Садржај:

Први део

1. Уводна реч..........................................................................................................................................................................3

1.1. Увод ....................................................................................................................................................................4

1.2 Предговор ......................................................................................................................................................10

Други део

2. Планови и припреме за битку ......................................................................................................................20

2.2.Немачки Вермахт .......................................................................................................................................... 21

2.2. Совјетска Врховна Команда......................................................................................................................26

3. Битка на курској избочини ..............................................................................................................................32

3.1 Немачка офанзива ...........................................................................................................................................33

Трећи део

4. Завршне операције ..................................................................................................................................................49

4.1.Операција „Кутузов“ ......................................................................................................................................50

4.2.Операција „Румјанцев“ .................................................................................................................................55

5. Епилог ...............................................................................................................................................................................59

6. Литература ..................................................................................................................................................................61

2

Први део

Уводна реч

3

Увод

Тема која ће бити обрађена у овом раду конципирана је под насловом „Курска

битка“, многим лаицима познатија можда као највећа тенковска битка у историји

модерних ратова, битка са највећом конфронтацијом модерне технике, али такође позната

и по алармантном броју људских губитака. Међутим, фасцинантне бројке које заокупљују

пажњу многих аматера историчара није сврха писања овог рада, јер о томе је писано и

више него довољно. Циљ је био доказати значај „операције Цитадела“ како је било

шифровано име ове битке, као једног од круцијалних фактора у глобалном рату, јер тзв.

домино евекат се овом приликом манифестовао у свом фундаметалном облику. Године

1943. гледано на макро нивоу била је пресудна из неколико разлога, иако је већ увелико

распршен мит о непобедивости немачког војника и машинерији која за кратко време

поробљава читаве цивилизације, савезничка војска током прве половине текуће године

није успела да нанесе значајнији губитак немачкој војсци. Сходно томе, све очи су биле

упрте на дешевања на Источном фронту, јер је Вермахт полако спроводио консолидацију

своји редова, након претрпљених губитака у Северној Африци и у руским тајгама.

Евентуална победа би Немачкој команди вратила прижељкивани status quo на Источном

фронту, а самим тим на и у комплетном рату. Стога не треба да чуди што се Стаљин

константно противио савезничкој пасивности када је у питању отварање другог фронта у

Западној Европи. Хитлер је управо захваљујући чињеници да не постоји већи

алтернативни фронт све расположиве снаге усмерио на исток. Сви ови фактори су

придавали судбоносни значај предстојећој офанзиви од које су подједнако зазирали како

совјетски народ, тако и комплетан, како би рекли романтичари, слободни свет.

Наравно, колико год руски, или прецизније совјетски народ имао емпатичких

склоности према страдањима народа на другим фронтовима не може им се замерити што

су овом рату придавили стриктно локални карактер. Овај фактор није могао бити

изостављен, па су одређени аспекти које су их мотивисала на наставак борбе посматрани

из тог гледишта. Такође, било је потребно омеђити разлику између деловања совјетске

војске, као хомогене целине и комунистичке партије, чије су активности константно биле

4

испреплитане, а такође и због чињенице да приликом читања совјетских историчара, који

су своје радове издавали махом под комунистичким окриљем, сви успеси су презентовани

као заслуга комплетне партије са посебним акцентом на највиши политички врх.

Рад је хронолошко-просторно конципиран и подељен у три засебне целине. У

Предговору је дат кратак преглед дешавања на Источном фронту у протеклих годину и по

дана, односно преглед догађаја који су претходили „офанзиви Цитадела“. Наравно, на тако

мизерном броју страна немогуће је посветити адекватну пажњу свим елементима и

појединачним битка вођеним у „операцији Барбароса“, али одређени континуитет и след

околности које су имплицирале једна другу од 22. јуна 1941., па све до краја 1942. године

није прекинут. Због просторног ограничења и преопширне тематике нису се могли

подробније размотрити проблеми који су се јавили током ове офанзиве, а тичу се питања

хијерархиског ланца командовања у Немачком табору, јер ресколи између Хитлера и

појединих генерала, као и поделе власти током 1941.-42. били су само појединачни

случајеви попут опозивања са места командовања Вилхема фон Леба и Герда фон

Рундшета, док је током 1943. и касније овај проблем проузроковао неколико мање-више

компактних опозиција, чији су актери на себе преузели много ригорозније подухвате

попут покушај атентата, свргавање са власти Адолфа Хитлера или ограничење његових

војних овлашћења које су, како су сматрали, проузроковале директе консеквенце по

немачку војску, а самим тим и по целокупан народ. Овај проблем не треба прихватати

олако, јер су управо генерали који су предводили групе армије у операције Цитадела, фон

Клуге и Манштајн били у већој или мањој мери активни чланови опозиције, шта више

Гинтер фон Клуге је често повезиван са случајем покушаја атентата на Хитлара током

марта 1943. приликом Хитлерове посете Смоленску.

У другом делу који је уједно и главни део рада анализирана је и обрађена сама

битка. Део се састоји од два поднаслова „Планови и припреме за битку“ и „Битка на

курској избочини“. Било би тешко утврдити хронолошку границу када почињу немачке

припреме за предстојећу битку, односно препознати прве знаке који су водили ка овом

циљу, јер планови о операцији су се искристалисали тек почетком марта када је издато

званично саопштење и подела задатака. Служећи се наводима западних историчара, као

оквирни почетак коришћен је период јануар-фебруар 1943. године, када су отпочеле прве

5

припреме и проглашена тотална мобилизација. Наравно, постоје одређене индиције да се

са овим поглављем почне пре или касније, али било је најцелисходније да временски

оквир траје од краја јануара до краја јуна, када су припреме привођене крају. Такође,

совјетске припреме које су биле изузетно детаљне и напорне, нису могле бити занемарене

у овом раду, јер синхронизовано са немачким припрема текле су совјетске дефанзивне

припреме обавештајно-извиђачког и инфраструктурног типа. Сви ови радови су

резултирали конкретну битку, на коју је усредсређена већи део пажње. „Битка на курској

избочини“, је део у којој је обрађена сама битка у свом целокупном трајању односно од 5.

јула, па све до Хитлерових наредби да немачка војска мора прећи у дефанзивни облик

вођења рата у другој половини месеца јула. Било је врло тешко укомпоновати све

сегменте борбе, ако се има представа о распрострањености ратних дешавања и

свестраности приликом употребе модерне технике. Могли би се написати комплетни

монографски радови само из конфронтације ратног ваздухопловства или оклопних битка,

па су одређени потешкоће произишле из жеља да се у раду што целисходније обухвете сви

аспекти борбе. Ради боље прегледности и мање конфузије приликом читања, као одређене

смернице служили су правци напада немачке офанзиве, иако то нигде није конкретно

формулисано, ово поглавље је подељено у два сегмента; дешавања на делу фронта ГА

„Центар“ и дешавања на фронту ГА „Југ“ У последњој тематској целини обрађена је

совјетска противофанзива која је проистекла из консеквенци насталих приликом немачких

напада и совјетских оперативних и стратешких планова. Целина носи наслов „Завршне

операције“ и подељена је на два поглавља Операција „Кутузов“ и Операција „Румјанцев“

како су биле шифрована имена два правца противофанзиве, односно маршруте за освајање

Орела и маршруте за освајање Бјелгорода и Харкова. Уласком Црвена армије у поменуте

градове, окончава се и овај Мастер рад, јер гледано на макро нивоу совјетска контра-

офанзива се завршила тек падом Берлина и уласком у град генерала Чујкова.

Када је у питању литература везана за ову тематику она је изузетно обимна, што у

принципу важи за целокупну проблематику Другог светског рата. Као извор за писање

догађаја коју условили Другом светском рату, кориштено је капитално дело академика

Попов Чедомира под насловом Од Версаја до Данцига, која проучава период од версајског

конгреса па све до немачког заузимања Данцига илити Гдањнска, како је гласио пољски

назив поменутог града. За писање Предговора, као примарна литература коришћена је

6

књига од Гаја Винта и Питера Калвокорезија-Тотални рат, монографско дело уџбеничког

типа са изузетно прегледном и детаљно обрађеном проблематиком овог периода историје.

Монографија обухвата комплетну историју Другог светског рата, тако да је поглавље 9,

под насловом „Барбароса“ било у жижи проучавања. Писање овог рада знатно је олакшало

проучавање монографског дела двојице руских писаца Михаел Гелера и Александра

Некрича, под насловом Утопија на власти. Научно дело које се својим квалитетом налази

се у рангу Калвокорезијевог дела. „Утопија на власти“ је монографија која проучава

историју СССР, од пада Романових, па све до деведесетих година ХХ века. Пошто је

област истраживања у овом раду уже везана за Други светски рат и четрдесете године,

сходно томе највише пажње је посвећено проучавању поглавља „На рубу рата“ и „Рат

(1941-1945)“. Наравно, требало би поменути и две изузетно познате енциклопедије које

својим квалитетним текстовима и фотографијама морају заслужити место у сваком раду

ове тематике. То су дела публикована у редакцији Алинка Анића. Енциклопедија је издата

у три тома под насловом „Други светски рат“ ил` некима познатија под именом

„Холандска синтеза“. Друга енциклопедија је дело издато под одговорношћу Салцбергер

Сајруса такође под насловом Други светски рат, књига је издата у једном тому. Што се

тиче аутора са простора бивше Југославије од најчешће помињаних је сигурно Бранко

Китановић, који је већи део свог радног века посветио управо биткама Другог светског

рата између осталих и Курској бици, под чијим насловом је објавио неколико научних

дела. Приликом читања радова Бранка Китановића треба обратити пажњу на његов стил

писања, јер Китановић често говори у првом лицу, што се може објаснити тиме што

користи у већини случајева само руске изворе, а изричито мемоаре совјетских војсковођа

и других учесника ратних операција па њихова запажања често цитира, или благо

парафразира. Затим важна литература за писање сваког рада из ове проблематике је дело

издато под одговорношћу члана САНУ-а Стругар Владе под насловом Други светски рат;

преглед ратних операција-догађаји од новембра 1942. до децембра 1943, иако је ово

научни рад које се бави целокупном просторном проблематиком у овом временском

раздобљу, оно је ипак било незаобилазном приликом писања овог рада, јер Владо Стругар

наводи податке из совјетске архивске грађе необјављена на српском језику. За писање

рада из војне историје немогуће је написати иоле квалитетно дело без коришћења Војне

енциклопедије, у овом случају тома V, у којој је детаљно, колико је то могуће на три

7

стране, описана целокупна битка. Такође у извесној мери је помогло дело Брајовић

Слободана, Совјетска армија издато давне 1967. године. Дело нескривено симпатише

совјетску страну, али основни методолошки принципи нису изузети. Наравно, треба бити

изузетно обазрив када су у питању домаћи аутори који су своје радове писали под

утицајем својих емоција према „мајци Русији“ и својих личних уверења и идеологије. Од

совјетских дела објављених на српском језику, међу најважнијим су мемоари маршала

Жукова, која су објављена под насловом Успомене и размишљања. То су у принципу

војни мемоари, са аутобиографским елементима из његовог цивилног периода живота.

Такође, кориштено је дело од историчара Чејни Престона, под насловом Жуков; маршал

совјетског савеза, кратко монографско дело, које се бави најважнијим сегментима

Жуковљевог живота. Као важна литература у писању рада били су дело Главне операције

Црвене армије у Великом отаџбинском рату (1941-1945), и књига совјетског генерал-

мајора Замјатин Николај Михајловича, Битка под Курском, објављена 1946. односно

1947. године. Пошто су ово дела објављена одмах након окончања рата, она су у највећој

мери субјектива и патриотски настројена и у већини случајева је писана у норми

извештавања не придржавајући се историских и методолошких начела, па треба бити

изузетно обазрив приликом проучавања ових дела. Наравно, ови недостаци неоспоравају

његов значај, штавише незаобилазни су приликом проучавања историје Другог светског

рата везано за кампању на Источном фронту. Да би се што квалитетније спознале тежње и

очекивања Немачке врховне команде, према употреби оклопно-моторизоване техника,

требало је извесну пажњу посветити проучавању конструкције и практичној примени

тенкова и других оклопних возила. У том циљу два дела су била од пресудне важности;

Душко Нешић - Немачки тенкови и друга возила и Гров Ерик - Тенкови другог светског

рата. Монографија под насловом „Хитлер : 1936-1945: Немезис“ од историчара Кершо

Јана је била у потпуности незаобилазна приликом истраживања литература за ову

тематику, као један од најбољих биографа и познавалаца Хитлеровог живота и његове

политичке каријера мора бити уврштен у списку литературе. Такође, када је у питању

Хитлерова биографија, на целисходности слике о узајемним односима и проблемима

унутар немачког војног и политичког врха, изузетну помоћ је пружило дело Алберта

Шпера „Сјећање из Трећег рајха“. Попут биографије Адолфа Хитлера, било је потребно

проучити монографије чије су теме биле политичка каријера Јосифа Стаљин. У ту сврху

8

као примарнa литература је кориштено дело Дојчер Исака1 под насловом

Стаљин;политичка биографија, капитално монографско дело једног од најбољих

биографа совјетског лидера. Исак Дојчер је скоро цео свој научни век провео

проучавајући Совјетски Савез, сходно томе овај научни рад је било апсолутно

незаобилазно приликом писања овог Мастер рада. Од западне литература које веома

обимна, кориштена су дела Barbier Michal, Kursk; The Greatest Tank Battle 1943 и Newton

Steven, Kursk: The German view. Два веома обимна дела, ако се узме у обзир, да су

целокупне монографије посвећена једној бици. Дела веома подробно проучавају све

аспекте и видове борби, претећи кретање појединих дивизија.

1 Овај пољски научник се истакао и биографијом Лава Троцког у две књиге, под насловом Разоружани пророк и Прогнани пророк. Наслови су објављени 1959. односно 1963. године

9

Предговор

Војно-економска сарадња потписана у Москви 23. августа 1939.1 од стране

министара иностраних послова Рибентропа и Молотова у само једном потезу била је у

потпуности прекинута.

