoljenje.

22. Dana 17. juna 2011. godine Vrhovni sud presudio je da je kriviĉni postupak nerazumno dug. Smatrajući da lišenje slobode podnosioca predstavke iziskuje hitno postupanje, ali i da je rijeĉ o sloţenom predmetu u

239


kome je podnosilac predstavke takoĊe doprinio cjelokupnoj duţini postupka, sud mu je dosudio 2.000 eura (EUR). Prijedlog podnosioca predstavke da se odluka objavi odbijen je pošto sud nije povredu smatrao "teškom povredom" prava na suĊenje u razumnom roku. TakoĊe je konstatovano da je podnosilac predstavke zaista predao kontrolni zahtjev ranije, koji nije bio uzet u razmatranje, i da njegovu ţalbu u tom smislu Apelacioni sud nikada nije proslijedio Vrhovnom sudu.

23. Dana 25. jula 2011. godine, podnosilac predstavke podnio je ustavnu ţalbu protiv te odluke, ţaleći se, naroĉito na to što je Vrhovni sud odbio njegovu prvu tuţbu za praviĉno zadovoljenje; na zakljuĉak da je on doprinio cjelokupnoj duţini kriviĉnog postupka i na dosuĊeni iznos. TakoĊe je traţio da se odluka Vrhovnog suda objavi. U martu 2013. godine, kada je Vlada predala svoja zapaţanja, još nije bilo odluĉeno po ustavnoj ţalbi.

C. Lišenje slobode podnosioca predstavke

24. 6. marta 2002. godine Viši sud izdao je nalog za pritvor podonosioca predstavke u njegovom odsustvu.

25. Dana 20. aprila 2004. godine, nakon što je podnosilac predstavke izruĉen Crnoj Gori, Viši sud izdao je novi nalog za pritvor zbog opasnosti da bi podnosilac predstavke mogao pobjeći, posebno zbog ĉinjenice da se već ranije krio i da je bio uhapšen po meĊunarodnoj potjernici.

26. Viši sud je dalje produţavao pritvor 1. juna 2004, 26. septembra 2005, 8 septembra 2008, 23 decembra 2008, 27 februara 2009 i 10 aprila 2009. godine. Ove je odluke o produţenju pritvora izgleda kasnije potvrdio Apelacioni sud.

27. Odlukom koja je donesena 8. septembra 2008. godine takoĊe je uzeta u obzir teţina kriviĉnog djela za koje je podnosilac predstavke optuţen i kazna koja mu je mogla biti izreĉena.

28. U svojoj odluci od 10. aprila 2009. godine Viši sud uzeo je u obzir i dodatno liĉne okolnosti podnosioca predstavke, smatrajući da ĉinjenica da je on nezaposlen i da je neoţenjen povećava rizik od njegovog bijega. U odluci se precizira da lišenje slobode podnosioca predstavke moţe da traje dok se ne donese pravosnaţna odluka u kriviĉnom postupku ili, u najgorem, dok on ne odsluţi ĉetrnaestogodišnju zatvorsku kaznu.

29. Vlasti nisu uzele u obzir ni u jednoj od tih odluka mogućnost da se obezbijedi prisustvo podnosioca predstavke na suĊenju upotrebom drugih preventivnih mjera.

30. Dana 14. januara 2010. godine podnosilac predstavke podnio je ustavnu ţalbu u kojoj se ţalio na duţinu lišenja slobode. Izgleda da je tu ţalbu kasnije izmijenio u tri navrata, 1. marta 2010. godine, 8. decembra 2010. godine i 9. decembra 2010. godine, prilaţući neke od relevantnih dokumenata, kao što je njegov kontrolni zahtjev, kasnija ţalba, tuţba za praviĉno zadovoljenje, te odluka Vrhovnog suda po istoj. U martu mjesecu

240


2013. godine, kada je Vlada predala svoja zapaţanja, još nije bilo riješeno po ustavnoj ţalbi.

31. Izgleda da je podnosilac predstavke ostao u pritvoru dok njegova osuĊujuća presuda nije postala pravosnaţna odlukom Apelacionog suda 2011. godine, nakon ĉega je prebaĉen u zatvor kako bi odsluţio svoju kaznu.

D. Uslovi pritvora

32. Kada je rijeĉ o uslovima privora argumenti koje su podnijele strane se razlikuju.

33. Podnosilac predstavke naveo je, naroĉito, da je ćelija u kojoj je bio lišen slobode bila prenatrpana, i da nije imao vodu za piće, ni priliku za svakodnevne fiziĉke aktivnosti.

34. Konkretnije, dimenzija ćelije bila je 25 m2, a u njoj je bilo smještno 14 lica lišenih slobode koji su spavali na krevetima na tri nivoa. Ćelija je takoĊe imala ormariće, sanitarni ĉvor i sto za ruĉavanje. Navodno su pritvorenici dobili TV aparat 2007. godine.

35. Zatim, izmeĊu 2003. i 2007. godine, naroĉito ljeti, tokom dana nije bilo tekuće vode. Pritvorena lica, ukljuĉujući podnosioca predstavke, morala su da sakupljaju vodu u posude tokom noći tako da imaju dovoljno tokom dana i za piće i za higijenske namjene. 2007. godine iskopan je bunar, ali ta voda navodno nije bila za piće jer je bila prljava.

36. I na kraju, do 2007. godine dnevne šetnje trajale su ĉetrdeset minuta umjesto 120 minuta kako je predviĊao vaţeći zakon i uopšte ih nisu organizovali ĉetvrtkom i petkom, a ni kišnim danima. Izgleda da su nakon zatvorskog štrajka iz 2007. godine trajanja šetnji povećana na šezdeset minuta i da su ponovo uvedene ĉetvrtkom. Izgleda da i dalje nije bilo šetnji petkom. Do 2009. godine pritvorenim licima nije bilo dozvoljeno da izlaze napolje kišnim danima i ponekad bi i po dvadeset dana bivali zatvoreni u svojim ćelijama.

37. Vlada je, sa svoje strane, navela da je podnosialc predstavke bio pritvoren u ćeliji od 28 m2 sa još ĉetiri ili pet drugih lica i da je samo povremeno tu boravilo još devet pritvorenika. Opšte nestašice vode su postojale u kraju gdje je smješten zatvor, a podnosilac predstavke imao je dvije tridesetominutne šetnje na otvorenom svaki dan. Vlada je takoĊe navela da su se uslovi u zatvoru znaĉajno poboljšali nakon posjete Evropskog komiteta za spreĉavanje torture i neĉovjeĉnog i poniţavajućeg postupanja (u daljem tekstu: CPT) 2008. godine (v. stavove 114-118 ove presude).

241


E. Medicinska njega

38. Dana 14. maja 2003. godine kada je izruĉen Crnoj Gori i zadrţan u pritvoru, podnosioca predstavke pregledao je zatvorski ljekar. Tom prilikom podnosilac predstavke izjavio je da nema nikakvih oboljenja. U decembru 2003. godine uraĊeni su mu nalazi krvi i urina. Nema dokaza u spisima njegovog predmeta da je on u to vrijeme bolovao od bilo kakve bolesti.

39. U martu 2006. godine podnosioca predstavke pregledali su u Kliniĉkom centru Crne Gore. Medicinski izvještaj izdat u to vrijeme je uglavnom neĉitak. U dijelu koji se moţe proĉitati navodi se da je dva mjeseca prije pregleda podnosilac predstavke bio pod stresom, da je imao nenormalan bol u grudima koji se kasnije nije ponovio i da je njegov krvni pritisak bio u to vrijeme visok. Ljekar je preporuĉio kardiološki pregled (holter monitoring) i kontrolu za tri mjeseca.

40. IzmeĊu 15. avgusta 2006. godine i 26. januara 2007. godine podnosilac predstavke imao je ĉetiri analize krvi, ĉiji su rezultati pokazali da su u razliĉitim periodima jedan ili dva parametra bili blago povišeni, a da su ostali parametri bili ili u normalnom rasponu ili neĉitki. Nema dokaza u spisima predmeta da je podnosilac predstavke prošao preporuĉeni kardiološki pregled ili kontrolu.

41. U martu mjesecu 2011. godine podnosioca predstavke ponovo je pregledao u kliniĉkom centru specijalista interne medicine (internista). U medicinskom izvještaju koji je tada izdat navodi se da je podnosilac predstavke imao stezanje iza grudne kosti, koje je postajalo ĉešće i jaĉe. Zatvorski ljekar preporuĉio je holter monitoring kod kardiologa i precizirao da bi se zdravstveno stanje podnosioca predstavke pogoršalo kada bi se ta ispitivanja odloţila.

