knjiga 5 studenti zastita

БЕЗБЕДНОСТ И ЗДРАВЉЕ НА РАДУ

књига 5

за студенте Високе техничке школе

струковних студија у Новом Саду

ЗАШТИТА ЖИВОТНЕ СРЕДИНЕ

Модул 5.0

Издавање ове публикације реализовано је у оквиру међународног пројекта:

TEMPUS JPHES 158781

Occupational safety and health – degree curricula and lifelong learning

Безбедност и здравље на раду – образовни програми и доживотно учење

који кроз ТЕМПУС програм финансира Европска унија.

Садржај публикације одражава само личне ставове аутора. Европска Комисија не

може да буде одговорна за коришћење информација из ове публикације.

Тhis project has been funded with support from the European Commission. This

publication reflects the views only of the author, and the Commission cannot be held

responsible for any use which may be made of the information contained therein.

Издавач:

Висока техничка школа струковних студија

у Новом Саду

За издавача:

др Божо Николић, директор Школе

Одговорни уредници:

др Матија Сокола, координатор пројекта

др Анита Петровић Гегић

Аутори:

Делиа Балош

Анита Петровић Гегић

Саша Спаић

Соња Григорјев Мунитлак

Драган Карабасил

Верица Миланко

Борислав Симендић

Бранко Бабић

Припрема за штампу:

Иван Билић

Насловна страна:

Срђан Димитров

Штампа:

Штампарија „Верзал“, Нови Сад

Тираж:

300 примерака

ПРЕДГОВОР

Општи циљ система безбедности и здравља на раду (БЗР) у Републици

Србији је да се за сваког радника препознају сви ризици на радном месту и у

радној околини, на основу идентификованих опасности и штетности и у складу

са систематизацијом радних места. Након идентификације и евалуације ризика,

треба спровести одговарајуће мере: превентивне за спречавање ризика, коректив-

не за елиминацију или смањење, као и континуалне мере за одржавање ризика на

прихватљивом нивоу.

Основни циљ обуке студената из области БЗР је упознавање студената

техничких и технолошких усмерења са основама система БЗР у Србији. Овај циљ

се на свим студијским програмима ВТШ у Новом Саду остварује новим

предавањима. Циљ обуке студената из области БЗР је упознавање студената

техничких и технолошких усмерења са основама система БЗР у Србији.

Ова публикација означена као књига 5 бави се увођењем садржаја из

безбедности и здравља на раду у поједине предмете са студијског програма

заштита животне средине. С обзиром да су радна и животна средина две готово

недељиве целине овакво проширење наставних планова и програма је логично и

сврсисходно.

Предавања су развијена у склопу међународног пројекта Европске Уније

TEMPUS - JPHES 158781 под називом “Occupational safety and health – degree

curricula and lifelong learning” односно „Безбедност и здравље на раду – развој

курикулума и доживотно учење“, који се одвија од 2010. до 2012. године.

Носилац пројекта је Висока техничка школа струковних студија у Новом Саду.

Захваљујем се првенствено ауторима радова на идејним решењима,

уложеном раду труду, као и рецензентима који су примедбама и сугестијама

допринели квалитету ове публикације. Унапред се захваљујем свим читаоцима,

који ће својим сугестијама око евентуалних пропуста допринети повишењу

квалитета наредних издања

Нови Сад, 10. јануар 2011. Aнита Петровић-Гегић и Матија Сокола,

уредници

ТЕМПУС 158781, НОВИ САД, КЊИГА 5, ЈАНУАР 2011.

САДРЖАЈ

Предмет: Заштита животне средине (03070) 2

ПОСТУПАК ПРОЦЕНЕ УТИЦАЈА ПРОЈЕКТА НА ЖИВОТНУ

СРЕДИНУ 2

Делија Балош .................................................................................................. 2

Предмет: Заштита животне средине (03070) 19

БИОЛОШКИ АГЕНСИ И СМЕРНИЦЕ О ЗАШТИТИ РАДНИКА ОД

РИЗИКА ПОВЕЗАНИХ СА ИЗЛОЖЕНОШЋУ 19

Делија Балош ................................................................................................ 19

Предмет: Аналитичка хемија околине (03290) 40

БЕЗБЕДАН РАД ПРИ РАДУ У ЛАБОРАТОРИЈИ ЗА

АНАЛИТИЧКУ ХЕМИЈУ 40

Анита Петровић Гегић ................................................................................. 40

Предмет: Заштита воде и ваздуха (03320) 57

БЕЗБЕДАН РАД ПРИ ДЕЗИНФЕКЦИЈИ ВОДЕ ЗА ПИЋЕ И

БАЗЕНСКЕ ВОДЕ ХЛОРОМ 57 Анита Петровић Гегић ................................................................................. 57

Предмет: Опасне и штетне материје (03030) 72

ОПШТИ ПРИНЦИПИ ПРЕВЕНЦИЈЕ РИЗИКА УЗРОКОВАНОГ

ОПАСНИМ И ШТЕТНИМ МАТЕРИЈАМА СПЕЦИФИЧНЕ

ПРЕВЕНТИВНЕ И ЗАШТИТНЕ МЕРЕ ЗА КОНТРОЛУ

ХЕМИЈСКОГ РИЗИКА И ЊИХОВА ПРИОРИЗАЦИЈА 72 Саша Спаић

1, Соња Григорјев-Мунитлак .................................................. 72

Предмет: 99

ПРОЦЕНА РИЗИКА ЗА РАДНО МЕСТО ВАТРОГАСЦА - ВОЂЕ

ГРУПЕ ЗА ОДИМЉАВАЊЕ, ВОЂЕ СПАСИЛАЧКЕ ГРУПЕ И

ВОЂЕ НАВАЛНЕ ГРУПЕ 99 Драган Карабасил ......................................................................................... 99

Предмет: 125


1

УЗОРКОВАЊЕ И ОДРЕЂИВАЊЕ САДРЖАЈА АЗБЕСТА У

РАДНОЈ СРЕДИНИ 125 Борислав Симендић.................................................................................... 125

Предмет: Технолошки процеси производње 135

OПАСНОСТИ И ШТЕTНОСТИ У ТЕХНОЛОШКИМ ПРОЦЕСИМА

ПРОИЗВОДЊЕ 135

Верица Миланко ......................................................................................... 135

Предмет: 143

СКЛАЊАЊЕ СТАНОВНИШТВА И МАТЕРИЈАЛНИХ 143

Бранко Бабић .............................................................................................. 143

Предмет: 153

ЗАШТИТА ОД ЕЛЕМЕНТАРНИХ НЕПОГОДА 153

Бранко Бабић .............................................................................................. 153


2

Предмет: Заштита животне средине (03070)

ПОСТУПАК ПРОЦЕНЕ УТИЦАЈА ПРОЈЕКТА НА ЖИВОТНУ

СРЕДИНУ

Делија Балош1

ЦИЉ И ИСХОДИ ПРЕДАВАЊА

Студенти животне средине кроз предмет „Антропогене деградације“ уче како се

данас управља ризицима у животној средини кроз нове превентивне мере. Процена

утицаја пројекта на животну средину (Environmental Impact Assessment EIA1), је

инструмент превентивног управљања заштитом животне средине. То је поступак у коме

се обезбеђује одговарајућа информациона основа за доношење одлука о активностима

које треба предузети а које утичу на животну средину и здравље становника. Сви

значајни и штетни утицаји и ризици треба адекватним мерама да буду елиминисани или

смањени, а ризици од утицаја пројекта буду под контролом. Ова процедура је

илустрована на примеру мини фарме за тов пилића.

Кључне речи: процена утицаја, животна средина, заинтересована јавност, листа

пројеката.

PROCEDURE FOR ASSESSMENT OF IMPACT ON THE

ENVIRONMENT

AIMS AND OUTCOMES

Environment Impact Assessment - EIA1 is in broadest sense understood as an

instrument of preventive management of environment protection. This is a method that provides

adequate information base for decision making and activities to be taken that have impact on

environment. All important influences on the environment have to be identified, analyzed and

assessed before the project approval has been issued.

Keywords: impact assessment, environment, project list, public interest

1. УВОД

Студенти имају задатак да се ближе упознају са Законским прописима

који су неопходни за израду „Студије о процени утицаја пројекта на животну

средину“ као и са законским процедурама одобравања Студије за изградњу

пројекта. Потреба за проценом утицаја на животну средину настала је као

резултат повећане свести о нужности заштите животне средине, крајем 60-их

година прошлог века. Поступак процене утицаја уведен је у правни систем САД-

а Законом о националној политици заштите животне средине(1), који је прошао

процедуру у Конгресу крајем 1969. године, а применјује се од 1970 године. Тим

законом је уведена обавеза свих федералних агенција да припреме документ под

називом «извештај о утицају на животну средину» у коме се деталљно описују

1 Висока техничка школа струковних студија у Новом Саду


3

сви утицаји на животну средину, процењују се, одређују се опасности и ризици и

предлажу се мере и активности које ће смањити опасности по здравље и животну

средину. У Великој Британији је прихваћено да се исти термин (Enveronmental

Аssessment-ЕА) користи за означавање читавог поступка процене утицаја, а

термин « изјава о животној средини» (2) користи се за означавање докумената о

процени утицаја на животну средину, који припрема носилац пројекта (3)

(девелопер).