Дана 22. јуна 19412. совјетски територијални простор је нарушила оружана сила

нацистичке Немачке, која је у том тренутку по својој организацији, модернизованости и

припрељености била далеко испред војних јединица других суверених држава. Између

јануара и марта 1941. оперативни планови били су завршени и одобрени од стране

Хитлера, ипак насупрот спољашњем самопоуздању, Хитлер није био толико сигуран

целокупну офанзиву. Недостајало му је поверење у војне старешине и био је констатно

несигуран у процене совјетских снага.3 Према првобитном плану инвазија на Совјетски

Савез, која је добила шифовано име „операција Барбароса“4 требала је да почне маја

месеца те године, али због непредвиђених околности попут неуспелог освајања Грчке коју

је напала Италија још октобра 1940. и поништења приступа Тројном пакту од стране

Југославије, Хитлер је морао да помери датум почетка источне офанзиве5. Ово одлагање је

значајно пореметило планове Немачке, која је желела да заузме Лењинград, Москву и

Украјину пре октобра, тачније пре јесењих киша и првих снегова. Обавештење да се

припрема напад на СССР Стаљин је први пут био упознат још у јесен 19406 (треба имати у

виду да је шеф немачких оперативних снага Алфред Јодл тек крајем јула 1940. на једном

састанку генералштабних официра обавестио присутне да Фирер припрема напад Русију),

убрзо су у Кремљ стизале информације о инвазији из Енглеске и САД. Почетком маја

1941. Рихард Зорге, који је имао развијену шпијунску мрежу у Јапану, послао је у Москву

садржај разговора који је вођен између Хитлера и јапанског амбасадора Осиме у коме је 1 Popov Čedomir, Od Versaja do Danciga, Beograd, 1976, str. 5952 Vint Gaj, Kalvokorezi Piter, Totalni rat, Beograd, 1987. str. 1473 Keršo Jan, Hitler: 1936-1945; Nemezis, Beograd, 2004, str. 3844 Операција је добила име по немачком владару Фридриху Барбароси, који је у XII веку предузео „крсташки поход“ против Полапских Словена(Brajović Slobodan, Sovjetska armija, Beograd, 1967, str. 55)5 Салцеберг Сајрус, Други светски рат, Београд, 1987, стр. 2496 Гелер Михаел, Некрич Александар, Утопија на власти; историја совјетског савеза, Подгорица, 2000, стр. 328

10

Хитлер открио да Немачка планира напад на Совјетски Савез.1 Стаљин је остао глув на

ова упозорења сматрајући да им је једини циљ да се испровоцира рат између СССР и

Немачке. Његова вечита неповерљивости и параноичност га је у првим недељама и

месецима рата коштала огромних људских и материјалних губитака. Када су предвиђања

постала стварност и све информације се испоставиле као тачне, Стаљин, када је почела

немачка офанзива, као да је осећао срамоту и стид због слома његових планова, а посебно

због политичког манипулисања од стране Немачке. Овакав развој ситуације га је посебно

дестабилизовало што је имплицирало да се клонио јавности. Читавих две недеље није се

појављивао у штампи, нити је држао говоре охрабрења и подршке, што је била дужност

једног вође и сав терет преузео је на себе Молотов.2 За то време се показало да их је рат

затекао потпуно војно и логистички неспремне. Упркос негодовању својих саветника

Стаљин је пре почетка „Барбаросе“ прекомандовао снаге у новоосвојене територије

Бесарабију, Пољску, Финску и балтичке државе. Преко половине руске војске заузело је

положаје, чија утврђења и комуникације са позадином нису биле у потпуности завршене.3

На штету по Стаљина, а посебно по невини совјетски народ, рат су дочекали десетковани

највишим војним кадром, са којим се Стаљин обрачунао још у време Великих чистки

1936-1938. жртве режима постали су тројица маршала Совјетског савеза4, једанаест

заменика комесара одбране, седамдесет и пет од осамдесет чланова Војног совјета, сви

команданти војних округа на које је земља била подељена у време мира, тринаест од

петнаест војних заповедника армија, преко половине заповедника корпуса и други

способни официри.5 Прилике у које је земља војно доспела показало се још у време

Зимског рата када је Финска, војно мизерна у односу на Совјетски Савез успела да се

одупре. Истина, Финска је потписала сепаратни мир, али податак да је преко милион Руса

више од три месеца покушавала да пробије Манерхајм линију је просто невероватан. У

овом рату се показала слаба организованост, лоша опремљеност, а пре свега

1 Гелер Михаел, Некрич Александар, наведено дело, стр. 3292 Dojčer Isak, Staljin; politička biografija, Zagreb, 1977, st. 3993 Vint Gaj, Kalvokorezi Piter, navedeno delo, стр. 1464 Најважнији међу њима био је Михаил Тухачевски, врховни командант армије. Њему је приписано издајничко дописивање са немачким официрима. Занимљиво је да су руски агенти убедили немачку обавештају службу да фалсификују документа којим се потврђују његово деловање. Рајнхард Хајдрих, шеф немачке службе безбедности,је једном прилико изјавио да; ако Стаљин сумња у официре више команде због издаје, онда он свакако тражи доказе о њихој издаји, ако ти докази не постоје ваља их створити. (Staljinove žrtve; Tuhačevski, Jakir i Uborevič, Zagreb, 1966, str. 142)5 Vint Gaj, Kalvokorezi Piter, navedeno delo, стр. 146

11

катастрофално руковођење Црвене армије. Ова војна срамота је присилила Стаљина на

извесне реорганизације. Он се окреће способнијим војсковођама попут Жукова којег

наименује у начелника штаба армије. Уведени су нови програми војних вежби, мења се

тенковска тактика, али све је то некако било споро и јалово, а рат је био већ пред прагом.

Насупрот њима Трећи Рајх је покренуо највећу војну силу до тад виђену у војној историји.

На новоотворени Источни фронт ангажовано је 152 немачке дивизија, од чега је 17 било

тенковских и 13 моторизованих, затим чланице Тројног пакта су мобилисале за овај фронт

34 дивизије и 17 бригада.1 Цела групација, укључујући све родове оружаних снага, бројала

је 3,300.000 људи.2 Фронт дуг више од три хиљаде километара био је подељен у три

главне групације, односно армије. На левом крилу је била Група армија „Север“ под

командом фелдмаршала Вилхема фон Леба, која је требала да преко Балтичке висоравни и

Риге стигне до Лењинграда. На Западноруској висоравни била је постављена Група армија

„Центар“. Фелдмаршал Федор фон Бок добио је задатак да се пробије кроз Белорусију и

стигне до Москве.3 Док јужна група армија, под командом фелдмарашала Герда фон

Рундшета, била усмерена према Украјини, донском базену, Криму и Кавказу.4 У њен

састав су ушле мађарске и румунске дивизије које су по квалитету биле далеко испод

немачких снага. Пре немачког напада у Црвеној армији није постојао извршни орган за

кординацију дејстава војних округа. Тек 23. јуна успостављен је Главни штаб врховне

команде, односно Ставка. По овом декрету, Ставка се састојала од министра одбране,

маршала Семјона Тимошенка (као председника), начелника генерал-штаба Георги

Жукова, Јосифа Стаљина, Вјачеслава Молотова, маршала Климента Ворошилова,

маршала Семјона Буђонија и народног комесара Совјетске морнарице, адмирала Николаја

Кузњецова, док је требала да прође још читава седмица док се није формирао Државни

комитет за одбрану, (скраћено ДКО) у чијим је рукама била сконцентрисана сва власт.

Председник ДКО је био Стаљин, заменик Молотов, чланови су били Ворошилов,

Маљенков, Берија, Булгањин, Каганович и Микојан.5 Створени су сектори, као блокаде

основним правцима немачких напада. Тим секторима, или фронтовима командовали су

тројица маршала Совјетског савеза. Климент Ворошилов на северу, Семјон Тимошенко у

1 Brajović Slobodan, navedeno delo, str. 552 Гелер Михаел, Некрич Александар, наведено дело, стр. 3413 Анић Алинк, Други светски рат, Том I, Београд, 1982, стр.2384 Vint Gaj, Kalvokorezi Piter, navedeno delo, str. 148 5 Гелер Михаел, Некрич Александар, наведено дело, стр. 346

12

центру и Семјон Буђони на југу. Од њих тројице једино је Тимошенко имао каквих таквих

успеха против свог противника.1

Према плану „Барбароса“ тежиште операције је у почетку било на правцу Групе

армија „Центар“. Ова армија је у свом саставу имала највећи број пешадијских дивизија и

ваздушне подршке. Ударна моћ је била сконцентрисана у панцер-групама, које су

нападале брзо, директно и фронтално. Разбијајући непријатељски фронт и претходећи

осталим оружаним снагама које су нападале у другом таласу. Руске армије су због ове

стратегије биле потпуно распарчане и опкољене у тзв. џепове2. У саставу ГА „Центар“ су

се налазили најспособнији генарали, попут Хермана Хота који је командовао 3.оклопном

групом, Гудеријан у 2. оклопној групи и генерал фон Клуге у 4. групи. Ова ГА је имала

двоструки задатак; примарни је био освајање Москве, али је и такође кориштена и као

испомоћ другим двема групама армија. Од великог значаја је била и немачка предност у

ваздуху. До поднева 22. јуна уништено је отприлике 800 совјетских авиона. До краја дана

број се попео на 1200, с тим да је 900 уништено на земљи. Руска авијација била је

ухваћена на препад, неодговарајуће камуфлирана и лоше распоређена. Руски ловци често

су били обарани и при самом повлачењу с једног аеродрома на други. Велики број је

уништен на земљи или изненадним нападом, а било је случајева да су апарати једноставно

били напуштени. Руска масовност која се у овом рату испољава у сваком погледу, дошла

је до изражаја и у ваздушним борбама. Наиме Немци колико год авиона уништили данас,

сутра, за недељу дана, Совјети су стално у борбу убацивали свеже апарате, тек

састављене. Немогућност достизања и бомбардовања фабрика у којима су се производили

више је изморило немачку авијацију, јер колико год она била супериорнија, своје губитке

је теже попуњавала и теза „муњевитог рата“ се односила на њу подједнако колико и на

копнене снаге. Ипак у првим месецима предност у ваздуху је била неприкосновена и

Луфтвафе је кориштен за подршку копненој војсци, посебно оклопно-механизованим

дивизијама,3 јер уништење руске авијације колико год она била значајна и тактички

корисна, ипак је имала другоразредни значај. Офанизиве су ишле по плановима, већ првог

дана је пао Брест-Литовск, 27. јуна Минск и фон Бок је полако прелазио Березину где га је

чекао Смоленск, последња стража пред Москву. Тек средином јула нацисти су наишли на 1 Салцеберг Сајрус, наведено дело, стр. 2502 Vint Gaj, Kalvokorezi Piter, navedeno delo, str. 1483 Анић Алинк, наведено дело, стр. 242

13

озбиљнији проблем управо код Смоленска, где је Тимошенко, схватајући значај који град

има у том тренутку, убацио у борбу обучене резерве. Истина, град је на крају капитулирао,

али је читавих три недеље држао немачке снаге на својим зидинама и тиме створивши

време да се организује одбрамбена линија источно од града. Освајање Москве за Хитлера

је било од секундарног значаја, то је сматрао само још једним градом који треба заузети.

Уништење или заузимање Лењинграда и Стањинграда за њега је било од круцијалне

важности. Због њиховог стратешког значаја и што су носила имена његових антипода, у

чему је он увидео морални и пропагандни значај1.

На јужном фронту, Немци нису имали тако бриљијантих подухвата. Чињеница да

је Хитлер у својој алијанси имао неколико савезника који су га више успоравали, него што

су му били од неке претеране користи показало се и на овом фронту, где је у саставу

Рундштетове ГА било две румунске армије и један мађарски корпус. Не само да су по

свом квалитету биле далеко испод немачких јединица, него су у офанзиву кренуле

касније, јер нису биле спремне за наступање, чиме су читави планови успорени.2 ГА „Југ“

се супроставила Црвена армија која је по броју дивизија и броју оклопних снага била

импозантна као снаге Ворошиловог и Тимошенковог фронта заједно. Усуђујем се да

кажем да су Немци ипак имали среће што је командант овог фронта био маршал Буђони,

стратег просечних квалитета и ограничених могућности, па је немачки напад само

успорен, а не потпуно обустављен како се требало десити. Поред огромне војске

Совјетима је у корист ишао и терен по коме се фронт развио, наиме северно крило

немачке армије је за противника имало и припјатске мочваре, тешко проходне за тако

масован контигент људи. Крајем јуна Рундштет се изборио са свим препрекама и заузео је

градове Ковељ, Ровно и Лавов. Следећи циљеви су биле Кијев, Ростов и Харков. Хитлер

доноси одлуку да успори офанзиву према Москви, иако је био такорећи пред „капијама

града“ и Гудеријанову оклопну армију прекомандује из групе армија „Центар“ у ГА „Југ“

како би се за што краће време заузео Кијев3. Буђони и Хрушчов сматрали су да је пад

Кијева неминовност и чињеница, због чега су предлагали да се град евакуише, што је

1 Једном приликом начелник штаба Врховне команде копнене војске генерал Халдер, противљећи се одлукама Хитлера, питао је генерала Јодла; да ли Хитлер намерава да освоји Совјетски савез или жели да добије економски потенцијал у Украјини и Кавказу.2 Анић Алинк, наведено дело, стр. 2463 Vint Gaj, Kalvokorezi Piter, navedeno delo, str. 153

14

Стаљин изризито забранио, сматрајући да свако одлагање омогућава бољу консолидацују

редова и организовање линија одбране. Оваквом одлуком град је осуђен на пропаст, а

војно и цивилно становништво на масовна страдања. Четири руске армије су опкољене и

када су се оне предале 17. септембра у немачке руке је пало 665.000 заробљеника. 1 После

освајања Кијева, Гудеријанове јединице су се вратиле у централни сектор, где су се

спремале за последњи велики напад, освајање Москве, али показаће се да ни то није било

довољно, јер је Хитлер протраћио најважније две недеље на освајање Кијева.

На северном фронту фелдмаршал фон Леб имао је доста захвалнију ситуацију и

скоро парадним кораком се пробијао кроз непријатељску територију. У тренутку напада

совјетске јединице су биле или слабо наоружане, или развучене на широкој територије,

док су неке вршиле реорганизацију својих редова. У овој групи армији се посебно истакао

са својом оклопном дивизијом Ерих фон Манштајн, који ће 1943. предводити офанзиву

која је тема овог рада. Наиме његов 56. корпус је за само четири дана стигао из источне

Пруске до Летоније, а затим и до Литваније2. Један од главних циљава ове офанзиве било

је освајање Риге, главне базе Балтичког војног округа. После њеног заузимања пут ка

Лењинграду је био тако рећи отворен. У угроженим рејонима, како су Немци продирали

кроз совјетске територије и постизали велике успехе, системски је извршавана евакуација

фабричке опреме и стручњака на исток. Било је евакуисано преко 1.500 предузећа у

области Поволожја, Урала, Сибира и средње Азије. По неким проценама евакуисано је

10,000.000 људи.3 Као последица евакуације и губитака, бруто производња је у овом

периоду пала за 66 %. Међутим када је евакуација завршена, производња је у новим

центрима расла рапидним темпом. Посматрано као хомогену целину на макро нивоу

совјетски индустријски центри су током 1942. произвели 250 % виша робе него 1940. што

само говори о продуктивности совјетске привреде.4 Државни комитет је донео још једну

меру, наиме приликом евентуалног повлачања становништво и војска била је дужна

остављати потпуни пустош; сво пољоприпредно добро требало је понети или уништити,

једном речју требало је онеспособити све што је могло бити од било какве користи

Немцима.

1 Keršo Jan, navedeno delo, str. 4562 Анић Алинк, наведено дело, стр. 2453 Гелер Михаел, Некрич Александар, наведено дело, стр. 3464 Анић Алинк, наведено дело, стр. 249

15

План да се заузме Русија, попут Француске, спроводећи тактику муњевитог рата

изгубио је своје изгледе већ крајем августа, почетком септембра када се већ увиђало да ће

временски рокови бити пробијени. Изузимајући фон Лебов фронт, „Центар“ и „Југ“ нису

напредовали довољно брзо и план да се до октобра освоји цела територија престао је да се

разматра и Хитлер је био приморао да полако пређе на вођење дугог и сигурно

исцрљујућег рата, јер Немачка је за мање од месец дана имала губитке око 92.000 људи

или 3.68 % укупног броја немачких војника на совјетско-немачком фронту,1 док су већ

новембра губици попели 23%. Истина њихови губици су били далеко мањи него на

противничкој страни, али своје губитке, биле материјалне или људске, теже је

попуњавала. Немачка војска, стратегијски гледано заузела је положаје које су јој

омогућавали даље брзо напредовање ка Лењинграду, Москви и Стаљинграду, док

временски, ипак нису били у тако завидном положају, јесење кише су почеле да узимају

свој данак, терени су постали слабо проходни, а температура је полако опадала, што ће

касније створити још веће проблеме. Као што сам горе поменуо, Хитлер освајању Москве

није давао неки превелики значај, сматрао је да ће град заузети у пролазу. Због тога ни не

чуди да је шифровано име ове операције било „Тајфун“.2 Стаљин је извео ротацију

руководства, Тимошенка је послао на јужни фронт уместо Буђонија, а за команданта

престонице је поставио Жукова, што је била једна од његових ингениозних одлука у првој

години рата.3 Почетни успеси, током освајања Москве, давали су разлога за оптимизам,

после само три дана од почетка офанизиве, 2.октобра главне снаге совјетског Западног и

Резервног фронта биле су опкољене у рејону Вјазме. Према немачким изворима том

приликом је заробљено преко 600.000 војника и официра.4 Како је време одмицало напади

су губили на интезитету, чувени „генерал Зима“, који је зауставио и Наполеона, је

преузимао контролу над целокупним фронтом. У штабовима за планирање ове операције

није се ни наслућивало да ће се рат водити по зимским условима, тако да немачка војска

није била адекватно припремљена. Зимске опреме није било што је доводило до

промрзлина са огромним бројем смртних исхода, што се испоставило као директан

недостатке у плановима. Још један проблем био је недостатак антифриза, због чега су

1 Гелер Михаел, Некрич Александар, наведено дело, стр. 3432 Исто, стр.3513 Салцеберг Сајрус, наведено дело, стр. 2514 Гелер Михаел,Некрич Александар, наведено дело, стр. 352

16

оружје и авиони отказивали. Сви проблеми који су их задесили заједно са храброшћу и

одважношћу коју су показали војници Црвене армије, довели су до одлуке да почетком

децембра Трећи Рајх одустане од покушаја да се стигне до Москве, која је била удаљена

само тридесет километара, да би Совјети 6. децембра прешли у контраофанзиву.1 Након

