МАТУРСКИ РАД

ПРЕДМЕТ: ЗДРАВСТВЕНА ЊЕГА

ТЕМA: ЊЕГА КОМАТОЗНИХ БОЛЕСНИКА

САДРЖАЈ:

УВОД........................................................................................................................3

1. ПОЈАМ И ОСОБИНЕ ПРОЦЕСА ЗДРАВСТВЕНЕ ЊЕГЕ......................4

1.1. Дубоки сан...................................................................................................5

2. КОМА КАО ВИД ПОРЕМЕЋАЈА СВИЈЕСТИ..........................................6

2.1. Градирање поремећаја свијести.............................................................6

2.2. Кома..............................................................................................................6

2.3. Соматски преглед болесника у коми.....................................................8

2.4. Клиничка слика.......................................................................................10

3. ЊЕГА КОМАТОЗНИХ БОЛЕСНИКА.......................................................12

3.1. План његе коматозних болесника........................................................12

3.2. Исхрана коматозних болесника............................................................13

3.3. Хигијена коматозних болесника...........................................................15

3.4. Лијечење коматозних болесника..........................................................15

ЗАКЉУЧАК..........................................................................................................17

ЛИТЕРАТУРА......................................................................................................18

2

УВОД

Премда се свакога дана неизбјежно служимо властитим мозгом, додуше, неко више, а неко мање, он нам је и даље једна од највећих и најузбудљивијих загонетки. Захваљујући најновијим технологијама снимања, научници непрестано долазе до задивљујућих података који би могли помоћи у коначну расвјетљавању и тајанственога стања људског мозга које називамо – кома.

Кома представља најтежи степен поремећаја свијести. Етиопатогенетски се коме могу подијелити у двије велике групе: анатомска кома (coma anatomicum) и метаболичка кома (coma metabolicum). Метаболичка кома настаје као посљедица метаболичких поремећаја на целуларном и молекуларном нивоу. Узроци метаболичке коме могу бити метаболичке енцефалопатије и друга интернистичка обољења, те тровања или превелике дозе лијекова. Патогенетски механизми настанка оштећења мозга, у оквиру метаболичке коме, су бројни и комплексни. Најважнији су:

хипоксија, хипогликемија, исхемија, поремећаји осмоларности (хипона-тремија или хиперосмоларност), хиперкапнија, енцефалопатије у оквиру јетрене или бубрежне инсуфицијенције.

Токсични учинци наведених стања на ћелије мозга још увијек нису у потпуности разјашњени, али се сматра да су мултифакторијални и доводе до поремећаја снабдијевања енергијом, поремећаја мембранског потенцијала или абнормалности трансмитера.

Лијечење и њега коматозних болесника се спроводи у једницама интензивне његе кад год је то могуће. Основни поступци у терапији коматозног болесника су усмјерени на одржавање виталних функција: респирације и проходности дисајних путева, уз примену артефицијелног дисања интубираног болесника ако је потребно, те одржавање циркулишућег волумена и надокнаду течности, корекцију поремећаја ацидобазног стања и електролитског дисбаланса. О овоме ће бити ријечи у наставку рада.

3

1. ПОЈАМ И ОСОБИНЕ ПРОЦЕСА ЗДРАВСТВЕНЕ ЊЕГЕ

Здравствена њега је дјелатност у систему здравства коју самостално обављају дипломиране медицинске сестре у сарадњи са љекарима и осталим здравственим радницима. Процес здравствене његе је промишљен, проблемски оријентисан приступ који укључује принципе и научне методе у задовољавању потреба људи за његом. Процес здравствене његе је важан како би се могла успоставити комуникација између пацијента и медицинске сестре. Важно је процијенити болесникове потребе, планирати њихово задовољавање, задовољити их и на крају успјешно оцијенити.

Иницијатива медицинске сестре, садржана у процесу здравствене његе, сматра се значајним показатељем квалитета здравствене његе, што се закључује из објашњења различитих степена квалитета:

Степен 1. Збрињавање болесника одвија се по рутинској шеми, пацијент добија најнужније и није угрожен.

Степен 2. Болесник је збрињаван с обзиром на потребе и навике које сам наводи. Медицинске сестре задовољавају његове изражене потребе и жеље ако то његовим стањем није контраиндуковано. Здравствену његу планирају саме сестре.

