1.Odlike i priroda knj . za decu -Dečja knj. je poseban deo knjiž. koji obuhvata dela koja po formi i tematici odgovaraju dečjem dobu. To su dela koja utiču na estetski i druš. razvoj dece i deca ih najviše čitaju. Ona je posebna knjiž. oblast sa mnogo specifičnosti. Autori ovu knj. namenjuju deci. Različitost interesovanja i intelektualnih i psihol. karakt. u detinjstvu otežavaju pretpostavljanje idealnog dečjeg čitaoca. Dečja knj. je ograničena na knjige koje su deci lake i u kojima im je sve poznato i lako shvatljivo. Tematika je ograničena na čudesne i fantastične događaje, na igru, avanturizam, život dece u por., školi, životinjski svet. Mladi vole ovu knj. jer ima fascinantne intrige i ličnosti. Dela su jednostavnog stila i jezika. Ova knj. odgovara specifičnosti deteta i detinjstva. Zasnovana je na autorovoj sposobnosti da se psihol. uživi u dečiji svet. Dečija literatura je komunikacija između pisca i deteta i ima svoju poruku, kod i realnost. Pisac je uvek odrasla osoba i u građenju poruke se služi svojim idejama koje su društvene i deci najprihvatljivije. Dete je nedovoljno iskusno i naivno u čemu mu literatura pomaže da otkloni. Poruka je delo u celini, a kod je sredstvo pomoću kog se poruka šifruje, da bi dospela do deteta, a da bi saznali poruku, potrebno je da znaju jezik i jedan proj informacija. Realnost je prostorni i vremenski kontekst u kom se obavlja komunikacija između pošiljaoca (pisca) i primaoca (deteta). Dečji aspekt pokriva razliku koja diferencira dela dečje knjiž. od odrasle knjiž.. Pošto se menja i dečja publika (u saznajno, vasp. smislu), menja se i dečji aspekt, što dovodi i do stvaranja novih žanrova, do obogaćenja knjiž.. Problem pri određenju i definisanju knjiž. za decu može se rešiti postavljanjem kriterijuma: 1). krit. namene-polazna tačka od koje kreće autor, tj. ono što je autor namenio da čitaju deca, 2). krit. recipijenta (čitaoca) je prema većini mišljenja najvažniji i nalazi se u većini pokušaja definicije. Zove se i krit. afiniteta, pošto se recipijent ispoljava kroz svoj afinitet i prema konkretnom delu. Odnosi se na to da je knj. za decu ono što čitaju deca (menja se uzrastom), 3). krit. jednostavnosti-ograničava knj. za decu na dela koja su pisana jednostavno, a mana je to što degradira knj. za decu, pa se teži da sve bude jasno, dok svako delo mora da izazove intelektualni napor, a i deca odbacuju već unapred poznate knjige; 4). krit. tematike-ograničavajući jer se tematski knj. za decu svodi na najčešće blokove: čudesne i fantastične događaje, motiv avanture, tema škole, porodice, život. svet,.. Zbog stabilnosti tematskih blokova postoje 3 razloga koja ograničavaju valjanost ovog krit.: što se teme sreću i u liter. za odrasle, pokazuje tendenciju menjanja od epohe do epohe i razlikuje se kad su u pitanju određeni uzrasni periodi u detinjstvu. 5) krit. fascinantnih intriga i likova, uvek je u delima nešto zanimljivo, 6) krit. jezika (stila), delo da je napisano jezikom razumljivim deci; 7) infantilni dečji lik, pisac mora da se uživi u dečji svet. Koreni nastanka knj. za decu u tesnoj su vezi sa statusom dece i detinjstva kao posebnih fenomena. Sve dok dete nije bilo priznato i prihvaćeno kao biće od važnosti, nije moglo biti reči ni o njegovom vasp. i obraz., pa ni o knj. njemu namenjenoj. Dečje biće je svet za sebe i zato su knj. dela upućena dečjem mentalitetu specifična. Za njih kažemo da su autonentična i osobena, autonomna, što po prirodi vizije sveta i dečjeg bića odgovara teza da i autor-dečji pisac mora biti takav. Autonomnost i osobenost knj. za decu mogla bi se prihvatiti iz razloga: suženost tematskog i motivskog sveta, reducirana skala likova i scenskog prostora, stilsko-jezička i kompoziciona jednostavnost kao i najčešće optimistička slika života, što je čelni element u poetici dečje literature. 2 važna momenta u dečjoj liter. su dečji aspekt i poruka, koja u delima za dečjeg primaoca treba da bude izuzetno vešto ponuđena. Složenost tematskog sveta u delima za decu i mlade je prirodna i primetna, naročito u tradic. knj. bez životnog znanja i iskustva, dečji primalac prihvata uglavnom svoj svet, a on je fantastičan, iradionalan, igric i zabavan (bajka, novela, legenda, SF) ili realističan (autobiografske priče, sećanja pisaca na minula detinjstva). Dečji čitalac se ne može interesovati za teme fil. tipa, njemu se ne mogu servirati ozbiljna i egzistencijalna pitanja o čovekovom življenju i ponašanju. Samim tim vidokrug tematskog miljea se sužava, a postoje širi i dublji u delima koja se namenjuju odraslijim čitaocima, adolescentima. Mladi čitalac ne može da prati razvučenu epsku priču u delu, njega interesuje više lik-portret, a manje unutr. lom psihe. Kompozicija, stil i jezički izraz, su takođe posebni u delima za mladog čitaoca. Njihova jasnost i jednostavnost znatno povećavaju komunik. spregu između pisca i čitaoca. Izrazita odlika knj. za decu je njen vitalistički odnos prema životu i njegovim pojavama. Knj. dela za deci ne trpi mračne prizore iz stvarnosti, pa ih pisac ublažava izbegavajući traumatične prizore. Vedri ton, koji sadrži večna dela za mlade čitaoce, sa hepiendom na kraju knjige i pobedom pravde i

morala, sa ishodom koji donosi sunce na licu dečje nevinosti, čini osobenom dečju liter., čime se ona diferencira od epske ili velike knj..

2.Odnos između knj . za decu i kn j. za odrasle -Knj. za decu nije knj. vrsta koja se ne može uklopiti u široki koncept knj. umetnosti kao celine. U svetu odraslih ne postoje tako kardinalne razlike kao u svetu dece. Detinjstvo se razlikuje u biološkom i psihol. pogledu. Protivnici dečje knj. kažu da je ona obavezno pedagoška, dok je knj. za odrasle autontično umetnićka. Oni smatraju da je knj. za decu sumnjivog umetnićkog novoa, jer je dečji afinitet vezan za dela osrednjeg kvaliteta. Danas dečja knj. ulazi u glavni tok i njeni problemi su opšta pitanja literature. Tematske oblasti iz knj. za decu se susreću i u knj. za odrasle, pa nije odlučujuća sama tema, nego njena obrada. Slične su po tome što obe imaju fascinantne intrige i ličnosti u delima. Dela knj. za decu su jednostavnijeg stila i jezika. Knj. za decu je uvek kreirana na doživljajima odraslih. Knj. osn. karakt. su da preslikava stvarsnot ili da je pruži čitaocu u izmaštanom obliku. Zna se da je vrednost jednog knjiž. dela onolika koliko je veliki i vredan njen pisac. Knj. za decu se izdvaja po recepcijskom aspektu iz opšte knj.. Mi se danas obraćamo dečjem piscu kao neporecivom stvaralačkom subjektu i njegovom delu kao ravnopravnom delu opšte knj., jer ih svi elementi umetničkog spajaju (osim recepcije). Knj. za decu beleži sve sadržaje života s puno moralne i estetske odgovornosti prema životnom podatku i prema čitaocu. Stvarajući teme koje su bliže pojmovima mladog čitaoca, dečji pisac ih ne vulgarizuje niti degradira do stepena praktičnog i namenskog, jer pravi pisac, koji se delom obraća mladom čitaocu, to mora da čini sa punim osećanjem stvaralačke odgovornosti. Pisac treba da nastoji da dečjeg čitaoca podigne na svoj životni nivo, a ne da se on spušta na nivo deteta. U tome se nazire pravi odgovor na pitanje bliskosti, celovitosti i neodvojivosti dečije i opšte knjiž.. Pored pomenute veze, bliskost je očevidna i u bogatstvu i širini tematsko-motivskog miljea, u načinu reljefiranja likova i stvaranju ambijentalnog prostora u korišćenju jezičko stilskih materijala. Između dečje i opšte knj. mnogo je sličnih i dodirnih tačaka. U knj. za decu dolazi do nemogućnosti korišćenja šire palete životnih sadržaja koje sadrži opšta knj., a koji nisu dečji. Jednostavnije i sažetije jezičko-stilsko izražavanje, kao i veće prisustvo fantastičnog, igre i optimizma su glavni elementi poetike knj. za decu. Kreativnu snagu mora posedovati i delo pisano za odraslog i za mladog čitaoca.3.Odnos estetskog i pedag . u delima knj . za decu -Pedagodija je kriva za zapostavljanje knj. za decu, za to da je ona sluga pedagogije. Ovaj stav je doveo do zahteva da se pedag. u svakom vidu progna iz knjiž. za decu. Tako se opšta umetnička vrednost dela procenjivala po stepenu prisutnosti, tj. odsutnosti pedagoškog u njemu. Može se reći da do Rusoa Evropa malo zna o detetu, pa su i Rusoova upozorenje da se ne sme na detinjstvo atakovati krutim sistemom vasp. ostala neshvaćena. Umesto istinske emancipacije deteta naišao je pedagoško-moralistički talas, koji je diktirao knjiž. produkciju za mlade, pa se nije vodilo računa o željama mladih, a koristili su se pismo, dijalog, komedija, ali je to bila dosadna literatura. Kraj 19-og i početak 20-og veka donosi nova shvatanja odnosa pedag. i umetničkog u knj. za decu, označen je povratak Rusoovom apelu i idejama. Pedagozi su otkrivali psih. život deteta i tako su otvarali nove puteve knj. za mlade. I počeci naše knj. za decu su vezani za delatnost nekih prosvetnih radnika i pedagoga. I kod Zmaja, utemeljivača naše dečje knj., ima dosta pedagoškog, to su pesme u kojima deli savete o učenju, moralu, higijeni,.. Zmajevi sledbenici su bili površni i krenuli su pedag. stazom, pa su pesme blokirale mogućnost poetske inovacije. Aleksandar Vučo je bio pesnik koji je vratio dečju pesmu poeziji, formi u kojoj se ne narušava umetnost dela. Posle II Sv. rata, naša knjiž. je podvrgnuta pedag. ciljevima. Proza je po prirodi podložnija nego poezija za transponovanje pedag. problema. Tako su Ćopić, D. Maksimović izabrali bajku kao najbolje sredstvo za moralno i estetsko delovanje. Između dva Sv. rata, pod uticajem socioloških i pedag. ideja sa Zapada dolazi do afirmacije realističkog koncepta knjiž. za decu. Pedag. je imala značajnu ulogu u sudbini liter. za decu. Pedag. je u početku bila tiranska i stvarala je otpor prema knjiž. za decu, dok su novija vremena oslobodila liter. od nje. Ipak, pedag. je u budućnosti vidljiva u svim umetnostima, pa i u knjiž.. Veliki broj priča se služi pedag. straha: uvodeći u radnju razna čudovišta, one opominju da se čuvaju opasnosti, pa se uz strah i opreznost smanjuje opasnost stradanja. Jedan od razloga prisutnosti pedag. je u nepoznavanju sveta lit. za decu i naporu da se učini razumljivim i manje opasnim. Pojava pedag. para je kodirana inform. upućena detetu od odraslog autora i nosi poruke.

Estetika i pedag. u delu moraju biti u nekoj vrsti spoja, jer kod najboljih pisaca je tako. Namenjena ličnostima u periodu ranog odgoja i kasnijeg odrastanja, ona kao da ima prenaglašen akcenat u vasp. i obraz. mladih bića. Stoga pojmovi estetsko-vasp. i pedag. bića su u njoj prisutni još u dalekoj prošlosti. Pedag. pristup vladao je od nastanka prvih knjiga namenjenih deci. U vreme Komenskog svaka knjiga je bila obojena pedag.-moralističkim idejama, a pisac je služio pedag. koja tada nije bila sluškinja, već gospodarica knjiž.. Javljaju se protagonisti čisto pedag.-moralističke struje, a ni u našim prostorima pedag. talas nije bio zaobiđen: još pre Zmaja osećao se snažan uticaj didaktizma i suvog naravoučenija. Estetika kao teorija umetnosti lepog, harmoničnog i humanog, sve više je osvajala pisce u periodu između 2 sv. rata. U delima naših pisaca, pedag. dimenzija ustupa mesto estetskim vrednostima. Sve se više teži teoriji igre, za decu i mlade se piše bez tradic. opterećenja, a pesme, priče, scenska dela ne deluju više prirodno i svečarski. Realnost pomešana sa igrom teži da dečje biće rastereti patrij. etike i prevaziđeni didak. manir. Okrenuta stranoj liter., naša knj. trpi primetne uticaje zapadno-evopskog autora, ali uz njih još i slovenskih. Na koliko se pisci moderniji trudili da okrenu leđa pedag., to je u potpunosti bilo nemoguće. Naivnom mladom čitaocu je potrebna edukacija, on ne može život bez ruke odraslih, ni bez neke vrste pozitivističkog upozorenja. Pedag. ostaje i dalje kao neminovna potreba u odrastanju mladog bića.

