Narodna književost Prvi kolokvijum

1. Formiranje pojma ,,narodna književnost“ u predromantizmu i romantizmu; osijanizam i morlakizam; Herder, braća Grim

Od epohe srpskog romantizma i pojave zbirke Vuka Karadžića postaju veoma rasprostranjeni pojmovi: „narodna pesma“, „narodna pripovetka“ i „narodna poslovica“. Vuk nije pojedinačne oblike objedinio nazivom narodna književnost, ali je „pjesme, zagonetke, pripovjesti“ i pripovetke označio kao „narodno knjižestvo“. Termin široko obuhvata dela koja su se kroz narod prenosila, a imaju i književnu istorijsku opravdanost, tim pre što se najduže primenjivao u nauci. U pojedinim sredinama odrednicom „narodna“ se označava nacionalna literatura.

Tremin ,,narodna književnost”/usmena književnost/folklor. Narodnja književnost je tradicionalna, prenosi se sa kolena na koleno. Izvorna je, stara, promenljiva, naša je, anonimna, postoji milenijumima, ali sa ovim terminima se pojavljuje krajem 18-og veka od romantizma. To je određena idejna tvorevina nekih ljudi. Narodna knj. je u škole došla kao nešto razumljivo. 1580. upotrebio termin prvi put Mišel de Montenj. Piše o pesmama svog rodnog kraja, pominje primer nekih indijanaca, ljupke su i imaju neposrednost koja se može uporediti s najlepšom umetničkom poezijom.Jurej Šižgorić- humanista iz Dalmacije piše na latinskom pesme, pesme o običnom narodu, s oduševljenjem, o radu, životu, ljubavi. Ljubavne pesme poredi s rimskim i grčkim.Lorenco di Mediči- iz Firenceje. Piše pesme koje se izvode na karnevalima. Kako idemo kroz 18. i 19. vek obrazovani ljudi stvaraju nešto sasvim novo. Predromantičari i romantičari su stvarali narodnu književnost. U 17. veku imamo racionalizam, a u knjiž. 18. veka klasicizam (prosvetiteljstvo) , dominira francuski jezik. Prosvetiteljstvo smatra da su narodni običaji sujeverje. Nepromišljeni, neprosvećeni ljudi veruju u vile, veštice. Prosvetitelji smatraju da postoji jedan univerzalni narod, da bis svi ljudi mogli biti prosvećeni, razumni, religija mora biti u skladu sa zdravim razumom, u političkom smislu su kosmopoliti ali nisu uvek liberali.Tragovi spomenika su važni, npr. Didroova ,,Velika enciklopedija” kako je u njoj definisana nacija. Nacija je u toj enciklopediji prostor ograničen granicama i kojom upravlja vlast. Nacija- količina ljudi na jednoj određenoj zemlji, 1 granica, poslušna 1 vlada- političkoj naciji; nija kao danas za definiciju nacije, tj. naroda.

Književni klasicizam ugleda se na klasike grčko-rimske shvaćeni kao večni uzori, nepromenljivi, nedostižno savršenstvo. Poezija je nešto što se uči, i tada u gimnazijama učilo se kako se piše poezija, i tada se najviše čitao Horacije, i po ugledu na njega Lukijan Mušicki je pisao svoje pesme. Pravila su propisivala da se tragedija dešava u višim staležima, akomedija u nižim staležima, i takva vrsta francuskog diktata proširila se svugde. U Nemačkoj se prvo javilio toodstupanje od takvog pisanja. Volter je glavni predstavnik prosvetiteljstva, ali njegove komedije se danas nigde ne čitaju, piso po pravilima. A Šekspir piše, tj. odstupa od pravila. Voler je bio šokiran Šekspirovim dramama, i u tome što on peva o ljudskim pripodnim stvarima, pijanim ljudima…

Pored prosvetiteljstva u to vreme imamo i druge prace ali prosvetiteljstvo njih nije priznavalo.

1

Žan Žak Ruso- da se vratimo priprodi, suprotstavlja civilizaciju i prirodu, protiv razuma diktata da bi dali prednost emocijama, čulima. Civilizacija- strano i lažno ljudskoj prirodi. Prirodan čovek je pravo čovek (izvorno), srećan čovek. Koncept ,,plemeniti divljak” Ruso, urođeno, nema negativno značenje. Prvobiti ljudi, sačuvali idealno stanje, nije ih pokvarila civilizacija, bliski iskrenom moralu, nisu licemerni + osećanjaU 2/2 18. Veka javlja se sentimentalizam koji je vezan za osećanja. Umesto klasicizma, grčko-rimskih pravila, govori se o onome što je sopstvena emocija, to je tada bio preokret takođe izvorna književnost. U Engleskoj. Škotska- novi žanr u književnosti tzv. goski roman koji govori o dešavanjima u gotskim zamkovima, umetnost se okreće prema antici, okreću se ka srednjem veku: horor romani, teže da izazovu emociju straha; danas poluzabrovavljeno sem Franhejnštajna; ima i koji se okreću ka nacionalnoj prošlosti. Dominacija francuskog ukusa ,,sakupljanje starina”Rukopisi koji sadrže narodne pesme.1765. u Engleskoj Tomas Persi je objavio sakupljene rukopise, ,,Ostaci stare Engleske poezije”. Nešto jošš značajnije dogodilo se u Škotskoj 1760. Čovek po imenu Džejims Makferson ponašao je rukopis iz III veka ,,Osijanova pevanja”. Oduševljenje ali i rasprava i polemika o Osijanu; ima jedan problema da je u pitanju mastifikacija, ili ti Makfersonova izmišljotina. Makf bio je vođen time da konstruiše škotsku poeziju, okretao se drevnoj škotskoj, patriotske namere, da škotska poezija nije manja vredna od egleske.

Postavlja se pitanje da li su pesme izvorne ili falsifkat-nastaje Osijanizam.Mnogi su prihvatali Makfersona pa je otuda i ovaj pravac. Napoleon čita Geta, dolazi i do njega Osijanizam. Moda s kraja 18. Veka ,,OSIJAN” ugleda se na knj sentimentalizma, ljudi misle da pripada društvenoj prošlosti. Na osnovu toga nastao ceo pokret osijanizam (suprotno francuskog klasicističkog ukusa).Rasprava o Osijanu, debatie, da li je iz škotske, davne ili da je u pitanju Makfersonova mistifikacija. Karajem 18-og veka objavljeno je još jedno delo u Evropi, Hasanaginica, nju su preveli Gete i Puškin. Hasanaginica je nastala 1774. Venecijanski pop Alberto Fortis objavljuje ,,Put u Dalmaciju“, daje i opisuje običaje naroda koji tamo živi- MORLACI. Morlaci su slovensko stanovništvo, prikazano na Rusovski način. Žive u jednostavnosti, gostoljubivi, imaju moral, neiskren, plemenit narod. U predgovoru zahvaljuje čoveku koji je finansirao njegov put- škotski lord( (koji je podržavao Osijana).

MORLAKIZAM- neki pisci objavljuju dela u egzotičnoj Dalmaciji. Ta se moda proteže do prvih decenija 19.veka. Grofice su takođe pisale o morlacima. (tadašnji običaji nemaju nikakve veze sa sadašnjim životom ljudi u Dalmaciji.Šarl Nodije napisao je knjigu ,,Noćni demoni“, on je prvi uveo modu vampirizma. Merime nikada nije bio u Dalmaciji, ali je izmislio pesme uz gusle. Tvrdio je da su autentične narodne pesme, ali je sve bila izmišljotina. I Puškin je jednom čak u to i poverovao. Merime je rekao da je napravio čitavu tu igru da bi se podsmevao toj modi morlakizma. Traži se izvornost i autentičnost (to je tada nešto novo), krajem 18. veka nastao. Vezan za romantičarski period; traži se autentičnost osećanja, ličnosti, izraz čoveka da ne bude pštovanje pravila poetike. (shvatanje umetnosti, okretanje narodnoj poeziji). Narodna pesma- autentična, njena potreba, otkriće dovelo je do pesama koje teže da bude lični izraz, onoga što je izvorno.

