Narodni plesovi, igre i kola

Srbija se deli na dva glavna okolna podruja, na istonu i zapadnu. Ta prirodna podela

datira iz vremena starih kultura koje su jo pre dolaska slovena u ove krajeve dominirale na

balkanskom poluostrvu: vizantijska na istoku i romanska na zapadu. Oba podruja imaju ove

zajednike etnomuzikoloke karakteristike:

a) kolektivan karakter narodne muzike;

b) muziku kao sredstvo za izraavanje poetskih oblika i oseanja;

c) sedeljke i posela na kojima se razvija kolektivna pesma i kolektivan rad;

d) otvoreno kolo u narodnim igrama;

e) dvoglasno pevanje u nekim planinskim predelima;

f) starinske obanske instrumente: frulu (sviralu) i gajde, a u novije vreme i harmoniku;

g) melodije zasnovane na obradi monostiha;

h) trohejske akcente.

O narodnim igrama moze se raspravljati prema psiholoskoj sadrzini, oblicima, stilu, karakteru,

tehnickom sklopu, prilikama u kojima se izvode i mestima gde se izvode. Razvrstavane su u

grupe i tipove. Po sadrzini su: sastavni deo narodnih obicaja (svadbenih i drugih), ostaci davnih

obrednih igara s magijskom namenom, religioznom, vezanom za posebne prilike, dogadjaje,

prirodne pojave, godisnje doba, pojedine dane u godini, vegetaciju, razlicite manifestacije,

ljudske poslove. Po karakteru igranje je katkad mirno, katkad i razvuceno, setno; zivlje, s

lakocom; zivo, sitno; snazno, poletno, ostro, kruto. Raznovrsnost oblika zavisi o rodu i polu, o

uobicajenom broju ucesnika, poretku, uzajamnom drzanju ruke, o smeru igranja, vrsti koraka,

talasima i treperenju, propratnim pokretima uz korake i o narocitim rekvizitima sto ih igraci

upotrebljavaju. Mesta na kojima se igra jesu: kuce, dvorista, vrtovi, gumna, livade, blizina crkve

ili groblja, raskrsce, trgovi i dr. Glavne prilike za igru su svadbe i druge obiteljske svecanosti,

radna sela, poklade, veci i manji verski i narodni praznici, useljivanje u novu kucu i dr.

Igre su grupirane po onome sto je karakteristicno za igru prema onome sto je najuocljivije ili

prema glavnoj sadrzini, formi, mestu, necijem imenu i sl. Razlikuju se i igre muske, zenske,

zajednicke, decije. Nazivi nocne, zalovite, neme, sitne, zive igre i sl. Jasno pokazuju kakve su.

Kao o posebnoj grupi moze se raspravljati o "onima u kojima se nesto predstavlja, prikazuje", tj.

o mimicko dramskim igrama. U svakoj grupi razlikuju se pojedini tipovi kao glavni predstavnici,

a svaki tip ima i svoje varijante i svoja posebna imena. Igra, kao i celokupna narodna umetnost,

dozivljavale su, a i sada dozivljavaju mnoge promene. One nisu ustaljene ni u istom kraju gde su

nastale; prenose se u obliznje i udaljenije krajeve pa i tako nastaju promene i preinacenja,

prilagodjavanje domacem lokalnom stilu, unosenje necega novog u lokalni stil. Zato se i ne

mogu strogo povuci granice koreografskih podrucija; one nisu zatvorene a najmanje se poklapaju

s politickim upravnim granicama.

Muzicka enciklopedija

NARODNE IGRE

U Srbiji ima vise od 3000 naziva narodnih igara. U svim krajevima prevladjuju vedre i

vesele igre u kolu ali se mogu naci i setne pa mimicke, eroticke i dr. Pored otvorenog i

zatvorenog kola tu su i drugi oblici, npr. lese, naspramni lanci, igre udvoje, utroje, uetvoro itd.

U pogledu ritma preovladjuju dvodelni i cetvorodelni taktovi, a nisu retki slucajevi ni trodelnog,

slozenog i neravnog takta. Igre prate instrumente (gajde, svirala, duduk, frula, dvojnice, cemane,

tambure, zurle i tupan). Ima igara koje se izvode uz pevanje ili naizmenicno pevanje i nemo

igranje ili uz naizmenicno pevanje i instrumentalnu pratnju. U periodu izmedju dva svetska rata

gotovo u sve krajeve prodire harmonika. Prilike za igranje po selima su redovne i vanredne.

Vanredne su o selima, prelima, mobama, svadbama i tome sl. Igraci-stvaraoci pokazuju sklonosti

ka individualnom izrazavanju u igri i ka interpretaciji ukrasnih koraka te tako najcesce pridonose

stvaranju lokalnih stilskih oblika. Pod uticajem nekih igara koje su se po gradovima formirale u

veoma zive igre, kao sto su ikino kolo, Vranjanka, Kukunjete i dr., igra se i po selima zivlje.

Medju najstarije igre idu obredne, danas vec u izbledelom i degenerisanom obliku. Takve su

dodolske, lazarike, kraljike, koledarske i dr. Rusalje su arolijsko-ekstaticne igre poznate u

istocnoj Srbiji kod Vlaha. Ostaci obrednih igara nalaze se i u mnogim decijim igrama.

Bogastvo i lepota svetovnih orskih igara ogleda se u razlicitim tipovima i stilovima koji su se u

svakom pojedinom kraju razvili pod specificnim istorijskim, kulturnim, ekonomskim,

geografskim i drugim uslovima toga kraja. Tipske, stilske i tehnicke osobine igara omogucuju da

se izvesne krajeve uprkos manjim lokalnim razlikama, posmatra kao jednu koreografsku oblast

koja se ne poklapa uvek sa teritorijalnim granicama, vec se igre redovno prelivaju na jednu i na

drugu stranu. Pojedine igre vise su rasprostranjene po citavoj Srbiji. Takve su starije:

Dunjeranke, Seljanica, Devojako kolo, Ajd na levo, braa Stevo, Zaplet, urdjevka i dr. U

novije vreme uveliko su se rasirile zive igre ikino kolo, Vranjanka, Kukunjete, U est, a

donekle i Moravac. Svatovska igra, areno oro, igra se po citavoj Srbiji sem Vojvodine.

U koreografskoj oblasti centralne i zapadne Srbije ceni se sitno igranje i fino treperenje tela.

Vecina igara izvodi se u otvorenom kolu uz pratnju svirale, frule i dvojnice. U selima oko

Beograda i na Kosmaju najpoznatije su igre Paleanka, Orijent, Groznica, Moravac i dr. U

zapadnom delu oko Obrenovca, apca pa idui prema Valjevu, igraju se, pored pomenutih igara,

Kolubarka, Prolomka, Mavanka, Cicvaria kolo itd. U centralnoj Srbiji, pored mnogih drugih,

igraju se umadinka, Gruzanka, Trojanac, Taino kolo, Stara i Nova Vlahinja, eta, Treskovac,

Osmica, etvorka.

Koreografska oblast istone Srbije, odlukuju se veoma ivim igrama i raznolikim koracima. Igre

prate gajde, duduk, dvojnice i svirala; kasnije Cigani uvode emane (violinu). U donjem delu

istone Srbije, igre prate zurle i go. U oblasti Niave igre spadaju medju najzivlje u Srbiji.

Najomiljenije su aak (u lesi) i Katanka, obe u mnogim varijantama. Cesti su duhoviti

koreografski satavi koji pokazuju smisao za salu. Vranje je predstavnik gradskih narodnih igara.

Dostojanstven stil vranjanskih igara prozet je mnogim orijentalnim primesama. Vranjanci igraju

meraklijski, sa uzdrzanim temperamentom; oni prozivljavaju svaki pokret koji kao da se radja iz

samog osecanja neke duboke ceznje. Vranjanka, Daskalica, Iz banju ide, Teko oro, Pembe

izvanredni su primerci igara ovoga kraja.

U koreografskoj oblasti Kosova i Metohije, srpske seoske igre nose u sebi najstarije elemente

slovenskog karaktera. Po selima se igra veoma mirno, najcesce uz naizmenicno, razvuceno i

setno pevanje dveju po dveju igracica. Pri tome je karakteristican otegnut uzvik I!. Prizrenski tip

igara nadelko je cuven kao i prizrenska bogata nosnja, narocito zenska. Najomiljenija igra je

Kola. Lepe su stare srpske igre, Stara Prizrenka ili Razgranjala, Coko, Bre devoje, Poduna

mori poduna i druge

Vojvodina je jasno izdvojena koreografska oblast cije su odlike uslovljene razlicitim uticajima.

Na ovom ravnom i plodnom tlu pored srpskih, bunjevakih i sokakih igara dale su i igre

nacionalnih manjina (madjarske, rumunske, slovacke i rusinske) svoj doprinos u stvaranju ovog

specificnog stila. Igra se sitno, skoro u mestu, a individualna improvizacija ukrasnih koraka i

figura izrazena je narocito u muskoj igri; karakteristicna je improvizacija, sinkopiranog udaranja

petom u zemlju ili petom o petu (duplir), koje se kod dobrih igraca javlja gotovo u svim igrama.

Igre su ranije pratile gajde, danas ih najcesce prate tambure. Najrasprostranjenije su Bako kolo,

Banatsko kolo i Sremsko kolo. Varijante se javljaju kao esnafska kola: Paorskom, Ratarsko,

Majstorsko, Zanatlijsko, Opanarsko, obansko itd. aranac je solo muska igra koja se zadrzala

jos oko Vrca i Bele Crkve.

Muzika enciklopedija

SRPSKI FOLKLOR I NJEGOV RAZVOJ

Narodno stvaralatvo se esto kod nas izjednaavalo sa pojmom folklora, to bi bilo

njegovo ire znaenje, ali i sa pojmom narodna umetnost, to bi bilo njegovo ue znaenje. Izraz

folklor, koji je nastao sredinom prologa veka, ubrzo se proirio svuda po svetu i odomaio kako

u obinom govoru, tako i u naunoj terminologiji. Upotrebu termina folklor predloio je engleski

arheolog William John Thoms u asopisu Atheaneum od 22. avgusta 1846. godine. Termin je

stvoren spajanjem dve engleske rei: folk (narod) i lore (znanje, mudrost). Ovim se izrazom

oznaava skup pojava u narodnoj duhovnoj kulturi: obiaji, verovanja, znanja, usmena tradicija,

sve vrste narodne umetnosti. Izrazom folklor istovremeno se oznaava stvaralaki tok u narodnoj

umetnosti neprekidan i veoma iv proces i preiveli ostaci shvatanja i pogleda na svet iz

raznih perioda prolosti mestimino jo uvek iva praksa koja postepeno nestaje, menja se ili

prilagoava novim uslovima ivota. Zato je folklor istovremeno istorijska kategorija, faktiko

stanje i stvaralaki proces. Zbog toga ga je pogreno nazivati ivom starinom, poto se na taj

nain iskljuuje njegova drutvena uloga u skorijim razdobljima i u sadanjosti. Ne ulazei u sve

grane folklora, u ovom e se pregledu napraviti kratak osvrt na narodno umetniko stvaralatvo u

Srbiji, sa naglaskom na igru i pesmu.

Do osloboenja od Turaka u Srbiji nije bilo drugog umetnikog stvaralatva sem narodnog. To je

pre svega bila usmena tradicija: lirska i epska pesma, bajke, poslovice i drugi knjievni oblici,

zatim vokalna i instrumentalna muzika, orske, zabavne i viteke igre, narodna likovna umetnost i

drugo. Srpska narodna umetnost ivela je sa narodom, ona je proizila iz njega, pa u sebi nosi

vie istine nego umetnosti koje se raaju po ateljeima i kabinetima. U odnosima oveka i njegove

okoline, treba traiti onu dublju harmoniju iz koje je nikla i razvila se narodna umetnost. Da bi se

ona shvatila, nije bila potrebna predsprema ona je bila jasna i bliska svima.