4.Sistem žanrova u knj . za decu -Usvojena su 3 knjiž. roda: drama, epika i lirika. Među njima postoji razlika, ali je suština zajednička: dok je lirika obeležena uglavnom osećanjem, epika prikazuje neki događaj, a dramska poezija je ličnost u akciji, radnji. Ovakva podela knjiž. rodova je učinjena prema predmetu i načinu prikazivanja. Sva 3 knjiž. roda se međusobno prožimaju putem sinkretizma, čime se doprinosi da se lirsko nađe u epskom, epsko u lirskom, a lirsko i epsko zajedno u dramskom. Termin žanr i knj. vrsta često su sinonimi, ali u većini slučajeva vrsta se koristi kada mislimo na odnos prema rodu, a žanr je iznad odnosa subordinacije. Dečja ili naivna pesma pripadaju lirici i prvi su knj. oblik dečje liter.. Nastala uz usmene lirske poezije, ni po čemu ne uzmiče ispred pesme za odraslog čitaoca, ili poezije tzv. opšte knjiž.. Reč je o pesničkog formi koja ima autentični izraz:svoj svet i zvuk, zakone pevanja i mišljenja, pa time i skiciranu formu i leksiku, ritam i melodiju. Rođena iz velike ljubavi prema životu, deci i detinjstvu, dečja pesma opeva život por.. Ona detinjstvo dovodi u vezu sa svetom odraslih i peva o domu, školi, učiteljima, prirodi,.. Ljubav je nekada bila tabu tema, a danas je slobodna. Tradic. pesma se strogo povodila za primenjenom fabulom, njen cilj je bio da pruži mladima pouku i da na sentimentalan način opeva datu sadržinu. Moderna dečja pesma izražava slobodu dečjeg bića i stvaralaštva za njega, ona menja svoj unutr. i spolj. profil, odbacuje strogo patrij. i moralni kodeks života, sve više unosi asocijativno mišljenje i pevanje. Fantastika, igra, paradoks i humor čine fundamentalni oslonac pesme. Savremena dečja pesma je probudila tematski krug pevanja i bogatstvo pesničkog jezika uz brojne žargonizme, stil i argo urbani govor. Staromodni vidovi kazivanja zamenjuju se modernim. Dečja ili naivna pesma doživljuje u naše vreme svoj puni razvoj. Sve je više fantastičnog i igrivog, a manje sladunjavog tona. To i čini nju kvalitetno novom. Detinjstvo se deli na 3 faze: predškolsku (1-7), školsku (7-11), pretpubertetsku (11-14), ali se računa i adolescentski period (14-17). Deca od 1 do 3 god. vole pesme, slikovnice, a u uzrastu 3-7 god. je bajka, kraće priče o događajima u porodici, šaljive dečje pesme. Bajka je kod dece od 7-11 god. i dalje omiljena, ali su i priče o život., priče o drugim zemljama, priče egzotičnog sadržaja i dečje pesme, koje uče napamet. Od 11-14 god. su dečaci privrženi avanturističkoj literaturi i idealizovanom junaku, koji je pravi muškarac, hrabar, snažan, dok devojčice vole priče o romantičnim avanturama, o prvim ljubavima. Tada dečaci pronalaze liter. o pronalascima, dok devojčice čitaju bajke i priče o život.. U adolescentskom periodu su dela vezana za svakodnevni život, emocionalnu sferu, seks. U svetu se pišu i bogato ilustrovane knjige koje imaju za cilj da posluže kao vodiči u svetu dečje literature i knjige. Drama i knj. za decu je slabo razvijena, a čak i neka dela, kao „Petar Pan“, ne duguju slavu drami, već bajkovitoj i fantastičnoj atmosferi. I u drami dete najradije traži neobičnu priču, posebno bajku. Najuspešniji kod nas u drami je Dušan Radović („Kapetan Džon Piplfoks“), a značajni su i Dragan Lukić („Zvezda Fifi“), Lj. Ršumović,..

5.Listovi za decu i časopisi-Na južnoslov. prostoru prvi časopis za decu pojavio se u Sloveniji. To je bio „Vedež“ 1848. čiji je urednik bio Ivan Navratil. Vedež je po koncepciji bio izrazito pedagoški, ali i religiozno svetovni časopis, sadržavao je poučne rubrike (istorija, geog., religija) i priloge iz poezije i proze. Bio je van crkvenih kontrola, te je smetao klerikolizmu i apslotizmu. To je bio i osn. razlog njegovog gašenja. Odmah posle toga se u Sloveniji javlja nekoliko đačkih listova: Slavija, Vrigen, Vremen. U Vojvodini i Srbiji, 10 god. posle Slovenije, pojavljuje se list namenjen mladima, „Školski list“ 1858.. Uz Školski list se pojavljuje i dodatak koji će kasnije prethoditi pojavi prvog sprskog lista za decu i mlade „Prijatelj srpske mladeži“ 1866-1867. Školski list je bio glasilo tematski okrenuto školskoj deci. Posle višegodišnjeg izlaženja Školskog lista i njegovog dodatka, pokrenut je u Vojv. prvi srpski list „Prijatelj srpske mladeži“ 1866. On je izlazio kratko vreme u Somboru i donosio je priloge koji su bili od koristi za lektiru školske dece. U Hrvatskoj, na čelu sa Ljudevetom Gajem pokreću se mnoge nac. i kulturne aktivnosti početkom i sredinom 19-og v.. Otuda se rodila ideja za formiranje lista za knj. namenjenu deci nazvanog „Bosiljak“ 1864., koji je negovao naučne i literatne sadržaje, a na njegovim sadržajima ubrzo su se pojavili poznati pisci (Zmaj, M.Popović). Već od 1868. on se ugasio, a posle njega u Hrvatskoj su se pojavili časopisi sa imenima cveća: Ljiljan, Bršljen, Smilje, Zlatna saza. Makedonci su znatno kasnili. Tek krajem 19-og v. prve korake u pravcu naučnog i knj. buđenja započela su 2 brata Miladinovci. Nova, savremena kj. obe oblasti, nastajala je posle 2 Sv. rata. Tada se javljaju prvi dečji listovi i časopisi kakvi su Titov pionir, Drugarče,.. Dva časopisa na vojv.-srpskom području su izrazito pomogla u razvoju dečje knj.. Oko njih se tokom druge pol. 19-og v. okupio veći broj naučnika i pisaca. To su novosadski časopis „Neven“ i somborski „Golub“. Osnivač časopisa Neven 1880.,njegov prvi i doživotni urednik bio je Zmaj. Oko Nevena se okupio krug naučnika i pisaca. Zmaj se trudio da Neven bude i likovno i tehnički prikladan tekstovima pisaca. Privukao je učešće naših uglednih slikara Paje Jovanovića i Uroša Predića. Godinu dana posle Zmajeve smrti 1904., Neven je donosio priloge i tako dokazao Zmajevu očinsku pripadnost srpskoj dečjoj knj.. „Golub“, isto kad i Neven je pokrenut. Zasluga pripada nastavniku Jovanu i mladom knjiž. Milivoju Karakaševiću. Načelo Goluba je bilo da vaspitava i obrazuje decu popularnim i razumljivim jezikom. Nudio je priloge iz svih struka nauke i od uglednih pisaca: Nušića, Šantića, Dučića, Stankovića. Golub je 1930. materijalno posustao i prestao sa radom. Ali upisao se u anale srpske knj. u doba romantizma i ranog realizma, kada srpska knj. ima veći broj klasika nac. kulture. Listovi i časopisi posvećeni mladima, odigrali su prosvetnu i knj. ulogu i bili su prvi korak za formiranje dečje literature. Preokret kod nas u knjiž. za decu je nastao 1957.. Tada je bilo Savetovanje o knjiž. za decu i o radu u dečjim bibliotekama i zbornik radova koji je kao knjiga štampan sledeće god., osnivanje Zmajevih dečjih igara u Novom Sadu kao tribine koja će objediniti aktivnosti na beletristčom i kritičko-naučnom planu (kasnije i pokretanje časopisa „Detinjstvo“), osnivanje Festivala deteta u Šibeniku (kasnije pokretanje časopisa „Umetnost i dete“). No, u svom ekstremnom vidu, ona je bila netolerantna prema odraslima, optužujući ih za nevolje koje su decu i njihovu liter. snalazile, pa je jedno vreme izgledalo da će biti potrebna nova reakcija koja će vratiti svetu odraslih dostojanstvo i načiniti ga privlačnim.

6.Počeci srpske knj . za decu -Začetke treba tražiti u davnim vremenima i u okviru narodnog stvaralaštva. Veliki je uticaj usmene tradicije na početke stvaranja za mlade. Ipak, većina smatra da je knjiž. za decu nastala u novijim vremenima. U humanizmu i renesansi su dela koja su preteča knj. za decu, jer bez dečje publike, što se dogodilo u novije doba, nema ni prave dečje knjiž.. Prvo mišljenje je da su u epohi prosvetiteljstva prvi značajni autori koji apeluju na emancipaciju deteta. Međutim, nizak umetnički nivo dela iz ove epohe mogao bi da isključi vezu sa liter. koja će doći kasnije, a i prosvet. se ne javlja istovremeno na evropskom prostoru. Drugo mišljenje pomera početak knjiž. za decu na kraj 19-og i početak 20-og veka, jer je tada u Evropi stvorena široka čitalačka populacija dece, zahvaljujući masovnom školstvu. Čitalačka publika tada prisvaja i neke velike pisce prošlosti u dečju literaturu, a i razvijaju se neki žanrovi, koje afirmiše romantizam, a prihvatio ih je realizam i kasnije moderna. Po trećem mišljenju se početak vezuje za period posle II Sv. rata kao prava, ali se ne spori ranija knjiž. za koju se smatra da je preteča. Prava dečja knjiž. po njima je stvorena u naše vreme i doživela je ekspanziju, žanrovsko obagećenje i umetnički i naučni legitimitet. Počeci srpske knj. za decu se vezuju za Zmaja. Pre

Zmaja, korene treba tražiti u prvim pesničkim pokušajima Zaharija Orfelina i Dositeja, Luke Milovanova i Branka Radičevića. Zaharije Orfelin je pesnik, prevodilac i kulturni misionar, namenio je deci i školi dve pesme: „Kratko e do prosto je o sedmi tainstvenih učiteljsko je nastavljenije“ i pesmu „Melodija k proleću“. Orfelin se javljao i u listu Kaligrafija 1751. sa nekoliko distiha, epigramskog karaktera. Ovim prvim pokušajima obraćanja deci i mladima, on je skrenuo pažnju na sebe kao prvog pesnika dečje poezije kod Srba. Orfelinovi stihovi namenjeni deci jesu nevešt, ali iskren liter. poduhvat. Ono što je njihova mana sadrži se u naivnosti, sladunjavosti, prejakoj dozi didaktizma i arhaičnom jeziku pevanja koji zamiče u daleku prošlost. Pojava Dositeja Obradovića krajem 19.v. označava se kao ozbiljniji trag pisca koji je više zainteresovan i okrenut deci i mladima. Radoznali dečak iz Hopova, zaluđen u mladosti živi u manastiru i posvećuje se religioznom i svetačkom životu. Obuzet idejom učenja i ljubavi prema nauci, putovao je svetom i sakupljao znanja. Bio je prvi ministar prosvete u Srbiji. U inostranstvu je napisao svoja dela: Pismo ljubaznom Haralampiju, Sovjeti zdravoga razuma i Život i priključenija. U postavljanju temelja knj. za decu, delo „Život i p.“ 1783. ima važan značaj. Njegova vrednost je u jednostavnom i autentičnom pisanju, u ispovednosti tona i zanimljivoj fabuli, kao i činjeničnoj građi uzetoj iz ličnog života. Delo Život i p. pisano je kao autobiografija, a namenjeno je mladima. Dositej je ovo delo pisao naravoučiteljno i ono i danas ima takav karakter. Da bi svom rukopisu dao što jednostavniju kompoziciju, Dositej je „Život i p.“ podelio u dve časti. U prvom delu, opisao je detinjstvo i ranu mladost, dao pogled na život u manastirskoj atmosferi: opisao svoje slobodoumno sazrevanje i napone za drugačijim mišljenjem, a u drugom delu je obradio svoja putovanja izložena u epistolarnoj formi i sastoji se od 12 pisama koje autor upućuje anonimnom čitaocu, svome prijatelju. U njima on govori o putovanjima i avanturama na moru, o susretima s ljudima u raznim zemljama: do izražaja u drugom delu dolazi smisao za anegdotu i humor, ironiju i sarkazam. Drugi deo odlikuje se i toplinom, naklonošću prema ljudima i mladom čitaocu.

7.Odlike poezije za decu - Poezija za decu je deo knj.. Ona se čita u dečjem dobu, odgovara tom dobu ili se nudi tom dobu. Milovan Danojlić dečju pesmu tretira kao naivnu pesmu, tj. onu vrstu pesme koja je uzela dete kao svoj formalni izgovor i opravdanje. Ona se koristi sa psih. i drugim osobenostima deteta da bi ostvarila svoju specifičnu boju. To je pesma koja je izbegla subjektivitet, hermetičnost i perfekcionizam, sa nekog stanovišta je to „neuspela pesma“, ali njena naivna lepota, spontanitet i bezazlenost odgovaraju deci. Ona nije nastala zarad dece, već kao određen poetski izraz svojih autora koji se u toj formi najbolje iskazuju. Termin „neuspela pesma“ kod Danojlića znači da ta poezija nije uspela da postane ono što je poezija u uobičajenom smislu. Ona je znatno drugačija i mnogi su pisali veoma uspele pesme. Ti pesnici su večito živo dete u odrasloj osobi i uspevaju da preobraze celu ličnost, a to su trenuci nastanka dečje pesme. Milarić smatra da je akt stvaranja dečje pesme vraćanje u prvobitna stanja pesništva, bez obzira na to da je dečja pesma praktički upućena jednom budućem svetu. U poetskom nasleđu on vidi 3 koncepta dečje pesme: pedag. (detinjstvo se pokazuje kao doba verovanja u dobro, pa mu se predočuju moralizmi), ludički (insistira na detinjstvu kao svetu koji karakt. bogatstvo iluzije koja se ostvaruje u igri, pa i pesma sledi igru da bi i sama pomogla izgrađivanje iluzija o totalnom životu) i pesnički (detinjstvo je postojbina pesništva i u savremenom svetu suprostavljanje težnjama koje vode poeziju u čistu cerebralnost). Grafenauer smatra da je poezija za decu literarna pojava koja je namenjena specifičnoj publici, čije je iskustvo još ograničeno, ali to detetu omogućava neopterećenost u komunik. dece sa svetom i ispoljava se kroz dečje čuđenje. Zato dečja poezija mora voditi računa o polju dečjeg doživljavanja, o jezičkoj razumljivosti i opštoj osmišljenosti. Skoro sva starija dečija poezija usmerena je instrukciji i moralu, pripremanju deteta za veliki svet i zato se pojavljuje kao nadređena detinjstvu. Ludički koncept, koji uglavnom apostrofira igru kao suštinu dečjeg sveta, u novijem vremenu poistovećuje igru i detinjstvo. Dečja pesma je dete novog vremena, a njen prethodnik je narodno pesništvo koje se neposredno obraća detetu (uspavanke, tašunaljke, razbrajalice, kratke šaljive i poučne pesme). To poetsko nasleđe, raznovrsno kod naroda i regiona je resurs ideja i modela koji su poslužili prvim dečjim pesnicima, koji su stvarali po ukusu deteta. Dečja poezija kod mnogih naroda je daleko ispod proze (azijski narodi), nemaju je, dok drugi imaju to bogato (Englezi, Nemci). Dečja knj. u poeziji je često sasvim nacionalna i

ograničena na prostor vlastitog jezičkog izraza. Razvijala se u skladu sa razl. potrebama od početaka do danas. Pretežno je upućivana ranom detinjstvu. Moderna poezija favorizuje lake rimovane, ritmički uobličene stihove namenjene malom detetu, koje će lako pamtiti, kao i narativne formule, da ponavlja u beskraj. Da bi se prilagodili i kasnijim fazama detinjstva, uzimali su u obzir tematsko-motivski repertoar iz tog doba (ljubav), ali ta poezija je manje dečja, pa se gubila. Ona se i danas menja u skladu sa dečjim svetom.