Степен 3. Медицинска сестра пружа пацијенту усмјерену помоћ његовом прилагођавању на измијењене услове. Медицинска сестра самоиницијативно упознаје болесникове навике и потребе. Здравствену његу планира и процјењује заједно с болесником и породицом.

Процес здравствене његе се састоји од четири етапе:1. утврђивање потреба или процјена 2. планирање3. примјена 4. евалуација исхода

Свака од тих етапа састоји се од неколико корака: Процјена: прикупљање података, анализа података, сестринска дијагноза Планирање: утврђивање приоритета, дефинисање циљева, планирање

интревенција, израда плана Примјена: спровођење плана, Евалуација: евалуација циљева, евалуација плана.

4

Систем процеса здравствене његе препознаје се већ из описа његових фаза. Треба додати још једну димензију која се односи на организовано и циљано прикупљање података у намјери да се открије проблем.

Процес сестринске његе је логичан приступ збрињавања пацијента. Сваки корак процеса произилази из претходног и одређује сљедећи корак.

1.1. Дубоки сан

Свијест је врло сложен појам који својом комплексношћу фасцинира. Тако и привлачи пажњу научника који покушавају објаснити свијест на ћелијском и молекуларном нивоу и на нивоу цијелог мозга. У посљедњем вијеку спроведена су многа истраживања и прикупљена су сазнања како би се објаснила неуробиолошка позадина свијести. Међутим, управо зато што је свијест врло сложен појам и нема јединствене дефиниције, није лако научно истраживати механизме који доводе до свијести у мозгу.

С развојем техника, уназад посљедњих двадесет година, могућа су мјерења и сликања активности живог мозга помоћу којих су добијени многи вриједни подаци о функционисању мозга. Тим техникама могуће је довести у везу свијест и нервне процесе у мозгу. Кома је наиме стање продужене несвијести које се одликује недостатком будности и одсутношћу свијести. Сама ријеч кома долази од грчке ријечи са значењем "дубок сан". Но она је заправо далеко од сна, једноставно зато што је особу у коми немогуће – пробудити. Она је увијек изванредно стање, које може бити узроковано различитим факторима, од повреда главе и можданог удара до прекомјерног уживања алкохола.

Љекари се за опис дубине коме користе скалом којом се оцјењују очне способности, говор и покрети, при чему 15 бодова означава потпуно будну и потпуно свјесну особу, а 3 су бода знак најдубље коме. На срећу, понекад се догада да се чак и особе које су у једном тренутку "постигле" само три бода успјешно опораве и из коме се врате у нормалан живот.

Скенирање мозга веома је важно при постављању правилне дијагнозе о човјековом стању, јер може забиљежити мождану активност која упућује да је мозак још жив, премда су друге претраге можда показале супротно. Опоравак пацијената у коми увелике зависи од техничке опремљености болнице, стручности доктора и медицинског особља, али и од бриге породице. Кома ријетко траје дуже од двије до четири недјеље. Хоће ли се пацијент потпуно опоравити, зависи од тога што је узроковало кому али и од његовог општег здравственог стања.

5

2. КОМА КАО ВИД ПОРЕМЕЋАЈА СВИЈЕСТИ2.1. Градирање поремећаја свијести

У градирању поремећаја свијести разликујемо:1. Синкопу – изненадан и привремен губитак свијести, праћен губитком

постуралног тонуса те потпуним опоравком након неколико секунди или минута.

2. Сомноленцију – патолошка поспаност, болесник се буди на лакше дражи и ради физиолошких потреба, успорено, али нормално комуницира;

3. Сопор – болесник се буди на јаче или на поновљене дражи када гледа у испитивача и дјелује свјесно. Међутим, одговор на вербалне команде или не постоји или је неадекватан. Може бити присутна моторна узнемиреност или понављање стереотипних покрета, а одмах по престанку спољашњих дражи болесник поново тоне у стање слично сну.

4. Кому – болесник изгледа као да спава и немогуће га је пробудити чак и најјачим спољашњим дражима (притиском на грудни кош, на мастоиде, на коријен носа, јаким звуком или свјетлом), а не буди се ни због унутрашњих потреба. Код коме најдубљег степена могу бити угашени сви рефлекси можданог стабла (корнеални, коњунктивални, рефлекс зјенице на свјетлост и сл.).