42. IzmeĊu 22. marta i 4. aprila 2011. godine podnosioca predstavke pregledao je kardiolog (holter, elektrokardiogram i ergometrijska ispitivanja). Rezultati su pokazali da je lijeva srĉana komora podnosioca predstavke blago uvećana sa hipertrofiĉnim zidovima. TakoĊe je imao i dijastolišku disfunkciju prvog stepena.

43. Razliĉitih datuma izmeĊu februara 2005. godine i maja 2011. godine podnosioca predstavke nekoliko puta pregledao je dermatolog, urolog, psihijatar i hirurg, a prošao je rendgenske preglede abdomena i kiĉme. Prepisano mu je odgovarajuće lijeĉenje po potrebi.

F. Ostale relevantne ĉinjenice

44. Dana 7. decembra 2006. godine Zaštitnik ljudskih prava i sloboda (Ombudsman) je podnio inicijativu Ustavnom sudu za provjeru ustavnosti ĉlana 572 Zakonika o kriviĉnom postupku iz 2003. godine (v. stav 70 ove presude). Dana 3. jula 2008. godine Ustavni sud obustavio je postupak jer je

242


u meĊuvremenu donesen novi Ustav, a inicijativa ombudsmana odnosila se na Ustav koji više nije bio na snazi.

45. Dana 12. septembra 2008. godine nekoliko pritvorenih lica, ukljuĉujući podnosioca predstavke, obratili su se pisanim putem Predsjedniku Vrhovnog suda sa prituţbama na duţinu lišenja slobode.

46. Izgleda da su 2008. i 2010. godine date dvije amnestije zatvorenicima koji su bili osuĊeni prije tih datuma. Dana 6. juna 2011. godine Osnovni sud u Podgorici odbacio je zahtjev podnosioca predstavke da se i njemu da amnestija. Dana 30. juna 2011. godine Viši sud potvrdio je tu odluku.

47. Razliĉitih datuma 2009. godine podnosilac predstavke ţalio se razliĉitim meĊunarodnim organizacijama koje imaju predstavnike u Crnoj Gori, kao i ombudsmanu Crne Gore, na duţinu svog lišenja slobode i kriviĉnog postupka. Neke od organizacija navodno nisu odgovorile uopšte dok su druge odgovorile da nemaju nadleţnost da se bave pojedinaĉnim predmetima. Apelacioni sud, odgovarajući na upit ombudsmana, odgovorio je da će biti preduzete sve realne mjere da se predmetni postupak ubrza, iako će to biti teško jer došlo do priliva hitnih i sloţenih predmeta.

48. Dana 14. januara 2010. godine, uz podnošenje ustavne ţalbe zbog duţine lišenja slobode, podnosilac predstave obratio se i za ocjenu ustavnosti ĉlana 572 Zakonika o kriviĉnom postupku iz 2003. godine. Dana 10. maja 2012. godine Ustavni sud odbacio je zahtjev jer je Zakonik prestao da bude na snazi od 1. septembra 2011. godine (v. stav 76 ove presude) i zbog toga nije bilo pravnog osnova da se ispita da li je gore pomenuta odredba bila u skladu sa Ustavom dok je taj Zakonik bio na snazi.

49. Na dan 22. novembar 2011. godine, podnosilac predstavke izgleda je traţio od Osnovnog drţavnog tuţilaštva da ispita neke od zaposlenih u Apelacionom sudu jer nisu proslijedili njegov kontrolni zahtjev Vrhovnom sudu. Dana 21. februara 2012. godine zamjenik osnovnog drţavnog tuţioca obavijestio je podnosioca predstavke da neće pokrenuti kriviĉno gonjenje po sluţbenoj duţnosti u tom smisliu. Podnosilac predstavke mogao je, meĊutim, da pokrene kriviĉno gonjenje kao oštećeni. Nema dokaza u spisima predmeta o tome da li je podnosilac predstavke to uĉinio.

50. Dana 22. februara 2012. godine kazna podnosioca predstavke smanjena je za šest mjeseci nakon pomilovanja koje mu je dao Predsjednik.

51. Dana 19. avgusta 2013. godine kazna podnosioca predstavke dalje je smanjena zbog amnestije koja je bila predviĊena novim zakonom (v. stav 81 ove presude). Dana 27. avgusta 2013. godine ta odluka postala je pravosnaţna i podnosilac predstavke je osloboĊen.

243



A. Ustav Republike Crne Gore iz 1992. godine, objavljen u Službenom listu Republike Crne Gore - br. 48/92)

52. Ĉlan 23 Ustava sadrţi detalje o pritvoru. Naroĉito stav tri predviĊa da trajanje pritvora mora biti svedeno na najkraće vrijeme.

B. Ustav Crne Gore iz 2007. godine, objavljen u Službenom listu Crne Gore - br. 01/07)

53. Ĉlan 30 ovog Ustava odgovara ĉlanu 23 Ustava iz 1992. godine. 54. U ĉlanu 32 predviĊa se da svako ima pravo na praviĉno i javno

suĊenje u razumnom roku pred nezavisnim, nepristrasnim i zakonom ustanovljenim sudom.

55. U ĉlanu 149 predviĊa se da Ustavni sud odluĉuje o ustavnoj ţalbi zbog povrede ljudskih prava i sloboda zajamĉenih Ustavom, nakon iscrpljivanja svih djelotvornih pravnih sredstava.

56. Ovaj Ustav je stupio na snagu 22. oktobra 2007. godine.

C. Zakon o Ustavnom sudu Crne Gore, objavljen u Službenom listu Crne Gore br. 64/08)

57. U ĉlanu 48 predviĊa se da se ustavna ţalba se moţe podnijeti protiv pojedinaĉnog akta drţavnog organa, organa drţavne uprave, organa lokalne samouprave ili pravnog lica koje vrši javna ovlašćenja, zbog povrede ljudskih prava i sloboda zajemĉenih Ustavom, nakon iscrpljivanja svih djelotvornih pravnih sredstava.

58. U ĉlanovima 49 do 59 predviĊaju se dodatni detalji vezani za postupanje po ustavnim ţalbama. Konkretno, ĉlanom 56 predviĊa se da kada Ustavni sud utvrdi da je povrijeĊeno ljudsko pravo ili sloboda ukida sporni akt, u cjelini ili djelimiĉno, i predmet vraća na ponovni postupak organu koji je donio ukinuti akt.

59. Ovaj Zakon stupio je na snagu u novembru mjesecu 2008. godine.

D. Zakon o kriviĉnom postupku, objavljen u Službenom listu Socijalistiĉke Federativne Republike Jugoslavije br. 4/77, 14/85, 74/87, 57/89 i 3/90, i u Službenom listu Savezne Republike Jugoslavije br. 27/92 i 24/94)

60. Ĉlan 182 ovog Zakona predviĊa da se uĉešće okrivljenog u kriviĉnom postupku moţe obezbijediti putem slanja sudskih poziva, njegovim prinudnim izvoĊenjem pred sud, obećanjem okrivljenog da neće

244


napuštati svoje boravište, te kroz izricanje jemstva ili pritvora. Nadleţni sud neće primijeniti teţu mjeru da bi obezbijedio pristustvo okrivljenog ukoliko bi se lakšom mjerom mogao postići isti cilj. Isto tako, mjere automatski prestaju kada prestanu da postoje razlozi za njihovu primjenu, ili se zamjenjuju lakšim mjerama kada se ispune uslovi.

61. U ĉlanovima 183 do 200 izlaţu se detalji o svakoj od ovih mjera. 62. U ĉlanu 190(2), konkretno, predviĊa se da će period pritvora biti što

kraći i da će svi organi ukljuĉeni u kriviĉni postupak djelovati sa naroĉitom hitnošću ukoliko je optuţeni u pritvoru.

63. U ĉlanu 197 predviĊaju se ograniĉenja pritvora prije podizanja optuţnice. Takva ograniĉenja nisu bila predviĊena za period nakon što je lice optuţeno.

E. Zakonik o kriviĉnom postupku iz 2003. godine, objavljen u Službenom listu Republike Crne Gore br. 71/03, 07/04, i 47/06)

64. U ĉlanu 16 predviĊa se, izmeĊu ostalog, obaveza sudova da sprovedu postupak bez odlaganja i da trajanje pritvora bude najkraće vrijeme koje je potrebno.

65. U ĉlanu 136 predviĊa se da uĉešće okrivljenoga u kriviĉnom postupku moţe da se obezbijedi putem slanja sudskih poziva, njegovim prinudnim izvoĊenjem pred sud, mjerama nadzora, te kroz izricanje jemstva ili pritvora. Nadleţni sud će obezbijediti da se ne primjenjuje teţa mjera ukoliko se lakšom mjerom moţe postići isti cilj. Isto tako, mjere automatski prestaju kada prestanu da postoje razlozi za njihovu primjenu, ili se zamjenjuju lakšim mjerama kada se ispune uslovi.