Nestankom feudalizma i odlaskom Turaka, seljatvo postaje oslonac mlade srpske drave, poto

gradskog srpskog stanovnitva gotovo da nije ni bilo. Kao najmnogobrojniji drutveni sloj,

seljatvo se u Srbiji izjednaavalo sa pojmom naroda, pa je i narodno stvaralatvo pripadalo

seoskom stanovnitvu. Zato se seoski folklor i danas naziva izvornim, poto su se iz njega razvili

i jo se razvijaju kasniji oblici. Spoj srpskih tradicionalnih evropskih i orijentalnih elemenata u

varoima se osetio i u stvaralatvu, nonji, arhitekturi, enterijaru, ishrani i drugim kulturnim

pojavama. Na podlozi tradicionalnih, nastajale su gradske igre koje su po stilu i tehnici mirnije,

lake i koje su bile pralogeene zatvorenom prostoru a vezane za gradski nain odevanja i

kretanja. Ovako stvoren sloj srpskih graanskih igara pripadao je drugom anru, kao to je

pripadala i gradska pesma i uopte nain ivota.

Iako je narod u selima bio etniki jedinstven, u narodnom stvaralatvu su postojala dva razliita

kulturna modela, koja su zavisila od naina ivota i privreivanja. Drugaije je bilo stvaralatvo

zemljoradnika u ravniarskim krajevima bliim Savi i Dunavu a drugaije stvaralatvo stoara u

junim planinskim krajevima. Njihove igre i muzika se razlikuju, iako obe kategorije

stanovnitva pripadaju istome etnosu. Iz zajednike slovenske batine Srbi su na Balkan preneli

starije folklorne uzore, gde su se oni meali sa zateenima i gde su se dalje razvijali saglasno

novim ivotnim situacijama. U zonama dodira agrarnih i stoarskih modela narodnog

stvaralatva raao se niz prelaznih varijanti. Dolazilo je do proimanja i meanja obe tradicije i

stvaranja novih kulturnih obrazaca, poto je u tim zonama seljak morao istovremeno da bude

stoar i ratar, pa je u praksi sjedinjavao obe tradicije.

Brojni odnos seoskog i gradskog stanovnitva danas se radikalno izmenio u korist gradskog. Zato

se klasini pojam "narod" vie ne odnosi samo na seosko stanovnitvo. Paralelno sa promenom

znaenja pojma "narod", menjalo se i narodno stvaralatvo. U razvijanju pojedinih njegovih

oblika uestvovalo je i stanovnitvo gradova, bilo sasvim novim folklornim oblicima, bilo

razradom izvornih folklornih elemenata, pa se zato danas obraa panja na folklor svih slojeva

stanovnitva.

Izrazi "narodna igra" i "narodna pesma" danas se kod nas prvenstveno upotrebljavaju kao oznaka

za izvorni narodni melos i igru a tek potom za njihove razvijenije oblike. No, poto je proces

menjanja duhovne kulture usporeniji od promena u materijalnoj, ne predaje se lako zaboravu

starija muzika i orska batina, pa starija i novija tradicija nastavljaju da ive paralelno.

Anonimnost srpskog narodnog stvaralatva je njegovo glavno svojstvo. Tvorac pojedinih dela

nije poznat, niti je on stvarno radi sopstvene umetnike afirmacije. Sutina narodnog stvaralatva

je drutvena, zbog toga to ono uvek pripada grupi linosti u tom smislu to je izraz opteg

ukusa, optih estetskih shvatanja. Izvoa i stvaralac su se uvek kretali u granicama optih

stilskih pravila. U riznici kulturnog naslea postojali su gotovi modeli koji su sluili za ugled.

Improvizacija izvoaa imala je vanu ulogu u kolektivnom stvaralakom procesu narodnog

stvaralatva. Mnogo se puta ponavljao osnovni motiv ali ne uvek na isti nain. Deavala su se

odstupanja u odnosu na poznato. U tom se razvoju osnovni motiv stalno menjao, doterivao i

uglaivao, razgranavao u nove oblike. Uspele varijante su bile polazna osnova za nove, pa su se

iz pramodela obrazovale itave generacije. Obrazovanje varijanata i odnos individualnog i

kolektivnog u narodnom stvaralatvu otkriva tajnu stvaralatva, poto su varijante samo etapni

stadijumi razvitka. Iako reenje problema kolektivnog i individualnog u narodnom stvaralatvu

nije jednostavno, moe se rei da su u naoj nauci ve uinjeni ozbiljni prilozi. Sinkretinost je

jedna od vanih osobina narodnog stvaralatva. Ritam je ona zajednika osnova koja povezuje

govor, pesmu, muziku i igru. Otra granica izmeu govora i pesme kadkad teko moe da se

povue, poto se u pojedinim prilikama one sasvim pribliuju (bajalice, tubalice itd.).

Narodna pesma je umetnika celina koja je sloena iz teksta i melodije. Usled razvoja jezika,

nastali su razliiti oblici u metrici a naroito u ritmikim shemama. Govorna intonacija je sluila

kao osnova za stvaranje narodne pesme.

U srpskoj narodnoj muzici preovlauju pravilni, uglavnom dvoetvrtinski taktovi. Prema

akustikim izvorima, srpska narodna muzika se deli na vokalnu, vokalno-instrumentalnu i

instrumentalnu. Kao najstarija, vokalna muzika je nauno najzanimljivija, vokalno-

instrumentalna nalazi svoju primenu u epsko-poetskoj kategoriji, dok se isto instrumentalna

muzika upotrebljava poglavito kao pratnja narodnih igara, ma da se praktikovala i nezavisno od

njih. Vokalna muzika sa malim ambitusom preovlaivala je u planinskim krajevima. Ona se

esto nije mogla zabeleiti postojeim notnim sistemom. Epske pesme su se najee pevale uz

gusle, veoma stari slovenski instrument, dok se najvie igralo uz pratnju pesme, gajdi ili svirale.

Dvojnice su pastirski ili putniki instrument a orkestarsko muziciranje u Srbiji je sasvim skorog

datuma.

Tipian oblik srpskog narodnog igranja je igranje u kolu. To je lanac meusobno povezanih

igraa koji se kree po krunoj a ree po krivudavoj liniji. Posle kola javlja se lesa lanac

igraa postavljenih u pravoj liniji ili u dve naspramne vrste sa pravcem kretanja levo i desno,

napred i nazad. Solo igranje ili igranje u parovima retkost je u sredinim delovima Srbije. Javlja

se uglavnom u obrednim igrama (dodole, lazarice, kraljice). Te su igre veoma stare i trag su

paganskih obreda za plodnost, kiu ili su trag starinskih obreda sa igrom povodom roenja,

inicijacije, svadbe ili smrti.

U igrama i pesmama ogledaju se iskustva i ukus mnogih pokoljenja. U predelima dodira

kulturnih podruja zanimljiv je proces uzajamnih uticaja i ujednaavanja muzikih i igrakih

obrazaca, pri emu je podruje sredine Srbije imalo znaajnu ulogu. Polazei odatle, pojedine

pesme i igre postajale su opta svojina.

Ovde treba istai jednu pojavu koja je znatno uticala na svestranije upoznavanje i oivljavanje

muzike i orske tradicije. Ta je pojava uticala i na meusobnu razmenu folklora. Podsticaj su

dale smotre i festivali izvornog folklora uih ili irih regiona. U pripremama za te festivale

amaterske grupe i pojedinci trebalo je da naprave izbor najvrednijih primera narodnog

stvaralatva svoga kraja. U sluaju da to ne uine, bez obzira na izvoake kvalitete, gubili bi

priliku da odu na selekciju vieg ranga, koja bi ih odvela dalje ka vrhunskim festivalima.

Ovakav sistem podstakao je traganje, iznalaenje i reafirmaciju najvrednijih primera lokalnog

melosa i igara. To je bilo korisno i za nauku, poto su otvorene mogunosti za stvaranje

potpunijih zbirki i antalogija narodnih melodija i igara, nego kada je taj rad bio preputen

traganjima pojedinaca. Nauka je to i vratila narodu, poto su zapisi i analize izvornog folklora

posluili za dalje korienje i obradu.

Smotre izvornog folklora u Srbiji nemaju dugu tradiciju. Pred rat su bile dve takve priredbe,

1938. i 1939. godine na tadanjem Beogradskom sajmu. Po ratu je naglo poraslo interesovanje za

sakupljanje i negovanje izvornog folklora poto je okretanje sopstvenim izvorima bilo temelj

renesanse naeg narodnog stvaralatva. Prvi festival jugoslovenskog izvornog folklora prireen

je u Opatiji 1951. godine. Radi evidentiranja raspoloivog materijala i radi preprema za Opatiju,

u Srbiji je organizovano 10 zonskih festivala, koji su izneli na videlo veoma bogat fond narodnih

igara i pesama. Ta se tradicija ouvala i do danas, pa svakoga leta na Sabor narodnog

stvaralatva Srbije (u Leskovcu do 1980. godine a dalje u Aleksandrovcu) dolaze odabrani

primeri izvornog folklora. Postoji i niz stalnih festivala regionalnog karaktera (Homoljski motivi,

Crnoreje u pesmi i igri, Dragaevska truba i drugi). Susreti sela Srbije, pored drugih

takmiarskih kategorija, sadre i takmienja u folkloru.

Izvorni folklor se dosta neguje i u gradovima. Tamo su pojedini folklorni elementi esto bili

inspiracija stvaralatva individualnih umetnika kompozitora ili koreografa. Negovanje,

reprodukcija i obrada folklora postali su predmet interesovanja mnogih amatera ili profesionalnih

institucija. Kada se zna da se kod nas folklor neguje i u izvornom obliku, u naoj se savremenosti

nala ravnotea izmeu negovanja izvornog folklora i njegove umetnike obrade i interpretacije.

Stilizacija i obrada folklora su dela umetnika u kojima se igre i pesme udaljavaju od svojih

izvornih oblika ali zadravaju bitna stilska obeleja pomou kojih mogu da se nepogreivo

identifikuju. Ta stilska obeleja se ogledaju u izvesnom broju karakteristinih elemenata koji

daju kolorit folkloru pojedinih krajeva. Takvi se elementi prilikom obrade naroito podvlae i

doziraju, poto bi njihovim izostavljanjem ili prenaglaavanjem, folklor izgubio svoja autentina

obeleja i postao neto sasvim drugo. Zato umetnik, pored talenta koji se podrazumeva, mora

temeljno da poznaje sutinu i osnovne karakteristike izvornih folklornih motiva, da uoi sve

bitne stilske elemente, kako bi mogao da ih uspeno koristi pri razradi.

Dr Slobodan Zeevi

Muzika enciklopedija

PODELA NARODNIH IGARA

Teko je izvriti sistematsku i objektivnu podelu narodnih igara na vrste, poto ou one

veoma bogate raznovrsnim elementima koji bi se mogli uzeti kao kriterijum za njihovu podelu.

Razne vrste narodnih igara dotiraju se i ukrtaju sa drugim vrstama tako da ih je, u izvesnim

sluajevima, teko jasno razgraniiti i strogo izdvojiti u posebnu grupu. Ipak je sasvim izvesno

da se svaka klasifikacija igara mora zasnivati na njihovim sutinskim i formalnim

karakteristikama.

Najoptije razvrstavanje narodnih igara po sutini i nameni, moglo bi ih podeliti na dve velike

kategorije. To sou OBREDNE i SVETOVNE igre. Obredne igre su one koje su se nekada

izvodile u sklolu raznovrsnih obreda, dok bi svetovne igre bile sve ostale. Ne treba misliti da je

ova podela nepromenljiva i da igre stalno moraju ostati u istoj kategoriji. Igre su u stalnom

razvoju. Obredi izumiru i nestaju, dok neke igre, koje su se igrale u njihovom sastavu, ostaju da

se igraju i dalje. Na taj su nain one nadivele obred, postopeno su gubile obrednu funkciju i

postajale svetovne.