Полазећи од тога да одређене врсте пројеката имају значајан утицај на

животну средину и да се њихов утицај на животну средину и здравље људи мора

систематски пратити, у складу са директивама ЕУ и домаћим законима, утврђене

су категорије пројеката који обавезно подлежу процени утицаја, Листа I. Такође

је утврђено да друге врсте пројеката не морају бити предмет обавезне процене

утицајалиста II, односно да њихов значајан утицај на животну средину зависи од

сваког конкретног случаја, узимајући у обзир не само карактеристике планираног

пројекта, већ и стање животне средине. У том смислу, Уредбом Владе Републике

Србије се утврђују и критеријуми на основу којих надлежни орган одлучује о

потреби израде процене утицаја за пројекте за које се може захтевати процена

утицаја (8).

1.1. Предмет процене утицаја пројекта на животну средину

Циљ процене утицаја је утврђивање, описивање и вредновање могућих

непосредних утицаја планираног пројекта (4) на живот и здравље људи;

биодиверзитет; земљиште, воде, ваздух, климу и пејзаж; материјална и културна

добра; као и узајамно деловање наведених чинилаца.

Предмет процене утицаја су пројекти који се планирају и изводе,

промене технологије, реконструкције, проширење капацитета, престанак рада и

уклањање пројеката који могу имати значајан утицај на животну средину.

Предмет процене утицаја су и пројекти који су реализовани без израде студије о

процени утицаја, а немају одобрење за изградњу или се користе без употребне

дозволе (у даљем тексту: процена утицаја затеченог стања). Процена утицаја

врши се за пројекте из области индустрије, рударства, енергетике, саобраћаја,

туризма, пољопривреде, шумарства, водопривреде, управљања отпадом и

комуналних делатности, као и за пројекте који се планирају на заштићеном

природном добру и у заштићеној околини непокретног културног добра.

Прибављање сагласности на процену утицаја пројекта је обавеза

Носилаца пројекта. Без спроведеног поступка процене утицаја и сагласности

надлежног органа на студију о процени утицаја није дозвољен почетак градње

(уколико се ради о новом пројекту). Ако је у питању пројекат без израде студије

тада се надлежном органу поднесе захтев за „процену утицаја (пројекта)

затеченог стања.

1.2. Поступак процене утицаја

Поступак процене утицаја састоји се од следећих фаза:

Фаза I – Одлучивање о потреби процене утицаја;

Фаза II – Одређивање обима и садржаја студије о процени утицаја;


4

Фаза III – Одлучивање о давању сагласности на студију о процени

утицаја.

Процена утицаја на животну средину јесте превентивна мера заштите

животне средине заснована на изради студија и спровођењу консултација уз

учешће јавности и анализи алтернативних мера, са циљем да се прикупе подаци и

предвиде штетни утицаји одређеног пројекта на живот и здравље људи, флору и

фауну, земљиште, воду, ваздух, климу и пејзаж, материјална и културна добра и

узајамно деловање ових чинилаца, као и да утврде и предложе мере којима се

штетни утицаји могу спречити, смањити или отклонити, имајући у виду

изводљивост тих пројеката (у даљем тексту: процена утицаја).

Студија о процени утицаја на животну средину јесте документ којим

се анализира и оцењује квалитет чинилаца животне средине и њихова

осетљивост на одређеном простору и међусобни утицаји постојећих и плани-

раних активности, предвиђају непосредни и посредни штетни утицаји пројекта

на чиниоце животне средине, као и мере и услови за спречавање, смањење и

отклањање штетних утицаја и ризика на животну средину и здравље људи.

2. ПРОЈЕКАТ „МИНИ ФАРМА ЗА ТОВ ПИЛИЋА“

Овај објекат се налази у урбаном делу насеља Пригревице. Станари

околних кућа су поднели жалбу надлежном органу због угрожености

непријатним мирисима. Надлежни орган је у складу са законом донео одлуку о

потреби спровођења поступка процене утицаја датог пројекта на животну

средину. (о чему је обавештен власник фарме).

Пошто се Пројекат мини фарма за тов пилића налази на Листи II

пројеката за које се може захтевати процена утицаја на животну средину,

носилац пројекта подноси надлежном органу захтев за одлучивање о потреби

процене утицаја датог пројекта на животну средину.

Ако је у питању пројекат без израде студије о процене утицаја пројекта

на животну средину, тада се надлежном органу поднесе захтев за „процену

утицаја (пројекта) затеченог стања“ што је случај са овим пројектом.

2.1. Подношење захтева за одлучивање о потреби процене утицаја

датог пројекта „Мини фарма за тов пилића“ на животну

средину.

Вођење поступака, са временским оквиром и фазе у поступку процене

утицаја пројекта на животну средину дати су у Правилнику о садржини захтева о

потреби процене утицаја и садржини захтева за одређивање обима и садржаја

студије о процени утицаја на животну средину (5,6).

Носиоц пројекта подноси захтев надлежном органу за одлучивање о

потреби процене утицаја датог пројекта на животну средину. Уз захтев се

обавезно прилажу попуњени обрасци: Образац 4.1. садржи кратак опис пројекта

и то:

Садржи податке о носиоцу пројекта,

карактеристике пројекта,

локацију,


5

карактеристике могућег утицаја пројекта на живот и здравље

људи, флору и фауну, земљиште, воду, ваздух, климу и пејзаж,

материјална и културна добра и узајамно деловање ових

чинилаца, као и предлог мера којима се штетни утицаји могу

спречити, смањити или отклонити имајући у виду изводљивост

пројеката.

Надлежни орган одређује време и место за увид у поднети захтев и

приложену документацију и о томе обавештава заинтересоване органе и

организације као и заинтересовану јавност са захтевом да доставе своја

мишљења у предвиђеном року.

Јавност је обавештена о поднетом захтеву за одлучивање о потреби

процене утицаја датог пројекта на животну средину путем најмање једног

локалног листа на сваком од службених језика који излази на подручју које ће

бити захваћено утицајем планираног пројекта или путем електронског медија.

После истека рока за достављање мишлења, о захтеву за одлучивање о

потреби процене утицаја планираног пројекта на животну средину, надлежни

орган донесе решење о потреби процене утицаја пројекта на животну средину.

Решење мора бити образложено, при чему се посебно мора навести који су

заинтересовани доставили своја мишљења.

Носилац пројекта подноси Захтев за одређивање обима и садржаја

студије о процени утицаја пројекта на животну средину

Уз овај захтев обавезно се прилажу попуњени обрасци. Образац 15.1.

садржи: податке о носиоцу пројекта, опис пројекта, опис чинилаца животне

средине, опис најзначајнијих могућих утицаја пројекта на животну средину, опис

мера предвиђених у циљу спречавања, смањења или отклањања сваког штетног

утицаја на животну средину, нетехнички резиме датих информација и податке о

могућим тешкоћама на које је наишао носилац пројекта. Образац 15.2. садржи:

детаљне податке о карактеристикама пројекта и детаљне карактеристике ширег

подручја на коме се планира реализација пројекта. Њих прилаже носилац

пројекта, а дата испитивања врши акредитована установа. Када захтев за

одређивање обима и садржаја студије о процени утицаја на животу средину

надлежни орган прихвати, поступак се наставља.

Поново се обавештавају заинтересовани, одређује се време и место за

увид у поднети захтев и приложену документацију са захтевом да доставе своја

мишљења у законском предвиђеном року.

После истека рока за достављање мишљења о захтеву за одређивање обима и

садржаја студије о процени утицаја на животну средину, надлежни орган донесе

решење о обиму и садржају студије о процени утицаја.

Решење надлежног органа мора бити образложено, при чему се посебно

мора навести ко је доставио мишлење. Ово решење се доставља носиоцу пројекта

и средствима јавног информисања. Носилац пројекта и заинтересована јавност

могу против овог решења изјавити жалбу.

Надлежни орган обавештава заинтересоване органе и организације и

заинтересовану јавност о доношењу решења којим се одређује обим и садржај


6

студије о процени утицаја на животну средину. Против решења надлежног

органа заинтересовани органи и организације не могу изјавити жалбу.

Носилац пројекта подноси захтев за давање сагласности на студију о

процени утицаја на животну средину са приложеном студијом о процени

утицаја, израђеном у складу са решењем надлежног органа којим је одређен обим

и садржај студије. Носилац пројекта је обавезан да у року од једне године,

приложи студију о процени утицаја.

Надлежни орган је дужан да обезбеди јавни увид и спроведе јавну

презентацију и јавну расправу о студији о процени утицаја на животну средину.

Носилац пројекта обавезан је да присуствује јавној презентацији и јавној

расправи.

Пошто није било жалби, надлежни орган доставља Техничкој комисији

студију о процени утицаја са комплетном документацијом о спроведеном

поступку.

Надлежни орган шаље позив члановима Техничке комисије за седницу

Техничке комисије, као и носиоцу пројекта, и заинтересованим странкама.