66. U ĉlanovima od 137 do 153 izlaţu se detalji o svakoj od ovih mjera. 67. Ĉlan 147 stav 2, konkretno, predviĊa duţnost svih organa ukljuĉenih

u kriviĉni postupak da postupaju sa naroĉitom hitnošću ukoliko je optuţeni u pritvoru.

68. U ĉlanu 148 stav 1(1) predviĊa se da se pritvor moţe naloţiti ukoliko postoji osnovana sumnja da je optuţeni poĉinio kriviĉno djelo i ako postoje okolnosti koje ukazuju na mogućnost njegovog/njenog bijega.

69. U ĉlanu 152, izmeĊu ostalog se predviĊa da pritvor moţe da traje najviše dvije godine nakon podizanja optuţnice. Ukoliko optuţeni ne dobije prvostepenu presudu u roku od dvije godine, pritvor se ukida a optuţeni oslobaĊa. Nakon donošenja prvostepene odluke pritvor moţe da traje još najviše godinu dana. Ukoliko se u roku tih godinu dana ne donese drugostepena presuda kojom se preinaĉuje ili potvrĊuje prvostepena presuda, pritvor se moţe ukinuti, a optuţeni osloboditi. Ukoliko drugostepeni sud poništi prvostepenu presudu, pritvor moţe trajati još najviše godinu dana nakon donošenja drugostepene presude.

245


70. U ĉlanu 572 predviĊa se da se ograniĉenja pritvora propisana ĉlanom 152 Zakonika mogu primijeniti samo na postupke pokrenute nakon što je Zakonik stupio na snagu.

71. U ĉlanu 155 stav 2 predviĊa se da svako pritvoreno lice moţe da šeta na otvorenom (obezbjediće se kretanje) najmanje dva sata svakog dana.

72. U ĉlanu 156 predviĊa se da će, nakon zahtjeva pritvorenog lica i uz odobrenje istraţnog sudije, pritvorena lica moći da primaju posjete, izmeĊu ostalog, i ljekara.

73. U ĉlanu 158, predviĊa se da predsjednik nadleţnog suda vrši nadzor nad izvršenjem pritvora. Predsjednik nadleţnog suda, ili neki drugi sudija kojeg on odredi, barem jednom mjeseĉno posjećuje pritvorena lica i ispituje kako se sa njima postupa. On preduzima mjere da ukloni nepravilnosti koje uoĉi tokom svoje posjete. Predsjednik suda i istraţni sudija mogu, u svakom trenutku, posjećivati pritvorena lica, razgovarati sa njima i primiti njihove prituţbe.

74. U ĉlanu 397 predviĊa se, izmeĊu ostalog da drugostepeni sud moţe da ukine prvostepenu presudu i naloţi ponovno suĊenje. Ukoliko je optuţeni bio u pritvoru drugostepeni sud će ispitati da li i dalje postoje razlozi za pritvor i donijeti odluku o produţenju ili prekidanju pritvora. Protiv te odluke nije dozvoljena ţalba.

75. Po ĉlanu 40 stav 2 drugostepeni sud ima obavezu da svoju odluku zajedno sa cjelokupnim spisima predmeta dostavi prvostepenom sudu najkasnije u roku od tri mjeseca ukoliko je optuţeni bio u pritvoru.

76. Ovaj Zakonik stupio je na snagu 6. aprila 2004. godine. Prethodni zakonik je time ukinut, osim poglavlja koja su se odnosila ne meĊunarodnu pravnu pomoć i izruĉenje optuţenih i osuĊenih lica, koja nisu relevantna za ovaj predmet.

F. Zakonik o kriviĉnom postupku iz 2009. godine, objavljen u Službenom listu Crne Gore br. 570/9 i 49/10)

77. Ovaj Zakonik je stupio na snagu 1. septembra 2011. godine ĉime je ukinut prethodni Zakonik, osim odredbi Poglavlja XXIX koje nisu relevantne za ovaj predmet.

G. Zakon o zaštiti prava na suĊenje u razumnom roku, objavljen u Službenom listu Crne Gore br. 11/07

78. Ovaj Zakon predviĊa, u odreĊenim okolnostima, mogućnost da se dug postupak ubrza putem kontrolnog zahtjeva, te mogućnost da se podnosiocu tuţbe dosudi naknada putem tuţbe za praviĉno zadovoljenje.

79. U ĉlanu 2, konkrento, perdviĊa se da u sluĉaju povrede prava na suĊenje u razumnom roku, pravo na sudsku zaštitu imaju stranka i umješaĉ

246


u graĊanskom postupku, stranka i zainteresovano lice u upravnom sporu, te okrivljeni i oštećeni u kriviĉnom postupku.

80. U ĉlanu 44 se izmeĊu ostalog predviĊa retroaktivna primjena ovog Zakona na sve postupke od 3 marta 2004. godine, uzimajući u obzir trajanje postupka prije tog datuma.

H. Zakon o amnestiji lica osuĊenih za kriviĉna djela propisana zakonima Crne Gore i lica osuĊenih stranom kriviĉnom presudom koja se izvršava u Crnoj Gori, objavljen u Službenom listu Crne Gore br. 39/13).

81. U ovom se Zakonu, izmeĊu ostalog, predviĊa amnestija za lica osuĊena za ubistvo pravosnaţnom presudom prije datuma stupanja na snagu ovog Zakona, te smanjenje njihove sankcije za 25%. Ovaj Zakon stupio je na snagu 15. avgusta 2013. godine

I. Pravilnik o kućnom redu za izdržavanje pritvora, objavljen u Službenom listu Socijalistiĉke Republike Crne Gore br. 10/87)

82. Pravilom 14 predviĊa se da će pritvoreno lice odmah po prijemu u zatvor pregledati ljekar opšte prakse. Medicinski izvještaj ukljuĉuje se u medicinski dosije pritvorenog lica.

83. Pravilom 21(2) predviĊa se da će zatvorski ljekar posjećivati pritvorena lica najmanje jednom sedmiĉno i, kada je potrebno, predloţiti adekvatne mjere za uklanjanje zapaţenih nepravilnosti.

84. Pravilom 23 predviĊa se da će u sluĉaju oboljenja pritvoreno lice dobiti medicinsko lijeĉenje u zatvorskoj ambulanti. Ukoliko je potrebno da se pritvoreno lice hospitalizuje, ono se prebacuje u zatvor sa bolniĉkim odjeljenjem. U hitnim sluĉajevima pritvoreno lice prebacuje se u najbliţu bolnicu. Organ koji vodi postupak protiv pritvorenog lica odluĉuje o prebacivanju u drugi zatvor na prijedlog zatvorskog ljekara. U hitnim sluĉajevima tu odluku donosi direktor zatvora koji odmah mora da obavijesti organ koji vodi postupak.

85. Pravilom 24 predviĊa se da, ukoliko to traţi pritvoreno lice i uz odobrenje organa koji vodi postupak i pod njegoivm nadzorom, pritvoreno lice moţe da pregleda ljekar po njegovom izboru. Takav pregled se, u principu, vrši u prisustvu zatvorskog ljekara. Prije pregleda pritvoreno lice mora najprije pregledati zatvorski ljekar.

86. U Pravilu 53(3) predviĊa se da će zatvorski ljekar pregledati pritvoreno lice u vrijeme njegovog oslobaĊanja, i da će medicinski izvještaj biti ukljuĉen u medicinski dosije pritvorenog lica.

247


J. Praksa Ustavnog suda po ustavnim žalbama

87. Vlada Crne Gore u svojim je zapaţanjima navela da je u periodu izmeĊu 1. januara 2008. godine i 31. decembra 2012. godine Ustavni sud dobio 2.171 ustavnu ţalbu, po kojima je donesena 1.391 odluka: 32 ustavne ţalbe su prihvaćene, 727 odbijene, 617 odbaĉene a u 5 sluĉajeva postupak je obustavljen.

III. RELEVANTNI MEĐUNARODNI DOKUMENTI

A. Izvještaj Evropskog komiteta za spreĉavanje torture i neĉovjeĉnog i ponižavajućeg postupanja u odnosu na Crnu Goru

88. U periodu izmeĊu 15 i 22. septembra 2008. godine Evropski komitet za spreĉavanje torture i neĉovjeĉnog i poniţavajućeg postupanja (u daljem tekstu: CPT) posjetio je Crnu Goru.1

89. Tokom svoje posjete CPT je, izmeĊu ostalog, konstatovao "alarmantni nivo prenatrpanosti" u istraţnom zatvoru u Podgorici. Konkretno, u ćeliji veliĉine 28 m2 sa petnaest mjesta za spavanje (na krevetima na tri nivoa) smješten je dvadeset i jedan muškarac zatvorenik. U mnogim ćelijama zatvorenici su morali da spavaju na madracima ili samo presavijenim ćebadima koja su bila postavljena direktno na pod. Većina ćelija su zagušljive i vlaţne, uprkos tome što postoje veliki prozori i ureĊaji za klimatizaicju. Lica u istraţnom zatvoru boravila su dnevno dvadeset tri sata ili više u svojim ćelijama, u nekim sluĉajevima po nekoliko godina. Jedina aktivnost van ćelija koja im je bila na raspolaganju bile su vjeţbe na otvorenom koje su se odvijale u dva perioda od po trideset minuta, koji navodno nisu bili na raspolaganju petkom (v. stavove 55 i 57 izvještaja CPT-a).