OBREDNE bi se igre dalje mogle podeliti na one igre koje su se izvodile u optem interesu

(obredi za kiu i plodnost), na one koje su se izvodile povodom vanih dogaaja u ivotu linosti

(roenje, svadba, smrt) i na ostale obredne igre (ivandansko, pokladno, urevdansko ili drugo

igranje). Pregled srpskih obrediih igara daje se u posebnom odeljku.

SVETOVNE IGRE danas sainjavaju ogromnu veinu srpskih narodnih igara. Po svojoj

sadrini, one su veoma raznovrsne. Imitativne i mimike su one igre ija se sadrina ne izraava

samo igrom nego i naroitim pokretima tela ili izrazima lica sa ciljem da se jasnije ilustruje

sadrina igre (Ovako se biber tuca, Devojica platno beli i druge). Ozbiljne i vesele igre imaju u

sebi takvih elemenata koji izazivaju ozbiljna (Teko oro) ili vedra oseanja (Trojanac, Moravac i

veina srpskih igara). Kod vedrih igara ima ih koje u sebi sadre ale i humora i koje bi se mogle

nazvati aljivim ili humoristikim igrama. Kroz sadrinu erotsko-ljubavnih igara provlae se

ljubavni motivi. Igre u kojima se pokazuju razne vetine ili imaju takmiarski karakter mogle bi

se nazvati igrama vetine i duha. Meutim, najvei broj srpskih narodnih igara nema neke

vidljive sadrine ni naroite namene, sem da zabave ili osvee igrae. Ove bi se igre mogle

nazvati zabavne. Ve je napomenuto da se nekadanja namena i sadrina mnogih igara

zaboravila, pa se one igraju jedino u svrhu zabave i iskazivanja ivotne radosti i snage.

Formalni kriterijumi za podelu narodnih igara takoe mogu biti brojni, zavisno od toga sa koje se

strane igre posmatraju. Ako se gleda ko ih igra, one se mogu podeliti na deije, enske, muke i

igre starijih. Poznato je da deca imaju svoje naroite igre. U veini krajeva, deca se u igre starijih

uopte nisu meala. Njihove igre nisu preteno orske a ukoliko i jesu, to su aljive, imitativne ili

igre ija sadrina sem isto orskih ima i drugih elemenata. Muke i enske igre su one igre koje

igraju samo pripadnici jednog ili drugog pola. Ove igre mogu biti ostatak nekadanjih rituala

mukih ili enskih drutava a danas su isto muke igre takmiarske ili igre u kojima dolazi do

izraza vetina ili snaga, dok iskljuivo enske igre mogu biti kolo udavaa, nevesti ili

inicijantkinja. Stariji ljudi retko igraju. To se deava u izuzetnim prilikama kada su naroito

raspoloeni ili kada to nalae obred (Svekrvino ili areno kolo u svadbonom obredu). Sa

stanovita oblika kome se igraju, igre se, shodno svome spoljpom izgledu, mogu podeliti na

grupne igre (kolo, lesa) i igre sa ogranienim brojem igraa (solo, parovne i druge igre). Sa

stanovita muzike pratnje igre se mogu podeliti na igre bez muzike, igre uz pesmu i igre uz

pratnju muzikih instrumenata. Neme igre se izvode baz ikakve muzike pratnje. Kod njih kao

ritmiki osnov igre slui bat koraka igraa ili zveket njihovog nakita (Glamoko kolo i druge igre

dinarskih planinaca). Igre uz pesmu su takve igre uz koje se uvek pevaju pesme sa tekstovima. U

uskoj vezi sa tekstovima su mnoge imitativne igre, gde tekst pesme i pokret zajedniki

ispunjavaju sadrinu igre i njen su ravnopravan sastavni deo. Neke obredne igre se uvek igraju

uz pesmu a nikako sa instrumentalnom pratnjom. Ovde treba napomenuti da se izvestan broj

igara kod nas uvek igrao uz tekstove koji se improvizuju na licu mesta (poskoice) ili

predstavljaju neku vrstu hronike savremenih ili prolih dogaaja (Kozarako kolo). U poslednju

kategoriju mogu se uvrstiti one igre koje se igraju samo uz instrumentalnu pratnju i kod kojih

tekstova pesme nikada nije bilo ili su zaboravljeni. Mogua je i kombinacija pomenutih vrsta

muzike pratnje. U istoj igri se odreeni broj taktova moe igrati uz pesmu a odreeni broj nemo

ili uz muziku. Za pratnju srpskih narodnih igara su se upotrebljavali svirala i gajde, dok je

orkestarsko muziciranje novijeg datuma. U Srbiju je dospelo iz Rumunije posredstvom Roma

koji su otuda doneli laute (violine) rumunskih lautakih orkestara. Bleh orkestri su pastali pod

uticajem vojne muzike. Najzad, igre se mogu razvrstati i po svojoj strukturi. Kriterijum je

meusobni odnos broja pokreta i pravca kretanja.

Postoji jo mnogo kriterijuma po kojima bi se mogla izvriti podela igara. Nee se ulaziti u dalje

deobe, poto je izloena deoba najoptija a i najzanimljivija za amateroke grupe a dalje

ralanjavanje moe biti zanimljivo za nauku, dok za amatere ima sekundaran ili sporedan

znaaj. Za njih je sasvim dovoljno ukazati na one vrste igara koje dolaze u obzir za scensku

primenu. Zato e se pored informativnog prikaza obrednih igara, Prirunik naroito osvrnuti na

oblike i muziku pratnju, to je veoma vano kod scenske primene.

Dr Slobodan Zeevi

Muzika enciklopedija

OBREDNE IGRE

Obrednim igrama se nazivaju one igre koje su se izvodile samo u sastavu odreenih

obreda. Treba napomanuti da su mnoge od dananjih svetovnih igara nekada bile obredne ali je

obred tokom vremena zaboravljen a igra koja je bila njegov sastavni deo produila je da ivi.

Takve igre vie nemaju obrednu funkciju, ve su i one postale svetovne. S druge strane, neke od

obrednih igara su se takoe zaboravile, pa kada obred zahteva da se u odreenom trenutku odigra

odreena igra, onda se igra bilo koja svetovna ali se naglasi da je to devojako ili areno kolo

ako se radi o svadbenom obredu. Inae, nema nikakve sumnje da obredne igre predstavljaju

najstariji sloj naih igara i da potiu iz prehrianske epohe.

Do danas su se kod nas ouvale dve vrste obrednih igara. Prve su one koje su se izvodile u

sastavu obreda iji je cilj bio zadovoljenje optih potreba, obezbeenje plodnosti, zatita zdravlja

i slino. Tu igrai ne igraju za svoje zadovoljstvo, ve u interesu zajednice, vre javnu funkciju.

Neke od njih su vezane za adreene datume (koleda, lazarice i kraljice), dok su se druge igrale

onda kada je to bilo potrebno (obredi za kiu, leenje bolesnika itd.). Nasuprot obrednim igrama

sa javnom funkcijom, stoje obredne igre koje su u vezi sa znaajnim dogaajima u ivotu

linosti. Veoma se malo igralo povodom roenja, neto vie o inicijaciji kada su se igrom

mladi uvodili u krug odraslih a veoma esto prilikom svadbenih ceremonija. Igranje povodom

smrti i za mrtve je zanimljivost svoje vrste.

Nain igranja gotovo svih obrednih igara prve vrste potpuno se razlikuje od stila igranja

dananjih orskih igara. Stil i tehnika ostali su okamenjeni, onakvi kakvi su bili u doba paganstva,

od koga nas deli vie od hiljadu godina. To moe da poslui nauci kao jedna od polaznih taaka

za prouavanje strukture igre kod naih dalekih predaka ali te igre ni svojom sadrinom ni

nainom igranja nisu privlane za scensku primenu. Ove obredne igre igraju se veoma sitnim

koracima, sa minimalnim pomeranjem udesno ili ulevo i gotovo neprimetnim potskakivanjem.

Mnogobrojnije su one igre koje su pratile ivotni ciklus. One su se igrale da bi svojom maijsko-

obrednom funkcijom toboe pomogle oveku da prebrodi veoma osetljive i opasne prelaze iz

jednog ivotnog doba u drugo. Ti su prelazi otpoinjali inom roenja, nastavljali se obredima o

inicijaciji i svadbi, da bi se zavrili smru kojom je ljudski ivotni ciklus doveden do kraja.

Igre u ovakvim prilikama danas su obine orske igre, posebno namenjene odreenom trenutku.

Vrlo je verovatno da su neke od njih u prolosti imale iskljuivo obrednu funkciju. Ove su igre

scenski zanimljive, pogotovu ako se obrauju u sklopu navedenih obiaja ili su u vezi sa njima.

Obredne igre koje su se nekada izvodile za opte dobro danas su veoma retke jer su i obredi ve

odavno prevazieni. Danas, na primer, vie niko ne veruje da se igrom moe izazvati kia ili

izleiti bolest. Zato e se te igre samo ukratko pomenuti, vie radi informacije i radi udovoljenja

radoznalosti ljudi koji se interesuju igrom.1 Igrama iz ivotnog cikluea posvetie se neto vie

prostora poto, kako je reeno, one mogu biti scenski upotrebljive.

Koledarskim igrama nazivale su se one igre kojima je otpoinjala kalendarska godina.

Koledarske su se igre uglavnom ve zaboravile ali o njihovom postojanju svedoe pripevi

obrednih pesama sa refrenom "koledo". Prema naim i slovenskim analogijama, ovim su igrama

nai paganski preci proslavljali jaanje suneve moi o zimskoj solsticiji i dolazak novog

ivotnog i vegetativnog ciklusa. Uesnici koledarskih igara nekada su se maskirali.

Hristijanizovani koledarski obred pod nazivom "vertep" izvodio se do prologa rata gotovo

iskljuivo po varoima, poglavito oko Save i Dunava i u Vojvodini. Sledea od obrednih igara

bile bi lazarice. To su ophodi sa igrom koje su izvodile devojke o Lazarevoj suboti. Lazarice

imaju i Grci ali su one u vezi sa naim lazaricama samo po nazivu. Igraju se potpuio drugaije,

dok se nae lazarice stilom i tehnikom potpuno oslanjaju na nae obredno igranje. U agrarnim

kultovima je osnovni cilj proletnjih ensknh obreda bio postizanje plodnosti. Pored toga

osnovnog cilja, lazarice su imale i elemente inicijacije, poto se verovalo da se nee udati

devojka koja nije uestvovala u lazaricama. U ovim igrama se naziru i elementi kulta zmije.

Oberdna igra pod nazivom kraljice izvodila se oko urevdana i Duhova. Cilj ove igre slian je

prethodnoj jer se u njoj prepliu motivi plodnosti i inicijacije. Ova se igra u veini krajeva vezala

za Duhove za koje se kod nas jo uvek ouvao paganski naziv "rusalije". U mnogim predanjima

istone Srbije kraljice su se nazivale "rusalke". Tamo postoji i niz toponima pod nazivom

"rusalijska groblja". Misli se da su se na takvim mestima srele dve grupe rusalki koje su u

meusobnim borbama izginule. Smatralo se da dve obredne grupe pri susretu moraju sebi silom

prokriti put, pa je pri susretu dolazilo do ljutih okraja. U verovanju starih Slovena rusalke su

bile zla mitska bia za koje se mislilo da nastaju od mladih utopljenica. Jednom godinje, u toku

"rusalne nedelje", one su izlazile iz vode da bi se krajem nedelje povlaile natrag sve do istog

doba sledee godine. Pored ve pomenutih elemenata inicijacije i plodnosti, ova bi povorka

mogla biti ostatak rituala iz kulta rusalki. Oberdna igra dodole danas je retka praksa pri

maijanjima za kiu. Igra nije vezana za odreeni datum, ve se izvodila onda kada je bila

potrebna kia. U mnogim timokim selima dodole su igrale o zavetini na dan sv. Germana, za

koga se verovalo da je gospodar atmosferske stihije. Tada se igrala i posebna obredna igra pod

"zapisom", to jasno govori o spoju prehrianskih i hrianskih verovanja. U selu Potrkanje kod

Knjaevca, zavetina je otpoinjala ritualnim kolom pod "zapisom". Kolovoa je igrao gologlav.