тога Хитлер је издао директиву о преласку на одбрамбени вид борбе. После неуспеха код

Москве, сва кривица, по мишљењу Фирера, била је врховног команданта копнених снага

фелдмаршала фон Браухича и генерала Гудеријана. Била би потпуно немогућа мисија

наћи доказе којом би се оправдала ова Хитлерова одлука, јер да је мање био војсковођу, а

више поступао по саветима својих већ опробаних генерала, ток историје би сигурно био

другачији, наравно ову хипотезу је тешко доказати, а и она није тема овог рада. Но, гнев

врховног Вође нису осетили само генерали ГА „Центар“ већ и команданти друга два

фронта. Мање више синхронизовано са нападом на Москву, започело је освајање

Лењинграда, који је био под опсадом од септембра 1941. до јануара 1944.2 Град је за ове

три године претрпео епска разарања, што је и била намера његових освајача, Фирер је

желео да сачува своје оклопне јединице и да град освоји опсадом и да ваздушним нападом

разори град. Константно бомбардујући путеве којим је храна стизала у град, становништво

се непрекидно налазило на ивици глади и изнемоглости и месечни просек смртности

убрзо је стигао годишњи3 што је био још један пример бруталности и небрига која је то

приликом исказана према становништву поражавајућа без обзира колико се

бескопромисни рат водио. Опсаду Лењинграда су искористили и Финци да поврате своје

територије изгубљене у рату 1939-1940.4 Фелдмаршал Манерхајм када је за кратко време

заузео Карелијску превлаку коју су тако неправедно изгубили, показао је своју

џентлменост која треба да краси једног генерала старог кова и није наставио офанзиву

дубље у совјетску територију иако су постојали изгледи за такав чин. Разлог више била је

Немачка која се понудила за савезника. Крајем 1941. Немци су успели да заузму широка и

непрегледна пространства Русије, али се испоставило да то није било довољно да се руски

народ баци на колена, а цена је била превисока. До децембра 1941. биланс је изгледао;

преко 162.000 мртвих, 571.000 рањених и 33.000 несталих војника и официра, што је

1 Салцеберг Сајрус, наведено дело, стр. 251.2 Vint Gaj, Kalvokorezi Piter, navedeno delo, стр. 1553 Исто4 Исто, стр. 154

17

износило скоро милион изгубљених војника, или четвртина укупне војске са којом је

Немачка започела источну офанзиву.1 Ипак Хитлерови планови за 1942. били су

подједнако амбициозни, као и јуна 1941. Задатак је био на севару заузети Лењинград, док

је на југу требало освојити Крим, Кавказ и Стаљинград.2 Према провобитном плану,

операције на југу су улазиле у опсег Рундшатовог деловања, али Хитлер га је сменио, без

обзира што је заузео Кијев и Ростов, и поставио фелдмаршала Валтера фон Рајхенауа.3

Освајање Крима што је Хитлер сматрао подухватом од изузетне важности, јер омогућава

даље снабдевање нафтом која је стизала из Румуније4 завршено је крајем маја, док је

заузимање Севастопоља и стратешко важног положаја на Црном мору уследило тек после

мучне борбе и херојског отпора Црвене армије јула те године.5 Ову победу је извојевао

Манштајн који је прекомандован са лењинградског фронта. Успеси који су остварени

током првих шест месеци, уливали су наде у позитивно окончања рата. Требало је још

само заузети Стањинград, само! Хитлер је и сам увиђао који значај има овај град, колико

стратешки, толико и морално-пропагандни и опет је, вођен претераном амбициозношћу,

одлучио да у исто време заузме и Стаљинград и Кавказ, необазирујући се на противљења

својих комаданата који су реално процењивали ситуацију на фронту и број војника који су

били на располагању. Битка за Стаљинград почела је 17. јуна 1942.6 За команданта

стаљинградског и донског фронта наименован је Жуков, док је команду на одбраном

самог града преузео генерал Чујков. Од средине септембра град је постао поприште борбе,

немачка 6. армија под командом генерала Паулиса у једном тренутку држала је у

окупацији седам осмина града и победа никада није била ближа. Можда му

историографија не придаје значај колико Жукову, Стаљину или можда Рокосовском, али

Чујков налазећи се стално у средишту борби био је права испирација својим војницима

који су чврсто бранили последња упоришта, а самим тим и цео град, купујући драгоцено

време док Жуков није прикупио потребна појачања. Новембра совјетска војска је прешла у

контраофанзиву и у потпуности опколила 6. армију. Хитлер је Паулиса унапредио у

фелдмаршала како би га мотивисао на даљу борбу, али тиме је његово заробљавање 2.

1 Brajović Slobodan, navedeno delo, str. 592 Vint Gaj, Kalvokorezi Piter, navedeno delo, str. 3793 Салцеберг Сајрус, наведено дело, стр. 2524 Keršo Jan, navedeno delo, str. 4535 Gaj Vint, Kalvokorezi Piter, navedeno delo, str. 3796 Гелер Михаел, Некрич Александар, наведено дело, стр. 368

18

фебруара 1943. само још више добило на важности.1 Последице Стаљинграда биле су

вишеструке; коначно је разбијен мит о немачкој непобедивости, што је директно утицало

на јачање самопоуздања совјетског војника, које је у претходних годину и по дана било

озбиљно нарушено, даље, отворила се прилика да се офанзива од Стаљинграда претвори у

општу совјетску офанзиву на фронту широком од Лењинграда на северу до Кавказа на

југу. Након пораза код Ел Аламеина и Стаљинграда, министар пропаганде Јозеф Гебелс

18. јануара 1943. одржао говор у коме је позвао немачки народ на тотални рат, као једину

опцију одупирања бољшевизму.2 После минулих неуспеха Манштајн и остали водећи

генерали покушали су да утичу на Хитлера да постави врховног команданта за Источни

фронт који би имао фундаметалну реч у донешењу даљих одлука. Међутим, Хитлер је

одбио било какво одрицање од команде. Сматрао је да је Манштајн превише независтан и

отворен у својим гледиштима и самим тим неподобан за тако деликатну улогу.3

Јануара 1943. Црвена армија ослободила је Кавказ, Ростов, део доњецког базена,

затим Харков, Бјелгород и Курск.4 Док су сви сматрали да је немачка војска у повлачењу и

да је само питање трена када ће бити у потпуности протерани са руске територије,

фелдмаршал Манштајн успео је да прикупи потребно људство како би извео контранапад

у рејону Харков који је том приликом ослобођен заједно са делом доњецког базена. Према

неким проценама Немачка је током зимских операција 1942/43 изгубили око 110 дивизија,

тачније заједно са губицима својих сателита Немци су имали око 850.000 мртвих и 350.000

заробљених.5 Ови крајње аларматни подаци су само још више учврсти Хитлерову одлу-

чност да током 1943. коначно заврши са Источним фронтом. Сматрао је да би се вратио у

полажај да у потпуности диктира услове рата и мира, потребна још једна велика офанзива.

Одлучено је да се та судбоносна офанзива изведе у рајону града Курск!

Други део

1 Vint Gaj, Kalvokorezi Piter, navedeno delo, str. 3832 Šper Albert, Sjećanje iz Trećeg rajha, Rijeka, 1980 str. 2423 Keršo Jan, navedeno delo, str. 6184 Гелер Михаел, Некрич Александар, наведено дело, стр. 3705 Анић Алинк, наведено дело, Том II, стр. 285

19

Планови и припреме за битку

Немачки Вермахт

20

Као што сам поменуо у „Предговору“, Хитлер је био уверен да ће једна импресивна,

спектакуларна победа вратити пређашни status quo, односно ситуацију када је Немачка

потпуно контролисала Источни фронт. У периоду јануар-март 1943. отпочеле су

далекосежне припреме за предстојећу офанзиву, проглашена је тотална мобилизација,

потписана је директива у којој се од ратне индустрије тражи максимум у производњи свих

потребних компоненти које су од изузетне важности за ову офанзиву. Директива је добила

назив „Адолф Хитлер тенковски план“. Почело је са масовном производњом нових типова

тенкова, попут тешког тенка „тигар1“ од 56 тона, у масовну производњу је ушао и нешто

лакши и мањи тенк „пантер“.2 Такође у производњу и касније у употребу су ушли

супертешки тенкови, ограничене серије под називом „Елефент“ (слон)3 овај тенк доживеће

прави дебакл, током једног дана скоро сви су избачени из строја. Када се „тигар“ појавио

постао је за савезнике симбол немачке техничке надмоћи у оклопним борбеним возилима.

Иако није био нерањив у време када је презентован на фронту, био је то најснажнији и

најбоље заштићен тенк на свету. Били су намењени за употребу у самосталним

батаљонима од по 30 тенкова додељеним вишим армијским штабовима. Гудеријан је

настојао да свака оклопна дивизија располаже по једним батаљоном овог типа тенка. Због

недовољне производње само неколицина јединица их је поседовала с тим да је Ваффен СС

имао апсолутну предност приликом додељивања.4 Хитлер се надао да ће му нови тенкови,

које је планирао да у потпуности искористи у предстојећој офанзиви, донети превагу и

судбоносну победу. Жеља да их што пре примени у акцији, пре него што су били

комплетно тестирани довела је до фијаска. Хитлер је планирао да их искористи као неку

врсту „овнова“ за пробијање фронта што ће се показати као фатална грешка, јер су сви

махом изгубљени. Променом тактике и њихово коришћење у одбрани, „тигар“ је показао

сву своју снагу. Гађајући из камуфлираних положаја његова примена је била разарајућа за

непријатеље, такође уз подршку других тенкова или мале групе пешадије био је врло

мобилан и апсорбовао је велики део ударне снаге својих противника. Хитлер је знао да

Руси имају својих адута, пре свега ту мислим на тенк типа Т-34 који не само да ће бити

1 Тенк типа панзер VI тигар имао је следеће караткеристике; тежине од 54.1 до 55 тона; посада му је била петочлана; наоужање један топ КвК од 88 мм и два митраљеза МГ 34; мотор бензиски мајбахове произво-дње водом хлађени од 694 КС; брзина 37 км/х; укупна дужина 8,46 м; висина 2,9 м; ширина 3,73 м (Grov Erik, Tenkovi drugog svetsko rata, Zagreb, 1977, str. 39)2 Анић Алинк, navedeno delo, Tom II, стр. 2853 Barbier Michel, Kursk; The Greatest Tank Battle 1943, str. 314 Grov Erik, navedeno delo, str. 38

21

равноправан противник, него ће се испоставити да је то тенк квалитетнијег склада од било

чега што су могле немачке фабрике да произведу и да понуде. Након првих сукоба са

совјетским тенком, министарство наоружања добило је налог за израду новог тенка који

би био равноправан совјетском (гледано са аспекта ватрене моћи, покретиљивости и

израде, са косим оклопом који би повећао ефективну дебљину плоче).1 Поред ових

карактеристика требало је дизајнирати тенк, који ће бити доста лакши и од „тигра“ и

совјетског Т-34, донета је крајња одлука да тенк буде 30 тона тежак, али са истим мотором

који је покретао и „тигра“. Како би алудирао на брзину и покретљивост, нови тенк је

добио име „пантер“, али проблем је настао што је Хитлер, мешајући се у делатност Уреда

за наоружање војске, на тенк додао толико оклопа и већих топова да је коначно са својих

48 тона достигао почетну тежину „тигра“.2 Но, поред тенкова велике наде су полагане и у

нове типове авиона; фокер-вулф 190А и Хеинкел Хе-129.3 Сви напори су се на крају

исплатили, са индустријских трака сишло је два пута више тенкова, топова и минобацача

и 1,7 пута више авиона него претходне године.4 Ипак у свим овим охрабрујућим и

позитивни бројкама, многи тенкови су слати на фронт без претходних прегледа и

најпримитивних проба. На фронту ове грешке су се испољиле у најтежем облику, војници

су имали среће ако би им у неком тренутку возило само једноставно отказало, јер било је и

вишеструких случајева да су возила због кварова приликом паљбе и сама експлодирала

односећи животе своје посаде. Поред технике, са изузетним напорима се радило и на

сакупљању потребног људства. Пре почетка офанзиве, у корист Немачкој ишло је

неколико повољних предуслова, наиме тотална мобилизација која се спроводила од

јануара 1943. попунила је редове који су се знатно проредили у пређашњих 6 месеци,

штавише Немци су успели да формирају неколико пешадијских и тенковских јединица

додатно, затим, податак да у току прве половине 1943. у Западној Европи није постојао

неки већи фронт, омогућило је Хитлеру да знатан контигент војника са запада пребаци на

исток,5 тако су снаге довођене из Немачке, Француске, Данске и Холандије. 1 Duško Nešić, Nemački tenkovi i druga vozila, Beograd, 2007 str. 126; занимљиво је да су конструктори радећи на израду новог тенка превише угледали на Т-34, што је имало за последицу да је тенк превише подсећао на совјетски. На инсистирање Алберта Шпера, тенк нији ушао у ширу производњу, јер је постојала бојазн да ће тенк бити изложен „пријатељској ватри“.2 Šper Albert, Sjećanje iz Trećeg rajha, str. 2143 Kitanović Branko, Kurska bitka: kako je vide sovjetske vojskovođe Žukov, Rokosovski, Konjev, Sudec, Rotmistrov, Popelj i drugи, Zagreb, 1975, str.214 Barbier Michel, Kursk; The Greatest Tank Battle 1943, str. 315 Замјатин, Николај Михајлович, Битка под Курском; кратак преглед, Београд, 1947, стр.7

22

Чињеница је да су Хитлерове амбиције остале подједнако велике као и пре две

године, иако их сада несумњиво подржавало мање конкретних аргумената.1 За разлику од

претходног фронта који је био дуг читавих 2.000 километара, предстојећи фронт развијен

је на „свега“ 150 километара, али и ова победа би зауставила даља совјетска напредовања

чиме би се створила могућност да се део снага пребаци на Медитеран, где је ситуација

била све критичнија. Врховна команда донела је одлуку да се офанзива изведе у

европском делу Совјетског савеза, на територији града Курск. Ова локација је одабрана из

стратегијских и комуникацијских разлога. Град је био центар мреже Донског базена,

Дњепра и Оке, главне притоке Волге. Са ликвидацијом курске избочине, по мишљењу

немачких комаданата, требало је да се створе најповољнији услови за даље напредовање

према Москви.2 За потреба овог плана у области градова Курск, Орел и Бјелгород, Немци

су у пролеће 1943. располагали са 55 дивизија, од којих је 14 било оклопних и 2

моторизоване. Другим речима, када је напад започео Немци располагали су са 900.000

војника и официра, затим око 10.000 топова, 2.700 тенкова и више од 2.200 авиона.3

Наређење за операцију „Цитадела“ издато 13. марта, предвиђао је обухватни напад

Манштајнове армијске групе „Југ“, чији је задатак био да преко Бјелогрода изврши пробој

према Курску и Клугеове армијске групе „Центар“, пробијајући се од Орела до Курска, а

потом поразити окружене совјетске трупе на курској избочини.4 У зависности од развоја

ових операција, требало је приступити извршењу напада у позадину Југозападног фронта

совјетских снага или извршити удар на североисточном правцу према Москви. Почетак

Цитаделе предвиђен је за почетак маја, да би због несугласица између кључних генерала

дошло до одлагања. Несугласице су избиле управо око темпирања напада. Манштајн и

Клуге су желели да се операција изведе што је могуће пре, сматрајући да су управо фактор

изненађења и брзина напада пресудни за задавање тешких губитака непријатељу, ако ови

услови не буду испуњени, сматрали су, операцију је боље одложити до даљњег. Генерал-

1 Алберт Шпер наводи у својим мемоарима да Хитлер, у његовом присуству, у време највећих катастрофа од пролећа 1942. до јесени 1943. никада није показивао отворену забринутост око дешавања на фронту. Чинило се да је у тешким временима, Хитлер био све одлучнији и постојани у одлуке које је доносио. Ипак ова непоколебљивост је имала и негативну страну, постајао је асоцијалан, показивао знаке исцрпљености и одсутности. (Šper Albert, navedeno delo, str. 264)2 Замјатин, Николај Михајлович наведено дело, стр. 83 Kitanović Branko, navedeno delo, str. 224 Keršo Jan, navedeno delo, str. 619

23

пуковник Валтер Модел је истакао да целокупну офанзиву треба одложити док не

пристигну потребна појачања. Сматрао је да му је потребно више нових типова тенкова

како би пробој совјетске одбране имао реалних могућности на успех.1 Док је начелник

генералштаба Курт Цајцлер био уверен да се нови тенкови „тигар“ и „пантер“ одликују

карактеристикама које ће однети превагу на фронту и сходно томе нису потребана нека

посебна одлагања2. При разради плана, о којем се расправљало на конференцији у

Минхену почетком маја, постојале су две главне солуције, прва је предлагала да се

Совјети предухитре и да се напад изведе што пре, док је алтернатива била да се сачека

удар Црвене армије као део тактике и да се након тога, када буду знатно ослабљени, пређе

у контраофанзиву. Главни присталица и заговореник друге солуције био је Ерих фон

Манштајн, командант ГА „Југ“. Он је сматрао ће Црвена армија свом силином ударити на

јужном крилу фронта, око места Донбас. Хитлер је одбио Манштајнов план, сматрајући да

је ова тактика превише ризична и није хтео да се упушта у било каква калкулисање са

Донбасом које је био од изузетног привредног значаја.3 Једини договор који је на крају

утврђен, јеста да се операција одложи до средине јуна, да би затим уследила даља

одлагања за почетак јула. Шпер наводи у својим мемоарима да је Хитлер често одлагао

датум почетак операције, јер је очекивао чудо на фронту од нових типова тенкова, који су

ишли на електрични погон, нацрте за овај тенк конструисао је Фердинанд Порше4. На

конференцији одржаној 1. јула у источној Пруској, почетак офанзиве је коначно утврђен

за 5. јул.5 Овим одлагањем Немачка није ни била свесна колико помаже совјетској војсци

која је ово време квалитативно и квантитативно искористила за последње припреме.

