1

Теологија литургијског простораС К Р И П Т АВ Р Е М Е

2

Питања

1. Дневни богослужбени круг2. Часослов3. Седмични богослужбени круг4. Октоих5. Недеља6. Годишњи богослужбени круг7. Непокретни празници8. Минеј9. Непоскретни празници Христови10. Божићни пост11. Празници Пресвете Богородице12. Успенски пост13. Празници светог Јована Крститеља14. Светитељски празници15. Петровски пост16. Празновање Часног Крста17. Србљак18. Покретни празници19. Велики пост20. Велики канон светог Андреја Кирског21. Акатист Пресветој Богородици22. Васкрсење Христово и Светла седмица23. Вазнесење и Педесетница24. Служебник25. Српски рукописни и штампани Служабници26. Требник (Евхологиј)27. Српски рукописни и штампани Требници28. Архијерејски чиновник29. Библији у Литургији: Јеванђеље, Апостол, Паримејник, Псалтир30. Литургија и култура – Инкултурација Јеванђеља

3

1. Дневни богослужбени круг

 Вечерње - је служба, која се савршава на крају дана, увече. Том службом ми се

захваљујемо Богу за протекли дан. Повечерје - је служба, која се састоји од читања низа молитава, у којима ми молимо од Господа Бога опроштење грехова и да Он нама, идућим (грјадушчим) на спавање, пода покој тела и душе и сачува нас од лукавстава ђаволских за време сна.

Полуноћница - служба која је одређена за савршавање у поноћ, као сећање на ноћну молитву Спаситеља у Гетсиманском врту. Постоје три различита тумачења ο мотиву и постанку полуноћнице: Да би верне подсетила на полуноћни подвиг Христов уочи Његовог одласка на вољно страдање (Мт 26,36-44; Мк 14,32-39; Лк 22,41-46); Ради сталног подсећања на дан Другог Христовог доласка, који ће, према учењу Цркве, основаном на Христовој причи ο десет девојака (Мт 25,1-13) бити у поноћ; Ради призива верних у поноћ да подражавају Анђелима који непрестано прослављају Господа. Полуноћница је тројака: посведневна или свакодневна (редовна), затим суботња и, најзад, недељна (васкрсна). Посведневна поноћница има свој утврђени обред, и њим почињеЧасослов - за разлику од осталих књига које садрже круг дневни или празнични, јер све почињу вечерњем или деветим часом који јој претходи.)

Јутрење - је служба, која се савршава ујутру, пре изласка сунца. Том службом ми благодаримо Богу за прошлу ноћ и молимо од Њега милости за наступајући дан. Описао га је још Плиније, витински проконзул, у свом писму императору Трајану између 111. и 114. године. Јутрење је почињало ноћу, јер су Хришћани у старини очекивали да ћe се Други Христов долазак догодити ноћу, а што се и данас види из тропарапрва три дана Страсне седмице: "Гле, Женик долази у поноћ...", који се пева и на полуноћници. Ο јутарњем богослужењу у III веку податке нам дају Тертулијан и Тестамент Господа нашег Исуса Христа који говори ο архијерејском и презвитерском јутрењу. Апостолске установеограничавају јутрење само на молитве. Међутим, јутрење је морало имати у свом саставу и псалме, а такође и друге песме које су се певале. Опширан опис јутрења даје нам Симеон Солунски (1429); а такође и типици који су касније настали. Јутрење се служи као самостална аколутија, а такође и као саставни део, и то најважнији, свеноћног бденија поЈерусалимском типику. Јутрење се састоји од читавог низа псалама, песама и молитава у којима се слави долазак у свет Господа Исуса Христа, Његово Васкрсење, а такође и Његови угодници кроз које се Он прославља у овом свету и који су Њега прославили својим хришћанским животом или мученичком смрћу.)

Часови - молитвословља која се састоје из три Псалма, тропара дана, богородичног, кондака дана и молитава, а прилагођени су свакој четврти дана. Наиме, дан се још из времена Римљана делио на четири часа: први, трећи, шести и девети. Читав пак живот, по учењу Тертулијана, Кипријана Картагинског и Климента Александријског, треба да буде проведен у молитви. Први час, одговара нашем седмом часу изјутра, и освештава молитвом наступајући дан. Трећи час, одговара нашем деветом часу изјутра, и сећа нас на силазак Светог Духа на апостоле. Шести час, одговара нашем дванаестом часу дана, и сећа нас на распеће Господа нашега Исуса Христа. Девети час, одговара нашем трећем сату поподне, и сећање је на крстну смрт Господа нашега Исуса Христа.

4

Божанствена Литургија је најважије Богослужење. На њој спомињемо, сећамо се, целог земног живота Спаситеља и савршава се тајна св. Причешћа, коју је установио Сам Спаситељ на тајној вечери. Литургија се служи изјутра, пре подневног јела.

Све ове службе су се у древним данима у манастирима и код отшелника савршавале посебно, у тачно за сваку, одређено време. Али касније, због прилагођавања верницима, оне су биле сједињене у три Богослужења: вечерње, јутрење и дневно. Вечерње - Богослужење састоји се од деветог часа, вечерњег и повечерја. Јутрење - од полуноћнице, јутрења и првог часа. Дневно - из трећег и шестог часа и Литургије.

Дан уочи великих празника и недељних дана савршава се вечерња служба, у којој се сједињују: вечерње, јутрење и први час. Такво Богослужење назива се свеноћним бденијем (свеноћном), јер је код древних хришћана оно трајало целу ноћ. Реч "бденије" значи: будност.

Прегледна шема дневног круга Богослужења:

 Вече.1. Девети час. - (у 3 часа поподне)2. Вечерње.3. Повечерје. Јутро.1. Полуноћница. - (у 12 час. ноћу)2. Јутрење.3. Први час. - (у 7 час. изјутра) Дан1. Трећи час. - (у 9 час. изјутра)2. Шести час. - (у 12 час.- у подне)3. Литургија.

У 10.веку Устав је формирао потпуни круг дневних служби и то у облику који ми данас познајемо. То је време када се канон формира, а кондаци ишчезавају. У православној цркви формирана су 2 типа служења дневног круга: тзв.певани и монашки тип. Певаним су се називала парохијска богослужења, јер у њима доминира песма-појање и то углавном псалама из псалтира.

Монашка богослужења: у манастирима су се развила многобројна дужа и сложенија богослужења дневног круга.

Богослужбене књиге које се користе за богослужења дневног круга су: часослов, минеји, октоих (или осмогласник), зборник, а у време великог поста користе се и посни и цветни триод и паримејник, као и велики типик.

5

Поредак служаба манастира „неспавајућих“:

6

2. Часослов

Часослов је књига, која служи као руководство за чтеце и појце на клиросу. Часослов садржи у себи поредак свих служби у току дана, осим Литургије.

Часослов је књига ''часова'', односно бгослужења дневног круга, која се у ширем смислу сва називају часовима (имају се у виду часови молитве). У часослову су садржани непроменљиви елементи ових последовања, као и поједини променљиви (тропари и кондаци из минеја), и друга последовања која се често служе заједно са богослужењима дневног круга, као што су: акатист, молебни канон Богородици, молитве пред свето причешће и др. Круг богослужења у часослову почиње од полуноћнице, према грчко-римском схватању почетка дана, а поредак богослужења је онакав какав је изложен у типику св. Саве Освећеног. Најстарији сачувани рукопис Часослова је из 9. века.

Дневне службе (Часослова): девети час, вечерње и повечерје; полуноћница, јутрење и први час; трећи час и шести час иЛитургија (или уместо ње изобразитељна).

3. Седмични богослужбени круг

Недељним или седмичним, кругом Богослужења назива се поредак служби у току седам дана недеље. Сваки дан недеље посвећен је неком важном догађају или посебно поштованом светоме.

У недељу - Црква спомиње и прославља Васкрсење Христово;

У понедељак (први дан после недеље), прослављају се бестелесне силе - Ангели, саздани пре човека, најближе слуге Божије;

У уторак - прославља се свети Јован Крститељ, као највећи од свих пророка и праведника;

У среду се савршава служба у сећање на Крст Господњи (посни дан).

У четвртак се прослављају св. Апостоли и св. Николај Чудотворац;

У петак се спомињу крсна страдања и смрт Спаситеља и савршава се служба у част Крста Господњег (посни дан). У суботу - дан покоја - прославља се Божија Мајка, Која се прославља и свакодневно, праоци, пророци, апостоли, мученици, преподобни, праведни и сви свети, који су достигли упокојење у Господу. Такође се помињу сви умрли у истинитој вери и нади на васкрсење и живот вечни.

7

У циклусу седмичних богослужења, пажњу привлачи давање имена дана у седмици. Под утицајем асирско-вавилонских астролошких учења дошло је до именовања дана у седмици по бројевима. Значење недеље у хришћанском свету одмах је било јасно, јер је то био дан када се вршио спомен на васкрсење Господње. Код Јевреја субота је дан одмора, а понедељком и четвртком се пости. Приликом именовања дана код разних народа долази до деформација; тако код Јелина и код Грка, први дан је био дан Господњи – дан сунца, а дан који након њега следи је други дан. У даљем развоју празничког и литургијског сазнања, одређени дани седмице разликовали су се од других тиме што је тада служена литургија. Недеља је превасходни литургијски дан. На Истоку је Литургија служена и суботом. Што се тиче среде и петка ту постоје разлике јер Јерусалимска црква и цркве по Африци у те дане служе литургију, за разлику од Рима и Александрије које је тада не служе.

У I веку субота уступа место недељи. У II веку среда и петак постају дани поста. Од III века се све више прихвата правило да се недељом не ради, не пости и не клечи.

4. Октоих

Назив потиче од грчког οκτώ ("окто") - осам, и ήχος ("ихос") – глас. Октоих или Осмогласник, Воскресник, садржи у себи песме (тропаре, кондаке, каноне и остале), подељене на 8 напева или "гласова". Сваки глас, са своје стране, садржи у себи песме за целу седмицу, јер се службе Октоиха понављају једном у осам недеља. Певање свих осам гласова током осам недеља у црквеном Типику назива се "столп" (стуб). Поделу црквеног појања на гласове савршио је чувени песмопојац грчке Цркве св. Јован Дамаскин (VIII в.). Њему се приписује и састављање Октоиха, мада треба приметити, да су у састављању Октоиха учествовали и св. Митрофан, епископ Смирнски, св. Јосиф песмописац и други. У Октоиху, што је исто важно напоменути, постоје и химне које су старије или млађе. Први састављач октоиха био је Севир Антиохијски (6. век). Октоих садржи и поетску обраду ових јеванђеља = 11 егзапостилара, дело Констатина VIII Порфирогенита.

Октоих садржи химнографски материјал распоређен према седмичном кругу богослужења. Недеља је посвећена васкрсењу, среда и петак крсту, субота покојнима, четвртак апостолима и св. Николају Мирликијском, уторак Претечи, понедељак небеским силама.

Певање Октоиха у радне дане почиње од недеље Свих Светих после Педесетнице, а завршава се пред суботу Месопусне недеље. У периоду Великог поста, затим током Сирне седмице која му претходи и Страсне седмице на његовом крају, као и у периоду од Васкрса до Педесетнице, у радне дане се не пева према Октоиху. Недељом се Октоих не пева од Цветне недеље, закључно са недељом Свих Светих. Осим тога, ако неки од дванаест Господњих празника падне у недељни или радни дан, Октоих се такође не користи. Октоих се не користи ни онда кад неки Богородичин празник или празник светога падне у радни дан.

8

Паралелно са смењивањем гласова иде и серија од 11 васкрних јутарњих јеванђеља која се читају недељом на јутрењу и која почињу од чисте недеље( Томине). Због неједнакости броја гласова (8) и броја васкрсних јутарњих јеванђеља(11) ове две серије иду у корак само до одређеног степена.

Прва српска штампарија на Цетињу штампала је прву књигу на српском језику – „Октоих првогласник“ Ђурђа Црнојевића и штампара Макарија, једну од највише коришћених богослужних књига у Српској православној цркви. Октоих – осмогласник, штампан је 4. јануара 1494. Штампање и украшавање Октоиха извело је седам монаха под будним оком јеромонаха Макарија у Ободској штампарији. Штампарија је позната као Штампарија Црнојевића, прва јужнословенска ћирилична штампарија и прва државна штампарија у свету. Октоих је штампан у релативно великом броју, од чега је до данас сачувано 105 примерака. То указује жељу издавача да књига буде дистрибуирана и у околне просторе.

5. Недеља

ДАН ГОСПОДЊИ (гр. Κυριακη ημερα), лат. Dominica die - Недеља): први дан седмице, или осми дан, који су хришћани прослављали уместо суботе, од самог почетка Цркве, као литургијски дан сам по себи, или сећање на Христово Васкрсење, приносећи евхаристијску жртву и вршећи друге тајне и богослужења. Како произлази из Дела Апостолских (20,7; уп. 2,42 и 27,35) и првих постапостолских списа (Игњатије Богоносац, Посланица Магнежанима, IX, 1; Посланица Варнавина, XV, 9; Дидахи 14,1), Евхаристија као тајна није се вршила на дан њеног установљења, него у Недељу, на дан Васкрсења и Силаска Светога Духа (Дела 2, 1-5). "Саберите се у дан Господњи и ломите хлеб и принесите благодарење (Евхаристију)" (Дидахи, 14, 0 недељном богослужењу, стр. 234). За Варнаву, то је "дан осми", дан вечности, почетак Новога Света, који долази после седмога дана, символ онога миленијума у којем ће Христос царовати са праведнима (Ibidem) Иначе, Дан Господњи указује и на Дан Суда (Мт. 12,36), последњег часа борбе између Исуса Христа-Цара и сила зла (Рим. 13,12; 1. Сол. 5,2; Јевр. 10,25; уп. Откр. 1,10).

Дан Господњи има, дакле, два аспекта: један "недељни" или пасхални, јер се тога дана чини успомена на новозаветну Пасху и славно Васкрсење Исуса Христа; и други "есхатолошки", јер Недеља предокушава стварност Царства Божијег, које јесте али ће и доћи (уп. Кол. 3,1). У исто време литургијски дан, Недеља, поново предокуша дан Васкрсења и Дан Господњи. Наравно, ова је ствар могућа само помоћу силе Светога Духа, јер Дух стално ставља у свест и живот Цркве Васкрслога Христа (1. Кор. 2,4). Дан Господњи јесте дан радости и наде и он је дубоко осликао живот првих хришћана.

Замена суботе Недељом сачињава, дакле, један од најважнијих догађаја Новога Завета (Св. Јустин Мученик, Аиологија I, 67). Тек после Миланског Едикта (313), Недеља постаје дан званичног одмора. Дотада, хришћани се ради вршења Евхаристије састајаху било суботом увече, било у Недељу ("веома рано").

9

10

11

12

13

14

15

16

17

18

19

6. Годишњи богослужбени круг

Годишњи круг Богослужења је поредак служби у токе целе године. Сваки дан у току године посвећен је неком од светих, а такође и посебним светим догађајима -празницима и постовима. Од свих празника у години највећи празник је Светло Христово Васкрсење (Пасха). То је Празник над празницима и Слава над славама. Пасха не бива пре 22-ог марта (4. април по новом) и не бива после 25-ог априла (8. маја по новом), у први недељни дан после пролећног пуног месеца. Затим, у току године, постоји дванаест великих празника, установљених у част Господа нашег Исуса Христа и Божије Мајке. Постоје и празници у част великих светих и у част бесплотних (бестелесних) Сила небеских - ангела. Тако се сви празници у години деле по свом садржају на: Господње, Богородичине и празнике светих. По времену празновања празници се деле на: непокретне, који бивају сваке године увек у исти дан у току месеца, и покретне, који мада увек бивају у исти седмични дан, падају у различите дане у току месеца, зависно од времена празновања Пасхе. По величанствености црквених служби, празници се деле на велике, средње и мале. Велики празници увек имају свеноћно бденије; средњи празници - не увек. Богослужебна црквена година почиње 1-ог септембра по старом календару, а цео годишњи круг Богослужења утврђује се у односу на празник Пасхе.

И у развоју овог богослужбеног круга, велики утицај је имао јеврејски календар. Постоје извесна мишљења да црквена година није ништа друго до спајање два календара – јеврејског и хришћанског. Јеврејском календару припадају покретни празници, а хришћанском непокретни.

Период од 1.-3.века:У овом периоду најважнији празници су Пасха и Педесетница. Пасха је усредсређена на

Васкрсење Христово и о њој се говори у посланицама апостола Павла. Педесетница има своју старозаветну основу, аали о овом празнику се говори и кроз књиге Новог завета. У овом периоду је настао обичај да се не клечи током педесетодневног периода, и усталио се обичај празновања

20

Богојављања. Богојављање тада није имало данашњи садржај већ је обухватало догађаје Богојављања, Рођења и Крштења Господњег. У овој епохи започињу и празници у част мученика.

Период 4.-5.века:Ово је период тринитарних и христолошких спорова. Ова епиха доноси нам следеће

спомене: Богојављање и Рођење Христово као одвојене празнике; Велико пост у овом периоду готово свуда траје 40 дана; Почиње се празновати Сретење и Вазнесење Господње. У вези са проналаском Часног Крста почиње и празновање тог догађаја, а у овом периоду се почиње појава првих празника у част Богородице.

Период 6.-8.века:У овом периоду црквени календар је обогаћен низом спомена. Почело се празновати

Обрезање Господње, и Преображење Господње. Богородичини празници се полако извијају из једног и заузимају своје место у црквеном календару. Ако се у предходном периоду славио један празник Свих Светих, од овог периода се развија индивидуални спомен светитељима. У овом периоду се дефинише поштовање Арханђела Михаила и Гаврила, и појављују се празници у част старозаветних праведника. У уставима млађим од 9.века постепено се сви дани црквене године почињу попуњавати појединачним споменима светих и чудима из живота Цркве. У наредним вековима календар каректеришу не само спомени појединим светитељима, већ и проналазак или пренос њихових моштију. У почетку су сви празници били једнодневни, али се постепено дужина празновања увећава па имамо предпразништво и попразништво. Шоследњи дан попразништва назива се оданије. У савременом богослужбеном Уставу празници су подељени по важности посебним знацима. Ако изузмемо Пасху као Празник над Празницима, најсвечаније богослужење је одређено за Господње и Богородичине празнике, затим за Усековање, Рођење Јована Крститеља и дан спомена светих апостола Петра и Павла, а по одлуци настројатеља манастира то се може чинити и у друге празнике.

7. Непокретни празници

Подела празника:Од 11. века утврдила се данашња подела празника на три врсте: велике, средње и мале.

Велики празници су: Христови, Богородичини и два Претечина (Рођење и Усековање) и оба врховна апостола Петра и Павла (имају знак крста у кругу црвене боје). Њима се свршава бденије и сва служба празника по уставу.

Средњи празници имају два знака: а) крст са полукругом црвене боје, којима се свршавају бденије а додаје се и канон

Богородице на јутрењу по уставу (Св. Јован Богослов 26 септ., Св. Јован Златоусти 26. нов., Св. Никола, Св. Три Јерарха, Ђурђевдан, Св. Јован Богослов 8. мај)

21

б) знак + , не врши се бденије, на вечерњој имају Блажен муж први антифон, на Господи возвах имају 6 стихира или по вољи 8, имају 3 читања (Паримеја) на вечерњој, стихире на стиховње. На јутрењу имају полијелеј и Јеванђеље, канон на 8, велико славословље а осталу службу по уставу. (Празници свих 12 апостола. 9 апостола имају у типику службу са полијелејем, а св. Јован Богослов има службу са бденијем и знак + и полумесец. Апостолима Петру и Павлу поје се сва служба јер имају знак + у кругу. Празници који се овде убрајају су и : 1., 2. и 3. Обретење часне главе Претечине, 40 севастијских мученика, Пророк Илија, Св. Димитрије, Сабор арханђела Михаила, Цар Константин и Царица Јелена. Ове две групе празника су сличне па тако нпр. ако Цар Константин падне у четвртак Вазнесења или седму Недељу Отаца, његова счужба се врши као и Јовану Богослову. Ако празник са знаком + и полукруга падне у дане страсне седмице или на саму Пасху, служба се преноси на други дан. Нпр. ако Ђурђевдан падне на Велики петак, Велику Суботу или на Васкрс, служба му се свршава у понедељак Светле недеље).

Мали празници:а) без икаквог празничког знака, одликују се тиме што се у те дане поју стихире на

вечерњој на Господи возвах на 6 (3 из Минеја и 3 из Октоиха), канон на јутрењу на 4 и имају мало славословље. У месечном минеју за ове празнике имамо већином 3 стихире на Господи Возвах, и канон има у свакој песми до 4 тропара. Но, осим ових песама, последовања овог разреда имају и друге песме, али типик не указује на њих, зато што се оне не налазе у сваком последовању овог разреда.

б) са црним знаком ( или ) , имају 6 стихира на Господи возвах из Минеја и на јутрењу канон на 6 из минеја (стихире на 6 зове се шестерик). У типику за ове празнике стоји на ЛИТУРГИЈИ ПО ЧИНУ УСТАВА и под тим се подразумева да се:- на трећем антифону из минеја чита кадгод 3. а кадгод 3. и 6. песма- ако је одређено да се чита на литургији Јеванђеље светоме, то у минеју бива прокимен, алилујариј и причасно

в) са знаком ( или ), имају на вечерњем обичну катизму, на Господи возвах стихире на 6, на јутрењу канон на 6 и велико славословље, док је остала служба по уставу. Ови свети се у типику зову „свети са славословљем“. Ових празника има доста и њихово празновање се врши тамо где су мошти или храм тога свеца. Празника ове врсте који се празнују у свим црквама нема много, свега 14 (по старом календару13. и 23. септ., 18. и 23. окт., 9. и 26. дец., 7. јан., 26. март, 30. април, 2. и 25. јула, 1.,16. и 31. авг.). Њих можемо поделити у две врсте:а) који имају само наведена молитвословља за мале празнике са знаком ( или )б) који имају у својим последовањима и нешто од онога што сачињава особину средњих празника са знаком + , наиме: на вечерњем 3 читања и на јутрењу канон на 8 и ако падну на празнике са црвеним знаком три тачкице и „)“ свети без знака, њихова служба се преноси на други дан или се поје на повечерју.

Велики празници

Бденије и сва служба им се свршава по уставу. То су: 2 Претечина (Рођење 7. јул и Усековање 11. септембар), празник врховних апостола Петра и Павла (12. јул), и Христови и Богородични празници: 9 непокретних (Рођење Богородице 21. септембра, Крстовдан 27. септембра, Ваведење, Божић, Богојављење, Сретење, Благовести, Преображење и Успење Пресвете Богородице 28. августа) и 3 покретна (Улазак Господњи у Јерусалим, Вазнесење и

22

Педесетница) као и Обрезање Господње 14. јануара. Пасха је највећи празник и не убраја се међу 12 великих, јер је Празник над празницима.

Код средњих празника којима се свршава бденије на јутрењу се додаје и канон Богородици, док се на велике празнике поје само празнични канон. После 8. песме канона не поје се Честњејшују већ величаније (припев) и ирмос 9. песме. Место Достојно на литургији се поје Задостојник тј. ирмос 9. песме канона. На велике Господње празнике се, за разлику од Богородичних и светих, када падну у Недељу изоставља васкрсна служба и поје се само служба празника, док се код ових служба врши заједно са васкрсном. На литургији за Господње празнике поје се, уместо изобразитељних, празнични антифони и говори се входное и одређени су нарочити отпусти после службе. Молитвословља великих празника се не ограничавају само на дан празника, но имају молитвословља и у последовањима неких претходних и наредних дана. Претходни дани зову се претпразнство, а дани у којима се молитвама продужује слављење празника називају се попразнства.

ПРЕПРАЗНЕНСТВО – ови дани могу се схватити као пророчко праобразовно старозаветно време, које је претходило и указивало на догађај који се слави. Неки велики празници немају ове дана, али и неки од малих празника имају претпразнства. Сви велики празници, изузев Божића (5 дана) и Богојављења (4 дана) имају по један дан претпразнтва. Молитве и песме иду заједно са молитвама и песмама светих који падају у те дане. Радосне песме и молитве замењују Богородичне, не само из октоиха већ и минеја.

ПОПРАЗНЕНСТВО – први дан после празника спомињу се и прослављају учесници празничног догађаја ( нпр. после Божића Сабор Пресвете Богородице). Неки празници га немају (Крстовдан, Ваведење, Преображење), неки имају 1 дан (Благовести), 4 дана (после Мале Госпојине), 6 (после Божића), 7 (Крстовдан, Преображење). У ове дане се не поје октоих.

Разлика између претпразнства и попразнства:

а) у последовањима попразнства имамо неке песме које се поју и на сам празникб) осим њих имамо и друге песме а које имају исте стихове пред собом као и оне које су

биле појане на сам празникв) песме попразнства на Слава и ниње су увек из броја оних песама, које су биле појане на

сам празник, па макар да оне и тада нису појане на Слава и нињеПосле Ивањдана, Усековања и св. Петра и Павла, последовања идућег дана садрже у себи попразнствене песме у част ових светитеља, али се ипак ови дани не називају попразнством.Последњи дан попразнства зове се ОДАНИЈЕ празника. У последовањима минеја за оданије празника нема песама за ове дане, јер се оне узимају из последовања самог празника, а у последовањима оданија имамо само песме светима који падну тог датума. На јутрењу се уместо Честњејшују поје припев и ирмос 9. песме или сам ирмос, и поје се велико славословље.

Црквени календар развијао се до 8.века и тада је углавном обухватао данашњу садржину календара, а касније су уношене успомене које су се догодиле након 8.века. До 5.века када се још није развила црквена година, славили су се сви празници са једнаком свечаношћу, како празници мученика, тако и Господњи празници. Већ крајем 4. и у 5.веку видимо да се прави разлика међу појединим празницима и да се Господњи празници издвајају од осталих празника, као свечанији. Епифаније Кипарски у беседи на Вазнесење Христово набраја 4 најважнија празника: Рођење Христово, Богојављење, Распеће са Васкрсењем и Вазнесење. Прокло патријарх цариградски овом броју додаје и Силазак Светог Духа. До 8. века су издвојени најбитнији Господњи и Богородичини

23

празници у групу најважнијих празника, а број ових празника је ишао и ка томе да се утврди на броју 12. Од 11. века утврдила се данашња подела на 3 врсте празника: велики, средњи и мали.