2.2. Кома

Кома представља најтежи степен поремећаја свијести. Етиопатогенетски се коме могу подијелити у двије велике групе:

1. анатомска кома и2. метаболичка кома.

Метаболичка кома настаје као посљедица метаболичких поремећаја на целуларном и молекуларном нивоу. Узроци метаболичке коме могу бити метаболичке енцефалопатије и друга интернистичка обољења, те тровања или превелике дозе лијекова. Патогенетски механизми настанка оштећења мозга, у оквиру метаболичке коме, су бројни и комплексни.

Клиничка слика коматозног стања, поред неуролошких симптома, праћена је и симптомима и знацима поремећаја који је довео до коматозног стања. Дијагностички поступак, код коматозног стања, је усмјерен на откривање узрока коме. То захтијева добру хетероанамнезу и општи преглед, посебно неуролошки преглед, као и примјену потребне лабораторијске и друге допунске дијагностике, односно морфолошку евалуацију

6

централног нервног система (ЦНС). Предузимање адекватне терапије има за циљ спречавање даљег оштећења мозга и лијечење поремећаја који је узроковао коматозно стање.

Очувана свијест подразумијева трајну и нормалну интеракцију релативно очуваних хемисфера мозга и активирајуће ретикуларне формације можданог стабла. Обзиром на овакву патоанатомску и патофизиолошку организацију, измијењено стање свијести може да се јави код:

1. Масивне супратенторијалне лезије тј. оштећења хемисфера великог мозга. У овом случају може да се јави оштећење свјесности, уз очувану будност, када настаје тзв. вегетативно стање (нпр. као посљедица аноксичне енцефалопатије послије срчаног застоја).

2. Суб - или инфратенторијумске лезије, тј. директног или индиректног (хернијација можданог ткива) оштећења можданог стабла;

3. Масивних оштећења мозга у цјелини.

Основни механизми у свим стањима која доводе до измијењене свијести, било да се ради о примарним болестима мозга или о секундарним посљедицама метаболичких дисфункција или системских болести, су поремећени крвни проток у мозгу (аноксична енцефалопатија, цереброваскуларне болести) или поремећени метаболизам неурона (хипер- и хипогликемија, уремија, дефицит витамина, ендокрине болести, поремећаји електролита и сл.). Према томе, кома је увијек симптом неке болести. Узроци коме су код 1/3 болесника болести мозга, а код преостале 2/3 системске болести.

Анамнестички подаци се у овим случајевима најчешће узимају од очевидаца. Посебно су важни подаци о околностима и начину настанка коме, па тако:

1. нагли почетак указује на васкуларну етиологију, прије свега на мождани удар у предјелу можданог стабла или субарахноидалну хеморагију;

2. брза прогресија (од неколико минута до пар сати) пирамидног дефицита, афазије и хемихипестезије до коме карактеристична је за интрацеребрална крварења;

3. када неуролошке тегобе (главобоља, психичке измјене, пирамидни дефицит и сл.) претходе развоју коме више дана или недјеља треба посумњати на тумор мозга, хронични субдурални хематом или апсцес мозга (најчешће присутно фебрилно стање);

4. кома којој претходи конфузно или делирантно стање, без знакова латерализације, је најчешће посљедица метаболичких поремећаја.

7

Слика 1. Болесник у коми

Добијање података о болестима које могу бити узрок коме (шећерна болест, терапија инсулином, епилепсија, хипертензија, узимање већих количуина лијекова и сл.) посебно је драгоцјено у разрјешавању етиологије болести.

2.3. Соматски преглед болесника у коми

Инспекцијом се могу констатовати знаци трауме главе. Индиректни знаци су нпр. периорбитални хематоми (у виду наочара) или ретроаурикуларни хематоми који указују на фрактуру костију базе лобање или ринореја и отореја (истицање ликвора из носа и ушију). Ликвор има већи садржај глукозе и хлорида од назалног секрета, што је важно за њихово разликовање! Инспекцијом коже може се констатовати бљедило код стања шока и хипогликемије, руменило код тровања ЦО или интрацеребралне хеморагије, цијаноза код глобалне хипоксије, жутица код болести јетре, етилични фацијес код алкохоличара, трагови од убода игле дуж вена код наркомана и сл.