8. Tri etape u razvoju srpske poezije za decu -Tradic. poezija je izraz patrij. sveta i njegovih načela reda i ozbiljnosti, sveta koji je bio manje spreman da prihvati infantilni duh i ludičke imperative; vidi dete kao nedovršeno biće i detinjstvo kao nepotpun svet. Moderna dečja poezija je izraz sveta u kom su osn. načela bitno modifikovana, a posebno je promenjen stav prema detinjstvu; vide detinjstvo kao autonoman i vrednosno superioran svet i ima negativističko opredeljenje prema odraslima; slobodna fantazija, potreba za večnom igrom, naglašena potreba za humorom; više je lirska, nego ranije, rima je fleksibilnija. Tri etape u razvoju savremene poezije i proze. Prva: od početka 50-ih godina, u vreme polemika, odbacivanje prevaziđenih a ideološki nametnutih realističkih i socrealističkih obrazaca i uvođenje modernih knj. prosedea i oblika. Druga: nakon polemika, pri kraju 50-ih i tokom 60-ih godina, umetničko usavršavanje stiha i poezije, probražaj i uspon modernog srpskog romana i pripovetke. Treća: najnovije razvojne težnje počev od 70-ih godina pa do kraja veka koje su određene terminom postmoderna.

9.Začeci poezije za decu / predzmajevski period (Luka Milovanov, poezija romantičara...)-Počeci su vezani za sredinu 19-og v.. Prve pesme za decu Srba je napisao Luka M. (1789–1828), pisar, učitelj i pobratim Vuka K., nastale 1810. kao poklon deci za novogodišnje i majske praznike („Na knjižicu za novoljetni dar“ i „Mojoj deci na majales“), koje su štampane 1933., posle Lukine smrti, zahvaljujući Vuku. To su jednostavni stihovi, sa puno deminutiva i hipokoristika, koji pored početničke naivnosti nosi osećaj topline. Ljubav prema njima ga je privela pomisli da deci napiše knjižicu pesama. Ivan Filipović je pedag. reformator, osnivač pedag. i knj. društava, pokretak časopisa. Bio je pobornik smanjenja uticaja crkve na školu, zalagao se za zbližavanje hrv. i srpskog naroda. Uređivao je i prvi hrv. omladinski časopis „Bosiljak“ i najzaslužniji je za knj. za decu u Hrv. Njegovo delo „Mali tobolac“ sadrži pesme za decu u 7-račkim i 8-račkim katrenima, a u tim temama je pozajmljivao teme i motive nemačkih pesnika. Poezija mu je skromne umetničke vrednosti, prostodušna i naivna, koncipirana na principima vasp i ilustruje i klimu u kojoj se začela. U predzm. periodu u srpskoj knj. za decu su počeci srpske poezije za decu, dela iz 18. i 19. v., koja su namenski nastajala za decu i mlade ili su stilsko-tematski odgovarala knj. za decu: knj. tekstovi u kojima se tematizuje detinjstvo, mladost; opisne, rodoljubive, etičke ili religiozne pesme. Prva dela nastajala su preradom dela za odrasle, prilagođavanjem deci, prevođenjem dela evropskih knj. Zmaj (1833–1904) je osnivač srpske knj. za decu, dela objavljena pre Zmajevih zbirki pesama ili uporedo sa njima uvrštamo u predzm. period. Ove pesme su srodne u motivskom i formalnom smislu i izrastaju iz pesama s kraja 18. i 19. v.. Zmajeve pesme su žive i danas. U 18. veku počinje se prilagođavaju knj. dela za potrebe školske lektire, izdaju se prvi listovi i časopisi, namenjeni nastavnicima i učenicima. Lektira je imala prilagođene odlomke romana iz epohe prosvetiteljstva i ranijih epoha (Emil-Rusoa, Don Kihot-Servantesa, Robinson Kruso-Defoa, Guliverova putovanja-Svifta), kao i basne Ezopa pogodne zbog svoje poučne dimenzije i bajke. Krajem 18. veka neka od ovih dela prevode se na srpski jezik, a školski nadzornik Avram Mrazović (1756–1826) prevodi i izdaje Poučitelni magazin za decu I–IV (1787–1800) kojim započinje dečja štampa u srpskoj knj.. Od književnika u epohi prosvetiteljstva izdvajaju se Zaharije Orfelin (1727–1785) i Dositej Obradović (1739–1811). Poznat po svom svestranom delovanju Orfelin je, i sam učitelj, pisao o učiteljskom pozivu. Njegovu pesmu „Melodija k proleću“, himnu prirodi u kojoj čitav svet radosnim klicanjem (onomatopeje, veselje, ditirambski ton-npr. Ala je lep ovaj svet) pozdravlja zlatno proleće, ubrajamo u sami početak srpske poezije za decu. Dositej je najznačajniji autora prosv., inicirao je poetiku knjige, ukazujući na sakralno obrazovanje i duhovnu kulturu. Svojom romansiranom autobiografijom Život i priključenija 1783. ističe da je namenjuje mladim čitaocima. Predstavljanje svog životnog puta, detinjstva, odlaska u manastir i izlaska iz Hopova u svet kako bi stekao što više znanja, ima vaspitnu namenu, na

sopstvenom primeru pokazuje snagu mladalačkih iluzija (želja da postane svetitelj), ali i značaj dobrog učitelja (mudri iguman u njemu vidi pametnog dečaka željnog znanja i podstiče ga da se okrene školovanju). U same početke srpskog pesništva za decu ubrajamo pesme Luke Milovanova. Prva pol. 19. veka puna je izdanja narodnih pesama i pripovedaka Vuka. Dosta se prevodi i prerađuje sa nemačkog (Kampe, Vajs, Salcman). Popularni su izbori priča i pesama za decu sastavljeni od prevoda (Mojsej Ignjatović, Timotije Ilić, Henrih Čoke-prve knjige za decu). Razvoj školstva u 2. pol. 19. v. utiče i na srpsku kulturu i knj.. Obavezno školski sistem podstiče školske pedagoge na brigu o lektiri za obraz. dece, iz čega se razvija i knj. za decu. Gotovo svi autori u životu su obavljali neku prosvetnu funkciju (učitelja, nadzornika, pisca udžbenika ili ministra). Baveći se školstvom i interesima dece, autori su se okretali knj. za decu. Školski nadzornik Đorđe Natošević (1821–1887) je zaslužan za razvoj srpske knj. za decu kao pisac, urednik časopisa i pedagog, izdaje prerađene moralno-religiozne priče „Biserje i drago kamenje na ukrašenje detinje duše i srca“ 1860, pokreće „Školski list“ 1858. koji je sadržao priloge za nastavnike i decu, a 1865. i „Dodatak“ Školskom listu namenjen učenicima mlađeg školskog uzrasta. Zaslužan je što je Zmaj počeo da se bavi poezijom za decu, pošto je na njegov podsticaj Zmaj napisao i objavio pesme prvo u Školskom listu, a zatim i drugim. Listovi i časopisi u 2.pol 19. v. imali su veliku ulogu u razvoju srpske knj. za decu, jer su u njima sarađivali književnici toga doba. Stevan V. Popović (1845–1918), pedagog i školski upravitelj, pisao je pesme, pripovetke i sastavljao antologije, kombinuje dela usmene i umetničke knj., originalna dela i prevode. Njihov značaj je veliki pošto nude presek knj. lektire za decu u 2. pol. 19. veka i u njima su promovisani svi važniji pesnici i prozni pisci ovog perioda. Imao je izražen osećaj za estetsku procenu pesme za decu. Krajem 19. veka javljaju se i prozni pisci za decu, na njih utiču nemački autori. U ovom periodu značajnije se razvija i originalna knj. za decu. Zbirka pesama prote Jovana Sundečića „Niz dragocenijeg bisera ili duhovne i moralne pesme za decu“ 1856., prva je originalna zbirka poezije za decu (naglašava etički smisao svoje poezije i veliku ljubav prema deci, zbirka je motivski podeljena na religiozne pesme („Pjesme duhovne“) i „Pjesme moralne“ sa etičkim i rodoljubivim motivima). Preteču Zmajeve poezije za decu predstavlja i poezija za najmlađe Jovana Subotića (1817–1886), zasnovana na elementima nar. lirike, koja peva o ljubavi roditelja prema deci. U nar. uspavankama dragocenost deteta za por. izražava se slikama raskošne kolevke, darova ili haljina koje detetu daruju, odnosno sakivaju mitska bića (nebo, vile, magija). Putopisac, pesnik i ministar prosvete, Ljubomir Nenadović (1826–1895), pisao je i pesme za decu poštujući nasleđe prosvetiteljske poetike. Njegove pesme sadrže i rodoljubive i nac. motive karakt. za romantizam: balada „Mrve hleba“ opeva boj Crnogoraca sa Turcima i sadrži epizodu sa slepim dedom koji, savetuje unuka Mićuna da sakupi mrvice po polju, jer je sanjao da će ga one spasiti (što se i zbiva). Humorističko-ironična pesma „Šetnja jednog stenografa po vašaru“ dočarava atmosferu vašara brojnim detaljima, portretima prodavaca, prosjaka, cirkusa i sl., vek pre Erićevog Vašara u Topoli. Deo pesme u kome trgovac ubeđuje kupca da kupi već pohabani kaput, šaljivo predstavljajući „mane“ kaputa kao njegove vrline, podseća na Zmajevu pesmu „Ciganin hvali svoga konja“. Romantičarska poezija bila je integralni deo poezije, lektire za decu. Iako svesno ne namenjuju pesme mladima, romantičari često pevaju o motivima koji su karakt. za dečje pesme: o detinjstvu, školskim danima, prirodi. (Đački rastanak-Branko Radičević (1824–1853), posvećen danima mladosti i školovanja, pa se može doživeti i kao poezija za mlađi uzrast). Pesnički triptih „Rane“ gradacijski slika bolno suočavanje pojedinca sa smrću voljenog bića u različitim životnim dobima. Kako je čovek stariji, gubici postaju sve veći i neprebolniji: smrt ptice, smrt drage, smrt sina. Pesma „Ribarčeta san“ takođe peva o razočarenju, ali blaže. Ribarče se, leškareći u čamcu, prepušta sanjarijama o bogatom ulovu, ali ubrzo, sa buđenjem, shvata da je sve drugačije. Đačkim sanjarijama bavi se i socijalna pesma „Đački jadi“ Milana Kujundžića Aberdara (1842–1893), još jednog srpskog ministra prosvete. Motiv nezaštićenog deteta, ali u drugačijem poetskom ključu, čini osnovu pesme „Siroče“ Đure Jakšića (1832–1878); dečji jadi siročeta iskazani su kroz njegov poetski dijalog sa prirodom i „gorom čarnom“. Ona, za razliku od ljudi, saoseća sa sudbinom deteta. Pesme za izraženim nac. i rodoljubivim osećanjem čine sastavni deo poezije za decu predzm. perioda. Pesnik Jovan Grčić Milenko (1846–1875), u svojim pesmama je obrađivao motive po kojima se ubraja u pesnike za decu. U njegovoj lirici životni optimizam prepliće se sa melanholijom i slutnjom smrti. Pesma „Nestašni dečaci“ posvećena je

dečjoj živosti, potrebi za igrom, osećaju „da je soba tesna“ i da se mora trčati u prirodu. Srpska knj. za decu u svojim začecima neodvojiva je od prosv. ideja književnika, pedagoga i školskih upravitelja koji su zaslužni za njen nastanak i razvoj. Izrasla iz prevoda i prerada književnih tekstova u 18. veku, najavljena u pesmama Zaharija Orfelina i Luke Milovanova početkom 19. veka, knj. za decu u 2. pol. veka zadobija širu knj. publiku kroz časopise za decu, antologijske izbore različitih priređivača i pisaca i prve originalne pesničke zbirke. Poezija srpskih prosvetitelja i romantičara pokazuje potrebu pisaca da decu vasp. i poduče moralnim vrednostima, a zatim i da ih zabave. Predzm. epohu je nužno poznavati pošto nam ukazuje na uslove u kojima počinje da stvara Zmaj. I njegova poezija za decu nastaje na podsticaj školskih pedagoga i neretko je prepev ili prerada pesama iz raznih izvora.