О данашњој подели празника у три групе говори 47. гл. типика, која каже: велики празници Христови и Богородичини и 2 Претечина: Рођење и Усековање, и оба врховна апостола Петра и Павла имају знак крста у кругу црвене боје. Средњи празници Светих имају 2 знака: крст са полукругом испод, када се врши бденије, а додаје се канон Богородице на јутрењу и само крст када се не врши бденије. Мали празници имају два знака: три тачке непотпуно окружене црвене боје и три тачке непотпуно окружене црне боје.

Велики Господњи празници разликују се од Великих Богородичиних и Светих празника тиме што се на празнике Господње, када падну у недељу изоставља Васкршња служба, већ се само поје служба празника, а на Велике Богородичине празнике и на празнике Светих када падну у недељу врши се њихова служба заједно са Васкршњом.

8. Минеј

Минеј садржи 12 књига, према 12 месци у години, који садрже свакодневне службе од 1. септембра до 31. августа, по римском календару, одн. празничне службе и службе светих током целе године.

Њиховом, у почетку само химнолошком садржају, су приликом ревизије додата из Паримејника читања на вечерњи и царским часовима и синакари.

Минеји представљају хеортолошку основу Констатинопоља, али следе распоред последовања према монашком Јерусалимском типику Св. Саве Освећеног. Њихово формирање, у обради Студита, пада у период од завршетка икноборачких спорова, па до краја византиског периода. Ово је имало за последицу да свети који су уживали нарочито поштовање у Констанинопољу имају потпуну празничну службу, а да други свети чије се поштовање развило изван престонице имају непотпуну службу или је уопсте немају.То се исправља тако што се уводе допунске службе.

Минеј Месечни садржи у себи молитве у част светих за сваки дан у години и величанствене службе на Господње и Богородичине празнике, који падају у одређени дан у месецу. По броју од 12 месеци он се дели на 12 посебних књига.

Минеј Општи садржи у себи песме заједничке за цео чин светих, на пример, у част пророка, апостола, мученика, преподобних и осталих. Он се употребљава приликом Богослужења у том случају, када неком светом није састављена посебна служба у Минеју Месечном.

Минеј Празнични садржи у себи службе Великих Празника, извучене из Минеја Месечног.

24

9. Непокретни празници Христови

ГОСПОДЊИ ПРАЗНИЦИ (грч: Δεσποτικές εορτές), посвећени су празновању Свете Тројице, најважнијим догађајима из живота Господа Исуса Христа, и предметима који су Њему припадали (риза, убрус и др.) и Часном крсту. Велики Господњи празници су:

1. Рођење - Божић, 7. јануар.2. Богојављење, 19. јануар.3. Преображење, 19. август.4. Улазак у Јерусалим - Цвети (покретан).5. Вазнесење - Спасовдан (покретан).6. Педесетница - Духови (покретан).7. Воздвижење Часног крста - Крстовдан, 27. септембар.8. Обрезање Господње, 7. јануар - код неких литургичара се спомиње међу великим

празницима.9. Васкрс је празник над празницима - узрок свих празновања, и њега не сврставамо у исти

ранг са великим празницима. Поред тога, споменимо још празнике који су уско повезани са животом Господа Исуса Христа: Велики понедељак, Велики уторак, Велика среда, Велики четвртак, Велики петак и Велика субота.

Непокретни празници Христови:

1. Рождество Христово или Божић — 7. децембар2. Крштење Господње или Богојављење — 19. јануар3. Преображење Господње — 19. август

25

26

27

ПРАЗНИК БОГОЈАВЉАЊА (19. јануар)

Пре него што је Господ започео своју проповед, проповедао је Јован Крститељ да се приближило Царство Небеско, да долази очекивани Месија, и да се покајемо да би ушли у Царство Небеско. Оне који су се покајали, крштавао је у реци Јордан, а пошто је Исус желео да освети природну воду и да установи тајну крштења, дошао је ка Јовану да га он крсти. У спомен крштења Христовог, црква је установила празник Крштења или Богојављање 6.јануара, према традицији да се Христос тог дана крстио. Празник Богојављања се зове тако, јер се при крштењу Господа јавила пресвета Тројица – Отац је говорио са неба о Сину који се крстио, Син се крстио и био је посведочен као такав од Оца, а Свети Дух је сишао у виду голуба на Сина, потврђујући глас Очев. Овај празник је првобитно посвећен јављању Сина на земљи, уопште, при чему се сећало појединих догађаја из Спаситељевог живота у којима се откривало и истицало Његово Божанство. Дакле, у почетку је био колективни празник. Још се назива и празник просвећења, јер су се раније оглашени крштавали ноћу уочи овог празника, као и на Ускрс и Педесетницу.

Богојављање се почело празновати у 3.веку на Истоку и у Египту. Први спомен о његовом празновању имамо код Климента Александриског. Запад је примио празновање Богојављања са Истока у 4.веку. Аркадије и Хонорије су забранили 400.те године циркуске игре на овај дан, а Јустин је забранио рад и суђење у овај дан.

28

На деветом часу навечерја Божића читамо – „поклањајем сја рождеству твојему Христе, покажи нам и Божественаја твоја богојављенија“. У трећој стихири на Господи возвах на Божић читамо – „Всју твар просвјетил јеси“, а на Богојављење на ниње на литији – „Днес твар просвјешчајетсја“. Стихира на литији спомиње уједно благовести, рођење, звезду и Јордан. У молитви освећења воде на Богојављање спомиње се рођење и крштење у Јордану.

У историји празника Богојављања можемо разликовати три времена :

3.век – када је празник славио успомену на Крштење Христово и друге успомене у којима се открило Божанство Његово (рођење, клањање мудраца, чуда)

4. век – када је од свих ових у успомена у први ред избило РођењеКрај 4. века – када се слављење рођења и крштења поделило на два засебна празника.

Уочи празника се вршило освећење воде за крштење, и крштавани су оглашени у спомен крштења Спаситеља. Данас се на навечерје празника, и на сам празник врши чин освећења воде који стоји у минеју тог дана и у малом требнику. Према данашњем типику освећење воде се врши два пута на празник – први пут у спомен крштења оглашених, а други у спомен крштења Христовог. Исорија овог празника се може пратити у типицима.

Песме на овај празник писали су Јован монах, Косма монах, Анатолије, Герман патријарх, а каноне су писали Јован Дамаскин и Косма.

ПРАЗНИК ПРЕОБРАЖЕЊА ХРИСТОВОГ (19.август)

У спомен овог чудноватог догађаја, на гори Тавор, Црква је установила празник Преображења Господа Исуса Христа.

Преображење је пре Страдања и Васкрсења јављање Светлости Божије, које ће се удостојити они који блистају врлинама. Као што је Господ својим Преображењем хтео да охрабри своје ученике, тако и црква теши нас да нас после трпљења и труда чека слава и светлост вечног блаженства.

Празник се на Истоку почео славити у периоду од 6.-8.века. најраније беседе на овај празник су од Андреја Критског. Од 8.века слави се свуда на Истоку јер су Јован Дамаскин и Св.Козма написали песме за овај празник. На Западу се слави од 7.века. Особине празника су благосиљање и освећење првих плодова, тј. грожђа код нас.

29

10. Божићни пост

ПОСТ је средство које Православном Хришћанину помаже у изградњи спасења, а које се састоји у уздржавању од извесне врсте хране, од рђавих мисли, жеља и дела, као и у умножавању молитава, доброчинства, а исто тако и у ревности упражњавања свих хришћанских врлина. Прву заповест о посту налазимо у Библији у причи о првобитном паду Адама и Еве, када су они прекршили Божију заповест да не једу са дрвета познања добра и зла (1 Мој 2,17). После, у Старом и Новом Завету такође се много говори ο посту, као божанској установи и одредби. У Старом Завету, Мојсије је постио 40 дана на Синају (не једући ништа), да би се удостојио да од Бога прими Декалог. Исто тако, и Нови Завет је препун примера поста. Господ Исус Христос је попут Мојсија постио 40 дана на Гори Кушања, а постили су и Св. Апостоли, као и сви прави Хршћани.

Почетком 3.века јереси које су нападале Цркву подстакле су појаву систематичнијег припремања кандидата за крштење. Катихуменат је трајао 3 године. Катихумени су, видимо код Тертулијана (100/10-165) у делу „О крштењу“ подстицани на молитву, пост и друге покајне праксе. Јустин Мученик (105-165) у Риму кратко се осврће на моралну и доктринарну припрему катихумена, која је подразумевала молитве и пост. Ова припрема није систематски организована, али је за нас битно да је она постојала.

„Оне који су убешени и верују да су ствари које ми говоримо и учимо истините и обећају да могу живети по њима, упућујемо да се моле и преклињу Бога да им опрости грехе, док се и ми молимо

и постимо заједно са њима заједно. Тада их одводимо на неко место где има воде и поново их рађамо оним рођењем којим смо се и ми изнова родили.“ (1. Апологија)

Гледано шире, на целу, дакле, годину, четврти вишедневни, зимски пост је пред рођење Господа Исуса Христа, а у самом том периоду акценат је став љен на прослављање праотаца Старог Завета и подсећа нас на пост старозаветних Патријарха и праведника који су у посту и молитви очекивали долазак Спаситеља. Божићни пост има сврху да нас спреми за достојно слављење рођења Христовог.

Црквени устав сматра рођење Христово као другу Пасху, па Божић има пред собом посто од 40 дана, који се назива мала четрдесетница. Овај пост је први после Васкршњег, али не и по строгости. Типик за Божићни пост прописују настрожији пост за понедељак, среду и петак сухоједеније.

Божићни пост нема недеље посвећене посебним успоменама као што има Васкршњи, али има успомене на апостоле (Матеј, Андреј), пророке (Данило), мученике (Екатерина, Симон, Анастасија), светитеље (Св.Никола) и преподобне (Јован Дамаскин, Сава Освећени). У овом посту се нарочито истиче успомена на пророка Данила који је тако тачно прорекао време рођена Месије, и које је по времену најближе рођењу Христовом, и његова три друга који су у огњеној пећи прообразили овај догађај. Цариградски сабор је 1165.године донео одлуку да почетак овог поста треба да буде 15.новембра.

30

11. Празници Пресвете Богородице

То су: Рођење Пресвете Богородице, Ваведење у Храм, Благовести, Успење, Покров Пресвете Богородице.

Рођење Прес.Богородице – рођење Богородице је унапред проречено од С.З. пророка у многим пророштвима. Она је требала родити у одређено време Сина Божијег, па се морала родити у одређено време од Богом одређеним родитеља, који су потекли из два Богом издељена јеврејска народа царског Давидовог и Првосвештеничког Ароновог (Јоаким и Ана су туговали због неплодности и молили су Бога да им подари дете; Бог им дарује дете, мајку Спаситељеву, из захвалности Њему заветовали су се да ће дете посветити Богу и служењу храму). Овај празник је почео доста касно да се слави. Могао би се извући закључак да је и Православна Црква имала овај празник пре 4. Васељенског сабор 451. године. Слави се 21.(8.) септембра. Има један дан препразненства и 4 дана попразненства а оданије је 25.(12.) септембра. Идућег дана иза рођења Пресвете Богородице празнује се успомена на Јоакима и Ану. Роман Мелод написао је кондак за овај празник. Црквене песме на овај празник написали су: Андрија Критски, Јован Дамаскин, Герман Цариградски, Анатолије Солунски, Јосиф Химнограф.

Ваведење – када је Марији било 3 год. Јоаким и Ана су је одвели у храм да би испунили обећање које су дали (приликом свечаног уласка у храм свештеник Захарије, вођен од Бога, увео је Марију у светињу над светињама). У храму је остала 12 год. и када је дошло време да напусти храм и да ступи у брак, објавила је да је дала завет вечног девичанства, уважавајући то заручили су је са старцем Јосифом из дома Давидовог. У спомен довођења Марије у Јерусалимски храм установљен је празник. Овај празник је почео да се слави доста касно, и у споменицима се јавља од 7. века. Пуно празнично богослужење, са пред и попразништвом, означено је у Евергетидском типику 11. века, који је приближан данашњем. Писци: Георгије митрополит никомидијски, Лав Мајстор, Сергије Агиополит, Јосиф Химнограф.

Благовести – почеци овог празника доста су касни, сигурне сведочанства о овом празнику имамо тек у 7.веку. Благовести се славе 25.марта јер се рођење Христово слави 25.децембра, што је тачно 9 месеци разлике. Црквене песме написали су: Андрија Критски, Дамаскин, св.Козма, Теофан, Лав VI Мудри.

Успење – вести о животу Богородице, после Васкрсења Христовог у Св.Писму су оскудне (често је посећивала Јелеонску гору, место Вазнесења Христовог, где се молила да је Господ узме себи да види свог сина, ту јој се јавио арх.Гаврило који јој је рекао да це за 3 дана отићи ка Христу). Григорије Турски доноси историју о Успењу Богородице на сл.начин – када је Марија била при крају свог земаљског пута, сабрали су се сви апостоли у њен дом и бдели су заједно са њом, када је дошао Исус са анђелима, узео њену душу и предао је арх.Михаилу. Апостоли су ујутру пренели њено тело и поставили су га у гробницу, када им се јавио Господ и рекао да се тело узноси у рај где ће се опет сјединити са душом. Најстарију беседу за овај празник имамо у 7.веку од Модесте патријарха Јерусалимског. У почетку је слављен само један Богородичин празника и то у вези са рођењем Христовим односно у други дан Божића – сабор Прес.Богородице. Из овог празника развило се Успење Прес.Богородице. У песмама успенске службе открива се догађај самог Успења. У прологу је на овај дан одређено да се чита слово Андрије архиепископа Јерусалимског

31

после 6.канона. Од Андроника II (1282-1328) цео месец август у Византији био је посвећен Богородици. Најстарију службу за овај празник имамо у грузинском преводу јерусалимског канонара 7. века. Овај празник се најсвечаније слави у Гетсиманији, у којој је и гроб Богородице. У јерусалимском метоху гетсиманског манастира чува се плаштаница са сликом Успеније Богородице, која се 12. августа рано ујутро у 2. сата свечано преноси из Јерусалима у Гетсиманију, у спомен преноса тела Богородичина са Сиона у Гетсиманију. Плаштаница остаје ту све до оданија празника, када се опет свечано преноси у Јерусалим.

Покров – празнује се 1. октобра у спомен догађаја који се догодио за време византијског цара Лава Мудрог, о коме у житију св.Андрије јуродивог Христа ради имамо: за време бденија у 4-ти час ноћи Андрија је угледао св.Богородицу испред Царских Двери, у чијој пратњи су били Претеча и Илија и многи свети. После дуге молитве скинула је свој мафорион (вео) који је носила на својој глави, раширила га је изнад целог народа који је ту био, да виде како исијава славу Божију, кад је ишчезла ишчезао је и он. У спомен овог догађаја који се вероватно догодио у половини 10.века, на почетку 11.века уведен је празник Покрова Пресвете Богородице. Прво је, највероватније, уведен као празник у Руској цркви (почетком 12.века), што видимо и из саме службе овог празника у Русији у 12.веку и из старих поука на овај празник. У Грчкој цркви немамо службе ни помена овог празника. У СПЦ овај празник је вероватно дошао са руским богослужбеним књигама у 16. и 17.веку, што потврђују и Цркве посвећене празнику из овог времена, старије немамо. Овај празник нема ни пред ни попразненство.

12. Успенски пост

ПОСТ је средство које Православном Хришћанину помаже у изградњи спасења, а које се састоји у уздржавању од извесне врсте хране, од рђавих мисли, жеља и дела, као и у умножавању молитава, доброчинства, а исто тако и у ревности упражњавања свих хришћанских врлина. Прву заповест о посту налазимо у Библији у причи о првобитном паду Адама и Еве, када су они прекршили Божију заповест да не једу са дрвета познања добра и зла (1 Мој 2,17). После, у Старом и Новом Завету такође се много говори ο посту, као божанској установи и одредби. У Старом Завету, Мојсије је постио 40 дана на Синају (не једући ништа), да би се удостојио да од Бога прими Декалог. Исто тако, и Нови Завет је препун примера поста. Господ Исус Христос је попут Мојсија постио 40 дана на Гори Кушања, а постили су и Св. Апостоли, као и сви прави Хршћани.

Почетком 3.века јереси које су нападале Цркву подстакле су појаву систематичнијег припремања кандидата за крштење. Катихуменат је трајао 3 године. Катихумени су, видимо код Тертулијана (100/10-165) у делу „О крштењу“ подстицани на молитву, пост и друге покајне праксе. Јустин Мученик (105-165) у Риму кратко се осврће на моралну и доктринарну припрему

32

катихумена, која је подразумевала молитве и пост. Ова припрема није систематски организована, али је за нас битно да је она постојала.

„Оне који су убешени и верују да су ствари које ми говоримо и учимо истините и обећају да могу живети по њима, упућујемо да се моле и преклињу Бога да им опрости грехе, док се и ми молимо

и постимо заједно са њима заједно. Тада их одводимо на неко место где има воде и поново их рађамо оним рођењем којим смо се и ми изнова родили.“ (1. Апологија)

Трећи вишедневни пост је Богородичин пост или јесењи пост, установљен пред преображењем Божијим и Успењем пресвете Богородице, продужује се за две недеље, од 14.-28. августа. Црква је установила овај пост по примеру пресвете Богородице која је време пре смрти проводила у сталном посту и молитви из љубави према пресветој Богородици. По строгости овај пост долази одма после Великог Васкршњег поста.

Пост Успења Богородице је много млађи од самог празника и од сва три поста. Коначно је утврђен у Цариграду 1166.године. Поред свега што се спомиње о Успењском посту, до 12. века ми не налазимо никаквог помена о овом посту.

13. Празници светог Јована Крститеља

На граници између Старог и Новог Завета стоји необична личност – Јован Претеча. Он је богомдана сила која спаја старозаветна осећања са новозаветним благочешћем. Он је прелаз из Старог Завета у Нови. Рођен од престарелих родитеља Јован је још у раном детињству остао сироче, од оног дана када је Јелисавета издахнувши оставила једногодишњег сина у хладној и тешкој пештери пустињској. У тим годинама усамљености Бог му је постао једина радост и ослонац. Бог је општио са њим. И тако одељен од света Јован се потпуно прилепио Богу и живо Богом.

Личност пророка и Крститеља била је наслућивана и предсказивана и од пророка. Малахија га на почетку Марковог јеванђеља упоређује са анђелом, а боговидац Исаија са гласом који вапије у пустињи. Он заиста и вапије у пустињи, „његов снажни глас потреса Јудеју; проповедајући обраћање којему је знак обредно купање праћено признавањем греха, но које осим тога тражи напор обнове. Дакле, он крштава, он је Крститељ. Из јеванђелског извештаја видимо да он крштава Христа, али и све оне који му долазе, па чак и фарисеје и садукеје.

Што се тиче самог култа св. Јована Претече био је један од најраширенијих на Истоку, што можемо закључити по многобројним црквама посвећеним њему. Култ св. Јована раширио се веома у Византији од 4.века, а нарочито су култ св. Јована тражила ова три места: 1) место његова рођења, 2) место где је он извршио своју службу и 3) место где је извршено погубљење Јована.Црква је светом Претечи посветила укупном седам празника у годишњем кругу, и један дан у седмичном кругу – сваки уторак. Сама служба се налази у Октоиху, што значи да уторак у свих осам галсова садржи богослужбене песме у част претече. На вечерњу: стихире на Господу возвах, и стиховне стихире. На јутрењу сједален, славних сједална, канон један или два, хвалите стиховне.

33

Тропар претечин не узима се на вечерњи и јутрењи, већ на повечерју. На литургији: тропар, уколико минејски свети нема свог тропара. На отпусту све три службе помиње се Претеча после св. Богородице. Мора се рећи то да иако је Октоих књига која се најде користи током године ипак слабија од Триода и Минеја којим се уступа место. Песме у част Претече певају се уторком уколико минејски свети нема богослужбених песама, а у противном изоставља се сасвим или евентуално кроисти само као допуна за оне песме којих нема у Минеју.

Празници који су посвећен претечи: Зачеће св. Јована (6. октобар). Рођење св. Јована (7. јул), Усековање главе св. Јована (11. септембар), Сабор св. Јована претече (20. јануар), Прво и друго обретење главе (24. март) и треће обретење главе св. Јована (7. јун).По квалитету службе испред претечиних празника су само 12 великих празника, а њгова два разника имају у типику знак великог празника, - крст у кругу – црвеном бојом. Прву честицу на проскомидији свештеник вади за: „Часнога и славнога Пророка, претече и Крститеља Јована“.

Зачеће св. Јована Крститеља (6. октобар)Зачеће св. Претече и крститеља Јована је јеванђелски догађај који је увршћен у календар и

у блиској је вези са Зачећем Господа Исуса Христа, односно са празником Благовести. Овај празник није уведен свакако пре празника Рођења Јована претече, но после њега. На Истоку и Западу имамо сведочанство о овом празнику од 7.века (месецослов коптски; мартирологији Јеронима и Беце, Напуљски календар и оба минологија Цариградски и Василијев). Типик Велике Цариградске Цркве 9.-10.век као и Синајски канонар овога дана спомињу само успомену без навођења службе.

Рођење св. Јована (7. јул) Празник Рођења Христовог претече и Крститеља, као догађај описан у Јеванђељу Црква је унела

у календар. празник има у типику знак великог празника – крст у кругу црвеном бојом. Нема претпразништва.

Када је Јелисавета родила св. Претечу, међу рођацима и познаницима завладала је радост, јер је Господ са ње скинуо презир бездетства. У осми дан по рођењу детета дошли су свештеници и рођаци Захарије у дом његов ради учешћа у обреду обрезања младенца, и хтели су том приликом да му даду име очево – Захарија. Но, против тога се побунила Јелисавета желећи да детету да име Јован. Јустин каже: „Духом Светим упућена света мајка као пророчица даје детету име Јован, као што она и раније пророчки познаде долазак к њој Божје матере (Лк. 1, 43). Тада познаници и суседи стадоше знацима питати Захарија које име да дају детету. Он узе дашчицу и написа „Јован му је име“ (Лк. 1,63). И од тог тренутка Захарији се отворише уста која су до тада била затворена због његовог неверовања и поче славити Господа. Све ове чудне околности око Јовановог рођења допринели су томе да се глас о његовом рођењу далеко прочује.

Празник Јовановог рађања слави се од најранијих времена, а сигурних података на Истоку има од 4.века, а на Западу од 5.века.

Усековање главе св. Јована (11. септембар)

34

Св. Јован Крститељ проповедао је у време Ирода Антипе господара Галилеје. Ирод у то време отера супругу, кћер арапског кнеза Арете, и ожени се Иродијадом, женом Ирода Филипа свога полубрата.

Нико од свештеника или великана није се усудио да приговори Ироду за тај преступ у страху за сопствени живот. Но, Јован Крститељ силно изобличи овај грех у проповеди, јер је по закону јеврејског левиратског брака Ирод могао да узме своју снаху само под условом да она нема деце, но како је она имала кћерку њихов брак је био незаконит. А Ирод не трпећи изобличење нареди те Јована бацише у тамницу и оковаше. Иродијада пак нарочито се срђаше на светитеља и шћаше одмах да га убије, али не могаше, јер јој сам Ирод забрани. Она је само чекала праву прилику да га убије. Погодни моменат указао јој се на Иродов рођендан. Том је приликом наступила Иродијадина ћерка Салома и својом заносном игром очарала све званице. Задовољан и занесен њеним плесом пијани Ирод јој обећава све што заиште па макар то било пола царства. После саветовања са мајком она затражи на тањиру главу Св. Претече. Овоме се свакако нико није надао. А Ирод иако није био вољан, због задате речи, јер царска се не пориче, то и учини. По предању Иродијана је иглом избола језик Јованов, па је главу закопала на нечисто место. Такође, по старој традицији, Јованове убице стигла је и заслужена казна: протерани су у Галију, у град Лигдун (Лион), а потом у Шпанију где се Саломија утопила.

Црква је рано установила празник Усековања, али сигурних података има тек од V века. Сведочанства о овом празнику имамо у беседама које су написали: Петер Хризиолог еп. Равене (†458), Христ презвитер јерусалимски (5.век) написао похвалу и Василије Селевкијски. Даље, писали су беседе на овај празник Андрија Критски и Теодор Студит. Можемо на крају споменути и две беседе блаженог Августина.

Величина Усековања се огледа у томе што је Црква за тај дан прописала једнодневни пост у част св. Претече. Јер, сви већи празници имају пост пред собом, постом се Хришћани припремају за њихов дочек. Типик на овај дан забрањује и једење рибе.

Сабор св. Јована претече (20. јануар)У први дан иза Богојављења Црква слави спомен св. Јована Претече, тзв. Сабор св. Јована.

Овај празник установила је Црква у складу са својом праксом да у постпразништву великих празника слави учеснике празничних догађаја.

Овај празник се свршавао у свим Црквама, али особито у неким црквама посвећеним св. Претечи. Мирковић наводи као такве Цркву на Јордану која је подигнута на месту где је Јован крстио Христа, затим у Севасти где је био погребен иза усековања. Нарочито свечано празник је прославњан у Цариграду.

Први богослужбени текстови писани су у 6.веку. Роман Мелод има један кондак за овај дан. Но, главни текстови су настали у 9.веку.

Обретење главе Светој Јована Крститеља:

Обретење (ευρεσυς, inventio, обретение, налажење, проналажење) главе св. Јована Претече су три мала празника, установљених за успомену на проналазак делова Претечиних моштију. Јеванђеље нам не каже ништа о месту Јованове погибије, и сахране. Јеврејски писац Јосиф Флавије сведочи да је Јован погубљен у Махеронту док хришћанска традиција смешта његов гроб у Севасти.

35

I обретење главе (24. март)Бојећи се да Јован не васкрсне Иродија закопа његово тело у дворишту дворца на неком бешчасно месту дубоко у земљу. О овом је знала само жена Хузе дворјанина Иродовог, коју иначе св. Јеванђелист Лука спомиње у свом јеванђељу. Она ископа главу св. Претече и сахрани је на Иродовом имању на Јелеонској гори. После дуго времена неки племић Инокентије купи ово имање, подигне келију, замонаши се и почне да копа темељ за храм. Тада пронађе суд са претечином главом. Пошто је државна власт још увек била противна хришћанству, монах је поново закопа у земљу и подигне храм. С обзиром да је глава поново враћена у земљу, прво обретање нема посебан помен у месецослову.

II Обретење (24. фебруар)После смрти Инокентија није било живих сведока који би показали где се налази глава св.