Пролазност респираторних путева и квалитет дисања је од кључне важности у коми и захтијева хитну корекцију уколико је неадекватно.

Артеријски притисак и срчана радња могу показати значајне поремећаје у виду хипертензије (мождана крварења, хипертензивне енцефалопатије), хипотензије (шокно стање) и поремећаја ритма (узрок хипоксије, можданог удара и сл.).

Позитивни менингеални знаци указују на менингитисе, менингоенцефалитисе, субарахноидална или интрацеребрална крварења са продором у субарахноидални простор.

8

Приликом оштећења хемисфере постоји коњугована девијација очију (и главе) ка оштећеној страни, а супротно од хемиплегије (болесник гледа у сопствено жариште). Код једностраног оштећења понса поглед девира на супротну страну од жаришта.

Налаз едема папиле очног живца говори о озбиљном трпљењу мозга, потреби за интензивном антиедематозном терапијом и истовремено представља релативну контраиндикацију за лумбалну пункцију (због могућег укљештења можданог ткива). Ретиналне хеморагије се најчешће јављају код болесника са субарахноидалном хеморагијом.

Нормална величина и реактивност зјеница је знак очуваног интегритета видних аферентних, као и симпатичких и парасимпатичких еферентних путева. Међутим, одређене абнормалности у њиховој величини и реакцији на свјетлост код коматозних болесника имају и локализациони значај. Окулоцефалични рефлекс или рефлекс луткиних очију изводи се тако што се глава болесника брзо пасивно окреће на једну, па на другу страну, као и пасивно флектира, а потом екстендира, чиме се врши стимулација вестибуларног система и проприоцептора врата. Одговор код коматозног болесника може бити коњугована девијација очију у смјеру супротном од окретања главе (феномен луткиних очију), што значи да су очуване везе измедју вестибуларних и окулогирних једара, тј. да је функција можданог стабла нормална, те да је вјероватни узрок коме код таквог болесника обострано оштећење хемисфера. Непокретни, фиксирани, медиопонирани булбуси упркос описаним покретима указују на оштећење можданог стабла. Приликом извођења овог рефлекса потребно је претходно искључити могућност трауме вратне кичме. Калоријски тест се изводи тако што се глава болесника постави под углом од 30-60°, чиме се латерални семициркуларни канал постави у вертикалан положај, а затим се 30-100 мл хладне воде сипа у спољашњи ушни канал. Претходно се провјери да ли је очувана бубна опна и да ли је ушни канал проходан. После 3-5 минута иста процедура се понавља на супротној страни. Нормално, када су структуре можданог стабла очуване, добија се нистагмус са брзом компонентом у правцу супротном од стимулисаног ува (спора компонента у правцу стимулисаног ува). У случају убризгавања топле воде, компоненте нистагмуса су супротне. Уколико овај одговор изостане са једне или обе стране, постоји истострана лезија можданог стабла или лабиринта.

Спонтани моторни одговор (покретљивост екстремитета) код болесника у коми може у потпуности да изостане. Ако покрета нема само на једној страни или су покрети јасно асиметрични, вјероватно је у питању хемиплегија/хемипареза као знак структурног оштећења мозга. Епилептички покрети могу бити генерализовани тонично-клонични, када немају локализациони значај, или фокални, када имају локализациони значај. Миоклонички трзајеви (миоклонизми) су најчешће знак метаболичких енцефалопатија.