2.2. Техничка комисија

Техничка комисија у току рада анализира и испитује студију о процени

утицаја са становишта утврђеног обима и садржаја; анализира извештај о

спроведеном поступку процене утицаја; анализира преглед мишљења

заинтересованих органа и организација као и заинтересоване јавности; анализира

и оцењује подобност предвиђених мера за спречавање, смањење штетних утицаја

као и отклањање могућих штетних утицаја пројекта на животну средину (7).

Техничка комисија је дужна да сачини извештај са оценом студије о процени

утицаја на животну средину и предлогом одлуке и да исти достави надлежном

органу у року од 30 дана од дана пријема студије са пратећом документацијом.

Надлежни орган на основу извештаја Техничке комисије доноси решење о

давању сагласности на студију о процени утицаја пројекта „Мини фарма за тов

пилића“ и доставља га носиоцу пројекта. Носилац пројекта сноси трошкове

израде, измене, допуне и ажурирања студије о процени утицаја, израде студије

затеченог стања, обавештавања и учешћа јавности у поступку процене утицаја и

рада техничке комисије.

2.3. Доношење решења о потреби израде процене утицаја

пројекта„Мини фарма за тов пилића“

Разлози за доношење решења су:

Обавезна израда студије јер се «Мини фарма» налази у урбаном делу

Пригревице, општина Апатин, а поднета је пријава од стране грађана,

због угрожености непријатним мирисима.

Урађена је процена утицаја на животну средину и донето је Решење

да се: даје сагласност на Студију о процени утицаја на животну

средину Пројекта „Мини фарма за тов пилића“ из Пригревице а

носилац Пројекта је дужан да спроведе мере заштите животне

средине предвиђене Студијом о процени.


7

Носилац пројекта је дужан да обезбеди извршавање програма

праћења утицаја на животну средину (мониторинг), предвиђеног

Студијом о процени утицаја на животну средину, на прописан начин,

и да податке добијене мониторингом доставља Агенцији за заштиту

животне средине у Београду.

Носилац пројекта је дужан да у року од две године од дана добијања

ове сагласности прибави одобрење за градњу, односно да отпочне са

извођењем пројекта.

Ово решење, између осталог, обавезно садржи: Мере заштите које су

носилацу пројекта наложене а у обавези је да их спроводи, и оне су саставни део

студије о процени утицаја. Време трајања спровођења законских процедура до

издавања решења је прописима дефинисано и дато је у табели 1.

Табела 1: Временски оквир и фазе у поступку процене утицаја пројекта на животну

средину

РОК ПОСТУПАК

Фаза I – ОДЛУЧИВАЊЕ О ПОТРЕБИ ПРОЦЕНЕ УТИЦАЈА

8 дана Надлежни орган одређује рок за достављање додатних података и

документације (у случају да је захтев о потреби процене утицаја некомпетан)

10 дана Надлежни орган обавештава заинтересоване органе, организације и јавност о

поднетом захтеву о потреби процене утицаја

10 дана Заинтересовани органи, организације и јавност могу доставити своје мишљење

10 дана Надлежни орган одлучује, узимајући у обзир достављена мишљења

заинтересованих органа, организација и јавности о потреби процене утицаја

3 дана Надлежни орган доставља носиоцу пројекта одлуку и о њој обавештава

заинтересоване органе, организације и јавност

30 дана Надлежни другостепени орган – решење по жалби (одлука)

Фаза II – ОДРЕЂИВАЊЕ ОБИМА И САДРЖАЈА СТУДИЈЕ О ПРОЦЕНИ УТИЦАЈА


поднетом захтеву за одређивање обима и садржаја процене утицаја

15 дана Заинтересовани органи, организације и јавност могу доставити своје мишљење

10 дана Надлежни орган доноси одлуку о садржају и обиму студије о процени утицаја,

узимајући у обзир достављена мишљења заинтересованих органа,

организација и јавности

3 дана Надлежни орган доставља носиоцу пројекта одлуку о обиму и садржају и о њој

обавештава заинтересоване органе, организације и јавност

30 дана Надлежни другостепени орган – решење по жалби


времену и месту јавног увида, јавне презентације као и јавне расправе о

студији о процени утицаја

20 дана Најмањи законски временски оквир за јавну расправу

10 дана Надлежни орган образује техничку комисију за оцену студије процене утицаја

3 дана Надлежни орган доставља студију о процени утицаја техничкој комисији

3 дана Надлежни орган доставља техничкој комисији студију о процени утицаја, са

систематизованим предлогом мишљења заинтересованих органа, организација

и јавности и извештајем о спроведеном поступку процене утицаја


8

На предлог техничке комисије надлежни орган може захтевати измену и

допуну предметне студије процене утицаја

30 дана Техничка комисија доставља надлежном органу извештај са оценом студије о

процени утицаја и предлогом одлуке

10 дана Надлежни орган доноси одлуку о давању сагласности на студију о процени

утицаја или одбијању захтева за давање сагласности на студију утицаја, на

основу спроведеног поступка и извештаја техничке комисије и доставља

носиоцу пројекта


коначној одлуци

15 дана Надлежни орган ставља на увид заинтересованим органима, организацијама и

јавности комплетну документацију о спроведеном поступку процене утицаја

РЕШЕЊЕ О ДАВАЊУ САГЛАСНОСТИ НА СТУДИЈУ О ПРОЦЕНИ УТИЦАЈА

3. ЗАКЉУЧАК На основу спроведеног поступка Предмета процене утицаја пројекта

„Мини фарма за тов пилића“ констатовано је од стручне Техничке комисије да

Пројекат може имати штетан утицај на животну средину пошто се налази у

насељеном делу места Пригревица.

Након мониторинга утицаја Пројекта, као меру заштите животне средине

и становника налаже се исељење фарме ван насељеног места.

4. ЛИТЕРАТУРА 1. *** Еnvironmental impact assessment (EIA); Cambridge University Press;

2000,

2. Glasson, R. Therivel, A. Chadwich, Introduction to environmental impact

asse ssment; Spon Press, London and New Jork, 2003,

3. Larry W. Canter, Environmental Impact Assessment; Mc Graw-Hill Inc;

1996,

4. Закон о процени утицаја на животну средину (Сл.гласник РС бр.

135/04, 36/09)

5. Правилник о садржини захтева о потреби процене утицаја и

садржини захтева за одређивање обима и садржаја студије о процени

утицаја на животну средину („Сл. Гласник РС“, бр. 69/05).

6. С. Богдановић и остали, Водич кроз поступак процене утицаја на

животну средину, Нови Сад 2005.

7. Правилник о раду техничке комисије за оцену студије о процени

утицаја на животну средину

8. Уредба о утврђивању листе пројеката за које је обавезна процена

утицаја и листе пројеката за које се може захтевати процена утицаја

на животну средину ("Сл. гласник РС" бр. 114/2008).


9

БЕ

ЛЕ

ШК

Е

БЕ

ЛЕ

ШК

Е


10

БЕ

ЛЕ

ШК

Е

БЕ

ЛЕ

ШК

Е


11

БЕ

ЛЕ

ШК

Е

БЕ

ЛЕ

ШК

Е


12

БЕ

ЛЕ

ШК

Е

БЕ

ЛЕ

ШК

Е


13

БЕ

ЛЕ

ШК

Е

БЕ

ЛЕ

ШК

Е


14

БЕ

ЛЕ

ШК

Е

БЕ

ЛЕ

ШК

Е


15

БЕ

ЛЕ

ШК

Е

БЕ

ЛЕ

ШК

Е


16

БЕ

ЛЕ

ШК

Е

БЕ

ЛЕ

ШК

Е


17

БЕ

ЛЕ

ШК

Е

БЕ

ЛЕ

ШК

Е


18

БЕ

ЛЕ

ШК

Е

БЕ

ЛЕ

ШК

Е


19

Предмет: Заштита животне средине (03070)

БИОЛОШКИ АГЕНСИ И СМЕРНИЦЕ О ЗАШТИТИ

РАДНИКА ОД РИЗИКА ПОВЕЗАНИХ СА ИЗЛОЖЕНОШЋУ

Делија Балош1


Ово предавање је намењено студентима студијског програма "Безбедност и

здравље на раду" као и свим другим студентима који слушају предмет Заштита животне

средине. Циљ овог предавања је да се студенти упознају са једном великом групом

опасних и штетних материја којима су радници изложени на великом броју радних места:

у лабораторијама у прехрамбеној индустрији, пољопривреди, при раду на инсталацијама

за пречишћавање канализације у вентилационим цевима, клима уређајима и др.

Кључне речи: микроорганизми, ризик, патоген,. инфективан

BIOLOGICAL AGENTS AND GUIDELINES FOR THE PROTECTION

OF WORKERS FROM THE EXPOSURE

AIMS AND OUTCOMES

This lecture is intended for the students of the study program "safety and health at

work" as well as all other students attending the subject "Enviromental protection". The goal of

this lecture is to introduce the students to a very large group of dangerous materials the workers

are exposed in a large number of occupations: in the laboratories, in the food production and

processing industry, in agriculture, in the waste water processing facilities, ventilation ducts,

airconditioning, etc.