Претече. Но, за време цара Константина пронађу се два монаха. Будући да се према светињи нису односили са дужним поштовањем, она доспе у руке неког лончара из Емесе. После његове смрти глава је од руке до руке дошла до неког свештеника Евстатија аријански настројеног, који је користио главу св. Претече и чуда која је чинила ради утврђивања своје јереси. И долажаху к њему болесници, и исцељиваху се чудесном благодаћу која исхођење из претечине главе коју је он тајно чувао. Но, како је ускоро био протеран из Емесе, он главу закопа у пећини недалеко од града. Монаси манастира који је подигнут на том месту нађу 452. године Претечину главу и положе је у новоподигнуту цркву њему посвећену. Касније је пренесена у Константинополис.Прво и друго обретење главе слави се заједничким празником 24. фебруара. Служба се служи са великим славослављем, а собзиром да пада у време Триода отврајау се разне Богослужбене могућности. Најраније може да падне у уторак месопусн седмице, а најкасније у уторак четврте (крстопоклоне) седмице поста. Кад падне у суботу месопусну (Задушнице) или у среду и петак сиропусне седмице, служба обретења врши се дан раније тј. у петак месопусни, односно у сирни уторак или сирни четвртак.

III обретење главе св. Јована (7. јун)У 8 веку у време љутог иконоборства, глава св. Крститеља беше пренета у место Комане у

Кападокији, место прогонства светог Јована Златоустог. Но, сада када иконоборство преста, у време цара Михаила и патријарха Игнатија, чесна глава св. Јована би пренета у Цариград и тамо положена у провидној царској цркви. Треће обртење пада у време Пентикосара: од уторка пете седмце по Васкрсу до недеље свих Светих, а затим улази у пост светих апостола што је изван Триода. Иначе за све празнике обретења пева се исти кондак, а написао га је Студит, а имамо га код Питре. Питра доноси још шест стихира на Обретење галве св. Јована. У данашњим богослужбеним књигама канон је написао Тарсије.

36

14. Светитељски празници

У историјском развоју празника Господњих, Богородичиних и празника Јована Претече, календар се постепено допуњује списком разних светих, пророка, праотаца, мученика, јерараха, царева, преподобних мужева и жена који су угодили Богу. Дан њиховог спомена је у принципу дан њихове смрти, који је њихов „рођендан у Христу“, али и дан обретења или преношења њихових моштију или освећење храма у њихову част. Спомени пророка и апостола најчешће се врше неког конвенционалног датума или што је ређи случај у дан обретења или преношења њихових моштију.

37

38

39

40

15. Петровски пост

ПОСТ је средство које Православном Хришћанину помаже у изградњи спасења, а које се састоји у уздржавању од извесне врсте хране, од рђавих мисли, жеља и дела, као и у умножавању молитава, доброчинства, а исто тако и у ревности упражњавања свих хришћанских врлина. Прву заповест о посту налазимо у Библији у причи о првобитном паду Адама и Еве, када су они прекршили Божију заповест да не једу са дрвета познања добра и зла (1 Мој 2,17). После, у Старом

41

и Новом Завету такође се много говори ο посту, као божанској установи и одредби. У Старом Завету, Мојсије је постио 40 дана на Синају (не једући ништа), да би се удостојио да од Бога прими Декалог. Исто тако, и Нови Завет је препун примера поста. Господ Исус Христос је попут Мојсија постио 40 дана на Гори Кушања, а постили су и Св. Апостоли, као и сви прави Хршћани.

Почетком 3.века јереси које су нападале Цркву подстакле су појаву систематичнијег припремања кандидата за крштење. Катихуменат је трајао 3 године. Катихумени су, видимо код Тертулијана (100/10-165) у делу „О крштењу“ подстицани на молитву, пост и друге покајне праксе. Јустин Мученик (105-165) у Риму кратко се осврће на моралну и доктринарну припрему катихумена, која је подразумевала молитве и пост. Ова припрема није систематски организована, али је за нас битно да је она постојала.

„Оне који су убешени и верују да су ствари које ми говоримо и учимо истините и обећају да могу живети по њима, упућујемо да се моле и преклињу Бога да им опрости грехе, док се и ми молимо

и постимо заједно са њима заједно. Тада их одводимо на неко место где има воде и поново их рађамо оним рођењем којим смо се и ми изнова родили.“ (1. Апологија)

Други, годишњи, вишедневни пост, установљен у част св.Апостола Петра и Павла (29. јун), и у част свих апостола који се славе и зато се овај пост назива Апостолки или летњи пост. Траје од недеље свих светих, иза Педесетнице до празника Св.Апостола Петра и Павла. Јермени и Несторијанци овај пост називају Илијин пост јер као да је установљен по угледу на пост Св.Илије.

Најдуже може трајати 6 недеља, а најкраће једну недељу и један дан. Овај пост је установљен као благодарност за благодат Св.Духа који је на чудноват начин сишао на Апостоле. Име је добио с обзиром на време Педесетнице и делатност Св.Апостола. Пост Св.Апостола је блажи од четрдесетице, јер се у извесне дане пости на уљу и вину, а у извесне дане се једе риба.

16. Празновање Часног Крста

Проналазак Часног Крста слави се 5. јануара, а уздизање 14. септембра. Света Јелена, мајка цара Константина, у 4.веку пронашла је Часни Крст. У прва 3 века није се знало где је закопан часни крст након Распећа. Он је за време многогодишњих освајања однешен у Персију, а цар Ираклије га је вратио у 7.веку у Јерусалим и од тада је у Цркви Св. Васкрсења у Јерусалиму. 14. септембар се односи на прво проналажење, а 5. јануар на враћање из Персије.

Крстовдан или Воздвижење (поздизање) часног крста је црквени и народни празник којим се прославља догађај када је цар Константин поставио крст уРиму у част победе над царом Максенцијем. Српска православна црква слави Крстовдан 27. септембра. По правилу, Крстовдан је дан строгог поста.

Римски цар Максенције чинио је многа зла народу, гонећи и мучећи хришћане, те Римљани послаше писмо цару Константину, да их избави и спасе од тога. Цар Константин, поче

42

пријатељски убеђивати Максенција да престане са злоделима, али он не послуша, те Константин би принуђен да крене у поход на Рим, и ту би побеђен Максенције, силом и дејством Часног Крста. Велики цар Константин, победоносно уђе у Рим, где га народ дочека са великом радошћу и почастима. А сам цар узносаше велику благодарност Богу, који му силом Часног и Животворног Крста дарова победу. У ту част он постави усред Рима на високом стубу Крст и написа на њему: „Овим спасоносним знамењем ослобођен је овај град од насилничког јарма“.

Царица Јелена, мајка цара Константина, оде на поклоњење Христовом гробу у Јерусалим и тамо пронађе на ђубришту Крст, којим оживе једног мртваца и од тада се празнује ВОЗДВИЖЕЊЕ (Подизање) Часног Крста. Она са собом понесе само део овог Часног Крста Господњег и свете клинце, којима је Исус Христос био прикован за тај Крст, а сам Крст положи у сребрни ковчег и предаде га патријарху Макарију. Блажени цар Константин положи животворно дрво у златан ковчег, а свете клинце, царица Јелена баци у Јадранско море, а један цар укова у свој шлем, један у ђемове на узди свог коња. По повратку свете царице Јелене из Јерусалима у Византију, христољубиви цар Константин начини три велика крста, према броју јављених му у ратовима: први у Риму, други у Византији, а трећи, након победе над Скитима на Дунаву. Он начини три крста и написа на њима: „ИС ХС НИКА - Христос побеђује. Нека је и од нас Њему част, слава и поклоњење сада и увек и кроза све векове. Амин.

„Спаси Господи људи твоја и благослови достојаније Твоје, побједи всјем православним христијаном нашим на сопротивнаја даруја, и твоје сохрањаја крестом твојим житељство.“

Тропар (глас 1)

На седмичном плану, дани среда и петак посвећени су Часном Крсту. У Великом посту треће седмица, крстопоклона недеља – је средишња недеља, када Црква посебно истиче крст Господњи, указујући на распетог Христа и теши их тиме да се блиши празник славног вскрсења Христовог. Ради наше утехе, ове недеље се осликавају страдања Спаситељева, зајдено са васкрсом. На јутрењу се износи часни крст ради поклоњења и целивања. Теодор Студит написао је канон за ову недељу. У четвртој седмици наставља се са поклоњењем животворном крсту, које се врши у понедељак, среду и петак.

17. Србљак

Србљак представља књигу црквених служби Српске православне цркве посвећених српским светитељима. Један од најзначајнијих књижевних догађаја из времена турске отоманске владавине у Србији било је колекционирање служби српским свецима у јединствену књигу названу Србљак. Они су већином цареви и краљеви, кнежеви, деспоти или њихови најближи сродници. Када је неко проглашен за светитеља или као такав поштован у српском народу, писана му је служба и житије, по узору и под утицајем византиског црквеног песништва. Службе националним свецима у почетку су уношене на одговарајућа места у постојеће зборнике служби

43

зване минеји или месецослови. Но, с временом почиње се устаљивати у празничним минејима „српска литургијска песма“. Први сачувани рукописи с претежно српским службама потичу из XVI века (1525.). Први штампани празнични минеј или саборник у који су унесене три српске службе, две Теодосијеве (Светоме Симеону и Сави) и једна Цамблакова (Стефану Дечанском), саставио је јеромонах Мојсије из Дечана а изишао је у Млетачкој штампарији Божидара Вуковића (1536-1538). Не зна се кад је дошло до издвајања служби српским свецима у засебан зборник нити кад је и како је тај зборник добио име Србљак.

Први познати рукопис Србљака који је садржавао значајан део тог националног корпуса настао је у манастиру Раковцу у Срему, 1714. Према том или неком другом сличном рукопису изишло је прво издање књиге које је приредио епископ арадски Синесије Живановић на рускословенском језику под насловом Правила молебнаја свјатих сербских просвјатеитељеј (у Римнику, уРумунији, 1761., друго издање у Венецији, 1765). У каснијим црквеним издањима (1861, 1986) број служби у зборнику повећавао се и то на два начина: уношењем старих служби којих није било у ранијим издањима и придодавањем новонасталих служби.

Постоји такође књижевно издање Србљака (1970, књ. I-Ш, IV књига с научним прилозима), у којем је обухваћена целокупна српска литургијска химнографија настала у оквирима старе књижевности, а изостављене су службе настале касније, у XVIII, XIX и XX веку, које се уносе у црквена издања књиге.

Схваћен у најширем смислу Србљак је јединствена књига, без премца у српској књижевности. Она је писана у току читавих осам векова постојања српске књижевности, од Савине Службе св. Симеону, првог домаћег литургијског дела написаног почетком XIII века, до служби насталих у XX веку, при чему ниједано столеће није прошло а да није дало неки прилог том зборнику: од писаца XIII века, најплоднијег и у службама као и у житијима, потиче 10 служби, службе старим и новим светитељима стварају се даље у XIV, XV, XVI и XVII веку, до Стихире светом кнезу Лазару коју је написао Кипријан Рачанин крајем XVII века. То је последња служба националном светитељу настала у оквирима традиције старе књижевности. Изван те традиције, у XVIII, XIX и XX веку, написано је још 14 служби.

Као црквена обредна књига Србљак је српски месечник, национални минеј, у којем литургијску годину обележавају спомени на домаће светитеље. Поредак служби у књизи је календарски. Службе се уводе под датумом када се слави спомен на светитеља, што се увек назначава у заглављу за поједине службе као нпр. у Теодосијевој Служби Светом Сави: „Месеца тога (јануара) 14. спомен Светога оца нашег Саве, првога архиепископа и учитеља српскога“ или у Служби архиепископу Арсенију од Данила II: „Месеца октобра 28. спомен преподобног оца нашег Арсенија архиепископа српског“ или у Пајсијевој Служби цару Урошу: „Месеца децембра другог, спомен међу светима блаженог Уроша, младога мученика“, итд.За поетику Србљака карактеристична је, с једне стране, њена потпуна зависност од византијског литургијског и књижевног канона, а с друге, национална идеја која је надахнула како поједине службе тако и њихово колекционирање у посебан зборник. Као и у другим књижевним врстама наши писци су и у службама верно следили византијске узоре. Тај „однос зависности“, као што је показао Димитрије Богдановић, нигде није тако изразит, тако потпун као овде: „исти облици, исти називи песама, исти распоред и композиција појединих целина, па чак, кад се подробно размотри, и сличне, често потпуно истоветне стилске фигуре, сам њихов књижевни израз“, укратко, наши химнографски текстови „не показују никакву разлику према својим грчким обрасцима“. Но, није у питању само придржавање поетике и стилистике византијског литургијског канона. „Однос зависности“ треба схватити у најдословнијем смислу, као преузимање читавих блокова већ постојећих текстова, што је условљено природом службе као сложене композиције и њеном улогом у свакодневном црквеном богослужењу.

44

Но, с друге стране, управо зато што су најнепосредније повезане са функционисањем цркве, што чине саставни део њене унутрашње, литургијске суштине, службе светитељима потеклим из властитог народа јесу чињеница која сама по себи говори веома много. У домаћим службама често се јављају националне теме, у њима се говори о судбини отачаства и народа; у временима напретка светитељи се моле да још више утврде своје отачаство, да га чувају у миру и Божјој милости, а у временима пораза и народних страдања њима се упућују молитве за помоћ и спасење. То родољубиво осећање свакако чини врло значајан елеменат наших служби и њиховог деловања на вернике. Међутим, оно није никако најважнија њихова компонента. У службама националним подједнако као и у службама заједничким, општехришћанским светитељима најважнију улогу има верско, хришћанско осећање у свим различитим видовима свог испољавања.

Национално инспирисане службе издвајају се у односу на интернационалне тиме што се у њима највиша и најдубља осећања побожности исказују поводом светитељски узорног живљења и чудотворног деловања за живота и после смрти људи својег рода и имена, што су они, како је написао поп Пејо поводом св. Ђорђа Кратовца, „српскога корена изданак“.Тим посредним путем, много више него непосредним исказивањем родољубивих тема, наше службе деловале су највише на вернике, јачајући у њима подједнако и верска осећања и националну самосвест. То деловање испољавало се у истом духу и у истом правцу као и деловање других врста наше старе књижевности, житија владара и црквених поглавара, летописа, родослова итд. Међутим, оно је било много ефектније и ефикасније посредством црквених служби него преко осталих књижевних форми. Из два основна разлога: прво, што је у службама домаће, национално одређење било у потпуности уклопљено у општеприхваћени хришћански духовни контекст, друго, зато што су црквене песме много лакше, брже и једноставније допирале до верника него сви остали жанрови.

Житија и други текстови налазили су се у књигама које су биле ретке, до којих се тешко долазило, а кад би се до њих дошло, могли су их читати само малобројни. А службе су се стално слушале у цркви, слушали су их сви, писмени и неписмени, свештена лица и световњаци. Српски верници у тачно одређене дане у години, поред свега осталог, могли су слушати и свете речи о најодабранијим људима из властитог народа. А то слушање понављало се сваке године у исто време и на исти начин, и тим понављањем поруке те поезије стално су се утврђивале у души слушалаца, постајући тако битан део њиховог културног, верско-националног идентитета.

Ево неких дела и аутора који су састављали службе светима:

- Службу Св.Симеону написао је Св.Сава (није пронађена до данас).- Службе Св.Симеону и Св.Сави написао је Теодосије, монах хиландарски.- Службу Стефану Дечанском написао је Григорије Цамблак.- Службу и житије младог цара Уроша написао је патријарх Пајсије.- Општу стихиру Србима светитељима је написао Јован Ђорђевић.- Службе Србима свецима су писане по узору на светитељске службе у минејима, док су

Богородичине песме узете из октоиха или других богослужбених књига

45

18. Покретни празници

Улазак Господњи у Јерусалим (Цвети), који се празнује у недељу пре Васкрса,Вазнесење Господње — четрдесети дан после Васкрса и Педесетница или Силазак Духа светога (Духови, Тројице), педесети дан после Васкрса.

19. Велики пост

ПОСТ је средство које Православном Хришћанину помаже у изградњи спасења, а које се састоји у уздржавању од извесне врсте хране, од рђавих мисли, жеља и дела, као и у умножавању молитава, доброчинства, а исто тако и у ревности упражњавања свих хришћанских врлина. Прву заповест о посту налазимо у Библији у причи о првобитном паду Адама и Еве, када су они прекршили Божију заповест да не једу са дрвета познања добра и зла (1 Мој 2,17). После, у Старом и Новом Завету такође се много говори ο посту, као божанској установи и одредби. У Старом Завету, Мојсије је постио 40 дана на Синају (не једући ништа), да би се удостојио да од Бога прими Декалог. Исто тако, и Нови Завет је препун примера поста. Господ Исус Христос је попут Мојсија постио 40 дана на Гори Кушања, а постили су и Св. Апостоли, као и сви прави Хршћани.

Почетком 3.века јереси које су нападале Цркву подстакле су појаву систематичнијег припремања кандидата за крштење. Катихуменат је трајао 3 године. Катихумени су, видимо код Тертулијана (100/10-165) у делу „О крштењу“ подстицани на молитву, пост и друге покајне праксе. Јустин Мученик (105-165) у Риму кратко се осврће на моралну и доктринарну припрему катихумена, која је подразумевала молитве и пост. Ова припрема није систематски организована, али је за нас битно да је она постојала.

„Оне који су убешени и верују да су ствари које ми говоримо и учимо истините и обећају да могу живети по њима, упућујемо да се моле и преклињу Бога да им опрости грехе, док се и ми молимо

и постимо заједно са њима заједно. Тада их одводимо на неко место где има воде и поново их рађамо оним рођењем којим смо се и ми изнова родили.“

(1. Апологија)

Константиново доба доноси промену у катихетској пракси – појава огромног броја кандидата за крштење онемогућила је детаљно припремање. Катихуменат се састојао од уводне катихезе, где се кандидату излагала целокупна историја спасења. После ове катихезе кандидат је приман у катихуменат. Обично му се на челу назначавао крсни знак, а и полагале су се руке на њега. Кандидат се након тога уводио у сабрање, што је обично бивало на почетку Великог поста, што сазнајемо из „18 катихетских поука“ Кирила Јерусалимског (315.-386.). Шпанска монахиња Етерија, не много након тога, описује сличан облик катихеза у Јерусалиму. У 4. и 5.веку постојало је и својеврсно продужавање катихумената и након крштења, тзв. мистагошке катихезе. Са

46

опадањем катихумената током 4. и 5.века, услед појаве крштавања деце, долази до нове промене у појимању катихумената: више немамо предкрштењских поука, него се акценат преноси на послекрштењска поучавања која врше или родитељи или пак кумови.

СПЦ је 1991. донела одлуку о обнови институције катихуменске припреме. Ова одлука подразумева да припрема траје око 2-3 месеца, да крштењу претходи обавезан пост од 3 дана, да се крштење обавља саборно на Евхаристији, на празнике Пасхе (Велика Субота), Божића, Богојављања, Педесетнице и Крстовдана (јесењи). Нажалост, ова одлука није учињена обавезном, него је сведена на ниво препоруке.

Нови Завет је једном речју завет покајања: И од тада поче Исус проповедати и говорити: Покајте се јер се приближује Царство Божије (Мт 4, 17). Појам покајање, помиње се 58 пута у Новом Завету. Христос је опраштао грехове (Лк 5, 20) и сам за себе рекао да има власт да то чини (Лк 5, 24) Та је власт пренета на Цркву као колективно тело Његово. Овде можемо да имплицитно видимо основне фазе покајничке праксе овога доба за коју иначе немамо експлицитних споменика. Немамо описа конкретног облика покајничког процеса овога доба. Иако у ово време није постајао сам обред постоје теолошке претпоставке на основу којих ће он бити формиран. Дидахи – помиње исповедање грехова – неку врсту покајања – у Цркви у Дан Господњи – дакле имамо евхаристијски контекст покајања. Варнавина посланица (почетак 2.века) – има изразито учење о јавном аспекту покајања, о заједничкој димензији.

У списима постапостолског доба налазимо спомена покајане дисциплине ране Цркве али још увек немамо описаног обреда покајања. Постоји екскомуникација и постоји поновно примање али како је вршена не знамо у појединостима.

Тек на основу Светих канона можемо сагледати постојање више категорија покајника на Истоку. Тако нам 11. правило Светог Григорија Чудотворца (240–270. год.) говори о местима кајања: „Плакање је ван врата молитвеног Дома, где стојећи онај који је сагрешио треба да верне који улазе моли: да се моле за њега. Слушање бива са унутрашње стране врата у притвору Храма где онај који је сагрешио треба да стоји до молитава оглашених и тада одатле да излази. Јер, вели, пошто је чуо Света Писма и поуку тада нека се истера, и не удостоји молитве. Припадање, пак, бива када онај који стоји са унутрашње стране врата Храма излази заједно са оглашенима. А заједно стајање је да стоји са вернима, и не излази са оглашенима. Најпосле долази Причешће Светињама.“ Двадесето правило Анкирског сабора (314.) говори о постојању степена покајања: „Ако нечија жена учини прељубу или сам човек учини прељубу треба да седам година издржи док добије Савршено (Причешће) прелазећи све степене покајања који томе воде.“ Њих поименично наводи 77. правило Светог Василија Великог, (370–379) које говори о ономе који остави своју жену: „Јер канонски одредише Оци наши да такви једну годину плачу, две године слушају, три године припадају и седме године стоје са вернима и тако се удостоје Приноса ако се са сузама покају“ као и 87. правило Петошестог Васељенског Сабора (691.) о ненапуштању свога супруга или супруге: „Канонски је установљено од Отаца наших да такви годину дана плачу, две године слушају, три године припадају, и тек седме године стоје са вернима и тако се удостојавају Приношења ако се са сузама покају.“

Дакле, постојали су следећи степени: 1 – Плачући су били најнижи, претпокајнички степен. Они су стајали ван Цркве и молили оне који улазе да молитвено посредују за њих. Пошто су стајали на отвореном, називани су и зимовњаци. Њихово покајање није у пуном смислу речи

47

почело – они су молили да буду припуштени покајању. 2 – Слушајући су могли да уђу у припрату Цркве и да ту одслушају Литургију оглашених. Они су примљени на покајање, њихова имена су бивала записивана и покајничко стање и делање праћено. 3 Падајући – или клечећи – били су први прави покајнички степен. Заузимали су простор између вратију и амвона. По завршетку омилије, падали би на колена, епископ би их благословио и помолио се за њих. 4 – Стајући су били присутни на целој литургији али се нису смели причешћивати. На крају овога покајничког степена следило је последње полагање руку и припуштање заједници верних. На Истоку се ово одвијало на Велики Петак. На Западу оваква класификација покајника није постојала, у ствари, нису постојале овакве прецизне разлике међу класама покајника. Они су у главном третирани као и катихумени (обавезно напуштали сабрање верних након омилије и сл.).

Заједничке црте овога стања су и на Истоку и на Западу биле следеће: покајници су били одлучени од причешћа и приноса, клечали су и недељом. Нису се бријали, шишали нити купали. Били су обучени у јарећу кожу. Држали су најстрожи пост, појачане молитве, бдења. Они су били гробари заједнице. Из њих се нису постављали свештеници, и имали су сужени друштвени живот: нису имали грађанске функције, нису били официри, нити се бавили трговином. Брачници су се уздржавали од брачних односа, а они који нису били у браку – нису у исти ступали. То је била својеврсна социјална смрт за човека. Скоро религијски завет. Зато је и дошло до праксе да се они који би ступили у монаштво ослобађају обавезе канонског покајања јер се монаштво сматрало најсавршенијом формом покајања. Дужина покајног периода је варирала од доживотног покајања, преко неколико година, до пар недеља у Сирији у 3. веку.

Убрзо се овај период везује за период Великога Поста и у одређеној мери почиње да утиче на његово формирање, а посебно на теолошко доживљавање овога периода. Покајници су појачано постили и интензивније се молили Богу, чинећи бројне велике поклоне. Бивали су својеврсна аналогна појава институцији катихумена са којом су заједно настали пре завршног формирања Великога Поста. Али се пост овде није сводио само на покајнике. Као што је постила заједно са кандидатима за крштење, црквена заједница је овде постила и молила се заједно са покајницима.

Покајнички период се завршавао измирењем, свечаним догађајем у коме је учествовала цела заједница. На овај начин се током Великог Поста црквена заједница увећавала: како новокрштеним хришћанима тако и онима који су због грехова иступили из Цркве и сада се у њу вратили. Јавно канонско покајање било је јединствено – вршено је само једном из пастирских разлога.

ПРИПРЕМНЕ НЕДЕЉЕ ВЕЛИКОГ ПОСТА:

Недеља митара и фарисеја. Она је прва припремна недеља Ускршњег поста, а име носи због еванђеља које се чита ове недеље. Синаксаре за дане триода написао је Никифор Калист Ксантопул. Канон за недељу митра и фарисеја написао је Георгије, митрополит никомидијски. Ове недеље црква почиње појати тужне и поучне песме – Покајанија отверзи ми двери, На спасенија стези...

48

Недеља блудног сина: Успомена на блудног сина. Изгледа да је првобитно слављена, као и недеља митара и фарисеја, за време самог ускршњег поста, па је одатле пренесена пред пост, и постала друга припремна недеља поста. Каноне за ову недељу написао је Јосиф Студит.

Субота месопусна: је данас посвећена успомени на умрле, када је то постала не знамо засигурно, али суботу месопусну, онако како је данас прослављамо имамо у типику Велике цариградске цркве из 9.века. За ову суботу канон је написао Теодор Студит.

Недеља месопусна је посвећена страшном суду. Кондак је написао Роман Мелод, а канон је написао Теодор Студит. Зове се месопусна јер се њом завршава једење меса.

Сирна седмица, њоме се завршава једење сира. Она је последња припремна недеља великог поста. У својој служби оба недеља се назива „предверје покајања“, „претпразништво уздржљивости“. Ове седмице се не врши тајна брака, а у среду и петак ове недеље не врши се литургија, већ часови са поклонима и молитвом св. Јефрема Сиријског. Канон за ову недељу написао је Христофор протосинкрит. На литургији у недељу сиропусну црква проповеда како треба постити и шта је потребно да добијемо опроштај грхова.

СЕДМИЦЕ И НЕДЕЉЕ ВЕЛИКОГ ПОСТА:

Прва недеља поста, Чиста недеља – у песмама и молитвама ове седмице чује се вапај душе која се каје и оплакује своје грехе, и њима црква учи верне да се одрекну греха. За време поста молитве су дуже и свечаније, и више се чита него што се поје. На повечерју прва четири дана поста чита се канон св.Андрије Критског, а пост је пооштрен ове и последње недеље. Субота прве седмице поста слави св.великомученика Теодора Тирина, а канон св.Теодора написао је Јован, митрополит евхаитски. Прва недеља слави успомену на успостављање поштовања икона 842.године, зато се ова недеља још назива и недеља православља. У суботу се врши обично помињање умрлих, како бива и ван великог поста.