10. Pesme za decu Vojislava Ili ć a -Kao i mnogi drugi pesnici i prozaisti svoga vremena i V.I. je bio saradnik poznatih listova za decu „Golub“ i „Neven“. Objavio je knjigu „Dečja zbirka pesama“. Pravih pesama za decu je malo. Ilić nikad i nije bio pesnik za decu u suštini. Njegova poezija je slika ozbiljnih duševnih nemira i patnji, pesničkih razmišljanja o stvarima s kojima se ne suočava biće detinjstva. Nekoliko pesama je napisao na temu škole i prosvete: „Škola je ta koja zaklon nudi“. To su romanistički zanosi i ideali, ali i realistično shvatanje o značenju i ulozi škole, prosvete, obraz.. „Vesnik proleća“ je pesma sva u poznatim ilićevskim oznakama buđenja prir. i bića. Ona je zasićena svim važnim simbolima karakt. za Ilićevu poeziju pejzaža u koju je redovno ukomponovana i vizija čoveka koji zajedno sa prir. promenama trpi mane svoje i male egzistentnosti. Moćno sunce je svojim zracima rasteralo mračne i duge slojeve zime, priroda se budi i kreće, potoci počinju da žubore. „Cvetak“ je možda najiskrenija Ilićeva pesma u ovoj zbirci. Njena simbolika je melanholična. To je lirski vapaj pesnika suočenog u mislima, u vizijama, u slutnjama i brzim zanosima prelaznosti. Linije ove pesme slikaju dušu opsednutu mišlju o kidanju, lomljenju duše koja se identifikovala sa cvetom. Sve je to mnogo dublje doživljeno i iskazano u pesmama „Na steni“, „Grm“, „Veče“, „Sivo, sumorno nebo“. Ilić nije ni pokušao da zaviri dublje u osetljivost i misaonost deteta, u njegovu nemirnu prirodu i onda kada pominje dete, kada oslikava njegovu poziciju. To čini stihovima statične strukture, a izuzetak je „Zimska idila“. „Zimsko jutro“ i „Zimska idila“ idu u red najboljih pesničkih ostvarenja te vrste u našoj poeziji. Te pesme Ilić nije napisao za decu, one nose u sebi dosta složenosti i pesničke osetljivosti i misaonosti. Svet dece mogu u ovim Ilićevim pesmama impresionirati divne pesničke slike, pejzaži dovedeni pred oči, pred duh čitalaca. Tu su poređenja prirode i čoveka, jake boje, mada uglavnom sumorne, ali uvek sa dubokim prelivima. Ilićeva poezija suočava svest dece s prolaznošću, s nezadovoljstvima, sa svetlim prugama radosti koje zalaze, sa prirodom koja umire kao i čovek sa smrću koje nisu pošteđeni ni ljudi, ni deca. Pesnik je sumoran, zbog toga se čuje bolan jecaj njegovog stiha koje traži svetlost, trenutke večnog prisustva u lepoti i toploti, ali nalazi samo slojeve srušenog, ruine vidi i tamo gde se one još nisu dogodile, ali hoće, kao i uvek do sad u vekovnoj prošlosti. Suočiti svet dece sa takvim saznanjima, raspoloženjima, daleko je bolje, ljudski čistije, nego sa bezvrednim stihovanjima u kojima se ništa ne menja, gde je sve jedno bezobličje.

11.Zmajeva poetika-Zmaj je prvi pravi srpski pisac za decu i najznačajniji kojeg je do sada dala ova nacija. Poetika našeg Zmaja, ma koliko bila tradic. ili moderna, ostaje plemenita, dovoljno životna, umetnički prihvatljiva i vasp. dobrodošla. Zmaj je postao pesnik za decu spontano, prirodno, baš kao što se postaje dete. Svoju ogromnu ljubav prema rođenoj deci koja su tragično nestajala, jedno za drugim, iz života, preneo je na svu decu. Svojim pesmama decu je razveseljavao, poučavao, zabavljao. Pesma „Ala je lep ovaj svet“ je jedan od onih divnih trenutaka kada se misao ljudska prožima čitavim realnim svetom, kada se mladost pesnika meri sa svim što je živo u prirodi, vremenu i prostoru. Ta pesma i nije bila namenjena deci, a postala je dečja. Zmaj je najdublje i najbolje udario temelje srpske poezije za decu, on je prvi knj. za decu pričao znalački, on je snabdeo važnom relacijom koju nije imala, koja se zove smisao za pesničko, za književno, za dečje. U središtu Zmajeve poetike su vedrina, lakoća, jednostavnost, optimizam, uočavanje dečjeg temperamenta, prodiranje u dubinu dečje duše. U središtu njegove pesme je čista mudrost slagana vekovima i čuvana u srpskom narodu. Ta mudrost je preneta osetljivošću za

lepo, dobro, plemenito, korisno, živo. Ona je poznavanje psih. čoveka i unutr. sveta deteta. Zmaj svoju decu i zabavlja, podučava, objašnjava im pojave u prirodi u ljudskom živeljnju, dočarava im relacije na kojima se zasnivaju mnoge zakonitosti među ljudima, u ljudima u prostoru i vremenu. Uvek je polazio od realnog, od životnog. Njegova poezija je sveobuhvatna. Pisao je motivisano, lako, prirodno, narodski jednostavno i razumljivo, uverljivo. U svojim pesmama za decu Zmaj uči životnim radostima, vedrini duha, lepoti osećanja. Njegova pesnička reč obnavlja čula, budi osetljivost prema nemoćnima, sirotima, a odvratnost prema nasilnima, glupima. Deci se obraćao kao ravnima sebi, kao ljudima, jer je poeziju shvatao kao život koji se živi. Stvorio je tipove dece, okoline i atmosfere u kojoj detinjstvo živi, tipove igara kojima se deca bave. Pesma „Ala je lep ovaj svet“ je glavna turbina Zmajeve pesničke centrale. Razumeo je dete, shvatao njegove radosti i bolove, doživeo punoću dečjeg bića kao potpunog čoveka i ispovedio ga drugarski, prijateljski, roditeljski, kao pedagog i lekar. Prevodio je sa mnogih jezika, najviše sa nemačkog. Gubljenje cele por. je njegovo poetsko interesovanje okrenulo ka deci. Poezija mu je puna šale, igre i pouke, a o toj pouci da će ih pesma svemu naučiti kaže u pesmi „Pozdrav deci“. U „Pesmi o pesmi“ je iskazao svoje poglede na poeziju i njenu funkciju, da mora biti iskrena i plemenita, govoriti istinito . Kao lekar daje zdravstvene i higijenske savete, a kao roditelj i pedagog praktične i moralne pouke, da bi dete spremno uveo u svet odraslih. Ritam svoje poetike je prepuštao ritmičnoj fizionomiji dečjih igara i smeloj kombinatorici reči. Strogo vođenje računa o principu mere se još više oseća u poetskoj fantaziji (Strašne priče, Pesma o Maksimu). Služeći se ponekad epigramskom formom i tehnikom sličnom tehnici vica, Zmaj pokazuje lep smisao za poentu i efekat. Njegove pesme pokazuju objedenjivanje fantazije, igre i smeha.

12.Teme i ideje u Zmajevoj poeziji za decu-Ako se vratimo Zmajevoj dečijoj lirici, zapazićemo da je pred nama poezija bogatih asocijacija, tematskih, motivskih i idejnih varijacija. Nazire se milje doživljaja, bašta u kojoj se smenjuju sve boje misli, opažaja, namera, prosuđenja. Imao je talenta da voli i živi duhovni život sa detetom. Njegova priroda je bila romantična, ali i dečja, bio je sretan ali i tužan, uvek vaspitan i human, ponekad učiteljski strog, ali najčešće očinski nežan, dobronameran i odan. Umeo je da zapeva pesmu o svemu: da opiše dečju razmaženost (Materina maza), da ispriča o lenjosti (Gaša), da žigoše porok (Pura Maca), da bude pesnik soc. note (Guščar Steva), pesnik igre i zabave (Mali Fema) i još više je umeo da se šali (Golemo polje). Mogao je da bude u pesnik pouke (Žaba čita novine), zaljubljen u domovinu, slobodu i narod pa da o njima peva patetično (Ded i unuk, Srpče malo). Tematska širina Zmajeve dečje poezije ukazuje na bogatstvo. On je majstor koji ume da od najjednostavnijeg motiva načini zrelu temu u kojoj se mresti poruka, namera i upozorenje. Racionalan je i praktičan po temama koje su životne, za nevino dete. Prvi put kod nas piše i o rđavoj deci (Leni Gaša,Pura Moca-dete koje ne sme da se oponaša, Materina maza), ali i o njima peva sa toplinom. Peva o predškolskom detetu, njegovo unutr. i spolj. svetu (Mali konjanik, Svud po kući) i tu pokušava da pronikne u suštinu igre. Peva o patriotskim, soc., etičkim, religioznim i humorističkim motivima, kao i motivima život. sveta. Teme su opšteg tipa (Laž, Opomena, Sreća), dobronamernost u njima nije mogla da nakoknadi nedostatak spontanosti i pravog poetskog nadahnuća. Pesme sa religijskim motivima je kombinovao sa soc. tematikom, što kaže da je Zmaj verovao u postojanje neke više, božanske pravde. Pisao je o život. svetu i odnosu sa decom, a život. svet je humaniziran, dat u humorističkoj projekciji i bez neobičnosti (Pačja škola, Zima). 13.Humor u Zmajevoj poeziji za decu-Kao ni jedan naš pesnik, Zmaj je osim sete, imao smisla za humor. Brojne su Zmajeve pesme u kojima je smeh, vedrina, raskalašnost (Mačka ide mišu i svatove, Golubice moja, Na ledu). Humorom je stvorio status večnog druga prvog perioda čovekovog druženja sa svetom, on je kao pesnik postao misionar optimizma, iako je imao mnoog razloga da njegova pesma bude sumorna, da uozbiljuje dečja lica. Pesma „Ciganin hvali svoga konja“ sve je u humornim nanosima priče o Ciganinu i njegovoj zaljubljenosti u konja, ali to je i arabeska o paradoksalnosti starosti i mladosti, o dobru, lepoti i opet nečemu što nije to. Bio je umeren u humoru i ima dosta takvih pesama. Pesme koje se i ne moraju smatrati dečijim (Ciganin hvali svoga konja, Buha i muha, Mačak ide mišu u svatove) su prihvaćene baš kod mladih. U Zmajevoj poeziji su igra i fantazija osn. pokretačke sile dečjih aktivnosti i humor je jedan od najbitnijih atributa dečjeg sveta prema svetu. Često je pisao o dečijoj razdraganoj igri. Reči varke,

kao što su laždipaždi, bilbiliti svojim zvučnim nabojem pokreću imaginaciju, a igre smisla i apsurda smeh. U većini njegovih pesama je humor.

14. Vaspitni momenti u Zmajevoj poeziji za decu -Svoje moralne i duhovne težnje, zasnovane na patrij. kodeksu vrednosti, Zmaj je kazivao srčano. U nekim pesmama on je isključivo naravoučiteljski disponiran. U drugim, sav je preporučljiv za vasp. i nauk o školama, o negovanju životinja, o ljubavi prema prirodi, o majkama, roditeljima, nar. običajima, on je ispoljiv do kraja kao učitelj koji kroz stih želi da poučava i mladima širi horizonte emocija. Kao lekar daje zdravstvene i higijenske savete, a kao roditelj i pedagog praktične i moralne pouke, da bi dete spremno uveo u svet odraslih. Zmaj je pevao o detinjstvu kao univerzalnom fenomenu i time je neprestalno njegova pesma životna i aktuelna. Stvarao je svoju poeziju na prevlađivanju principa racionalnosti i vasp. i na nar. pesničkoj tradiciji koja apostrofira fantaziju, humor i naivu, on je utemeljio jedan vid. knj. stvaranja kod nas. Podario je veselost i lakoću kakvu deca žele. Hteo je da pouči i nije se plašio da svoju muzu potčini pedag., verovao je da je vasp. funkc. jedan od časnijih soc. smislova pesnikovanja i smatrao je uzvišenom dužnošću da mladom čitaocu pruži zabavice, poučice vedrova pogleda. Pesnikovi argumenti u prilog ispravnog života su argumenti zdrave pameti, o njima se ne može raspravljati, kao ni o potrebnosti telesne higijene.

15.Rodoljubivi i nacionalni motivi u Zmajevoj poeziji za decu-Nota zaljubljenosti i ljudske slobode u Zmajevoj poeziji je vid njegovog spontanog patriotizma, a ne lokalnog nacionalizma. Uvek se zalagao za ideju jugoslovenstva, ali je Srbiju poštovao kao radnju grudu u kojoj žive i rastu deca, kao cveće ovog sveta, kako je govorio Maksim Gorki. I kada je preterivao u takvim osećanjima umeo je da ih nadvisi u pesmi. Dok mu je patriotska poezija pevala o aktuelnostima onog vremena (Guslar i deca, Ja bih bio) ima ograničen domet, sic. dečje pesme nose univerz. implikacije, pa i tome peva (Sirotinjski jadi, Šegrt Ika). Govori o soc. razlikama. Zmaj je veliki patriota, uveren u zasluženu sreću i procvat svoga roda u budućnosti, on je u detetu gledao nosioca te bolje sutrašnjice, pa u njegovoj ljubavi uvek ima i zagledanosti u dubinu vremena. Dete je za Zmaja pre svega Srpče malo, koja treba uputiti u izvesne kolektivne obrede pre nego što i postane svesno njihovog smisla. Koncepcija je izrazito romantičarska, nac. samoživa, u onom trenutku opravdana, u skladu sa sudbinom plemena kojem je pesnik pripadao.