90. Situacija u smislu raspoloţivog zdravstvenog osoblja bila je daleko od zadovoljavajućeg. Opštu zdravstvenu zaštitu pruţao je jedan jedini ljekar koji je stalno bio u pripravnosti, što je moglo dovesti do dugih kašnjenja u dobijanju zdravstvene zaštite i moglo je uticati na kvalitet zdravstvene zaštite (v. stav 62 izvještaja CPT-a).

91. Nije bilo sistematskog pristupa rješavanju prituţbi zatvorenika i nije bilo ni registra prituţbi. Prituţbe zatvorenika i reagovanja na nih ĉuvala su se u liĉnim dosijea dotiĉnih zatvorenika, pri ĉemu su neke prituţbe ostale bez pisanog odgovora (v. stav 81 izvještaja CPT-a).

92. CPT je konstatovao da su zatvorske ustanove posjećivali istraţni sudije, Ombudsman i nevladine organizacije, ali da su te posjete izgleda bile

1 Izvještaj koji je CPT pripremio nakon pomenute posjete moţe se naći na http://www.cpt.coe.int/documents/mne/2010-03-inf-eng.htm .

248


priliĉno rijetke i ograniĉene u obimu pošto posjetioci nisu imali direktnih kontakata sa zatvorenicima (v. stav 82 izvještaja CPT-a).

93. CPT je preporuĉio da crnogorske vlasti preduzmu niz koraka u vezi sa gore pomenutim ptinjima, od kojih je jedan znaĉajno smanjenje nivoa popunjenosti u ćelijama u Istrraţnom zatvoru u Podgorici, sa ciljem da se ispuni standard od 4m2 ţivotnog prostora po zatvoreniku (v. stavove 58, 64, 81 i 82 izvještaja CPT-a).

94. U februaru mjesecu 2012. godine CPT je ponovo posjetio Crnu Goru. Izvještaj iz te posjete još uvijek nije dostupan.

B. Izvještaji Evropske komisije

95. Pitanje zatvorskih uslova pokrenuto je takoĊe u kontekstu procesa pristupanja Crne Gore Evropskoj Uniji. Konkretno, u Izvještajima o napretku iz 2011 i 2012. godine Evropska komisija konstatovala je da iako se zatvorski uslovi poboljšavaju, i dalje nisu u skladu sa meĊunarodnim standardima, pri ĉemu zabrinutost i dalje izaziva prenatrpanost.2

PRAVO

I. NAVODNA POVREDA ĈLANOVA 3 I 5 STAV 3 KONVENCIJE

96. Pozivajući se na ĉlanove 3 i 5 stav 3 Konvencije, podnosilac predstavke ţalio se na uslove istraţnog pritvora. On se ţalio i na nedostatak medicinske njege u pritvoru i na duţinu pritvora.

97. Navedeni ĉlanovi glase:

Ĉlan 3

“Niko ne smije biti podvrgnut mucenju , ili necovjecnom ili poniţavajucem postupanju ili kaţnjavanju."

Ĉlan 5 stav 3

“Svako ko je uhapšen ili lišen slobode shodno odredbama iz stava 1.c ovog clana ... mora imati pravo da mu se sudi u razumnom roku ili da bude pušten na slobodu do suĊenja . Puštanje na slobodu moţe se usloviti garancijama da ce se lice pojaviti na suĊenju."

2 Relevantni izvještaji mogu se pronaći na: http://ec.europa.eu/enlargement/pdf/key_documents/2011/package/mn_rapport_2011_en.pdf, i http://ec.europa.eu/enlargement/pdf/key_documents/2012/package/mn_rapport_2012_en.pdf

249


A. Prihvatljivost

1. Šest mjeseci 98. Vlada je navela da podnesci koje je podnosilac predstavke poslao

Sudu nakon što je predata prvobitna predstavka treba da se odbace jer su predati van vremenskog ograniĉenja od šest mjeseci.

99. Podnosilac predstavke nije dao nikakve komentare u tom smislu. 100. Sud je već izrazio stav da višestruki uzastopni periodi pritvora treba

da se posmatraju kao cjelina i da šestomjeseĉni period treba da poĉne da teĉe tek od kraja posljednjeg period lišenja slobode prije suĊenja (v. Solmaz protiv Turske, br. 27561/02, stav 36, 16. januar 2007. godine). U tom se smislu konstatuje da je istraţni pritvor podnosioca predstavke završen 4. oktobra 2010. godine kada ga je osudio Viši sud (v. stav 13 ove presude). Jasno je iz spisa predmeta da je prituţba podnosioca predstavke na duţinu pritvora predata 15. novembra 2010. godine i da su njegove prituţbe na loše uslove pritvora i nedostatak medicinske njege predate 18. marta 2011. godine. Slijedi da su te prituţbe predate u roku od šest mjeseci i zato se ne mogu odbaciti kao da su predate van roka predviĊenog ĉlanom 35 Konvencije.

2. Neiscrpljivanje pravnih lijekova

a. Argumenti strana

101. Vlada je navela da nadzor nad izvršenjem pritvora vrši predsjednik suda (v. stav 73 ove presude), koji o tome podnosi izvještaj Vrhovnom sudu i Ministarstvu pravde. Konretno, on je mogao u svakom trenutku posjetiti sva pritvorena lica, ukljuĉujući i na zahtjev pritvorenih lica, kada su se oni mogli ţaliti na svaki aspekt izvršenja njihovog pritvora. Predsjednik suda ili sudija kojeg on odredi, imali su duţnost da preduzmu sve mjere da uklone sve nepravilnosti koje bi tako uoĉili.

102. Vlada je dalje navela da podnosilac predstavke nije na pravi naĉin iskoristio ustavnu ţalbu, koja je djelotvorni domaći pravni lijek. Vlada je predala statistiĉke podakte u vezi sa tim (v. stav 87 ove presude). Vlada je konstatovala da je u odluĉivanju po ustavnim ţalbama Ustavni sud odluĉivao i o pravima koja podnosilac predstavke pominje u svojoj predstavci. Vlada nije predala nijednu odluku niti bilo kakve druge detalje u vezi sa tim.

103. Podnosilac predstavke je, sa svoje strane, naveo da je predao ustavne ţalbe od kojih su dvije još uvijek neriješene, što je jasno znaĉilo da nisu bile prioritetne. Nadalje, odluĉivanje po njegovoj ustavnoj ţalbi o njegovom pritvoru više nije imalo smisla, s obzirom na to da je osuĊujuća presuda u njegovom sluĉaju u meĊuvremenu postala pravosnaţna ĉime je prestao njegov istraţni pritvor. On je takoĊe naveo da je za devet godina

250


samo jednom bio svjedok kada je sudija Vrhovnog suda posjetio istraţni zatvor.

b. Relevantni principi

104. Sud je ponovio da, prema njegovoj ustanovljenoj sudskoj praksi, svrha pravila da se moraju iscrpiti domaći pravni lijekovi iz ĉlana 35 stav 1 Konvencije jeste da se Stranama ugovornicama pruţi prilika da sprijeĉe ili isprave navodne povrede prije nego što se izvedu pred Sud. MeĊutim, jedini pravni lijekovi koje treba iscrpiti su oni pravni lijekovi koji su djelotvorni.

105. Obaveza je Vlade koja tvrdi da nisu iscrpljeni djelotvorni domaći pravni lijekovi da uvjeri Sud da je pravni lijek djelotvoran, dostupan i u teoriji i u praksi u relevantno vrijeme, tj. da je bio dostupan, da je mogao da pruţi pravno zadovoljenje za prituţbe podnosioca predstavke i da je nudio razumne izglede za uspjeh. MeĊutim, kada se ispuni ovaj teret dokazivanja, obaveza je podnosioca predstavke da utvrdi da je pravni lijek koji je ponudila Vlada zapravo bio iscrpljen ili da iz nekog razloga nije bio adekvatan ili djelotvoran u konkretnim okolnostima predmeta ili da su postojale posebne okolnosti koje su ga/ju oslobaĊale od te obaveze (v. Akdivar i drugi protiv Turske, 16. septembar 1996. godine, stav 68, Izvještaji o presudama i odlukama 1996-IV).