Успомена друге недеље није увек била иста. Првобитно је била посвећена кајању блудног сина 7.век, у 9 и 10.веку у Цариграду се славила успомена на св.Поликарпа, епископа смирнског, а у 14.веку је добила да слави успомену на св.Григорија Паламу, архиепископа солунског и чудотворца, коме је службу за ову недељу и похвалу написао Филотеј, патријарх Цариградски.

Трећа недеља поста, крстопоклона недеља – средишња недеља, црква посебно истиче крст Господњи, указујући на распетог Христа и теши их тиме да се блиши празник славног ускрса Христовог. Ради наше утехе, ове недеље се осликавају страдања Спаситељева, зајдено са васкрсом. На јутрењу се износи часни крст ради поклоњења и целивања. Теодор Студит написао је канон за ову недељу.

Четврта недеља, средокрсна недеља – поучава о човеку који је упао у руке разбојника, јер и греси као и разбојници остављају ране на телу и души, а Господ је мелем за ране. У осталим песмама слави се св.Јован Лествичник. Ова недеља нарочито поучава оне који посте примером св.Јована Лествичника. Целе ове седмице се наставља поклоњење животворном крсту, које се врши у понедељак, среду и петак. Ова недеља се још назива и средоксна или прстопоклона, а

49

песме за ову недељу су писали Јосиф и Теодор Студит и Теофан исповедник. Пошто нас крст учи смирености, ове недеље се често помињу митар и фарисеј.

Пета недељ, - наставља да нам напомиње да смо упали у грехе и упућује нас да чекамо Божије милосрђе. Песме за ову седмицу написали су Софроније Јерусалимски, Андрија Критски, Јосиф и Теодор Студит. У суботу пете недеље, црква врши молебно последованије акатиста пресвете Богородице, коју је написао патријарх Сергије. Грчка реч акатистос, значи неседална песма, јер се на богослужењу за време ове песме не седи. Ове недеље црква подсећа верне на кајање причом о богатом и убогом Лазару, која се разјашњава у канону ове недеље, да царство Божије није јело и пиће.

СТРАСНА СЕДМИЦА:

Црква се у седмици страдања и смрти Његове облачи у тамне одежде и доводи у сагласност своја дела са тужним успоменама, на богослужењу се највише чита Јеванђеље. Што се тиче историје настанка Страсне седмице, она се релативно рано образовала, тако да је могуће пратити развој богослужења и у периоду захваљујући спису Етерије из IV века, као и на основу јерусалимског канонара из 7.века, а од 9.века и у другим типицима. Сведочанства о страсној седмици налазимо код Епифанија Кипарског који говори о томе да у дане страсне седмице код њих бивају лежања на земљи, омивања, одрицања, сухојаденија, молитве, бдења и постови. Једни целе те свештене седмице проводе без хране, други једу само у неке дане, а други вечером. Ово нам говори о томе да је и у то доба пост био такав да свако пости по својим могућностима. Осим тога што су учествовали у богослужењу, стари Хришћани су током страсне седмице нарочито чинили милостињу ближњима који су у невољи, био је обичај да владари ослобађају заробљенике, робове, такође се у те дане није ни судило. Црква у те дане позива верне да се угледају на Христа који је ради нас и ради нашега спасења претрпео страдања и тако нам омогућио да пијемо пиће од кога нећемо ожеднети и храну од које нећемо огладнети. Све песме посног триода од вечерња Цветне недеље па до краја страсне седмице воде нас стопама Господа који вољно прима страдања за нас.

Велики понедељак - приказују се страдања, смрт и прослављење Господа. Црква се сећа Јосифа, који је због зависти браће бачен у јаму, продат у Египат, а затим је владао Египтом. Поред Јосифа црква се на велики понедељак сећа и смокве која се осушила по речи Христовој, јер није нашао на њој плод. Осушена смоква је слика јудејске синагоге, која је предала Господа на смрт. Роман Мелод је написао за велики понедељак три песме – Судбе Јосифове, Јосиф и Египћанка и Јосиф целомудрени. Још неке песме за велики понедељак написали су Андрија Критски, Јован Дамаскин и Косма Мајумски.

Велики уторак – од еванђеоских поука које је Господ Исус Христос изнео у уторак, Црква је изабрала за поуку верних причу о десет девојака. Овом причом црква учи да увек треба да смо спремни на сретење небеског женика целомудрошћу, милостињом и другим добрим делима као што су биле спремне мудре девојка. Песме за овај дан писали су Роман Мелод, Косма Мајумски и Андреј Критски.

Велика среда – у служби на велику среду помиње се жена грешница, која је помазала миром Христа насупрот греху Јуде који га је издао. Роман Мелод је написао кондак за Велику среду, чија је садржина јеванђељско казивање по Луки. Кајање ове жене није било изненадно, под утиском Христових речи она је омрзнула своја гнусна дела. У служби Велике среде славу на

50

јутрењу на стиховање написала је Касија монахиња, а трипеснец на повечерију Андрија Критски. На велику среду прекидају се и велики поклони са молитвом св. Јефрема Сиријског.

Велики четвртак – Црква на овај дан слави четири успомене – свештено умивање (ногу) , тајну вечеру, натприродну молитву и предају. На велики четвртак врши се Литургија Св. Василија Великог. За време страсне седмице кува се свето миро, а на велики четвртак се оно освећује.

Велики петак – тада је изврена смрт и погреб Господа Исуса Христа, као и његов силазак у Ад. Црква је у спомен ових догађаја све моменте свештених догађаја означила богослужењем – Јутрење – хватање Спаситеља у Гетсиманском врту и његова осуда од архијереја и старешина на страдање и смрт.

Богослужење првог часа – време вођења Спаситеља на суд ка ПилатуБогослужење трећег часа – време осуде Господа на суду код ПилатаБогослужење шестог часа –време крсних страдања ХристаБогослужења деветог часа – време смрти ХристовеВечерње – скидање тела Христовог са крста.

На овај дана црква не врши богослужбену Литургију, већ часове. На велики петак црква прописује најстожији пост, ако је могуће и не једење. Роман Мелод је поред два кондака за велики петак написао и кондак „Страдање Христово“.

Велика субота – Црква се сећа погреба Исуса Христоса и његовог силаска у Ад. Богослужење Велике суботе је побожно бдење пред гробом Господњим. Сећајући се на велику суботу свих догађаја са погребом Исуса Христа, Црква на јутрењу тога дана свршава слику погреба Христовог. Прве четири песме канона написао је Марко, епископ идрунтски, а од 6. песме па до краја Козма Мајамски, ирмос канона је написала Касија. После канона и великог славословља, уз звоњење звона иде се око храма са плаштаницом, уз појање Свјати Боже и ношење свећа. Вечерње је спојено са Литургијом св. Василија Великог.Литургија се свршава касније него осталих дана и почетак је Васкрсења Христовог. Плаштаница у средини храма симболизује пребивање Господа телом у гробу.

Особине богослужења:

Успомене које црква прославља у дане страсне седмице налазимо у синаксарима у посном триоду. Оно што одликује богослужење страсне седмице јесте то да је дуже и свечаније у односу на свакодневно великопосно богослужење.

У складу са догађајима о којима је реч у данима страсне седмице и узимајући живо учешће у страдањима и смрти Исуса Христа, Црква се у седмицу страдања и смрти Његове облачи у тамне одежде. Оно што карактерише богослужење страсне седмице јесте читање јеванђеља која се у целини прочитају и то од понедељка до среде. Од понедељка до среде на богослужењу се прочита и цео псалтир осим псалма 117, који се односи на Велику суботу. Прва три дана страсне седмице Црква врши једнако богослужење. Особености у богослужењу прва три дана страсне седмице јесу:

1) Служење литургије пређеосвећених Дарова.2) Читање Јеванђеља на часовима пред литургијом ( у понедељак, уторак и среду

постављено је на 3, 6. и 9. часу, читање четири Јеванђеља: Матејевог, Марковог, Лукиног и Јовановог, до 14. главе, то јест до речи: Сада се прославља... ). У парохијским храмовима уобичајено је да се читање Матејевог, Марковог и Лукиног јевамђеља врши у седмици која претходи страсној седмици.

51

3) На јутрењи, уместо обичног канона који се састоји од девет песама, пева се Трипеснец,канон од три песме, по коме је назив добила и сама богослужбена књига у којој су изложене службе које се служе у ове дане, тј. Посни триод.

4) Велико повечерје, које се служи у ноћи између уторка и среде, служи се према чину малог повечерја. На јутрењи, после велике јектеније и непосредно после Алилуја ( које се поје уместо уобичајеног: Бог је Господ... ), пева се тропар: Гле Женик долази у поноћ...

5) На отпусту се говори: Господ који иде на добровољно страдање, нашега спасења ради, Христос истинити Бог наш... Треба нагласити да неведене особености не нарушавају уобичајени план богослужења као што су повечерје, часови, вечерња и литургија.

Посни триод:

Триод су 2 црквене књиге, у којима су службе за покретне дане годишњег круга, у које се каткад поју трипесници који су састављени из 2, 4, а већином из 3 песме.Пошто се трипесници друге песме у оба триода међу собом по садржају и по времену разликују, то триоди као два дела једне књиге добили имена: А) Посни Б) Цветни.

У посном триоду су молитвословља за дане, у које се црква спрема за пост св. чердесетнице и за дане самог великог поста.

Он почиње недељом Митара и Фарисеја , те обухвата припрмне седмице за велики пост, саме седмице поста и страсну седмицу.

Саставом је налик на октоих, а разликује се од њена садржином песама (тема: покајање).Састав и увођење триода у упоребу приписује се Јосифу и Теодору Студиту(9 век).Ипосле њих су додавани неки делови: синаксари, службе за 2,4 и 5 недељу поста.

Катихуменат као фактро формирања Великог Поста:

Велики пост почиње у ПОН иза сиропусне седмице и траје до Лазареве СУБ када Црква на јутрењу и вечерњу поје „свршивши души корисну четрдесетницу“. Сматра се од старине да је Христос, који се после крштења повукао у пустињу постећи 40 дана и ноћи, да би се спремио за проповед и своју службу, али без обзира на све немамо потврде да је Спаситељ заповедио овај пост. Најстарије сведочанство о овом посту имамо из краја 2. века у писму св. Иринеја Лионског папи Виктору. Према овом писму пост је негде трајао један дан, негде 2 дана, негде 3-4 дана (никако 40) а негде 40 часова дневних и ноћних. Ови подаци одговарали би данашњем посту Великог ПЕТ и Велике СУБ (40 часова као број часова за време којих је Спаситељ био у гробу). О посту од 40 дана у овом писму нема ни помена. Даља сведочанства имамо код Тертулијана (према пракси римске и афиканске цркве пост почиње у ПЕТ од часа Христове смрти и продужује се на СУБ). Апостолске Дидаскалије из 3. века говоре о 7 дана поста (прва 4 дана постило се о хлебу, соли и води, а Велики ПЕТ и СУБ проводили су се у потпуном не једењу). И у време Дионисија

52

Александријског у Египту је постојао једнонедељни пост. Сигурна сведочанства о 40-ници имамо у 4. веку. У 5. правилу Никејског сабора се помиње 40-ница, али се у овом правилу 40-ница односи на 40. дан иза Пасхе. О Васкршњој 40-ници не сумњиво сведоче Јевсевије Кесаријски, Атанасије Велики, Кирило Јерусалимски, Епифаније Кипарски, Етерија ... О процесу и времену продужења поста од једне до седмице до 40 дана имамо и у исказима Црквених историчара Сократа и Созомена, а из Александрије имамо документе на основу којих можемо тачно одредити време, чак и годину када се од једноседмичног прешло до 40-дневног поста тзв „пасхалне посланице“ Атанасија Александријског. То је било око 330. године. Шта је то утицало да се пост продужи? Можда је један од разлога био нагли развитак испосништва и отшелништва у Египту, Палестини и Сирији, јер се Црква на живим примерима уверила о благотворном дејству поста, па је на тај начин хтела зауставити слабљење пређашње ревности код Хришћана услед утицаја световног живота. Али ипак, највероватније ће бити да је ово продужење поста у вези са катихуменатом. Наиме катихумени су се за крштење спремали дуго и свечано, између осталог нарочито постом. Већ учење 12 апостола тражи пост не само од оних који се спремају за крштење, но и од свештеника и неких других тј. од Цркве која их прима: „Пред крштење нека пости онај који крсти (свештеник) и који се крсти, и ако могу неки други; али онога који се крсти научи да би он постио пре тога дана или два“. Јустин Мученик тражи од катихумена да се моле и посте и просе од Бога опроштење пређашњих грехова и да се и ми заједно са њима молимо и постимо. О посто катихумена пред крштење говоре и неке катихезе св. Кирила Јерусалимског, држане за време 40-нице. Папа Сиреције (+398) у једном писму примећује да се крштенима давало име 40 дана пре крштења и они су се за то време свакодневно молили и постили. Данашњи устав сачувао је 40-ници много трагова у вези са оглашенима и њиховим крштењем. Тако од СРЕ 4. седмице поста на пређеосвећеним литургијама поред јектеније за оглашене говори се и јектенија „за оне који се спремају за просвећење (крштење)“ ; на Лазарово СУБ се поје Јелици во Христа (тада се

крштавамо).

Историјат датовања годишњег прослављања Пасхе Христове

Познато је да постоји разлика између синоптичара и Јована Богослова у погледу Христове смрти (синоптичари 15. нисана, Јован 14. нисана у време клања пасхалних јагањаца). Када су Хришћани из Јудејства хтели да славе своју Пасху, они су је славили заједно са Јудејцима, у смислу Јеванђелисте Јована тј. 14. нисана с вечера. Остали хришћани, који нису имали семитски календар и када су хтели да у свој календар прерачунају датуме јудејске пасхе, наишли су на тешкоће. Наиме, почеци месеца и година у семитској месечној години нису падали у одређене дане сунчане године јулијанског календара (Римљани га користили од Созигена), и тако се дан пасхе према јулијанском календару сваке године помицао. Главно мерило код Јудеја је био месец и њиме су се рачунали дани, седмице и године. 4 седмице чине месец, који почиње са појавом новог, младог месеца. Јудејска година била је месечна година од 354 дана, 2 сата 48' 38'' и имала је 12 месеци, којима се с времена на време додавао по један месец (преступни) да би се месечна година изједначила изједначила са сунцом и да би главни јудејски празници везани за жетву и бербу грожђа (1., 3. и 7. месеца) могли пасти увек у исто време године. Година је почињала са месецом класова (нисаном) у којем је Израиљ изашао из Египта. Месец је почињао са првом појавом новог, младог месеца, а 14. сваког месеца морао је пасти пун месец. Месец је имао 29 дана 12 сати 44'3''. Пошто месец не може да почиње половином дана, то су месеци имала 29 и 30 дана наизменично. Преступни месец додаван је самовољно по нахођењу свештенштва и тако се никада не може рећи која је година преступна и никада се јаедан месечни јудејски датум не може

53

са сигурношћу прерачунати у одговарајући датум другог календара. Тако су се остали хришћани који су имали свој календар нашли пред проблемом. У Малој Азији хришћани су славили Васкрс када и Јудеји пасху и зато је Мала Азија била седиште ткзв. КВАТРОДЕЦИМАНА, тј. хришћана који су своју Пасху славили са Јудејима. Остали су при одређивању пазили да Васкрс падне у недељу иза времена када пада 14. нисан, јер је Господ васкрсао у 1. дан седмице тј. у недељу, а петак пре ње је био дан смрти Господње. Да би се утврдио датум Васкрса за један дужи низ година, израчунавани су циклуси Васкршњег датума. Св. Иполит је био први који је то покушао, али је погрешио у састављању пасхалне таблице јер је према њој Васкрс могао да падне пре еквинокеције (Јеврејског празновања пасхе). На Истоку први рад на циклусу Пасхе имамо од св. Дионисија Александријског (+ око 264) који се према Јевсевију служио циклусом од 8 година. Око 277. године александријац Анатолије применио је за одређивање Пасхе циклус од 19 година, неупоредиво тачнији од других. Поред разлике између њега и Дионисија, они се слажу да Пасха увек треба да буде после пролећне равнодневнице. Због овог питања и аријевске јереси цар Констабтин је сазвао 1. Васељенски сабор у Никеји 325. године. Текст одлуке овог сабора није раније био познат, али без ње могу се из других докумената, истина непотпуних, сазнати главне црте никејске одлуке. Ти документи су:

1) писмо синода упућено александријској цркви2) писмо енциклично цара Константина епископима на крају сабора3) два става из списа св. Атанасија, сведока очевидца

Из њих видимо да су одлуке сабора:а) да цела хришћанска Црква слави Васкрс у исто времеб) осуда оних који су славили кад и Јевреји пасху

Нема разлога ове осуде, као ни помена о датуму хришћанске Пасхе према еквинокцији и пуном месецу, ни о циклусима, ни о слављењу Васкрсу у недељу. Текст одлуке који је дуго био непознат дошао је до нас захваљујући цариградском патријарху Јовану Схоластику, али се и у њој не каже ништа одређено о датуму и времену слављења Пасхе. О томе пре свега говоре 7. апостолско правило и Апостолске установе на основу којих Пасха има да се слави после пролећне равнодневнице, јер ако се слави пре, онда може да се слави заједно са Јудејима и два пута у току једне године, а страдања Христова била су једанпут. Из ових правила Црква је извела једно правило када има да се слави Васкрс: У првој недељи иза првог пуног месеца који дође после пролећне равнодневнице. Пошто је у време Никејског сабора пролећна равнодневница пала на 21. март, то према наведеном правилу Васкрс може да падне 22. марта а најкасније 25. априла (по старом календару). Али и поред свих ових правила није било сагласности у погледу датума код сви Хришћана, све док Кирило Александријски није дао коначну реч у погледу утврђивања датума. Његову пасхалну таблицу примио је и допунио римски опат Дионисије Мали 526. године и тако се од тог времена у целој хришћанској Цркви славио Васкрс по ткзв. пасхалном кругу (Вел- индиктнону), по коме се кроз сваких 523 године датуми Пасхе враћају на исте датуме (множењем 19-годишњег круга месеца са 28-годишњим циклусом сунца). Тако је најпосле од 526. године, успостављен јединствен датум празновања све до Великог раскола 1054. године.

20. Велики канон светог Андреја Кирског

54

Свети Андреј архиепископ Критски је рођен у Дамаску од родитеља хришћанских. Од рођења па за седам година био нем. Када га родитељи одведоше у цркву и причестише, он проговори. Толика је сила божанског Причешћа. У 14 години оде у Јерусалим и постриже се у лаври св. Саве Освештаног. Разумом и подвигом надмаши многе старије монахеиби пример многима. По том га патријарх узе себи за писмоводитеља. А када поче свирепствовати јерес монотелитска (једновољничка) - која учаше да Господ Исус немаше вољу човечанску него само вољу божанску - сабра се у Цариграду шести Васељенски Сабор 681 год. у време царовања Константина Брадатог. Патријарх Јерусалимски Теодор не могаше ићи на Сабор него посла као свога пуномоћникаовога Андреја, тада архиђакона. На Сабору Андреј показа своју сјајну даровитост, речитост, ревност према вери и необичну разборитост. Помогавши да се вера православна учврсти Андреј се врати у Јерусалим на своју дужност. Доцније би изабран и постављен за архиепископа острва Крита. Као архијереј би омиљен веома од народа. Ревноваше много за Православље и сузбијаше крепко све јереси. Чињаше чудеса молитвама својим. Молитвом одагна Сарацене од острва Крита. Написа многе поучне књиге, песме и каноне, од којих је најпознатији Велики Канон Богородице, што се чита у четвртак пете недеље часнога поста. Беше такав по свом спољнем изгледу, „да гледајући му лице и слушајући његове медоточне речи свак се наслађаваше и поправљаше." Враћајући се једном из Цариграда он предрече своју смрт пре него достигне Крит. Тако се и догоди. Када лађа пловљаше близу острва Митилене, сконча свој земни живот овај светилник цркве и пресели се душом у царство Христово 712 г.

Први је написао канон и сматра се проналазачем ове уметничке форме у црквеном песништву. Писао је говоре на Господње и Светитељске празнике и недељне омилије. Највеће дело му је Велики канон, а остале црквене песме које је написао су : трипеснаци за повечерије Цветне недеље, за јутрење у пон., уто., сре., четв., страсне недеље; канони за Лазареву суботу, недељу мироносица; на рођење пресвете Богородице и Св.Јована крститеља, и на зачеће св.Ане и други канони, стихире самогласне на сретење и Возвижденије часног Крста, Божић и Петровдан.

Велики Канон има 250 стофа, тако скоро сваком стиху 9 библијских песама, на којима се канон по садржини заснива, одговара по једна строфа великог канона. Дужина и опширност канона која је код Грка прешла у пословицу, није се одржала јер је Св.Јован Дамаскин смашио број строфа, тако да је свака песма канона имала 3 строфе које су се додавале на ирмос, по узору на библијске песме.

55

Православна црква прописује два пута у години појање великог канона, први пут на великом повечерју, прва 4 дана васкршњег поста и то сваког дана по један део тако да је канон раздељен на 4 дела. Други пут се поје на јутрењу у четвртак пете недеље Поста. У Великом канону се духовним очима гледају догађаји оба савеза и излазе сва лица свете историје: патријарси, судије, цареви, пророци и везују се са Јеванђељским причама и догађајима.

У овом канону све су песме покајног карактера са речима које упућују на пут покајања и спасења. Ево само неких за пример:

„Од куда ћу почети са оплакивањем дела мога грешног живота, шта ли ћу узети као почетак садашњем ридању, Христе? Но ти као милостив даруј ми опроштај грехова. Похитај жалосна душо, заједно са телом твојим, исповеди се Творцу свих, окани се досадашњег безумља и принеси Богу сузе покајања. Из раја Адам беше протеран, јер не одржа Твоју једину заповест Господе. И ја страдам што увек одбацујем спасоносне речи“.

После сваког тропара пева се „Помилуј ме Боже, помлиуј ме“.

21. Акатист Пресветој Богородици

Реч је о рановизантијској химни, првобитно званој само Акатист, коју су каснији Византинци а за њима и други народи византијско-православног богослужбеног књижевног круга почели да имитирају, почевши да Акатистом називају химнографски жанр. Традиционални је податак да га је саставио патријарх Сергије у захвалност Богородици за избављење Цариграда од персијске опсаде (626), али као састављачи спомињу се и Роман Мелод (6.век), патријарх Цариградски Герман (8.век). или чак патријарх Фотије (9.век).

Грчка реч акатист значи неседална песма, јер се за време читања ове песме на богослужењу не седи, него стоји. На челу Акатиста стоји кратка песма Возбраној Војводе, која је

56

као увод и предговор целој песми, а иза ње се нижу 12 кондака и 12 икоса наизменично. Кондаци се завршавају са Алилуја, а икоси ускликом Радујсја Невјесто Неневеснаја.

Цео акатист се дели на два дела, где је прва половина историјске садржине, а друга догматске. Акатист се свечано чита на јутрњу у суботу пете седмице Великог поста. Тад се чита јер се верује да се избављење Цариграда догодило баш око тог времена. Акатист Богородици је део и монашког правила јер како стоји у упутству уз овај Акатист неких рукописа: „Иноци који се подвизавају певају га када изволе, из љубави према Пресветој Богородици и ради духовног подвига“.

Акатист се поред Посног Триода налази у Великом Псалтиру, Великом Часослову и Молитвослову.