Do njega su se hvatale etiri devojke. Poto bi uz obrednu pesmu kolo tri puta obilo zapis,

hvatale bi se i druge devojke.

Igre povodom roenja kod nas su najmalobrojnije, ma da se taj in pratio mnogim mistinim

radnjama sraunatim na odbranu novoroeneta i majke od demona ili zlih pogleda. Nije

iskljueno da su neke od ovih radnji bile pojaane obrednom igrom. Deca veoma malo igraju

orske igre, ve se bave drugom vrstom zabave. Ova injenica ukazuje na to da je igra bila

ozbiljna stvar u ritualima iz kojih su deca bila iskljuena. Neto vie se igralo o krtenju i o

prvom ianju.

Prvim javnim igranjem u kolu, devojica poinje da se smatra devojkom a deak mladiem. Za

ulazak u prvo kolo kod mladia nema naroitog ceremonijala, dok je pri inicijaciji devojaka igra

imala veoma vanu funkciju. U istonoj Srbiji, o Uskrsu je igralo kolo namenjeno inicijaciji

devojaka. Inicijantkinja bi na igrite donosila odreeni broj jaja i sumu novca dovoljnu da se

sviraima plati kolo. Ako bi bilo vie takvih devojaka jedan bi mladi sakupljao jaja a drugi

novac, kojim bi po redosledu plaao svirae. Odabrani mladi (veinom roak) poveo bi kolo sa

devojkom. Poto bi odigrali prvo kolo, devojka bi primala estitke i od tada je postajala

ravnopravni uesnik svakoga kola ulazila je u red udavaa.

"Proigravanje" devojaka o Uskrsu obavljalo se i u okolini Beograda a i u mnogim drugim

krajevima.2 U okolini Boljevca, treeg dana Uskrsa bi se iskupljale udavae na igru. U igri se

gatalo koja e se od njih udati te godine. Igra se zvala "ubra Mara". Za vreme seoske igranke

odvajale bi se u zasebno kolo i hvatale za pojas one devojke koje su se smatrale udavaama.3

Igre svadbenog ceremoiijala i danas su mnogobrojne. Njihovom studijom bi se, bar delimino,

mogao rekonstruisati paganski ritual slovenske svadbe. Mnoge od dananjih svadbenih igara

nekada su svakako bile obredne. Jo uoi svadbe, devojka poinje da se oprata od svoje

porodice i drutva. Tada se u njenom domu prireivalo "momino kolo". U "devojakom kolu"

devojka je darivala svatove. Pre polaoka iz roditeljske kue, devojka bi takoe vodila devojako

kolo. Svekrva je nevestu uvodila u novi domai kult, uvodei je u kuu igrajui i igrajui sa njom

tri puta oko ognjita. Svekrvino oro oznaavalo je zavrnu ceremoniju uvoenja neveste u novi

dom. U okolini Aleksinca, po izlasku iz kue, svekrvino kolo je moralo tri puta da je obie. Posle

toga se izvodilo devereko kolo a zatim prelazilo na ostale igre.4 U istonoj Srbiji se za vreme

svadbe igralo zeije kolo, da bi se mladenci plodili kao zeevi. Pri kraju svadbe se igralo areno

kolo. Njega bi najee poveo svekar a do njega bi se uhvatili nevesta i mladoenja, svrkrva,

kum, starojko, pa ostali. U toku igre mlada je menjala mesto a mladoenja se hvatao meu njene

roake, zatim bi se vraali na svoje mesto a svekrva bi se hvatala meu njih. Ovo se radilo da bi i

deca bila arena, tj. da bi liila na lanove obe porodice.

Igranje povodom smrti danas je retko. Uspomena na njega ima jo u uikom kraju a u istonoj

Srbiji je jo iva praksa. Tamo je veoma rasprostranjeno "kolo za duu" koje se igralo o

zavetinama kao uspomena na pojedine pokojnike. Ovim se kolom odavala pota pokojniku koji

je skoro umro ali se i prekidala alost. Onaj koji je eleo da je prekine pre vremena, trebalo je da

tri puta zaigra preko maramice u koju je stavljen novac. Kolo za duu se igralo i o svadbama. Oni

koji imaju mlade pokojnike, plaali bi da svirai odsviraju ovo kolo, kako bi i njihovi pokojni

mogli da uestvuju u svadbenom veselju. Za igranje oko "privega", obredne vatre koja se palila o

Belim Pokladama za pokojnike koji su umrli bez svee, drva bi se sakupljala u selu a u igri su

uestvovali svi stanovnici. Posle igre bi se kod privega prireivala gozba a oko zgarita se igrala

obredna igra pod nazivom marga. Slian privegu je obiaj alalija ili olalija koji se takoe

prireivao o Pokladama. Oko vatre bi se igralo veoma kratko kada bi se najee odigrale

orlovka i etvorka. Zatim bi se narod razilazio kuama.

Od ostalih obrednih igara treba pomenuti Ivandansko igranje i preskakanje vatri. Kao i mnogi

drugi praznici, hrianski praznik sv. Jovana, koji se u narodu popularno nazivao Ivandan, jedan

je od mnogobrojnih primera pagansko-hrianske simbioze. Osnovni motiv ovoga praznika je

solarni kult a zatim i kult vatre, to se vidi iz injenica da se praznovao o letnjoj solsticiji i da su

se tokom igre preskakale vatre. Prema verovanju, tada sunce na nebu tri puta zaigra i sam sv.

Jovan je u narodu imao epitet "igritelj". Sunevo igranje i epitet sveca jasno govore o paganskom

poreklu ovog praznika i igranja. Dokaz su i pisani izvori da je crkva osuivala igranje o ovom

prazniku kao pagansko. Paljenje obrednih vatri i igranje oko njih bilo je poznato svim

slovenskim narodima. Tada je padao opti slovenski praznik pod nazivom Kupala. Preskakanje

vatri i igranje oko njih imalo je i istilaki znaaj, jer se izvodilo kao predohrana od bolesti. Ima

elemenata i kulta plodnosti, poto se visoko skakanje dovodilo u vezu sa visokim rastom useva.

Slian znaaj imale su obredne vatre o Pokladama i Petrovdanu.

Dr Slobodan Zeevi

riznicasrpska

MUZIKA PRATNJA

Nerazdvojnu celinu sa naim narodnim igrama ini i muzika koja ih prati, pa se zato igra

ne moe posmatrati kao neto izdvojeno, ve u sklopu okolnosti u kojima se raa i ivi. Narodna

igra i muzika pratnja uvek idu zajedno, te prilikom izvoenja narodnih igara posebnu panju

treba obratiti muzikoj pratnji. Ona mora da odgovara karakteru muzike onoga kraja iz koga je i

igra, jer muzika i igra ine stilsku celinu bez obzira da li se radi o prikazivanju izvornih ili

stilizovanih igara.

U odnosu na muziku pratnju, nae se narodne igre mogu podeliti na tri vrste: igre koje se izvode

bez ikakve muzike pratnje, igre uz pesmu i igre koje se igraju uz pratnju instrumenata.

I. IGRE KOJE SE IGRAJU BEZ IKAKVE MUZIKE PRATNJE (NEMA IGRE)

Kod ovih igara nema nikakve melodije koja prati igru. Uz njih se ne peva niti se upotrebljavaju

kakvi instrumenti. Kao muziki osnov igranja igraima slui ritmiki bat sopstvanih koraka ili

zveckanje nakita kod igraica. Igre ove vrste kod nas su malobrojne. Po svoj prilicii, one su jako

stare i potiu iz doba ili predela kada i gde nije bilo razvijene muzike, ve su se igrai oslanjali

samo na oseaj ritma. Tempo igranja ovih igara moe biti nepromenjiv od poetka do kraja ili se

u toku igre ritam moe i menjati usporavati ili ubrzavati, to od igraa zahteva muzikalnost i

razvijen oseaj ritma.

II. IGRE UZ PESMU

U mnogim krajevima su se igre uz pesmu ouvale do naih dana ali se zapaa sve bri proces

prelaska na instrumentalnu pratnju. Ranije se mnogo vie igralo uz pesmu o emu se moe

uveriti iz naziva mnogih igara koje se danas prate instrumentima. Njihovi nazivi su se ouvali

prema prvom stihu pesme koja ih je pratila. Kao primer moe se uzeti igra Neda grivne. Sem

prvog stiha pesme, ostali tekst se u narodu zaboravio i igra se danas prati instrumentima. Ima jo

dosta primera da su mnogim igrama dati nazivi po tekstu pesama uz koje su se nekad igrale.

Vokalna pratnja u pojedinim krajevima postepeno ustupa mesto instrumentalnoj pratnji, dok se

negde igra uz pesmu jo uvek neguje. Pevanje uz igru moe se izvoditi pojedinano i grupno.

Retko se nailazi na to da celu igru pesmom prati jedno lice ali je est sluaj da jedno lice poinje

da peva a ostali igrai prihvataju i ponavljaju stih. Ima i takvih sluajeva da pesme uz igru pevaju

naizmenino dvoje i dvoje. U nekim krajevima pevaju samo igraice. Inae, u veem delu nae

zemlje za vreme igre pevaju svi igrai. Kod igara uz pesmu treba pomenuti jo jednu zanimljivu

pojavu. Meu pesmama koje prate narodne igre ima i takvih koje nemaju utvren tekst, ve samo

melodiju. Tekst se improvizira na licu mesta ili se za igru unapred priprema. Neke se narodne

igre igraju uz pesmu koje imaju aljivu sadrinu, gde se kroz tekstove pojedini igrai ale i

zadirkuju. U ovakvu vrstu pesama mogu se uvrstiti tzv. poskoice.

III. IGRE KOJE SE IGRAJU UZ PRATNJU INSTRUMENATA

Kao i kod igara uz pesmu, instrumentalna pratnja igara moe biti pojedinana i grupna, to znai

da se igre mogu pratiti bilo jednim instrumentom, bilo sa vie instrumenata koji zajedno sviraju.

To su "narodni orkestri". Ova vrsta muzike pratnje danas je kod nas najrasprostranjenija. Ve je

napomenuto da je orkestarska pratnja igara novijeg datuma i da je nekada, ne tako davno, bila

retkost u Srbiji. No, ivot se uopte razvija i menja, pa se menja i u ovom pogledu. Lake je

igrati uz pratnju instrumenata nego igrati i pevati istovremeno. U naoj zemlji ima veliki broj

narodnih instrumenata koji su se upotrebljavali za pratnju narodnih igara. U Srbiji su to bile

svirale ili gajde. Neki od instrumenata su veoma starog porekla. Ovde e se nabrojati samo

najpoznatiji inetrumenti koji prate igre sa napomenom gde se najvie upotrebljavaju ili su se

upotrebljavali.

A. UDARALJKE

Ovih instrumenata ima mnogo poev od najprimitivnijih do prilino savrenih. Ima i takvih

instrumenata koji se u strogom smislu rei ne bi mogli nazvati muzikim instrumentima a uz

koje se ipak igra. U planinskim krajevima ima igara koje se igraju uz tepsiju. Naroitom

tehnikom, tepsija se okree oko svoje osovine. Tada se prema tepsiji peva, pa vibracije tepsije

daju naroitu boju glasa. Nakitom sa prstiju (prstenje) u toku okretanja se lupa u tepsiju po

odreenom ritmu. U nekim krajevima Bosne su se kao pratnja igara upotrebljavale obine

kaike. Udaranjem kaike o kaiku igraima se davao takt. Opte je poznato pljeskanje rukama,

koje je pomagalo ritminim kretanjima igre.

1. Razne vrste bubnjeva. Za pratnju narodnih igara upotrebljavaju se i bubnjevi raznih vrsta i

veliina. Bubnjevi se obino upotrebljavaju uz druge instrumente. Njihova uloga je negde

sporednija a negde vrlo vana (tupan ili go).