16.Mesto Aleksandra Vuča u razvoju srpske poezije za decu-U razdoblju između 2 rata naša knj. za decu doživljava svoju značajnu transformaciju. To je vreme kada se sve više oseća potreba za osvežavanjem poetskog govora za mlade. Na čelu našeg nadrealizma stoje Dušan Matić, Marko Ristić i Aleksandar Vučo čiji je udeo u oblasti pisanja za decu bio neznatan, ali presudan i odlučan. Za Vučovu pojavu se vezuje novi manir pisanja za decu, on je načinio prekretnicu u slikanju druš. i soc. stvarnosti svoga vremena. Povezalo je naše dete sa decom celog sveta, pri čemu je pesnički preminuo sladunjavi ton Zmajevog šaputanja. Vučo je stvorio novu formu pesničkog stiha u dečjoj poeziji, obogatio je jezik čudesnim varijacijama novih reči i značenja, pokazao je da su did. i naravoučenije preživele metode u vasp. dece putem umetnosti. Vučo je pokazao novim i mladim pesnicima da treba krenuti krilima mašte i optimizma u nove oaze dečjeg sveta kako bi i stvaralaštvo za njih dobilo evropske vidike. Vučova pojava u dečjoj knj. je negde oko 1933.. Osim pesama od kojih se ističe „Moj tata tramvaj vozi“, on je napisao još nekoliko poema za decu: „Podvizi družine Pet petlića“, „San i java hrabrog Koče“, „Momak i to hoću da budem“. U vreme kada nastaju dela za decu Vuča, niko kod nas ne peva o soc., druš. i humanističkim problemima vezanim za dečji svet i detinjstvo. Teme njegovih tekstova za decu su nove i fantastično apstraktne, on je sa njima blizak nadrealizmu, jer propagira živu igru duha i neobičnu alegoričnost. Poštuje nit fabule u delu, on ređa u svojim tekstovima utiske slikovito i dramatično, a likovi dece u pesmama i poemama plastično su dati.

17.Poeme Aleksandra Vuča-U jednoj antologiji pesama Vuča „Moj tata tramvaj vozi“, njen osn. ton je žalopojka za sudbinom običnih i malih: opevao je dečaka kako prati mikotrpnu zaradu hleba bolesnog oca, čija noga, na tramvajskoj kočnici simbolično znači žrtvu za por., ali i borbu za opšte postojanje. Ovom pesmom Vučo je načeo novo motivsko područje u liter. za decu, da bi to

potvrdio veoma poznatom poemom „Podvizi družine Pet petlića“. Opisujući pet derana, raznorodnih po karakteru, začinio je njihove pustolovine simpatičnim čovekoljubljem. Prikazao ih je kao dobre ljude. Pet dečaka nose u sebi volju i srce celoga sveta i kad se putu ispreče nedaće, družina pobedonosno ide dalje, nije u tom slučaju teško stati ni pred državu, ni pred policiju. Opisao je svest malih junaka i podvukao da njima niko ništa ne može, oni su svet upornosti za sebe. Vučo je u svaki lik dečaka svoje poeme unosio mnogo konkretnih slika. 1. član družine, šegrt Kraka u stanju je kad zatreba da preskoči svaki zid, 2. dečak zvani Njore je brz kao ljuti talas, 3. je osetljivo i senzibilno dete kome kao da nije mesto u družini, 4. je stidljiv, a poslednji je vođa i simbol smelosti i odlučnosti. San i java hrabrog Koče-reč je o žrtvi, pomoći koju čovek čini čoveku. To je dečak Koča koji hoće da pomogne Papuancu Ali-Valiju, nesrećnom stradalniku na okeanu, u daljini: od crteža nadahnut, iz sna probuđen dečak hita na kružni put oko sveta da bi stigao i izbavio iz nesreće svog sabrata. Nošen iskrenom mišlju izbavljenja, Koča prolazi kroz sijaset peripetija: on leti avionom i spasava Ali-Valija, sa njim upada u nekoliko avantura, da bi izvojevao pobedu i učinio veliko delo. I u ovoj poemi Vučo je plovnog junaka oplemenio ljudskim vrlinama: Koča je neustrašiv i jak, čeličan i svoj. Vučov humor je izraz smisla za karakterizaciju odnosa: on se ispoljava u karikaturama izgleda, osećanja, radnji, iz igre i nizanja pojmova shvaćenih na jedan drugi način od uobičajenog. Vučov je jezik u dečjoj poeziji gradskog porekla i šatrovačkog karaktera. To su reči koje se čuju na ulici, ali koje u datim prilikama adekvatno odgovaraju situaciji zbivanja (krkljanac, zdimiti). U pesmama i poemama Vuča nailazimo i na humorističko-satirična mesta.

18.Deca i priroda u poeziji Desanke Maksimović-Pevajući za mlade D.M. se oglasila kao pesnik toplog srca i dečjeg sveta. U njenim stihovima se osećaju nežnost i dobrota, ljubav i humanizam, odanost prirodi i njenim čarima, tajanstven svet mašte, dalekog i mističnog, kao i osnovni motiv čitave njene poezije-dete i njegov status u životu: kući, prirodi i školi, sa posebnom brigom o odgoju i etičkom vasp.. Za D.M. detinjstvo i rodni kraj su najdublji izvor nadahnuća za sve lepo u čovekovom životu. U pesmi „Detinjstvo“ pesnikinja će ovo uverenje izraziti punim plućima emocije, i ta pesma kao na staze igre i smeha, gde se bude uspomene i gde počinje njena pesnička vokacija minulog. Čvrstu meru u život, čoveka i istinu, pesnikinja je našla u prirodi koja je za nju najintimniji deo detinjstva i najbliža prijateljica deteta. Priroda u poeziji D.M. ima posebno mesto i samo njen štimung: ona je raskošno živa, a da kroz nju potok ne zažubori i vetar ne zašumi, to su njeni poetski atributi bez kojih nema štimunga, ni toplog, materinskog osećaja. Sve u svetu prirode D.M. živi punim životom, onom dinamikom kakvom žive deca u detinjstvu. U šumi, u tom zemaljskom raju, svašta se dešava: tu potoci pevaju svoje romanse (Gorski potoci), a stanari-bumbari trguju na veliko svojim proizvodima (Starinari), krtice pune svoje hodnike hranom za zimu (Krtice), a pčele vredno skupljaju prah za med (Jutarnja pesma pčela), tu se veseli, jede i pije u gostima kod maja (U gostima), jer je maj patron šume: on je godišnje doba kome pesnikinja pridaje prvo mesto u svojoj poeziji o prirodi. D.M. smatra da u prirodi među svetom život., mrava, vilenjaka, ima mnogo sunčanih dana i vedrine života, ali ima i tuge, suza i bola, sreće i smrti. Pesnikinja želi da saživi svet prirode i detinjstva. Priroda je sentimentalni prostor njenog doživljaja sveta i stvarnosti. To je prostor u kome se detetu ne može ništa dogoditi, nema osećanja straha, ima samo zečića koji se raduju svojim zečjim životima, malih pauka koji se igraju baš kao i mala deca. Ona oseća da je priroda srž postojanja, da je izvorište radosti, života, ali je pesnikinja tu usvoju osetljivost razblažila preteranom brigom za dete. Kao što insistira na sličnosti sve dece, tako insistira i na sličnosti dece šumskih život. i bića. U prirodi, koju opisuje, vladaju idilični štimunzi i iste patrij. zakonitosti koje vladaju i u svetu ljudskih bića. D.M. je pesnik nežnog srca, senzibilni humanista, sa nepresušnim izvorom ljudske mašte oplemenjene imaginacijom i snovima. Ona treperi istom snagom čula za svet prirode i život., kao i za svet ljudi, dece i njihovih radosti i tuga.

19.Poezija za decu i mlade Branka Ćopića-Ćopić se potvrdio kao naš najveći pesnik detinjstva govoreći i pišući o značaju detinjstva kao osnovice života i liter.,zapisao je: „Volim da pišem

knjige o detinjstvu, za decu. A kada završim jednu takvu knjigu, ja se osećam veseo i raspoložen kao da se vraćam sa neke svečanosti.“ Potekao sa sela, on je detinjstvo shvatao kao izraz dobrote, u njemu se nalazi iskonska snaga patrij. odnosa, ona je izraz snova i iluzija, jedan trenutak ushićenja zadržanog kroz ceo život. Nanosi utisaka iz detinjstva bojili su piščevu liter., ostavljajući u njoj trag seoskog i romantičnog osećanja stvarnosti. Ćopićevo detinjstvo se može shvatiti kao vreme slobode i igre, kao dani priznavanja i poklona. Ipak, ti dani neizbrisivog detinjstva nisu uvek sam obezbrižni i slobodni. Njih remete jedino odrasli nekim zakonima reda i ponašanja. Pored igre i bezbrižnosti je razumeo i druženje sa ljudima i to starcima. Umeo je da oseti da čovek u detinjstvu i životu mora pronaći sebe i toplu reč tamo gde je ona ostala, i to će biti melem za starost, reč od koje se ponovo vraćamo sebi i životu. Više od polovine knj. dela, posvetio je detinjstvu i knjigama za decu. U poeziji je sjedinjavao estetske i did. kriterijume, često uslovljene prigodnim trenucima i vremenom. U pesmama o pionirima, armiji, o posleratnoj obnovi zemlje i novog društva, podlegao je trenutku i bio sličan ostalim pesnicima tih godina (D.M., A.Diklić, D.Radović), a u pesmama savremenijeg senzibiliteta, kada se vraćao izvornim temama iz narodne poezije, ostvario je više i dragocenije uspehe. O ovome svedoče njegove poeme „Čarobna šuma“ i „Ježeva šuma“. Zbirka poema i neka vrsta stihovnih bajki (Čarobna šuma) je nastala kao inspiracija usmenog predanja folklorne tematike. U nekoliko pesama je oživeo zavičajni svet: njegovu faunu i floru, lljude, navike i običaje i težio moralističkoj poenti fabule. Ova zbirka je sva u snazi metafore i simbolike i peva o „Crkvenom vrapcu“, koji čezne za zemljom spokojstva, ili ističe humani lik dobrog čoveka Ćose (Bajka o dobrom Ćosi), koji sažaljivim srcem pomaže gladnima da prežive dajući im brašno. U pesmama modernijeg lirskog tona je pokazivao snagu da krene putem osavremenjivanja svoje poetike. U takvim pesama on je rado ljubivi misionar, zagovornik kućnog traga (Ježeva kuća), dok u nekim kreće linijom igre, šalozbiljnosti i naročito lirskog humora bez koga se ne može zamisliti njegov liter. opus. Bogatstvo lirske i humorističke prirode i izražen smisao za aluziju, ironiju i personifikaciju, sadrže i Ćopićevi stihovi iz „Oglasa šumskih novina“ i „Oglasa kupusnog lista“. Ovi kolaži komičnihz stihova sa aluzijama za naravi i ponašanje, osobenosti i lukavstva pojedinih život. i ljudi, oglasili su Ćopića kao majstora stiha za decu. Punu meru opevanja detinjstva kao uspomene i sjaja iz prošlosti, Ćopić je ovaplotio u zbirkama „Mala moja iz Bosanske Krupe“ i „Mjesečina“. To su pesme u kojima se od detinjstva čini mit, a od uspomena sjaj lepote i blagosti. U ovim pesmama peva o čežnji za radnim krajem za selom i njegovim predelima, o đačkim danima, o čežnji za majkom, za psom Žućom i jesenjim orasima, o zavičajnoj reci, o čarima svog detinjstva (Na obali Une), i limenom pevcu kupljenom u gradu. Bogati milje tema i motiva u zbirci „Mjesečina“ uverava nas da je pesnik oduvek bio sanjar, da je detinjstvo doživljavao kao početak svekolike slike sve u malom, ali i velikom planu. Posebno mesto zauzima njegova najljubavnija pesma za mlade kod nas „Mala moja iz Bosanske Krupe“. Otela mu se nit sećanja na prvu ljubav u Bosanskoj Krupi, kraj izloga nekog dućana gde je ugledao plavokosu devojčicu. Iz tih sećanja nastala je plamena priča o susretu sa devojčicom i o njemu, dečaku lakom kao oblačak u oklopu novih opanaka. Sećao se svega što je bio dar njegovog prvog zaljubljeničkog dodira, ali i godina koje su minule, opraštao se u ovoj pesmi od detinjstva, prve ljubavi. Ćopićeve pesme iz zbirki „Mala moja iz B.K.“ i „Mjesečina“ izražavaju suštinu njegovog životnog, psihičkog i umetničkog vezanja za detinjstvo.