Хитлер је овој офанзиви поклонио потпуну пажњу, план је разрађиван до најситнијих

детаља; тако да је забрањена употреба радио-веза док су трајале припреме, јединице су

довођене искључиво ноћу, у рејону Донбас вршена је лажна концетрација трупа, авијација

је задржавана на аеродромима удаљеним од курске избочине6. Изузетни напори су

уложени како би припреме и почетак напада остали Совјетима непознаница.

1 Анић Алинк, наведено дело, стр. 2912 Keršo Jan, navedeno delo, str. 6203 Kitanović Branko, navedeno delo, str. 234 Šper Albert, navedeno delo, str. 2435 Strugar Vlado, Drugi svetski rat; pregled ratnih operacija- događaji od novembra 1942. do decembra 1943, knjiga III, Beograd,1964, str. 3176 Strugar Vlado, navedeno delo, str. 318

24

Одређено је да напад изведу армијска група „Центар“ под командом фелдмаршала

Клугеа. Под његову команду је стављена 2. оклопна армија, јачине 15 дивизија, затим 9.

армија, јачине 23. дивизије и 2.армија састављена од 8 пешадијских дивизија. Напад са

југа требало је да изведе група армија „Југ“ вођена од стране фелдмаршала Манштајна.

Његовој армијског групи су додељени 4.оклопна армија јачине 10 дивизија, затим

оперативна група „Кемпф“ јачине 9 дивизија.1 Такође, за подршку из ваздуха одређене су

две ваздухопловне флоте, подршку северне ударне флоте требало је да врши 6. ваздухо-

пловна, док је за потпору јужној групи армији додељена 4. ваздухопловна флота ( у њеном

саставу је укључена и један румунски корпус и пет мађарских пукова).2

Присуство импозантне количине тенкова квалитативног састава, као и ангажовање

ваздухопловних групација дозвољава хипотезу да су Немци све напоре устремили у

муњевити пробој, јер чињеница је да нису располагали потребним резервама ни у

артиљерији ни у људству за вођење дугих ратова. Коначно, после дугих и исцрпних

планова и припрема које су трајале читавих шест месеци, Немци су кренули у „бити ил` не

бити“ офанзиву.

Совјетска Врховна команда

Од мометна преласка у противофанзиву код Стаљинграда новембра 1942. до марта

1943. совјетске јединице су разбиле око стотину немачих дивизија. Наравно, остварене

победе нису добијене лако и Црвена армија је имала велике губитке у људству и

1 Исто, стр 318-3202 Исто, стр. 320

25

артиљерији - истиче маршал Жуков.1 Зимско-пролећне борбе 1942.-1943. и победе које је

остварила совјетска војска успеле су да поправе однос снага на целокупном фронту. Ипак,

овај баланс или егал није одговарао ни једној зараћеној страни и рачунало се да ће

предстојеће битке довести до коначног разрешења ситуације на фронту. После победа на

Волги, Дону и у рејону северног Кавказа, поред војног бенефита, морал и самопоуздање

значајно је поправљено. Совјетска војска ће тек у наредним биткама које ће војевати

показати свој прави квалитет. Предстојећа битка је била прави пример коначног

сазревања совјетске Врховне команде. Након две године рата и алармантих губитака,

Црвена армија је консолидовала и реорганизовала своје редове. Курска избочина је

показала зрелост у односу на претходне битке источне офанзиве, њено усавршавање

показало се у логистици вођења операција, затим на примеру високе тактичке спреме

трупа и официрског кадра, правилног коришћења свих родова војске како у одбрани тако

и у офанзиви.

Услед успешних офанзива Брјанског, Централног и Вороњешког фронта током

пролећа 1942. Црвена армија је заузела Курску избочину, која је направила дубок клин у

немачке распоредне снаге. Заузимање ових територија створило је погодне услове за

задавање удара у бок и позадину немачких снага, што је несумњиво водило ослобађању

Украјине и даљег напредовања целокупне совјетске војске.2 Ставка је благовремено дошла

до поверљивих информација о немачким припремама. Те информације су стизале из

разних извора, што је само потврђивало њену тачност. Извори су били различити од

заробљених немачких војника који су открили датум почетка Цитаделе, чиме је толико

прижељкивани фактор изненађена потпуно ишчезао.3 Затим, веома корисна је била и

делатност шпијуна Николаја Кузњецова коме је лично рајхкомесар за Украјину Ерих Кох

открио планове за предстојећу офанзиву. Поред тога Врховна команда је имало добро

организовано извиђање, чиме су добијени потребни подаци о немачким прикупљањима и

груписањима по одређеним секторима. Треба истаћи и свестрану активност руских парти-

зана који су својим саботажама константно представљали опасност немачким

позадинским везама и комуникацијама. Захваљујући герилском начину борбе имали су

директан увид у активности немачке војске, па су њихове информације биле од изузетног 1 Жуков, Георги Констатинович, Успомене и размишљања, Београд, 1989, стр. 5272 Главне операције црвене армије у великом отаџбинском рату, Београд, 1946, стр. 593 Главне операције црвене армије у великом отаџбинском рату, стр.66

26

значаја за Врховну команду. Црвена армија је била у захвалнијем положају да предузме

офанзиву него што су била у пролеће Немачке снаге, када су стизале информације са

извиђања. Априла месеца маршал Жуков је Врховној команди поднео извештај свог

виђења немачких планова за офанзиву Цитадела. Сматрао је цитирам; „због претрпљених

губитака у зимској кампањи 1942/43 и ограничености резерви противник неће бити у

стању да предузме офанзиву пре лета и то на ужем делу фронту, тачније у рејону Курска,

са крајњим циљем стизања до Москве“.1 Командант Вороњешког фронта генерал Ватутин

и члан Војног савета Никита Хрушчов, предлагали су да се на подручје Харкова и

Бјелогорода предузме превентивна акција против немачке војске. Међутим, захваљујући

реалној процени ситуације и предлога маршала Жукова, подржаног од стране утицајних

комаданата и бројних чланова генералштаба, Стаљин је после многих разматрања,

средином маја, одлучио за дефанзивну тактику. Наиме циљ јој је био да одбраном што

више ослаби немачке снаге и затим муњевитим контранападом потпуно разбије њихов

отпор на бјелгородско-харковском и орелском правцу.2

Када је почела операција „Барбароса“ предузете су све потребне мере како би се

индустрија за што краће време преорганизовала са мирнодопске производње на ратну.

Резултати су се увидели тек 1942. Крајем ове године Црвена армија је располагала са

знатним количинама савремених авиона, тенкова, топова, пешадијског наоружања што је

допринело успесима код Стаљинграда и у зимским операцијама 1942/43. Производња се

није зауставила на постигнутом учинку, већ како је време пролазило Црвена армија је

била све опремљенија за борбу, да би лета 1943, она имала потпуну надмоћ над снагама

нацистичке Немачке. Код свих видова и родова војске извршене су квалитативне и

квантитативне промене што је директно водило ка побољшању ватрене и ударне спосо-

бности Црвене армије.3 Убрзаним темпом производње повећан је број тенкова. У јануару

1943. Ставка је располагала са 35.500 тенкова, што је у односу на претходну годину било

повећање за читавих 6,5 пута. Конструктори су усавршили постојеће и дизајнирали нове

типове авиона коју су требали у потпуности бити равноправни немачким моделима. Наде

су полагане у ловце типа „ЈАК-9“ и „ЛА-5“, као и јуришни „ИЛ-10“ и бомбардер „ТУ-2“.4

1 Жуков, Георги Константинович, наведено дело, стр.534 2 Исто, стр. 5503 Strugar Vlado, navedeno delo, str.3214 Kitanović Branko, navedeno delo, str.46

27

Ради извршења пробоја фронта у току 1943. формирано је 18 самосталних тенковских

пукова, као резерва Врховне команде.1 Посебна пажња је усмерена на производњу тенка

Т-342, који се показао као врхунско оруђе о борби. Брз, поуздан, јаког оклопа и снажне

ударне моћи он је са разлогом изазивао страхопоштовање како код Совјета, тако и код

Немаца. Између 1940-1945. произведено је готово 40.000 овог модела, што је апсолутни

рекорд у производњи једног типа тенка, додуше амерички „шерман“ се успео приближити

овој бројци3. О квалитету овог тенка говори и податак да се његови потомци користе и

данас у модерном ратовању. Осим производње тенкова са изузетним напорима се радило и

на повећењу самоходне артиљерије, чији је значај и широку примену совјетска власт на

време спознала. У складу са тиме још децембра 1942. донета је одлука да се пређе на

серијску производњу самохотки, да би убрзо било формирано читавих 30 пукова

самоходне артиљерије, служећи као резерва. Током 1943. убрзана је њихова производња

тако да је Црвена армија у тренутку отпочињања „Цитаделе“ располагала са преко 500

самохотки, различитих топова, док је крајем исте године број увелико прешао 1000.4

Када су откривани немачки планови за лето 1943. Врховна команда је приступила

јачању одбране. Пажња је посвећена постављању минско-експлозивних препрека. Наиме у

зони Централног фронта постаљено је преко 400.000 мина и фугеса.5 Средња густина

минирања на важним правцима фронтова износила је око 1.500 противоклопних и 1.700

противпешадијских мина на 1 км2 фронта што је што је шест пута више него у одбрани

Москве и четири пута више у односу на одбрану код Стаљинграда.6 Такође напори су

уложени и у грађење комлексног система рововских утврђења, ешелонираног на више

узастопних појасева и положаја. Становници курске, орелске и харковске области заједно

са војницима постигли су импозантне резултате. Рововски системи у једном појасу су

били дуги и по 8 км и широко испреплитани, примера ради, армије у првом борбеном

ешелону су имале три узастопна појаса одбране. Да су напори били вансеријски показује и

1 Strugar Vlado, navedeno delo, str. 3232 Тенк Т-34 је имао следеће караткеристике; тежина му је била варијабилна од 28 до 32 тоне што је зависило од подмодела; од наоружања је располагао: топ М-40 од 76,2 мм и два митраљеза ДТ од 7,62 мм; посада је била петочлана; брзина 52 км/х,; дужина 6,58 м; ширина: 3 м; висина; 2,44 м (Grov Erik, navedeno delo, str. 119)3 Grov Erik, navedeno delo, str. 1214 Strugar Vlado, navedeno delo, str. 3235 Фугес-нагазна мина која се укопава плитко у земљу и нема велико разорно дејство. 6 Strugar Vlado, navedeno delo, str. 328

28

податак да је укупно изграђено око 10.000 километара рововских линија и других

препрека са добро утврђеним бункерима способних да издрже нападе артиљерије.

Совјетска команда је предвиђала да ће противник у предстојећим офанзивним дејствима

сву тежину напада концентрисати у тенковским јединицама, пошто је пешадија далеко

слабије припремљена и обучена, него што је то био случај претходних година. У складу са

таквим предвиђањима, ужурбано се радило на постављању мина, копању против-

тенковских ровова, ескарпи1 и других врста инжењерских препрека.2 При организацији

одбране уложени су кључни напори како би се што боље ојачали бокови. Наиме, одбрана

бокова армије често је била једна од најслабијих карика у конфронтацији две зараћене

стране. Сходно томе, маршал Жуков и начелник генералштаба маршал Васиљевски

акценат у припремама су посветили том проблему. Резултати овог рада увидели су се у

току саме битке, где су Немци безуспешно покушавали да пробију везе, односно спојеве

две засебне јединице, евентуални успеси су их коштали алармтантих губитака.

Почетком јула у Централном и Вороњешком фронту, којима су командовали

генерали Рокосовки и Ватутин, припреме су приведене крају и фронт је био спреман за

одбрану, али и за прелазак у противофанзиву када то време и прилике буду дозволиле. Ова

два фронта добила су најтежи задатак, њихова одбрана требала је да прими навалу

немачке војске. Из тог разлога команда је на овим фронтовима концентрисала највећи број

људи, артиљерије и тенкова. Ангажовано је 1.337.000 војника, довучено је око 20.000

артиљерије и 3.600 тенкова.3 Осим тога, генералу Коњеву, команданту Степског фронта, је

поверено преко 580.000 људи, 8.500 артиљеријске опреме и око 400 авиона.4 Централни

фронт је на располагању имао 48, 13, 70, 65 и 60 армију, затим 2. тенковску и 116

ваздухопловну армију и 9. и 19. самостални тенковски корпус. Фронт је добио задатак да

брани северни део курске избочине. Вороњешки фронт, састава 38, 40, 6. и 7. армију, 69. и

1. тенковску и 2. ваздухопловну армију, затим 2. и 5. гардијски тенковски самостални

корпус.5 Резервни фронт, касније назван „Степски“, састојао се од армија с комбинова-

ним наоружањем, тенковским и механизованим формацијама. Терен по којем је оперирала

1 Ескарпа-унутрашњи бедем, најniži odbrambeni zid једног рова.2 Жуков, Георги Константинович, наведено дело, стр. 559 3 Анић Алинк, Други светски рат, том II, стр. 2934 Анић Алинк, наведено дело, том II, стр. 2935 Brajović Slobodan, navedeno delo, str. 103

29

ова армија је због географског положаја била неподесна за коришћење тенковских једини-

ца у својој пуној снази.1 У случају пробоја фронта, ове географске прилике су предста-

вљале већи недостатак немачким оружаним снагама, због непознавања терена, а самим

тим и недовољне увежбаности за маневарска дејства на овом делу фронта. Треба имати у

виду да је Главни стан, сав потенцијал усмерио на оклопне јединице, што је било делом

тактика, а делом потреба, јер је велики број добро обучених пешадијских дивизија

изгубљен током зимски дешавања 1942/43. За разлику од немачких војника, Ставка је на

овим положајима оформила једну врло мобилну и компактну формацију свих родова

војске, што је омогућавало да се резерва за кратко време ангажују на оба главна фронта у

зависности од потреба, такође Степски фронт је представљао и одлучну противударну

снагу која је могла прећи у ефективна дејства у сваком тренутку.

Као што се из приложеног дâ закључити, Врховна команда је успела да

комплетира одбрану и да спремно дочека операцију „ Цитадела“. Планови и припреме су

детаљну разрађивани како се не би поновиле грешке као пред операцију „Барбароса“, јер

нико боље од Ставке није знао колико су те грешке скупо плаћене и колико је времена

требало команди и војницима да се опораве од тог ударца. Па не треба чудити што се

прост народ и војници у претходних шест месеци нису штедели, штавише неки би то

назвали и робовским експлоатисањем. Док су се припреме приводиле крају, Немци су

извели организовано бомбардовање по комуникацијским и транспортним везама, где су

апсолутни примат биле железничке станице и важније магистрале. Луфтвафе је за ту

акцију употребио 550 авиона, од којих је чак 420 било из класе бомбардера, док су остали

апарати били ловци и јуришници2. Совјетска авијација је спремно дочекала напад који је

по својој масовности и временском трајању чинио једну од највећих ваздухопловних

битака Другог светског рата. Губици су били огромни на обе стране, узимајући у обзир да

су током напада оштећене железничке станице, што је и био циљ, победа се, уз доста

резерве, може приписати немачкој авијацији, ако се то и може назвати победом, то је била

права пирова, јер трећина авиона која је вршила атак није се вратила у своју базу.