Prvi je upotrebio izraz ,,narodna književnost“Johan HERDER. Rođen u Nemačnoj, bio je teolog, iz siromašne porodice. Živeo je u mešanoj sredini i imao je želju da ode u Pariz i

2

upozna Didroa. Upoznao je Didroa (gl. predstavnika prosvetiteljstva), i bio je njime zgađen, video je nešto lažno. Nošenje perika, veštačkih madeža, napuderisanih lica. Herder je celu tu filozofiju smatrao lažnom. Protiv prosvetiteljstva je, odbacuje i klasicizam. Uključuje se u raspravu o Osijanu, podržava da su autentične pesme. Njegova poetika je ekspresivna, poezija nije imitacija prirode već je izraz. Herder kaže da jedan genije ne treba da poštuje pravila, već da svoja pravila stvara sam, i Herder je zato Šekspira smatrao genijem. Prosvetiteljstvo je poštovalo pravila, a za njega je to pogrešno. Protivnik je da se piše po pravilima (heksametar) jer se poezija ne uči već itražava. Dodaje i da je narodna pesma izraz samog naroda i njene suštine- duh naroda. ( svaka nacija ima neki svoj poseban duh.ISTORIZAM- svaku kulturu merimo prema njegovom dobu, a ne prema našem. Pravila rima su bila dobra za njih, ne možemo za nastime meriti.Jezik, običaji i narodna poezija- izraz duha naroda, zahvaljujući Herderu narodna poezija stiče popularnost u evropi krajem 18. Veka.

VOLKSDICHTUNGNATURDICHTUNG = KUNSTDICHTUNG

Prirodna, izvor samih osećanja veštačka, imitacija antičke GrčkeŠekspir je prihvata

1778/79. Herder objavljuje ,,Narodne pesme“1807. II izdanje ,,Glasovi naroda u pesmama“Uneo odlike Šekspira, Dantea, od Indijanaca, FinacaHumanitet- zajednički ljudski ideal, vezan za miroljubivost.Herder otac savremenog nacionalizma, ali postaje kosmopolitski deo.

Jakob i Vilhem Grim- narativno pripovedaje, nastavili teorijsko shvatanje naroda. Osnivači germanistike, nemačkog rečnika, mitologija, prevod sa jezika, pomagači Vuku Karadžiću; nastavili Herderovo shvatanje naroda. Zajednica koja govori jednim jezikom, razlike između društva (mehanizam, moguće oduzeti ili veštački dodati) / zajednice ( povezani kao organizam; tako vide narod)Bili su pravnici, videli i u zakonu grešaka. Pogrešno je uzeti Rimsko pravo i preneti nekom društvu zakon, već sam narod treba svoj zakon, sam sebi daje zakon, isto važi i za narodnu poezju- nastaje u narodu. Divlji i primitivni ima pozitivno značenje, jer je bliže izvoru; narodna poezija po njima nastaje spontano, kao što se jezik spontano stvara.Narodna poezija nastaje iz mita po Grimu. ?1812. Prvi tom dečijih i domaćih bajki1814. Jaokb u Beču; Bečki kongres1815. cirkularno pismoKanonizovane dečije bajke braće Grim- zabeleženo od naroda, seoskog, čuva srž, duh starine.Ono što je živo od nekih pripovetaka postaje fiksirano, ulazi u čitanke. 19.v. nešto novo tad; nov fenomen; građanski stalež dece, prvo u Nemačkoj pa u celoj Evropi. Grim i Vuk- Imena ljudi od kojih su zabeležili nisu pripadali seoskom sloju već sitnom građanskom staležu (srednji sloj, pismeni su). Crvenkapa i Mačak u čizmama- nisu bili pravi Nemci, već Francuzi, od Francuza zapisali. -Pronađeni rukopisi zapisa pripovedanja, i kad se uporedi sa štampanim izdanjima, vidi se da su menjali; menjali stil, stvaraju arhaičan stil pripovedanja ,,grimovski žanr“.

3

2.OSTALI TERMINI (USMENA KNJIŽ., USMENA TRAD., KNJIŽ. NA NARODNU)

Usmena književnost upućuje na bitno svojstvo usmenog postojanja, trajanja i prenošenja dela. Obuhvataju se i ostala bitna stilska obeležja onih dela koja pojedinac usmeno, u neposrednoj improvizaciji, stvara pred publikom. Sam spoj pojmova „usmeno“ i „književnost“ povezuje pojmove koji se isključuju, pa se termin „usmena književnost“ posmatra kao oksimoron.Naziv folklor je prvi upotrebio Vilijem Džon Toms, obuhvatajući narodne navike, običaje, obrede, verovanja, balade, poslovice. U našoj naučnoj literaturi, prvi je Tihomir Đorđević upotrebio termine „folklor“ i „folkloristika“. Objavio je i članak „Srpski folklor“, gde je naglasio koji su zadaci ove nauke koja treba da prouči narod, njegove osobine, način života, njegove poglede na svet, njegovu poeziju, pravo, medicinu, filozofiju itd. Oba termina upotrebljavala su se dvojako. Folklor i folkloristika označavali su i predmet istraživanja i naučnu oblast. Pojam se ili sužavao na područje usmene književnosti ili se odnosio na široko svedenu tradiciju u koju spadaju: materijalna kultura, kultura pokreta i igre, folklor ideja, umetnost reči. U terminu „folklor“ objedinjeno je dosta disciplina i zato je nepodesan za označavanje tek jednog elementa narodne duhovne kulture. Takođe, počiva na kolektivnoj koncepciji usmene/narodne književnosti koja zanemaruje udeo talentovanog pojedinca/stvaraoca.Od ostalih termina koji se upotrebljavaju može se pomenuti još pučka i narodska književnost, i te odrednice se odnose na literarna dela na prelazu usmene i pisane književnosti i stvaralaštvo „na narodnu“. Ovim prelaznim kategorijama takođe se teže utvrđuje aktor, ali i u slučajevima kada autorstvo nije sporno, tražilo je oponašanje usmenog stvaralaštva.

3.UŽA I ŠIRA, STARIJA I NOVIJA SHVATANJA POJMA „FOLKLOR“

U suštini folklor obuhvata mnoge oblasti. Termin jednostavni oblici primenjuje se samo na određene forme u usmenom stvaralaštvu. Novije shvatanje folklora jeste da je on savremen, neograničen starinom i da kao svaka umetnička komunikacija postoji u malim grupama. Uže posmatrano, samo u okvirima usmene književnosti, svojim istraživanjima Andre Joles je obuhvatio: legendu, sagu, mit, zagonetku, izreku, kazus, memorabile, bajku i vic. Prema Dandesu folk je svaka grupa ljudi koja ima bar jedan zajednički faktor. Folklor se danas umetnički održava kroz vreme, kroz savremene publike u vidu folklorizma. Za starija shvatanja folklor predstavlja sveukuna znanja narod, očuvanje starine, materijalne kulture, plesa, običaja... Nauka koja proučava gradju folklora naziva se folkloristika.

4. FOLKLORIZAM

Termin FOKLORIZAM prvi put je upotrebljen 60-tih godina, u Nemačkoj od strane etnologa Hansa, Mojera i Bausingera i nastao je iz potrebe za autentičnošću, iz stalen nostalgije.Na foklorizam kao društveno-kulturni fenomen skrenuo je pažnju nemački etnolog Hans Moser, dvema opsežnim raspravama. Prema njemu, foklorizam se odnosi na dvojake pojave:-na opšti interes;-za sve „narodno“ i za sve rezervate „narodnoga“.Bausinger kaže:“Foklor je ustvari foklor uzet i shvaćen u pejorativnom smislu.“, „to znači boriti se protiv foklorizma, znači odbaciti sve ono što nije prava narodna umetnost.“ Foklorizam u tom izlaganju naime, ne označuje tzv.foklor iz druge ruke kao širu pojavu nego samo ono u toj pojavi što autor gleda kao negativno: turističku, reklamnu, komercijalnu

4

eksploataciju foklora i s time povezana iskrivljavanja „prave narodne umetnost“, gušenje „egzistencije čistog izvornog foklora“, „banalnost i trivijalnost, deformacije do kiča“U posrednom prenošenju i prikazivanju narodne kulture iz druge ruke najjasnije je izraženo ono što se podrazumeva pojmom foklorizam.