Keywords: microorganisms, risk, patogens, infectious

1. УВОД

Утоку предавања студенти ће се упознати са основним елементима из

Закона о безбедности и здравља на раду, као и са упутством 89/391/ЕЕЦ) које се

односи на биолошке агенсе и заштити радника од ризика повезаних са

изложеношћу тим агенсима Закон о безбедности и здрављу на раду обезбеђује

раднику такве услове на радном месту да се у највећој могућој мери смањују:

повреде, професионална обољења и обољења у вези са радом који претежно

стварају претпоставку за пуно физичко, психичко и социјално благостање

запослених.

Штетности које се најчешће јављају на радном месту су:хемијске

штетности; физичке штетности; биолошке штетности; механичке штетности;

окупациони или професионални стрес; непредвиђене ситуације (пожар, поплаве,

дојава бомби, биотероризам. Свака штетност може потенцијално да носи неку

опасност и ризик по здрављу запосленог. Због тога је Законска обавеза да се



20

врши процена ризика сваког радног места и предлажу опште и посебне мере

заштите да не би дошло до штетних последица по здравље запосленог и радне

околине, а у неким случајевима и животне средине. Осигуравање безбедности и

заштите здравља радника од суштинске је важности и то се обезбеђује одређеним

смерницама или упутствима за сваку врсту агенаса који могу да делују штетно

на радном месту. Упутством 89/391/EEC) дате су смернице за осигуравање

безбедности и заштиту здравља радника од ризика који су изложени биолошким

штетним агенсима на радном месту (5). Смернице садрже: дефиниције шта су

биолошки агенси; област примене; одређивање и процена ризика; које су обавезе

послодавца; која је улога надлежног органа који контролише примену

спровођења Законске регулативе о безбедошћу и здрављу на раду; обавеза

радника је хигијена и лична заштита; информисање и обука; информације о

радницима у одређеним случајевима; списак изложених радника; обавештавање

надлежних органа; надлежни орган мора бити обавештен који се биолошки

агенси користе и који су ризици на радном месту; и пре прве употребе следећих

агенаса, уколико долази до промене. Анексом III дата је класификација и листе

биолшких опасних агенаса. У току предавања ће бити више речи о смерницама за

безбедан рад где на радном месту су присутни биолошки агенси.

2. ШТА СУ БИОЛОШКИ АГЕНСИ Биолошким агенсима се називају сви организми који луче токсине,

укључујући и оне који су генетски модификовани, ћелијске културе и људски

ендопаразити који могу проузроковати алергију или неки други поремећај.

Микроорганизам има својство ћелијског или не ћелијског типа, а који је способан

за размножавање односно да сам себе репродукује, односно пренос генетског

материјала, а то су бактерије и вируси. Ћелијска култура означава ин витро раст

ћелија добијених из вишећелијских организама. Биолошки агенси се класификују

у четири ризичне групе према нивоу ризика од инфекције.

Ако анализирамо радно место где су радници изложени утицајима

биолошких агенаса суштина примењивања смерница за биолошку безбедност је

процена ризика и мере заштите и личне заштите према групи припадности

микроорганизама. Постоје и многа расположива помоћна средства у процени

ризика а то су одређене процедуре или експерименти. Најважнија компонента је

стручна процена ризика. Процену ризика на одређене биолошке агенсе на радном

месту треба да ураде појединци који су афирмисани стручњаци у тој области.

Биолошки штетни агенси су присутни у многим гранама индустрије

током производње, прераде, дистрибуције, коришћења и одлагања у отпад.

Опасне материје представљају опасан и често непознат ризик по наше здравље и

за животну средину (6).

Токсини које луче биолошки агенси, могу штетно деловати на

репродукцију (репродуктивно штетни агенси); изазивају промену генетске

основе (мутагени); који могу прелазити у канцерогене ( изазивају рак, а то је

неконтролисана деоба ћелија); делују штетно на развиће ембриона (тератогени).

Групу биолошких штетних агенаса чине:

бактерије,


21

вируси,

гљиве (квасци и плесни) и

паразити.(ендопаразити)

Микрооргамизме чине вируси и бактерије. Многи микроорганизми су

присутни у нашем организму и имају значајну улогу у метаболизму, омогућавају

уравнотежен метаболизам и здравље. Значајни су и они ван организма (зову се

још чистачи природе) и учествују у разграђивању органског отпада и одржавању

равнотеже природе, као и у кружењу материја у природи. Кружењем материја у

природи обнављају се многи необновљиви ресурси.

2.1. Патогени микрооорганизми

Патогени микрооорганизми луче токсине -отрове, они су изазивачи

различитих обољења. Та група микроорганизама спада у категорију опасних и

штетних материја и представљају опасност за радника који је изложен њиховим

токсинима у радној средини. Неке патогене микроорганизме човек је створио

генетичким инжењерингом, то су организми који не постоје у природи, за њих

често не постоји ни вакцина ни лек. Такви микроорганизми се могу

злоупотребити за биотероризам, односно за масовно уништење и панику

становништва. Пример за то су Ебола вирус, Антркс, Сарс и др. Многи радници

који раде у лабораторијама су у контакту са инфективним материјалом који

представља ризик за њихов живот, али се у том истом материјалу могу наћи и

микроорганизми који се могу користити за биотероризам.

Када је човек на радном месту у контакту са биолошким агенсима, да би

дошло до ифекције и болести , често пролази дужи временски период. То је

такозвано време инкубације када се микроорганизми размножавају док не

достигну одређену концентрацију када су инфективни. Када смо у радној

средини изложени инфективним агенсима пре настајања болести наш организам

препознаје биолошке агенсе, као непознато тело за организам, и тада се укључују

ћелије имуног система. Против токсина који су за организам антигени-страна

тела, стварају се антитела. Антитела покушавају да неутралишу дејство токсина

или да га претварају у неки мање штетан токсин. Уколико је концентрација

токсина већа утолико су количине антитела мање и токсини се манифестују као

поремећај у функцији једног или више органа, односно болест.

Последице инфекције могу бити благе инфекције ,без последица по

инфицираног радника до инфекција које изазивају озбиљна обољења чак и са

смртним исходом. Да би дошло до инфекције и болести, микроорганизми се

морају наћи у довољној концентрацији. Заштитна мера од инфекције је добра

вентилација просторија, тада се разблажи концентрација микоорганизама.

Основна разлика између биолошких агенаса и других опасних материја је њихова

способност да се репродукују. Главна особина микроорганизма који луче

токсине је да се врло брзо размножавају, тако да њихов број се брзо може

повећавати као и концентрација, да би били инфективни за човека.

Пут уношења микроорганизама у организам човека је различит, уносе се:

удисајем; преко коже, слузокоже и дигестијом.


22

Велики је број микроорганизама који се уносе путем аеросола, удисајем

из ваздуха и то су узрочници разних инфекција дисајних путева и дисајних

органа. У индустрији где је висока влажност и висока концентрација прашине,

такође су ризична места за раднике, то су: текстилна индустрија, штампарије,

фабрике целулозе, архиви музеји библиотеке, фабрике где се обрађује глина,

слама. Савремен начин вентилације са системима за хлађење ваздуха доводи до

сакупљања патогених бактерија, нарочито Legionella, која представља велики

ризик за здравље. Најважнија мера заштите система за хлађење је придржавати

се упутства за одржавање и редовно чишћење и дезинфекцију система, стално

треба контролисати концентрацију влаге која погодује размоножавању нарочито

патогеним врстама гљивица које производе опасне токсине које се манифестују

као. алергије, али могу довести и до поремећаја организма са смртним исходом.

2.2. Мере за безбедан рад За безбедан рад је битно упознати основне карактеристике микрооргани

зама.То значи упознати базу података и могуће ризике и импликације при

инфекцији и болести од одређеног микроорганизма, а све то, да би се предузеле

одговарајуће мере заштите за безбедан рад.

Једно од кориснијх начина процене ризика од биолошких штетних

агенаса је састављање група биолошких агенаса на основу ризика , дат у листи

биолошких агенаsа. Листа је инплементирана у листу заједничке класификације

биолошких агенаса на основу директиве 2000/54 EC

Груписање патогена је и на основу:

А: могућих алергијских ефеката;

Т: продукције токсина;

В: да ли постоји вакцина.

Табела 1: Биолошки агенси су груписани у четри ризичне групе

Ризична група 1 (не носи никакав или ниски ризик по појединца и заједницу)

Микроорганизам за који је мало вероватно да ће изазвати болест код људи или животиња

Ризична група 2 (умерени ризик по појединца, низак ризик за заједницу )

Патоген који може да изазове болест код људи или животиња, али који мало вероватно

може бити озбиљан ризик за лабораторијске раднике, заједницу, стоку или животну

средину. Изложеност у лабораторији може изазвати озбиљну инфекцију, али зато постоје

ефикасно лечење и превентивне мере, а ризик од ширења инфекције је ограничен.

Ризична група 3 (висок ризик по појединца, низак ризик за заједницу

Патоген који обично изазива озбиљну болест код људи или животиња, али се обично не

шири са једне заражене јединке на другу. Постоје превентивне мере и ефикасно лечење.

Ризична група 4 (висок ризик по појединца и заједницу )

Патоген који изазива озбиљну болест код људи или животиња и који се лако преноси са

једне на другу јединку, директно или индиректно. Ефикасно лечење и превентивне мере

обично нису доступни.

Међутим, једноставно ослањање на груписање биолошких агенаса само на

основу ризичне групе некада није довољно за спорвођење процене ризика.