1 Čejni, Preston Oto, Žukov; maršal sovjetskog saveza, Zagreb, 1976, str. 115

2 Kitanović Branko, navedeno delo, str. 32

30

Совјети су се за мање од једног дана опоравили од овог удара и припреме су се

вратиле у нормалу да би напад од 5. јула спремно и трезвено дочекали!

31

Битка на курској избочини

Немачка офанзива

После вишемесечних мукотрпних и исцрпних припрема немачка војска је била

спремна за напад, ил` је бар тако мислила. Хитлер је увидео да више не постоји простора

за било какво одлагање, јер Совјети квантитативно искориштавају сваки одложен дан, а

поред тога постојала је и реална опасност од савезничког искрцавања у јужну Италију у

32

блиској будућности. У складу са расположивим приликама Хитлер је позвао све

команданте предстојеће офанзиве у својој Главни стан, у источној Пруској, где је

декламовао своју коначну одлуку да операција „Цитадела“ отпочиње 5. јула. Немачка

врховна команда је, без обзира на све уложене напоре да Цитадела остане тајност,

претпоставила да су Совјети за претходних шест месеци успели открити неке сегменте

планова за офанзиву. Како би бар коначни датум остао тајна и заварао противник

фелдмаршал Манштајн је отпутовао у Букурешт 3. јула. Што је масовно извештавано и

преко штампе и радија, како би се обмануло совјетско руководство.1 Показало се да је све

ово ипак било узалудно, јер је Ставка од пребеглих и заробљених војника и инжињераца

добила информације да ће Немци кренути у напад 5. јула око 3 сата после поноћи. Како би

се максимално искористили подаци до којих је дошла обавештајно-извиђачка служба,

маршал Жуков је издао наређење команданту Централног фронта К.К. Рокосовском да се

сместа отпочне са паљбом по немачким положајима како би се непријатељ дезоријентисао

и унела пометња међу војницима. Напад је био потпуно непредвиђен и изненадан и том

приликом су оштећени системи за осматрање, поједине батерије као и комуникацијски

системи за командовање јединицама, ипак већих људских губитака није било. Маршал

Жуков у својим мемоарима истиче да је ова одлука могла бити и погубнија за противника

него што је била, наиме, због ограничене или никакве видљивости совјетска артиљерија је

била приморана да бомбардовање усмери према одређеним територијама, а не према

појединим консталацијама, с тим да је учешће авијације због слабе видљивости било

изостављено. Такође, у време када је акција изведена, око 2 сата и 20 минута иза поноћи,

многи војници су били у својим склоништима, а тенковске јединице и даље камуфлиране,

претпоставља се да би напад био далеко погубнији и ефективнији да се извео 30 до 60

минута касније.2 Било како било, совјетска противприпрема је имала последица по

немачку команду, напад је изведен са закашњењем од два сата. Наравно, ова акција можда

некима била лукава, ингениозана или војнички правовремена, она није имала неких

крајњих последица по нацистичку немачку, али ако би неко у томе увидео одређену

симболику предстојећих дешавања на фронту ипак му се не може замерити. Немачка

Врховна команда је успела да компезује губитке које јој је нанела совјетска

противприпрема, наиме у току паљбе Немци су имплеметирали уређаје за локацију звука

1 Анић Алинк, наведено дело,Том II, стр. 2932 Замјатин, Николај Михајлович, наведено дело, стр. 18

33

и после баражне паљбе већина совјетских артиљеријских батерија била је лоцирана и

нашла се под директном ватром.

Немачка офанзива је отпочела синхронизовано на правцима Орел-Курск и

Бјелгород-Курск. Немачка маса војника, тенкова и самохотки са великим очекивањима је

кренула ка непријатељским положајима, подржавана и заштићена од стране артиљерије

која је отворила паљбу по одбрамбеним линијама Централног фронта.1 Немачка 9. армија

је већ првог дана офанзиве наишла на жесток отпор, простор који је представљао

оперативни правац наступања је у ствари био терен испресецан многим минским пољима,

тенковским препрекама, заседама са против-тенковским топовима. Немачка команда није

очекивала отпор овог интезитета, па 5. јула 9. армија не само да није постигла зацртане

циљеве већ је и веома важна опрема избачена из строја: јуришни топови Фердинанд су

заустављени у минским пољима и само неколицина од скоро 50 апарата је прошла

неоштећена. Овај негативни скор може се приписати недостатку овог модела за блиску

борбу, који је по својој основној намени био ловац тенкова и није поседовао митраљез

било које величине зрна што га је чинило веома рањивим у приликама када пешадија дође

у блиски контакт за тенком, такође велика мана овог супер тешког тенка је била управо у

његовој тежини што га је чинило сувише тромим да би се пробијали кроз јаке совјетске

линије. Главном удару на орелско-курском правцу у зони Централног фронта нашла се

13.армија генерала Н.П. Пухова, као и бокови суседне 48. и 70. армије, комаданата П.Л.

Романенка и И.В. Галинина.2 На том сектору Немци су ангажовали четири пешадијске и

три тенковске дивизије јачине до 500 тенкова, од којих је више од 100 било нових тешких

тенкова модела „тигар“, такође, овај контигент људства и оклопних возила је свестрано

подржаван од стране авијације.3 Хитлер је у „операцију Цитадела“ планирао да при

изради оперативних планова максимално укључи Луфтвафе и свог великог пријатеља

Хермана Геринга. Захваљујући тој одлуци Курска битка је своју масовност исказала

подједнако у биткама вођеним на тлу и у ваздуху. За потребе ове битка, ангажовано је

више од 2.000 авиона. Међутим, бројчану предност Немци су имали једино у

бомбардерима, док је предност у броју ловаца и других борбених авиона била на страни

1 Анић Алинк, наведено дело, том II стр. 2932 Жуков, Георги Константинович, наведено дело, стр. 5663 Kitanović Branko, navedeno delo, str. 62

34

Совјета. Совјети су имали спремних скоро 3.000 апарата.1 Треба напоменути да Луфтвафе

из 1943. није имао толико препознатљиву и драстичну предност над совјетском авијацијом

гледано из аспекта опремљености и квалитета авиона, искуства самог пилота и

увежбаности формације. Већина немачких ветерана и асова из времена „операције

Барбароса“ је погинула или прекомандована на неки други фронт. Пошто су из

претходних ратних година увидели практични значај коју доноси авијација, Совјети су

свестрано радили на побољшању својих модела. Резултати су били видљиви већ на

почетку саме битке, нови типови авиона су били бржи, сигурнији, јаче ударне моћи,

квалитетнијег дизајна и даљег домета са једним пуњењем резервоара. Победе код Кубана

и над Волгом само су још више потврдиле веру у нове конструкторске подухвате како

високе хијерахије команде тако и простог појединца. Међутим, егал још увек није

достигнут, јер колики год напори били уложени за тако кратко време, Луфтвафе је ипак

био пионир ратне авијације. Већ првог дана борби у ваздуху Немци су оборили 110

авиона. Ови губици су из корена уздрмале совјетску команду. Главни командант совјетске

авијације Александар Новиков је увидео да су потребне одређене промене у кадровском

систему 5 и 6. ловачког пука. Совјетима су хитно били потребни резултати, јер се

показало да тенк Т-34 није више нерањив пред нападима из ваздуха. Највеће губитке

совјетској авијацији и консталацијама на тлу наносили су немачки авиони типа Ју-87г и

хеншел Хс-129. Ипак, Немци су имали премало ових модела, па самим тим и одлучнији

резултат изостао.2

Због немачког инсистирања на оклопним биткама Ставка је применила нову врсту

тактике против тенковских формација коју су немачки команданти назвали Пакфронт - (у

преводу. фронт против-тенковских топова). Наиме, оруђе за борбу против тенкова су

инсталирани по укопаним и ојачаним линијама са наредбом да се не отвара паљба док се

немачке оклопне снаге не приближе. Када би немачки тенкови пришли на раздаљину од

неколико стотина метара сви топови батерије би отворили ватру усмерену на само један

тенк, након његовог уништења комплетна пажња би се усмерила на следећи тенк. У исто

време, пешадија која је постављана бочно и минобацачи који су били у благој позадини би

отворили ватру по немачкој пешадији. Занимљиво је да су ову тактику први развили и

1 Ilustrovana istorija vazduhoplovstva, Ratnici Neba, Ljubljana, 1987.str 1442 исто

35

употребили Немци, још 1941. када се показало да против-оклопна тактика није довољно

ефикасна. Из тог разлога Немци су применили тактику „пакфронт“ у којој је група топова,

укупно 10, стављене под команду једног лица, јер дисциплина ватре је била од пресудног

значаја, прерано отварање паљбе по непријатељским позицијама је било погубно.1 Генерал

Мелентин у својим мемоарима наводи да су Совјети преузели ову тактику и да су је за

кратко време простудирали до детаља поставши прави мајстори. Ова поприлично

једноставна стратегија у приликама када се могла искористити је била фатална по

противника. Вансеријски напори уложени у одбрамбену ефективу давали су своје

резултате већ у првим сатима. Немци су са крајњим потешкоћама и ванредним бројем

жртва покушавали да пробију прву линију совјетске одбране. Када је све већ изгледало

узалудну и немогуће, делови 13. армије су коначно попустили и фронт је пробијен у

рејону Ољховатке. На крају дана фелдмаршал Клуге, командант ГА „Центра“, се могао

похвалити са пробојем фронта и напредовањем у непријатељску територију од 3 до 6

километара. На дан 5. јула орелска немачка групација у сукобима са армијом генерала

Пухова имала је 15.000 изгубљених војника и официра (што рањених, што мртвих), затим

више од 100 неповратно изгубљених тенкова и 106 авиона.2 Када се узме у обзир број

изгубљених живота, број тенкова и авиона избачених из строја, стиче се увид да је овај

успех ипак био мизеран. Већ на крају првог дана офанзивних дејстава могло се закључити

да се зацртани планови временски неће подударати са реалним стањем ствари на фронту.

У совјетској историографији често је интерпретиран подвиг једног командира минобацача

старијег водника Ванаухина, који се посебно истакао у првом дану ратних дешавања,

наиме, Ванаухин је нашавши се у безизлазној ситуацији окружен немачким војницима

који су надирали у његово командно место, одлучио да под цену свог живота не допусти

пролаз непријатеља, активиравши минску направу, чија је експлозија однела животе

немачких војника, али и Ванаухинов живот такође.3 Борбе на Централном фронту су

настављене и следећег дана, односно 6. јула. Нови дан није донео ништа повољнију

ситуацију, немачка команда је и даље безуспешно покушавала да пробије совјетске линије

одбране код Ољховатке и Понира. На Централном фронту ова два места су у немачким

плановима биле од круцијалног значаја, што је били и логично гледајући положај ових

1 Melentin, Fridrih Vilhem fon, Oklopne bitke: 1939-1945, Beograd, str. 2682 Замјатин, Николај Михајлович, наведено дело, стр. 203 Замјатин, Николај Михајлович , наведено дело, стр. 19

36

територија на мапи, јер освајање Ољховатке и Понира је омогућавало Немцима фронтални

напад на сам Курск са севера. Борбе на овом правцу су трајале све до 8. јула, када је

офанзивна моћ немачке групације била скоро исцрпљена, да проблем буде већи није

постојало адекватних резерви на располагању које су могле бити активиране, такође није

било могуће организовати извлачење јединица северно од Орела где су се Брјански и

Западни фронт спремали за контранапад. Пошто није успело ни обилажење Ољховатке са

запада, немачка команда је крајем овог дана одустала од даље офанзиве на овом правцу и

под принудом она доноси наредбу да формације прелазе у одбрану.1 Фелдмаршал Клуге је

констатовао да Моделова ударна група, пошто је имала око 20.000 војника неспособних за

даље ратовање, није у стању да сноси главни терет на Централном фронту, а самим тим и

напредовање комплетне ГА „Центар“ је морало бити обустављено.2 Пробој на линији

Орел-Ољховатка-Курск трајао је свега неколико дана (прецизније у периоду од 5. до 8.

јула) и није донео никакав повољан исход немачкој команди и што је приморало Хитлера

да издâ неку врсту директиве да главни напад и судбину читаве офанзиве пребацује на

Манштајнову ГА „Југ“.

Првог дана немачке офанизиве, совјетској авијацији су задати тешки ударци, током

ваздушних битака оборено је 110 авиона, било је потребно хитно консолидовати редова,

јер овим темпом Ставки су претили озбиљни проблеми. Проблеми су на време решавани

и тактичке грешке совјетске авијације су отклоњене и тада почињу жестоке, a пре свега

равноправне борбе у ваздуху. На северном фронту немачка авијација је махом

концентрисала своје напоре да осујети совјетску ловачку авијацију и омогући авионима за

обрушавање и ловцима тенкова дејство по совјетским линијама. Сутрадан, 6. јула

луфтвафе је кренула у још жешће нападе са ловцима као претходницом док су „штуке“ и

остали авиони за прецизна дејства по земљи летели километар-два иза њих. План је био да

ловци одврате совјетску ловачку авијацију да, када узлети, дејствује по рањивим штукама

и Хеншелима. Међутим, совјетска авијација је у таласима већ летела и успела је да разбије

формације ловаца и да истовремено нападне немачке бомбардере. То је знатно ублажило

последице дејства по земаљским циљевима совјетске војске, али није их спречило: колоне

возила, утврђења, артиљерија и оклопна возила нашли су се под јаким дејством немачких

бомбардера. Немачка авијација се 5. и 6. јула могла похвалити бољим учинком у борби

1 Исто, стр. 212 Анић Алинк, наведено дело, Том II, стр. 293

37

против непријатеља, од својих копнених колега. У прва два дана борби луфтвафе је

делимично искористио своју ваздушну супериорност и успели су да остваре свој план

уништавања совјетске ловачке авијације. Међутим, 7. јула ситуација се битно изменила.

Док је претходних дана у ваздуху била само трећина совјетских ловаца, 7. јула Ставка

доноси наредбу да сви расположиви апарати узлете, немачка ловачка авијација је

претрпела страховите губитке, проблем је настао у немогућности да се изолују совјетски

ловци. Почињу до тада најжешће ваздушне битке са по неколико стотина авиона у ваздуху

истовремено.

Ситуација у ГА „Југ“, поред елитности њених дивизија и бриљијантности њеног

главнокомандујућег Ериха фон Манштајна1, мало је рећи да није ишла по планираном

програму. Кординирано са дешавањима на орелском правцу, главне снаге јужне ГА су

кренуле у офанзиву против Вороњешког фронта петог јула. Попут Модела који је преузео

команду и одговорност за најважнији удар у ГА „Центар“, генерал Херман Хот је на челу

4. оклопне дивизије командовао примарним операцијама северно од Бјелгорода. Већ првог

дана било је ангажовано пет пешадијских, осам тенковских и једна моторизована

дивизија. Присуство неких од најелитнијих дивизија попут „Дас Рајн“ (Das Reich), „Лична

гарда Адолф Хитлер“ (у току офанзиве овом корпусу је наређено да напусти совјетски

фронт и да се пребаци на Балкан, како би се угушио устанак у Истри и Словеначком

приморју), „Викинг“, „Мртвачка глава“ као и моторизоване дивизије Грос Дојчланд (Gross

Deutschland) говори о значају и очекивањима уложених у ову операцију.2 Ударна

групација немачке 4. оклопне армије силину напада устремила је према Обојању, тежећи

да се пробије према Курску најкраћим путем. Први удар ове групације дочекале су армије

генерала Чистјакова и генерала Катукова, док је оперативна група Кемпф добила задатак

да се уклини на линији фронта код Короча, а да би се остварио зацртани план морала се

потући армија генерала Шумилова. Совјетски Вороњешки фронт је пробијен од стране 2.