5. ETNOPOETIKA; EMSKI I ETSKI PRISTUP

Etnopoetika je proučavanje estetskih struktura unutar usmenog izvodjenja. Teži da otkrije i predstavi distinktivna obeležja usmenog izvođenja. Njen cilj je istovremeno deskriptivan i analitički. Ona nudi dragocen uvid u takva folkloristička pitanja kakva su usmenost, pismenost, prevod, kulturna promena i odnos jezika i pogleda na svet. Emsko i etsko – dve strategije upotrebljene za kategorizaciju ljudskog ponašanja. Emska – često kazivana i urođenička, etnička, interna ili insajderska tačka gledišta u odnosu prema specifičnom kulturnom sistemu.Etska – predstavlja naučni, analitički ili spoljni konstrukt koji koriste autsajderi, prvenstveno za upotrebu interkulturalnog komparativnog proučavanja. *Lingvista Kenet Pajk je skovao termine emski i etski od odgovarajućih lingvističkih termina, fonetski i fonemski. Emski pristup teži da predstavi obuhvatni sistem odnosa pristutan unutar jedne specifične kulture, ali etske jedinice su nestrukturalne i slobodno lebdeće.

6. POTONULA KULTURNA DOBRA

Usmena književnost nastaje nakon romantičarskog perioda. Kao fenomen, teorijski objašnjava kao „potonula kulturna dobra“: „Narod ništa ne stvara, narod samo reprodukuje.“

Spuštena kulturna dobra koji je ustanovio nemački naučnik Hans Nauman u okviru svoje ideje od it vda se ,,narodno blago stvara u višim slojevima“ i da ga narod iz viših slojeva društva preuzima. Teza o aristokratatskom poreklu nar. književnosti preovladala je u Evropi naročito u drugoj polovini 20. veka.

7. OPŠTE ODLIKE NARODNE KNJ.

*Usmeni vid komunikacije*promenljivost(varijantnost) dela*nivelacija*simult. I povratni proces*sinkretičnost*formulativnost*osoben jezikOsnovna odlika narodne tj.usmene knj.,jeste da u stvaranju svakog dela, usled prenošenja usmenim putem, učestvuje više pojedinaca. Baš zato što se prenosi usmenim putem, ona je podložna neprestanom menjanju. Čak i kada je zabeležena, usmena tradicija je fiksirana samo u određenom trenutku i obliku u kojem je u tom trenutku trenutku živela, pa nastavlja dalje da se prenosi i menja. Tvorevine usmene knj.se(uglavnom) izvode pred nekim skupom, tako da su pevači u tesnom dodiru sa publikom, sa svojim slušaocima. Sinkretičnost bi bila još jedan od karakteristika usmene knj. Naime, usmeno pesništvo se uvek javlja u spoju sa nekom

5

umetnošću(lirska narodna pesma se peva u kolu ili uz ples, epska uz gusle, itd...) Još jedna bitna odlika je široka upotreba ustaljenih motiva i sižea, zatim „opšta mesta“, stalni epiteti, ustaljeni brojevi, česta upotreba hiperbola, jezik je arhaičan.

8. OBJASNITE ODNOS STVARAOCA, DELA I PUBLIKE U USMENOJ KNJ.

Usmena improvizacija odvija se neposredno pred slušaocima od kojih je svaki potencijalni kazivač/pevač, a sve naredne interpretacije odvijaće se takođe pred slušaocima i neminovno će se razlikovati, ali će sva ova dela biti usklađena saznanjem i očekivanjima publike. Individualnost je u usmenoj književnosti osobenog tipa, jer je stvaralac dvostruko uslovljen kolektivom i tredicijom. Kolektov omogućava nastanak i trajanje dela i podstiče pojedinca na stvaralački čin; s druge strane on ograničava ispoljavanje ličnog stava ili mišljenja koje se razilazi od opšteprihvaćenog znanja. Tvorac i njegovo delo ne mogu u usmenoj kulturi postojeti bez publike, dok se u pisanoj književnosti stvaranje i recepcija odvijaju u različitom vremenu i prostoru, u usmenoj književnosti delo nastaje i izvodi se pred publikom (stvaranje i recesija se odvijaju istovremeno) i u tom istom trenutku se procenjuje vrednost varijante:

PEVAČ/PRIPOVEDAČ – VARIJANTA – SLUŠAOCI PEVAČ → VARIJANTA ← SLUŠAOCI STVARANJE ↔ RECEPCIJA

Zato je za trajanje dela u usmenoj književnosti važno: 1. talentovanost pojedinca 2. izgrađenost stilsko-izražajnog i tematskog fonda tradicije 3. zainteresovanost i afinitet sredine, koja kao kolektivni cenzor vrednije varijantu i učestvuje u daljem trajanju – prenošenju varijante usmenim putem.

Pojedinac je uslovljen kolektivom u dijahronoj ravni (kolektiv formira tradiciju) i u sinhronoj ravni ( kolektiv obezbeđije opstanak i trajanje dela

Izvođač usmenog dela jeste pojedinac, ali on oličava samu tradiciju. Da bi određeno delo bilo prihvaćeno mora da prođe ,,preventinu cenzuru kolektiva“

9. TEKST, TEKSTURA, KONTEST (VANTEKSTOVNI ELEMENTI)

Tekst- o tekstu usmene varijante se može govoriti tek pošto je umotvorina zabeležena. Onog trenutka kad je usmeni delo fiksirano pismom, sačuvana je samo jedna od njegovih bezbroj mogućih varijanata. Ali zapis usmenog dela je samo segment postojanja, a složene okolnosti izvođenja je nemoguće „prevesti“ u sisteme pisane reči.

Vantekstovne elemente čine tekstura i kontekst, od čega zavisi i vrednovanje dela. Od ovih kontekstovanih elemenata zavisi vrednovanje dela.

Pod teksturom se podrazumevaju: naglasak, intonacija, interpretacija, glasovi, mimika,

6

kretanje

Na ovaj fenomen kao aktivni činilac usmene komunikacije izdvojili su samo folkloristi od polovine 20-og stoleća. Zanimljiva opažanja, dragocena za sagledavanje autentičnog trajanja usmene knjiženosti ostavili su i brojni sakupljači Vukovog perioda i Vukovi sledbenici. Iskustva istraživanja potvrđuju aktivni deo vantekstovnih elemenata u trenitku stvaranja, izvođenja i prihvatanja usmenog dela. Interpretacija, gestikulacija čak i ćutanje, mimika usklađeni su umećem kazivača; sadržinom koju izlaže i očekivanjem njegovih slušalaca. Aktivna upućenost njegovog usmenog stvaraoca na publiku, okolnosti u kojima delo nastaje, označavaju se kao kontekst. Kontekst se odnosi na sveobuhvatni ambijent u kojem se delo stvara i izvodi, od njegove prirode zavisi i kako će se tekst biti izveden i na koji način biti uobličen. Uspelost varijante ne zavisi samo od talenta stvaraoca i afiniteta kolektiviva, nego i od neponovljivog trenutka u kom se delo stvara.

10. ŠTA JE PREVENTIVNA CENZURA KOLEKTIVA?

Pri istraživanju foklora mora se uvek, kao temeljni pojam, imati na umu preventivna cenzura zajednice. Jedna od bitnih razlika među folklorom i literaturom u tome što je prvi obeležen orjentacijom prema langue a druga prema parole.Uloga cenzure koju vrši zajednica različita je u literaturi i u fokloru. U fokloru je cenzura imperativ i čini nezaobilaznu pretpostavku za postanak umetničkih dela. Pisac uzima više ili manje u obzir zahteve sredine, ali koliko im se god prilagodio, ipak tu nema onoga nerazdvojnog stapanja cenzure i dela, što je karakteristično za foklor. Literarno delo nije unapred određeno cenzurom i ne može se iz nje u celosti izvesti, ono samo približno sluti- delom tačno, a delom netačno-njene zahteve; mnoge potrebe zajednice ono ne uzima u obzir. Cenzura ne popušta, među njenim normama i delom nastaje antinomija.

Tvorac i njegovo delo ne mog u usmenoj kulturi postojati niti mogu opstati bez publike- kolktiva, pred kojima se neposredno stvara delo. Pevači i kazivači su u tesnom dodiru sa slušaocima i ,,moraju se do izvesne mere svaki put prilagođavati ukusu i potrebama slušaoca- određ. publike“ pri čemu izgrađeni moralni principi i ujrdnačenost životnoh pogleda utiču na stvaranje kolektivnog ukusa.