23

Друге факторе које треба размотрити као одговарајуће су: патогеност

агенса и инфективна доза; потенцијални резултат изложености; природни пут

инфекције; дпруги путеви инфекције који су резултат лабораторијских поступака

(парентерално, преношење ваздухом, уношење преко уста); стабилност агенса у

средин; концентрација агенса и запремина концентрисане материје којом се

рукује; присуство одговарајучег домаћина (људског или животињског);

расположиве информације из студија о експериментима на животињама;

извештаје о лабораторијски стеченим инфекцијама и из клиничких извештаја;

планирана активност у лабораторији (соникација, аеросолизација,

центрифугирање, итд.); било каква генетска манипулација организмом који може

да прошири дијапазон домаћина агенса или измени реаговање агенса на

познанте, ефикасне режиме лечења;

3. ОБЛАСТ ПРИМЕНЕ СМЕРНИЦА, ОДРЕЂИВАЊЕ И

ПРОЦЕНА РИЗИКА

Смернице се примењује на активности у којима су радници објективно

или потенцијално изложени биолошким агенсима у току рада.

У случају сваке активности која може укључивати ризик од изложености

биолошким агенсима, морају се одредити природа, степен и трајање изложености

као и концентрација биолошких агенаса да би се могли проценити ризици по

безбедност радника и одредити мере које треба предузети у том случају.

У случају активности које укључују изложеност различитим групама биолошких

агенаса или више агенаса из исте групе, ризик се процењује на основу опасности

коју представљају све присутне биолошки опасне супстанце (3).

3.1. Обавезе послодаваца

Замена

У случају да резултат процене ризика укаже да постоји ризик по здравље

или безбедност радника (1), треба спречити изложеност радника биолошким

агенсима. Уколико природа активности то дозвољава, послодавци треба да

избегавају употребу штетних биолошких агенаса, путем замене, за биолошки

агенс који уколико се употребљава према упутству није шкодљив, односно је

мање опасан по здравље радника. У случају да то није технички изводљиво, а

имајући у виду активност и процену ризика (2). Ризик од изложености се мора

смањити на најнижи ниво неопходан за адекватну заштиту здравља и

безбедности радника путем скраћивања времена изложености, промена радног

места у току радног времена, праћењем и контролом ефеката на здравље.

израдом планова за случај удеса за биолошке агенсе; план за безбедно

сакупљање, складиштење и одлагање отпада.

3.2. Хигијена и лична заштита

Послодавци због деловања биолошкихкх агенаса који изазивају ризик по

здравље и безбедност радника, у обавези су да предузму одговарајуће мере како

би осигурали: да радници не пију односно једу у радној просторији где постоји

ризик од контаминације биолошким агенсима; да је обезбеђен простор за


24

пресвлачење, посебно за чисто и посебно за одело где ради а изложен је

билолшким агенсима; да се радницима обезбеђују санитарно хигијенски услови

на којима се налазе антисептична средства за прање очију и/или за кожу; сву

неопходну заштитну опрему и опрему за личну заштиту зависно од нивоа

безбедности.: прописно и по стандардима одржавати радни простор.

3.3. Информисање и обука радника Послодавац предузима мере како би осигурао да је радницима и/или

представницима радника обезбеђена адекватна обука према њиховим потребама,

заснована на свим расположивим информацијама, а нарочито у форми

обавештења и упутстава у погледу: потенцијалних ризика по здравље; мера

предострожности које се предузимају ради избегавања изложености;

хигијенским условима; ношењем и употребом заштитне опреме и одеће;

корацима који се предузимају у случају инцидената и ради превенције

инцидената.

Обука се обезбеђује на почетку извођења радова који укључују контакт са

биолошким агенсима, мере безбедности прилагођавају се како би обухватиле

нове необучене раднике, односно измењене услове ризика, као и повремено

понављанје обуке из предострожности, уколико је неопходно.

3.4. Информације о радницима у специјалним случајевима

За случају удеса послодавци обезбеђују писане инструкције на радном

месту и где је то примењиво, истичу обавештења која садрже процедуру коју

треба примењивати у случају удеса који укључује руковање биолошким

агенсима; нарочито биолошким агенсом из групе 4. Радници одмах пријављују

све удесе надлежној особи, односно особи одговорној за заштиту здравља и

безбедности на радном месту. Послодавци обавештавају раднике и/или

представнике радника о дешавању удеса због ког је могло доћи до испуштања

неког или неких биолошког агенса који код људи могу проузроковати озбиљну

инфекцију и/или болест.

3.5. Списак изложених радника

Послодавац води списак радника који су били изложени биолошким

агенсима групе 3 и/или групе 4, у коме је назначен технолошки поступак рада,

име биолошког/биолошких агенса коме су били изложени, као и евиденција о

изложености, удесу, ако је било удеса. Списак се чува најмање 10 година након

престанка изложености, у складу са националним законом и/или праксом. У

случају изложености која може резултирати инфекцијама: биолошким агенсима

за које је познато да стварају трајне односно латентне инфекције; које се, према

постојећим сазнањима, не могу дијагностицирати све док се болест не развије

годинама после, које имају нарочито дуг период инкубације пре него наступа

болести; након којих следе болести које периодично избијају упркос лечењу, или

које могу проузроковати озбиљне дугорочне последице; списак се чува до 40

година од последњег познатог случаја изложености (8). Лекар који брине о

безбедношћу и здрављу запослених, има право и приступ документацији.


25

3.6. Обавештавање надлежних органа Надлежни орган по Закону обавештен је о биолошким агенсима који се

користе или су присутни на радном месту.Ако се мења структура биолошких

агенаса који ће се користити, пре прве употребе нових агенаса надлежни орган

мора бити обавештен и то за: биолошкие агенасе групе 2; биолошкие агенасе

групе 3; биолошкие агенасе групе 4; Обавештење треба упутити најкасније 30

дана пре отпочињања радова.

3.7. Здравствени надзор У складу са националним законима и праксом, треба наћи решења за

спровођење одговарајућег здравственог надзора радника за које резултати

процене ризика указују да су под ризиком у погледу здравља односно

безбедности. Решења дата у смерницама су таквог карактера да сваки радник,

уколико је потребно, има могућност да се подвргне здравственом надзору и

специјалним лекарским тестовима.

Пре изложености

У редовним интервалима након изложености

Та решења су таквог карактера да омогућавају директно спровођење

индивидуалних и професионалних мера хигијенске заштите.

3.8. Анекси

Потпуно техничка усклађивања Анекса као и промена у прописима или

спецификацијама, као и нових открића на пољу биолошких агенаса (5), усвајају

се у складу са процедуром утврђеном у члану 17 Упутства 89/391/ЕЕЗ.

АНЕКС I - индикативан списак активности. Рад у постројењима за

производњу хране. Рад у пољопривреди. Радне активности које укључују контакт

са животињама и/или производима животињског порекла. Рад у здравству,

укључујући одељења за изолацију и мртвачнице. Рад у клиничким,

ветеринарским и дијагностичким лабораторијама, дијагностичке микробиолошке

лабораторије. Рад у постројењима за одлагање отпада, Рад у инсталацијама за

пречишћавање канализације.

ANEKS II

Слика 1: Знак за биолошку опасност

ANEKS III

Класификација биолошких агенаса (члан 2 и члан 18 упутства) 89/391/EEЗ

У складу са обимом овог Упутства, само агенси за које је познато да могу

да заразе људе су укључени у класификовани списак. Обезбеђују се индикатори


26

о токсичном и алергијском потенцијалу тих агенаса где то одговара конкретним

случајевима. Искључују се животињски и биљни патогени за које је познато да

не утичу на људе. Списак класификованих агенаса је заснован на ефекту тих

агенаса на здраве радника. Нису посебно узети у обзир одређени ефекти на лица

чија осетљивост може бити повећана из неког разлога, на пример због претходне

болести, лекова, угроженог имунитета, трудноће односно дојења. Додатни ризик

код таквих радника треба размотрити као део процене ризика коју налаже

Упутство. У одређеним индустријским процесима, одређеном лабораторијском

раду, односно раду са животињама који укључује објективну или потенцијалну

изложеност биолошким агенсима групе 3 или 4, све предузете мере предострож

ности се морају примењивати у складу са нивом безбедности за те групе.

Номенклатура класификованих агенаса који се налазе на овом списку одсликава

најновије међународне споразуме о таксономији и номенклатури агенаса. Списак

је отворен и стално се ажурира. Списак биолошких агенаса је објављен у

„Commуnity Classification of biological agents set oуt in Eуropean Commуnity

Directive 2000/54/EC (4).

4. ЗАКЉУЧАК

За безбедан рад и заштиту радника на радном месту где су присутни

биолошки агенси треба урадити идентификацију агенаса којима је радник

изложен, упознати ближе карактеристике сваког агенса из Базе поатака МСДС

(10) за микроорганизме и друге биолошке агенсе. На основу тих информација

уради се процена ризика, одређује се ниво биолошке безбедности, утврђују се

мере заштите опрема према нивоу безбедности и мере личне заштите зависно од

нивоа безбедности; води се здравствени и медицински надзор, праћен

одговарајућим процедурама, важна је обука радника и провера обучености; треба

урадити план управљања отпадом и транспорта опасног отпада; неопхонди су и

обавезни планови за непредвиђене ситуације и процедуре за ванредна стања;

план безбедности од пожара; хемијског удеса и за електричну безбедност, за

безбедност од буке и радијацијске безбедности.