22. Васкрсење Христово и Светла седмица

Први и најстарији од хришћанских празника и представља везу са празницима Старог Завета и центар је покретних празника. Сматра се највећим празником, зато што слави васкрсење Христово, које је основ хришћанске вере. Зове се још и Пасха према старозаветном празнику пасхе, од јеврејске речи pesach (прелазак, Хришћанска пасха, прелазак са Христом из смрти у блажени живот). Јудејска пасха представља прототип хришћанске. У хришћанској Пасхи јагње је сам Господ Исус Христос који је невин, без греха, принео себе на жртву и био заклан уместо нас, за наше грехе. Ову идејну везу старозаветног пасхалног јагњета и Христа често су истицали новозаветни писци (нпр. 1 Кор 5,7-8; Јн 19,30 – јагњету се није смела сломити ни једна кошчица, а Христу приликом распећа на пребише колена). Израиљски народ празновао је Пасху у спомен свог избављења из Египта, кољући пасхално јагње, а хришћани празнују Пасху у спомен искупљења људског рода, страдањем, смрћу и васкрсењем непорочног и пречистог јагњета, нашег Христа, који је наша Пасха. Треба разликовати слављење недеље од Васкрса. Недеља је седмично слављење васкрсења Христова, а Васкрс годишње. Седмично је старије од годишњег. Недеља је слављена још од апостолског времена и славила је сваке седмице успомену васкрсења Христова, које се догодило у овај седмични дан и према томе свака недеља је била тако рећи Васкрс, и свака је слављење Васкрса. Садржина слављења новозаветне Пасхе је:

- распеће, страдање и смрт Господа Исуса Христа- васкрсење Христово, које је било у трећи дан иза распећа- слављење евхаристије, недељиве од крсне смрти и васкрсења по догађају,

установљењу и суштиниСа овим моментима слављења Пасхе везивани су и догађаји јављања васкрслог Христа,

узношење на небо, силазак Светог Духа. Према речима апостола Павла из 1Кор 5,7-8 , у којима се хришћанска Пасха поставља басупрот јудејској, изгледа да се Пасха славила већ у апостолском времену. Скоро исто нам казује и апостол Јован који говори о дану смрти Христове у вези са јудејском пасхом (Јн 19,4; 28,28). Поред тога, најстарије сведочанство о хришћанском празнику Пасхе имамо у EPISTOLA APOSTOLORUM (спис из 2. века). Према овоме, Пасха је заједнички празник успомене смрти Христове, коју апостоли славе заједно са вернима. Поред свега што се каже да је Пасха празник успомене смрти Христове, из садржине празника није искључена успомена на васкрсење, само је смрт у првом плану. Да је хришћански празник Пасхе већ рано у себи поред успомене смрти Христове садржавао и успомену васкрсења, сведочи нам једна

57

васкршња проповед Мелиота Сардског из друге половине 2. века. Пошто је Мелиот припадао кватродециманима, који су на своју Пасху славили не само смрт, него и Васкрсење Христово. О томе говори и Климент Александријски у спису Chronicon Paschale. Према црквеном историчару Јевсевију који пише о расправама о Васкршњем празнику у другој половини 2. века, спор се водио око тога да ли треба празновати Пасху заједно са Јудејима 14. нисана, ма који дан био, или у недељу или после тога, као и око тога када треба прекидати пасхални пост. Малоазијци и квартодецимани су имали на уму искупну смрт Исуса Христа и моменат када се ова смрт догодила и позивали су се на апостола Јована и Павла. Слављењем Пасхе заједно са Јудејцима хтели су означити да је старозаветна пасха, клање пасхалног јагњета, као тип остварена извршењем типа, клањем новозаветног пасхалног јагњета, Господа Исуса Христа и тако је С.З. и заједно са старозаветном пасхом уклоњен Новим Заветом, који почива на искупној жртви Господа Исуса Христа, Новозаветној Пасхи. Нова Пасха се слави у исти дан када и стара, али у сасвим другом смислу. Кватродецимани нису на Пасху славили само смрт Христову, него и Васкрсење, али је успомена смрти била у првом реду. Можда је овакав, квартодецимански начин слављења Пасхе, првобитни и најстарији начин поста и слављења Пасхе. Они који су славили Пасху у недељу иза 14. нисана, имали су јак разлог за то, пошто су већ славили у недељу васкрс Христов, па је недеља тако рећи привукла на себа празновање Пасхе са осталих седмичних дана. Овај начин слављења Пасхе, јаче је истакао Васкрсење Христово и још више је удаљио хришћанску Пасху од јудејске позадине. Разлика између ова два правца у погледу слављења Пасхе била је у датуму и у посту, а не у садржини и суштини празника. Слагали су се у томе да је слављење Пасхе апостолска традиција, обе стране имале су пост и бденија, иза бденија евхаристију, иза које је прекидан пост и долазило је педесетодневно време Васкршње радости. И једни и други славили су смрт и васкрсење, само што су једни нагласак стављали на смрт а други на васкрсење. Тертулија (220-) спомиње више пута пост пред Пасхом, Пасхи и Педесетницу и излаже њихову садржину. Пасха је годишњи празник, коме се прикључује радосно време Педесетнице. Пасхи претходи пост због смрти Христове и почиње у петак у часу смрти Христове и протеже се на суботу. Под речју Пасха, он разуме страдања и смрт Исуса Христа, пост и бденије. Иза Пасхе почиње време од 50 дана, које се проводи у свакој радости. Садржина Педесетнице је васкрсење али и посведочење васкрсења вишеструким јављањем, даровање Духа Светог и очекивање другог Христовог доласка према речима анђела при вазнесењу. По Иполиту Римском, Пасха је сећање на заклање Христово, а Педесетница је тајна узвишења. Он још даје податке о крштењу на Пасху. Према њему, Пасха је пост у спомен страдања Христових, али према Иполитовим канонима у појам пасхе улази и свечано разрешење од поста Васкршње ноћи, као и успомена васкрсења и вазнесења. Од Сирске Дидаскалије, поред успомене страдања Христовог у појам Пасхе све више улази успомена васкрсења Христовог. То се види и код Кипријана. Док је код Тертулијана пасха означавала страдања и смрт Господа Исуса Христа, пост и бденије уочи Васкрса, и највише можда прелазну тачку од поста ка Педесетници, његов ученик Кипријан већ говори „Пасха, дани радости“, који означавају недељу Васкрса и можда идуће дане иза њега, па можда и Педесетницу. Код њега већ налазимо данашње значење речи Пасха.

По Оригену, пост је савлађивање, ломљење тела ради вишег живота, а пасха је прелаз страдањем из овог света у будући, у Царство Божије. Са пасхом закланом тј. Христом у тесној вези је евхаристија, а примање страдања са Христом, и причешћем тела у крви Христове васкрсавамо заједно са Христом. Он разликује:

- старозаветни тип (сенку)- црквено богослужење, испуњење типа и Христа стварност, са земаљским символима

вечни небески празник, у коме се црквени развија у пуној стварности

58

Доста података наводи Јевсевије који наводи начине празновања, јудејске обичаје, дужину поста. Он сматра да је Исус Пасху јео дан раније. Празник страдања провођен је у посту. Пасхалне ноћи било је бденије, а сама ноћ је била веома осветљена. За Педесетницу каже да је јединствен празник од 7 седмица, у који се осим Васкрса, убрајају и Вазнесење и Духови. Слично говори и Атанасије Велики. Апостолске установе утврђују пост до појања петлова; уздржавање од раду у страсној и светлој седмици. Наређују и да се Пасха увек слави Недељом, те да се у рачунању датума не угледа на Јевреје.

Етерија не истиче тужни карактер пасхалне ноћи што је већ прелаз ка слављењу радости васкрсења.

На васкршњем бдењу пали се обично осветљење, символ новог живота. Вршено је крштење оглашених и миропомазање, који су потом одвођени на евхаристију. Евхаристија је у нарочитој вези са Васкрсом, којим почиње слављење празника. Она није само сећање страдања и васкрсења, већ стварно понављање крсне жртве и Васкрса, стварно извршавање нашег спасења.Цела година богослужења стреми ка свом врхунцу – Васкрсу; свака седмица стреми свом врхунцу – недељи која је опет Васкрсење. Цео дневни круг стреми литургији, слављењу Васкрса, у току једног дана. Евхаристија је понављање крсне жртве, али заједно са Васкрсењем, Вазнесењем... О овом понављању говоре и литургијски текстово Ап. установа, Јакова, Василија Великог, Јована Златоустог.

Од 8. века почело је уобличавање данашњег смисла и начина празновања Пасхе. Пасхално бдење је пуно радости, у њему се истиче веза СЗ и НЗ Пасхе. Ово је празник над празницима. Христос је наше пасхално јагње које је добровољно заклано за нас. Пасха је наше превођење од земље ка небу. Као што се на Божић сећамо страдања и Васкрсења тако се и на Васкрс сећамо Рођења, али и осталих догађаја из икономије спасења – Благовести, Крштења итд.

59

60

61

Светла седмица

У ПЕТ светле седмице у цветном триоду са пасхалном службом сједињује се служба „на Пресвету Госпођу Владичицу Богородицу Живопријемни источник“, о чему типик ништа не зна, и у њему је у петак светле седмице означена служба као и у остале дане пасхалне седмице. Према цветном триоду (не по типику) у неколико се скраћује пасхална служба, а неке пасхалне песме замењене су песмама службе „Живоносном источнику“. Ова служба може се сматрати локалном и израз је љубави према Пресветој Богородици. Написао ју је Никифор Калист Ксантопул (14. век) ради успомене обновљења храма који се звао Живоносни источник и због чуда која су се догодила у овом храму. Ову цркву подигао је цар Лав Велики. Недеље после Пасхе посвећене су успомени Васкрсења Христовог и успоменама одређених догађаја у којима се отлкрило Божанство Исуса Христа, његова моћ и слава, чиме се јосх више утврдила истина Исусовог Васкрсења. Цела Пасхална седмица сматрана је као један дан Васкрса, као један празника. Ова недеља има разна имена: 1.антипасха, зато што је то први од Васкрсних дана, после Васкрса укоји се понавља

62

слављење Васкрса. 2. недеља обновљења јер се у овај дан обнавља празник васкрсења. 3. недеља нова, 4. осма и прва недеља, јер је 8.дан Пасха 5. недеља Томина и 6. Dominica in albis, јер су крштени на ускрс од тада, па кроз седам дана носили белу хаљину и у овој недељи су је остављали у цркви. Богослужење за ову недељу излаже типик.

СУБ светле седмице – за празник пасхе спрема се хлеб (АРТОС). Као што се у СЗ у спомен ослобођења народа из ропства клало јагње, које је уједно предслика Христа, тако се и у НЗ у спомен Васкрса, којим смо се избавили од вечног ропства, приноси АРТОС – хлеб, који приказује хлеб вечног живота, који је сишао са неба тј. Господа Исуса Христа. АРТОС се освећује на сам дан Пасхе, односи се у олтар свештенику после заамвоне молитве на литургији. На сам дан Пасхе и целе светле седмице поставља се АРТОС или у олтару или у храму на за то нарочитом аналогију, заједно са иконом Васкрсења Христовог. Сваког дана светле седмице после јутрења врши се крсни опход са заставама, иконама Христовог васкрсења и Богородице, Јеванђељем и крстом, којом приликом се обноси и АРТОС. Према дополнитељном требнику у светлу суботу после литургије, АРтос се донесе у трапезу, где се после благосиљања трапезе и молитвама да би се сви који кушају артос удостојили телесног и душевног благослова и здравља. Затиме се артос дроби, чиме се сећамо оних 5 хлебова којима је Господ чудесно нахраннио мноштвонарода. У манастирима, артос се раздаје братији пре обичног јела и затим братија седа и једе.

Седмице и недеље од Пасхе до Педесетнице:

Недеље после Пасхе посвећење су успомени Васкрсења Христова, а поред тога и успоменама особитих догађаја, у којима се открило божанство Исуса Христа, Његова моћ и слава, чиме се још више утврдила истина Христова Васкрса. По овим особитим успоменама недеље после Пасхе имају своје име. Успомене ових особитих догађаја постављене су у недеље Педесетнице тек иза 4. века.

1) У ПРВУ НЕДЕЉУ после Пасхе тј. ТОМИНУ НЕДЕЉУ „празнујемо обновљење Христовог васкрсења и осјазање св. апостола Томе“(синаксар). Садржина богослужења ове недеље је јављање васкрслог Христа апостолима заједно са Томом, када је разбио Томино неверовање и уверио свет о свом васкрсењу, похваливши блаженством веру оних који нису видели, а који су поверовали. Овај догађај догодио се 8. дан после Васкрса тј. прву недељу после Пасхе. Цела пасхална седмица сматрана је као један дан Васкрса, као један празник који се поново слави у недељу иза Васкрса. Ова недеља има разна имена:

а) антипасхаб) недеља обновљењав) недеља новаг) осма и прва недељад) dominica in albis (крштени на Васкрс од тада па седам дана су носили белу хаљину и ове

недеље су је остављали у Цркви).

Према Етерији, Васкрс се слави 8 дана, сваки дан све се служи као и на Васкрс, а у ових 8 дана улази и Томина недеља. Да се овог дана свршава пасхално славље сведоче и блажени Августин, Картагинско 61. правило, Апостолске установе... Дакле, ова недеља је првобитно понављање празника Васкрса, са читањем Јеванђеља о догађају који се тога дана догодио, по коме је касније и ова недеља добила име ТОМИНА недеља. Касније је догађај васкрсења ступио у

63

позадину и главно у служби је јављање апостолу Томи. Тако се данас не поју песме васкрсне тј. октоиха, већ песме као и на велике Господње празнике. На вечерњу се не поју пасхалне стихире са припевима, на јутрењу се не поје канон. Под васкрсним песмама треба разумети песме октоиха, а под „празника“ песме празника цветног триода: св. Томе, мироносица итд. Вечерње на Томину недељу је велико са великим прокименом.

2) У ПОН иза Томине недеље је мољење за умрле тако, што се тај дан после литургије, одлази на гробље, где се над гробовима врши литија за умрле и преливају гробови, као на задушнице. Ово је обичај руске цркве, одакле је, вероватно, и дошао до нас.

3) 3. НЕДЕЉА после Пасхе, НЕДЕЉА МИРОНОСИЦА посвећена је женама мироносицама и праведном Јосифу и Никодиму, сведоцима Христовог погреба и васкрса. Празник посвећен њима слави се целе те седмице и свршава се у идућу СУБ. Поју се тропари Благообразниј Јосиф и Мироносицам женам, који се поју и на Велику СУБ, али ове седмице ови тропари имају и наставак о коме се говори о Христовом Васкрсу. У Јерусалимском канонару (7. век) ове недеље се још не слави ова успомена, већ од 9. века као што сведоче типик Велике цариградске цркве и Синајски канонар. У служби ове недеље опева се уједно крст и смрт Спаситељева и уједно слави Његов васкрс, као и подвизи ученика Христових.

4) НЕДЕЉА РАСЛАБЉЕНОГ – У 4. недељу Црква се сећа чудесног исцељења раслабљеног који је боловао 38 година (Јн 5, 1-14). Последовање раслабљеном поје се у НЕД, ПОН и СРЕ. У исцељењу раслабљеног Црква види обновљење живота оних који верују кроз васкрсење Христово: Господ хотећи васкрснути пале људе, као човек обилазио је на земљи, исцељујући болести свих (стихира дрига на Господи возвах у НЕД на вечерњој). Ова успомена сигурно се славила као и мироносица у 9. веку. У СРЕ седмице раслабљенога, ради почасти два велика празника, Пасхе и Педесетнице, празнује се Преполовљење Педесетнице, које сједињује Пасху и Педесетницу. Песме на овај празник написали су Анатолије, Андреј Критски, Јован Дамаскин и Теофан. У песмама Преполовљења изражава се благодарност Васкрслом Христу и обећање Господа да ће послати Светога Духа. Успомену Преполовљења имамо већ у 7. веку, јер Јерусалимски канонар у ову СРЕ указује на читање Јеванђеља Јн 7, 14-28, које каже да ја Христос в преполовљеније праздника (сеница) улазио у храм и учио. На Преполовљење врши се велико вечерње са паримејима, са редовном катизмом. На јутрењу нема полијелеја, но се само поје велико славословље. На литургиј се уместо Достојно поје Свјетисја, светисја...

5) НЕДЕЉА О САМАРЈАНКИ – У 5. недељу после Пасхе, Црква се сећа како је Господ дошавши у Сихар и Јаковљев студенац, у беседи са Самарјанком (Јн 4, 5-42) дао јој живу воду која суши изворе грехова, открио јој да је Он зналац срца и јасно себе исповедио да је Месија. Песме у ову недељу писали су Анатолије, Андреј Критски, Јосиф. Служба Самарјанки врши се у ову недељу и затим у ЧЕТ, ПЕТ и СУБ, а у ПОН, УТО и СРЕ поје се служба Преполовљењу. Ову успомену имамо већ у 7. веку (Јерусалимски канонар).

6) НЕДЕЉА СЛЕПОГА – У 6. иза Пасхе, Црква спомиње чудесно исцељење слепог од рођења од Исуса Христа у Јерусалиму. Успомена се прославља на богослужењу недеље, ПОН, УТО и у СРЕ. У 6. НЕД после Пасхе и на оданију Пасхе поје се катавасија Спаситељу Богу (типик гл. 19). Успомена ове недеље слави се вероватно од 9. века, јер у Јерусалимском канонару је празнина за ову недељу. У СРЕ иза недеље слепог бива оданије Пасхе, које се свршава као и оданије 12 празника, с том разликом, што свештеник вечерње, јутрење и литургију почиње као и на дан Пасхе

64

при отвореним царским дверима са кадионицом и свећом, и са произношењем стихова Да воскреснет Бог...

7) НЕДЕЉА ОТАЦА – У 7. недељу после Пасхе, Црква прославља и спомиње 318 Отаца 1. Васељенског сабора. Сврха празника је да се прославе они који су допринели да тријумфује хришћанска истина. Као разлози што се слави ова успомена наводе се:

- што је сабор у то време отпочео рад- што је сабор према синаксару утврдио да је Исус Син Божији и савршен човек, и као такав

се вазнео на небо- што је сабор донео одлуку о једнобразном и истовременом прослављању Пасхе.

У Јерусалимском канонару нема помена, док се јавља у типику Велике цариградске Цркве.

8) СУБОТА уочи Духова је успомена и мољење за све од века умрле благочестиве хришћане, оце и браћу нашу, зато што је на Духове искупљење света запечаћено силаском Светог Духа, који се благодатно и спасоносно простире на живе и умрле. Ова успомена 1. пут се среће у Евергетидском типику (12. век). Типик овог дана упућује да је сва служба за умрле овог дана на вечерњу и јутрењу иста као и у СУБ месопусну. Но ипак, има разлике између ове две службе, јер се у месопусну СУБ узимају песме октоиха редовног гласа, који се поје у ту седмицу, док се у суботу уочи Духова сваке године поју песме 6. гласа.

23. Вазнесење и Педесетница

Вазнесење

Спасовдан или Вазнесење Христово је хришћански празник, који се слави 40 дана након Васкрса.

По хришћанском веровању, васкресењем Господ је показао да је јачи од смрти и 40 дана касније његови су се ученици налазили за трпезом. На дан свога Вазнесења (тај дан се код нас зове Спасовдан) Христос је рекао Апостолима: "Мени је дана сва власт на небу и на земљи. Зато идите и учите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, поучавајући их да држе све што сам вам заповедио. И ево, ја сам с вама у све дане до свршетка света." Да би у томе успели Христос им је обећао Духа Утешитеља, и заповедио да до силаска Духа Светога не излазе из Јерусалима. Тако су могли пренети Христову веру у свет и тиме људство спасавати у вери - одатле назив Спасовдан. Подигнутих рука Христос је ученике и благословио након чега се почео узносити на небо - Узнесење, тако се је, завршивши дело спасења, вратио Богу на небесима.

Првобитно се није славило посебним празником у 40. дан после Васкрса, но је првобитно Педесетница, тј. време од 50 дана, била тако рећи један јединствени празник са више успомена. Зато црквени писци 3. века нпр. Тертулијан или Ориген, не спомињу овај празник. Затим се празник Вазнесења славио заједно са празником Силаска Светог Духа и 50. дан иза Васкрса, о

65

чему нам сведоче Јевсевије и Етерија. Код Етерије долази Вазнесење до изражаја на Духове поподне. Ово није постојало дуго иза Етерије, јер од св. Григорија Ниског и св. Јована Златоустог (+405.) имамо најстарије проповеди на овај празник. Тиме што је овај празник постављен у 40. дан иза Васкрса, разбило се јединство старе Педесетнице, времена од 50 дана. Као и у Јерусалиму, када се у овај дан излазило у процесију тако се и данас иде у литију. Место са кога се Господ узнео на небо било је одмах веома поштовано. Царица Јелена је дала саградити на Јелеонској гори велелепну базилику, коју су сарацени разорили и данас само једна мал црквица означава место, које се већ у 4. веку означавало као место Вазнесења. Црквене песме на Вазнесење су са једне стране радосне и изражавају радост апостола, али и тужна размишљања јер самовидци и слуге Божије видеше да су остали на земљи као сирочад без Господа. Канон на Вазнесење написали су Јован Монах и Јосиф. Припада броју 12 великих празника и слави се 10 дана са предпразништвом и оданијем, које бива у петак 7. недеље Пасхе. Ако на Вазнесење падну велики храмовни или велики свети, то се служба свршава као што је указано у типику (8. маја) Јовану Богослову са Вазнесењем.

Педесетница

„Педесетницу празнујемо и Духа (Светога) долазак и испуњење времена и обећања и наде. И тајна колика је, и како велика и поштована! Христова телесна дела достижу крај... а дела Духа (Светога) започињу.“ Овим речима Св. Григорије Богослов сведочи својој пастви а и свима нама да од догађаја силаска Светог Духа на апостоле започиње историја Новозаветне Цркве. Од тог тренутка Црква је у потпуности конституисана. Оно што је Христос означио својим деловањем, а пре свега васкрсењем сада почиње да се остварује. Царство Божије у виду Цркве улази у историју. Али ову спасоносну истину требало је разгласити свим народима света. Ко је то требао да уради? Па управо они које је Христос за ову мисију припремао у току предходне три ипо године. А сами апостоли како нам сведочи Лука нису били баш орни да се прихвате тога задатка. Они не питају Господа када ће кренути да благовесте радост Његовог Вакрсења, они питају „Господе, хоћеш ли у ово време успоставити царство Израиљево“ (Дел. 1,6). Апостоли још увек размишљају у категоријама уског политичког ослобођења Јудејског народа од страног завојевача. За њих је, још увек у том периоду, Христово Васкрсење, у крајњој линији, потврда Његовог месијанства и могућности остварења сна о новом Давидовом царству које ће обухватати све народе света. Христос не каже да се њихова очекивања неће испунити, Он их позива на стрпљење, и указује им на задатак који ће морати да предузму након Његовог Вазнесења: „и бићете ми сведоци у Јерусалиму и по свој Јудеји и Самарији и све до краја земље“ (Дел. 1,8б). Христос им говори да морају бити спремни да крену путем тадашњих римских друмова, како би сведочили свима о радости Царства које се већ јавило само треба да буде посведочено свима. Али каже им и да неће у том подухвату бити сами. Док су се састали иза затоворених врата у Јерусалиму, у тим првим данима после Исусовог васкрсења ( и вазнесења), ученици су знали да је о мењању света лакше говорити него изићи и то и учинити. Па ипак није протекло много година и догодило се нешто не само што је изменило њихов начин размишљања него их је охрабрило и осмелило да своју веру, која ће запрепастити читав римски свет, поделе са другима.

Св. Григорије Богослов износи следеће запажање о мистичности броја педесет: „Тако је поштовани број седам увео са собом и поштовање Педесетнице. Јер број седам помножен собом даје педесет, а недостајући један број преузесмо од будућег века, пошто је он исти и осми и први, бољерећи један и непролазан (=вечан). Јер тамо треба да се заврши овдашње суботстовавање (=почивање) душа.“

66

Цветни триод (Пентикостар)

Садржи службе пасхалног периода до Педесетнице, до Недеље Свих Светих. То је период који карактерише термин „Педесетница“, одакле и проистиче најновији назив ове књиге. Пентикостар садржи:

1. службу Пасхе и Светле недеље2. службу празника Преполовљења (25. дан после Пасхе)3. службу празника Вазнесења (40. дан после Пасхе)4. службу празника Педесетнице,

Дане између ових празника покривају недељне службе и службе седмица које им следе, а које су надахнуте темама перикопа које се читају недељом. Ових недеља има шест и то: Томина или Антипасхе, Мироносица, Раслабљеног, Слепог, Самарјанке и светих Отаца Првог васељенског сабора.

У Пентикостару су инкорпорирани и синаксари недеља и празника овог периода, које је написао Никифор Калист Ксантопулос, као и синаксаре триода.

67

68

69

24. Служебник

Служебник је књига за свештенике и ђаконе. Она садржи у себи поредак вечерњег, јутрења и Литургије.

То је књига у којој се излажу непроменљиви делови свакодневног богослужења, и то оно што треба да произносе и чине свештеници и ђакони. Служебник садржи поредак вечерња, јутрења, Литургије св. Јована Златоуста, св. Василија Великог, Пређеосвећених дарова и допунске целине као што су збирка отпуста, прокимени, месецослов, а на крају и упутства у којима се објашњава како свенештослужитељи треба да поступају у случајевима када се појаве различите недоумице у вези са богослужењем. Такође и коленопреклоне молитве које се читају на Педесетницу, поледовања великог освећења воде и др последовања. У новијим служебницима додају се и јектеније, зато што су свештеници, по нужди сами служили литургије, будући да нису имали ђакона. На крају Служебника налазе се: отпусти, прокимени, величања и месецослов, тј. списак светих, који се свакодневно помињу у цркви. Архијерејски служебник (или "Архијерејски чиновник") разликује се по томе, што он садржи у себи још и чин освећења антиминса и чинове посвећења у чтеца, ђакона, свештеника и др.

25. Српски рукописни и штампани Служабници

Превод богослужбених књига са грчког на словенски језик:

Скоро све књиге СПЦ црквенословенког језика су преведене са грчког. Примивши хришћанство из Византије, Срби су оданде примили богослужење па и богослужбене књиге, и преводили их на ловенски језик. Први преводиоци богосл. књига са грчког на словенски су били браћа Кирило (+ 869) и Методије ( + 885). Не зна се тачно које књиге су превели, али се сматра да су превели оне књиге које су биле најпотребније за врсење богослужења. ( Јеванђеље, Апстол, Псалтир + Служебник и Требник). Када је Кирило саставио писмо словенске азбуке, Методије је са својим братом превео Јеванђеље, А постол, Псалтир и службе из служебника и требника.Пре се сматрало да је Методије са 2 брзописца превео читав С. З. за 6 месеци. У то се сумња се сумња, јер се зна да се превод С. З. на словенски радио постепено и да је тек у 15 веку завршен.Сматра се да Методије није превео читав С. З. већ само одељке који се читају на богослужењу.Богослужбене књиге овог времена писане су на старом црквенословенском језику Ћирила и Методија. Затим почиње промена: тешку стару глагољицу замењује ћирилица, чије прве трагове налазимо 993 год. Затим се мењала фонетика и структура, морфологија језика. То бива у 12.веку и

70

тада настаје српска редакција словенског језика. Та рецензија се јасно по први пут види у Мирослављевом Јеванђељу (1169-1197). Наручио га је Немањин брат – кнез Мирослав, господар Хума( Херцеговина). По проналаску штмпе (1456) богосл. књиге су се почеле умножавати штампом. Ове писане и штампане књиге на српско-словенском језику зову се СРБУЉЕ.Овај српско-словенски језик је чуван до 17 и 18 века, када је СПЦ унесен руско-словенски.У оскудици богослужбених књига набављали су их из Русије. У 18.веку рускословенски је потпуно прихваћен, с`тим што није у СПЦ ушао акценат, већ се читало по српском акценту.

Српско штампарство : Павле Ивић и Митар Пешикан

Већи део историје српског штампарства у ствари је повест о рвању културе с тешким историјским приликама. Век настанка штампарства подударио се с почетком најмрачнијег периода српске историје - падом српских земаља у вековно турско ропство. То је била велика опасност и за Европу. Док се слагала ГутенберговаБиблија (1453), султан Мехмед Освајач заузео је престоницу Византије - Константинопољ. Тада је већ био поробљен југ српске државе, од Егејског мора до Косова. И сам Гутенберг био је свестан драматичне опасности, па је пре завршетка Библије, крајем 1454, објавио тзв. Турски календар, који је у облику песама позивао хришћанску Европу на отпор Турцима. У тој књизи помиње се и сурови поход султана Мехмеда на Србију 1454, када је турска војска пустошила Српску деспотовину све до границе Угарске.

У години објављивања Библије (1455) пао је главни српски привредни и рударски центар - Ново Брдо - и поробљено је Косово, раније централна област српске државе. То је био почетак краја: 1459. године освојена је цела Србија и њена престоница Смедерево, 1463. покорена је босанска краљевина, а на ред је дошла Херцеговина; њен последњи остатак - град Нови (касније Херцег Нови) - пао је 1481. Последњу деценију 15. века, кад почиње српско штампарство, дочекала је неосвојена од Турака само Стара Црна Гора, тј. планински део Зете, где су се до пред крај века одржали обласни господари Иван Црнојевић и његов син Ђурађ Црнојевић.Те околности одредиле су и карактер раног српског штампарства. Војнички отпор Срба био је задуго сломљен, а мисија штампарства била је отпор духовном поробљавању, одржавање духовне и етничке самосвести. Штампане су само православне верске књиге, јер је најважнији био отпор програмској турској исламизацији и очување православне цркве и вере. По речима једног од старих штампара, намена књиге је била - будући да је српска нација разорена и поробљена - да се одрже у вери поданици Турака, како би Турска империја у свакој прилици која се укаже имала много унутрашњих непријатеља. У неке књиге уткивани су и информативни или поучни садржаји, а касније је и посебно објављен један мали српски буквар (1597).