Pojedinac je dvostruko uslovljen kolektivom, koji cenzuriše. Dijahrono- kolektiv formira zajednicu, a u sinhronijskom od preventivne cenzure sredine zavisi sudbina svake i jedinstvene usmene umotvorine. Dakle, od cezure zavs da li će usmeno delo zaživeti ili ne. Pri tom pevač/kazivač mora da pazi na određeno poimanje sveta i svega o nacionalnoj prošlosti opevano u epici, što znači da Vuk Branković npr. Po tradiciji ne može biti junak već izdajnik, a Marko Kraljvić ne može biti prikazan kao negativan lik, već kao jedan od naših najvećih junaka. PCK je određena svest o etičkim normama (u desetercu), određen skup ograničenja koja postoje u svesti svih učesnika usmene komunikacije. Da bi neko delo bilo prihvaćeno prvo mora da je prođe. Stvaralac je uslovljen kolektivom i tradicijom.

10. KAKO SE ODREĐUJE POJAM AUTORSTVA U USMENOJ KNJ./OBJASNITI ODNOS INDIVIDUALNO-KOLEKTIVNO?

Usmeno delo je uvek individualna tvorevina koja postaje deo tradicije i kulture tek kada ga kolektiv prihvati. Pojam autorstva u usmenoj knj.je jako složen, jer autora u pravom smislu

7

nema, pojam autorstva sa stanovišta poetike foklora je suvišan. Ne postoji autorska svest o stvaranju. Vuk je rekao da niko od kazivača nije hteo da prihvati pesmu kao svoju, već je svaki govorio da ju je uzeo od nekog drugog.Odnos stvaraoca prema delu je jednosmeran, a odnos individualno-kolektivno je uvek povratan(reverzibilan), jer je izvođač istovremeno i stvaralac i recipijent.Izvođač, delo i publika oblikuju tradiciju. Najbliži pojmu autora bilo je Filip Višnić- Početak bune protiv dahija.

12. KAKAV JE ODNOS USMENOG I PISANOG SISTEMA KOMUNIKACIJE;KOJE SU SPECIFIČNOSTI USMENOG STVARANJA?

Pisana i usmena knj.u svojim bitnim procesima obuhvataju iste činioce: stvaralac – delo – publika.U pisanoj knj. stvaranje je prostorno-vremenski interval tokom kojeg je pisaca usresredjen na kreativan čin. U usmenoj knj. stvaranje i recepcija se odvijaju simultano, u prostornom i vremenskom smislu, pripovedač ili pevač delo stvara i izvodi neposredno pred publikom i u istom tom trenutku njegovi slušaoci procenjuju vrednost varijante.Za usmenu knj.bitno je interesovanje publike i izvodjačke sposobnosti i darovitost samog pripovedača. 60-70tih godina u izvođenju usmenih dela uključeni su vantekstovni elementi. Svako usmeno delo je varijanta, pa i za sama usmena dela možemo reći da su neponovljiva.

13. OSNOVNE POETIČKE ODLIKE JEDNOG VUKOVOG PEVAČA/KAZIVAČA PO IZBORU/PEVAČ U TRADICIJALNOJ ZAJEDNICI

*Filip Višnjić bio je profesionalni guslar (najbliže srodnike mu ubijaju Turci, 1809 dolati u Šabac, 1810 učestvuje u boju kod Lotnice) Višnjić pesme o ustanku beleži 1815, a najbolje su mu one koje beleže prve godine bune. Menjao je pesme koje je ranije slušao i od njih stvarao nove. U pesmama često govori o ljubavi sina prema majci.Imao je dve vrste pesama:-„za raju“ i „za gospodare“ . Pevao je turskim agama i begovima u Bosni.Predstavnike je bitnog prelaza od usmenog ka pisanom. Sa prvim srpskim ustankom počinje da stvara nove pesme po uzoru na one koje je već ranije slušao. Vuk je njegove pesme beležio u manastiru Šišatovac.Višnjićeva ustanička epika obuhvata oko 5000 stihova, one je umetnički obuhvatao i povezivao vreme i prostor, vršio heorizaciju biografije i negovao mistifikaciju samog sebe.

14. ŠTA JE VARIJANTA USMENOG DELA U UŽEM, ŠTA U ŠIREM SMISLU?

U širem smislu varijanta je svako izvođenje pesme, pripovetke, kratkih govornih oblika pred publikom, pri čemu je tekst koji istovremeno nastaje i izvodi se – neponovljiv. No, varijanta se može posmatrati i na žanrovsko-tematskom nivou, u užem smislu. Tako sagledan, ovaj fenomen se može odrediti kao tvorevina zavisna od drugog usmenog dela („pravarijante“) od kojeg uzima strukturne i sižejne osobenosti. Zahvaljujući starim, sačuvanim tekstovima u delima renesansnih pesnika i rukopisnim zbornicima, nastajalim u Primorju i Vojnoj krajini, moguće je pratiti stabilne i promenljive činioce istog sižejnog sklopa. Ta su poređenja moguća u okvirima istog poetičkog sistema (npr. epska pesma o deobi braće Jakšića¸tematski krugovi o Prvom i Drugom kosovskom boji; Markovi

8

megdani...) ali i u obradama istog motiva u različitim žanrovskim konvencijama (npr. pesme i pripovetke o zmiji mladoženji).

15. ŠTA UTIČE NA OBLIKOVANJE USMENE VARIJANTE?

Promenljivost teksta zavisi od više činilaca uključenih u sistem tradicije i usmene kulture: 1. prenošenje teksta iz jedne generacije u drugu (DIJAHRONIJSKI) 2. prenošenje iz jedne sredine u socijalno i kulturno drugačiju zonu (SINHRONIJSKI) 3. darovitost usmenih stvaralaca i prenosilaca 4. okolnosti spevavanja i kazivanja – kontekst 5. žanrovske norme-*Zbog usmenog prenošenja dela, do variranja dolazi usled prenošenja „teksta“ sa jedne generacije na drugu, bitan je i udeo kolektiva koji treba da se interesuje za varijantu kako bi ona opstala i varijantnost zavisi i od darovitosti pojedinca i konteksta(odnosno okolnosti improvizacije), ali i žansrovskih zakonitosti.

16. KAKO SE VARIJANTE MENJAJU PRENOŠENJEM KROZ VREME?

Da bi se jedna epska pesma ili pripovetka usmeno prenosila kroz vreme izuzetno je važan udeo kolektiva - njegova zainteresovanost za određenu temu, junaka, pa i usmeni žanr. Tako lokalni kolorit i trenutna zanimljivost umanjuju mogućnosti određenom sižeu da se prenese i u naredni naraštaj. Kada opevano zbivanje nema širi nacionalni značaj, brzo se gasi interesovanje publike. S druge strane određene teme, imena i događaje moguće je pratiti u širokim vremenskim intervalima ( Marko, Zmaj Ognjeni Vuk, Sibinjanin Janko ili Kosovski boj itd.). Stav kolektiva i opšta shvatanja uslovljavaju pevače i kazivače koji su i sami deo određene (socijalne, etničke, konfesionalne) grupe. Osim toga, u zavisnosti od trenutka (i prostora) beleženja teksta varijante, može se dogoditi da karakterizacija pojedinih epskih junaka varira – epski Marko u „Erlangenskom rukopisu“ mnogo je bliži hajdučkim i novelističkim tipovima junaka, nego onim odlikama iz pesama Vukovih pevača. Đurđeva žena u bugaršticama nije prokleta Jerina, već je brižna ljuba i tragična majka, koja ostaje bez sina jedinca, a gotovo sve deseteračke pesme predstavljaju je u negativnom svetlu. Trenutni uslovi života, osobeni afinitet sredine i kulturno-istorijski okviri života usmene književnosti nisu konstante. Usmeno stvaralaštvo traje na širokom i različitom prostoru, u odgovarajućim uslovima. Migracije stanovništva, ali i pojedinci, trgovci, putnici, slepi pevači imaju ulogu u prenošenju usmene književnosti sa terena na teren.