106. Sud konstatuje da se u primjeni ovog pravila kontekst mora uzeti u obzir u primjerenoj mjeri. Shodno tome, Sud priznaje da se ĉlan 35 stav 1 mora primjenjivati sa odreĊenim stepenom fleksibilnosti i bez pretjeranog formalizma (v. Akdivar i drugi, citirano ranije u tekstu ove presude, stav 69).

c. Ocjena Suda

i. Nadzor nad pritvorom

107. Sud zapaţa da relevantni zakoni i drugi propisi predviĊaju da nadzor nad izvršenjem pritvora vrši predsjednik nadleţnog suda. MeĊutim, relevantni zakoni i drugi propisi ne predviĊaju postupak po prituţbama - pred sudom ili upravnim organom - kojim bi se ispunio uslov djelotvornosti u odnosu na prituţbe podnosioca predstavke (v. stav 73 ove presude; v. takoĊe mutatis mutandis, Đermanović protiv Srbije, br. 48497/06, stav 41, 23. februar 2010. godine). Uz to, CTP takoĊe konstatuje da ne postoji sistematiĉan pristup rješavanju prituţbi zatvorenika. Oni takoĊe navode da su posjete zatvorskim ustanovama od strane sudija, ombudsmana i nevladinih organizacija priliĉno rijetke i ograniĉene u obimu (v. stav 92 ove presude).

108. S obzirom na navedeno Sud smatra da se nadzor nad pritvorom koji vrši predsjednik nadleţnog suda ne moţe smatrati djelotvornim domaćim pravnim lijekom u tom smislu. Prigovor Vlade se u tom smislu zato mora odbiti.

251


ii. Ustavna žalba

109. Što se tiĉe prituţbe podnosioca predstavke na uslove pritvora i nedostatak medicinske njege, Sud konstatuje da se po ĉlanu 48 Zakona o Ustavnom sudu Crne Gore, ustavna ţalba moţe predati samo protiv pojedinaĉnog akta koji se odnosi na neĉija ljudska prava i slobode (v. stav 57 ove presude). Uzimajući u obzir da Vlada nije predstavila sudsku praksu koja bi pokazala suprotno, Sud smatra da se ustavna ţalba Ustavnom sudu Crne Gore ne moţe smatrati dostupnim pravnim lijekom u predmetima uslova pritvora i nedostatka medicinske njege, jer ne postoji "pojedinaĉi akt" koji se odnosi na prava podnosioca predstavke u tom smislu protiv kojega bi se mogla uloţiti ustavna ţalba (v. mutatis mutandis, Mijušković protiv Crne Gore, br. 49337/07, stavovi 73-74, 21. septembar 2010. godine).

110. Što se tiĉe prituţbe podnosioca predstavke na duţinu pritvora, Sud konstatuje da je on uloţio ustavnu ţalbu u ovom smislu 14. januara 2010. godine, ali da ta ţalba još uvijek nije bila riješena ni tri godine nakon što je uloţena (v.s tav 23 ove presude). Kako je pritvor podnosioca predstavke prekinut 4. oktobra 2010. godine, a uzimajući u obzir da je postupak po njegovoj ustavnoj ţalbi još uvijek bio u toku barem do marta 2013. godine Sud smatra da naknadno ispitivanje njegove ustavne ţalbe od strane Ustavnog suda Crne Gore ne moţe da se smatra djelotvornim domaćim pravnim lijekom.

111. Prigovor Vlade stoga se mora odbiti.

3. Zaključak Suda 112. Sud konstatuje da ove prituţbe nisu bile oĉigledno neosnovane u

smislu ĉlana 35 stav 3 (a) Konvencije. Sud dalje konstatuje da nisu bile neprihvatljive ni po kom drugom osnovu. One stoga moraju da se proglase prihvatljivima.

B. Meritum

1. Član 3 Konvencije

a. Uslovi pritvora

i. Podnesci strana

α. Podnosilac predstavke

113. Podnosilac predstavke ţalio se na uslove pritvora. On je naveo, konkretno, da je ćelija u kojoj je bio pritvoren bila prenatrpana, i da nije imao vodu za piće i svakodnevni boravak na otvorenom (v. stavove 33 - 36 ove presude). Tvrdio je da je to vidjela i evidentirala i delegacija CPT-a 2008. godine, koja je, izmeĊu otalog, posjetila i njegovu ćeliju i kojima su

252


se on i ostali iz njegove ćelije poţalili. Sva poboljšanja koja je Vlada navela desila su se nakon posjete CPT-a i nisu relevantna za njegov predmet.

β. Vlada

114. Vlada je navela da je ćelija u kojoj je bio pritvoren podnosilac predstavke bila dimenzija 28 m2. U zavisnosti od ukupnog broja pritvorenih lica u to vrijeme, obiĉno je pet ili šest ljudi bilo pritvoreno u toj ćeliji. Samo tokom kratkog perioda je u ćeliji boravilo deset pritvorenih lica. Vlada je dalje navela da je podnosilac predstavke imao šetnje na otvorenom dva puta dnevno u trajanju od trideset minuta, ujutro i uveĉe i da je nad prostorom za šetnju sagraĊena zaštita od kiše. Predsjednik Višeg suda je 2007. godine dozvolio da podnosilac predstavke ima tegove u svojoj ćeliji.

115. Vlada je navela da je u ljeto 2003. i 2004. godine bilo povremenih nestašica vode generalno gledano u cijelom kraju gdje je smješten zatvor u Podgorici. MeĊutim, te su nestašice trajale samo po nekoliko sati i nisu se dešavale svakodnevno. Od 2007. godine taj problem je riješen izgradnjom dva bunara u okviru zatvora, iz kojih je voda i hemijski i bakteriološki bezbjedna za upotrebu.

116. Vlada je dalje navela da je nakon posjete CPT-a 2008. godine zatvorska uprava preduzela niz mjera koje su imale za cilj da poboljšaju uslove u zatvorima, ukljuĉujući i istraţni zatvor. Najznaĉajnije poboljšanje bilo je smanjenje broja lica koja su tu boravila: u vrijeme posjete CPT-a 2008. godine bilo je 568 pritvorenih lica, dok je u martu 2013. godine taj broj bio 295. Nadalje, istraţni zatvor je rekonstruisan tokom 2009. i 2010. godine uklanjanjem ambulante i odreĊene opreme, ĉime je stvoren prostor za novih sedam ćelija. Rekonstrukcija istraţnog zatvora sa nastavila krajem 2012. godine i do marta 2013. godine prvi i drugi sprat su rekonstruisani, kao i ĉetrdeset pet ćelija na prizemlju. Rekonstrukcija je obuhvatila i promjenu elektriĉnih, kanalizacionih i vodovodnih instalacija.

117. Većiona zatvorskih prostorija takoĊe je rekonstruisana i adaptirana sa ciljem da se riješi problem prenatrpanosti, ukljuĉujući i krilo za zatvorenike sa kratkim kaznama. Druge mjere obuhvatale su: rekonstrukciju kuhinje, renoviranje sportskih prostorija i otvorenih sportstih terena; povećanje broja zaposlenih, ukljuĉujući i medicinsku sluţbu i njihovu obuku; pripremu strategije sa ciljem spreĉavanja nasilja meĊu licima lišenim slobode; osnivanje tima za medijaciju i mirno rješavanje sporova meĊu licima lišenim slobode, kao i usvajanje novog Zakonika o kriviĉnom postupku i novih Pritvorskih pravila. TakoĊe su postojali planovi da se izgradi krilo za zatvorenike sa dugim kaznama, zatvorska bolnica i objekat za vjerske svrhe.

118. Pritvorena lica mogla su se ţaliti i ombudsmanu putem kutija postavljenih u svim paviljonima zatvora koje su mogli da otvore samo sluţbenici Kancelarije ombudsmana.

253


ii. Ocjena Suda

119. Sud je već izrazio stav da velika prenatrpanost predstavlja sama po sebi problem po ĉlanu 3 Konvencije (v. Kadiķis protiv Letonije (br. 2), br. 62393/00, stav 52, 4. maj 2006. godine). Konkretno, utvrĊena je povreda ĉlana 3 u predmetu gdje je podnosilac predstavke bio pritvoren gotovo devet mjeseci u izuzetno prenatrpanom prostoru (10 m2 na ĉetiri osobe) sa malim pristupom dnevnoj svjetlosti, ograniĉenom dostupnošću tekuće vode, naroĉito tokom noći i jakim mirisom iz toaleta, i sa nedovoljno hrane ili hranom lošeg kvaliteta i neadekvatnom posteljinom (v. Modarca protiv Moldavije, br. 14437/05, stavovi 60-69, 10. maj 2007. godine).