2. Daire ili def. To je plii drveni valjak ija je upljina s jedne strane zatvorena rastegnutom

koom u koju se udara prstima. Po ivici drvenog valjka mogu biti ugraene limene ploice, koje

udarcima pored tupog zvuka daju i zvonak, metalni zvuk. Kao pratnja igara mogu se upotrebiti

same ili u sastavu orkestra. Orijentalnog su porekla a rasprostranjene su u junim delovima

Srbije, Bosni i Makedoniji.

3. Tarabuk je vrsta zemljanog levkastog suda koji je sa ire strane zatvoren rastegnutom koom u

koju se udara prstima. Takoe je orijentalnog porekla a za pratnju igara moe se upotrebiti bilo

samostalno, bilo u sastavu orkestra.

B. DUVAKI INSTRUMENTI

1. Svirale. Ovo je opti izraz za veliki broj instrumenata koji se prave od drveta a sastoje se od

upljih cevi sa izbuenim rupicama za prebiranje. U onaj kraj cevi koji dolazi do usta sviraa

ugraen je pisak. U pojedinim krajevima nae zemlje se ovi instrumenti razliito nazivaju, tako

da se sree veliki broj naziva. U Srbiji su najpoznatiji nazivi duduk, svirala i frula. Na ovim

instrumentima moe se proizvesti nekoliko vrsta tonova, zavisno od naina duvanja. Ako se duva

slabije dobija se meki ton, ako jae dobija se otar ton a ako prilikom duvanja svira i mumla,

dobija se mukao ton.

2. Dvojnice se ne upotrebljavaju za pratnju igara ve su uglavnom "putniki" instrument jer se na

njih svira prilikom kretanja. Za pratnju igara se upotrebljavaju ponegde u zapadnoj Srbiji.

3. Kaval, upeljka, cevara su takoe graeni od drveta kao i svirale, samo to su uplje od vrha

do dna i zvuk se ne dobija duvanjem u pisak ve prelamanjem vazduha. Zato se uvek dre malo

ukoso u odnosu na usta da bi se postiglo naroito strujanje i prelamanje vazduha.

4. Zurle takoe imaju pisak na principu oboe. Redovno sviraju dva instrumenta a izuzetno i

jedan. Za pratnju igara upotrebljavaju se sa bubnjem (tapanom). Uobiajene su u Makedoniji,

junim delovima Srbije, na Kosovu i u Bosni. Bosanske zurle su krae i imaju piskaviji zvuk.

5. Diple su sagraene takoe od drveta. Obino imaju dve cevi ali ih ima i jednocevnih. Pisak je

takoe od trske. U njih se moe svirati ustima ili se mogu privrstiti za vazduni rezervoar

nainjen od koe. To su diple sa mehom. Upotrebljavale su se u Hercegovipi, Crnoj Gori,

Dalmaciji i Istri, kao i u nekim drugim krajevima dinarskog sistema.

6. Gajde su jedan od najstarijih instrumenata koji se do danas sauvao. Ima ih vie vrsta.

Proizvode dve vrste tona: duboki ton kroz dugaku cev koja je privrena za meinu (burdon) i

melodije koja se svira na gajdunici, koja je takoe privrena za meh i koja moe imati jednu ili

dve cevi za prebiranje. Gajdama su sline i srodne dude u Hrvatskoj i karabe u istonoj Srbiji.

V. GUDAKI INSTRUMENTI

1. Kemene. Za ovaj instrument u upotrebi je i termin lijerica u Hercegovini a kao stariji naziv i

vijalo u dubrovakom primorju. Instrument lii na gusle, ima veoma kratak vrat i tri strune.

Smatra se da je ovaj instrument pretea violine. U nekim delovima jugoistone Srbije, ovaj se

instrumenat upotrebjvavao za pratnju igara pod nazivom kemene ili gusle.

G. TRZALAKI INSTRUMENTI

Ovih instrumenata ima vie vrsta. Oni prate igre bilo samostalno (argija, itelija) bilo sa vie

instrumenata u grupi (tambure).

* * *

Pored nabrojanih instrumenata koji su pratili narodne igre i koji su stariji, upotrebljavaju se i

noviji instrumenti koji se izrauju fabriki ili po ugledu na njih (violina, klarinet, harmonika

itd.). Oni postepeno potiskuju starije narodne instrumente. Ovaj je proces razumljiv kada se ima

u vidu da su izraajne mogunosti nekih starijih narodnih instrumenata prilino skuene. S druge

strane, melodije koje prate igre stalno se razvijaju i usavravaju pa ih je na nekim starijim

instrumentima, zbog ogranienih izraajnih mogunosti teko izvoditi. Stoga je sasvim prirodno

to se stariji instrumenti potiskuju i sve vie dolaze do izraaja instrumenti veih mogunosti i

lepeg zvuka. U veem delu Srbije je za pratnju igara ovladala harmonika na dugmad. U istonoj

Srbiji se za pratnju narodnih igara danas skoro iskljuivo upotrebljavaju violina, klarinet i truba,

u Vojvodini i Slavoniji tamburaki orkestri itd.

Stariji oblik pratnje narodnih igara je individualno sviranje ali je danas preteno kolektivno

sviranje za pratnju narodnih igara. Za pratnju narodnih igara mogu se danas sresti raznovrsni

tipovi orkestara:

1. Narodni orkestri su u Srbiji preteno gudakog sastava sa dodatkom harmonike i raznih

duvakih instrumenata (klarinet i drugi).

2. Duvaki instrumenti su se razvili pod uticajem vojnih bleh muzika i danas se preteno

upotrebljavaju u junoj, istonoj i zapadnoj Srbiji a manje u centralnoj. Narodnosti u Vojvodini

ih takoe upotrebljavaju (fanfare).

3. Tamburaki orkestri se upotrebljavaju za pratnju igara u Vojvodini. U nainu graenja

tamburakih orkestara razvila su se dva sistema: sremski i Farkaev sistem.

4. agije su sastav orijentalnog porekla. Upotrebljavaju se za pratnju igara poglavito na Kosovu.

Instrumenti koji ulaze u sastav ove vrste orkestra su violina, klarinet, ut, tarabuk ili daire.

IV. KOMBINOVANA MUZIKA PRATNJA

Kod izvoenja narodnih igara retko e se u narodu sresti iskljuivo jedna vrsta pratnje narodnih

igara. Pratnja je esto kombinovana. Nemo igranje je kadkad kombinovano sa pesmom. U istoj

se igri odreeni broj taktova moe igrati uz pesmu a izvestan broj bez ikakve muzike pratnje.

Ovo svakako zato to igranje uz istovremeno pevanje predstavlja fiziki zamor za igrae koji se

odmaraju dok ne pevaju, da bi posle izvesnog broja taktova opet nastavili da pevaju. Isto tako,

igranje uz pesmu moe biti kombinovano sa instrumentalnom pratnjom ili istovremeno sa njom.

Kod ovakve kombinacije, vokalna i instrumentalna pratnja se smenjuje. Za vreme pevanja ili

uzvikivanja poskoica muzika obino svira tie da bi po zavretku stiha dola do punog izraaja

instrumentalna pratnja. U istoj igri za vreme pesme ritam moe biti laki ali se ubrzava kada

teite pratnje padne na instrumentalnog pratioca. Kod vokalne pratnje moguno je

kombinovanje solo i grupnog pevanja.

V. NEKE POJAVE U ODNOSU IGRE I MUZIKE PRATNJE

Zanimljivo je da se uporedi odnos izmeu igre i muzike koja je prati. Kod veine igara on je

uglavnom simetrian, to je sluaj kada igraka fraza ima isti broj taktova kao i fraza melodije

koja prati igru. Kod izvesnog broja igara ovaj odnos moe biti i asimetrian, to se deava onda

kada ss igraka i muzika fraza ne poklapaju. Kod ovih igara se koreografska fraza zavrava a od

melodije preostaje jo jedan ili vie taktova. Poto se melodija otsvira i igra odigra nekoliko puta,

igraka i muzika fraza e se ponovo poklopiti.

Neobian odnos izmeu igrake i muzike fraze moe se ogledati i u sinkopama. Ovde se korak

umee izmeu pojedinih taktova muzike pratnje. Na ovu pojavu moe se naii kod "duplira" u

vojvoanskim igrama i u nekim vlakim igrama istone Srbije.

* * *

Posle kratkog pregleda vrsta muzike pratnje igara i instrumenata koji se tom prilikom

upotrebljavaju, treba rei nekoliko rei o emu treba voditi rauna kod prenoenja narodnih igara

na pozornicu. Ve je napomenuto da muzika pratnja mora da odgovara karakteru muzike kraja

iz koga su igre. Treba imati na umu da muzika pratnja sa igrom sainjava stilsku celinu koju ne

treba naruavati. Zato za pratnju igara ne treba upotrebljavati instrumente ili orkestre koji nisu

odomaeni u kraju iz koga su igre. Tamburaki orkestar ne treba upotrebiti za pratnju igara iz

Pomoravlja ili algije za pratnju vojvoanskih igara.

Amaterski folklorni ansambli svoje programe uglavnom izvode u zatvorenim salama, pa je

potrebno povesti rauna o jaini zvuka pojedinih prateih instrumenata. Ti instrumenti se

potpuno drugaije uju na otvorenom polju, gde jaina njihovog zvuka ne smeta, dok se suvina

buka u salama moe odraziti na zamaranje posetilaca. Zurle i tapani, naprimer, u zatvorenom

prostoru mogu na publiku zamorno i neugodno delovati, pa njihov zvuk treba priguiti ili ih

zameniti slinim instrumentima. Isto tako, ima instrumenata sa jako tihim zvukom (argija) koji

se od bata koraka i drugih zvukova na pozornici uopte ne uju. Zvuk takvih instrumenata treba

pojaati pomou zvunika. Opta je napomena da onim instrumentnma koji nisu pogodni za

upotrebu u zatvorenom prostoru treba potraiti zamenu meu srodnim instrumentima.

Naputanje starijih narodnih instrumenata je u narodu proces koji je uveliko napredovao, pa nije

pogreno na pozornici upotrebljavati i novije instrumente, ije je prodiranje u narod ve

odmaklo. Kod igara koje se igraju uz pesmu ne treba se po svaku cenu drati arhainih tehnika

pevanja, koje se i u narodu ve gube. Poznato je da se narodne melodije stalno razvijaju i bogate

novim ukrasima. Paralelno sa razvojem melodija razvijala se i tehnika pevanja, pa "ojkanje" ili

pevanje "iz vika" ija tehnika pevanja odgovara planinskim predelima moda ne bi uvek

odgovarala zatvorenom prostoru. Kod pesama sa neutvrenim tekstovima i kod poskoica treba

paziti na sadrinu. Bilo bi pogreno da se uz igre erotine sadrine pevaju ratniki tekstovi ili da

se sa epskima meaju lirski momenti i sl. Najzad, treba napomenuti da ima i takvih igara kod

kojih je pesma gotovo vanija i od same igre, pa bi izvoenje ovih igara bez pevanja davalo

pogrenu predstavu i o samoj igri.

Na kraju treba podvui da pre no to se neka igra prenese na scenu sa pratnjom i opremom, treba

dobro prostudirati njen karakter i sredinu u kojoj je ponikla.

Dr Slobodan Zeevi | SRPSKE NARODNE IGRE

KOLO I SRPSKI FOLKLOR

Igranje u krugu je, pored ostalih simbolickih korespodencija, identicno i covekovom

poimanju prostora u arhitekturi: prve covekove kuce-sklonista imale su kruznu osnovu.

Zatvoren krug predstavlja jednostavan, krajnje strog, ali istovremeno savrsen oblik, jer svi igraci

izvode iste korake i pokrete, drze se na isti nacin.

Igra trojanac je jedna od najpopularnijih igara 20. veka na teritoriji Srbije. Cini osnovni igracki

repertoar centralne Srbije, velikog dela zapadne (od Macve do Stavice) i dela istocne Srbije od

Crnorecja i Timoka do Nisave.

Danas se iza naziva trojanac nalaze tri razlicita igracka obrasca: od pet, osam i dvanaest taktova.

Korak je svako pomicanje u prostoru. Ako je u pitanju stupanje u istom mestu ili promena nogu

u mestu, onda to nije korak.