Вођен побожношћу и жељом да се српска православна црква одупре турском уништењу, последњи господар Зете (односно Црне Горе) Ђурађ Црнојевић, по речима једног књижевног

71

историчара "нашао је однекуд срчаност, надахнућа и далековидости да наручи српска слова и да на своме Цетињу заснује штампарију". Његови штампари, са свештеником Макаријем "од Црне Горе" на челу, успели су 1494-1496, пре него што је под турском силом нестала и држава и штампарија, да објаве пет црквених књига српском варијантом старословенског језика. Управо се навршава пет стотина година откад је - 4. јануара 1494 - објављена прва од њих, Октоих првогласник, као прва књига на словенском југу штампана ћирилицом. Као и три године раније ћириличке књиге из Кракова, и књиге са Цетиња штампане су унцијалним типом ћирилице (тзв. устав), и тај је избор имао трајан типолошки значај. Цетињска штампарија, ослоњена на словенску рукописну традицију и истовремено на тековине ренесансе (нарочито у орнаментици), имала је висок технички квалитет и служила је као узор каснијим штампарима.

После пада Црне Горе српско штампарство морало је тражити спољна уточишта и ослонце. Мисија штампања православних књига настављена је најпре у румунским војводствима, првенствено у Влашкој. Тамо је почев од 1507. године штампар Макарије, вероватно онај исти са Цетиња, штампао црквене књиге бугарске редакције - која се употребљавала у Румунији. Ове изванредне књиге показују јасне везе са цетињском штампом и имале су велики утицај, не само у румунском него и у каснијем српском штампарству. С њима је почела плодна симбиоза српске и румунске штампе, која ће добити нови импулс каснијим сељењем штампарије из Горажда у Румунију и која представља једну од низа светлих страница у историји српско-румунских културних и духовних веза.

Главна инострана база српског штампарства била је Венеција, где је Божидар Вуковић, родом из Подгорице у Црној Гори, штампао српске књиге између 1520. и 1540, а његов син Виценцо Вуковић и други настављачи продужиће век штампарије до близу краја 16. века; једна књига објављена је и у 17. веку (1638). Суочени с турском опасношћу, тада су Венеција и Ватикан у извесној мери толерисали и српске књиге и уопште делатност снажне православне дијаспоре у Венецији. Њен основ чинило је Братство Грака, којему су се придружили и Срби, а Божидар Вуковић био је једно време и управник (гасталд) Братства. Као истакнут трговац, штампар и јавна личност, којој је племићки чин признао Карло В Хабсбург, Божидар Вуковић је неуморно одржавао везе с поробљеним српским крајевима, нарочито с манастиром Милешевом и манастирима на скадарском језеру, где је по својој жељи и сахрањен. Његове књиге растурене су не само по српским црквама него су имале јаког утицаја и другде на европском истоку, све до Балтика.

Истовремено је заснована и друга важна грана српске штампе, коју је водио други Божидар - Божидар Горажданин - и његови потомци из рода Љубавић. Он је, боравећи у манастиру Милешеви, послао своја два сина у Венецију, где су набавили опрему и започели, а можда и довршили штампање своје прве књиге - Служабника из 1519. или 1520. године. Затим су штампарију пренели у Горажде, на реци Дрини. То је била прва штампарија у Турској империји, а укупно је под Турцима радило осам српских штампарија, али врло краткотрајно: Горажде 1520-1523, Рујно под Златибором 1536/37, Грачаница 1538 /39, Милешева 1544-1546, Београд 1552, Милешева (опет) 1557, Скадар 1563 (у тесној вези с Венецијом и штампаријом Вуковића), а последњу је у Мркшиној цркви (у околини Ваљева или јужно од њега) водио 1562-1566. године монах Мардарије, раније (1552)штампар у Београду.

Стицајем околности све су ове штампарије радиле у доба владавине султана Сулејмана Величанственог (1520-1566), који је освојио Београд и Угарску (с Будимом) и у два маха допирао својим походима до Беча. Исламска култура Турске царевине није прихватила штампарство, а

72

турске власти у Сулејманово доба нису формално забрањивале српску црквену штампу, али јој нису пружали ни реалну могућност опстанка. Зато је осам поменутих штампарија у Турској штампало само једанаест књига. Сигурно ни једна од тих штампарија није основана с циљем да штампа само једну или две књиге, него су се невољно гасиле, не издржавши неповољне услове под теретом турске власти и у разореном српском друштву. Ни обнова Српске патријаршије 1557. године није донела никакво оживљавање штампарског рада.

Једино се штампарија из Горажда није угасила, него је пренесена у Румунију, где су њеном опремом штампане књиге од 1545. до после 1580. године. Штампали су их Мојсије из Дечана - ранији штампар Божидара Вуковића, Димитрије Љубавић - унук Божидара Горажданина и румунски штампар ђакон Кореси. У Румунији су штампане и две књиге за потребе српске цркве, 1580. и 1648. године. Ова друга је истовремено последња из циклуса књига старословенског језика српске редакције. Немајући више снаге за сопствену штампу, и да би осигурала аутентичност православне књиге, српска црква оријентисала се у следећем периоду на руске штампане књиге, што ће отворити врата руској редакцији и њеном уделу у токовима српске језичке културе.

Само око четрдесет познатих издања завештале су нам старе српске типографије, али је њихов историјски и културни значај изузетан. Оне су помогле српској цркви да издржи критично најразорније доба турске најезде, до времена када се с обновљеном Патријаршијом опет донекле консолидовала. Њиховом заслугом је аутентична словенска православна књига заузела своје место у култури штампарства и одржала га до времена када су, с историјским закашњењем, узеле маха руске штампане књиге, постајући главни ослонац духовне и језичке културе коју су засновали Ћирило и Методије. Као драгоцено наслеђе, те су књиге чуване и поштоване у српским и другим црквама, служећи не само својим текстом у богослужењу него и својом ликовном опремом као узор примењене уметности.

Почев од последње трећине 16. века, прилике у Отоманској империји биле су безнадежно неповољне за штампање српских књига. иако је већина Срба живела у границама те државе, српске књиге штампане су искључиво ван њеног подручја све до друге половине 19. века. После мрачног и мучног 17. столећа, из кога су остале само две већ поменуте српске књиге, извесна ренесанса наступила је у 18. веку, пошто је српска књига стекла ново тржиште у земљама Хабсбуршког царства, где је сада живео велики део Срба. Међутим, тамошње власти, у нади да ће Срби, остављени без просвете, и српска православна црква лишена неопходних књига - лакше попустити притиску да приме црквену унију с Римом, одбијали су упорно понављане молбе поглавара српске цркве да се дозволи оснивање српске штампарије. Довијајући се, српски митрополити су успели да штампају неколико важних књига (сад већ руском редакцијом црквенословенског језика) у Римнику у Влашкој (1736, 1755, 1761) и у Јашију у Молдавији (1765). Други излаз, такође заобилазан и сасвим недовољан, нађен је у бакрорезним издањима, која су уз материјалну потпору цркве, издавали сами уметници бакроресци (Христифор Жефаровић у петој деценији 18. в., Захарије Орфелин у каснијем периоду). Публиковање српских књига добило је јачи замах од 1761, када је венецијански штампар Димитрије Теодосије, Грк , отворио и ћирилски одсек своје штампарије. Штампајући православне црквене књиге, он је, да би отклонио неповерење српског свештенства према књигама које долазе из католичке средине, на насловну страну стављао податак да је књига штампана у Москви, Кијеву или Санкт Петерсбургу. Упркос својој материјалној нетачности, те су тврдње биле близу истине. Наиме, Теодосије је за потребе српске цркве прештампавао руске црквене књиге. За десетак година из његовог предузећа изашло је преко четрдесет књига намењених Србима. Аустријске власти најзад су схватиле да је забрана

73

оснивања српске штампарије контрапродуктивна јер отвара врата неконтролисаном руском утицају, а такође и пословној добити иностране (венецијанске) фирме, уместо да те приходе убере нека аустријска. Године 1770. бечком штампару Јозефу Курцбеку одобрено је монополско право на штампање српских књига. Дајући такву привилегију бечком предузетнику, који уз то није био Србин, аустријска власт је осигурала чврсту контролу над српском књижевном продукцијом. У конкурентској утакмици Курцбек је био у повољнијем положају него Теодосије, који је ипак успео да објави још неколико књига намењених Србима, и уз то монументално дело Србина Захарија Орфелина Историја Петра Перваго, намењено руским читаоцима и писано руским језиком. После смрти Димитрија Теодосија његов наследник Пане Теодосије наставио је да издаје поред осталих и српске књиге. Све до 1786. године Курцбекова штампарија је српске књиге штампала искључиво црквеном ћирилицом тј. старим, из средњег века наслеђеним типом ћирилских слова. тек тада изашло је из те штампарије прво издање штампано модерном ћирилицом тзв. грађанском азбуком, обликованом према стилу латиничких штампаних слова и уведеном у Русији почетком 18. века по наређењу Петра Великог. Сами српски писци, а и штампарије ван аустријске територије, показали су се много мање конзервативним. Тако је још 1754. изашла у Санкт Петерсбургу Историја о Черној Гори црногорског митрополита Василија Петровића, 1768. У Венецији Славено-сербски магазин Захарија Орфелина, 1772. у истом граду његова већ поменута биографија Петра Великог, а 1783. у Лајпцигу Живот и прикљученија Доситеја Обрадовића - да поменемо само најзначајнија дела.

Године 1790. Емануел Јанковић и Дамјан Каулици поднели су, независно један од друга, молбе да им се дозволи оснивање српске штампарије у Новом Саду, али су наишли на одбијање бечких власти. Међутим, 1792. године, после смрти Курцбекове, његову ћирилску штампарију, заједно с њеним монополом, откупио је српски ентузијаста и новинар Стефан Новаковић. Он је, после финансијског неуспеха, 1796. продао то предузеће будимској штампарији Пештанског универзитета, веома развијеној фирми која је објављивала књиге на многим језицима и која је затим деценијама држала монопол на штампање српских публикација у хабсбуршким земљама. Само у ретким случајевима понеки аутор успевао је да штампа своје дело другде, у Аустрији или ван ње.

Преокрет је настао тека 1832. године, када је у Београду, под владом кнеза Милоша Обреновића, прорадила Књажевска српска печатња (касније Државна штампарија, данас Београдски издавачко-графички завод) Добро опремљена и агилна, та нова установа одмах је преузела на себе знатан део књижевне продукције међу Србима. Ускоро затим, и црногорски владар, владика и песник Петар ИИ Петровић Његош постарао се да његова мала и сиромашна земља стекне своју штампарију. Монопол штампарије Пештанског универзитета тако је изгубио смисао. Већ 1836. Павле Јанковић добија привилегију за отварање српске штампарије у Новом саду, а 1841. слично одобрење издато је Јовану Каулицију. занимљиво је да је први био синовац Емануела Јанковића, којем је 1790. била ускраћена таква дозвола, а други син Дамјана Каулиција, који је тада доживео исту судбину.

У периоду који је следио највећи део српских публикација штампао се у три града: Будиму и Новом саду на територији Хабсбуршке монархије и Београду у Србији. Гашењем активности будимске штампарије у Мађарској буни 1848. године тежиште издавачко-штампарске активности дефинитивно се устаљује на српском етничком земљишту. Ослобођена бирократске стеге Србима углавном ненаклоњене Аустрије, српска књига нагло напредује. Док су у првој деценији 19. века, по Српској библиографији Стојана Новаковића, изашле само 194 српске књиге, а у четвртој

74

деценији 386, у шестој деценији тај број је био 670. Удео књига штампаних у Србији брзо се повећава, да би у другој половини седме деценије премашио половину.

Био је отворен пут за даљи нормалан развој српског штампарства. као и у другим земљама, он се рачвао у два смера: повећање обима продукције уз истовремено усвајање техничких иновација. Тај су тренд прекидали, враћајући историју за извесно време далеко уназад, само несрећни историјски догађаји: Први и Други светски рат и садашње санкције Савета безбедности.

75

76

77

78

79

80

Осам векова и Милешевa и аутокефалности СПЦ, МЕЂУНАРОДНИ НАУЧНИ СКУП (11.09.2012.)

Алексеј Пентковски, професор историје византијског богослужења и историје богослужења словенских цркава, говорио је о историји обреда свете тајне брака у српским рукописним требницима 14. века који су претходили штампаном издању у Милешевском требнику из 16. века.

Жана Левшина из Руске националне библиотеке из Санкт Петербурга, изложила је сазнања о рукописној и штампаној традицији зборника служби српских светитеља.

81

Један од млађих трудбеника на пољу литургијске праксе и мисли код нас је и протојереј Владимир Вукашиновић, свештенослужитељ Цркве Ружице у Београду и доцент на Богословском факултету православе Београдског универзитета. Запажени су његови досадашњи радови: књиге, студије и расправе из области Литургике и Црквене уметности, или, како се то данас каже, бављење теологијом литургијског простора и Црквено-литургијског времена. Пред читаоцима је најновији зборник његових радова, насталих последњих година, од којих су неки већ били публиковани, а други се овде објављују први пут. Прва четири рада се баве проучавањем српске литургијских рукописа и представљају важан допринос упознавању српске литургијске теологије и праксе од 13. до 16. века. Литургијски живот Срба у 13. веку у првом раду овог зборника реконструисан је на основу 4 стара српска литургијска рукописа, који се чувају у Манастиру Хиландару и библиотечким збиркама Русије, и епиграфског материјала литургијских свитака. Резултати ауторових истраживања показују да су тада у животу Српске Архиепископије већ сапостојале две јаке богослужбене традиције, иако до коначног увођења Јерусалимског типика у њено богослужење још увек није било дошло. Обрађени рукописи показују велики број локалних богослужбених карактеристика и архаичних богослужбених елемената, који се код Срба јављају у временима када су на другим местима већ давно били потиснути новијом праксом. Упркос малобројности извор, аутор на основу њихове анализе показује постојање префилотејевских литургијских структура на територији која се налазила под јурисдикцијом Српске архиепископију.

Чланци 2. и 5. баве се периодом 16. и 17. века, тј временом када је богослужбена пракса код Срба почела потпадати под утицај црквених књига штампаних у Русији и Малорусији, [1] које су, од краја 17. и током 18.и 19. века, отуда доношене и улазиле у употребу у српским срединама, понајвише у пределима Карловачке Митрополије, а одатле постепено иу друге српске области. [2] Ове "руске књиге", прихватане по нужди, али и под непромишљеном идејом да долазе из "мајке Русије", потискивале су дотадашњу српску богослужбену праксу, наслеђену из Православне Византије, која нам је вековима долазила из Светосавинског јерусалимског, Студитског цариградског и бројних Светогорских манастира. Дакле, из Светих Места и Светих Породице, у којима се учио и Равноапостолни и Светим Оцима сапрестолни Сава, Први Архиепископ и просветитељ Српске и Поморских земаља. Цркве и манастири по Српској областима употребљавале су за богослужење старословенске и старосрпским рукописе, писане најчешће у

82

Хиландару, и онда преписиване и умножаван по нашим манастирима и црквама. У већим манастирима српским (Пећ, Дечани, Св. Тројица код Пљеваља, Крушедол, Крка, Патријаршијски музеј и библиотека, Народна и Универзитетска библиотека), Божјим Промислом је и до данас сачуван приличан број тих литургијских рукописа и они су све чешће предмет стручног проучавања и објављивања, и аутор овог зборника је један од трудбеника на том драгоценом послу. Нажалост, многи су наши рукописи на разне начине уништени: непријатељским ратним и пљачкашким походима, бомбардовањима хитлеровским и нато-овским, пожарима (случајним или подметнутим, као онај шиптарски у Пећској Патријаршији у Недељу Православља 1981.г.), а нестајали су и рукама појединих западних и наших књигословаца и књиготрговаца (Шафарик, Гиљфердинг, Вук Караџић ...) - одношени или откупљивани будзашто, па их данас с муком налазимо по библиотекама Запада (без изгледа да их једног дана видимо враћене у матичне цркве и манастире). [3] Са ових наших рукописа, крајем 15. и почетком 16. века, штампане су прве наше Србуље, богослужбене књиге са Литургијама и Светим Тајнама, то јест први штампани Служабници и молитвослови (= Требници), од којих ће читалац неке наћи описане и проучене у овом зборнику о Вукашиновића. Током 18. и 19. века дошло је до крупних промена у литургијском животу Српске Цркве. Ове литургијске новине међу Србе су пристигле из Мале и Велике Русије кроз богослужбене књиге и теологе који су их овде доносили. Аутор у овом зборнику показује путеве ширења руског утицаја, конкретне примере литургијских промена, али и корене руске литургијске теологије и праксе 17. века - латинизовану богослужбену литературу римских и грчких венецијанских штампаних служебника. На тај начин се да видети да је русификација српског богослужења, уствари, тек канал продирања ширих теолошких промена које су потресале Православље у том времену.

У 3. чланку обрађен је доскоро мало познат рукопис, Детлачки Требник, који се данас налази у рукописној збирци Патријаршијске библиотеке у Београду. То је једна од српских богослужбених књига које су преписиване након појаве првих штампаних издања наших литургијских књига. Установивши да су као шаблони овом зборнику послужиле богослужбене књиге Милешевске и горажданске штампарије, аутор покушава да објасни која је логика навела преписивача и редактора да неке важне службе и обреде изостави из свог рукописа. Посебна пажња посвећена је специфичностима појединих обреда - Свете Тајне брака и Опела лаика, и њиховим богослужбеним карактеристикама.

У раду бр. 4 аутор анализира литургијске рукописе Манастира Високи Дечани који садрже текст Литургије Пређеосвећених Дарова. Установио је да они припадају двема редакцијским групама, већој - Атонској редакцији финалног типа, и мањој - тзв. мешаних редакција. Рукописи атонске редакције финалног типа, показало се у овом раду, послужили су као основа за прве српске штампане Служабник. У њима је могуће пратити ток литургијских промена који је у 14. веку постепено ушао у праксу Православне Цркве грчког и словенских језичких подручја. Сачувавши делимично древниј елементе литургијског предања, ови рукописи својим главним током показују да је Српска Црква у том времену била активно укључена у динамичке и стваралачке процесе литургијске обнове и настанка основе поретка богослужења какав и данас у њој постоји. Даље у овом зборнику два чланка су посвећена преводима Светих Литургија на српски језик. У првом члану, о преводу Божанских Литургија од Св. Оца Јустина, анализира се процес настајања превода богослужбених текстова на основу Јустинове, јасно дефинисане, литургијске теологије. Пошавши од чињенице да је, за Оца Јустина, Света Литургија истовремено примарни извор богословља и духовног живота, аутор објашњава његово инсистирање на значају говорног језика на коме се она служи, и доследно поштовање унутрашње свештене логике словесном службе. Преводећи свете

83

текстове, Свети Ава је исте истовремено кориговао и исправљао, на основу предањских извора и споменика дијахронијски и синхронијски третираних.

Следећа 2 рада аутор је посветио двојици заслужних литургијских трудбеника: проти Лазару Мирковићу и његовом раду на пољу историје Црквене уметности, и Епископу жичком Хризостому као неуморном издавачу богослужбених књига наше Цркве. У овом другом тексту дат је приказ целокупног литургијског издаваштва Епископа жичког Хризостома. Уједно је указано на основне богословске и редакторске принципе којима се он руководио у свом раду. Показан је и његов значај за формирање и развој литургијског препорода, који се почео одвијати у Српској Цркви током последње четвртине 20. столећа. Како је проповедништву и конкретно катихизација саставни део пастриско-литургијског служења у Цркви, аутор овог зборника се и раније, и сада у овој збирци радова, огледао и на тој теми, и то је претпоследњи чланак овог зборника, у којем пише о катихизис Епископа Кирила Живковића, најмлађем српском катихизис 18.века, који није настао на територији Аустрије, него у Далмацији, која је тада била под управом Млетачке републике. Епископ Кирил није похађао нити завршио Кијевску Духовну академију, као остали писци тадашњих Катихизиса, тачније речено, он није имао никакве формалне богословске припреме у времену када је писао Катихизис. Кирило се богословљу учио у класичном амбијенту византијско-српске средњевековља - манастирском храму, библиотеци и својој келији. То му је управо омогућило да напише Катихизис најближи предањске православном богословљу. Иако у њему нема строге Рајићеве систематичности, бритких и тешко одбрањивих полемичких увида ученог Дионисија Новаковића, савршено овладани схоластички методологије Крижановског - овај се Катихизис ипак оглашава дубоко предањске а истовремено свежим и савременим тоном, у чему је његова основна величина.

Последњи текст у зборнику је 01:00 беседа-предавање протојереја Вукашиновића о Библији и Литургији, која и по своме садржају и усмерењу (јер наглашава повезаност Св. Писма и Литургије, и самим тим Проповеди и Св. Евхаристије), такође доприноси изворној обнови богослужбеног живота и Православне Цркве и библијско-литургијске мисли.

3) У Епископском битовању нашем у Банатској Епархији, 1991-92.г., враћено нам је из Немачке у Вршац (дај Боже без задњих намера) ватинске Јевенђеље, из 15. века, однето од немачке војске 1941. године. Покушај добијања електронског снимка рукописног Служабника Житомислићког из 1705.г. из Бритиш Музеја није нам до данас успео.

У "Службенику", спису који је Вићенц Вуковић штампао у Млецима 1554. године, налази се молитва за благосиљање кољива односно жита "ва памети светих". Са овим податком се могу повезати и неки српски штампани требници из XВИ и неки рукописнитребници из XВИИ века у којима се говори о благосиљању хлебова и свечарског кољива чије је обављање предвиђено за службу божју у дому свечара. Реч је о Требнику Божидара Горажданина из 1523, Требнику Милешевском из 1545, Требнику Божидара Вуковића из 1538-1540, Рукописном Требнику са реке Укрине под Љубићем из 1622. године и другима.

84

Управо што је у издању Манастира Ћелије изашло ново издање Великог Требника, овог пута под његовим изворним предањским (па и код Срба) називом – Великог Молитвослова (Евхологија). Прво издање овог Молитвослова – Требника, у преводу Св. Јустина Ћелијског (1958.), штампано је у Призрену (1993.), у издању рашко-призренске Епархије. Отац Јустин је ову драгоцјену књигу за молитвени саборни живот Цркве превео са црквенословенског и јелинског језика, на основу њему тада доступних штампаних првјенствено црквенословенских, па и јелинских издања, под тешким условима његовог изгнаништва и изопштености из јавног живота и „затворништва“ у ћелијској обитељи. Као и друге његове књиге и преводи и Требник (Велики и Мали) служили су за „домаћу употребу“ прекуцани монахињом Антонином, дактилографкињом, сестром Манастира Ћелије, чији је труд био драгоцјена помоћ Оцу Јустину у његовом богословском и преводилачком раду.

85

Теодор Љубавић (рођен у Сопотници код Новог Горажда) је био јеромонах Српске православне цркве и први управитељ српске ћирилићне штампарије на подручју тадашње Херцеговине.

Штампарија је радила од 1519. до 1526. године у Сопотници (Ново Горажде) а отворио је и издржавао Божидар Вуковић и његов син Божидар Љубавић, Милешевски монах, познат по надимку Горажданин. Штампари који су посао учили у Млецима надзирали су издање Божидаревих књига: Пахомије, синови Божидара Љубавића Ђорђе Љубавић из Сопотнице и његов брат јеромонах Теодор Љубавић, који је с другим братом Видојем Љубавићем био и управитељ

86

штампарије. У Дринској штампарији је радио и унук Божидара Љубавића, Димитрије "логофет". Они су штампалиСлужабник (Службеник или Литургијар) (први штампани Служабник на Балкану) 1517. године, довршен 7. јула 1519. године, припремили су за штампу и објавили браћа Ђурађ и Теодор Љубавић,Псалтир с посљедовањем и часловцем (Псалтир са Последовањем и Часловцем) чији је први део био готов 7. априла 1519, а други 12. октобра 1520. године припремио је за штампу Теодор Љубавић, послије преране смрти свог брата Ђурђа Љубавића. Требник (Молитвеник) је објављен 1523. године након чега се штампарија непосредно по турској окупацији сели у Трговиште у Румунији.

Штампарија чији је први управитељ био Теодор Љубавић са браћом се налазила у Храму Светог Ђорђа (Свети Ђорђе на Дрини) у Доњој Сопотници, данашњем Новом Горажду у Републици Српској. Мјесто штампарије, Храм Светог Ђорђа је задужбина Херцега од Светог Саве, "великог војводе русага босанскога и кнеза дринског", Стефана Вукчића Косаче (Стевана или Шћепана), који је подигнут 1446. – 1448. године. На првобитној локацији ктиторског натписа (сада премјештен на нови портал) Херцега Стефана Вукчића Косаче изнад улаза у првобитну грађевину Храма Светог Ђорђа у коме се налазила штампарија се налазио натпис: "В љето 6954/1446. год. аз раб Христу Богу господин Херцег Стефан ваздвигох храм светога великомученика Христова Георгија моле се јему да помолит се за мње грешном Владице моему Христу".

Црква Св. Ђорђа у Сопотници се сматра оснивачем и власником друге по старини штампарије на Балкану а прве на просторима данашње Републике Српске. Штампарија Божидара Љубавића Горажданина (монах Милешевски), или Дринска штампарија је непосредно по турској окупацији, снабдијевала осиромашене и страдале српске православне цркве и манастире богослужбеним књигама будући да је много старијих рукописних литургијских књига спаљено и уништено у протеклим деценијама 15. вијека. Матрице и технологију штампарије настављају монаси дрински Јован Малешевац и Матија Поповић посредством славног филолога, Словенца Приможа Трубара, средином 16. вијека, у Ураху код Тибенгена. Стефановић – Венцлавић ће у 18. вијеку у Острогону, обраћати се српским шајкашима са “браћо дрињани”, а његов претходник Кипријан Рачанин ће бити оснивач књижевне традиције српског народа Угарској.