120. Sud ponavlja da ĉlan 3 propisuje da drţava obezbijedi da zatvorenici budu pritvoreni u uslovima koji su u skladu sa poštovanjem ljudskog dostojanstva, da ih naĉin i metod izvršenja mjere ne podvrgavaju bolu i teškoćama intenziteta koji premašuje neizbjeţan nivo patnje koji je svojstven lišenju slobode i da, s obzirom na praktiĉne zahtjeve zatvaranja, njihovo zdravlje i dobrobit budu adekvatno obezbijeĊeni (v. Kudła protiv Poljske [GC], br. 30210/96, stavovi 92-94, ECHR 2000-XI, i Melnītis protiv Letonije, br. 30779/05, stav 69, 28. februar 2012. godine).

121. Što se tiĉe ovog konkretnog predmeta Sud konstatuje tvrdnje podnosioca predstavke da je ćelija u kojoj je on bio pritvoren i koja je imala i ormare, sanitarni ĉvor i sto za ruĉavanje, imala dimenzije od 25 m2 i da je tu bilo smješteno ĉetrnaest pritvorenih lica, koja su spavala na krevetima na tri nivoa.

122. Sud konstatuje da ove tvrdnje potkrepljuje i CPT, koji u svom izvještaju zapaţa "alarmantni nivo prenatrpanosti" u istraţnom zatvoru u relevanto vrijeme. Konkretno, govore o ćeliji od 28 m2 sa petnaest mjesta za spavanje u koju je bio smješten dvadeset i jedan muški zatvorenik, pri ĉemu je to bilo mnogo ispod standarda od 4 m2 po osobi koje preporuĉuje CPT (v. stav 58 izvještaja CPT-a). Većina ćelija bile su zagušljive i vlaţne, uprkos velikim prozorima i ureĊajima za klimatizaciju. Lica pritvorena u istraţnom zatvoru boravila su u svojim ćelijama dvadeset tri ili više sati dnevno u nekim sluĉajevima i po nekoliko godina (v. stav 89 ove presude i relevantne stavove izvještaja CPT-a koji su tu citirani).

123. U svjetlu zapaţanja CPT-a tokom njihove posjete istraţnom zatvoru, a naroĉito u odnosu na uslove prenatrpanosti koje je konstatovao CPT, Sud nalazi neuvjerljivima tvrdnje Vlade da je podnosilac predstavke samo jednom i u kratkom vremenskom periodu bio pritvoren sa više od devet drugih lica u ćeliji od 28 m2. Vlada nije, izmeĊu ostalog, navela taĉno kada se to desilo i koliko dugo je trajalo. Sud konstatuje da bi ĉak i u takvim uslovima podnosilac predstavke imao za sebe 2,8 m2, što je samo po sebi dovoljno da Sud zakljuĉi da je došlo do povrede ĉlana 3 Konvencije (v, na primjer, presudu Ananyev i drugi protiv Rusije, br. 42525/07 i 60800/08, stav 148, 10. januar 2012. godine, i Torreggiani i drugi protiv Italije, br.

254


43517/09, 46882/09, 55400/09, 57875/09, 61535/09, 35315/10 i 37818/10, stav 68, 8. januar 2013. godine).

124. Sud, meĊutim, konstatuje uz to i priznavanje Vlade da su podnosiocu predstavke bile dozvoljene dvije tridesetominutne šetnje dnevno, kako je konstatovao i CPT, dok je relevanto zakonodavstvo predviĊalo najmanje dva sata fiziĉke aktivnosti (v. stav 71 ove presude). Oni su takoĊe priznali i nestašice vode, iako navodno samo povremene. Tvrdnje stranaka razlikuju se u odnosu na pitanje da li je bunar izgraĊen 2007. godine riješio ovaj problem ili ne.

125. Konstatuje se da je zatvorska uprava preduzela niz mjera sa ciljem da se poboljšaju uslovi u zatvoru, ukljuĉujući i istraţni zatvor. Primjećuje se, meĊutim, da su te mjere preduzete tek nakon 2008. godine, i da je najznaĉajnije poboljšanje bilo smanjenje broja lica lišenih slobode, gje je taj broj gotovo prepolovljen do marta 2013. godine. Sud, meĊutim, konstatuje da je istraţni pritvor podnosioca predstavke završio 4. oktobra 2010. godine i da je teško vidjeti iz argumenata koje je predala Vlada kako je to postignuto smanjenje uticalo na uslove pritvora Podnosioca predstavke dok je on bio u toku.

126. Iako je Vlada navela da je istraţni zatvor renoviran 2009, 2010. i 2012. godine, Sud konstatuje da su radovi 2012. godine obavljeni nakon što je završen pritvor podnosioca predstavke u tom zatvoru i da Vlada nije precizirala taĉno kada je završeno renoviranje koje je preduzeto tokom 2009. i 2010. godine, ili kako je ono riješilo problem prenatrpanosti u ćeliji podnosioca predstavke. Sud dalje konstatuje u vezi sa tim da su se druga poboljšanja koja je navela Vlada odnosila na kuhinjske i sportske kapacitete, zaposlene i njihovu obuku i zakonodavne promjene. Iako su ta poboljšanja hvale vrijedna, ona nisu uticala na pitanje prenatrpanosti ćelija koje je izgleda ostalo izvor zabrinutosti i 2011. i 2012. godine (v. stav 95 ove presude).

127. U svjetlu navedenog, Sud zakljuĉuje da je došlo do povrede ĉlana 3 Konvencije u tom smislu.

b. Navodni nedostatak medicinske njege

i. Podnesci strana

128. Podnosilac predstavke ţalio se i na nedostatak medicinske njege u pritvoru. Konkretno, on je naveo da su se zdravstveni pregledi organizovali u najboljem sluĉaju jednom sedmiĉno, bez obzira na njegove potrebe. Predao je dva medicinska izvještaja u tom smislu, jedan izdat 7. marta 2006. godine i drugi 15. marta 2011. godine (v. stavove 39 i 41 ove presude).

129. Vlada je navela da je podnosioca predstavke pregledao zatvorski ljekar i niz specijalista u kliniĉkom centru Cne Gore. Konkretno, bol koji je on osjećao u grudima temeljito je ispitan u centru za kardiologiju 2006. i 2011. godine. On je takoĊe bio primjereno i brzo lijeĉen i kod svih drugih

255


zdravstvenih problema na koje se ţalio, kako je i konstatovano u njegovoj medicijskoj dokumentaciji. Vlada je dostavila cjelokupnu medicinsku dokumentaciju podnosioca predstavke.

ii. Relevantni principi

130. Sud ponavlja da je u ĉlanu 3 Konvencije pohranjena jedna od najtemeljnijih vrijednosti demokratskog društva. On zabranjuje u apsolutnom smislu torturu ili neĉovjeĉno ili poniţavajuće postupanje ili kaţnjavanje, bez obzira na okolnosti i ponašanje ţrtve (v. npr, Labita protiv Italije [GC], br. 26772/95, stav 119, ECHR 2000-IV). Zlostavljanje mora, meĊutim, da zadrţi minimalni nivo teţine da bi spadalo u podruĉje koje pokriva ĉlan 3. Ocjena tog minimuma je relativna: ona zavisi od svih okolnosti predmeta, kao što je trajanje postupanja, njegove fiziĉke i duševne posljedice i, u nekim sluĉajevima pol, starost i zdravstveno stanje ţrtve (v. izmeĊu ostalog, Verbinţ protiv Rumunije, br. 7842/04, stav 63, 3. april 2012. godine, i Gelfmann protiv Francuske, br. 25875/03, stav 48, 14. decembar 2004. godine).

131. Sud ponavlja da kada ocjenjuje adekvatnost medicinske njege u zatvoru, on mora da zadrţi, generalno ledano, dovoljno fleksibilnosti u definisanju traţenih standarda medicinske njege koji moraju da zadovolje legitimne zahtjeve koje sa sobom nosi lišenje slobode ali moraju da budu kompatibilni sa ljudskim dostojanstvom i primjerenim ispunjavanjem pozitivnih obaveza drţave. U tom smislu obaveza je relevantnih domaćih organa da obezbijede, naroĉito, da dijagnoza i njega budu brzi i taĉni, a da nadzor visoko struĉnog medicinskog kadra bude redovan i sistematiĉan i da ukljuĉuje opseţnu terapeutsku strategiju. Sama ĉinjenica da se zdravstveno stanje nekog podnosioca predstavke pogoršalo, iako moţe, u poĉetnoj fazi, da izazove odreĊene sumnje u odnosu na adekvatnost postupanja prema podnosiocu predstavke u zatvoru, ne moţe sama po sebi biti dovoljna da bi se utvrdilo da je došlo do povrede pozitivne obaveze drţave po ĉlanu 3 Konvencije ako, sa druge strane, moţe da se utvrdi da su relevantni domaći organi pravovremeno pruţili svu razumno dostupnu medicinsku njegu u savjesnim nastojanjima da sprijeĉe razvoj bolesti o kojoj je rijeĉ (v. izmeĊu ostalog presudu u predmetu Jashi protiv Gruzije, br. 10799/06, stav 61, 8. januar 2013. godine, i Fedosejevs protiv Letonije (dec.), br. 37546/06, stav 47, 19. novembar 2013. godine).

iii. Ocjena Suda

132. Konstatuje se da podnosilac predstavke kada je uhapšen nije imao nikakvih oboljenja niti specijalnih stanja. Stoga, njemu nije bio potreban redovan ili specijalizovani medicinski nadzor ili praćenje brzine napredovanja bilo koje bolesti u to vrijeme (v. stav 38 ove presude; v. takoĊe i, a contrario, Kozhokar protiv Rusije, br. 33099/08, stav 108, 16. decembar 2010. godine).