Спречавање уношења инфективног материјала и контакта са кожом и

очима као и изношење инфективног материјала (због могућности коришћења за

биотероризам. Транспорт заразних супстанци се врши по прописима

међународног транспорта УН и СЗО.

5. ЛIТЕРАТУРА

1. ***: Закон о безбедности и здрављу на раду, „Службени гласник РС“,

бр. 101/05.

2. Правилник о начину и поступку процене ризика на радном месту и у

радној околини , “Сл. гласник РС” бр. 72/06.

3. „Five steps to risk assessment“, Health and Safety Execуtive, INDG163

(rev 2), ISBN 0 7176 6189 X, http://www.hse.gov.уk/pуbns/indg163.pdf,

Jуne 2006.

4. Commуnity Classification of biological agents set oуt in Eуropean

Commуnity Directive 2000/54/EC.


27

5. Упутство 89/391/EEЗ

6. Aнекс VI Упутства савета 67/548/EEЗ интернет

7. Упутство Комисије 91/322/EEZ интернет

8. Упутства Савета 80/1107/EEЗ о заштити радника од ризика везаних за

изложеност хемијским, физичким и биолошким агенсима на радном

месту интернет

9. Regуlation (EC) No 1272/2008 of the Eуropean Parliament and of

thеCoуncil of 16 December 2008 on classification, labelling and

packaging of sуbstances and mixtуres, amending and repealing Directives

67/548/EEC and 1999/45/EC and amending Regуlation (EC) No

1907/2006 [Official Joуrnal L 353 of 31.12.2008].интернет

10. Material Safety Data Sheets (MSDS) http://www.phac-aspc.gc.ca/msds-

ftss/msds96e-eng.php


28

БЕ

ЛЕ

ШК

Е

БЕ

ЛЕ

ШК

Е


29

БЕ

ЛЕ

ШК

Е

БЕ

ЛЕ

ШК

Е


30

БЕ

ЛЕ

ШК

Е

БЕ

ЛЕ

ШК

Е


31

БЕ

ЛЕ

ШК

Е

БЕ

ЛЕ

ШК

Е


32

БЕ

ЛЕ

ШК

Е

БЕ

ЛЕ

ШК

Е


33

БЕ

ЛЕ

ШК

Е

БЕ

ЛЕ

ШК

Е


34

БЕ

ЛЕ

ШК

Е

БЕ

ЛЕ

ШК

Е


35

БЕ

ЛЕ

ШК

Е

БЕ

ЛЕ

ШК

Е


36

БЕ

ЛЕ

ШК

Е

БЕ

ЛЕ

ШК

Е


37

БЕ

ЛЕ

ШК

Е

БЕ

ЛЕ

ШК

Е


38

БЕ

ЛЕ

ШК

Е

БЕ

ЛЕ

ШК

Е


39

БЕ

ЛЕ

ШК

Е

БЕ

ЛЕ

ШК

Е


40

Предмет: Аналитичка хемија околине (03290)

БЕЗБЕДАН РАД ПРИ РАДУ У ЛАБОРАТОРИЈИ ЗА

АНАЛИТИЧКУ ХЕМИЈУ

Анита Петровић Гегић1


Упознавање студената са правилима и процедурама за безбедан рад у

лабораторији за аналитичку хемију, начином руковања и начином одлагања хемикалија обавезом коришћења личних заштитиних средстава, и начином пружања прве помоћи у

случају контакта ових материја са кожом, слузокожом , дигестивним или респираторним

трактом.

Кључне речи: Лабораторија, хемикалије, ризик.

SAFETY AT WORK IN THE LABORATORY FOR ANALYTICAL

CHEMISTRY

AIMS AND OUTCOMES

Introduce students to the rules and procedures for safe work in the laboratory for

analytical chemistry, method of handling and disposal of chemicals the way the obligation of

using personal protective means, and how to provide first aid in case of contact of these

substances with skin, mucous membranes, digestive or respiratory tract.

Key words: Laboratory, chemicals, risk

1. УВОД

Извођење хемијских реакција и руковање хемикалијама у лабораторији за

хемију представља велику опасност, нарочито ако њима рукују недовољно

искусна или струча лица као што су и студенти. Међу хемикалијама које се

користе или формирају у току рада лабораторији за аналитичку хемију издвајају

се концентроване киселине и базе, соли тешких метала, као и штетни гасови,

првенствено водоник-сулфид, амонијак и хлор. Поред самог токсичног утицаја

хемикалија кроз акутно и хроничну токсикацију проблем представља и њихова

запаљивост и експлозивност.Број опасности и повреда може се у знатној мери

смањити ако се познају и примењују мере педострожности, односно правила за

безбедно извођење експеримента. За успешан и сигуран рад на студентским

вежбама такође је потребно придржавати се одређених правила и напомена.

2. ОПШТЕ МЕРЕ ОПРЕЗА

Путеви уношења хемикалија у организам су преко :

Респираторног тракта;

Дигестивног тракта;



41

Преко коже;

Преко очију.

Како би се избегло уношење штетних материја преко дисајних путева

оне се не смеју удисати, треба их чувати у добро затвореним посудама и

манипулисати са њима у добро проветреном простору . Са лакоиспарљивим и

концентрованим хемикалијама обавезно радити у дигестору или носити

респираторни заштиту. Чишћење лабораторијског стакла хром–сумпорном

киселином спроводити искључиво у дигестору.Хемикалије се морају чувати само

у прописаној амбалажи.Бочице са хемикалијама морају бити прописно означене,

а натписи пресвучени непропусном фолијом.Бочице са хемикалијама након рада

са њима по потреби обрисати и обавезно добро затворити. Посебну пажњу

посветити одржавању хигијене руку и радних површина. У циљу избегавања

контакта хемикалија са кожом придржавати се свега напред наведеног и

неопходно је носити заштитну одећу и заштитне рукавице. Лабораторија треба да

располаже са адекватном опремом за брзо испирање очију и тела.

2.1. Складиштење хемикалија

Све хемикалије морају да се одлажу по постојећим регулативима и

прописима. Xемикалије je неопходно држати у складишту, а на полицама само

количину потребну за рад. Све хемикалије морају да поред назива садрже ознаке

R и S вредности ( ознаке опасности). Не складиштити заједно органске и

неорганске хемикалије.Искоришћене хемикалије се не смеју бацити у корпу за

отпатке. Празне кутије од хемикалија треба што боље очистити пре бацања .

2.2. Лична заштитна средства

Од личних заштитних средства која се користе у лабораторији обавезна је

употреба белих заштитних мантила, ношење заштитних рукавица и заштитних

наочара при контакту са хемикалијама које штетно делују на кожу и слузокожу.

2.3. Прва помоћ

Повреда изазвана сваком одређеном групом хемикалија (објашњење у

наставку текста) захтева се адекватна прва помоћ. Прво је потребно дефинисати

порекло озледе и што пре елиминисати отров из организма. Код отровних

супстанци хитно се упутити лекару, а код надражујућих, односно нагризајућих

потребно је вршити испирање контактног места са водом или 5 % раствором

натријум – бикарбоната. Уколико хемикалија није растворљива у води користити

полиетилен –гликол за испирање.

3. ПОДЕЛА ХЕМИКАЛИЈА ПРЕМА СТЕПЕНУ ТОКСИЧНОСТИ

Хемикалије доводе до оштећења у зависности од концентрације, времена

и начина изложености истој.

Хемикалије се према токсичности деле на:

1. Јако отровне материје које по својим обележјима, количини и

концентрацији јако штете организму, оштећују структуру и функцију

ткива Спадају у I групу отрова.У јако отровне супстанце које се


42

користе у аналитици се убрајају на пример арсен- хлорид, арсен-

оксид, алуминијум-фосфид, акролеин, берилијум, једињења

бромхалогена Cd(CN)2, KCN, жива, олово, бензин-хлорид и TlNO3.

2. Отровне супстанце оштећују структуру ткива и остављају одређене

последице и оштећења. Спадају у II или III групу отрова. Међу

отровним хемикалијама које се користе у лабораторији за аналитичку

хемију издвајају се: базе (NaOH, KOH, Ba(OH)2, NH3...), киселине

(HCl, HClO4, H2SO4, H3PO4,H2S), соли живе, једињења хрома,соли

олова, антимон и његови оксиди, калијум-хексацијаноферат и други.

На слици број 1 приказане су ознаке за јако токсичне и токсичне

хемикалије.

T + T

Слика 1: Ознаке за јако токсичне Т+ и токсичне Т хемикалије

3. Штетне материје су супстанце које по својој средњој смртној дози

спадају у III групу отрова.Представљају опасност услед могућег

оштећења након једнократног или поновљеног излагања овим

отровима. Међу супстанцама из ове групе које се користе у

аналитичкој хемији између осталих се издвајају :диетилетар, соли

бакра, соли баријума, соли натријума, једињења антимона, калај,

гвожђе-хлорид, калај- хлорид, кобалт-хлорид, манган-хлорид,

баријум-нитрат, цинк-нитрат, сребро-нитрат, борна киселина,

диметилглиоксим, калијум-јодид, EDTA и друге.