Postoje: obican korak, korak bez privlacenja, korak s privlacenjem, ukrsten korak, poskok, korak

s poskokom, skok, lak skok, naglasen korak i korak sa zadrzavanjem...

Najzastupljeniji oblik igre je polukrug sa istaknutom ulogom prvog igraca-kolovodje i

poslednjeg keca.

U nekim celinam postoji i trecak, drugi igrac (muskarac u kolu). Izmedju kolovodje i trecaka

moze uci samo jedna igracica, a kolo se uvecava, odnosno siri izmedju trecaka i keca.

To je najcesce cetvrtina dve osmine, sto izvodjenju daje izvesnu opustenost, te se posmatracu

cini da se igracki obrasci ove oblasti izvode spontano, skladno, leprsavo, logicno, nekako

prirodno. Medjutim, za takav nacin igranja potrebno je veliko igracko umece i prozivljavanje

igre i igranja. Upravo se kroz tako mastovito ukrasavanje osnovnog igrackog obrasca ispoljava

mentalitet stanovnika centralne Srbije, njihovo poimanje lepog, domisljanost igraca izrazena je

raznovrsnim ukrasima, kojima se osnovni igracki obrazac veoma cesto toliko preoblikuje da ga

je tesko prepoznati. Stil igranja u ovoj etnokoreoloskoj celini veoma je zanimljiv: na nasim

prostorima nigde se igra toliko ne kiti i ne ulepsava. Osnovni igracki obrazac se ukrasava

poskocima odozdo ili odozgo, prepletima, zapletima, treperenjem, pocupkivanjem,

zastajkivanjem, varalicama, udarima (noge u nogu), promenom ritma u jednom taktu,

uslozavanjem koraka (povecanjem broja izvedenih koraka u jednom taktu).

Muzicka pratnja igara u ovoj etnokoreoloskoj oblasti je vokalno-istrumentalna (ne odnosi se na

obredne, vec samo na zabavne igre). Najzastupljenije su svirale i gajde, nesto manje dvojnice.

Na pratnju igara velikog uticaja imali su cigani violinisti, koji su u prohujalim vekovima bili

zabavljaci u mnogobrojnim hanovima i konacistima u dolini Morave. Ostajuci na ovim

prostorima, oni su kao profesionalci prihvatili pratnju nasih igara svirajuci nase melodije. Njihov

zvuk dopunice harmonika koja se pojavila nesto kasnije.

Ne samo u centralnoj vec bezmalo i u citavoj Srbiji najcesca je igra ciji je naziv danas sveden

samo na jednu rec: kolo, a to je u sustini kolo u tri ili kolo u sest (nazivi koji se koriste u selima

centralne Srbije).

Njen koreoloski obrazac sastoji se od osam taktova, ima bezbroj varijanti, raznoliku muzicku

pratnju

i mnogo naziva.

Momci ili ozenjeni ljudi otpocinjali su setnjom igranje na igrackim skupovima, i to cesto uz

vokalno-istrumentalnu pratnju, dajuci poseban znacaj kako pocetku igranja tako i samoj igri.

Nakon sto se ona izvede, sledile su druge igre po po zelji kolovodje.

SRPSKA ZIMSKA NONJA UDATE ENE.

Srpska zimska nosnja koju uz dugacku kosulju, suknju zapregu, precagu i ram i suknju djurdiju

crne boje upotpunjuje suknena dugacka aljina sa rukavima. Na nogama je troslojna vunena obuca

i opanci od nestavljene koze.

SRPSKA LETNJA NONJA UDATE ENE.

Kosa je ocesljana u vitice, glava je pokrivena kanom i maramom i povezana prevezilom. Preko

dugacke kosulje su jelek, pojas i suknja zaprega, otvorena celom duzinom. Izradjuje se od

domace vunene tkanine bele boje. Sadrzi veoma jednostavne ukrase od crnog vunenog gajtana,

nasivenih po ivicama i savovima.

Zensku nosnju cine kosulja sasivena od kudeljinog platna, dve pregace-prednje i zadnje sa dugim

vunenim resama, vuneni tkani pojas i jelek. Na nogama se nose crne pletene carape do kolena

preko kojih se obuvaju opanci sa vrpcama.

Muskarci nose kosulju od kudeljinog platna i suknene bele caksire ukrasene gajtanima. Oko

struka se nosi vuneni tkani pojas. Na nogama se nose vunene carape i opanci. Karakteristika

vlaske muske nosnje je subara od ovcijeg nesisanog krzna.

Igre su uglavnom mesovite i izvode se najcesce u polukrugu. Drzanje igraca je u vecini igara za

pojas, a samo nekoliko igara se izvodi u polukrugu u kojem su igraci spojeni rukama spustenim

niz telo. Igra se na celom stopalu, telo je opusteno i igraci su uvek usredsredjeni na srediste kola.

U pojedinim igrama, telo se moze pokretati levo-desno i to kod muskaraca u ramenima, a kod

zena u kukovima.

Izrazena karakteristika vlaske igre je udaranje nogama o tlo... Igre su izuzetno zanimljive i

atraktivne i od strane publike uvek dobro primljene.

Vokalni stilovi (kategorije)narodnog pevanja:

a) pevanje na glas

b) pevanje na bas

Pevanje na glas je starovremensko pevanje. Moze biti jednoglasno i dvoglasno. Za ovaj vokalni

stil karakteristicnije je dvoglasno pevanje.

Poznata je cinjenica da je obrazovanje i vaspitanje potomstva osnovni nosilac kulturnog progresa

i drustvenog razvoja odredjene zajednice ljudi. Pri tom se ne sme izgubiti iz vida da se

obrazovanje i vaspitanje primenjuje jos od najranijih oblika drustvene zajednice, i gredeci

osnovno kulturno nasledje, prenosi sa kolena na koleno, kroz sve istorijske periode i razlicite

organizacije zivota. To materijalno i kulturno blago sacuvano i negovano kroz vekovne borbe i

istorijske tokove u sadasnjem istorijskom momentu je uvedeno u porodicne okvire. Porodica

postaje stub-nosilac kulturnog nasledja, a samim tim i cuvar tradicionalnih kulturnih vrednosti.

Klasifikacije igrackog folklora za svaku naciju i za svaku etno oblast stvaraju posebne poteskoce

i predstavljaju najzahtevniji i najtezi deo oblasti teritorije folklora. U svakom slucaju, kod

klasifikacije se ne polazi samo od opstih, vec i od specificnosti konkretnog igrackog materijala,

narocito ako je u pitanju folklorna gradja drugog evolutivnog razvoja. Ovo pitanje je svakako

jedno od najaktuelnijih kada je u pitanju srpska orska gradja. Posto svi pisani tragovi i

dokumenta o igrackim pojavama pripadaju relativno novijoj istoriji, grupisanje prikupljenog

igrackog materijala na osnovu starine moguce je izvesti samo studioznom analizom i

poredjenjem sa istorijskim, kulturnim i umetnickim dogadjajima, prateci zivot naseg naroda u

razlicitim istorijskim epohama. Pritom, u svakom slucaju, ne mozemo da govorimo o tacnim

datumima i godinama stvaranja nekog igrackog obrasca.

U okvirima starih patrijahalnih kulturnih shvatanja u Srba pojam i rec muzika ne postoji. Ovaj

opsti pojam izazvan je u narodu konceptom pesma i svirka, tj. ono sto se peva i ono sto se svira.

Rec muzika usao je u narodnu upotrebu u tokovima raznih akulturacionih procesa, pa je zato i

dobio svoje posebno znacenje.

Igranjem kola verovali su stari istocni narodi da od slovenskih bogova mogu izmoliti: zivotnu

snagu, blagostanje, zdravlje, rodne godine i napredak u kuci. Energicno kretanje, ljuljanje

,okretanje u ritmu bogovi slovenski rado gledaju, pa su zato stari Sloveni da se na svecane dane i

sunce okrece od veselja i uzivanja.

U zivotu starije seoske zajednice narodna muzika je imala izrazito drustvenu funkciju. Za svaku

melodiju odnosno pesmu znalo se vreme i mesto izvodjenja, pa je svaka imala svoje atributivne

odrednice koje su oznacavale priliku u kojoj se pesma izvodila. Tako su sve zajedno cinile jedan

sistemski ciklus koji se po svojoj sustini delio na dve grupacije:

a) narodne pesme u tokovima rada i svakodnevnog zivota, ili poslenicke pesme: prelske,

kosacke, zetelacke, beracke, kopacke, oracke, cobanske. Ove pesme imaju funkciju drustvene

komunikacije.

b) narodne pesme u prilikama praznovanja porodice ili sire seoske zajednice: koledarske,

lazaricke, djurdjevdanske, jeremije, dodolske, krstonose, pri rodjenju, svadbarske...

Pesma je nekada bila funkcionalno vezana za sve oblike sezonskih poslova u polju, kod stoke i u

nekim domacim poslovima. Ona je takodje bila deo raznih praznovanja, tuge i radosti, a u nekim

svojim vidovima, kao na primer u obrednoj ili epskoj pesmi, nosi u sebi znacenje nekadasnjih

predstava o religiji i svetu, o istoriji i moralu.

Pojam kolo u tri se u srpskoj etnokoreologiji sree tek od 80-ih godina 20. veka(1). Od samog

poetka on nije definisan kao naziv za odreenu igru ve kao naziv za grupu igara istog

osnovnog koreolokog obrasca. Igraki obrazac kolo u tri podrazumeva simetrinu osmotaktnu

strukturu (4+4) sa dihotomnom, ree trihotomnom, unutranjom organizacijom fraze(2). Naziv

kolo u tri (koraka) preuzet je iz narodne prakse, kao naziv za odreenu igru (lokalni termin iz

centralne Srbije)(3). Kako je poznato, u narodu se ne grupiu igre prema njihovom osnovnom

igrakom obrascu, ve iskljuivo prema nazivu. Samo na ovakav nain je osveena

diferencijacija izmeu igara. Iz tog razloga postoji veliki broj naziva za jedan igraki obrazac.

Paralelno sa smanjivanjem aktivnosti nekadanjeg seoskog drutvenog ivota, razliiti nazivi

igara vremenom su zaboravljani. Pored toga postepeno se homogenizuje i izuzetna varijantnost

ovog igrakog obrasca koja se moe primetiti u starijem igrakom repertoaru centralne i zapadne

Srbije, i svodi se na osnovni igraki obrazac. Iz pomenutih razloga, u igrakoj praksi sve vie se

sree samo naziv kolo kao naziv, pored ostalih znaenja koje moe imati, za odreenu igru.

Tako danas, kada ujemo re kolo, bez greke znamo, kako se ono igra: tri koraka po prostoru,

dva u mestu i sve se to ponovi u levu stranu. Meutim, da bi smo u naunim krugovima

precizirali koja je to vrsta kola u pitanju, koristimo narodni izraz kolo u tri, koji ujedno oznaava

najosnovnija obeleja ove igre.

Kao najtipiniji (najrasprostranjeniji), ujedno i najstariji predstavnici igara iz grupe kolo u tri na

podruju Srbije jesu kokonjete, moravac i ikino kolo. Jo davne 1876. godine M. . Milievi

belei ove nazive, ali ne i u svim okruzima tadanje Kneevine Srbije(4).

O veoj zastupljenosti ovih igara na podruju Srbije svedoe podaci iz 30-ih godina 20. veka.

Tada poinje sa sestrama Danicom i Ljubicom Jankovi aktivno beleenje narodnih igara i ve u

njihovoj prvoj zbirci Narodne igre dolazimo i do prvih podataka o strukturi igrakog obrasca

igara kokonjete i ikino kolo, kasnije i o igri moravac(5). Na osnovu njihovih zapisa mogue je

bilo zakljuiti da ove igre pripadaju obrascu kola u tri. Opisujui strukturu pomenutih igara

autorice navode i optu napomenu o njihovom rasprostiranju, reima da se igraju "u veini

jugoslovenskih krajeva"(6). Pored toga, one belee da su se na isti nain igrala i mnoga druga

kola(7). One su grupu igara koje mi danas nazivamo kolo ili kolo u tri, nazvale prema pesmi

Potam povam(8 ). Meutim, to i ne treba da iznenauje, s obzirom na to da je jo od poetka 20.

veka kolo u tri u Srbiji izvoeno uz vokalnu, kasnije uz vokalno-instrumentalnu pratnju. Danas

se kolo ne moe zamisliti bez iskljuivo instrumentalne pratnje.