Божидар Вуковић рођен је у племићкој породици, 1460. Године у Ђурићима код Подгорице. Претпоставља се да је био високи државни чиновник –логотет, односно главни писар и руководилац Државне канцеларије на двору Ивана Црнојевића на Цетињу.Божидар Вуковић казује 1519. године за себе, да је отачаством из Подгорице „у пределима маћедонским", а после тако исто говоре за себе и неки писари из херцеговачке Завале, из Мораче, па и из Сарајева. Вук Караџић је тврдио „да су се Маћедонија српски звале све земље народа нашега“, док је Руварац мислио, да је то означавање ствар сујете, „хотећи да се праве важни и да своје порекло доводе из тако важних историјских места, као што је била Филипа и Александра Великога Маћедонија“. Према Владимиру Ћоровићу тумачење је, међутим, много простије. Назив Маћедоније за све српске земље проширио се од оног времена, кад је Охридска црква обухватила под својом влашћу све те области.

Након пада Зете под турску власт Вуковић је емигрирао у Венецију где је као штампар и издавач деловао пуне две деценије, од 1519, кад се у овај посао упустио, до краја 1539, када је умро а тело му је по сопственој жењи сахрањено у манастиру Св. Богородице на острву Старчево у Скадарском језеру.

Као истакнут трговац, штампар и јавна личност, којој је племићки чин признао Карло В Хабзбург, Божидар Вуковић је неуморно одржавао везе с поробљеним српским крајевима,

87

нарочито с манастиром Милешевом и манастирима на Скадарском језеру. Његове књиге растурене су не само по српским црквама него су имале јаког утицаја и другде на европском истоку, све до Балтика.

Првенствено је штампао књиге религиозног садржаја, укупно девет њих, међу којима се истичу Псалтир с посљедовањем, Служабник, Молитвеник,Октоих петогласник, Празнични минеј, Требник. У Венецији је стекао изузетну популарност и друштвени углед због чега је добио титулу племића „Светог римског царства“ и назив „Господин“.

Његов рад није, из неких сада непознатих разлога, текао без прекида: пошто је 1519. и 1520. штампао Служабник, довршен 7. јула 1519, и Псалтир с последовањем u часловцем, чији је први део био готов 7. априла 1519, а други 12. октобра следеће године, Вуковић све до 1536. није више издао ниједну српску књигу. Када је поново наставио са штампањем српских књига, није се више заустављао и у сразмерно кратком року издао их је још пет: Зборник и Молитвеник, 1536, Октоих петогласник, 27. јула 1537, Минеј (празнични), 19. јануара 1538, и Молитвеник-Требник, 1539. или 1540. године.

Све књиге које је Вуковић штампао имају за садржину текстове најуже црквене литературе, прастаре, одавно преведене и дугом традицијом освештане. Нема међу њима ниједног које би било иоле ближе правој књижевности, иако су таква дела ипак стварана у нашим странама, а њихови рукописи морали су такође стизати до Вуковића. Али он их није штампао, гледајући у прече циљеве. Штампајући „в туждеј земљи, в странах италских“, за свој народ књиге „душеспасније“ и „многонарочитије“, Божидар Вуковић је истицао да њима жели да буде „христијаном на ползу“. Неуморно је стога, у њиховим предговорима и поговорима, понављао констатацију о оскудици и уништењу српских књига по манастирима и црквама, опустошеним од „иноверних“. За те опустошене храмове, „јаже бити к просвештенију и свјетлости светих црквих“, он је издавао „всака писанија црковнаја велицијеми словеси“. Али је имао у виду и друге потребнике: оне који путују и којима је удобније да собом носе књиге мањег обима и ситнијим слогом штампане ("и другије књиги списах пом'ншими словеси иже в пут ходештим удоб носима бивајут").

Поред тога „душеполезног“ и религиозног карактера, његово је предузеће несумњиво имало и очевидне родољубиве мотиве. Њима је Вуковић дао такође нешто места у пропратним текстовима с којима је своје књиге отправљао у свет. Видећи — каже он тако у поговору свога Молитвеника из 1536. године — да Германи ("Фруги"), Грци и остали народи ("и иније језики") састављају „на типаре“ (тј. штампају) „божств'нија писанија“, зажелео је јако „и наша србскаја, и блгарскаја такожде, на типарех с'ставити“.

Своја издања Божидар Вуковић није, разуме се, припремао сам; он је пре свега био иницијатор и творац издавачке политике, а за конкретна штампарска и дрворезачка, дакле уметничка остварења, његове књиге имају да захвале читавом једном низу мајстора који су радили по његовом „повеленију“. Неки од њих су морали имати изузетног удела у томе, чим су стављали и своја имена у предговоре или поговоре. Један од њих је „окајанејши и мн'ши в иноцех јер'монах Пахомије от Црније Гори от Реки“, који је са њим радио 1519. и 1520. године, штампајући Служабник и Псалтир с последовањем. После се око Молитвеника из 1536. и Минеја из 1538. „трудио...јерођакон Мојси от сербскије земљи отчством же от мјеста нарицаемаго Будимља". Најпосле су му Октоих петогласник реализовали „свештеници Теодосије и Генадије параеклисари монастира светаго Сави србскаго иже јес в Милешево отч'ством же от мјеста Пријепоља".

Своје дубоко родољубље Божидар Вуковић био је намислио да засведочи и на један сасвим нарочит начин. Још 1520. године он је говорио, у поговору свога Молитвеника, а кад му се смрт сасвим приближила истицао је нарочито, у предговору Минеја из 1538, да жели да штампарију ("сије типаре") изнесе „в своје от'чство“, не би ли се тамо нашао неко да се, после

88

њега, „потруди ради божств'них црквах да исплни колико буде воља божја недостатчство светих книг“. Да је та Вуковићева намера остварена, била би то друга штампарија на тлу Црне Горе, после оне Ђурђа Црнојевића. Колико је Вуковић озбиљно носио у себи ову мисао види се најбоље из прве редакције његовог тестамента. У том тестаменту, писаном 5. фебруара 1534 (1533. по млетачком рачунању), он је остављао „манастирима на језеру Скадра... све оне књиге руком писане и све калупе за штампање, и ону опрему која се нађе за поменуту штампу, оловне форме и интаљиране фигуре (дрворезе) и све што буде.. ." Из неких својих разлога, касније је ту мисао напустио и штампарију je, по његовој смрти, заједно с осталим добрима, наследио његов син Вицко Вуковић, који ће и сам, на известан начин, ући у историју српске књиге као њен издавач и штампар.

Његова спомен биста налази се у Подгорици.

Srpske rukopisne knjige,Tekst: Vanja Savić

Knjiga je u Srbiji, do pojave prvog štampanog izdanja 1493, bila isključivo rukopisna, pisana na pergamentu, ili hartiji, i uglavnom je nastajala u srpskoj redakciji staroslovenskog jezika prema potrebama manastira i bogosluženja u crkvama.

Vekovima prepisivane rukom i često u tajnosti čuvane rukopisane knjige, doživele su u 21. veku svoju digitalizaciju i ušle u novi svet. Jer, odabrane stranice srpskih rukopisnih knjiga Arheografskog odeljenja Narodne biblioteke Srbije (NBS) mogu se danas pogledati i preko interneta. Većina ovih rukopisa nastajala je u srednjem veku najčešće u manastirima. U njima su, danju ili češće noću, pod oskudnom svetlošću sveće, rukopisane knjige. Ne kao danas, kad se slova nižu na displeju kompjutera tipkanjem prstiju po tastaturi, a onda jednostavnim klikom i štampaju, već dugotrajnim ispisivanjem,

89

kaligrafskim crtanjem i oslikavanjem svakog slova ponaosob. Na pergamentu, koji u Srbiji kao podloga za pisanje preovlađuje do početka 14. veka, ili na hartiji koja je u upotrebi već od 13. veka.

Najstarija sačuvana ćirilska knjiga srpske redakcije staroslovenskog jezika, jevanđelje zahumskog kneza Miroslava, brata rodonačelnika prve srpske države Stefana Nemanje, datira iz 12. veka.Pisana je na pergamentu slovima tzv. ustavne ćirilice i ukrašena je inicijalima i minijaturama u boji i zlatu. Veći deo teksta ispisao je anonimni pisar, osim manjih delova teksta i minijatura koje je pisao i oslikao Grigorije Dijak. Kao spomenik kulture koji je upisan u listu Pamćenja sveta, "Miroslavljevo jevanđelje" dokazuje da je srpska redakcija staroslovenskog jezika dobila završni oblik.

Po svojim ortografsko-kaligrafskim odlikama ono povezuje važne izvore vekovima stare zetsko-humske pismenosti i glagoljsku tradiciju iz Makedonije sa ćirilskim raškim pravopisom. Ova bogoslužbena, kao i sve rukopisne knjige, zbog čestih vojni na ovim prostorima, više puta je menjala mesto na kojem je čuvana. Jevanđelje je otkrio ruski naučnik Porfirije Uspenski 1845. u Hilandaru. Kralj Aleksandar Obrenović dobio ga je na poklon od manastirskog bratstva 1896. i doneo u Beograd. Tokom Prvog svetskog rata 1916. Jevanđelje je dospelo na Krf, a od 1918. smešteno je u trezor Glavne državne banke. Za vreme Drugog svetskog rata čuvano je u manastiru Rača i u Narodnoj banci, a u Narodnom muzeju u Beogradu je od 1945. Dva fototipska izdanja čuvaju se u Trezoru Arheografskog odeljenja NBS u Beogradu.

Hronološki, naredni sačuvani srpski rukopis je "Bratkov minej", nazvan po pisaru Bratku, pisan na pergamentu u vreme kralja Vladislava (1234–1243). Na primeru ove rukopisne knjige koja sadrži tropare i sve što se peva o crkvenim praznicima raspoređeno po mesecima, najbolje se oslikava jedna od osobenosti ovih kulturnih spomenika, a to je upisivanje novog iza već postojećeg teksta. "Bratkov minej" ispisalo je pet pisara, a povremeno se javlja još četrnaest ruku u različitim vremenskim periodima. Zato se ova rukopisna knjiga, po datumu nastajanja, smešta i u drugu četvrtinu 13. i u četvrtu deceniju 14. veka. Na osnovu pravopisnih obeležja vezuje se za zetsko-humsko područje, uz razlike u zavisnosti od prepisivača. Po izboru stihira i kanona, prvi deo koji je upisivao Bratko umnogome se slaže s ruskim minejima s kraja 11. veka. Pripadao je starom fondu rukopisa Narodne biblioteke, a kao i većina rukopisnih knjiga iz arhive NBS, nestao je za vreme Prvog svetskog rata i dospeo u Saveznu Republiku Nemačku odakle je otkupljen 1969.

"Beogradski parimejnik" potiče iz prve četvrtine 13. veka. Ova zbirka parimija, priča izabranih iz starozavetnih i novozavetnih knjiga, po svom pismu, u srpskoj redakciji staroslovenskog, svojstvena je ranoj raškoj ortografiji, ali ga pojedini pravopisni znaci vezuju i uz zetsko-humske rukopise i raniju makedonsku podlogu. Pisar nije poznat, a od ovog, jednog od najlepših spomenika rane srpske pismenosti, ostali su samo odlomci parimija i to onih koje su se čitale na večernjim službama od srede uveče prve nedelje posta do petka tzv. Cvetne nedelje. "Beogradski parimejnik" nalazio se u NBS sve do 1915, kada je nestao tokom povlačenja srpske vojske i naroda preko Albanije. Vraćen je fondu otkupljivanjem od Savezne Republike Nemačke 1969.

Iz treće četvrtine 13. veka potiče "Zbornik popa Dragojla". Nazvan je po imenu pisara upisanom na 45. listu ove rukopisne knjige, a po ortografskim obeležjima registrovan je kao spomenik rane hilandarske škole. Srpska redakcija staroslovenskog na pergamentu, uz manju upotrebu grčkih slova i nekoliko jezičkih crta poniklih na zetsko-humskoj teritoriji, ima mnogo osobenosti "Miroslavljevog jevanđelja". U Zborniku apokrifnih tekstova zapažaju se brojne govorne inovacije u imenskim i glagolskim oblicima, ali i uticaj makedonskog jezika. Bivši vlasnik ove rukopisne knjige izvesni D. Srećković, našao ga je 1875. u albanskom selu blizu Skadra u jednoj svešteničkoj porodici koja ga je

90

čuvala sedamnaest generacija. Ministarstvo Srbije otkupilo ga je 1902, nestalo je 1915, a otkupljeno je 1969. od SR Nemačke.

Vodeni znaci na "Zborniku srpskih žitija i hilandarskom tipiku taha Marka" iz 1370/75. godine, koji je na hartiji, prepisivao monah Marko, ukazuju da je nastao u Hilandaru.Pripada najlepšim pismima poslednje trećine 14. veka raškog, normiranog pravopisa. U ovoj rukopisnoj knjizi sačuvana su neka od najbitnijih dela srpske srednjovekovne književnosti, žitija svetih – Simeona i Save od Domentijana i Teodosija, Pohvala Svetom Savi od Teodosija i Hilandarski tipik Svetog Save. Od 1914. godine čuva se u NBS i bila je jedina rukopisna knjiga koja je sklonjena iz arhiva tokom bombardovanja 6. aprila 1941.

Jedno od najlepših primeraka srpskih rukopisnih knjiga 14. veka, "Nikoljsko jevanđelje", pisano je na pergamentu u prepisivačkoj školi manastira Nikolje u Ovčarsko-kablarskoj klisuri. U knjizi se nalaze četiri novozavetna jevanđelja, a lepota ove rukopisane knjige je u iluminacijama i inicijalima koji su vezeni u boji zlatom i srebrom. Svaki jevanđelista ima svoj zaštitni znak, poglavlja počinju inicijalima i aplikacijama na kojima su krune, ljiljani i drugi simboli. Do kraja 19. veka čuvano je u manastiru Nikolje, gde ga je 1820. pronašao Vuk Karadžić. Do Prvog svetskog rata čuvano je u NBS, odakle mu se 1914. gubi svaki trag sve do 1966, kada je otkriveno u Dablinskoj biblioteci. Nedavno je napravljeno sto kopija ove rukopisne knjige koje su razdeljene kulturnoistorijskim institucijama u Srbiji.

Iako je prva štampana srpska knjiga, "Oktoih" 1493, izašla samo četiri decenije posle izuma Gutenbergove štamparije, u Srbiji je nastavljeno sa prepisivačkom tradicijom, jer su potrebe za knjigama bile veće od mogućnosti starih srpskih štamparija. Jedna od istorijski najznačajnijih rukopisnih knjiga jeste takozvani "Prizrenski prepis Dušanovog zakonika" s početka 16. veka. Pisar i mesto nastanka nisu poznati. Prepis je pisan na papiru srpskom redakcijom staroslovenskog jezika, a sadrži skraćenu "Sintagmu Matije Vlastara", "Justinijanov Zakon" i "Zakonik Cara Dušana". Do Drugog svetskog rata bio je u arhivu, a i danas se čuva u Arheografskom trezoru NBS.

26. Требник (Евхологиј)

Требник је књига, која садржи у себи поредке Св. Тајни (осим тајне Св. Причешћа и Свештенства) и других обреда - чин отпевања и погребења умрлих, чин освећења воде, молитве по рођењу детета, приликом давања имена детету и његовог "оцрковљавања" - увођења у цркву и др. Ово је обиман зборник свих молитвословних богослужбених текстова, односно литургија, светих тајни и свештених обреда, као и молитва за разне потребе. Ова свештенодејства и молитвословља зову се општим именом треби, од чега је и сама књига добила име Требник.Најстарији сачувани Требник је Барберинијев кодекс, с краја 8.века. По садржини требници се деле на мале и велике и дополнитељније.

1. Велики требник - дели се на два дела. У првом су службе које су опште, а изложене су оним редом којим се врше у животу верника – молитва жени кад роди; молитва у 8 дан по рођењу; приликом знаменовања детета; у 40. дан после рођења; тајна крштења; миропомазања;

91

покајања; брака; јелеосвећења; обреди пострига монашког и чинови великог и малог водоосвећења. У другом делу су службе које се врше по потребама и приликама које нису обичне ( молитва освећења осквњених предмета, освећења зграда, воћа, храма и сл.). Од служби јавног богослужења садржи: обред умивања ногу на велики четвртак на дан педесетнице(Духови). На крају се налази Номоканон, Месецослов и списак имена, која се дају деци и монасима. Још 1655.г., за време патријарха Никона постојао је у употреби велики требник, у данашњем облику.

2. Мали требник је извод из великог требника са најчешћим службама. Користе га парохијски свештеници. Мали требник је само је извод из великог требника, а саставио га је први пут 1662. г. руски патријарх Јоасаф 2, како би свешеници имали књигу у којој се налазе само оне службе које се најчешће у животу верника свршавају. Стога је у мали требник ушао само први део великог требника, јер су изузета правила и обрди који се врше над монасима(постриг и погеб). У други део малог требника унесени су само неки обреди и молитве из великог требника. Тако је из Номоканона, од 228, унето 117 правила, која се тичу свештеника и мирјана. У том облику штампан је Номоканон први пут уз мали требник, који је 1687.г. издао патријарх Јоаким. У малом требнику имамо неколико обреда који се не налазе у великом требнику, као што су обреди пасхалије.

3. Дополнитељниј требник је допуна велком и малом требнику, који је састављен како би се олакшало парохијском свештенику, који није увек при руци имао велики требник и друге богослужбене књиге, стога се често мали и дополнитељниј требник штампају заједно. Садржај Дополнитељног требника може се поделити у два дела. У првом су обреди за освећење храма и других предмета који припадају храму (иконе, сасуди, књиге, звона, литије и др.), а другом делу су обреди, којима се освећују предмети за употребу у домаћем и друштвеном животу, као службе које се врше у разним приликама појединца и друштва. Дополнитељниј требник је први пут издан у Кијеву 1863.г.

27. Српски рукописни и штампани Требници

Прва штампана књига у овој штампарији била је Буквар ради серпскаг јуношества в Хунгарском Кралевстве (1792), а последња Требник (1795).

92

Збирка рукописа НБС - 17. 18. и 19. в ек :

Требник (са поменом српских светитеља) : одломак, 16,векАпокрифни молитвеник, 17.векТребник, из 1666.Пет Требника из 17.века (не зна се тачна година)Требник, из 1800.Требник, Поповић, Давид – писар, из 1817.Требник, из 1820.Требник, из 1846.

Сачувано је свега неколико старословенских глагољских споменика из Македоније с краја 10. или из 11. века. Ови споменици су сачувани ван македонске области: Асеманово, Зографско, Маријиснко јеванђеље, Синајски псалтир, Синајски требник, Клочев зборник. Још је мање ћирилских споменика из овог периода: Супрасољски кодекс и Савина књига из Бугарске као и Добромирово јеванђеље с почетка 12. века из Македоније.

93

28. Архијерејски чиновник

Архијерејски То је истни онај Служебник, али намењен архијерејима који обављају богослужење, са указивањем на све особености архијерејске службе. Осим чинова три Литургије, он садржи чинове постављања у разне црквене степене и чин освећењас антиминса.Свету Тајну рукоположења има право да савршава само архијереј, па се зато целокупан њен поредак не налази у Требнику, него у Архијерејском Служебнику (тј. . Чиновнику архијерејског свештенослужења"), док се чин архијерејског наречења и хиротоније налази у посебној књизи.

94

29. Библији у Литургији: Јеванђеље, Апостол, Паримејник, Псалтир

БИБЛИЈА (гр βιβλιον, библија, лат scriptura - књига, спис) назив дат "Светом Писму" или "Светим Писмима", односно збирци религиозних списа Старог и Новог Завета, кoје је Црква сакупила и одабрала као оне који су написани по надахнућу Светога Духа и који садрже божију реч или Откривење дато у Исусу Христу и предато од Светих Апостола. Од самог почетка Црква је прихватила Јеванђеље и цео Нови Завет за садржај и критеријум апостолске традиције (Јн 20,30-31), и тиме утврдила да је извор њеног богословског учења и литургијске праксе исти (1. Тим. 4,13). Исто тако, Цркваје бранила целовитост библијског откривења од прве књиге Постања па до књиге Откривења и, посебно, допуњавање Старог Завета Новим, о чему Блажени Августин говори следећим речима: "Нови Завет скрива се у Староме Завету". Читање Старог Завета наставља се, нарочито у хришћанским заједницама насталим из јудејства (којима Еванђелист Матеј упућује своје Јеванђеље), ради моралног и пророчког значаја овог списа. Јер, Стари Завет ставља нагласак на "Закон" који сачињава пут, суд, истину, реч правде, једном речју садржај религиозног чина: "Правда твоја правда је у векове и Закон је твој истина" (Пс. 118,142). Од слушања и испуњења Закона зависи, дакле, и однос између Бога и народа, те зато старозаветни пророк каже: "Ставите ове моје речи у срца ваша и у душе ваше; привежите их као таблице на ваша чела" (По-нов. зак. 11,18). Сам Исус Христос признаје пророчку и педагошку вредност Старога Завета (Мојсијев Закон, Пророци и Псалми - Лк. 24, 44), који наводи и тумачи у месијанском смислу: "И почевши од Мојсија и од свих Пророка разјасни им што је у свим Писмима о њему писано" (Лк. 24,27). Он је аутентични тумач Старога Завета: "О овим двема заповестима виси сав Закон и Пророци" (Мт. 22,40). Исто тако га тумаче и Апостоли: "А Филип, отворивши уста своја и почевши од Писма овога, проповједи му Јеванђеље о Исусу" (Дела 8,35). Религиозни ауторитет Библије или Светог Писма утемељен је у његовом богонадахнућу. Зато је његова порука неодвојива од Божије речи (Лк. 5,1), од његовог откривења Светим Духом, који је говорио кроз пророке (2. Петр. 1,20-21) и којије надахњивао писање Светог Писма (1. Тим. 3,14-17).

Однос између Библије и Предања објаснио је Свети Василије Велики тврдњом да обоје имају исту вредност за веру (0 Светоме Духу 27,2). Библија се формирала, чува се, чита се и тумачи у контексту историје и искуства Цркве (Мк. 8,18). Она је критеријум истине Предања. Позивање на Свето Писмо основно је за веру у Христа: "Истражујте Писма, јер ви мислите да у њима имате живот вјечни; а баш она свједоче о мени" (Јн. 5,39). Свети Јустин Мученик показује да је учење (дидахија) Библије обавезно за веру, Свети Кирило Јерусалимски препоручује га катихуменима, а Свети Јован Златоусти мисли да је порекло свих зала у непознавању Светог Писма (Девета омлија на Колошане). Деветнаести канон Шестог Васељенског Сабора предвиђа обавезу за епископа и свештеника да у току богослужења тумаче Библију (9. Апост. и 14. Лаодик. канон). Иначе, цела Литургија, нарочито први део, израз је поштовања које Православље исказује Библији. И поред тога што је читање и размишљање о Библији неопходно и обавезно за сваког верника (Дела 17,11; Јевр. 4,12), ипак се Библија не може тумачити и користити независно зато што је она само заиисани део светог апостолског Предања, које је не само инстанца библијског тумачења него је и богословски ауторитет. Коришћење библијских текстова као потпоре за мишљење или убеђење не гарантује неизоставно даје такво мишљење православно. У својим расправама са Аријем, Свети Атанасије Велики показује да текст или библијска терминологија немају ауторитет сами по себи, него по богословском смислу који се налази у библијском тексту. Стога он прибегава терминологији ван Библије (омоусиос) да би објаснио смисао дотичног библијског текста.

95

 

Прво место међу Богослужебним књигама заузимају: Јеванђеље, Апостол и Псалтир. Те књиге су узете из Светог Писма - Библије - па се и називају свештено-богослужебне.

Јеванђеље је Реч Божија. Она се састоји од четири прве књиге Новог Завета, које су написали јеванђелисти Матеј, Марко, Лука и Јован. Јеванђеље садржи у себи описе земног живота Господа нашег Исуса Христа: Његово учење, чуда, крсна страдања, смрт, славно васкрсење и вазнесење Његово на небо. Богослужебно Јеванђеље, има ту посебност, да се осим обичне поделе на главе и стихове, дели још и на посебне делове, назване "зачала". На крај књиге ставља се упутство: када читати ово или оно зачало. Читање јеванђелскип перикопа се у почетку вршило произвољно, а касније су створени системи перикопа, које су се у почетку разликовале од места до места. Перикопе су у својој завршној фази издвојене из континуитета текста Јеванђеља и сачиниле посебну литургијску књигу – Изборник, Јеванђелистар или Свето Јеванђеље, која је данас у употреби. Јеванђеље се чита сваки дан на богослужењу осим првих пет дана великог поста и два дана сирне седмице, а читају га само чланови вишег клира ( епископ, презвитрер и ђакон). Код нас је 2005 издат Јеванђелистар, први пут на говорном језику, а који се тренутно најчешће користи. Познато је раније издање браничевског еп Хризостома празничног Јеванђеља. Јеванђелистар се дели на два дела. Први део садржи континуиране текстове перикопа које се читају од Пасхе до Велике недеље, почиње Јев по Јовану, потом следе Јев по Матеју и Луки, а завршава се Јев по Марку, које се чита током Велике Четрдесетнице. Други део заузимају перикопе по избору према календару од 1. септембра до 31. августа, односно перикопе које се читају на велике празнике и спомене светих који се празнују. Трећи део – нека врста додатка - садржи једанаест јутарњих јеванђеља и перикопе које се читају приликом врсења св тајни и др обреда( крштење, венчање, заупокојене службе, и др.).

Дели се на два дела: - Први део почиње Јеванђељем по Јовану, Матеју, Луки и по Марку. - Други део су перикопе које се читају на велике празнике и спомен светих који се

празнују. - Трећи део је нека врста додатка, садржи 11 јутарњих васкрсних јеванђеља и перикопе

које се читају приликом вршења светих тајни.Јеванђеље читају само чланови вишег клира, оно предстаља самог Господа Исуса Христа. Носи се приликом литије, на предњој страни је распеће, а позади васкрсење, и полаже се аналогно карактеру дана, стоји на Светој трпези.

Апостол је књига чтеца, која садржи перикопе из Дела Апостолских и апостолских

посланица које се читају на литургијским сабрањима. Почињу Делима апосталским, а затим следе одељци из посланица апостола Павла и саборних посланица. Суботом и недељом се читају посланице апостола Павла, а у току недеље саборне посланице. Апостолу припадају и прокимени, алилујари, антифони и причасни. Када је извршена подела на зачала не зна се, будући да је у прва три века избор јеванђелских и апостолских одељака зависио од воље црквених старешина, то је

96

вероватно да у то доба још није постојала подела на зачела. Подела Јеванђеља и Апостола на зачала приписује се Евталију александријском ђакону из 5. в., а свакако су ову допунили св. Јован Дамаскин и Теодор Студит, који су изложили правило и ред богослужења, као и тачан ред редовних читања из Јеванђеља и Апостола – наслеђен из ранијих времена.