4. НАГРИЗАЈУЋЕ ( КОРОЗИВНЕ СУПСТАНЦЕ)

Хемикалије које имају нагризајућа својства представљају велику

опасност ако дођу у контакт са кожом и слузокожом или дисајним органима.То

су једињења киселог, базног карактера гасови као хлороводоник, бром и разли-

чити оксиданси нпр: водоник-пероксид, хром-триоксид, калијум перманганат.

Уколико дође до повреда указати прву помоћ,а потом се хитно упутити лекару.

5. НАДРАЖУЈУЋЕ СУПСТАНЦЕ

Блаже дејство нагризајућих материја на слузокожу или кожу доводи до

надражаја или иритација. Повреде изазива и инхалација или ингестија пара

оваквих супстанци.Особа која ради са надражујућим супстанцама мора носити

заштитне рукавице и заштитне наочаре. Особа која пружа прву помоћ мора

настрадалом најпре уклонити натопљену одећу, а потом поступити по процедури

која зависи од тога да ли је надражујућа супстанца растворљива у води. У оба


43

случаја је први корак краткотрајно испирање водом, а потом се супстанце

растворљиве у води испирају са натријум бикарбонатом или сирћетном

киселином зависно од типа проливене материје. Супстанце нерастворне у води

пожељно је испрати са полиетилен гликолом који се не ресорбује кроз кожу, а

добро раствара органске материје.Потом повређено место треба прекрити стери-

лном газом. У случају контакта надражујућих супстанци са очима треба темељно

испрати очи с водом ( око 15 минута) ,и обавезно повређеном отворити капке,

макар силом, а потом потражити стручну лекарску помоћ. Уколико је дошло до

удисања оваквих супстанци настрадалог извести на свеж ваздух, дати му да пије

доста течности или полиетилен гликол или активни угаљ уколико се ради о

супстанци раствоељивој у органским растварачима, а потом се упутити лекару.

6. ЕКСПЛОЗИВНЕ СУПСТАНЦЕ

Експлозивне супстанце подлежу веома брзој хемијској реакцији при чему

се ослобађа већа количина гасова и топлоте.Од хемикалија које се често користе

у аналитичким реакцијама, а експлозивне су убрајају се: азотна киселина,

ацетилна киселина и њени деривати, перхлорати тешких метала, концентрован

раствор водоник пероксида итд. С обзиром на то да до експлозије може доћи

услед повишене температуре, хемијске реакције или механичког удара са

екслозивним супстанцама се мора руковати на посебан начин. Поред општих

мера заштите, избегавати близину пламена, варничење и трење. Користити их и

складиштити у што мањим количинама. Студенти треба да раде уз контролу

асистената и лабораната.Рад са експлозивним ( или потенцијално експлозивним)

супстанцама захтева употребу специјалне заштитне опреме : маске за лице и

наочаре као и извођење експеримента у лабораторијама за специјалну намену.

Ране које настају од експлозивних супстанци су посекотине и убодне ране.Рану

не треба додиривати, не испирати и не уклањати стране предмете из садржаја,

већ треба рану превити и хитно отићи лекару.

7. ОКСИДАТИВНЕ СУПСТАНЦЕ

Имају јако изражена оксидациона својства, бурно реагују са многим

супстанцама и могу довести до спонтаног паљења. Поред оксидативних особина.

ове материје могу бити корозивне, токсичне или ослобађати гасове истих

својстава. Према јачини дејства подељене су у четири класе. Оксидативне

супстанце захтевају специфичне мере опреза као нпр: избегавати контакт

оксидативних супстанци са запаљивим материјама, никад их не остављати у

близини самозапаљивих и запаљивих супстанци. Обратити пажњу да

контаминирани убруси представљају велику опасност од пожара. Уклањање

просутих оксидативних материја вршити адекватним хемијским поступком

(неутрализацијом, редукцијом итд). Уколико падне на кожу оксидативну

супстанцу никад не испирати водом,превити и повређеног упутити лекру.

8. ЗАПАЉИВЕ И САМОЗАПАЉИВЕ СУПСТАНЦЕ

Запаљиве суспстанце су оне које се могу лакше или теже запалити и

довести до пожара. Самозапаљиве се могу самозапалити самозагревањем или се


44

на ваздуху загреју до тачке паљења, ослобађају запаљиве гасове или се спонтано

запаљују у контакту са водом . Од гасовитих супстанци у аналитици се нпр

користи и водоник-сулфид, од течних органски растварачи (ацетон, етар) а од

чврстих натријум и калијум. Од специфичних мера опреза могу се издвојити

следеће : увек их индиректно загревати преко воденог и пешчаног купатила. Све

манипулације са овим хемикалијама обавити у дигестору и придржавати се

устаљене процедуре. Пазити да се рад одвија далеко од потенцијалног извора

паљења.На слици број 2 дате су ознаке за оксидативне и запаљиве хемикалије.

Xi O F

Слика 2: Ознаке за надражујуће Xi оксидативне О и запаљиве Ф хемикалије

9. НАЈЧЕШЋЕ ОПАСНОСТИ У ХЕМИЈСКО ЛАБОРАТОРИЈИ

9.1. Напајање плином, неисправност вентила и цевовода

У циљу избегавања ових опасности пре паљења пламеника проверити да

ли се осећа мирис плина,а по завршеном послу проверити да ли су вентили

затворени.

9.2. Озледе са оштећеним стаклом

Оштећено стакло (слика бр. 3) се не сме користити, користити искључиво

стакло препоручено у вежби, пазити при стезању и скидању хватаљки.

Слика 3: Оштећено стакло

9.3. Опекотине

У аналитичкој хемији веома је честа употреба Бунзеновог пламеника, те

рад са врућим стаклом и лончићима за жарење. Мора се бити веома опрезан при

раду, користити машице и крпе,а грејати само суво стакло.Уколико дође до

опекотине хладити је водом и ставити маст против опекотина.


45

Слика бр 4. Рад са Бунзеновим пламеником

Слика 5: Неправилно загревање епрувете

9.4. Нагризање

Као што је речено у претходном поглављу пазити при раду са

концентрованим киселинама и базама, водоник пероксидом, гвожђе трихлоридим

итд. Користити обавезно заштитне рукавице и све операције обављати у диге-

стору. Водити рачуна да се при разређивању искључиво киселина додаје у воду.

9.5. Удисање испарљивих супстанци

При раду са испарљивим хемикалијама обавезно радити у дигестору, у

ком не сме бити упаљен пламеник. Складиштити их у посебним складиштима са

вентилацијом, а отпадни материјал складиштити посебно.

10. ЗАКЉУЧАК

Рад у лабораторији за аналитичку хемију захтева стриктно придржавање

процедура, прописа и правила понашања у складу са Законом о безбедности и

здрављу на раду и осталим адекватним Правилницима како би се обезбедио

сигуран и здрав рад запослених и студената и како би се обезбедило спречавање

уништавања и оштећење опреме.


46

11. ЛИТЕРАТУРА

1. Дабић П., Сигурност при раду- лабораторијске вјеже, интерна

скрипта, Кемијско –технолошки факултет у Сплиту, Сплит 2010;

2. Чековић Ж.:; Експеримента органска хемија , Хемијски факултет

Београд 1995.

3. http://www.biosci.ohio-state.edu/safety/SOP/OxidizingChemicals.htm

4. http://books.nap.edu/openbook.php?record_id=4911&page=96

5. http://www.bu.edu/es/labsafety/ESSOPs/SOPReact.html

6. http://www.ccohs.ca/oshanswers/chemicals/oxidizing/

7. http://www.chem.ubc.ca/safety/safety_manual/haz_chem_flam.shtml

8. http://www.chm.bris.ac.uk/safety/chemicalhazards.htm#reactives

9. http://www.setonresourcecenter.com/29CFR/1910/1910_106.htm

10. http://www.uoguelph.ca/ehs/policies/08-06.pdf

11. http://userpage.chemie.fu-berlin.de/~tlehmann/guidel.html

12. USCS Laboratory Safety Services, Flammable Materials Safe Handling

Procedures;.Workplace Health and Safety Bulletin, Handling and Storage

of Flammable materials at the Work Site, FEX002 2007.