9

Ако положај тијела коматозног болесника подсјећа на нормалан положај који особа заузима током спавања, ради се о добром прогностичком знаку. Са друге стране, карактеристични патолошки положаји тијела могу да укажу и на локализацију можданог оштећења. На примјер, декортикациони положај укључује аддукцију руку уз флексију и хиперпронаторни положај подлактица и ручја, уз екстензију ногу. Знак је обично супратенторијалних оштећења, дубоко у хемисферама или одмах изнад мезенцефалона и има бољу прогнозу од децеребрационог положаја. Децеребрациони положај чине екстензија, адукција и унутрашња ротација руку, флексија ручја и прстију руку, уз екстензију ногу и унутрашњу ротацију стопала. Такав положај је обично посљедица оштећења горњег дијела можданог стабла и диенцефалона. Ове положаје болесник заузима спонтано или, чешће, у одговору на болне надражаје. По завршетку комплетног неуролошког прегледа, који осим наведеног подразумијева и процјену свих рефлекса који говоре о функцији можданог стабла (уз наведене, коњунктивални и корнеални рефлекс, рефлекс меког непца и фарингса, рефлекс кашља), врши се одредјивање збира Глазгов-кома скале. Он се добија оцјењивањем отварања очију, најбољег вербалног одговора и најбољег моторног одговора. Глазгов-кома скала одредјује дубину коме, а њеном понављаном примјеном у различитим временским интервалима прати се евентуални опоравак, тј. дејство терапије. Ова скала има и прогностички значај: збир 3 или 4 значи стање из ког се болесник веома ријетко опоравља, осим када се ради о тровањима.

2.4. Клиничка слика

Сва стања поремећаја свијести представљају хитност у којима је брзи дијагностички поступак од велике важности јер правовремено збрињавање основног разлога који је довео до поремећаја свијести може резултирати успјешним збрињавањем, а касно пружена помоћ може имати за посљедицу трајни – иреверзибилни поремећај свијести. Кључне информације су подаци о слободном или опструираном дишном путу (који налаже хитно ослобађање дишног пута у сврху адекватне измјене плинова), присутност пулса и крвног тлака, те тјелесна температура. Пажњу треба обратити на боју коже (отровање угљен моноксидом), могуће убоде у прегибу руку или пак вањске знакове повреда у трауматизираног. Положај булбуса, њихова покретљивост, облик зјеница (широке, уске), анизокорија, даљњи су клинички знаци који указују на локацију збивања. Квалитет дисања нпр. Цхеyне-Стокес – ово дисање указује на сметње мождане прокрвљености, а ригидитет мускулатуре или чак грчеви даље указују на централни нервни сусатав као извор патолошког збивања.

Коме које су посљедица метаболичких поремећаја карактеристичне су симетричним неуролошким испадима и различитим стадијима поремећаја свијести, према Glasgow coma scor. Карактеристика супратенторијалних поремећаја свијести су Cheyne-Stokes дисање, ирегуларитети пупила, а моторни одговор према различитим стимулсима је одсутан или

10

поремећен. Субтенторијалне компресивне лезије у клиничкој слици уз поремећај свијести често имају мучнину и повраћање, нистагмус, трункалну атаксију. Чести су поремећаји булбомоторике, те асиметрични испади кранијалних живаца. Поремећаји свијести могу бити различите дубине стога је уобичајено описивати их према степену поремећаја. За ову сврху користи се Glasgow coma scor као бодовни систем, а за само оштећење мозга чешће Rancho Los Amigos Scale.

3. ЊЕГА КОМАТОЗНИХ БОЛЕСНИКА

11

3.1. План његе коматозних болесника

План његе коматозног болесника коју спроводи медицинска сестра обухвата: Процјену стања свијести; Контролу виталних функција; Ординирану терапију; Примјену асепсе и антисепсе; Узимање крви, аспирата, урина по налогу љекара; Његу трахеалне каниле; Аспирирање по потреби; Дубоку бронхоаспирација; Његу усне дупље, Његу очију, Његу коже, Њега аногениталне регије, Купање, Окретање, позиционирање, Контролу предилекционих мјеста (превенција декубитуса), Сарадњу са физиотерапеутом, Његу мјеста око пласиране периферне каниле, Провјеру и одржавање проходности, Контролу инфузије, Контролу и одржавање уринарног катетера, Слање узорака по налогу љекара, Замјену уринарног катетера по налогу љекара, Контролу столице, Праћење биланса течности, Одржавање проходности сонде, Замјену сонде по потреби, Консултовање других служби...