U prolosti je ovaj obrazac bio najzastupljeniji na prostoru centralne i zapadne Srbije. Danas je,

meutim, kolo najpopularnija narodna igra u svim krajevima Srbije, pa i ire. U Bosni se takoe

izvodi ovakav obrazac, uz razliite melodije i instrumentalnu pratnju(9). Postoje lokalni nazivi,

poput s noge na nogu(10) ili na dvije strane(11).

riznica

FOLKORNA TRADICIJA VRANJA I OKOLINE

Folklorni ansambl "ido" Bogati

Posebno mesto u foklornoj tradiciji Srbije ima Vranje i njegova okolina. U prolosti, za vrijeme

Turaka na feudalnim imanjima vodio se bujan ivot. Posebno su se negovale igre tipa oek,

orijentalnog porekla, u kojem su devojke sa izuzetnom profinjenou izvodile erotske pokrete.

esto su se pri igri sluile maramicom, defom i slinim. Odnos prema plesu bio je veoma

kultiviran, svaki novi pokret bio je iskuenje za plesae, novi doivljaj za gledaoce. Poloaj tela,

vrsto stisnute ruke, odmereno podignuta noga, odavali su plesae pune temperamenta i

proivljenog odnosa prema igri. U igri teko oro, u kojem harmoninosti linija to ih ine

pojedini delovi tela, posebnu lepotu daje trajanje pokreta. Iekivanje novog pokreta, gestova,

zaokuplja panju igraa i gledalaca. Ubrzavajui neosetno igru doivljaj prelazi iz intelektualne

dramatinosti u oputenu razdraganost. Kada bi se to jo doivelo na meseini, doivljaj igre

ostao bi nezaboravan.

Slian doivljaj po raznovrstnoti emocije jeste i romska svadba. Subotom u sumrak zapoela bi

svadba, igra i veselje. Mlada ukraena ljokicama i drugim ukrasima vodila bi kolo. Igra, pesma i

svirka nisu trajali do duboko u no, jer su vranjanski Romi leti iznosili posteljinu pred kuu i

poloivi je na prostirku tamo spavali. U nedelju posle venanja svadbena povorka igrala je

vranjanskim ulicama, ene i devojke u raznobojnim dimijama, koje kao da se nadmeu u ivosti

boja i nijansa. Kod mladoenje se igraju muka kola igre sa tapovima. Verovatno je to bio

deo obreda u kojem su se maevima terali zli duhovi od mladenaca. Nakon toga nastaje opte

veselje u kojem sudeluju svi, esto se i umorni spavai pridrue veselju.

Dok su u to vrieme u upotrebi bili zurle i bubnjevi koje su sami svirai izraivali, danas je jedina

veza s prolou bubanj, a u upotrebi su limeni instrumenti i klarinet.

Tekst: Nonje i plesovi Jugoslavije

riznica

( )

, 70-

: , , , , , .

, : , . ,

,

. ,

, ,

.

,

, , , ,

,

, ,

.

:

.

, .

.

,

, .

, , , .

, .

, ,

:, , , , , ,

, , , , , .

( ) , ( ),

, ,

.

.

,

, .

, , ,

, .

: (

), , ,

, ,, ,

, ,, .

, , ,

, ,,.

. (

). ,

,

. ,

() .

.

,

. XIV

. XIX ,

(, -

-) .

. ,

, (, , ,

, , )

.

, ,

. (, ,

, , ), - ,

.

.

, (, -

) ( , ,

, .).

,

. ,

, .

,

: ( ), (, , ,

, , , ...), , ( ),

, - , ( , )

(, ...).

, , , XX

, ,

.

, ,

. ,

, , ,

, .

,

( ) ( ). ,

, . .

-3-

( ),

, ( ),

( ) ( ).

.

- ,

( XIV XIX ). --

: Ungureani

Carani ,

.

,

, . ,

()

.

.

, : ,

, , ;

; , ' ' ; -

, ; ;

, ; , ...

.

, .

. ,

, ,

. , .

, :

, , , , , , ,

, , .

. ,

. , , ,

, , , ,

. .

( Ungureana),

, ( Carana). , ,

. ,

. ,

, .

, , ( ),

.

.

, .

, , ,

. ,

, '.

.

,

, XX .

.

-4-

, ,

.

( ),

- - , .

.

o

,

. ,

.

, . ,

.

.

(), ( , -

), , (

), ,

(, , , )

().

, ,

.

: , , ,

, , , , ...

: , , (, ), ,

(, ), ( , , , ), ,

( ), , (, )

( ).

, , , , , ,

.

, .

, , .

.

. , . (,

) ,

.

,

. .

, ,

. , .

, , .

,

, (. , ...).

. ,

2/4 5/8, 7/8 .

-5-

( )

,

.

, .

: , .

: , ,, ,

( , I II ),

: , , , , , , ,

, , , ...

,

.

. XVIII

, .

, ,

. (,

, ) , ,

, , ...

, , .

.

, ( ) .

: (, , ), ,

, , ... ,

, . :

, , , , ...

.

:

. :

, ,

, ,

. : , ,

, , , , , , , .

( )

.

, , .

, .

.

- .

(, , , ...) , ,

.

, ,

, .

, .

, XIX ,

.

.

( ) .

, , .

,

: ( ), ( ), (

). ,

. , , ,

( ) .

,

: ,

XVI XVII (

, ),

.

, ,

. ,

, .

.

: ,

Folklorsrbije

ETNOMUZIKOLOKE KARAKTERISTIKE

Srbija

Srbija se deli na dva glavna okolna podruja, na istonu i zapadnu. Ta prirodna podela datira iz

vremena starih kultura koje su jo pre dolaska slovena u ove krajeve dominirale na balkanskom

poluostrvu: vizantijska na istoku i romanska na zapadu. Oba podruja imaju ove zajednike

etnomuzikoloke karakteristike:

a) kolektivan karakter narodne muzike;

b) muziku kao sredstvo za izraavanje poetskih oblika i oseanja;

c) sedeljke i posela na kojima se razvija kolektivna pesma i kolektivan rad;

d) otvoreno kolo u narodnim igrama;

e) dvoglasno pevanje u nekim planinskim predelima;

f) starinske obanske instrumente: frulu (sviralu) i gajde, a u novije vreme i harmoniku;

g) melodije zasnovane na obradi monostiha;

h) trohejske akcente.

Iz Muzike enciklopedije

NARODNI PLESOVI, IGRE I KOLA

O narodnim igrama moze se raspravljati prema psiholoskoj sadrzini, oblicima, stilu,

karakteru, tehnickom sklopu, prilikama u kojima se izvode i mestima gde se izvode.

Razvrstavane su u grupe i tipove. Po sadrzini su: sastavni deo narodnih obicaja (svadbenih i

drugih), ostaci davnih obrednih igara s magijskom namenom, religioznom, vezanom za posebne

prilike, dogadjaje, prirodne pojave, godisnje doba, pojedine dane u godini, vegetaciju, razlicite

manifestacije, ljudske poslove. Po karakteru igranje je katkad mirno, katkad i razvuceno, setno;

zivlje, s lakocom; zivo, sitno; snazno, poletno, ostro, kruto. Raznovrsnost oblika zavisi o rodu i

polu, o uobicajenom broju ucesnika, poretku, uzajamnom drzanju ruke, o smeru igranja, vrsti

koraka, talasima i treperenju, propratnim pokretima uz korake i o narocitim rekvizitima sto ih

igraci upotrebljavaju. Mesta na kojima se igra jesu: kuce, dvorista, vrtovi, gumna, livade, blizina

crkve ili groblja, raskrsce, trgovi i dr. Glavne prilike za igru su svadbe i druge obiteljske

svecanosti, radna sela, poklade, veci i manji verski i narodni praznici, useljivanje u novu kucu i

dr.

Igre su grupirane po onome sto je karakteristicno za igru prema onome sto je najuocljivije ili

prema glavnoj sadrzini, formi, mestu, necijem imenu i sl. Razlikuju se i igre muske, zenske,

zajednicke, decije. Nazivi nocne, zalovite, neme, sitne, zive igre i sl. Jasno pokazuju kakve su.

Kao o posebnoj grupi moze se raspravljati o "onima u kojima se nesto predstavlja, prikazuje", tj.

o mimicko dramskim igrama. U svakoj grupi razlikuju se pojedini tipovi kao glavni predstavnici,

a svaki tip ima i svoje varijante i svoja posebna imena. Igra, kao i celokupna narodna umetnost,

dozivljavale su, a i sada dozivljavaju mnoge promene. One nisu ustaljene ni u istom kraju gde su

nastale; prenose se u obliznje i udaljenije krajeve pa i tako nastaju promene i preinacenja,

prilagodjavanje domacem lokalnom stilu, unosenje necega novog u lokalni stil. Zato se i ne

mogu strogo povuci granice koreografskih podrucija; one nisu zatvorene a najmanje se poklapaju

s politickim upravnim granicama.

Iz Muzike enciklopedije

NARODNE IGRE

U Srbiji ima vise od 3000 naziva narodnih igara. U svim krajevima prevladjuju

vedre i vesele igre u kolu ali se mogu naci i setne pa mimicke, eroticke i dr.

Pored otvorenog i zatvorenog kola tu su i drugi oblici, npr. lese, naspramni

lanci, igre udvoje, utroje, uetvoro itd. U pogledu ritma preovladjuju dvodelni

i cetvorodelni taktovi, a nisu retki slucajevi ni trodelnog, slozenog i neravnog

takta. Igre prate instrumente (gajde, svirala, duduk, frula, dvojnice, cemane,

tambure, zurle i tupan). Ima igara koje se izvode uz pevanje ili naizmenicno

pevanje i nemo igranje ili uz naizmenicno pevanje i instrumentalnu pratnju. U

periodu izmedju dva svetska rata gotovo u sve krajeve prodire harmonika.

Prilike za igranje po selima su redovne i vanredne. Vanredne su o selima,

prelima, mobama, svadbama i tome sl. Igraci-stvaraoci pokazuju sklonosti ka

individualnom izrazavanju u igri i ka interpretaciji ukrasnih koraka te tako

najcesce pridonose stvaranju lokalnih stilskih oblika. Pod uticajem nekih igara

koje su se po gradovima formirale u veoma zive igre, kao sto su ikino kolo,

Vranjanka, Kukunjete i dr., igra se i po selima zivlje. Medju najstarije igre idu

obredne, danas vec u izbledelom i degenerisanom obliku. Takve su dodolske,

lazarike, kraljike, koledarske i dr. Rusalje su arolijsko-ekstaticne igre

poznate u istocnoj Srbiji kod Vlaha. Ostaci obrednih igara nalaze se i u mnogim

decijim igrama.

Bogastvo i lepota svetovnih orskih igara ogleda se u razlicitim tipovima i

stilovima koji su se u svakom pojedinom kraju razvili pod specificnim

istorijskim, kulturnim, ekonomskim, geografskim i drugim uslovima toga kraja.

Tipske, stilske i tehnicke osobine igara omogucuju da se izvesne krajeve uprkos

manjim lokalnim razlikama, posmatra kao jednu koreografsku oblast koja se ne

poklapa uvek sa teritorijalnim granicama, vec se igre redovno prelivaju na

jednu i na drugu stranu. Pojedine igre vise su rasprostranjene po citavoj Srbiji.

Takve su starije: Dunjeranke, Seljanica, Devojako kolo, Ajd na levo, braa

Stevo, Zaplet, urdjevka i dr. U novije vreme uveliko su se rasirile zive igre

ikino kolo, Vranjanka, Kukunjete, U est, a donekle i Moravac. Svatovska

igra, areno oro, igra se po citavoj Srbiji sem Vojvodine.