20. Poezija Grigora Viteza i Gvida Tartalje -Vitez se pojavio u vreme kada je srpska liter. za decu i mlade doživljavala svoj estetski preokret, u vreme tzv. smene tradic. i savremenih tokova. Njegova poezija se ističe bogatstvom motiva i na osnovu toga bi se mogla podeliti u nekoliko grupa: pesme u kojima preovladava igra reči (zagonetke, razbrajalice), pesme ispunjene vedrinom i humorom, pesme koje iznose detetov doživljaj prirode, pesme o deci u razl. situacijama, pesme o rečeničnim znacima. Osn. elementi njegove poetike su autentična poetska paleta, doživljava vlastiti svet čulima umetnika i čoveka koji sve oko sebe čuje, vidi i stvaralački doživi. Po opredeljenju je moderni pesnik, svoju modernost gradi na spoju sa folklornim bićem pesme, sa zavičajnim svetom uspomena i zbivanja: veoma često koristi narodni govor, jezik i reč sa sela, mada u rečima pronalazi mogućnost za igru, maštovite piruete, kao i prigovor bez koje se gotovo ni jedna njegova pesma ne može zamisliti. Vitez se osvedočuje u pesmi pejzaža: on vodi ptičji

svet, drage su mu domaće i afričke život., on je pesnik dečje igre sa decom i ljudima, sav je u pokretu kada peva o gradskim temama i setnom detinjstvu. Vitez je pesnik koji igri kao delatnoj supstanci života i rada daje primat. Igra u Vitezovoj poeziji je čas iskićena temom i motivom, čas jezikom i varijacijama u okviru semantike. On nije poklonik samo prirode i detinjstva, već i tema koje mogu imati humanističko-soc. akcenat. Primer za takvu liriku imamo u većini pesama iz zbirke „Kad bi drveće hodalo“, u kojoj istoimena pesma simboliše ljubav čoveka, ili deteta prema detetu i to bolesnom i iznemoglom: „Ja bih pisao narandži s juga, da dođe do mog bolesnog druga“. Lepotu i uzbudljivost pesme kakvu je pevao Vitez čini njegov jezik. On je čarobno svež, uzvišen do slobode i ishitren do impresionističke slobode. U Vitezovim pesmama čitava je skala reči koje se smenjuju jedna za drugom, dajući nove tonalitete u ritmičkoj i melodijskoj disonanci. Znao je da pesma uvek mora biti laka i zabavna, da je njen smisao da skrene pažnju na sadržinu, ali i formu. Vetezova poezija prati dete od praga preko kojeg je ušlo u svet komunikacije, kada dete ostavlja iza sebe divnu zemlju naivnog doživljavanja sveta i igre. On je pesnik lirski prefinjenog nerva za poetsku reč i njena milozvučna značenja. Tartalj je pokazao da dobro poznaje psih. deteta koje s lakoćom izmaštava nove svetove i prostore, koje ne prihvata smrt kao kraj egzistencije i postojanja. Desetine pisama je napisao o kokoškama, pilićima, kucama i macama i svaka od tih pesama ima uporište u živoj stvarnosti od koje pesnik polazi. Brojne su njegove pesme o vrapcima i žapcima, ježevima i zečevima, medvedima i sve njih ubraja u dečje prijatelje. Naivnost i dobrota, puno šaljivih zgoda, mogućnost humornog isijavanja zajednički su u Tartaljevoj poeziji u svetu život. i svetu detinjstva. Slikama iz život. sveta on zabavlja dete, oplemenjuje njegovu svakidašnjost, njegovom doživljaju sveta i stvarnosti dodaje linije i boje koje taj doživljaj čine bogatijim, saznajnijim, toplijim, univerzalnijim. Svaka njegova pesma ima nešto da nam kaže o nama, o životu koji živimo, o stvarnosti, ljudima, život., prirodi i to najčešće saopštava kroz crtež, sliku, anegdotu, veselu igrariju. Deca su beskrajna radost i ljubav pesnika. Njegove pesme su pune humora, zabavljaju decu. Dedin šešir i vetar, koji u brojnim pesmama zbijaju šale sa dedom, pravi su nestašni derani, željni igre i šale. On se kao ljuti na svoj šešir i vetar, a u stvari mu je drago što ga izazivaju, privoljavaju na igru. Gusarska družina u kojoj svi hoće da budu strašni, a samu su do suza smešni, prava družina dirljive dečurlije. On nikad nije gubio smisao za psih. nijansiranja, za šaljivo, igrivo ni u brojnim pesmama o oblacima i maslačcima, visibabama. Tartalja nije menjao poetiku, on je u svojoj starijoj, u smislu davno započetoj pesmi davao nove smislove, iznenađenja, nove elemente humora i vitalnog odnosa prema životu.

21.Mesto Dušana Radovića u razvoju srpske poezije za decu-D.R. je pisac koji poštuje 3 glavne osobine u liter. namenjenoj deci: 1) da pisac u svojim tekstovima bude kratak, 2) da u njima za decu izmišlja nemoguće stvari i 3) da prica deci smešno. Iz ovih uslova kao da proizilaze i drugi pesnikovi zahtevi: pesma za decu mora biti uvek vedra i zanimljiva, ona mora učiti decu da vole i rade, mora im savetovati da sa stotinu vedrih i razdraganih očiju gledaju oko sebe i da se večno čude i raduju. Poezija D.R. u knjizi „Pričam ti priču“ ostavlja utisak tematskog i motivskog šarenila. On u pesmama peva o svemu: o lavu i bumbaru, o ratu i mraku, pominje smešne reči (igaram, baram beca) i priča o čudnom plavom zecu. Motivski gledano, većina pesama D.R. obrađuje teme iz gradske sredine. Zato, ako ne trolejbusima i o satelitima, on će malim čitaocima pevati o drugim temama: o mornarima i brodovima, o carevima i princezama, ali grad i njegova atmosfera nikada neće biti mimoiđeni. Poetika D.R. ogleda se u smelosti u odabiranju motiva i njihova duhovita obrada, bogata mašta, nežnost i prefinjenost u osećanju, vedrina u pogledu na život i ljude, kao i u ekspresivnosti pesničkog jezika, njegova odmerenost u izboru reči, ritmičnosti i melodičnosti njegovih stihova. Njegova pesma „Strašan lav“ je duhovita i pomalo smešna. Njegov lav poseduje nešto svojstveno, sasvim specifilno: on je usađen u novo vreme i novi prostor, živi u gradu i spojen je sa vrevom gradskog života. On ima i nešto strašno u sebi, ali to strašno nije zastrašujuće, on time ne unosi strah u dečje osećanje prema život., već hoće da hiperbolom i metaforom pokrene njegov smeh, da oplemeni njegov doživljaj preteranog, koji proističe iz vedre igre pesnikovog duha. I u pesmi „Plavi zec“, jedinom na svetu, pesnik je dao novi kvalitet kojim se odvaja od svih drugih. Taj plavi zec tipičan je i originalan. D.R. mu daje zanimljive i čudne osobine.

Njegov zec je samo njegov, čvrst predstavnik svoga roda, pun vrline i znanja (ovaj zec zna da svira, da plete, da ručak kuva, ovaj zec kuću mete. On zna šiti, piti i franc. govoriti.). Personifikujući pojave, predmete i stvari, on otkriva darovitost da pretvaranjem običnih pojava u neobične fascinira dete, ceo njegov misaoni i emotivni svet. U stihovima D.R. ima mnogo humane senzibilnosti. Možda ne toliko sentimentalan koliko osećajan, Radović ume da napiše i vrlo tužnu pesmu. U mnogim pesmama D.R. smeh proizilazi iz odnosa ozbiljnog i neozbiljnog. Radović se često poistovećuje sa decom: on decu zasmejava zamršenim rečima, koje niko živi na svetu ne može da izgovori, on priča golicave priče: o čačkanju nosa, o malom prstu, o jednoj neposlušnoj nozi. Velika vrednost dečje poezije D.R. je u originalnosti njegovog jezika, reči, ritma i melodije stiha. Mnoge svoje pesme gradi na temelju jednostavnog jezičkog izraza. Radović voli da se u pesmama poigra rečima. Njegova poezija za decu odlučno se protivljava vaspitnoj i naravoučiteljnoj tendenciji koju je nekada imala čitava naša dečja liter.. On teži da njegova pesma bude najpre estetska kreacija od duha i temperamenta, pa tek onda sve drugo. U svojim pesmama ne poštuje tradic. stih, niti nekadašnju kompoziciju pesme za decu: daje pesmi izraz kakav ona ima u svom sadržaju i emociji. Mnogi njegovi stihovi ispisani su u slobodnoj dikciji bez rime i sloge. U ovoj poeziji prisutna je i doza dramske dinamike koju proizvodi ne samo motiv, već i način saopštavanja radnje, njegov temperament, akcija i igra reči. Nekim svojim pesmama je izrazio novi vid kazivanja sasvim običnih tema, smisao da oplemeni mrtve predmete i oživi uspavane, širinu gledanja na cilj dečje poezije, kao i bujnu maštovitost, spontani životni optimizam i jednu zdravu humornost koja traje u detetu i detinjstvu.

24. Pesme i „P esme za veoma pametnu decu “ Milovana Danojlića -Poezija za decu M.D. oduvek se razl. od poezije mnogih srpskih pesnika. Zagovornika tzv. naivne pesme, Danojlić nikad pesmu za decu nije odvajao od poezije uopšte. Motivsko polje poezije M.D. u zbirci „Kako spavaju tramvaji“ nije prostrano. Njegovih 50-tak pesama pevaju o svega nekoliko tema. To su teme obične i svakodnevne, ali inventivno obrađene. Danojlić je pesnik grada, manje pesnik provincije, a najmanje sela. U njegovim stihovima ima prirode, ali ne deskriptivno lirski date, već urbanizovne: on peva o suncu i zvezdama, govori o lastama i proleću, ali bez tradic. romantike i idile. Pesnik voli obične pojmove i stvar u životu: peva o vozovima i tramvajima, uživljava se u prošlost i peva o rodoljublju, velikih palata i ljudi, njihovo detinjstvo-bolest i zabave. Danojlić kao pesnik za odrasle i decu ume da produhovi i humanizuje svoje teme. Njegov ciklus o Pepi Krsti izražava nežnu naklonost prema soc. i nezasićenom u životu: opevao je u njemu sudbinu dečaka predanog ambiciji, onako poetski kako se obično peva o cveću i pticama. Njegov Pepo Krsta je oličenje deteta nesrećne por.: on živi u kući pijanog oca i unižene majke, sve ga muči-detinjstvo, bolest, sirotinja i nervne krize i kad doživi male nežnosti, one su protkane mukotrpnim nemirima. Sjedinjenjem sa patnjama dečaka, pesnik je opevao sudbinu mnoge dece koja nemaju srećno mesto pod suncem, a čija mladost trpi. Među njegovim pesmama nalaze se i one koje poetizuju vozove, tramvaje, tihe gradske ulice i oglasne reklame. U ciklusu o vozovima i tramvajima ima najtoplije nežnosti i prefinjenog oduhovljenja saobraća-jnog sveta. Pesma „Kako spavaju tramvaji“ ima za temu život mašinovođa, lokomotiva i vozova, koji od stanice do stanice idu po utvrđenom redu. Pesma „K.s.t.“ poetično pisuje sve brojeve beogradskih tramvaja neumorno predanih kretanju u krug sve na istoj stazi, na istom putu. U poeziji M.D. prisutne su i teme sasvim humorističke sadržine. To su pesme tipično dečjeg smeha. U njima ima šalozbiljnosti i adekvatne naivnosti detinjih godina. U tim pesmama pesnik je moderni humorista: sav njihov interes je u dobroj slici i svakodnevnoj komici o običnom i jednostavnom u životu. On je pesnik koji voli virtuozne nesklade ispričane na zabavan način i to klepanjem stihova. Zbirka „Pesme za vrlo pametnu decu“ jedinstveno je zanimljiva knjiga stihova M.D.. Pesnik je nastojao da se ne ponavlja već da u prostor pesme unese obilje novih tema i motiva. To su sadržaji uzeti iz zavičaja, pesme uspomena i sećanja na dečje godine življenja, radosti i blagih nostalgija, stihovi koji opevaju istorijsku prošlost Srba i njihove tradicije, a onda, pesme o pojmovima, pojavama i stvarima iz života dece i odraslih, datih u vidu slika, skica, odlomaka. Danojlić se seća rodne Šumadije i svih njenih lepota, on je pesnik istorije koju voli, jer ona govori o hrabrosti i strpljenju njegovog naroda, a u pesmama o prirodi, biljnom i život. svetu, o temama gradskim i seoskim, oseća se lirik koji duboko proživljuje sve oko sebe, verujući da sve ima srce i dušu i da je zadatak

pesnika da u svemu tome učestvuje. Bogatstvo tema i motiva u ovoj zbirci stihova otkriva pesnika Danojlića i kao čoveka setnih, melanholičnih osećanja i misaonih, koji nagone čitaoce da se zamisli pred mnogim enigmama života. Pesnik detinjstva, koje nikada ne prolazi već se u njega uvek veruje kao svežinu, dobrotu i lepotu, Danojlić veruje u ljude i život, pa svaki njegov stih zrači verom u dobre ljude, srećnu budućnost i uspeh svega što se rodi, postoji i pokrene iz ljubavi. Ljubav je za pesnika osnovni pokretač, ona je centar stvari i promena u čovekovom traganju sa sobom i drugima. Za njegove pesme možemo reći da su pune snage i vere da se sve neminovnosti naših teških dana u ratu i siromaštvu mogu prevazići verom i nadom u bolje zore i vedrija predvečerja. Ova zbirka pesama, iako nosi malo čudan naslov „Pesme za vrlo pametnu decu“, ne odvaja mlade na pametne ili manje pametne. Danojlić misli da su sva deca pametna i zato im u raznovrsnoj pesničkoj formi upućuje reči ljubavi i poverenja, jer to deca zaslužuju kao potomstvo u koje treba verovati. Poezija mu je univerzalna slika života upućena i mladima i starima, i naivnima i onima kojima to nisu. Njegova pesma je savremena komunikacija između pesnika i života, pesnika i deteta.

25.Motivi odrastanja u poeziji Miroslava Antića-Već zbirkom „Plavi čuperak“, Antić je nagovestio afinitet prema detinjstvu u oazi dečijeg sveta. Oplemenjen ljubavlju za sve što je mlado i zdravo, što raste i treba da raste, on se zavlači u pore prvih klica ljubavnog žara kod dece i legitimiše njihov senzibilitet. Ono što osvežava svaku pesmu tog „Plavog čuperka“ je nijansa nežnosti, ton slutnje, drhtaj tajne-stalna pomisao da se začeto osećanje ne razgoliti a ipak oseti. U pesmi M.A. detinjstvo raste i nestaje. Ono se pretače u mladalaštvo i biva novo doba mišljenja i osećanja. Iz sobe gde se započinje igra kao vid dodira sa svetom, nestaju i zaboravljaju se igračke: više važe pravila igre sa lutkama i olovnim vojnicima, a počinje san, ljubavna agonija i hoće se nekud, u park, prirodu, među prave i jesenje lišće. „Šašava knjiga“ je neka vrsta nastavka „Plavog čuperka“, nastavka te zaljuljane emocije, ali prenete na plan roditeljske spone sa decom i nemira koje deca zbog roditeljskih nesporazuma doživljavaju u bračnoj i por. sredini. Tu, u istim pesmama, pesnik se seća prohujalih ljubavi, on ulepšava rastanak sa mamom, kazuje bolnu istinu da se u životu ljudi pogrešno sretnu, oa onda odu jedno od drugog, a ipak misle i misle, žele da su tu zajedno, bar zbog lepih trenutaka na koje se valja vraćati i o njima pevati. Osećanje ljubavi za roditeljske sene i njihov neuništivi autoritet, Antić često u poeziji povezuje sa osećanjem odgovornosti, životnih žrtvovanja i dečje naivne, nevine i bleskaste nerazumljivosti da na to misle i oduže se bar dostojnom pažnjom kao vidom zahvalnosti. Kao roditeljska i čoveka kao pesnika i prijatelja, njega u „Drugarskoj pesmi“ buni dečja neosetljivost prema roditeljima koji su dužni da uvek budu jasle ljubavi i roda za svoje potomstvo. Antić traga za tajnom ljubavi čovekovom i stalnim osećanjem prolaznosti. To traganje nikada ne doseže apsolutnu mogućnost, ali ono saopštava rezultate traženog. Pri svakom vraćanju poeziji M.A. čini nam se da se vraćamo sebi i svima koji su bili deca i voleli. Pri svakom susretu sa njegovim svetom detinjstva i mladalaštva, uzbuđujemo se kao pred prvim poljupcem i dodirom devojačke ruke. On je romantik ljubavnog korena u čoveku, bajka plavih snova o prvim pogledima, korzoima i roditelj koji je voleo decu i detinjstvo.