256


133. Nezadovoljstvo podnosioca predstavke medicinskom njegom koju je dobijao u pritvoru u suštini leţi u ĉinjenici da su se zdravstveni pregledi navodno organizovali samo jednom sedmiĉno, bez obzira na njegove potrebe i, implicitno, da mu nisu bila pruţena potrebna kardiološka ispitivanja (v. stav 128 ove presude).

134. U tom smislu, Sud konstatuje da je tokom pritvora podnosilac predstavke pregledan niz puta od strane razliĉitih specijalista i da je primjereno dobio potrebno lijeĉenje. Jedini put kada nije prošao dalje specijalistiĉke preglede bio je u martu 2006. godine (v. stav 36 ove presude). MeĊutim, nema indikacija u spisima predmeta da je preporuĉeno ispitivanje bilo hitno ili da bi bez njega podnosilac predstavke bio prepušten znaĉajnom bolu, ili bilo kakvom bolu zapravo (v. mutatis mutandis, Wenerski protiv Poljske, br. 44369/02, stav 64, 20. januar 2009. godine). Nema dokaza u spisima predmeta da je u bilo kojoj drugoj prilici podnosiocu predstavke bila potrebna ili bila uskraćena bilo kakva medicinska pomoć - a kamoli neophodna i hitna - i da mu je zbog toga izazvana patnja. U vezi sa tim, konstatuje se da je u martu 2011. godine podnosioca predstavke primjereno i temeljito pregledao kardiolog u kliniĉkom centru Crne Gore (v. stav 42 ove presude). Podnosilac predstavke, sa svoje strane, nije objasnio detaljno i ubjedljivo zašto smatra da medicinsko lijeĉenje koje je dobio nije bilo adekvatno ili zašto je na bilo koji drugi naĉin predstavljalo povredu garancija iz ĉlana 3 Konvencije.

135. U ovim okolnostima, na osnovu dokaza pred Sudom i ocjenjujući relevantne ĉinjenice u cjelini, Sud nalazi da to što vlasti nisu obezbijedile dalje medicinsko ispitivanje u martu 2006. godine nije bilo na dovoljnom nivou teţine da bi predstavljalo povredu ĉlana 3 Konvencije (v. Kudła, citirano ranije u tekstu ove presude, stav 99; Matencio protiv Francuske, br. 58749/00, stav 89, 15. januar 2004. godine; Filip protiv Rumunije, br. 41124/02, stavovi 39-44, 14. decembar 2006. godine).

136. S obzirom na navedeno, Sud zakljuĉuje da nije došlo do povrede ĉlana 3 Konvencije u ovom smislu.

2. Član 5 stav 3 Konvencije

a. Podnesci strana

137. Podnosilac predstavke ţalio se na duţinu kontinuiranog lišenja slobode izmeĊu 27. juna 2002. godine i 21. marta 2011. godine, kada je relevantna odluka suda postala pravosnaţna.

138. Vlada je osporila tvrdnju podnosioca predstavke. Vlada je navela da je relevantni period poĉeo 20. aprila 2004. godine kada je podnosilac predstavke izruĉen Crnoj Gori i trajao do 26. aprila 2011. godine kada mu je uruĉena pravosnaţna presuda i kada je prebaĉen u zatvor.

139. Vlada je navela da je lišenje slobode podnosioca predstavke bilo srazmjerno legitimnom cilju obezbjeĊivanja njegovog prisustva na suĊenju i

257


time sprovoĊenja kriviĉnog postupka. Nije bilo sumnje da bi on mogao pobjeći, pošto je već bio u bijegu ranije i uhapšen je prema meĊunarodnoj potjernici. Oduzimanje njegovog pasoša ne bi bilo dovoljno jer kada je ranije pobjegao iz zemlje ilegalno je prešao granicu. S obzirom na okolnosti ovog predmeta Vlada je smatrala da ni jemstvo, a ni bilo koja druga alternativna mjera ne bi bili djelotvorni.

140. Lišenje slobode podnosioca predstavke takoĊe je na primjeren naĉin bilo preispitivano u razumnim intervalima i odluke sudova da se ono produţi bile su razumne i u skladu sa zakonom, pošto su i dalje postojali relevantni i dovoljni razlozi za zaštitu javnog interesa, koji je prevladao nad pretpostavkom nevinosti u odnosu na podnosioca predstavke.

b. Relevantni principi

141. Sud ponavlja da istrajno postojanjee razumne sumnje da je uhapšeno lice poĉinilo kriviĉno djelo predstavlja conditio sine qua non za zakonitost nastavljenog pritvora, ali nakon odreĊenog proteka vremena taj uslov više nije dovoljan. Sud mora da ustanovi da li su drugi osnovi koje su navele sudske vlasti i dalje opravdavale lišenje slobode. Kada su takvi osnovi "relevantni" i "dovoljni" Sud mora da se uvjeri i da su domaće vlasti pokazale "posebnu marljivost" u sprovoĊenju postupka. Sloţenost i posebne karakteristike istrage faktori su koje treba uzeti u obzir u tom smislu (v. npr. Solmaz protiv Turske, br. 27561/02, stav 40, 16. januar 2007. godine).

142. Iako je ranije bjekstvo faktor koji treba uzeti u obzir (v. Punzelt protiv Republike Češke, br. 31315/96, stav 76, 25. april 2000. godine), Sud ponavlja da rizik da bi optuţeni mogao pobjeći ne moţe da se cijeni izolovano. Drugi faktori, naroĉito oni koji su u vezi sa njegovim ili njenim karakterom, moralom, domom, zanimanjem, imovinom, porodiĉnim vezama i svim vrstama veza sa zemljom u kojoj je kriviĉno gonjen mogu ili da potvrde postojanje rizika od bjega ili da uĉine taj rizik tako malim da ne moţe da opravda lišenje slobode do suĊenja. MeĊutim, rizik bjekstva nuţno se smanjuje kako prolazi vrijeme provedeno u pritvoru jer vjerovatnoća da će vrijeme provedeno u pritvoru biti odbijeno od zatvorske kazne koju pritvoreno lice moţe da oĉekuje ako bude osuĊeno vjerovatno će uĉiniti mogućnost budućeg zatvora manje zastrašujućom i smanjiti njegovo iskušenje da pobjegne (v. Neumeister protiv Austrije, 27. jun 1968. godine, stav 10, Serija A br. 8).

143. Ĉak i ako je lišenje slobode opravdano po ĉlanu 5 stav 3, moţe se govoriti o povredi te odredbe ukoliko se pritvor optuţenog produţi preko razumnog vremena zbog toga što postupak nije sproveden sa traţenom ekspeditivnošću, jer ĉlan 5 stav 3 propisuje da prema pritvorenom licu vlasti moraju pokazati "posebnu marljivost u sprovoĊenju postupka” (v. Herczegfalvy protiv Austrije, 24. septembar 1992. godine, stav 71, Serija A br. 244). Iako dugi periodi lišenja slobode ne predstavljaju automatski povredu ĉlana 5 stav 3, Sud konstatuje da obiĉno izuzetne okolnosti mogu

258


da opravdaju duge periode lišenja slobode (v. na primjer Chraidi protiv Njemačke, br. 65655/01, stavovi 46-48, ECHR 2006-XII).

c. Ocjena Suda

144. Sud ponavlja da u odreĊivanju duţine pritvora prije suĊenja po ĉlanu 5 stav 2 Konvencije, period koji treba uzeti u obzir poĉinje danom kada je optuţeni odveden u pritvor i završava danom kada je potvrĊena optuţba, ĉak i ako samo od prvostepenog suda (v. Panchenko protiv Rusije, br. 45100/98, stav 90, 8. februar 2005. godine, i Labita protiv Italije [GC], br. 26772/95, stavovi 145 i 147, ECHR 2000-IV).

145. Shodno tome, period koji treba uzeti u obzir u sluĉaju podnosioca predstavke sastojao se od dva zasebna perioda: (1) od 3. marta 2004. godine kada je Konvencija stupila na snagu u odnosu na tuţenu drţavu (v. Jablonski protiv Poljske, br. 33492/96, stavovi 65-66, 21. decembar 2000. godine), do osuĊujuće presude od 10. aprila 2009. godine; i (2) od 29. januara 2010. godine, kada je osuĊujuća presuda ukinuta u postupku po ţalbi, do kasnije osuĊujuće presude od 4. oktobra 2010. godine (v. Đermanović protiv Srbije, citirano ranije u tekstu ove presude, stavovi 67-68).