Паримејник - Литургијска књига која садржи одељке из Старог Завета који се читају у цркви. Садржај Паримејника је, из практичник разлога, инкорпориранан у друге литургијске књиге (Минеј, Триод, Пентикостар), и тек се у последње време штампа као посебна књига. Одељци из Старога Завета се у почетку читани на светој литургији, и то пре читања из Новога Завета. Била су два читања, (Закон и Пророци), према пракси наслеђеној из синагоге, док је у појединим местима постојало само једно читање. Касније су, вероватно под монашким утицајем, иста читања пренета на вечерњу. Одељци из Старог Завета су у почетку читани на Литургији пре читања НЗ, касније су читања пренесена на вечерње. Данас на празничној вечерњој постоје три старозаветна читања, на свакодневној вечерњи Велике Четрдесетице имамо 2 читања, док на трећем и шестом часу имамо једно. На великим царским часовима практикује се по једно читање. На Велику Суботу 15, на Богојављање 13 и на Божић 8.

Псалтир - књига пророка и цара Давида. Тако се назива зато, што је већину псалама у њој написао св. пр. Давид. У тим псалмима св. пророк открива пред Богом своју душу, све своје радости, туге, каје се због учињених грехова, прославља бесконачна Божија савршенства, захваљује се Њему за све Његове милости и благослове, моли помоћ за сва своја дела, итд. Ето зашто се псалтир употребљава при Богослужењима чешће од свих других богослужебних књига. Палми су подељени на шездесет антифона који су приближно исте дужине. Три антифона сачињавају једну катизму (од катизо, седим), а има 20 катизми које се прочитају једном недељно (2 на јутрењу и једно на вечерњи), током Велике Четрдесетице цео псалтир се прочита 2 пута недељно. Псалми се поју и по избору на разним богослужењима. Песме из додатка Псалтиру су 9 старозаветних библијских песама.

Осим обичног Псалтира постоји још и "следовани" Псалтир, и он се разликује по томе, што у себи садржи три додатка: а) Часослов, б) тропаре и кондаке, изабране из свих богослужебних књига и в) сва молитвословља, која треба да читају они који приступају к Св. Тајни Причешћа. Псалтир се штампа двојако:

- Мали Псалтир, за домаћу употребу, за ћелије- Велики Псалтир, или Псалтир с последованијем, за упоребу при богослужењу у храму.

1. Мали Псалтир осим 150 псалама садржи испред њих и иза њих и других разних додатака.

Испред њих налазе се: а) Симбол или исповедање Атанасија Александријског, б) кратко изложење о вери и питања и одговори о богословљу Анастасија Антиохијског и Кирила Александијског, в) изложење о вери св. Максима, г) кратка поука како треба да сложи прсте и да се крсти сваки хришћанин, по старом предању св. апостола и отаца. Ови додаци заведени су прво код Руса, посто је псалтир књига за поуку. Затим долази: д) устав, како се псалтир има читати преко целе године. Често се додаје иза устава Последованије на исход душе од тела, где је молитва која се чита на свакој Слави, при читању псалтира за умрле.

2. Велики или следовни псалтир, псалтир с последованијем, добио је назив због додатака које садржи поред псалама и додатака који се штампају у малим псалтирима.

97

Ти додаци су: а)Часослов( осим царских часова), б)Тропари и кондаци изабрани из минеја, посног и цветногог триода и октоиха, и упуство о отпустителним тропарима и кондацима, в)Молитвословља пред причешће, канони пресв. Богородици и анђелу хранитељу, и др. Најпосле је у овом псалтиру слово св. Кирила о исходу душе и о другом доласку, индикт, пасхалија и месечник. Овај псалтир није имао у почетку свој коначни облик. Настао је у редакцији словенских богослужбених књига због недостатка књига, док се код Грка не спомиње. Први пут је штампан 1491, код Руса као њихов најстарији штампани псалтир.Код нас је 1495 на Цетињу први пут јеромонах Макарије оштампао псалтир(Велики), по наруџбини Ђурђа Црнојевића.

По уставу је одрђено да се псалтир као књига прочита једанпут седмично на богослужењима, а у време четрдесетнице да се прочита по два пута у току седмице.

У додатку или другом делу псалтира налази се девет библијских песама, које се читају на јутрењу. То су ледеће песме:

1. песма је, песма Мојсија из Изласка2. песма Мојсија из Поновљених Закона3. молитва Ане мајке Пророка Самуила4. молитва Авакума Пророка5. молитва Пророка Исаије6. молитва Пророка Јоне7. молитва св. три младића8. химна св. три младића 9. песма Богородице

Владимир Вукашиновић, текст: Литургијски језик Цркве: „У раду покојног проф. Ј. Фундулиса „Монашки и парохисјки типик“, побројане су истинске предности монашког типика за монашке средина и проблеми њиховог коришћења у парохијским срединама. Основни проблем почива у настојању да се један специфичан систем живота и рада пренесе у другачију средину. Тада долази до негативних последица попут смањења улоге Псалтира у богослужењу, и самим тим, губљења органске равнотеже библијског и химнографског елемента у богослужењима. Приметно је и осиромашење присуства јеванђељског текста у молитвеном животу Цркве, јер се оно данас чита углавном само на празничним и недељним Литургијама, док се велики део јеванђељског текста уопште не прочита.“

Библија и Литургија - протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић : „Библија је реч Божија, а Света Литургија представља речи упућене Богу које су потекле из Библије или које су њом инспирисане. И сама Анафора, поготово Анафора Светог Василија, саткана је од библијских тема и мотива. На Светој Литургији постављена су два стола, две трпезе – сто Речи Божије и сто Тела Христовог. На првом столу ломи се хлеб Речи Божије, а на другом Хлеб који с небеса силази и даје живот вечни. Разумевање Речи Божије као својеврсне хране са којом се треба сјединити једењем присутно је у пророчкој и апокалиптичкој књижевности. Тако Бог припрема пророка Језекиља рекавши му: „И рече ми: Сине човечји, поједи шта је пред тобом, поједи ову књигу, па иди, говори дому Израиљевом. И отворих уста, и заложи ме оном књигом. И рече ми: Сине човечји, нахрани трбух свој и црева своја напуни овом књигом коју ти дајем. И поједох је, и беше ми у устима слатка

98

као мед“ (Језек 3,1–3). Речи Божије једе и пророк Јеремија: „Кад се нађоше речи Твоје, поједох их, и реч Твоја би ми радост и весеље срцу мом, јер је име Твоје призвано на ме, Господе Боже над војскама“ (Јер 15,16). Он их дубоко усваја, сједињује се са њима, оне постају саставни делови његовог целокупног бића а не само ума, слуха или вида. То важи и за апостола и јеванђелисту Јована Богослова који записује: „И глас који чух с неба, опет проговори са мном и рече: Иди и узми књижицу отворену у руци анђела који стоји на мору и на земљи. И отидох анђелу, и рекох му да ми да књижицу. И рече ми: Узми и поједи је; и загорчаће ти утробу, али у устима твојим биће слатка као мед“ (Отк 10,9). Веза између Речи Божије и Хлеба Божијег, односно чињенице да су и Речи Божије својеврстан Хлеб живота, истакнута је у Јовановом Јеванђељу. Тамо се након Христове беседе, његових речи у капернаумској синагоги о хлебу живота који је тело његово, који силази с неба и истинско је јело, који се даје за живот света (Јн 6,27–59), која је, као беседа тврда коју није могуће слушати (то важи за Јудеје али не и за Јелине који су те концепте наслућивали у мистиријским религијама), саблазнила неке ученике, управо ове његове речи називају речима живота вечног (Јн 6,68). Ту видимо сотириолошку природу библијско-евхаристијске благовести, беседе. Оба стола су постављена и намењена свима и за све. За њима се слави Свадба Царевог сина. Литургијом сваки свештени простор на коме се она свештенослужи постаје простором радосног сједињења и сједињавања Бога и његовог народа и њиховим заједничким животом што и јесте само средиште идеје Земље Обећања. У овом излагању говоримо о различити светописамским темама, личностима, догађајима, одломцима, песмама и химнама у литургијској речи и пракси. Како стоји ствар са самим Јеванђељем као свештеним предметом, феноменом и његовим значењем у Литургији Цркве? Свето Писмо је у литургијском животу Цркве данас положено на средину Часне трпезе, на најважније место у храму. Полагање Библије у само срце храма указује на средишње место Светог Писма у литургијском животу Цркве. Свето Писмо је централни актер прве литургијске процесије (Малог входа) и том приликом му се одаје посебно поштовање: целива се, кади га други ђакон, ако га има у служби. Оно, дакле, није обична богослужбена књига, јер се то не чини ни с једном другом књигом. На известан начин, оно значи присуство самог Христа – један од начина на који је Он присутан у Цркви. А Христос је присутан на много начина или на један свесабирајући начин – Он је Глава свога Тела, Он је у Путиру, Он је у Икони, Он је Литург.... Библија је такође вербална икона Христова и посебна форма његовог оваплоћења међу нама. Пред читање Јеванђеља (а не за време читања Апостола) ђакон кади, а појци певају Алилуја да би указали на важност чина који следи. Јеванђеље се чита са амвона, уздигнутог места. Стари амвони били су још већи него данас, а тим решењем које није било условљено само практичним разлозима још је више указивано на велики значај овог читања. Разликујемо читање Библије у Литургији и ван ње. Литургијско читање јесте стварни и конкретан захват, улазак Божији у живот и живот Његовог народа, деловање Божије у њима. Божија Реч је жива и зато Црква, када је чита, не чини то као да једноставно репродукује неке записане речи, понавља драгоцено знање акумулирано у прошлости, већ благовести речи које су сами њен живот увек савремен, увек актуелан, увек упућен онима који их сада слушају. Зато се библијски текстови на Литургији не читају на уобичајен начин, већ се певају. Речено је са својеврсном духовном слободом да је Божија реч, у правом смислу, аутентична на уснама Цркве која се моли, а не на страницама књиге Библије. То не значи ништа друго доли да Црква није спољашњи чувар Светог Писма, већ је живи проповедник његове садржине.“ 

Владимир Вукашиновић, текст: Литургијски језик Цркве: „Литургија Цркве представља, без сваке сумње, најкомплекснији простор у коме се преплићу различити језици богословља, усудичемо се да кажемо – сви њени језици. Постоје две основне групе језика богословља у литтургијском животу Цркве: вербална и невербална група. Свака од њих има своје специфичности, изазове и проблеме са којима се може сретати.

99

У богослужбеним језицима наше Цркве Свето Писмо се непрекидно благовести, проповеда и саопштава. Употреба говорног језика у богослужењу је увек на првом месту повезана са Светим Писмом. Библија је реч Божија. И у Литургији, као и у сваком другом аспекту односа Бога и човека, Бог има иницијативу. Литургија почиње Божијим говором на који човек одговара. Библијске одломке на Литургији чита ђакон, али уствари њих изговара Христос. Ђакон позајмљује Христу своје биће. Литургију, такође, Христос као Архијереј свих приноси и прима, бивајући пренесен и раздељиван. У Евхаристији постоји својеврсна хијерархија столова, односно обедовања прво са стола Речи Божије која се проиуноси, па онда са трпезе Речи Божије која се приноси (хлеб).

Свето Писмо је у животу Цркве положено на средину Часне Трпезе, на најважније место у храму. Полагање Библије у само срце храма указује на средишње место Светог Писма у литургијском животу Цркве. Свето Писмо је на известан начин описутњује самог Христа, иако је Он присутан на много начина: у Путиру, на Икони, Он је Литург... Јеванђеље се чита са амвона, уздигнутог места. Стари амвони су били још већи него данас, а тим решењем које није било условљено само практичним разлозима, јоп је више указивало на велики значај овог читања.“

30. Литургија и култура – Инкултурација Јеванђеља

Култура је богатство и одређујућа властитост једнога народа. С тим искуством културе Црква вреднује и негује културну разноликост свих који чине народ Божији. Богатство културалних разноликости очитује се на посебан начин у литургији Цркве. Литургија, наиме, узима из култура разне елементе и моделе, који су у складу са хришћанском поруком. Литургија је феномен који се оваплоћује у једној култури, узима одређено тело културе, од ње преузима средства којима ће се изражавати и утиче на њу. Култура је продукт стваралачког процеса који тежи бескрају, тј. Царству Божијем. Будући да се још ништа није завршило, Дух Свети ће још дејствовати и стваралачки утицати – формирањем Цркве – на даље напредовање цивилизације.Миље у којем је Црква деловала био је јелински. Хришћанство је поштовало културне обрасце, преобразило их и покрстило. Слично је било и при христијанизацији Словена. Ступањем хришћанства на тле јелинске цивилизације, извршило се проучавање те исте цивилизације. Већ тада је доминирао један глобалистички и обједињујући менталитет који је у себи сједињавао све локалне и провинцијске различитости. Облашћу од крајњег Запада (Британија, Шпанија и Галија), преко северне Африке до Блиског и Средњег истока, доминирало је једно божанство (римски цезар – Sol Invictus – „Непобедиво Сунце“ или Pontifex maximus, изједначаван са богом), један језик администрације и културе (латински и јелински), једна војна сила. Многи храмови од рушевина пирамида у Египту, остатци друидских олтара у Британији, до Вавилонске куле била су места где се славио господар дана. Развитком астрономије многи свештеници, пророци и мудраци, користили су тела соларног система за развитак религије, и религијског веровања. Сад божанство светлости постаје не само видљиво људском оку, већ задобија кључна места у теолошким системима широм света. Соларни круг, од првог човека до појаве хришћанства задржава своју надмоћ над осталим божанствима. Оваплоћењем Богомладенца, Сунце престаје бити божанство, извор и узрок постојања света. Небеско тело губи своју доминацију над човеком, јер се оваплотило истинско Сунце, Извор живота, Животодавац, Светлост над Светлостима [Φως εκ

100

Φωτος] – Христос. Улога светила је да буде у служби човека, да буде знак временима и годинама. Мојсије наглашава да светила ствара Бог, који је једини Извор њиховог постојања. Човек као врхунац Божије творевине, није створен ради њих, него они ради човека.Док за верујућег човека народа Божијег (Израиља) ''веће светило'' није ништа до један знак величине и славе Творца, дотле за паганина Solaris (Сунце) представља врховно божанство и извор живота. Непобедиво Сунце је осликано у зидном сликарству као младић са сунчевим зрацима око главе. Император Аурелијан је увео култ 274. (по Хр.), који се одржао и за време императора Константина, а свој крај је доживео крајем 4.века. Већина историчара сматра да се 25. децембра славио празник рођења Непобедивог Сунца (Sol Invicti), и да су хришћани због асимилације и укидања паганских празника, са одређеним разлогом управо одабрали овај датум. Међутим, према римским записима, празници посвећени Сунцу (Sol), били су 8, 9, 28. август и 11. децембар. Дана 28. августа празновао се дан Сунца и Месеца, док су од 19. до 22. октобра одржавале Сунчане игре (Ludis Solis). У римском календару забележен је празник Nativiti Invictus (Рођење Непобедивог) 25. децембра, али нигде не постоје индиције, нити докази да се ради о божанству Sol Invicti, нити о божанству Митри. Једини запис који доводи у везу децембар и божанство Сунца, јесте дело Беседе (Orationes) римског императора Јулијана Одпадника (Φλαβιος Κλαυδιος Ιουλιανος Αυγουστος)[45]: ''Пре почетка године, на крају месеца који је назван после Кроноса, ми прослављамо у част Сунца велелепне игре, и тај фестивал посвећујемо Непобедивом Сунцу'' . Дело је настало 363. године, када је Божић већ био установљен као празник, а император Јулијан Одпадник је једини извор који говори о прослави Непобедивог Сунца крајем месеца децембра, не наводећи експлицитно сам датум. У маузолеју испод базилике Св. Петра у Риму, откривен је мозаик са представом Христа, који уместо ореола има Сунчеве зраке, исто као и на приказама божанства Sol Invicti. Историчари уметности не могу са сигурношћу да кажу да ли се на овој представи радио о Христу, или о божанству Sol Invicti као ''Сунцу Правде''. Термин Сунце Правде користио се у раном хришћанству као појам за Христа, а то најбоље видимо у Божићном тропару где се пева''клањајући се Теби Сунцу Правде''. Такође, у појединим јеврејским синагогама пронађени су мозаици са приказом Соларног божанства. Није ни чудо што су хришћани употребили овај термин за Спаситеља и Искупитеља света, ако имамо на уму да су баш први следбеници били из Израиља. Пошто се Божић у империји славио на различите датуме, док је римски епископ 336. године предложио да то буде 25. децембар, што је и усвојено. Дело Јулијана Одпадника, који се трудио да повратио паганска веровања настало је после установљења датума Божића. Ако узмемо у обзир да се у IV веку празници Божић, Крштење и Богојављање обележавали истог датума (25. децембра), као један празник, а Обрезање Господње 1. јануара, а знамо да се обрезање као духовно рођење вршило код Јевреја у седми дан, није ни чудо што је Божић установљен као празник седам дана пре почета нове године, пре Обрезања, од кад се рачунало почетак нове ере - Ano Domine (Лето Господње).

Специфичност старозаветне митолошке мисли у поређењу са митовима околних народа свакако је у веровању у Јахвеа и личном сусрету са њим. Израиљ се послужио митовима околних народа да би изразио свој однос са Јахвеом, што је, такође, био процец инкултурације. Хришћанство улази у јелинску цивилизацију управо кроз семитску културу. Улажењем у њу, Бог је није укинуо него преобразио. Исус говори арамејским језиком, учествује у религиозном животу заједнице, заснива социјалне односе, дрводеља је...Света земља била је под влашћу Римске империје. Први хришћани били су, дакле поред Јевреја, и не-Јевреји. Догађај Педесетнице укинуо је културне, језичке и етничке границе. Утицај јудејства на хришћанство огледа се и у смислу ритуалног купања. Јевреји су за њега користили микве, а хришћани крстионице. Крстионице су често подизане у близини извора. На некима од њих претходно су била паганска светишта и они су сматрани чудотворним, па је Црква,

101

одабирајући баш та места, показивала смелост да не поништи религијски потенцијал таквих феномена, већ да га преусмери.

Пропаст Римског царства догодиће се до 476. године. Стара паганска цивилазија која је свирепо прогонила Цркву, преобразила се у хришћанску Византију, моћни расадник културе. Тадашња је Црква утицала на христијанизацију и покрштавање суседних „варварских“ народа. Црква се током „улажења у културу“ држала става да сваку локалну културу треба прихватити са свим њеним особеностима и карактеристикама, искључујући само оне елементе који су супротни духу Јеванђеља. Трагови делатности Духа Светог остају видљиви и опипљиви. То је, пре свега, Црква али и читав постлитургијски контекст у којем живи. Материјални храмови, архитектура, језик, писмо и књижевност, сликарство, музика, философија, наука... О свему реченом сведоче помесне Цркве у Јелади, Србији, Русији, Румунији, Бугарској, Грузији, међу Арапима (у Израелу), у Египту, Етиопији, у новије време у Албанији, на Аљасци и у Јапану (руска мисија), међу црнцима у Африци (јелинска мисија) итд. Код свих њих Христос је особен (црн, косоок, жут, са свим локалним карактеристикама), те га рецептују на свој начин, при чему остаје исти и непроменљив, очуваног и неокрњеног идентитета Сина и Логоса Божијег.

Свети Сава је прва личност српске историје која је схватила важност културе у формирању националне свести. Први српски архиепископ је приликом посета Солуну и Константинопољу упознао византијску црквену и профану цивилизацију и било му је јасно да српски народ не може без националне културе, са примесама универзалних и архетипских мотива карактеристичних људском културном наслеђу, да створи ни јаку самосталну државу ни да сачува националну свест. У време делатности св. Саве веза Срба са древном словенском религијом, још увек живо сећање на словенске богове и оданост старим ритуалима је и даље била изузетно јака. Св. Сава је већ имао преведено Свето писмо на словенски језик и своје снаге је усмерио на организацију српске Цркве. Знао је да ће градњом манастира, оснивањем епископија, превођењем и писањем типика и тако даље поставити смер развоја српске културе у хришћанском руху. За разлику од византијских манастира који су се углавном старали да постигну што већи степен изолације и који су представљали затворени круг без непосредног додира с народом, српски манастири, скоро сваки с моштима понеког члана светородне династије или каквог предводника српске Цркве, негују најтешњи додир с народом и тиме постају школа хришћанске и народне традиције. Манастири који су оснивани под покровитељством св. Саве били су и наше прве болнице, уметничке и преписивачке радионице. Тиме манастири добијају и специфичну мисионарску улогу, не мењајући своју оријентацију, уређење и нарочито погледе на смисао и циљ монашког живота. Свети Сава је од самог почетка своје делатности показао да се „придржава“ наведених ступњева инкултурације. Међутим, данас се међу етнолозима може чути да је св. Сава само извршио измену. Избацио је старе словенске богове и делимично обреде, а на њихово место је поставио хришћанске светитеље. Чак су и остаци древних обреда Словена у српским обичајима према неким нашим етнолозима доказ да је свети Сава само желео да учврсти власт своје породице дајући јој потпорни стуб у виду народне Цркве. Чињеница је да је циљ св. Саве био да српску културу прожме еванђелском поруком поштујући особености српске традиције. Култура у Срба се неометано развијала од времена св. Саве до пада српске средњовековне државе 1453. године. У том периоду од неколико векова српска култура је доживела свој врхунац. Након потпадања Србије под власт Отоманске империје настао је период кризе. Косовски бој снажно је деловао на савременике, али је остало мало поузданих вести о току и исходу битке. Но због свог изузетног, можемо рећи судбоносног значаја, Косовска битка је постала главни мотив српске културе за време ропства под Османлијама, али је и доцније играла важну улогу. У многобројним песмама косовског циклуса употребљен је велики број библијских мотива. Та чињеница је разумљива јер је

102

пре 1453. године Црква била та која се бавила културом и развијала је. Након пропасти државе деспота Стефана Лазаревића и нестанка српске властеле, то јест световне власти Црква је преузела у потпуности бригу за очување националне свести. Такође Црква је наставила „одржавање у животу“ народне културе у новим приликама друштвеног живота. Народни песник, творац песама косовског епа био је веома свестан значаја инкултурације. Тако је он довео библијску поруку у својим песмама са особеностима српске културе. Библијска порука о вечном животу и спасењу „везивањем“ свога живота за Бога прожима песме косовског циклуса. Треба нагласити да је у песмама овог епа веома заступљен и литургијски моменат. Најпознатији догађаји опевани у песмама косовског епа, а који своју паралелу имају у библијским тестовима су: кнежева вечера, Обилићево убиство Мурата и Бранковићева издаја. У кнежевој вечери имамо јасно појављивање „љубљеног ученика“ и ученика који ће издати учитеља као што то имамо у Тајној вечери. Обилићево убиство Мурата се може довести у везу са оним што је Аод учинио. Наиме, Аод, лик из Старог завета, је био један од судија у Израиљу којег је Бог послао да избави Израиљ из ропства. Тада је Израиљем владао моавски цар Еглон кога је Аод убио приликом аудијенције распоривши му утробу (Суд 3 20–23). Догађај са Обилићевим убиством Мурата је готово истоветно описан као и Аодово убиство Еглона. Аод је мач сакрио у одећу и када се приближио цару зарио му је мач у трбух. Разлика је у томе што је Аод након овог чина успео да побегне, док Милош то није ни покушао свесно се жртвујући. У песмама које су доцније настале током векова ропства народни песник и даље у библијски калуп сипа српске мотиве, догађаје и личности и излива ремек–дело српске народне поезије. Главни јунак читавог низа народних песама који свој уметнички лик не дугује историјској истини, већ лику из Старог завета и потреби српског народа за националним херојем јесте Марко Краљевић. Лик из Старог завета који је послужио за настанак Марка Краљевића јесте Самсон.Овај старозаветни јунак је располагао невероватном снагом и борио се за свој народ. И Самсон се у Старом завету налази у Књизи о судијама као и Аод (Суд 13–16). Није изненађење да је српски народни поета управо из ове књиге узимао калупе за своје ликове. Јер и наш народни песник и писац Књиге о судијама су се налазили у ситуацији да им је народ у ропству.

КРСНА СЛАВА – ИНКУЛТУРАЦИЈА ЈЕВАНЂЕЉА:

Када су се Срби доселили на Балкан, донели су и свој пантеон словенских богова. Срби, као и остали старисловени веровали су да има много богова, од којих су најпознатији били: Перун, Дај Бог, Стрибог, Усуд, Давор, Љељ и Лада, а пратила су их још многа полубожанства и натприродна бића: виле, вештице, змајеви, караконџуле, вукодлаци... Срби су веровали да се богови морају умилостивити, те су им приносили многе жртве у стоци, јелу, пићу, житу и плодовима. Захваљујући им тако на сваком добром, које им је од богова долазило.Земље у којима су Срби доселили били су под грчком влашћу, који су настојали да Срби прихвате хришћанску веру. То је наравно ишло доста тешко, јер је пагнско веровање било доста тешко сузбити, а грчки свештеници су нову веру проповедали на језицима које Срби нису разумели. Тек након 200год. са просветитељским и приповедачким радом Ћирила и Методија, хришћанство је почело да се шири међу Словене, па и међу Србе.

У време примања хришћанства, Срби су живели у племенима, која су била подељњна у многе веће и мање задруге и породице и свака та породица и племе, поред општих богова имала је и свог племенског или домаћег бога као заштитника огништа и стоко. Често је тај заштитник био персинификован у виду претка, чији је добри дух чувао кућу од злих духова и припомагао

103

породици у свакодневном животу. Зато многи истраживачи сматрају да је данашња слава сећање на претке и кућне заштитнике.

Други пак сматрају да је крсна слава настала као сећање, на оног претка који је први примио хришћанску веру, односно на онај дан када је племе или породица крштена. Како је свако племе имало свог племенског или домаћег бога, као покровитеља и заштитника, уместо њих је свако новокрштено племе или породица узело за свог покровитеља и заштитника, оног светитеља на чији дан се крстила и том се светитељу као Божијем посреднику, почела молити сваке године када је долазио тај дан, породица је тај дан и свечано и прослављала.Велику улогу у стварању српске славе имао је Први српски архиепископ Сава Немањић, који је ударио темеље савременог начина прослављења крсног имена или славе. Свети Сава је први забранио свечарске гозбе са крвним жртвама код цркава и одредио да се у црквама може обављати само чисто хришћанско слављење Светог, са бескрвним жртвама и поменима, а гозбу је потиснуо у куће оног који се заветовао да ће славити помен свом изабраном Светитељу. Сам ритуал крсне славе је истовремено је и црквени и народни.