27.Igra i ironija u poeziji Ljubivoja Ršumovića-On je jedan od najsavremenijih srpskih pesnika dece i detinjstva. Njegova poezija nije ni seoska ni gradska, njegovo pesništvo se okreće prema vedrini i optimizmu. Iako lak i zabavan, pesnik epskog mentaliteta u pojedinim stihovima, Ršumović je blago ironičan i ciničan. Taj šarm koji imaju pojedine njegove pesme dopadljiv je čitaocu i zato je on miljenik svih generacija. Njegova lirska reč se naslanja u pojedinim pesmama na folklornu liriku, na kompoziciju, metaforu, ritam i rimu narodnog melosa. U pesmi „Odakle su delije“, sve je u pitanjima i odgovorima, koji zvučno donose humor, ali i virtuoznu igru rečima. U nekim stihovima pesnik je u predelima biljnog i život. sveta. Jedan deo pesama ovog pesnika sav je u tonovima sećanja ili humanosti. Lj.R. je zagovornik igre kao prevashodno zabavljačke akcije detinjstva. U mnogim njegovim pesmama igra se uzdiže do mita i zanosa. U njoj i pesnik i čitalac doživljavaju ekstazu samozadovoljstva, zabave i smeha, šalozbiljnosti i lakorečive nonšalantnosti. Pesme Bio jednom jedan Petar, Pazite patke, Pući ću od smejalice, Telefonijada i još neke sadrže prevashodnu namenu igre. Uz humor, Ršumović u pesmi koristi ironiju. Ali, njegovi ironični

pejzaži nisu uvredljivi. Ironija u nekim pesmama je vid persiflaže: ona služi za laku setu ili nostalgični vapaj za danima i ljudima koji su nestali. Izraziti primeri su u pesmama: Ovo je pesma o kralju, Šta je ono, Divno je biti kapetan. Jezik u stihovima Lj.R. igra i peva, on se uči i smeje, pravi slikovite premetačine. Jezik nalazi smisao u rimi i melodijskom sklopu. Unoseći prejaku rimu i zvučnu melodiju, vic i prizemnost, često je sve podređivao zvuku i želji da jezikom probudi humor kod čitaoca. Svoju jezičku poetiku dograđuje i obiljem stilskih figura: od poređenja i metafore do aliteracija i anafora, od gradacija do korišćenja šatrovačkih izraza, mada mu nisu strani ni deminutivi, pejorativi, hipokoristike. On je uglavnom shvaćen kao nastaljač jednog modernog talasa u srpskoj poeziji 20-og veka. On je anti bajku i igru doveo do vrhunca, pa je svet njegove pesme bio i ostao neraskidivo vezan za današnje detinjstvo.

26. Motivsko-formalne odlike poezije Dragana Lukića -Poezija D.L. jedinstvena je simfonija životne radosti, detinjstva i igre. To je pesma za decz koja govori o životu i pesma koja ispoveda sunčani svet detinjstva sa obale grada i predgrađa, provincije i sela. Po bogatstvu i raznovrsnosti tema i motiva Lukićeva pesma za decu i o deci ide u red najinventivnije poezije naše moderne knj., ali je njihova obrada nova i originalna. Lukić je doživeo nekoliko faza u svom razvoju: u vreme(1950) kada se potpuno opredeljuje za dečju poeziju, on stvara pesme u kojima se primetno oseća početništvo i nesigurnost (zbirka Moj trolejbus), pa dolazi period snalaženja i opredeljenja za bogatiji svet i raznovrsniji izraz (Ovde stanuju pesme), da bi u zbirci „Vagon prve klase“ dosegao zrelost i postojanost, ali i nagovestio novu etapu u poetskom rastu. U svojoj poeziji Lukić peva o huci i halabuci na širokim bulevarima, ali i o uzrocima koji uslovljavaju taj košmar: peva o saobraćajcima, semaforima, vatrogascima, automobilima i trolejbusima. On je prvi i pravi pesnik trolejbusa kod nas, uz to peva o soliterima, o balkonima, liftovima i toboganima. U gradu postoji još i žive ljudi, deca, život. i priroda. O tim temama Lukić je ispevao niz pesama: u njima peva o deci i roditeljima (Smeha deci, Kad namiguju deca, Mame, Tatice, Mamine tašne i tatini džepovi), rođacima, prijateljima, učiteljima i vojnicima, školi i đacima, o cveću i život., putuje sa decom rekama i morima i još peva o svemu što je u gradu i van njega: o satu, kišobranu, beretkama i vrteškama, o kijavici i trubama, o školjkama i zvezdama i o pahuljama i krpenjačama. Po Lukiću, dete je plemenito biće: u njemu žive mnoge nežnosti i dobrote ovoga sveta. Dete je plod svoje prirode i sredine u kojoj živi, ono je naivno kao ptica i prevrtljivo kao mudrac. Lukić ume da se uživi u područja mekih osećanja detinjstva. O tim osećanjima je napisao puno pesama. On piše o dečjim čežnjama i snovima, o njihovim iluzijama i razočarenjima, o težnji da se uzdignu do uvaženja, o njihovim pado-vima. Po Lukićevom mišljenju svet deteta u velikom je raskoraku sa odnosom njihovim roditelja i vaspitača. Roditelji su prema deci isuviše ozbiljni i zvanični: oni poštuju nasleđene recepte vasp. i tako sputavaju savremeno dete da se razvija i živi u nešto slobodnijim uslovima. Dečje težnje da budu slobodna i da u toj slobodi grade svoje svetove pune invencije, duha i fantazije, osnova su mnogih Lukićevih pesama. Te težnje za slobodom deca ne mogu da ostvare ni kod kuće, ni na ulici, jer su pod stalnom prismotrom roditeljskih očiju. Svoje težnje za igrom i ludostima detinjstva one nose u školu, ali ni tamo nema slobode: i škola je začarani krug starosti, mera, kazni i sudija. U većini njegovih pesama osećamo radost i vedrinu, i to onu razigranu, životnu, obasjanu srećom trajanja. U svim njegovim zbirkama zapažamo dosta poletnih pesama: u njima on peva o igri i zabavi, traže da se deca raduju i vesele. D.L. izrazito neguje simbol i epiku kao deskri-ptivnu i vizuelnu pesničku figuru. Zato mnoge njegove pesme imaju dekor bujne mašte i vizije: Lukić vidi svoje trolejbuse kako umorno koračaju, on oseća svetlo semafora, uzrasta i živi u soliterima. U Lukićevoj poeziji vidno mesto u stvaranju raskoša pesničkih slika imaju asocijacije kojih je puna njegova poezija. Ali brojne asocijacije često su previše osavremenjene pa deluju neobično i apstraktno.

28.Zavičajni motivi u poeziji Dobrice Erića-Erić je pre svega pesnik sela i seoskog detinjstva. Na početku njegovog stvaralačkog rada stoji „Vašar u Topoli“, pesnička knjiga sa mnoštvom slika i boja. Atmosferu vašara pesnik slika jednom naivnom tehnikom, koja ima odlike uspelih akvarela iz dečijih crtanki. Njegova knjiga je plenila jednostavnim izrazom, naivnom slikom, bojom. Pesnik je uspeo da dočara svečanosti jednog vašarskog dana u Topoli, dana u kome se događa puno smeha, radosti ali i razočarenja i tuge, dana kome se raduju svi, jer je to dan kada se najžarnije zamišlja i želi. Svi se tog dana prepuštaju svojim unutr. impulsima življenja, porivima, nadama, potrebama čak i preko mogućnosti, ali pesnik koji sve to posmatra iz psihološke slike ravni deteta, no prepušta se haotičnosti vašarske atmosfere, on tu atmosferu prati stihovima i nižući događaje, tvori sliku koja dočarava situaciju vašara kroz detalje koji su najkarakterističniji. Svaka je duša ovde na vašaru stvorena, svako nešto žudi, traži, nudi, pesnik ulazi u dušu ljudi, podstiče njihove želje, snove, tuge, raduje se što je dete, a sav taj odrasli svet je detinjasto ljudstvo. Erićevim vašarištem dominiraju pojave deda Dića iz Knića i groteksnog Ludog Ika, koji u ovaj vreli, sumani vašarski dan pod jednom vatrom okreće celog bika. Njemu je posnik poklonio najviše pažnje, jer se za takve ljude i njihove postupke i pokrete i lepe pogledi dece, jer u tim ljudima ima uvek nešto dečije, neiživljeno iz detinjstva. Bez Ike ne može biti ni jedan vašar i nijedno detinjstvo. Oko njega se vrte svi, pesnikova dečija osetljivost je na njegovoj strani, pesničke slike celokupne atmosfere, vašarska psihoza se ogleda u tim slikama koje hvataju trenutke raspuštanja snova, pokušaja želja da se premetnu rečenički od deminutiva, stilski od elemenata narodnog govora. Ovde imamo humor kojim pesnik zasmejava sam život odjednom na vašarištu sudaren sa samim sobom, oslobođen svakodnevne ravnoteže življenja, suočen sa relacijama jave i sna, potrebama i mogućnostima, smislom i besmislom vašarske atmosfere. U centru te atmosfere vidimo tamno oko praznine, ali dečju maštu privlači samo sjaj na kome se klizaju ljudske želje. 29.Slika savremenog deteta u poeziji Dragomira Đorđevića - Smišljanjem nekih boljih svetova bavi se Dragomir Đorđević u 15 već objavljenih knjiga pesama za decu. U njima on, poput Radovića, Lukića, Ršumovića i drugih pisaca nove generacije, a najmlađi, maštovitošću, jednostavnošću i duhovitošću ulazi u igrovni svet, kao jedini istinski svet deteta. Deca mu veruju kao retko kome, jer govori njihovim jezikom, a odrasli, što je opet dragoceno, prihvataju posrednost sa izgubljenim detinjstvom. Govorenje deteta u poeziji D. Đ. je istinsko i sadržajno iznošenje dela kolektivne igre. Okarakterisana kao antididaktična poezija, a pesnik kao dečiji advokat, izabranik koji ih zastupa pred odraslima, njegova poezija iskazuje bunt i revolt, na prvom mestu protiv škole i por ., protiv neodgovornosti onih na koje je dete najpre upućeno: roditelje i vaspitače. Tako nastaju „Poruke iz prve ruke“, kao nametnuta i preterano prisutna pravila: da mora da se jede, spava, radi i hoće. Da sluša mamu da bi bio neko govori u „Dvoličnoj pesmi“ ili u „Naivno sanjivoj pesmi“ gde ga svi ukućani gnjave i dosadni su. Dete D. Đ. nije okruženo vedrinom, već krupnim problemima sa kojima se savremeni čovek suočava. Dete misli i poručuje ono što bi odrasli trebalo da znaju. Kada bi samo mogli da bolje čuju, bilo bi to vaspitanje za odrasle. Jer, to dete je i pametno i diplomirano. U pesmi "Ej, kako bih" pesnik govori o toj nemoći: da bi pravio bune zbog sapuna, da bi jeo slatko, ukinuo školu i spavanje. Ukinulo bi dete obaveze koje guše, kako u por. pesmama, tako i u velikom broju pesama u ciklusima „Ua škola“ i „Opet škola“. Otpor na školu koja guši radoznalost, dečiju slobodu, dete "pripoveda" kao umorni borac. U pesmi „Opet škola“ kaže da je sve dosadno, samo pisanje i brisanje, da je sve muka i jeza. Škola u kojoj je "glupa školska klupa" gde se "uči svako veče", gde "nastavnici vrte glavom i lenjirom prete", rađa odbojnost i otpor. Poezija D. Đ. govori o nasilnoj komunikaciji svakodnevice i "sukobu" koje dete nosi prema roditeljima kao prvim vaspitačima i vaspitačima u školi, a odvija se na relaciji igra i obaveza. Dete koje govori kroz stihove ovog pesnika je gradsko dete, odvojeno betonom i staklom od prirode, raste kao cvet u saksiji, što se kasnije manifestuje lutanjem, razočarenjem, nezadovoljstvom. Dete u ovoj poeziji je ličnost. Loša pravila nas najbolje uče kako da ih menjamo i u tome je suština pouke u poeziji D. Đ.. Njegovo dete je saosećajno, žrtvuje se za druge, pomaže nemoćne, razgraničava dobro od zla. Njegova umetnost je protiv banalnog, stereotipnog, nametnutog, isuviše znanog didaktivizma. Đorđević je na mnogim mestima i pesmama ironičan i ciničan i prema detetu. Indirektna didaktičnost je vidna skoro iz svake njegove pesme. To je

poučna knj. koja čoveka izgrađuje. Ta nenametljiva pouka je produžena igra i sloboda u kojoj se uživa. U svim svojim knjigama, ma koliko se trudio da se što više udalji od didaktičnosti, Đorđević je veoma poučan pesnik, samo na jedan noviji način. On negira istrošene vasp. obrasce u ime slobode mišljenja i doživljavanja, u ime poštovanja deteta i njegovog autonomnog sveta. Njegova poezija nudi odskok za ideju, edukativnost u višem smislu, neku višu mudrost, nešto poručuje a istovremeno krije. Pouka njegove pesme od deteta ne traži na silu odgoj, već mu omogućava da čita i misli dok čita, gleda i misli dok gleda, sluša i misli dok sluša. To isto trazi i od odraslih. Zato je višeslojna, višeznačna, trajna i stoga je njena uloga misionarska.