СС тенковског корпуса. На уском делу фронта који су бранили совјетски војници јачине

два пешадијска пука створила се пукотина у линији одбране коју је 2. СС тенковски

корпус искористио у потпуности и пробио се у дубину до 15 километара. Проблем

1 Ерих фон Маншајн је био изузетно поштован у војним круговима зараћених страна, једном приликом маршал Малиновски је рекао; „Да је совјетски генералаштаб ценио омраженог Ериха фон Манштајна, као најопаснијег противника, јер његова тактичка умећа у свакој ситуацији су била незамислива“2 Kitanović Branko, navedeno delo, str. 64

38

Вороњешког фронта је био у томе што су се против-тенковска оруђа и мобилне резерве

распоређивале подједнако на целој избочини док је у исто време цео немачки тенковски

корпус нападао један узан сектор од 4 до 6 километара у дужину. Немачка 4. тенковска

армија је пробала да прошири пробој и споји се са 48. тенковским корпусом који је такође

направио пробој, али се од тога одустало и пажња се посветила даљем напредовању. Ипак

колико год ово напредовање изгледало импозантно оно није текло по планираном

програму, односно није било довољно добро да би се испунили немачки преамбициозни

планови. Одлука да се већ првог дана искористи у борби оклопне снаге невероватне

бројности (око 700 тенкова) на фронту се показало као недовољно и одлучнији резултат је

изостао.1 Међутим, иако су прве линије совјетске одбране претрпеле губитке војници нису

одступили и веома брзо су зауставили напредовање немачког првог ешелона. Тактика

совјетске одбране онемогућила је немачку војску да се брзо пробије и сачува кохезију

тенковских трупа. Због велике концентрације против-тенковских топова и пушака као и

због нове тактике „зона за уништавање тенкова“ немачки оклоп је не само заустављен већ

је претрпео и велике губитке. Тенкови су уништавани директним гађањем, улетали су у

минска поља за која нису знали ни да постоје, а обилазили су лажна минска поља. Сви ови

сегменти борбе интерпретирали су се на макроплану, Немци нису постигли жељени

резултат да се још у рану зору пробију неколико километара у совјетску позадину.2

Немачка команда је после једног дана битке, могла само да искаже поштовање према

војницима Црвене армије. Совјети су пожртваном борбом и изванредном добро

организованом комуникацијом између родова војске, успела да експресно надокнаде

изгубљене војнике, захваљујући чему су постигнути импресивни резултати. Генерал фон

Мелентин наводи у својим мемоарима да упркос тешким бомбардовањима совјетских

артиљеријских положаја, одбрана Црвене армије ни у једном тренутку није попуштала.3

Треба навести да управо захваљујући немачкој авијацији, оклопним јединицама није нанет

већи пораз. Наиме, совјетска команда је планирала да 6. јула изведе огранизован

противудар на оклопну армију која је нападала Кореч и Обојањ. Од овог плана се убрзо

одустало јер је Луфтвафе нанео тешке губитке совјетској 1. оклопној дивизији која је

1 Todorović Vojo, Vojna enciklopedija, Том V, Beograd, 1962, str. 972

3 Melentin, Fridrih Vilhem fon, navedeno delo, str. 268

39

требала да изведе противудар.1 Имајући у виду размеру расположиве војне силе и

дешавања на фронту, може се констатовати да Немци нису постигли неке веће резултате,

али неки успеси су ипак остварени. Четврта оклопна армија је у току дводневних борби

остварила пробој од неких 18 км. Пробој је донео Немцима изгледне стратешке положаје

за наредне акције, али такође овај пробој у прва два дана коштао их је непланираних

губитака, што је приморало Врховну команду да у борбу укључи нове и свеже резерве. У

току једног дана Немци су имали око 10.000 војника и официра избачених из строја, затим

око 200 тенкова и 180 авиона.2 (совјетски подаци). Није се ни слутило да ће у почетној

фази бити потребно ангажовати толике резервне снаге, па се приступило одлуци да се

губици почну надокнађивати јединицама са других делова фронта. Стратегија или можда

боље рећи примораност да се један фронт ојача, слабљењем другог, гледано на макро

плану, имплицирале су фундаментално одступање од првобитних планова.

Довлачењем нових снага на бојиште Немци су наставили 7. и 8. јула тенковске

јурише на фронту Сирцево, Јаковљево и Лучки, док је главнина снага усмерена према

Јаковљеву, чији су магистрални и пољски путеви водили директно ка Обојању3. Борбе за

Обојањ чије би евентуално заузимање отварало Немцима директан пут за Курск,

наставиле су се и 8. и 9. јула. Због флексибилности совјетске одбране, већи оперативни

успеси нису постигнути, јуришање на овом правцу се показало потпуно безуспешно, па је

донета одлука да се одустане од правца и војска афирмише на одбрамбени вид борбе.

Синхронизовано са нападом на Обојањ, оперативна група Кемпф је извела напад на

Кореч. За Немце ово место је имало изузетан стратешки значај, заузимањем Кореча главна

снага 4. оклопне армије била би заштићена са десног бока, чиме би правац Бјелгород-

Обојањ-Курск био заштићен од учешћа Степског фронта. Совјети би у таквим

околностима морали прво пробити линију коју би држала група Кемпф, да би се сукобила

са 4. оклопном армијом. Овај план, мора се признати изгледао је поприлично квалитетно

испланиран, требало га је само спровести у дело. Међутим то је било много теже учинити.

О напорима са којима се немачка војска сусрела у области Кореча, говори и командант 19.

тенковске дивизије генерал Шмит у свом извештају; „Ми смо и сувише мало знали до

почетка офанзиве, о совјетским утврђењима у овом рејону. Нисмо претпоставили овде ни

1 Todorović Vojo, navedeno delo, str. 972 Замјатин, Николај Михајлович, наведено дело, стр.243 Исто, стр 25

40

четвртину оног, на шта смо наишли. Сваки шипраг, колхоз, сви шумарци и висови били су

претворени у отпорне тачке“.1 Овај извештај само потврђује тешкоће при остваривању

задатака стављених на папир. После три дана огорчених борби у овом рејону из Врховне

команде је донета одлука да се одустаје од зацртаних планова.

На јужном фронту ваздушне борбе су биле знатно учесталије и подређеније

дешавањима на тлу, ваздушне операције су започете изнад совјетске 57. и 67. гардијске

дивизије које су претрпеле тешке губитке у возилима и борбеној техници. Међутим,

Луфтвафе се убрзо сконцентрисала на совјетски 6. тенковски корпус који се развијао у

дубини од 10 до 15 километара, спремајући се да изведе контранапад у случају немачког

пробоја. То је оставило немачку 4. тенковску армију незаштићеном и совјетски

штурмовици су кренули у офанзиву на немачке тенкове. Директно из фабрика, ескадриле

штурмовика су добиле такозване ПТАБ бомбе (против-тенковске авијацијске бомбе).

Пуњене у контејнере од 132 до 192 комада и бацане са релативно мале висине на немачке

тенкове, пробијале су са лакоћом кровни оклоп тенка наносећи му оштећења у тој размери

да су машине постајале потпуно неупотребљиве. Приликом напада совјетске 2. гардијске

тенковске армије на крило 1. СС оклопне дивизије „Лична гарда Адолфа Хитлера“

немачка команда је применила нову тактику: уместо тешких бомбардера и бомбардера за

обрушавање послати су ловци Фоке-Вулф Фв 190 и специјализовани ловци тенкова

Хеншел Хс-129 који су испред совјетских јединица избацили такозване „Лептир“ бомбе

СД-2 које су нанеле велике губитке совјетским тенковима и лаким оклопним возилима.

Ови половични резултати су се показала недовољним, да би се оклопним снагама у некој

већој мери олакшало фронтално напредовање кроз непријатељску територију.

На крају треба резоновати да ни Манштајн, није успео са својом јужном армијом да

се пробије до Курска, због чега је Немачка Врховна команда била приморана да већ 9.-10.

јула одустане од првобитних планова везаних за јужни, односно Вороњешки фронт и да се

адаптира развоју ситуације на фронту.2 Према новом плану, тежиште напада је померено

десно од Обојања према Прохоровки. Намера је била да се продором главних снага 4.

оклопне армије са југозапада и 3. оклопног корпуса групе Кемпф са југа образује бреша у

1 Замјатин, Николај Михајлович, наведено дело, стр.272 Todorović Vojo, navedeno delo, str.97

41

совјетском распореду, да би се у случају позитивног решења ситуације, требало извести

обухватни напад на Курск са југоистока.1 Хитлер је у овој фази рата и даље био уверен у

повољан исход офанзиве, јер ни дешавање у Европи, тачније искрцавање савезника на

Сицилију није нарушило његову одлучност.

Годину 1943. карактерисали су многобројне промене, које су испољавале на разним

нивоима и сферама. Односи између савезничких влада истока и запада постали су далеко

приснији и конкретнији, него што је то био случај пређашњих година, затим, чланице

Тројног пакта су постепено вршиле афирмицију на дефанзивни вид вођења рата, што је

даље имплицирало немачки губитак неприкосновеног положаја у војним конфро-

нтацијама, наравно за ове узроке требе подједнако кривити Хитлерове глобалне

аспирације и застарелости ратне технике. Сходно томе, Уред за наоружање војске је

примио директиве за конструкцију нових типова тенкова како би се и даље задржао

апсолутни примат у техници2. Нови тенкови су конструисани са далеко снажнијом

ударном иглом и знатно веће тонаже од постојећих модела. Самим тим и тактика је

морала бити прилагођена. Оклопна возила су се кретали и борили у виду клина

(panzerkeil-оклопни клин) који су образовали. Чело клина су сачињавали најтежи тенкови,

то су најчешће били тенкови модела „тигар“. Овај модел је приликом примене ове тактике

показао сву своју ударну моћ, јер је топ калибра 88 мм којим је располагао био

надмоћнији од било ког топа који су Совјети имали да понуде. Међутим, нови тенк

„пантер“, који је још био у повоју, је током битке разочарао својом неефикасношћу и

непоузданошћу, па је тактика морала бити промењена. „Оклопни клин“ је заменила

формација „тенковско звоно.“3 Према новој тактици супертешки тенкови су били

распоређени у центру, средњи тенкови су заузели формације десно и лево у широком луку

и лаким тенковима у позицијама иза тешких тенкова спремним за гоњење. Ова тактика је

представљала најбољи поредак за борбу против широког фронта и непријатељских

одбрамбених линија. Такође, Немци су често примењивали и ноћне нападе иако се на њих

1 Исто, стр. 972 У првим годинама рата лаки и средњи тенкови, обављали су своје задатке како је било планирано, томе пре свега треба захвалити супериорности у производњи оклопних возила. Међутим, 1943. ситуација се драстично променила, совјетски научници и конструктори су усавршили постојеће модела, са индустријских трака су сишли модели потпуно равноправних могућности.(Melentin, Fridrih Vilhem fon, navedeno delo, str. 268-269)

3 Melentin, Fridrih Vilhem fon, navedeno delo, str. 268-269

42

увек гледало са извесном резервом, јер било је потребно задовољити многобројне факторе,

како би акција била ефикасна. Најпре је земљиште морало бити адекватно за тенкове,

затим су временски услови морали бити савршени, јер влажан терен је отежавао

проходност. За један ноћни напад била је потребна широка делатност многобројних

јединица. Извиђачке јединице и официри коју су вршили напад, морали су у току дана

испитати терен по ком ће оклопна формација развити своју маршруту. Како тенкови нису

имали инсталиране бусоле за означавање правца кориштени су већ постојећи путеви или

пешчани трагови. Ова тактика колико год била тешка за организовање, ипак је била често

примењивана, пошто су исти услови важили за обе стране, артиљеријској одбрани тама је

ограничавала видљивост до скоро потпуне неупотребљивост. Наравно, без добро

обучених официра и искусних возача тенкова који одлично познају своја возила ова

акције би биле немогуће за извести.1

Деветог јула Стаљин је телефонирао маршалу Жукову и у координацији са осталим

генералима договорио је прелазак Брјанаског фронта и левог крила Западног фронта у

активна дејства. Пошто је Ставка сматрала да немачка војска више не располаже снагом

способном за значајнији подухват одлучено је да се што пре пређе у контранапад како

немачка команда не би имала времена да организује одбрану.2 Са правовременим

преласком у борбу Брјанског фронта и дела Западног фронта, стварале су се прилике у

којима Централни фронт може да изведе свој напад у пуној јачини. Такође том приликом

је договорено, да се напад не изведе после артиљеријске паљбе како је то обично било по

неким неписаним правилима, јер се сматрало да противник по интезитету паљбе по

одређеним инсталацијама, може скоро са сигурношћу да предвиди планирани напад. Због

тога је договорено да се напад изведе у процесу саме артиљеријске припреме у тренутку

када паљба достигне свој врхунац. Ставка је планирала да синхронизовано са нападом

Централног фронта изведе офанзиву и на Вороњешком фронту. Сходно тим плановима из

Степског фронта у рејону Прохоровке је активирано две армије; 5.гардијска општевојна и

5.гардијска тенковска армија. Оно што Совјети нису знали са сигурношћу јесте да је

немачка команда управо Прохоровку изабрала као позицију са које би требало достићи

курску избочину. Ступивши у борбу 5. гардијска тенковска армија имала је на

1 Исто, str. 2702 Жуков, Георги Константинович, наведено дело, стр. 568

43

располагању више од 800 примерака тенка Т-34, али на Прохоровском правцу Немци су

ангажовали оклопну снагу подједнаке јачине. Обе стране су знале да у овој равноправној

борби и најмања ситница била изражена у техници или у наредби може донети превагу у

бици, самим тим и на целокупном фронту. Генерал Херман Хот је био убеђен у немачку

победу код Прохоровке, сматрао ју је пресудном битком на Источном фронту, јер након

Прохоровке, Совјети нису имали расположивих резерви које би могле да употребе у

случају пробоја, а пут према Курску би био у потпуности отворен, додуше у том тренутку

Херман Хот није знао о совјетским плановима за контранапад, а још мање о снагама

ангажованим у том рејону.

Дванаестог јула у 8 часова и 30 мин.1 наког кратке артиљеријске припреме

совјетска 5. гардијска армија, под командом генерала Жданова и 5. гардијска тенковска

армија, под командом генерала Ротмистрова (касније маршала) извршиле су противудар у

рејону Прохоровке. Планови немачке Врховне команде подударали су се са совјетским,

стратегија је била да се изврши пробој према Курску из два правца; из рејона западно од

Прохоровке према североистоку са главним снагама која је раније нападала на Обојањ,

(ове снаге су биле под директном командом генерала Хермана Хота), други правац се

требао извести из рејона Мелехово, у северном правцу снагама 3. тенковске и 11. корпуса.

Крајњи резултат је био једна од најмасовнијих битака у комплетном Другом светском

рату. Обе стране су прогнозирале да ће ангажовање импозантних тенковских, ваздухо-

пловних и пешадијских дивизија бити преко потребно како би се овај мучни и дуготрајни

фронт приближио свом окончању. Немачка команда више није имала простора за било

какве калкулације, рокови су изгубили на флексибилности и временски луксуз је престао

бити опција. Источни фронт је одавно престао бити авантура и остао је само горак укус и

потреба за његовим свршетком, јер како је време одмицало, Хитлера су друге муке мориле

и након операције „Бакља“, битака код Ел Аламејна и искрцавања на Сицилију, све је

више било разлога за окретањем западним проблемима, док су Совјети тежили крају

Источног фронта из других разлога. Потреба је била за коначним преношењем ратних

дејстава са совјетских територија, јер су судбина и историја присилиле совјетски народ да

два пута за кратко време брани своју територију, ил' што би рекли романтичари да брани

мајку Русију.

1 Todorović Vojo, navedeno delo, str. 97

44

Према неким грубим проценама битка која се развила на овој територији, трајала је

скоро осам часова, вођена истим интензитетом и жаром подједнако и на тлу и у ваздуху.

Совјетска авијација је овде успела да сконцентрише мање авиона од Луфтвафе која је

поред бројчане предности имала и доста квалитетнији кадар, сви прослављени и искусни

немачки асови прекомандовани су за ову битку. Предност исказана у квалитету и

квантитету се убрзо манифестовала на фронту и совјетска авијација је трпела пораз за

поразом. Међутим, надмоћ у ваздуху показао се као недовољан учинак за крајњу победу,

јер је на тлу ситуација била доста изједначена и губици су били аларманти на обе стране,

наравно, треба узети у обзир чињеницу да су Совјети располагали већим контигентом

резерви и себи су могли приуштити тај луксуз, јер су знали да у рату исцрпљивањем само

они могу бити победници. Оваква процена колико год била узнемирујућа са моралне

стране, војно гледано на фронту се показала као крајње тачна, немачка војска је претрпела

тешке губитке које није могла да попуни и зацртани циљеви нису остварени. Током битке

дошли су до изражаја извесни конструкторски недостаци, наиме тенк „тигар“1 који су

Немци сматрали својим главним адутом, имао је дефектну ману која се испољила у

његовој ограничености приликом блиских борби и преимућство изражено у ватреној моћи

остало је без неког већег удела, а насупрот њима најбољи совјетски тенк Т-34 је управо у

ситуацијама „прса у прса“ показао свој највећи квалитет.