17. KAKO SE VARIJANTE MENJAJU PRELAŽENJEM SA JEDNOG TERENA NA DRUGI?

Na menjanje utiču:1) stvarnost kolektiva-situacija u društvu2)lokalizacija radnje-Srbi i Turci-Kosovski boj3)shvatanja određene sredine

9

Unosiće se određeni etnografski elementi narodne kulture, običaji, verovanja, mesta u zavisnosti od sredine kulturnih zona. Stvarnost kolektiva je okvir u kojem se oblikuju svetovi usmenog dela. Važna je lokalizacija radnje pa pevač topografski prati putovanja junaka. (Marko kreće iz Priljepa u Priljep se vraća, Jugovići su kruševačka gospoda). Bitne su kulturno-istorijske okolnosti specifične za svaki narod i sredinu, npr. Slovenska antiteza u Hasanaginici. Vukova Pepreljuga se raikuje od Grimove, jer je mesto gde se devojka i princ sreću crkva, a ne bal.

18. KAKO POJEDINAC UTIČE NA PROMENLJIVOST DELA?

Prema Latkoviću*uticaj ličnog afiniteta i darovitosti, zainteresovanosti*unošenje ličnih osećanja i mišljenja*etnička grupa, društveni sloj, vreme

Lični pečat (afinitet i darovitost) pevača/pripovedača ogleda se kako u izboru određene fabule tako i u strukturi usmenih dela. Vuk je isticao Tešana Podrugovića, smatrajući da je svaka njegova pesma bila dobra, jer je u izlaganju pazio na red i na misli. Lični afinitet se lepo uočava kada se uporede 2 varijante iz repertoara različitih talentovanih stvaralaca – slepa Stepanija izdvaja 3 Nemanjine zadužbine, a istovetna konstrukcija dijaloga između velmoža i sv. Save u Višnjićevim stihovima obuhvata znatno širi katalog manastira, čiji ktitori čak nisu ni pripadali porodici Nemanjića, ali je upravo ovaj anahronizam, proširen i plemenitom brigom za uboge i nevoljne, izdvojio rodonačelnika Nemanjića kao vladara „zemaljskog“ carstva.Bitno je da pojedinac bude talentovan, da postoji izrađen stilski i tematski fond tradicije, ali i da sredina bude zainteresovana za delo kako bi trajalo i dalje se prenosilo usmenim putem.

19. DA LI ŽANROVI IMAJU UDELA U VARIJANTNOSTI?

Promenljivost internacionalnih motiva zavisi od odlika žanrovskog sistema ( balade, epske pesme, lirske pesme ). Svaki usmeni žanr prilagodjava i oblikovanje fabule, a u stepene promenljivosti bitnog udela imaju i ostali uzroci (vreme, prostor, darovitost i okolnosti izvodjenja ) Iako postoje konstantni elementi fabularnog modela, niz pojedinosti se prilagodjava zhanrovskoj konvenciji. ( Primer zmija mladoženja – epska pesma,bajka) Oblici sadrže odredjene konvencije koje se moraju poshtovati ( npr. u bajci – nachin predstavljanja likova, ekspozicija, formulativnosti, sistem motivacije, izgled prostora, predstava vremena ), odnosno, dolazi do uslovljenosti poetičkim zakonitostima. Najpromenljiviji su prozni oblici jer nemaju nista što će sačuvati tekst. O tome svedoče bajke i pesme o „Zmiji mladoženji“ (forma je ista ali se promenio stil, kao i siže). U bajkama je kraj srećan ,a u epici tragičan. Lirske pesme se čuvaju od zaborava zahvaljujući melodiji i kontaktu (brže se menja ljubavna pesma od običajne i obredne.

10

20. NAVEDITE OSNOVNE POSTAVKE PARI-LORDOVE TEORIJE FORMULE

Milman Peri i njegov učenik Albert Lord uradili su terenska istraživanja na prostoru Sandžaka od 1933. do 1935. godine želeći da empirijski potvrde teorijske postavke izložene u Perijevoj disertaciji iz 1928. Predmet tih ispitivanja bile su formalne i stilske osobenosti epskih pesama koje su ispitivane i u Ilijadi i Odiseji kao doprinos „Homerskom pitanju“. Peri je formulu definisao kao „izraz (grupu reči) koji se redovno upotrebljava pod istim metričkim uslovima da bi se izrazila određena bitna misao, neka data suštinska ideja.“ U delu Pevač priča (1960) A. Lord je proširio značenje ovog termina, podrazumevajući pod njim i podudarnost sintaksičkih obrazaca. Peri je smatrao da formule pevaču olakšavaju neposrednu improvizaciju – nasleđeni modeli se modifikuju i po analogiji se stvaraju nove fraze (formula je dinamička jedinica). Ranija istraživanja vršili su Vatroslav Jagić koji je 1876. sačinio i katalog formula, Tomo Maretić, Gerhard Gezeman, Svetozar Matić (sačinio indeks „pesničkih reči“) i Alojz Šmaus koji je smatrao da su obrasci produktivna sredstva epske tehnike sa umetničkom funkcijom. Savremena folkloristika formulu definiše kao dinamičku i stvaralačku komponentu usmene književnosti na sadržinskom i strukturnom planu.

21. HOMERSKO PITANJE

Obuhvata pitanje ko je sastavio je junačke epove. Nemački filozof F. Volf je osporio postojanje Homera. Tvrdio je da pesme koje su ušle u sastav Ilijade nije spevai jedan pesnik i da je jedinstvo Homerovih pesama potiče iz kasnijih obrada i umetnika. Homerskim pitanjem su se bavili razni ispitivači preko 200 godina. Oni su se prema polaznim tačkama podelili u grupe:

I. ANALITIČARE- tragali su za neskladnostima i nepodudarnostima u Homerovim pesmama . Podelili su Homerove pesme na više manjih ili većih celovitih delova.

II. UNITARISTE- zastupali su tezu o jedinstvu Ilijade i Odiseje i o stvarnom istorijskom postojanju Homerove pesničke ličnosti.

Homersko pitanje podrazumeva razne teorije o nastanku Ilijade i Odiseje.Neke od tih teorija su:

1) teorija o pojedinim samostalnim pesmama-smatra se da je postojao niz različitih kratkih pesama koje su se obradile u spev

2) teorija o jezgru-postojale su dve pojedinačne pesme i onda su one širene, pa smo dobili ove epove, koje danas imamo.

3) Teorija o prvobitnom jedinstvu-smatra se da su Ilijada i Odiseja ovakve kao i u prvobitnom obliku, a određene suprotnosti su nastale zahvaljujući određenim dodacima

4) Teorija kompilacije-postojala su manja jezgra koja su potom obrađivana, spajana tako da su na kraju formirane Ilijada i Odiseja

5) Teorija o jedinstvenoj pesničkoj obradi-jedan ili više autora su stvorili i zapisali epove

22. KLIŠE I FORMULA-STARIJE I NOVIJE SHVATANJE

U knj.formula označava stilski element ponavljanja delova teksta ili iskaza, mada su se te konstrukcije određivale terminima kliše,šablon ili opšte mesto. Starije shvatanje podrazumeva da se iste misli, situacije i okolnosti opisuju uvek jednako, šta više po pravilu istim rečima.(epski počeci, susreti junaka, pozdravljanje cara, pohvale,stid,obaranje junaka u dvoboju)

11

Novije shvatanje formuliše Svetozar Matić i on izdvaja kompozicione šeme, karakteristične uvodne i završne stihove i oblike epskog ponavljanja(opis tamnice, dvoboja, oblačenja,naoružavanja) Matić uvodi i indeks pesničkih reči koje se sreću samo u poeziji(žena=ljubav, knjiga=pismo,kuća, dom=dvor,kula)