30 .Narodna knj . kao vid književnosti za decu -Korene n.k. srećemo u dalekoj prošlosti. Stvarana je u vreme pojave artikulacije govora, a to je period divljaštva, tj. nakon njega, u dobu varvarstva. Pred nemuštim i nejasnim, najpre je pojedinac, pa kolektiv, počeo glasovima, rečima da saopštava vlastiti doživljaj sveta. Opšte karakt.: kolektivno stvaralaštvo, prenošenje s kolena na koleno, neprestalne promene u skladu sa duhom pevača, raznovrsnost i bogatstvo tema i motiva (mitskih, religioznih, pouka, vradžbina), mešanje 1 ili više umetn. vrsta, pojava tipičnih i netipičnih motiva, stereotipnost početaka ili završetaka pesme i priče, realni i nerealni svet događaja i junaka, arhaičnost boje jezika u pesmama i pričama. N. k. za decu i mlade karakteriše osn. elementi poetike ove oblasti (fantastika, igra, humor, vasp.-pedag. aspekt). Dete od 3-7 god. usmenu tvorevinu prima kao pravno-zabavni kolaž, često iracionalno. Otuda i pojedine forme (spavanke, brzalice, razbrajalice, ređalice, računaljke, bajke, legende, novele, šaljive priče). Bliske su temperamentu dečjeg sveta i prvi su susret dece sa korenima knj. motiva usmene knj.. Prema nekim proučavanjima knj. za decu i mlade su: lirske vrste, lirsko-epski oblici, epska poezija, usmena, pripovedačka proza.

31.Kratke lirske vrste-Uspavanke su najnežnije usmene lirske vrste pesme, sa kojima se uspavljuje dete sa željom za prijatniji san, zdravlje i sreću u životu. Pripadaju najstarijem obliku pojedine usmene lirike. Pevaju ih u kolevci ili krevetu umilnim glasom pokazuju osećanja ljubavi prema detetu. Najstarije su magijske pesme. Najpozn. uspavanke su: „Majka Jovu u ruži rodila“, „Spavaj čedo, rodila te majka“. Cupaljke, tašunaljke su razdragane lirske pesme kojima se dete podstiče na osmeh cupkanjem u krilu i doživljajem vlastitih ruku i tela. Ritmične su i humorističke. Poznate su: „Opa cupa tanana“, „Lazi, lazi, Lazare“. Razbrajalice, brzalice, ređalice i rugalice odliku se zvučnim efektima, sa dosta fantastike, igre i praktične grimežljivosti. Ređalicama se ponavljaju sižei teksta i nabrajaju pojmovi da bi se lakše zapamtili. Razbraja-licama se deca razbrajaju pre početka igre. Brzalicama se lomi jezik i postiže šaljiva atmosfera u igri, a rugalicama se izrugava neko ili nešto. U artikulacionom smislu ove lirske vrste ispravljaju kod dece jezički iskaz, otklanjaju defektnost izgovora nekih slova. Najizraziti primeri su: Elem-belem, Snela koka jaje, Jesi li ti to tu. 32.Porodične pesme-U njima su opevani razl. odnosi u por.:roditeljska ljubav i broga, materinska ljubav sestre prema bratu i obrnuto, ali ima i drugih osećanja i raspoloženja koja proističu iz odnosa svekrve i snahe, devera i snahe,.. Najtoplije su pesme u kojima se opeva ljubav sestre prema bratu. Roditeljska ljubav, ljubav majke, takođe su čest motiv u ovim pesmama. „Najveća je žalost za bratom“-mlada Đurđevica od tuge za gospodarem kosu je odrezala, za deverom lice nagrdila, a za bratom oči izvadila. „Sestre bez brata“-o prevelikoj želji dvaju sestara da imaju brata, pa ga prave od bele i crvene svile, drveta, kamena. Daju mu meda i šećera, ne bi li progovorio i oživeo. „Majka, seja i ljuba“-opet govori o prevelikoj ljubavi majke i sestre prema bratu, a ljubina ljubav se umanjuje. 33.Narodne bajke i novele-Po Vuku su bajke priče u kojima se pripoveda nešto što ne može biti. Atributi bajke su: fantastični u čudesni svet stvoren na osnovu mogućeg i nemogućeg, likovi su izmišljeni, ali su deo stvarnosti (prinčevi, carevi,..), kompozicija u vidu stereotipnih početaka i završetaka, stil i jezik u arhaičnom govoru, nema opštirnih opisa prirode, ličnosti i prizora, poruka je jasna, izražena sa težnjom ka etičkom pristupu, dobro nadrasta zlo, ljubav prevazilazi mržnju, hrabrost trijumfuje nad kukavičlukom, plemenitost iznad oholosti, karakterističan je broj 3, 7, 9, srećan je kraj, vreme i mesto su nebitni. Poznate bajke su: „Baš čelik“, „Zlatoruni ovan“. U strukturi bajke kao najpristupačnije epske forme, zapaža se njena trijadna formula. Uvodni deo

je vezan za moguć i realni svet, medijalni deo je dramski zaplet, blizak fantastičnom i čudesnom, i finalni deo koji je kraj priče u smislu razrešenja njenih peripetija. Ova trijada karakt. je i u našim nar. bajkama. U bajci „Baš čelik“ jedino treći sin pravilno shvata očev nalog na samrti i dosledno ga se drži-po njemu 3 sestre treba udati za onoga ko prvi dođe i zaprosi ih i zahvaljujući tome kasnije obezbedi pomoć svojih zetova-životinja u borbi protiv strašnog Baš Čelika. U bajci „Zlatna jabuka i 9 paunica“ najmlađem uspeva ono što starijima nije, da sačuva zlatnu jabuku koja za jednu noć ucveta i sazri i neko je obere. 34. Legende -su priče bliske bajkama. Znači ono što se čita na bogosluženju. Nekada su legende bile priče o životu svetaca i mučenika, a kasnije su postale priče o životima istorijskih ličnosti, o postanku mesta, gradova, često realistički i fantastično literarno oblikovanih. Često govore i o geog. pojmovima, postanku sela i gradova. Iako su veoma stare po nastanku, one su i danas zanimljive jer verodostojno reprezentuju vavilonsku, grčku i mesopotamsku mitologiju. “Ep o Gilgamešu”, “O Budi”, “O Romulu i Remu” koja govori o nastanku Rima. Kod nas, pored legendi o ist. ličnostima iz naše istorije (Marko Kraljević, MIloš Obilić, knez Lazar), poznate su i legende o svecima (Sv. Sava, Sv. Đorđe) i legende o postanku raznih mesta (Bg, Kotor). Po sadržaju i formi su bliske interesovanju dečjeg uzrasta.35. Šaljive narodne pesme i priče, anegdote -Šaljive narodne pesme su prožete humorističkim sadržajem. U njima ima nemogućeg, šalozbiljnog i lakrdijskog tona. Davno su nastale i pevaju i prirodi, životinjama i ljudskim događajima sa masivnim osmehom ili blagom ironijom. Takve su: „Ženidba vrapca podunavca“, „Miš poseja proju“. Anegdote su lepršave, šaljive pričice. Pričaju o dogodovštinama neke znamenite ličnosti: političara, glumaca. Humoristične su o ljudima neobičnog ponašanja, sklonim netipičnom načinu života i mišljenja. Npr. o piscima (B. Nušiću, B. Ćopiću), o glumcima (Čkalji, Miji Aleksić). Šaljive nar. priče su realistične priče o nečemu što je moguće i istinito. Vuk ih zove muškim pričama, jer imaju čudesno i fantastično. Pričaju o svakodnevnim zbivanjima života, ličnosti su obično mali ljudi, obični, sa osećanjima životne radosti i tuge, teže da uzdignu dobro nad zlim, teže poruci. To su: „Sve, sve, ali zanat“, „Kralj i čobanin“, „Devojka cara nadmudrila“, „Ero s onoga svijeta“.36. Poslovice, pitalice i zagonetke -Poslovice su kratki tekstovi, mudre, sintetične u sadržaju, izraz su narodnog iskustva i znanja. Zovemo ih i gnomama, meditacijama ili filozofskim istinama o životu i ljudima. Mogu biti prave, poslovice pričice, dijaloške p. i stihovne. Stihovne p. teže deseteračkom stihu i nar. mudrost je iskazana u čitavoj priči kao pesma. („Nije blago ni srebro ni zlato, već je blago što je srcu drago“). Zagonetke su bliske poslovicama. Imaju dijalošku formu i na postavljeno pitanje uvek treba dati odgovor. Alegorijske su, simbolične, duhovite i sklone duhu našeg naroda da se šali, takmiči. Npr. „Puna škola đaka, niotkuda vrata“. 37.Etički lik Marka Kraljevića-Sin Vukašinov, vladao je posle očeve smrti 1371. u predelima današnje Makedonije, oko grada Prilepa, priznajući tursku vrhovnu vlast. Poginuo je u boju na Rovinama 1395., boreći se na strani Turaka protiv Ugara. U našim nar. pesmama je najomiljeniji i najopevaniji lik i najveći junak. Plemenit i nežan, veran drug i iskren prijatelj pticama, život., vilama, ljudima, sirotinji, deli pravdu, kažnjava tursko zlo i nepravdu. On je naš nacionalni junak, oličenje našeg epskog naroda, jer su kroz pesme o Marku narodni pevači opevali osobine i težnje, želje i nade našeg celog naroda. Zato on ima i mana-dobro i lako pije, lako zameće kavgu, ume da bude surov. U pesmi „Uroš i Mrnjavčevići“ Marko je pravedan, istinu govori i carstvo predaje Urošu, kako je zapisano po pravdi Boga istinoga. Pošto se Markovom ocu to nije svidelo, on poteže nož na oca, ali Marko beži u crkvu, ne jer je kukavica, već zato što ne želi na roditelja dići ruku, to je Božji greh. U pesmi „M.K. ukida svadbarinu“ se suprostavlja begu koji je uveo porez na svadbarinu i na kraju ga pobeđuje i ukida je, omogućava ljudima da se po svojoj volji udaju i žene. U pesmi „M.K. i orao“ Marko ranjenog orao hladi, donosi mu vode, kao zaslugu za dobra dela koja je Marko učinio orlu i njegovim orlićima. Marko je ovde čestiti, pomaže nejakima u nevolji. U pesmi „M.K. o beg Kostandin“ Marko govori begu istinu u oči o njegovim nečoveštima (što nije nahranio sirotice na slavi, što bivše gospodare hrani u trpezama i što nema ni oca ni majke da ispiju prvu čašu vina). On ovde kritikuje nepoštenje, neplemenitost i hvalisanje.39.Etički smisao narodnih balada - Pevaju, tj. dišu porodičnim tokom, pričaju o patrij. por., o rodbini i rođacima, o ljubavnim osećanjima drage i dragog, o čestima nesrećnim sudbinama i smrti onih koje bezgranično volimo. To su: Hasanaginica, Smrt majke Jugovića, Predrag i Nenad,

Kraljević Marko i beg Konstantin, Mali R.. Govore o snažnoj duhovnoj potrebi čoveka iz naroda da pored vedrih i sunčanih trenutaka u životu opeva i tamna i tragična osećanja.40. Sveti Sava u narodnim predanjima-Sv. Sava je narodni svetitelj o kome se trajno i najviše priča u našem narodu, a te priče su proste i žive pouke. Sv. Sava u narodnim legendama-„Savina voda“-govori se o dvema isposnicama blizu man. Studenice, gornjoj i donjoj. Priča se da u gornjoj isposnici teče voda iz kamena na zidu,tj. Savina voda i da ona leči okobolju i glavobolju, jer je tu vodi blagoslovio Sv. Sava, te je lekovita. „Ambis kod Studenice“-o tome kako je Sv. Sava blagoslovio hajduke i ambis kod Studenice, kad su hajduci pali ispred njega na kolena i molili ga za blagoslov. „Umukli vir“-deo Tare, koji liči na jezero. Priča se da je Sava putujući sa učenicima jednom hteo da kod tog mesta razgovara sa njima, ali od buke reke nije mogao. Samo je prekrstio štap i rekao:“Ćuti“. Od tada je prestala da huči na tom mestu. „Čudo Sv. Save“-da bi dokazao nekom čoveku da je bolje biti star, Sv. Sava načini da mu volovi padnu na zemlju, da rasprodaje sinove, ženu, da mu kuća izgori. Kada je došao kod nekog seljaka da mu čuva ovce, naiđe opet na Sv. Savu. Ovog puta odgovorio je da je bolje biti star i Sv. Sava mu sve vrati i ženu i sinove i imanje. Sv. Sava u nar. anegdotama-„Sv. Sava i đaci“-ovde Sava uči poštenju da ne treba krasti, jer ko krade biće uhvaćen. Savinom đaku je nestalo meda, a on je rekao da će pasti pčela na kapu onom ko je ukrao med i tako je đak i uhvaćen. „Sv. Sava i siromah“-Sava videvši sirotinjsku kuću na Božić, gde deca nisu imala šta da jedu i rade, dade domaćinu punu kacu masti. Imali su da jedu sve dok se domaćin nije pohvalio nekom. Sv. Sava u nar. predanjima blagoslovi decu, ali im sreću ne može podariti, jer na njoj treba da porade detinji roditelji. U anegdoti „Sv. Sava i vuk“ nakon neuspelih pokušaja da putem molitve vrate vuka na pravi put, da ne kolje više ovce, Sv. Sava naredi da se vuk ipak umlati.