Пошто су се у ноћи између 9. и 10. јула савезничке снаге у операцији „Хаски“

искрцале на Сицилију и тиме отвориле нови фронт у Европи, немачка команда је морала

хитно да пошаље појачање у Италију, а такође је постојала реална опасност да се

Савезници искрцају и на Балкан и у јужну Италију. Проблеми су почели да се

нагомилавају, а било је потребно донети правовремену и такитички оправдану одлуку. У

време када је битка достигла врхунац, Хитлер је 13. јула у источну Пруску позвао

фелдмаршала Манштајна и Клугеа и наредио да се операција „Цитадела“, како је он рекао

„привремено обустави“. 2 Командант ГА „Центар“ фон Клуге се одмах сложио са оваквом

одлуком, јер генерал Модел није био у могућности да настави напредовање, док је

фелдмаршал фон Манштајн убеђивао Хитлера да му дозволи да настави операције, јер је,

како је сматрао надомак победе. Он је касније у својој књизи „Изгубљене победе“

1 Анић Алинк, наведено дело, том II, стр. 2942 Melentin, Fridrih Vilhem fon, navedeno delo, str. 266

45

аргументовао ову тврдњу чињеницом да је доста совјетских тенкова уништено и да се

линија фронта стабилизовала. Хитлер му је одобрио још пар дана да настави са нападима.

Немачка команда је одлучила да се повуче на полазне положаје и да тамо консолидују

своје редове, сматрајући да ће моћи да користе део својих снага које су оперирале у

орелском пределу. У складу са таквом одлуком, 16. јула 4. оклопна армија и оперативна

група Кемпф почеле су се повлачити, штићене јаким снагама. Истовремено је Жуков

наредио 6. гардијској и 1. тенковској армији да изведу противудар на југу, дуж линије

Обојен-Бјелгород, да би 18. јула била покренута и офанзива Степског фронта.

Синхронизовани удар свих армија Воренешког и Степског фронта изведен је два дана

касније. Резултат овог противудара је био крајње позитиван, Црвена Армија је запосела

све положаје које је држала немачка војска пре 5. јула. 1

Свима је било јасно да је немачка офанзива завршена и чекао се совјетски одговор.

Командант Фридрих Мелентин наводи у својим мемоарима да је „Цитадела“ била

„Потпун и најжалоснији неуспех“. Даље се каже да су руски губици били много тежи него

немачки и да је ова битка била у ствари мат позиција, тактички неодлучна, 4. оклопна

армија је заробила 32.000 људи, запленила и уништила више од 2.000 тенкова и 2.000

топова.2 Читајући паралелно и западне и совјетске изворе, дошао сам до неких

контрадикторности у извештајима. Совјетски извори наводе да је у бици код Прохоровке

дошло до директног сукоба између совјетске 5. оклопне гардијске армије и немачке 4.

оклопне армије и да је овај сукоб био пресудан у операцији „Цитадела“, јер након

губитака коју су им нанели совјетски тенкови, немачка Врховна команда није била у

могућности попунити губитке и једино што јој је преостало било је повлачење. Док

западни извори бележе да је само део немачког 4. оклопног корпуса суделовао у тој борби

- дивизија лична гарда Адолф Хитлер док су дивизије Тотенкопф и Дас Рајх (Totenkopf i

Das Reich) на боковима водиле своје засебне окршаје.3 Такође број тенкова којима су

располагале две стране није у корелацији. Совјетски извори наводе да је на бојишту број

тенкова био у егалу, (вероватно желећи тиме да допринесу величини совјетске победе),

док западни историчари најчешће говоре о совјетској бројчаној предности. Примера ради

амерички историчар Џонатан Клуг у својој књизи наводи да су Совјети ангажовали

1 Čejni, Preston Oto, navedeno delo, str.1182 Melentin, Fridrih Vilhem fon, navedeno delo, str. 2673 Newton Steven, Kursk: The German view, str. 358

46

оклопне снаге капацитета отприлике 950 возила разних типова, од чега; 500 средњих

тенкова типа Т-34, 264 лаких тенкова типа Т-70, и 35 британских средњих тенкова типа

Черчил III. Немци су тој бројци супроставили око 300 возила у II СС Панцер корпуса и

200 возила у Трећом оклопном корпусу.1

Теоријски гледано, може се закључити да је „Прохоровка“ била немачка тактичка

победа и оперативно нерешена. Наравно, ова хипотеза би била потпуно оправдана,

уколико би судили по броју уништених тенкова и онеспособљеног људства, али требало

би узети у обзир да је крајем 1942. и почетком 1943. године, совјетска ратна индустрија

тек почела радити у пуном интезитету, што даље импицира да губици тенкова или авиона,

не значе ништа, према оном колико их они могу исфабриковати. Такође, треба имати у

виду да је резервоар људства совјетског савеза био скоро бескрајан, версус немачкој

линији снабдевања (материјала и људства), која на фронту више није била продуктивна, из

једноставног разлога, јер више нису постојала расположива средства. Сходно томе, теза

"тактичка победа" или "оперативно нерешена" нема функционално значење, док

практично гледано овде је совјетска војска остварила стратешку победу, јер је уништила

главнину немачке 4. тенковске армије и принудила је на заустављање, а касније и на

повлачење.

Трећи део

1

47

Завршне операције

Операција „Кутузов“

У време напорних и свестраних припрема које је вршила Ставка и целокупно војно

и цивилно становништво на одбрани линије Орел-Курск-Бјелгород, вансеријски напори су

уложени и у припрему противофанзиве која се требала извршити када одређени сегменти

буду задовољавајући. Ову стратегија је после дугих разматрања усвојио Јосиф Стаљин на

предлог маршала Жукова. Целокупно цивилно и војно руководство земље предосећало је

да је предстојећа битка судбоносна и да ће се евентуалном победом изродити бољи

егзистенцијални положај становништва, па не треба чудити откуд народу пре свега снаге

за овакав грандиозни пројекат. Према првобитном плану противофанзива је требало да се

48

изведе синхронизовано на Орелском и Бјелгородском правцу, међутим стратегија колико

год била подробно испланирана одређених одступања номинално морало је бити.

Успех на фронту је зависио од неколико кључних фактора, пре свега било је

потребно радове спровести у строгој тајност и извести их координирано са радовима на

инфраструктури одбрани. Највећа пажња је усредсређена на проучавању немачке одбране

и расположивих групација, као и контигенту резерви и њиховој опремљености. Извиђачке

јединици, као и групације које су водиле герилски начин борбе због непосредног контакта

са непријатељем пружали су информације од прворазредног значаја. Наравно, подаци су

константно допуњавани, тако да је Ставка све време имала поприлично прецизну слику

ситуације на фронту. Примарне информације су биле из домена распореда минских поља,

система ватре, групација артиљерија и карактера инжињерских баријера и препрека, јер од

фортификације немачке одбране увелико је зависила врста напада као и потребан број

оклопних или пешадијских дивизија.1 Трупе које су биле предвиђене за дејства у

противофанзиви имали су напорне припреме и вежбе, које су се вршиле на

импровизованим теренима симетричним немачким одбрамбеним положајима. Сваки

аспект борбе је детаљно обрађиван, од технике савлађивања препрека, борбе прса у прса,

утврђивању заузетог положаја, преко садејства пешадије са оклопоним возилима и

артиљеријом па све до бојевих гађања. Треба нагласити да је свака јединица вежбала и

усавршавала конкретан проблем са којим се према плану и програму требала сусрести на

фронту.2 Тако да је пред почетак офанзиве свака артиљеријска батерија имала тачну

схему и панорамски снимак одређених консталација које су се морале онеспособити.

Оклопни род војске, један од протагоности у предстојећој офанзиви, припремни период је

максимално користио на побољшању маневра приликом противтенковске артиљериске

ватре, припреми путева за маршруту ка непријатељским положајима као и увежбавању

што квалитетније реализације одређених проблема са којима се овај род војске могао

сусрести на отвореном фронту. Садејство ваздухопловних јединица представљало је један

од кључних и непосредних фактора за успех у противофанзиви. С тим да су авијатичари

упоредо са војним вежбама добијали одређене војне задатке и приликом припремног

периода. Задавали су ударе по немачким железничким и магистралним чворовима, војним

1 Замјатин, Николај Михајлович, Битка под Курском; кратак преглед, стр. 472 Замјатин, Николај Михајлович, наведено дело, стр. 47

49

објектима у одбрамбеним линијама, онеспособљавању војних аеродрома у Орелу,

Брјанску, Карачеву и другим локацијама, затим, често се дешавало да су одређене акције

биле само параван за извиђање груписања војних јединица, инжињеринга и распореда

противваздушне артиљерије.1 Треба напоменути да активна дејства војних родова не би

била могућа без подршке инжињерских јединица. Које су свестрано радиле на обнављању

мостова и путева, припреми пролаза кроз минска поља и жичаним препрекама, уређивању

положаја за артиљерију, тенкове и осматрачнице командног кадра. Да сви ови напори не

би били узалудни и како би фактор изненађења, као једно од најважнијих оружја имао

ефекта, нарочита пажња је посвећена камуфлирању припремних активности. Сви покрети

трупа и транспорта у појасу фронта вршена су искључиво ноћу, само у рејонима где

немачка извидница није могла досегнути, радови су вршени дању, али ипак са одређеним

степеном предострожности. Радио-шпијунажа је играла значајну улогу у немачким

обавештајним центрима, да би се то предупредило организована је сигурносна

телефонска, телеграфска и радио-веза, припремане су обилазне линије и таблице са

сигналима. Ове превентивне акције ипак нису успориле хијерархиски командни ланац и

комуникација међу деловима фронта је савршено функционисала. Наравно, у периоду

пред почетак операције „Цитадела“, немачка Врховна команда је била пре свега

преокупирана својим задацима и проблемима, па није наслућивала, такође ни посветила

довољно пажње совјетским припремама, што за дефанзивна, што за офанзивна дејства.

Противофанзива која је требала да се изведе на Орелском правцу, добила је

шифровано име „Кутузов“. Њен задатак је био да снагама Централног, Брјанског и левог

крила Западног фронта нанесе удар немачким снагама распоређеним у овом делу фронта.2

Операција на Орелском правцу започета је 12. јула читавих двадесет дана пре офанзивних

акција у рејону Бјелгорода, за оволика одступања од првобитних планова заслужно је

неколико фактора, пре свега чињеница да су Немци после неколико неуспешних пробоја

на Централном и Брјанском фронту, одлучили да тежиште напада преусмере на

Вороњешки фронт, у том рејону су сконцентрисана сва расположива средства. Сходно

томе, у области Прохоровке се развила огорчена борба, што је приморало Ставку да своје

планове одложи до даљњег, односно до тренутка када Немци буду исцрпели своје

1 Исто. 482 Жуков, Георги Константинович, Успомене и Размишљања, стр. 575

50

офанзивне снаге и када пређу у одбрамбена дејства.1 Такође Централном фронту је током

одбрамбених дејстава пружена знатна помоћ од стране Брјанског и Западног фронта, док

су команданти Вороњешког фронта дејствовали само са снагама које су им биле додељене

пред почетак немачке офанзиве уз повремену помоћ резерви из Степског фронта. Треба

напоменути да Степски фронт није имао унапред разрађене директиве, полазни рејони још

нису били утврђени, а ни конкретан противник против кога би дејствовали још није био

установљен.2

Треба напоменути да совјетска стратегија колико год била детаљно разрађивана и

конструктивна, у пракси њено остварење није било једноставно. Немачка команда је

орелској утврди придала велики значај, што не би требало чудити, јер поменута локација

је омогућавала фронтални и полазни положај за офанзиву на Москву.3 Немци су више од

две године боравили на овој територији и Орел и његову околину су учинили правим

фортификацијским комплексом. Рејон је имао дубоко ешелонирану одбрану, која је имала

низ појасева, мањих предграђа и предстражи. Главни појас је чинио систем широко

испреплитаних утврђених тачака и одбрамбених чворова, међусобно повезаних

импозантним бројем траншеја и саобраћајница. За појачање ових отпорних тачака Немци

су први пут применили метална оклопљена митраљеска гнезда тзв. крабе. Прве линије

одбране су чиниле неколико система шанчева, опремљене митраљеским наоружањем,

масовно су кориштене жичане препреке и минска поља у предстражи фортификацијских

утврда. Да ситуација буде тежа, сва одбрана је грађена у складу са природним препрекама,

тако да су реке Витебет, Болва и Десна знатно отежале кретање совјетске војске.4 Црвена

армија је за предстојећу противофанзиву ангажовала 2.300.000 војника, више од 34.000

артиљеријског оруђа и минобацача, 5.000 тенкова и 3.700 ваздухопловних апарата, док су

Немци имали на располагању свега 900.000 војника и знатно мање потребне технике и

наоружања. 5

Према општем плану, совјетска команда је образовала четири групације, које су

требала да нанесу пресудни удар немачким снагама у овом рејону. Задаци су били

1 Исто, стр 5792 Исто, стр. 5803 Замјатин, Николај Михајлович , наведено дело, стр 424 Замјатин, Николај Михајлович, наведено дело, стр 435 Анић Алинк, Други светски рат, Том II, стр. 294

51

следећи: из области источно од места Чернишина је наступало лево крило Западног

фронта; ову групацију су чинили 50. и 11. армија, њени оперативни задаци су били да

својим главним снагама изврше пробоје ка Хотињецу, док су помоћне снаге штитиле

њене бокове и напредовале према Болхову и Улемецу. Снаге Брјанског фронта су

деловале ка Болхову и ка Орелу. Док је из рејона Понир-Ољховатка наступала 13. и 48.

армија из састава Централног фронта.1 По плану „Кутузов“ армијама фронтова којима су

командовали Соколовски, Попов и Рокосовски у првим етапама битке требали су

уништити немачку 2. тенковску и 9. пешадијску дивизију, поменуте снаге требало је

раздвојити на неколико сегмената и сваку појединачно уништити. После разорне

артиљеријске припреме и уз подршку авијације Брјански и лево крило Западног фронта су

прешле у офанзивна дејства 12. јула, док је Централни фронт извршио наступање три дана

касније. Ситуација на фронту се уклапала у зацртане планове, тако да су после само једног

дана борби снаге Западног фронта направиле пробој немачке одбране до 25 км.2 Након

покретања Централног фронта за кратко време су освојене територије изгубљене током

немачке офанзиве. Треба поменути да је током ових дејстава активно учествовала и

француска ескадрила „Нормандија“, која је својим акцијама, а пре свега самим присуством

позитивно деловала на морал и самопоуздање совјетске пешадије.3 Податак да су герилске

јединице брјанске и орелске области у потпуности усагласиле своје акције са захтевима и

потребама команде говори о свеприсутном ентузијазму и надањима у коначни крај

немачке окупације. Трупе генерала Белова и генерала Баграмјана из састава Западног

фронта су 25. јула стигле до града Болхов, његов географски положај је био од изузетне

важности, јер је представљао једну од последњих предстража града Орел. Борбе за овај

град су достигле врхунац 27. јула када су Немци покушали да низом противудара поправе

свој, у овом тренутку, већ егзистенционални положај, међутим сви напори су се показали

као јаловим и крајем јула град у потпуности прелази под контролу Совјета.4 Немачка

команда уочивши реалну и непосредну опасност која се надвијала над њеним групацијама

и могућности њеног опкољавања, уложила је крајње напоре како би то предупредила.

Током ноћи 1. августа покушала је са извлачењем својих орелских јединица. Без обзира на

1 Todorović Vojo, Vojna enciklopedija, Том V, str. 982 Исто3 Анић Алинк, наведено дело, Том II, стр. 2944 Замјатин, Николај Михајлович, наведено дело, стр.72

52

крајњи опрез Црвена армија је прозрела немачке планове, тако да су током повлачења

немачке трупе претрпеле тешке губитке. Освајање Орела је постало само питање трена.