Стање свијести пацијената у коми или трајном вегетативном стању укључује разне степене попут минималног стања свијести или пак стања закључаности у којему пацијент посједује нивое мисаоних способности, али су му могућности комуникације с околином знатно смањене или посве изостале. Снимање мозга људи у трајном вегетативном стању магнетском резонанцијом и компјутерском томогарафијом показаће атрофију или "скупљање" мозга у подручјима мождане коре везанирна за перцепцију, мишљење и свијест. ПЕТ-скенирање (томографија позитронском емисијом) додатно показује и недостатак глукозе (односно хране) у тим подручјима, што такође потврђује дубоку несвијест.

12

Стандарди његе болесника у коми: Болесник у коми захтијева мултидисциплинарнии стандардизовани приступ

у њези и лијечењу; Стање болесника у коми захтијева интензивни медицинскитретман и стално

присуство сестре у болничким јединицама као што су просторије за интензивно лијечење, његу и реанимацију због стања свијести, због контроле виталних функција, терапије која се дају у кратким размацима...

Код коматозних болесника превенција декубитуса је приоритетна. Превенција декубитуса се састоји од сљедећих мјера:

Смањење притиска на ризична мјеста на тијелу пацијента; Мијењање положаја пацијента свака два сата; Употребљавање јастука, спужве, мекане постељине; Употребљавање одјеће без дугмади, затварача и тврдих материјала; Одржавање сухоће пацијента; Свакодневно прегледање коже пацијента; Свакодневно његовање коже пацијента; Праћење појаве других обољења; Кориштење специјалних кревета за промјену положаја тијела.

3.2. Исхрана коматозних болесника

Коматозни болесници се хране парентералним путем. Парентерална прехрана подразумијева унос свих потребних енергетских и нутритивних састојака у облику отопина у крвожилни систем (периферним или централним венским путем).

Парентерална исхрана се примјењује инфузијом путем периферних или централних вена, континуирано (током 24 сата) или циклички (нпр. кроз 16 сати). С обзиром на мјесто примјене дијели се на болничку или кућну.

Препарати за парентералну прехрану су уствари инфузије које могу потпуно

задовољити нутритивне потребе болесника јер садрже све храњиве твари потребне организму: глукозу, аминокиселине и липиде (макронутријенти), те електролите, минерале у траговима и витамине (микронутријенти), као и воду. Углавном се сви ти састојци асептички, у стерилним условима, помијешају из исходних спремника (инфузијске боце, бочице, ампуле) у посебну стерилну инфузијску врећицу у тачно одређеном омјеру и дози према потребама појединог пацијента, а једна таква врећица задовољава дневне потребе уноса храњивих твари тог пацијента. То су, с физикално-хемијског аспекта, врло комплексни фармацеутски препарати који у свом саставу могу садржавати и више од 50 различитих хемијских јединки.

13

Могуће нежељене и потенцијално врло опасне реакције у препаратима за

парентералну прехрану су таложење (нпр. калциј-фосфата), хемијска разградња (нпр. оксидација аминокиселина) и нестабилност липидне емулзије (одвајање масне фазе од водене или стварање увећаних капљица масти).

Препарати за парентералну прехрану могу бити:

Стандардизовани – темеље се на настојању да се инфузијска терапија стандардизира на тај начин да задовољи захтјеве већине болесника, а постиже се провођењем парентералне прехране према унапријед одређеном протоколу, с препаратима за парентералну прехрану унапријед одређеног састава. Користи се већином за метаболички стабилне, одрасле болеснике. Постоје готови индустријски препарати (тзв. врећице с више одјељака), или они који се могу припремити магистрално у асептичкој јединици болничке апотеке.

Индивидуализовани – свака врећица припрема се по јединственој прескрипцији љекара, посебно састављеној према специфичним потребама пацијента (зависно од његове болести, метаболичког стања, електролитног статуса, губитака...) углавном за критично болесне и нестабилне болеснике, те дјецу (неонатологија и педијатрија). Код таквих препарата се узима у обзир тјелесна тежина болесника те се дозе свих састојака рачунају према њој.

Инфузиони раствори за парентералну исхрану могу да садрже: протеине, масти, угљене хидрате, електролите – натријум, калијум, хлориде, калцијум, фосфате, магнезијум олигоелементе – цинк, бакар, манган, хром, селен витамине – А, Ц, Д, Е, К, Б1 (тиамин), Б2 (рибофлавин), ниацин, пантотенска

киселина, Б6 (пиридоксин), Б12, биотин, холин, фолна киселина...