U koreografskoj oblasti centralne i zapadne Srbije ceni se sitno igranje i fino

treperenje tela. Vecina igara izvodi se u otvorenom kolu uz pratnju svirale,

frule i dvojnice. U selima oko Beograda i na Kosmaju najpoznatije su igre

Paleanka, Orijent, Groznica, Moravac i dr. U zapadnom delu oko Obrenovca,

apca pa idui prema Valjevu, igraju se, pored pomenutih igara, Kolubarka,

Prolomka, Mavanka, Cicvaria kolo itd. U centralnoj Srbiji, pored mnogih

drugih, igraju se umadinka, Gruzanka, Trojanac, Taino kolo, Stara i Nova

Vlahinja, eta, Treskovac, Osmica, etvorka.

Koreografska oblast istone Srbije, odlukuju se veoma ivim igrama i raznolikim

koracima. Igre prate gajde, duduk, dvojnice i svirala; kasnije Cigani uvode

emane (violinu). U donjem delu istone Srbije, igre prate zurle i go. U oblasti

Niave igre spadaju medju najzivlje u Srbiji. Najomiljenije su aak (u lesi) i

Katanka, obe u mnogim varijantama. Cesti su duhoviti koreografski satavi koji

pokazuju smisao za salu. Vranje je predstavnik gradskih narodnih igara.

Dostojanstven stil vranjanskih igara prozet je mnogim orijentalnim primesama.

Vranjanci igraju meraklijski, sa uzdrzanim temperamentom; oni prozivljavaju

svaki pokret koji kao da se radja iz samog osecanja neke duboke ceznje.

Vranjanka, Daskalica, Iz banju ide, Teko oro, Pembe izvanredni su primerci

igara ovoga kraja.

U koreografskoj oblasti Kosova i Metohije, srpske seoske igre nose u sebi

najstarije elemente slovenskog karaktera. Po selima se igra veoma mirno,

najcesce uz naizmenicno, razvuceno i setno pevanje dveju po dveju igracica.

Pri tome je karakteristican otegnut uzvik I!. Prizrenski tip igara nadelko je

cuven kao i prizrenska bogata nosnja, narocito zenska. Najomiljenija igra je

Kola. Lepe su stare srpske igre, Stara Prizrenka ili Razgranjala, Coko, Bre

devoje, Poduna mori poduna i druge

Vojvodina je jasno izdvojena koreografska oblast cije su odlike uslovljene

razlicitim uticajima. Na ovom ravnom i plodnom tlu pored srpskih, bunjevakih

i sokakih igara dale su i igre nacionalnih manjina (madjarske, rumunske,

slovacke i rusinske) svoj doprinos u stvaranju ovog specificnog stila. Igra se

sitno, skoro u mestu, a individualna improvizacija ukrasnih koraka i figura

izrazena je narocito u muskoj igri; karakteristicna je improvizacija,

sinkopiranog udaranja petom u zemlju ili petom o petu (duplir), koje se kod

dobrih igraca javlja gotovo u svim igrama. Igre su ranije pratile gajde, danas ih

najcesce prate tambure. Najrasprostranjenije su Bako kolo, Banatsko kolo i

Sremsko kolo. Varijante se javljaju kao esnafska kola: Paorskom, Ratarsko,

Majstorsko, Zanatlijsko, Opanarsko, obansko itd. aranac je solo muska igra

koja se zadrzala jos oko Vrca i Bele Crkve.

Iz Muzike enciklopedije

BANATSKA MUZIKA

BANATSKA MUZIKA Kao i narodnu nonju, tako i pravu narodnu banatsku

muziku odlikuju sve one osobine koje nas dovode u vezu sa naim panonsko-

skitskim korenima. U pravoj "etno" muzici Banata gajde i najrazliitije vrste

frula, ovde uglavnom izraivane od drveta zove i najrazliitijih oblika, su

instrumenti koji su jedino i zastupljeni.

Banatsko kolo, poznatije kao "bearac", koje se sviralo i pevalo u sveanim

prilikama svadbama i razliitim veseljima, a koji je propraeno gajdaima,

ujedno nas vezuje i za stare srpske krajeve odakle je najvei broj dananjih

Srba sa ovih prostora doao U XVII veku, jer stihovi "bearca" su ispevani u

desetercu (epskom) dok je muzika gajdi svakako veza sa prastarim panonsko-

skitskim korenima.

Iako danas muziku tamburaa najpre prepoznajemo kao vojvoansku, tamburu

su jo krajem XIV i poetkom XV veka Turci doneli na Balkan i prvo je bila

zastupljena u muzici Bosne, Istone Srbije i Makedonije, ali sasvim drugaije

nego to se koristi u toj zaista karakteristinoj, ali ne i staroj i samosvojnoj tzv

vojvoanskoj muzici. Iako su uticaji bili sa razliitih strana, verovatnije je da je

muzika "tamburaa" u ovakvom obliku nastala kao meavina uticaja iz Ukrajine

(odatle su i uticaji i na tkz. starogradsku muziku) iz Rumunije i Maarske.

IGRE IZ LESKOVAKOG POMORAVLJA

Oblast Dubocica, danas poznatija kao Leskovacka Morava, zbog svog ulegnutog

polozaja je i dobila takav naziv. U proslosti, tacnije pocetkom paleolita (starije

kameno doba), nalazila se pod vodom koja je otekla i ostalo je plodno

Leskovacko polje sa gradskim centrom Leskovcem koji je dobio naziv po

potesima leske kojih je na tom prostoru bilo u izobilju.

Ovaj kraj je od davnina bio naseljen. Najstariji poznati stanovnici bili su

Dardanci (ilirsko pleme) koje se pominje jos 284. godine pre nase ere u borbi

protiv Makedonaca. Osim Dardanaca kroz dolinu Leskovacke Morave prosli su

mnogi narodi a medu njima i Kelti u svom pohodu ka Grckoj. Posle Kelta ovim

prostorom vladaju Rimljani, a od 6. veka u njega dolaze Sloveni.

Sve do 12. veka, tacnije 1165. godine Leskovacka Morava bila je pod

neposrednom bizantijskom vlascu a od te godine prelazi u naslede Stefana

Nemanje. U Leskovackoj Moravi su do nasih dana sacuvani mnogi obredi u

kojima su muzika i igra imale znacajnu ulogu, a zahvljujuci Dragutinu

Dordjevicu u njegovoj monografiji, oteto je od zaborava bezbroj dragocenih

podataka o tradicionalnoj kulturi ovoga kraja.

Stani Rado, bela Rado

Ide Jovo od oranje,

bela Rada od kopanje.

Stani Rado, bela Rado

daj da ljubim lice mlado.

Nesmem Jovo, oj Jovane

ljuti ce se moje Nane.

Stani Rado, bela Rado.

Devojce, devojce

Devojce, devojce turi srp na ramo

bel tulben na glavu da se nadznjejemo.

Cuti, cuti momce, cuti blago mene.

Devojce su momc mnogo vagolaste.

Devojce, devojce ajd idemo dole,

ajd idemo dole, da se nadigramo

http://www.dunav.de/3.html

* * *

NONJA IZ LESKOVAKOG KRAJA Nonja iz ovog kraja ima gotovo iste elemente

kao i umadijska, ali je znatno jednostavnija u pogledu izrade, gotovo cela je

od vune, tamnijih boja. I takva je ipak bogata runim radom. Karakteristine su

suknje tzv. "fute" koje su runo tkane i to ekstra precizno u niz varijanti boja i

ara.

Kod mukaraca tamne pantole, tkanice, bijele koulje i tamni jeleci, na glavi su

crne ubare, a na nogama koni opanci. Kod djevojaka suknje tkane fute,

arene pregae, bijele haljine sa vezom i tamni jeleci, na glavama su ubraene

bijele marame, a na nogama koni opanci.

folklorsrbija

ETNOMUZIKOLOGIJA

Etnomuzikologija je nauka koja se bavi prouavanjem muzikog folklora. Naziva

se jo i muzika folkloristika.

Naziv folklor, koji se u nauci razliito tumai postao je od engleske rei folk-

narod i lore-znanje, a oznaavao je narodnu mudrost, vetinu i znanje.

Etnologija je nauka koja prouava ljudsku kulturu, a iz nje se razvila posebna

disciplina koja prouava narodno stvaralatvo-folkloristika. Grau koja se bavi

narodnom muzikom prouava muziki folklor.

Muziko folklorna graa je razvrstana u 4 grupe:

1. vokalna muzika (jednoglasna i vieglasna).

2. muziki instrumenti

3. vokalno instrumentalna muzika

4. igre

Etnomuzikologija ima posebne discipline koje se odnose na specifina

istraivanja:

Organologija prouavanje muzikih instrumenata

Etnokoreologija prouavanje narodnih igara

Kinetografija zapisivanje pokreta u narodnim igrama

Melografija zapisivanje narodnih melodija

Autor teksta nepoznat

Riznica srpska

TRADICIONALNA MUZIKA KOSOVA I METOHIJE

Narodna muzika tradicija Kosova i Metohije predstavlja deo svakodnevnog

ivota srpskog naroda koji se vekovima odvija kroz pesmu, igru i svirku, kroz

obrede i narodne obiaje. Karakteristike narodne muzike, po kojima

prepoznajemo da je pesma sa Kosova i Metohije, predstavljaju karakteristike

njihovog sveukupnog ivota i razlikuju se od drugih oblasti u Srbiji zbog naina

na koji se tradicionalno ivi, govori, radi, veseli i tuguje, a koje su uslovljene

drutveno-istorijskim prilikama u prolosti. Takoe, u narodu ak postoji

miljenje da se pevanje razlikuje od sela do sela u istoj oblasti i da svaki peva

zna da prepozna razlike u pevanju svog sela od susednih, ma kako se nama sa

strane inilo da razlika nema.

Ipak, specifinost narodnog tradicionalnog pevanja na Kosovu i Metohiji je

skoro iskljuivo jednoglasno pevanje, odnosno pevanje samo jedne melodije,

dok danas u veini ostalih krajeva Srbije uglavnom dominira dvoglasno pevanje.

To znai da je na Kosmetu prisutno pevanje u kome se melodija najee izvodi

solistiki ili ree grupno (istovremeno dva pevaa) ali u jedan isti glas. Zato je

melodija pesama sa Kosova i Metohije gipka i pokretljiva, i mada nevelikog

glasovnog obima, bogata ukrasnim tonovima, koji su deo tradicije jednoglasnog

pevanja, ali i orijentalnog uticaja u vreme turske dominacije Balkanom. Peva

se iz punog glasa, veoma izraajno, u viim "svetlim" registrima, to melodiji

daje poseban karakter.

Na prvi pouzdani melograf narodnog pevanja sa Kosova i Metohije, i jedan od

najznaajnijih kompozitora u srpskoj muzici 19. veka - Stevan Stojanovi

Mokranjac, zabeleio je "... da nai narodni pevai sa sela ne daju gotovo nikad

ton savreno ist ... ve ga uvek, i kod svake strofe drugaije, okite sitnim

arama i raznim grlenim i falsetnim (visokim) odskocima ..." Kao da su time

eleli da ublae i ulepaju onu tugu koja se uje u sadraju, posebno kada,

kako kae Mokranjac, pevai "na kraju skoro sviju laganih pesama (i obrednih i

drugih) i skoro po svim kosovskim selima, dodaju po jedno dugo "I" ... Ovo je

kosovsko tako tuno i puno melanholije, da se po njemu samome moe videti

kako je tu predanje o propasti srpskoj veoma duboko upisano u duu narodnu".

Prema sadraju, pesme sa Kosova i Metohije se, kao i u narodnoj poeziji i

klasifikaciji Vuka Karadia, dele na epske (muke, junake) koje pevaju samo

mukarci, i lirske (enske) koje pevaju ene, dok se pesme iz igru (oro, kolo)

izvode zajednikim pevanjem i mukih i enskih glasova. Tekstovi lirskih

pesama najee sadre r