Немци су вршили масовне евакуације војних поданика, уништавали војне и индустријске

комплексе, вршили одмазде над цивилним становништвом, одводили на принудни рад и

сл. Период од 1. до 5. августа обележиле су уличне борбе, слично биткама за Стаљинград,

кад је свака зграда, улица, блок представљала место обрачуна. Да би током петог августа,

Црвена Армија овладала целокупним градом или боље рећи оним што је преостало од

Орела. 1 Након заузимања града борбе нису утихнуле, штавише настављене су све до 18.

августа када су Немачке снаге потиснуте све до Брјанска, тај моменат се може сматрати

коначним губитком орелске области и моментом комплетирања операције „Кутузов“.

Операција „Румјанцев“

Као што сам напоменуо у претходном поглављу совјетска противофанзива на

Бјелгородском правцу је отпочела знатно касније него што је то у први мах планирано, јер

Немци су због развоја ситуације, целокупно тежиште офанзиве преусмерили на ГА „Југ“.

Оваква одлука је проузроковала многе импровизације са оба стране. Борбе у овом рејону

су потрајале све до средине јула, када је Немачка команда изгубила иницијативу на

источном фронту и принуђена на дефанзивни рат, а Хитлер, велики апологета офанзивног

рата, ефективно више није могао да утиче на исход рата на истоку.

Жуков наводи у својим мемоарима да је Стаљин инсистирао на што скорашњем

отпочињању противдејстава, али да је због аргументованих примедби Васиљевског и

његове маленкости маршала Жукова, донета одлука да се нападом причека док једицине 1 Исто, стр. 84-86

53

не буду комплетно припремљене и материјално обезбеђене. Недостајало је горива за

моторна и оклопна возила, муниције за пешадију и артиљерију и други видови

материјално-техничког опскрбљавања; затим, требало је организовати садејство свих

родова војске, рекогносцирати расположиве информације које су прикупиле обавештајно-

извиђачке јединице и извршити консолидацију јединица које су у пређашњим борбама

претрпеле губитке, што се посебно односило на 6. и 7. гардијску и 1. тенковску аримију.1

Без обзира на добру организованост и комуникацију између Врховне команде и команде

фронтова, за овај подвиг било је потребно најмање седам дана. Главне групације

совјетских трупа предвиђених да на својим плећима изнесу предстојећу офанзиву

састављене су од трупа левог крила Вороњешког фронта и десног крила Степског фронта,

групација је имала за циљ уништење немачких јединица распоређених у рејону Бјелгорода

и Харкова, наравно примарни циљ је био у ослобађању ових градова, јер је Харков због

свог географског положаја био изузетно важан за ослобађање данашње Украјине.2

Дејствима овог фронта подршку из ваздуха пружала је 5. ваздухопловна армија генерала

С.К. Горјунова. Трупе генерала Манагорова које су образовале десно крило Степског

фронта у садејству са гардистима генерала Шумилова, добиле су наредбу да са севера и

истока опколе и поразе немачке групације око Бјелогорода, да би се након ослобађања

овог града извршило фронтално напредовање према Харкову. Док су трупе генерала

Чистјакова и Жадова у садејству са тенковском дивизијом генерала Ротмистрова и

Катукова, образовале главну групацију на левом крилу Вороњешког фронта, њихов

непосредни задатак је био да после евентуалног разбијања тамаровско-борисовске

немачке групације наставе ка Золочеву и Валки, обилазећи Харков са западне стране.3

Немци су тежили да задрже ову територију, јер од одбране овог бастиона умногоме

је зависила одбрана рејона Донбас, која је имала изузетно важен економски значај за

опстанак целокупне немачке машинерије на Источном фронту. У складу с тим, Немци су

из других одсека у овај рејон прекомандовали шест тенковских дивизија: дивизију

„Велика Немачка“, „Мртвачка глава“, „Рајх“, „Викинг“ и трећу тенковску дивизију.4

Међутим, због операција на Орелском правцу, Немачка врховна команда је била

1 Жуков, Георги Константинович, наведено дело, стр. 576-5802 Замјатин, Николај Михајлович, наведено дело, стр. 943 Замјатин, Николај Михајлович, наведено дело, стр. 954 Исто, стр. 93

54

приморана да извлачењем извесних снага ослаби ову избочину. Противофанзива у области

Бјелгорода почела је 3. августа у раним јутарњим сатима после снажне трочасовне

артиљеријске и авио-припреме. У офанзивна дејства прве су кренуле 5. и 6. гардијска

армија, пређашња противприпрема је знатно дезоријентисала немачке војнике, што је

омогућило убрзан пробој кроз главни појас немачке одбране. Према тактичкој

констелацији 1. и 5. гардијска тенковска армија у борбу су кренуле током истог дана,

делом као подршка осталим сегментима Вороњешког фронта, а делом као хомогена

целина; својим акцијама она је у потпуности ликвидирали комплетну тактичку дубину

немачке одбране, напредујући читавих 30 до 35 км.1 Степски фронт није у свом саставу

није имао знатне контигенте оклопних возила, која су могла служити како „овнови“ за

разбијање немачке одбране, па је напредовање кроз непријатељске линије ишло доста

спорије, томе треба захвалити и доста квалитетнијој одбрани, али прогрес је ипак

постојао, Степски фронт је извршио пробој неких 15-так километара, али Ставка није

имала разлога за бригу, јер напредовање Вороњешког фронта доводило је до номиналног

угрожавања бока бјелгородске групације, па немачка команда како не би дозволила

опкољавање својих јединица, морала је извршити повлачење на одређеним секторима, што

је даље имплицирало лакши пробој Степског фронта. Петог августа 270. гардијски

пешадијски пук и 89. гардијска пешадијска дивизија извршиле су пробој у сам Бјелгород.

Град је ослобођен истог дана када и Орел. У част ослобађања поменутих градова од

Немачке окупације и у част војника Брјанског, Западног, Централног, Степског и

Вороњешког фронта у Москви су испаљени почасни плутони. Са зидина Кремља

одјекнуло је 12 плутона из 120 оруђа. Занимљиво је да је то била прва почасна

артиљеријска паљба у току борби за ослобођење руских територија. Од тада је то постала

пракса и традиција која ће се завришити плутонима у част „ослобођења“ Берлина и

приликом капитулације Јапана.2

Након заузимања Бјелгорода и Орела, Ставка се није зауставила на постигнутим

успесима, већ је наставила са офанзивом са циљем заузимања совјетских градова и

области и протеривања немачких војника са својих територија. Сходно томе, у поменутом

периоду сви већи градови до којих је допрела Црвена армија су били заузети или на путу

1 Жуков, Георги Константинович, наведено дело, стр. 5832 Анић Алинк, наведено дело, Том II, стр. 294

55

да то постану, преостало је само заузети Харков. Овај град је био од изузетне важности са

обе стране, па не треба да чуди, што су борбе за Харков биле посебно жестоке и вођене са

посебним еланом. Немци су уложили вансеријске напоре како би овај град што

квалитетније утврдили. На одстојању 8-14 км од града протезао се спољни обруч, који је

имао низ чворних отпора. Међупростор измећу ових отпорних тачака биле су

припремљене за кружну противтенковску одбрану и налазиле су се у узајемној

артиљериској комуникацији. Прилази су били посебно обезбеђени минским пољима,

противтенковским рововима и жичаним препрекама. Путеви који су водили ка граду са

северне и јужне стране били су порушени, мостови онеспособљени и потенцијалне

импровизоване обилазнице миниране. Једном речју сви прилази граду били су обезбеђени

по најстрожим фортификацијским нормама.1

У периоду од 12. до 22. августа трупе Степског фронта, нарочито јединице на

крилним позицијама, које су биле под командом генерала Манегарова и генерала Гагана

водиле су огорчене борбе на периферији Харкова.2 Немачка команда није била спремна да

још увек попусти пред совјетском навалом у чију користи говори и догађај од 20. августа.

Наиме, један руски оклопни корпус и пешадијска дивизија извршиле су пробој фронта 8.

армије, распоређена недалеко од дивизије „Велика Немачка“, која је тада држала одсек

око Актирке. Дивизији је наређено да ступи у дејства и поправи новонасталу ситуацију.

Формирана је јуришна група под командом генерала Нацмера, начелника оперативног

одељења ове дивизије. Однос снага током овог судара био је алармантно на страни

совјетске војске, али захваљујући доброј тактици и фактору изненађења, јер Совјети нису

очекивали дивизију „Велика Немачка“ у овом рејону, Немци су припорали совјетску

војску на повлачење.3 Међутим, ово је био само појединачан успех, у већини случаја

иницијатива је била на страни Црвене армије, што је и довело до предстојећих успеха.

Дивизија генерала Ротмистрова која се истекла и приликом битке код Прохоровке, је

показала своје оперативне и манерварске способности. Напредовање ове дивизије у рејон

Коротич и са избијањем трупа генерала Гагана у рејон Константиновка, створена је

непосредна опасност да немачка војска у Харкову буде потпуно опкољена, па је команда

приступила експресном извлачењу преосталих јединица. Проблем је настао оног тренутка 1 Замјатин, Николај Михајлович, наведено дело, стр. 1272 Исто, стр. 1313 Melentin, Fridrih Vilhem fon, Oklopne bitke: 1939-1945, str. 276

56

када је совјетска извиђачка служба прозрела немачке планове, јер за овај меневар

постојале су само две солуције, повлачење преко железничке пруге који је водио из

Харкова према југозападу на Мерефу и опција магистралном везом са Красноградом. Обе

комуникације су биле под непрекидном паљбом совјетске авијације. Да ситуација буде

компликованија, Ставка је прозрела немачке планове и наредила напад на Харков у

ноћним сатима 22. августа. Почаст да први умарширају у град добили су генерали

Крјученкина и Шумилов. Поверени задатак остварили су за веома кратко време, тачније

до поднева 23. августа када је Харков у потпуности заузет. 1

Ослобађањем Харкова, немачка команда је изгубила најважнији стуб одбране над

целокупним Источним фронтом. Ова локација је омогућила Црвеној армији одступницу за

каснија офанзивна дејства према западу.

Епилог

У бици код Курска совјетска Врховна команда је први пут свестрано ангажовала

тенковске и механизоване дивизије, што је у низу случајева било од пресудних сегмената

оперативног манерва, фактор који је попут средњовековних „овнова“ за разбијање,

постизао изузетне успехе приликом пробоја немачке дефанзиве линије изазивајући

конфузију подједнаким интезитетом међу комуникацијским формацијама и у

одбрамбеном саставу. Успеси постигнути у временском раздобљу мањем од месец дана

додатно су охрабрили Ставку на прогресивнију реализацију стратешких планова који су

већ увелико добили ослободилачки караткер. После пада Орела, Бјелгорода и Харкова,

Црвена армија је без предаха наставила борбу са немачким снагама које су се повлачиле

према Дњепру. Задатак је био једноставан и конкретан, у што краћем временском периоду

протерати немачку војску са граница Совјетског Савеза. Освајањем поменутих градова,

совјетска армија је стекла круцијалну одступницу за даљи пробој према унутрашњости

Украјине, где је током зимске офанзиве, под командом маршала Жукова и Васиљевског

1 Замјатин, Николај Михајлович, наведено дело, стр. 133-134

57

ослобођен Кијев, Житомир и убрзо Минск. Напредовање је настављено даље према

Пољској, Финској, Румунији, Југославији, Мађарској, Аустрији и коначно Немачкој

односно Берлину.1 За период од девет месеци, Совјети су овладали широким и

непрегледним пространствима, све до граница са Пољском. Постигнутим успесима

Црвена армија је стекла симпатије широм света, успеси су резултирали њену

трансформацију у једну од најјачих војних машинерија. Наравно, војни успеси су се

моментално имплементирали на политичком нивоу. У политичким превирањима и

дискусијама, овакав развој ситуације на фронту, Стаљин је користио као необориву

аргументацију за остваривање војних, политичких и личних аспирација.

Битка на курској избочини коштала је немачку Врховну команду алармантних

губитака што у људству, што у техници. Неуспех у операцији Цитадела манифестовао се

окончањем свих могућности ка освајању Москве и окупацији целокупног совјетског

савеза. Алтернативних опција више није било, као ни простора за импровизацију или

калкулисање, једино што је преостало јесте повлачење према Дњепру. Хитлер у својој

препознатљивој тврдоглавости није желео да прихвати очиту реалност и изда директивну

за тотално повлачење. Наравно, овакав војни потез имао би директне консеквенце на

политичком плану, пре свега на одржавању савезника или боље рећи вазала у каквој-

таквој компактности. Хитлер је био свестан да би оваква наредба додатно охрабрила

Румунију, Бугарску или Мађарску да попут домино ефекта напусте коалицију и пређу у

супротни табор или у најбољем случају да се изјасне као неутралне. Ентузијазам и

самопоуздање које су у почетку красиле Хитлеров персоналити, у последњим годинама

рата су се репрезентовала као његове најгоре мане са фаталним свршетком. Као стуб

Тројног пакта, Хитлер је морао константно да баласира расположиве снаге стациониране

на истоку и западу, прилагођавајући се дешавањима на фронтовима. Сходно томе, као што

је поменуто у претходним поглављива, Хитлер је морао да рапидно реагује на новонасталу

ситуацију на Западном фронту, прецизније у јужној Италији и на Сицилији, што је знатно

олакшало војне манерве Црвене армије. Овакве наредбе, испоставило се, нису били

усамљени случајеви, јер је током 1944. еруптирао низ савезничких контраофанзива, попут

операције Оверлорд (искрцавање у Нормандију) и операције Багратион (совјетска

офанзива у Белорусији).

1 Vint Gaj, Kalvokorezi Piter, Totalni rat, str. 387

58

Немачка улагања у операцију Цитадела показала су се као потпуно погрешна

инвестиција, преко пола милиона људи је неповратно изгубљено, индустријски центри су

морали функционисати непрекидним темпом како би се надокнадили губици у оклопним

возилима и у ваздухопловним апаратима.Сматрајући да су за новонасталу ситуацију криви

поједини генерали, Хитлер је извршио одређену реорганизацију највишег војног кадра,

сменивши Ериха фон Манштајна недвосмислено стручнијег команданта од већине

преосталих у хијерархиском ланцу. Ови већ очајнички потези нису имали знатнијег удела

на фронту и ситуација је постала далеко компликованија, него што је то било пре почетка

офанзиве.

Литература:

Главне операције Црвене армије у Великом отаџбинском рату (1941-1945), Београд,1946

Замјатин, Николај Михајлович, Битка под Курском; кратак преглед, Београд, 1947

Melentin, Fridrih Vilhem fon, Oklopne bitke:1939-1945, Beograd, 1962

Todorović Vojo, Vojna enciklopedija, Том V, Beograd, 1962

Strugar Vlado, Druдi svetski rat; preдled ratnih operacija- doдađaji od novembra 1942. do decembra 1943, knjiga III, Beograd,1964

Staljinove žrtve; Tuhačevski, Jakir i Uborevič, Zaдreb,1966

Brajović Slobodan, Sovjetska armija, Beograd, 1967

Салцеберг Сајрус, Други светски рат, Београд, 1971

Kitanović Branko, Kurska bitka: kako je vide sovjetske vojskovođe Žukov, Rokosovski, Konjev, Sudec, Rotmistrov, Popelj i druд, Zagreb, 1975

Čedomir Popov, Od Versaja do Danciдa, Beoдrad, 1976

Čejni, Preston Oto, Žukov; maršal sovjetskoд saveza, Zagreb, 1976

Dojčer Isak, Staljin; politička biografija, Zagreb, 1977

Grov Erik, Tenkovi druдoд svetsko rata, Zagreb, 1977

59

Šper Albert, Sjećanje iz Trećeд rajha, Rijeka, 1980

Анић Алинк, Други светски рат, Том I и II, Београд, 1982

Ilustrovana istorija vazduhoplovstva, Ratnici Neba, Ljubljana, 1987

Vint Gaj, Kalvokorezi Piter, Totalni rat, Beograd, 1987

Жуков, Георгиј Константинович, Успомене и размишљања, Београд, 1989

Гелер Михаил, Некрич Александар, Утопија на власти; историја совјетског савеза, Подгорица, 2000

Barbier Michel, Kursk; The Greatest Tank Battle 1943, London, 2002

Newton Steven, Kursk: The German view, Cambridge 2002

Keršo Jan, Hitler: 1936-1945; Nemezis, Beograd, 2004

Duško Nešić, Nemački tenkovi i druдa vozila, Beograd, 2007

60