Кроз постављен централни венски катетер заједно са растворима за парентералну исхрану апликују се разни лекови и специфични нутритивни састојци који могу међусобно реаговати и зачепити катетер.

Најчешће потенцијалне компликације централне венске катетеризације су: пнеумоторакс, хемоторакс, хидроторакс,

14

тампонада срца повреда плеxуса брацхиалиса, парализа н. Френикуса, повреда каротидне артерије, тромбоза, гасна емболија, тромбоемболија.

3.3. Хигијена коматозних болесника

Један од најчешћих узрока декубитуса је нечиста и влажна кожа. Да не би дошло до декубитуса задатак медицинске сестре је проводити основне поступке за очување хигијене коже коматозног пацијента.

Код коматозних пацијената у свакој установи обавеза је прегледање коже најмање једном дневно. Посебна пажња се мора обратити на сваку еритемозну површину која заостаје и послије промјене положаја тијела.

Кожа коматозних пацијента се мора одржавати чистом и сухом, њежно прати топлом водом и благим сапуном, уз минимални притисак. Кожа се мора посушити, а на њу затим нанијети танак слој заштитне хидратантне креме или уља. Може се користити и растресити пудер за тијело. Пацијент се мора прекривати чистим, сухим чаршафом.

3.4. Лијечење коматозних пацијената

Код појаве декубитуса примјењује се конвенционална (класична) и/или хируршка терапија. Облици конвенционалне терапије су:

редовна промјена позиције тијела; контрола мокрења; наношење провидон иодида који смањује инфекцију у подручју декубитуса; кориштење масти за зарастање рана; разни облици физикалне.

Хирушки третман декубитуса код коматозних пацијената се састоји од преоперативне припреме пацијента, хируршког захвата и постоперативног третмана хируршке ране. У правилу одстрањење некротичног ткива врши се у хируршкој установи због могућности крварења и потребе његовог заустављања.

Постоперативна њега започиње одмах по изласку пацијента из операционе сале постављањем у одговарајући положај, контролом виталних параметара, сукционе дренаже и диурезе.

Пацијент мора лежати у сухој затегнутој постељини на антидекубиталном душеку уз промјене положаја. У прве три седмице пацијент не смије лежати на оперисаној страни,

15

а током четврте седмице може да лежи десет минута на оперисаној страни. Тај се период постепено продужава по пет до десет минута сваког наредног дана, уз контролу оперисаног декубитуса.

Постављена сукциона дренажа одржава се најмање 7-10 дана, а кожни шавови уколико нема знакова локалне иритације остављају се двије седмице.

ЗАКЉУЧАК

Кома је најтежи квантитативни поремећај свијести који може трајати годинама. Она захтијева посебну стручну његу. У коми пацијент је без свијести и не реагује чак и на најјаче болне надражаје. Неуролошким прегледом се установљују угашени мишићни

16

рефлекси и нереаговање зјеница на свјетлост. Рефлекс гутања је угашен, очуване су једино виталне функције (дисање и крвоток), које такође могу бити повремено поремећене.

Степен дубине коме се најчешће утврђује вриједношћу Glasgowske скале, а у новије вријеме и специјалном скалом тзв. ФОУР (Full Outline of UnResponsiveness), која је јако прецизна и практична. Кома је посљедица тешког поремећаја функције виталних органа (централни нервни систем, срце, плућа, бубрези) изазвани различитим стањима као што су трауме, тровања, инфекције, поремећаји циркулације, метаболизма, тумори и др.

Њега коматозног болесника обухвата бројне поступке које смо споменули у плану његе, а специфично активности везане за начин исхране, одржавања хигијене и превенцију декубитуса, који се често везује за пацијенте у коми, о чему смо детаљније писали у овом раду.

ЛИТЕРАТУРА

1. Милена Тијанић, Десанка Ђурановић, Ратомирка Рудић, Љиљана Миловић (2002): Здравствена њега и савремено сестринство, Научна књига, Београд

17

2. Гордана Фучкар (1996): Увод у сестринску дијагнозу, Храватска удруга за сестринску едукацију, Загреб

3. Гордана Фучкар (1995): Процес здравствене његе, Медицински факултет, Загреб

4. http://www.belimantil.info

18