23. KOJE SU FORMULE U TRADICIONALNOM FONDU NAJSTABILNIJE?

Najstabilnije formule uglavnom su povezane sa imenom junaka, glavnom radnjom, vremenskim i prostornim odrednicama. “Stajaća imena ” epskih junaka nisu proizvoljna već služe karakterizaciji : Roksanda, Kandosija- žena plemenite krvi i carskog porekla; Jelica – odana sestra ili ljuba; Vidosava – nevernica ; Goluban, Vaistina, Milutin – verne sluge; Rade – neimar; Nedeljko – sveštenik; Duka – grešnik. Širi semantički potencijal imaju imena individualizovanih junaka npr. Marka Kraljevića, Zmaj Ognjenog Vuka, Starine Novaka, Stojana Čupića, Karađorđa, ređe ženskih likova kao što su majka Jevrosima, carica Milica, prokleta Jerina ali i junačkih konja (Jabučilo – krilati konj vojvode Momčila, Šarac Marka Kraljevića). Stabilne formule koje se tiču radnje mogu se javiti u svim delovima pesme: na početku se javljaju inicijalne formule kao što je “Poletela dva vrana gavrana”; stihom “Vino pije + ime” uvode se glavni protagonisti i to tako što u asimetričnom desetercu prvi polustih ističe radnju, a u drugom od 6 slogova se predstavlja ime npr Vi | no | pi | j e + Kra | lje | vi | ću | Mar | ko Mu | sa | Ar | ba | na | sa Tri | dest | ka | pe | ta | na ;izazov na megdan izražava se formulom “Knjigu piše____/ pa je šalje_____” , slutnja preokreta “Sanak snila _____”, a formulama se mogu iskazati i sižejni modeli npr “Kad se ženi _____/Na daleko isprosi đevojku”, ali i emotivna stanja junaka “Planu ___kako oganj živi, U obraz se ljuto namrgodio/Gotove mu suze udariti”. Formulama se iskazuju i finalni segmenti teksta , često opozicijom “Ode____ gorom pevajući,/osta____” . Vremenske formule se vezuju za krsne slave koje svi junaci slave ( “Sveca slavi Srpski car Stjepane /sveca slavi, svetog Aranđela”; “Službu služi slavni knez Lazare,/…službu služi svetog Amosija”) i za važne datume obrednog kalendara (tako su hajdučke družine aktivne od Mitrovdana do Đurđevdana), a u lirskim pesmama i za verske praznike kao što su Božić, Vaskrsenje, Ramazan. Ovakve formule najčešće nisu od semantičkog značaja. U tradiciji se različita verovanja vezuju za svaki dan u sedmici, naročito za nedelju. Nekada se perspektiva vremena uklapa i u naraciju pevača. Lokalizacija je vrlo bitna i ističe se i u imenu junaka koji su uvek smešteni u određene geografske koordinate ( Miloš Obilić-Miloš od Pocerja, Marko Kraljević-od Prilepa Marko) kao i u opisivanju bojeva u epskoj stilizaciji. Gradovi se konkretno imenuju pri čemu se opeva njihovo podizanje i izgled (najčešće su opasani zidinama). Opis grada, naročito u pesmama “srednjih vremena”, zavisi od toga kakvo ga stanovništvo naseljava, srpsko ili tursko. Formulativno se opisuju i crkve, kule, bijeli dvori, pejzaži. Gora predstavlja mitski prostor i povezana je sa predstavama o smrti i odsustvom etike i junaštva. Sve prostorne odrednice stvaralac kreativno upotrebljava. , koristeći ih i za psihološko portretisanje. Istovetne formule, zavisno od konteksta, mogu biti i nosioci suprotnih značenja. I stih je formulativan jer se sastoji od određenog broja (ne)naglašenih slogova. Zagonetke, poslovice i ostali jednostavni govorni oblici mogu se i sami posmatrati kao gotove formule.

12

24. KAKVU ULOGU IMAJU INICIJALNE I FINALNE FORMULE?

Incijalne:Pripremaju kolektiv za priču koja sledi, može da najavi motive I imaju ulogu:-određenja žanra-imenovanje junaka, vreme, proctor, pa I pozicija samog pripovedača

Finalne:Nalaze se na kraju dela I izvode slušaoca iz radnje, zatvraju pripovedanje, uspostavljaju celovitost priče I potvrđuju svojstva odabranog žanra:-zaokružuju tekst-kontaktnost-koherentnost

25. NAVEDITE SADRŽINSKE OBLIKE FORMULATIVNOSTI

Elementi sadržinskog nivoa formulativnosti su motivi, sklopovi motiva, varijante, tipski likovi, opisi I etičke norme. U svojoj široj koncepciji motiv se shvata kao tematsko jedinstvo ili pripovedna jedinica koja u raznim usmenim delima (u tradiciji raznih naroda) ostaje celovita, a užem smislu kao najsitniji nedeljiv element tradicionalnog fonda. Dele se na motive vezane za nosioca radnje, usmerene na jednočlana zbivanja i pozadinske motive koji prikazuju kulturne i etičke, uglavnom stabilne, segmente. Vladimir Prop je izučavajući ruske bajke odredio motiv kao najjednostavniju jedinicu pripovedanja i izdvojio 31 funkciju pomoću kojih se izražavaju sve vrste avantura. Motivi kao deo narativne gramatike imaju razne uloge: mogu biti dinamički, uvodni, statički (koji su važni u skupinama predanja). Skupovi motiva konstituišu fabulu, a kada se ona konkretizuje uspostavlja se siže posebno sklopljene varijante (način predstavljanja uzajamno povezanih događaja i motiva). Tipski likovi (npr. vila, najmlađe dete) imaju opštepoznate osobine, prirodu, fizički izgled pa i motivaciju postupaka i time se lako uklapaju u složenije mikrostrukture. Nisu samo junaci i mitski likovi tipizirani već i biljke i životinje (npr. bosiljku se pripisuju moć isceljenja i metamorfoze dok su u basnama određene karakteristike trajno pripisane nekim životinjama). Svaka tipizacija ima korene u arhaičnim slojevima tradicije pa čak i u kosmogonijskim mitovima. Formulativna deskripcija je često hiberbolična (buzdovan, sablja, katalozi svadbenih darova, junački stas i odelo, epski megdani, susret prijatelja, u lirskoj poeziji lepota devojke). Opisi usporavaju radnju i nagoveštavaju obrt i povezani su sa svim stilskim figurama, od epiteta do slovenske antiteze. Opisima prirode se izražavaju emocije i duševna stanja (pastoralna idila), a u proznim oblicima opisi doprinose dokazivanju istinitosti. Etičke norme obuhvataju običaje, verovanja, religijske i društvene konvencije. U katalogu grehova nalaze se nepoštovanje roditelja , kumstva, pobratimstva. Formule kao što su zakletve, blagoslovi i kletve zajedničke su i za lirske i za epske pesme.

26. KAKO SE DEFINIŠE MOTIV?

Motiv se u svojoj široj koncepciji shvata kao tematsko jedinstvo ili pripovedna jedinica koja u raznim usmenim delima (utradiciji raznih naroda) ostaje celovita, a u užem smislu kao najstariji nedeljiv element tradicionalnog fonda.

13

1)Motiv je jedinstvo ili pripovedna jedinica koja se u raznim usmenim delima zadržana u celovitom obliku (motiv u širem smislu-progonjena devojka)

2)Najsitniji, nevidljivi elementi,koji se održava u tradiciji, I kao takav može se podeliti na:*motive nosica radnje (tipski likovi)*pozadinski motivi (predmeti, običaji)*jednočlana zbivanja (megdan, preskakanje konja)

3)Motiv je najjednostavnija jedinica pripovedanja koja se uklapa u veću celinu, a odlikuje se jednočlanom šemom(junaka prrogone, kršenje zabrana)

Motivi kao deo normativne gramatike imaju razne uloge, mogu biti: 1. Dinamički ( pokreću radnju) zmaj otima devojku2. Uvodni- (poletela dva vrana gavrana)3. Statički – (usporavaju) opisi predela junaka.

27. KAKO SE DEFINIŠU FABULA I SIŽE?

Fabula je skup motive u određenom vremenskom I uzročno-posledičnom redosledu.Fabula je okosnica određene radnje, niz događaja koji nagoveštavaju smisao zbivanja u njihovoj međusobnoj unutrašnjoj vezi(ženidba sa preprekama, preudaja žene, neverna žena)Siže je umetnički sagrađen raspored događaja u delu; umetnička obrada fabularnog materijala.*obrađuju isti fabularni material, postoji više sižea pojedinih pesma I bajki(zmija mladoženja, o čovekovom braku sa vilom)

28. NAVEDITE USMENE ŽANROVE KOJI SE ODLIKUJU JEDNOSTAVNOM KOMPOZICIJOM

1)lirske pesme2)basne3)šaljive priče4)neke vrste predanja(memorati)

29. NAVEDITE USMENE ŽANROVE KOJI SE ODLIKUJU SLOŽENOM KOMPOZICIJOM

1)lirsko-epske vrste2)epska narodna poezija3)priče o životinjama4)bajke5)novele6)legendarne priče7)razvijene forme predanja(fabulati)

30. KAKO JE VLADIMIR PROP IZVRŠIO PODELU DELOKRUGA LIKOVA BAJKE?

14

 Потребно је нагласити да подела према морфолошким

одликама првенствено дели ликове према улогама које имају

у односу на јунака.