146. Pošto Sud treba da da globalnu ocjenu akumuliranog perioda pritvora po ĉlanu 5 stav 3 Konvencije kada ocjenjuje razumnost duţine istraţnog pritvora podnosioca predstavke (v. Solmaz protiv. Turske, citirano ranije u tekstu ove presude, stavovi 36-37), period koji treba uzeti u obzir u sluĉaju podnosioca predstavke iznosi pet godina osam mjeseci i petnaest dana.

147. Sud konstatuje da je u trenutku kada je odreĊen prvobitni pritvor postojala razumna sumnja da je podnosilac predstavke usmrtio X. Pritvor je odreĊen zbog opasnosti da bi on mogao pobjeći zbog ĉinjenice da je i ranije bio u bijegu. Kasnije odluke da se pritvor produţi donošene su tako da se uzme u obzir teţina kriviĉnog djela za koje je podnosilac predstavke bio optuţen, kazna koja mu je mogla biti izreĉena, te liĉne okolnosti (v. stavove 25, 27 i 28 ove presude).

148. Sud smatra da su razlozi koje su navele domaće vlasti sigurno relevantni. MeĊutim, u posebnim okolnostima ovog predmeta Sud ne smatra da je neophodno ispitivati da li su bili i dovoljni, ni da li je trebalo da domaće vlasti uzmu u obzir uz to i alternativne mjere da se obezbijedi pristustvo podnosioca predstavke na suĊenju pošto se predmetni kriviĉni postupak nije vodio traţenom brzinom, što su priznali i sami domaći sudovi (v. stav 22 ove presude), i što se propisuje ĉlanom 5 stav 3 (v. Herczegfalvy, citirano ranije u tekstu ove presude, stav 71). Pošto nije bilo izuzetnih okolnosti u ovom predmetu koje bi mogle da opravdaju tako dug postupak (uporedi za razliku od toga predmet Chraidi protiv Njemačke, citirano ranije u tekstu ove presude, stavovi 43-45), Sud smatra da je pritvor podnosioca predstavke koji je trajao duţe od pet godina bio produţen preko razumnog

259


vremena (v. Korchuganova protiv Rusije, br. 75039/01, stavovi 71 in limine i 77, 8. juna 2006; I.A. protiv Francuske, 23. septembar 1998, stavovi 98 i 112, Izvještaji o presudama i odlukama 1998-VII; i Khudoyorov protiv Rusije, br. 6847/02, stavovi 175 i 189, ECHR 2005-X (izvodi)).

149. Shodno tome utvrĊuje se da je došlo do povrede ĉlana 5 stav 3 Konvencije.


150. Po ĉlanu 6 Konvencije podnosilac se ţalio na duţinu kriviĉnog postupka, kao i na praviĉnost i ishod.

A. Dužina postupka

151. Sud ponavlja da fiziĉko lice ne moţe više tvrditi da je ţrtva povrede Konvencije kada domaće vlasti priznaju, bilo izriĉito, bilo u suštini, povredu Konvencije i obezbijede pravno zadovoljenje (v. Eckle protiv Njemačke, 15. jul 1982. godine, stav 66, Serija A br. 51). S obzirom na ĉinjenicu da je Vrhovni sud izriĉito priznao da je kriviĉni postupak protiv podnosioca predstavke bio nerazumno dug i dosudio mu 2.000 eura po tom osnovu, Sud smatra da on ne moţe više da tvrdi da ima status ţrtve.

152. Iako ustavna ţalba podnosioca predstavke u tom smislu još uvijek nije riješena, Sud je već izrazio stav da se ustavna ţalba ne moţe smatrati djelotvornim pravnim lijekom za duţinu postupka i da stoga nije nuţno da se taj pravni lijek iscrpi (v. Boucke protiv Crne Gore, br. 26945/06, stavovi 76-79, 21. februar 2012. godine).

153. Slijedi da je ova prituţba nespojiva ratione personae sa odredbama Konvencije u okviru znaĉenja ĉlana 35 stav 3 (a) i da mora da bude odbaĉena u skladu sa ĉlanom 35 stav 4.

B. Praviĉnost i ishod postupka

154. Iako Sud konstatuje da je podnosilac predstavke povukao svoju ustavnu ţalbu u ovom smislu, Sud ne smatra da je nuţno da ispita djelotvornost navedenog pravnog lijeka pošto, u svakom sluĉaju, u svjetlu cjelokupnog materijala koji ima u svom posjedu, i u mjeri u kojoj stvari na koje se prituţbe odnose jesu u okviru njegovih nadleţnosti, Sud nalazi da one ne ukazuju na postojanje bilo kakve povrede prava i sloboda izloţenih u Konvenciji ili Protokolima uz nju.

155. Slijedi da su ove prituţbe oĉigledno neosnovane i moraju se odbaciti prema ĉlanu 35 stavovi 3 (a) i 4 Konvencije.

260


III. NAVODNA POVREDA ĈLANA 14 KONVENCIJE I ĈLANA 1 PROTOKOLA BR. 12

156. Podnosilac predstavke takoĊe se ţalio po ĉlanu 14 Konvencije i ĉlanu 1 Protokola br. 12 uz Konvenciju da Zakon o kriviĉnom postupku iz 1977. godine koji je na njega primijenjen nije ograniĉio trajanje njegovog pritvora, dok bi Zakonik o kriviĉnom postupku iz 2003. godine to uĉinio.

157. Sud ponavlja da nije njegov zadatak da izvrši reviziju relevantnog prava i prakse in abstracto, već da utvrdi da li je naĉin na koji su oni uticali na podnosioca predstavke doveo do povrede Konvencije (v. mutatis mutandis, Padovani protiv Italije, 26. februar 1993. godine, stav 24, Serija A br. 257-B), tj. da li je lišenje slobode Podnosioca predstavke bilo predugo ili nije, što je pitanje koje je ispitano u stavovima 144 do 150 ove presude. U mjeri u kojoj se moţe shvatiti da se podnosilac predstavke takoĊe implicitno ţalio da Zakonik o kriviĉnom postupku iz 2003. godine nije bio primjenjen na njegov predmet, Sud konstatuje da relevantne odredbe jasno predviĊaju da se taj Zakonik primjenjuje samo na postupke pokrenute nakon 6. aprila 2004. godine (v. stavove 70 i 76 ove presude), dok je postupak protiv podnosioca predstavke pokrenut prije tog datuma (v. stav 10 ove presude). Slijedi da je ta prituţba oĉigledno neosnovana i da se mora odbaciti po ĉlanu 35 stavovi 3 (a) i 4 Konvencije.

IV. PRIMJENA ĈLANA 41 KONVENCIJE

158. Ĉlan 41 Konvencije glasi: “Kada Sud utvrdi povredu Konvencije ili protokola uz nju , a unutrašnje pravo Visoke strane ugovornice u pitanju omogucava samo djelimicnu odštetu, Sud cе, ako je to potrebno, pruţiti pravicno zadovoljenje oštecenoj strani."

159. Podnosilac predstavke traţio je sumu od 300.000 eura (EUR) na ime naknade materijalne štete.

160. Vlada je osporila zahtjev podnosioca predstavke kao neosnovan, nerealan i suprotan sudskoj praksi Suda.

161. Sud ne vidi nikakvu uzroĉno-posljediĉnu vezu izmeĊu utvrĊene povrede i navedene materijalne štete i zbog toga odbacuje ovaj zahtjev. Kako podnosilac predstvke nije podnio zahtjev za nadoknadu nematerijalne štete ili troškova i izdataka, Sud smatra da nema potrebe da mu se dosuĊuje bilo kakva suma po tom osnovu.

261



1. Proglašava prituţbe u odnosu na uslove pritvora, nedostatak medicinske njege u pritvoru i duţine pritvora prihvatljivima, a ostatak predstavke neprihvatljivim;

2. Nalazi da je došlo do povrede ĉlana 3 Konvencije u odnosu na uslove

pritvora; 3. Nalazi da nije bilo povrede ĉlana 3 Kovnencije u odnosu na medicinsku

njegu u pritvoru; 4. Nalazi da je došlo do povrede ĉlana 5 stav 3 Konvencije; 5. Odbacuje zahtjev podnosioca predstavke za praviĉnim zadovoljenjem.

Saĉinjeno na engleskom jeziku i dostavljeno u pisanoj formi 22. jula 2014. godine, po pravilu 77 stavovi 2 i 3 Poslovnika Suda.

Abel Campos Guido Raimondi Zamjenik sekretara Predsjednik

presude evropskog suda za ljudska prava koje se odnose na crnu

Documents