8. Oпшта подела ликова Најопштија подела ликова, по важности

и природи функције у делу је: 1) Главни или споредни 2)

Активни или пасивни 3) Динамични или статични По овој

подели, јунак је свакако главни, активни и динамични лик, док

остали ликови не могу тако правилно да се сврстају у све три

групе, јер се њихово делање може мењати по потреби

приповедача, са циљем да се она одржи занимљивом али и

веродостојном за публику.

9. Према својим морфолошким особинама, ликови се деле на:

јунака, лажног јунака, противника, пошиљаоца, жртву/предмет

потраге (узрок радње), помоћника и дариваоца Сви ови ликови

кроз описивање су указали на променљиве и непроменљиве

елементе бајке. Сами ликови носе номенклатуру и атрибуте, који

се мењају, али и еволуирају кроз историју бајке. Како ликови

нису индивидуализовани, властита имена су временом изгубила

значај .

 На основу делокруга који обухватају, помоћници и дариваоци деле се на: Универзалне (оне који су по упоредном истраживању, показали да могу обављати свих пет функција, а по Проповим забелешкама, то је само коњ), Делимичне (оне који могу обављати неке функције) и Посебне, нарочите (они обављају само једну, специјалну функцију).

31 .OBJASNITE ODGOVARAJUĆIM PRIMERIMA KAKO TIPSKI LIKOVI FUNKCIONIŠU U USMENOJ KNJ.

Njihove osobine, prirodu, fizički izgled, pa ni motivaciju postupaka nije potrebno potanko predstavljati, neke se ustale kroz verovanja i razvijene predstave npr:;Vila je svaka mlada, lijepa, u bijelu tanku aljinu obučena, i dugačke, niz leđa i prsi rapsuštene kose...“ Ceo pesnički jezik zgusnuo se u epitet „bijela vila“. Na isti način se realizuju i uloge mitskih bića. U basnama, lisica se zahvaljujuci tipskom lukavstvu, pojavljuje kao pomoćnik junaku, petao

15

pomoćnik progonjene devojke itd. U bajci od tri kraljeva sina znamo da će presudnu ulogu imati najmlađi.Npr. prilikom prikazivanja zidanja Skadra, žrtva je najmlađi Mrnjavčević i majka od svoja tri sina izdvaja njamlađeg Miloša kao najboljeg.Tipska svojstav imaju i određeni likovi koji se dosledno pojavljuju u istovetnim ulogama npr.Crni Arapin(čest protivnik epskih junaka) njegova priroda nasilnika naglašena je satiranjem dobara,a a ulazna gradacija tipski obeležava devojku kao njegovu žrtvu.

32. KOJI SU OSNOVNI POSTUPCI PRIPOVEDANJ U NARATVNIM ŽANROVIMA

1)Paralelizam: bajke (ovaj:onaj svet)2)Nadovezivanje: šaljive novele3)Ukalapanje epizoda i motiva( Zašto u ljudi nije ravan taban?)

33. PODELA USMENE KNJ.NA RODOVE I VRSTE

Rodovi i vrste usmene književnosti:

1. lirska narodna poezija2. epska narodna poezija3. narodna proza.

34 .ŠTA SU JEDNOSTAVNI OBLICI?

U okvirima usmene knj, u nauci se od 1930. primenjuje i odrednica jednostavni oblici, prema izučavanjima Andre Jolesa.Formulacijom, koja se u našoj nauci sreće od sedamdesetih godina 20.veka. Joles je obuhvatio: legendu, sagu, mit, zagonetku, izreku, kazus,memorable, bajku i vic.Svi oblici pokazuju različiti stepen i tip „jednostavnosti“. Pored toga što se po strukturi veoma razlikuju, na primer, bajka i izreka, oblici koje je Joles definisao na osnovu tipova „duhovne zaokupljenosti“ raznovrsni su na planu forme i na planu funkcije o odnosiuu na svoje poetičke zakonitosti.

35. NA OSNOVU KOJIH KRITERIJUMA JE VUK PODELIO LIRSKU NARODNU POEZIJU, A KAKO GLASI SAVREMENA PODELA?

Lirske pesme su starije. Velika rasprostranjenost lirskih, ženskih pesama znatno je otežala njihovu klasifikaciju, utoliko pre što se pojedine pesme mogu svrstati u nekoliko vrsta. Vuk ih je svrstao u 20 grupa; vrste na osnovu:

1. namene pesme i vreme izvodjenja – prema prigodi (događaju) uz koju se pevaju: svatovske, kraljičke, dodolske itd.

2. mesta izvođenja – mesto ili pokrajina gde se pevaju (poštrovsko naricanje nad mrtvima, pesme koje se u Budvi pevaju na Spasovdan)

3. okolnosti u kojima je pesma izvedena.

16

Najveći deo Vukovih grupa izdvojenih po nameni treba zadržati, jer čine posebne podvrste, ali ih po srodnosti treba raspodeliti u manji broj vrsta. Međutim, izdvajanje pesama po mestu gde su zabeležene nije prihvatljivo – pripevi uz zdravice samo su deo svatovskih pesama, a počastice nisu ništa drugo do pripjevi uz zdravice. Sve pripeve uz zdravice treba uzeti kao podvrstu običajnih pesama. Isto tako, bačvanske pesme treba pridodati ljubavnim, jer nema dovoljno razloga za njihovo izdvajanje

VUKOVA PODELA

1. Pjesme svatovske2. Paštrovski pripjevi uza zdravice3. Peraške počaške4. Paštrovsko naricanje za mrtvima5. Pjesme svećarske6. Pjesme kraljičke7. Pjesme dodolske8. Pjesme od kolede9. Pjesme božićne10. Pjesme koje se pevaju uz časni post11. Pjesme onako pobožne12. Pjesme sljepačke13. Pjesme osobito mitološke14. Pjesme koje se pevaju na prelu15. Pjesme žetelačke16. Pjesme igračke17. Pjesme koje su se u Budvi pjevale na Spasovdan18. Pjesme koje se pjevaju djeci kad se uspavljuju19. Ljubavne i druge različite ženske pjesme20. Pjesme bačvanske našega vremena

Ženske pesme su u I knjizi. Kriterijum podele na muške i ženske vezan je za činjenicu da je emotivnost lirike za žene, a junački događaji su iz muškog sveta. Nije bitan pol pripovedača, mada ženske uglavnom pevaju žene. Za ženske pesme bitna je melodija, dok je ona za muške na drugom mestu.

Savremena podela (princip podele je namena):1. obredne i običajne pesme – koledarske, dodolske, božićne, kraljičke,

spasovske, na ranilu, uskršnje, svatovske, tužbalice2. posleničke pesme (pesme o radu – npr. žetalačke)3. religiozne pesme (religiozno-moralističke) – još je Vuk razlikovao

hrišćanske i mitološke pesme; u ovu grupu spadaju i sljepačke pesme4. porodične pesme – pečalbarske, vojničke5. ljubavne pesme .Najbrojnije su porodične i ljubavne, koje su najverovatnije i najmlađe. Ljubavne su

najraznovrsnije, jer ih ne sužava mesto izvođenja i namena.

17

36. KAKAV JE VUKOV ODNOS PREMA”PESMAMA NA MEĐI” I KAKVA JE NJIHOVA SAVREMENA PODELA?

Pesme na međi – epsko lirske. One u kojima preovladava lirsko smestio je na kraju I knjige, u kojoj su ženske, a one u kojima preovladava naracija na početak II sa junačkim. Kriterijumi ( odnos ) : duzhina, nacin izvodjenja, dominantna komponenta : emotivnost / narativnost.

Savremena podela : 1. balade

2. romanse

3. novelistichke pesme o porodicnim odnosima

4. legende u stihu

5. bajke u stihu

37. KOJI SU VUKOVI KRITERIJUMI ZA PODELU “JUNAČKIH PESMA”?

Epiku, tj. muške ili junačke pesme Vuk j podelio na:

1. pesme starijih vremena , tj pesme junačke najstarije – one obuhvataju period do propasti samostalnih srednjevekovnih država, do XV veka. Nalaze se u Vukovoj II knjizi; tu su i pesme koje obrađuju razne motive, kao što je Zmija mladoženja, pa i one koje govore o ljudskoj žrtvi (Zidanje Skadra – doduše, nosioci radnje su poznati likovi, Mrnjačevići - Vukašin, Uglješa, Gojko). Opevaju događaje i ličnosti iz feudalnog poretka koje narod nije voleo jer je bio eksplatisan od strane plemstva i crkve. To je i doba borbe protiv turskih osvajača, što je i deo tema ovih pesama. Najraniji pomeni lica iz naše istorije odnose se na XII vek (Nemanja, sveti Sava). Znatno veći broj pesama odnosi se na ličnosti i događaje iz XIV veka: širok krug pesama o Marku Kraljeviću i o Kosovskom boju. Pesme s kraja II knjige odnose se na Jakšiće, ugarske vazale iz XV veka.

2. pesme srednjih vremena , tj. pesme junačke srednjih vremena nalaze se u Vukovoj III knjizi. Odnose se na borbe hajduka i uskoka u XVI i XVII veku. Česti junaci tih pesama su Starina Novak, Janković Stojan i starac Vujadin. U to doba prestao je otpor feudalaca protiv Turaka, a počeli su da se protiv njih bore ljudi iz naroda (hajduci i uskoci).

3. pesme najnovijih vremena , tj. pesme novijih vremena o vojevanju za slobodu. To su pesme o narodnim borbama za oslobođenje Srbije i Crne gore od Turaka XVIII i s početka XIX veka (Početak bune protiv dahija, Boj na Mišaru, Rastanak Karađorđija sa Srbijom). U ovim pesmama su istorijski događaji prikazani vernije nego u ostalim, i u njima su sačuvana tačna imena mesta i junaka.

Starije pesme daju više opštih motiva o događajima, dok su novije hroničarske.

Kriterijumi : hronoloshki i tematski ( grupisanje pesama prema dogadjaju ili junaku )

Tematski krugovi : Neistorijske pesme, Pretkosovski, Kosovski, Marko Kraljevic, Brankovici, Jakshitji, Crnojevici, Ugrishici + hrvatski banovi, O hajducima, O uskocima, Oslobodjenje Srbije i Crne Gore.

18

38. PREMA KOJIM KRITERIJUMIMA SE MOŽE KLASIFIKOVATI NARODNA EPSKA POEZIJA?

Savremana klasifikacija:

1. prema prirodi stiha ( osmeracka, epske bugarshtice, deseterachka)

2. prema stepenu istoricnosti i tipu stilizacije : motivske i hronicarske

3. prema hronoloshko-tematskuom polazistu ( tematski krugovi)

Prema J Dereticu :

1. viteshka, feudalna epika

2. odmetnicka, hajducka

3. granicarska

4. oslobodilacka

39. KAKO JE I NA OSNOVU KOJIH KRITERIJUMA VUK PODELIO NARODNE PRIPOVETKE?

Merila:

1. Odnos izmedju fantastičnih i realističnih elemenata

2. Dužina price tj. kompozicija

3. Udeo humora u prikazivanju junaka i razvoju radnje

Podelio ih je na : muške i ženske + pripovetke na medji ( kombinacija elemenata )

40. KAKO GLASI SAVREMENA KLASIFIKACIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA?

Basne i priče o životinjama, bajke, novele, šaljive priče, anegdote i ratničko- patrijahalne anegdote, legendarne priče i skaske

41. UPOREDITE VUKOVU I SAVREMENU PODELU NARODNIH PREDANJA

Vuk je predanja štampao u Riječniku, uz poslovice i uz pojedine epske pesme.

Nameravao je da izda knjigu u kojoj bi bila sakupljena predanja - Život i običaji naroda

srpskog. Za potrebe izdavanja te knjige, Vuk je predanja klasifikovao tematski, po opisu:

1. vjerovanja u stvari kojih nema2. o postanku gdekojih stvari3. junaci i konji njihovi.

19

U predanjima je drugačiji tip fantastike nego u bajkama. I slušaoci i pripovedači treba

da veruju u istinitost kazivanja i zato se predanja završavaju materijalnim dokazima za

ispričan događaj.

Savremena podela (paralelna je Vukovoj):

1. Mitološka i demonotološka predanja – zasnovana na čovekovom verovanju u natprirodna bića (zmajevi, vile...).

2. Etimološka i eshatološka predanja – o postanku sveta, kosmosa, čoveka, biljaka, životinja. Kada se govori o događajima posle smrti ili pošljednjem vremenu (smak sveta, kataklizma) onda je reč o eshatološkim predanjima.

3. Kulturno-istorijska predanja – neka vrsta usmene istorije o junacima i događajima, zavičaju. Teže da slušaocu uliju divljenje prema precima.

Istinitost (vremenske i prostorne odrednice): sve tri vrste predanja imaju izraženu crtu

istinitosti, po čemu se razlikuju od pripovedaka. Kazivač to naglašava stalno: Srbi

pripovjedaju, pričaju ljudi; tako je i u pripovetkama, dok kazivač predanja priča u prvom licu,

tj. on je bio prisutan. Da bi se naglasila istinitost mitoloških i demonoloških predanja koriste

se vremenske i prostorne odrednice (noć, tabuisana mesta).

Istinitost se potvrđuje kod etioloških i eshatoloških predanja - npr. nastanak mlečnog puta, krtice i sl. – time što znamo da postoje i vidimo i mlečni put i krticu.

42. TEORIJE O POREKLU EPIKE

20

43. OSNOVNE ODLIKE EPIKE

Odlike epike:

opeva događaj,

junak je u prvom planu,

antropocentrična je,

ima dosta opisa,

govori o vernosti, junaštvu i veri i

vrednostima karakterističnim za junačko društvo.

44. MOTIVSKA I HRONIČARSKA EPIKA

Varijante nastale neposredno nakon samog događaja, često su pevane pred samim učesnicima i očevicima.One su postale primer pesničkih hronika, dokazujući važnost spoljašnjeg, istorijskog konteksta za zamah i trajanje epike. Upravo na osnovu kratkog vremenskog intervala koji deli događaj od pesme o tom događaju zavisi i tip stilizacije.

45. BUGARŠTICE: POREKLO, NAZIV, ODLIKE

Bugarštice su epske narodne pesme dugog stiha, najstariji poznat sloj srpskohrvatske usmene epike. Najverovatnije se sam pojam može povezati sa načinom pevanja stihova. Bugarštice su se izvodile u osobenoj melodijskoj liniji, otegnutim pevanjem , tužnim glasom. Stih je silabički ili silabičko-tonski, broj slogova nije stalan kod, kod starijih bugarštica kreće se od 13 do 18, s tim što je najčešći petnaesterac, dok kod novijih preovlađuje šesnaesterac. Karakteristična pojava bugarštičkog stiha jeste refren, koji se javlja, iako ne uvek, posle svakog drugog stiha. U nekim zapisima bugarštica refren je izostavljen ili ga nije ni bilo. Od opevanih događaja najvažnije su dve bitke na Kosovu (1389. i 1448.), zatim bojevi kod Varne i na Krbavskom polju. Bugarštice su manje narativne u načinu izlaganja od deseteračkih pesama, u njima se iznose više osećanja nego događaji, lirsko preovlađuje nad epskim. Nastale su u prvoj polovini XVIII u Dubrovniku.

Pretpostavljalo se da termin nastaje od latinskog naziva carmen vulgaris , kojim se obeležavalo pevanje prostog puka. Neki proučavaoci su pojam dovodili u vezu sa pesmama bugarskog naroda, mada se odrednica “bugarin“ veoma dugo na južnoslovenskom prostoru odnosila na stočare i pastire. Najverovatnije se sam pojam može povezati sa sa načinom

21

pevanja stihova. Bugarštice su se izvodile u osobenoj melodijskoj liniji, otegnutim pevanjem , tužnim glasom.

Mada ne postoji ujednačen opis izvođenja, već 1555/1556. podudara se označavanje tipičnog pevanja bugarštica, i to na različitim prostorima, iz okoline Hvara i u Mađarskoj. I Petar Hektorović i Sebastijan Tipodi, nezavisno jedan od drugog, posvedočili su o „srpskom načinu“ pevanja bugarštica, pri čemu je hvarski pesnik ostavio i notni zapis pesme koju je bugario ribar Nikola Zet.

22