47

БЕ

ЛЕ

ШК

Е

БЕ

ЛЕ

ШК

Е


48

БЕ

ЛЕ

ШК

Е

БЕ

ЛЕ

ШК

Е


49

БЕ

ЛЕ

ШК

Е

БЕ

ЛЕ

ШК

Е


50

БЕ

ЛЕ

ШК

Е

БЕ

ЛЕ

ШК

Е


51

БЕ

ЛЕ

ШК

Е

БЕ

ЛЕ

ШК

Е


52

БЕ

ЛЕ

ШК

Е

БЕ

ЛЕ

ШК

Е


53

БЕ

ЛЕ

ШК

Е

БЕ

ЛЕ

ШК

Е


54

БЕ

ЛЕ

ШК

Е

БЕ

ЛЕ

ШК

Е


55

БЕ

ЛЕ

ШК

Е

БЕ

ЛЕ

ШК

Е


56

БЕ

ЛЕ

ШК

Е

БЕ

ЛЕ

ШК

Е


57

Предмет: Заштита воде и ваздуха (03320)

БЕЗБЕДАН РАД ПРИ ДЕЗИНФЕКЦИЈИ ВОДЕ ЗА ПИЋЕ И

БАЗЕНСКЕ ВОДЕ ХЛОРОМ

Анита Петровић Гегић1


У објектима водовода се, поред дозирања разних других хемикалија за припрему

воде, у њу додаје и хлор као једaн од уобичајених дезинфекционих средстава. Међутим,

хлор као елемент је отрован и јак оксиданс. Најбољи начин спречавања несрећа при раду

са хлорним уређајима је стручно усавршавање кадрова у руковању истима као и

упознавање са опасностима које могу да проистекну из непоштовања мера за спречавање

и избегавање ризика.

Кључне речи: Дезинфекција воде, хлор, ризик, безбедан рад.

RISK IN CHLORINE DISINFECTION OF DRINKING AND

SWIMMING POOL WATER

AIMS AND OUTCOMES

In water department facilities chlorine is added as one of common disinfecting agents

along with dosing of various other chemicals used in water preparation. However, the element

chlorine is toxic and a very strong oxidant. The best way of preventing accidents when working

with chlorine devices is the training of staff in operating the equipment, introducing them to

hazards that can arise from failure to comply with safety measures for risk prevention.

Key words: water disinfection, chlorine, risk, safe work.

1. УВОД

Многе хемикалије које су неопходне у животу савремених људи,

представљају ризик по здравље и околину, ако се са њима не манипулише на

адекватан начин. Ризику су првенствено изложени они који те супстанце

производе, транспортују и примењују, што значи да представљају директну или

индиректну опасност за раднике укључене у поменуте процесе. Једна од тaквих

супстанци је хлор, још увек незамељив дезинфицијенс у води за пиће.

Сирова вода тј. вода која се преко водозахватних објеката узима за

потребе водоснабдевања никад није апсолутно чиста. Она увек садржи мање или

више различите материје у раствореном или суспенованом стању, а које су

унесене из околине кроз коју пролази. Микобиолошка исправност је један од

најбитнијих услова које вода као производ мора да задовољи. Хлорисање је

једноставан, јефтин и довољно ефикасан поступак дезинфекције, а резидуални

хлор који се при томе формира штити воду од реинфекције у мрежи. Међутим,

хлор као елемент је отрован и јак оксиданс. Дозвољена концентрација за



58

осмочасовно радно време сме да износи до 3 mg/m3. У случајевима када дође до

акцидентних ситуација, концентрација може да пређе веома брзо и опасну

границу од 3 mg/m3 те може изазвати тешка оштећења дисајних путева и

слузница, a ако траје и дуже изазива смрт.

2. ДЕЗИНФЕКЦИЈА ВОДЕ ХЛОРОМ

2.1. Хлор и хлорисање воде Хлор је гас жуто зелене боје, оштрог мириса који надражује слузнице,

очи, нос и грло, а при удисању већих количина , услед парализе центра за дисање

у мозгу, може нагло наступити смрт.

Производња, транспорт и дистрибуција воде би били незамисливи без

примене хлора (или неког једињења хлора). У објектима водовода се поред

дозирања разних других хемикалија за припрему воде у њу додаје и хлор као

један од уобичајених дезинфекционих средстава. Додавање хлора може бити у

облику гаса (Cl2) или у облику течности када се дозирају нека од једињења хлора.

По додавању хлора, један део се утроши на иницијалну дезинфекцију воде у

водоводу, а други део преостане у води која се дистрибуира потрошачима. Ова

преостала количина (уобичајено се назива «резидуал»), се контролише и одржава

на задатом нивоу, обично од 0,2 до 0,5 mg/l хлора. Контрола резидуала се врши

повременим узимањем узорка воде и мерењем помоћу хемијских метода -

компаратором хлора или помоћу уређаја за континуирано мерење-анализатора

резидуалног хлора.

Слика 1: Анализатор хлора, контролер за аутоматску континуалну регулацијупроцеса

дозирања гасног хлора приликом дезинфекције воде

2.2. Хемизам хлорисања

При увођењу хлора у воду он се раствара, образујући HOCl – хипохлорит

и сону (хлороводоничну) киселину:

Cl2 + H2O ↔ HOCl + HCl (1)

У киселој средини равнотежа ове реакције померена је улево и у води је

присутан атомарни (слободни) хлор. При вредностима pH>4 слободни хлор из

воде практично нестаје.


59

Хлор везан у хлорамине назива се везани хлор. Количина слободног

хлора Cl2, HOCl, OCl‾ и хлора везаног у хлорамине назива се активни хлор.

3. БЕЗБЕДНОСТ ПРИ РАДУ СА ХЛОРОМ

3.1. Сигурносне мере при складиштењу хлора

Хлор се искључиво складишти у течном стању, у резервоарима конструи-

саним специјално за ту сврху. Резервоари могу бити различитих запремина, али

сви морају задовољавати следеће услове:

посуде (резервоари) морају бити од челика, бешавне или заварене,

сви заварени спојеви морају се испитати,

посуде морају бити премазане зеленом бојом,

свака посуда мора да носи натпис са следећим подацима:

- назив и врста производа,

- назив и место произвођача,

- бруто и нето маса јединице паковања,

- највећи радни притисак,

- регистарски број итд.

Свака боца је опремљена вентилом за хлор који је стандардизован и

израђен од специјалне бронзе. Да би се спречило оштећење вентила при

транспорту , све боце морају да имају заштитне капе.

У амбалажу за течни хлор дозвољено је пуњење само прописане

количине, или мање од прописане , при чему се за сваки килограм течног хлора

мора предвидети 0,8 литара волумена посуде.

При манипулацији са боцама за хлор обавезно се придржава следећег:

- заштитна капа вентила мора увек да буде на свом месту, осим када се

боца пуни и празни,

- приликом транспорта, боце се не смеју бацати, ударати, котрљати, већ

се учвршћују на специјалним постољима,

- челичне боце са гасним хлором смеју се транспортовати само са

притегнутим заштитним капама,

- боце не смеју бити изложене сунчевој светлости или неком другом

извору топлоте,

- боце за хлор не смеју бити транспортоване са боцама за друге гасове

За транспорт и складиштење веће количине хлора користе се контејнери

за хлор капацитета и до 1000 кг течног хлора.

3.2. Сигурносне мере у магацину хлора

Челичне боце и контејнери са хлором, као и дозирни уређај морају бити

смештени у посебној просторији (хлорна станица) са вентилацијом. При

пројектовању складишта хлора треба обратити пажњу на следеће:

- да са спољне стране хлорне станице постоји орман са заштитном

маском,

- да се врата отварају према споља и

- да се вентилационим системом обезбеди свеж ваздух за нормалан рад.

Промена ваздуха у просторији треба да се одвије за максимум 4 минута,


60

при чему ваздух пролази кроз скрубер, кроз који у случају истицања

хлора неутралише исти и враћа у просторију чист ваздух.

- боце морају бити осигуране од пада, челичним заштитним ланцима,

- у згради складишта не сме се наћи никакав запаљиви материјал,

- кров складишта се пројектује и изводи од ватроотпорног материјала,

- сви електрични прекидачи смештају се ван просторија у којима се

складишти хлор,

- пре уласка у хлорну станицу потребно је укључити вентилатор и

- приступ у хлорну станицу дозвољен је само особи која рукује

хлоринатором.

Слика 2: Магацин хлора

3.3. Мере сигурности у случају избијања хлора

3.3.1. Мере сигурности у случају појаве пожара У случају појаве пожара у објекту или близини где се користи хлор,

приступа се уклањању свих пуних посуда са хлором из зона опасности од

пожара. Уколико се у извлачењу није успело, из било ког разлога, тада је

потребно из најближих хидраната вршити хлађење посуда и када се укаже

прилика извршити уклањање посуда из зоне опасности.

У зонама опасности смеју да се налазе радници који су обучени за

сигуран рад са хлором и који поседују потребну заштитну опрему. Гашење

пожара у близини хлор посуда се мора радити са заштитном опремом за дисајне

путеве (изолациони апарати)

3.3.2. Поступак у случају удеса и његово отклањање

Појава избијања хлора може бити вишеструка. Може доћи до механичких

оштећења самих посуда (боца и контејнера) и то најчешће људском непажњом и

нестручним руковањем. Како се хлор на температури од 20 ˚C не раствара

потпуно у води, а како и потпомаже сагоревању челика, место где је дошло до

изливања хлора не сме се заливати водом, јер долази веома брзо до сагоревања

материјала од кога је боца или контејнер направљен.


61

Место проналажења избијања хлора из посуда је веома тешко јер се хлор

меша са ваздухом и цео крај се осећа на хлор, а инструменти га региструју те је

потребно са заштитном опремом и ручним детектором прићи посуди и где се

покаже највећа концентрација обележити као место избијања. Удесне ситуације у

транспорту хлора (у друмском саобраћају), на цевоводу као и на вентилу хлор

боца и контејнера захтевају такође брзу и планску акцију .

Слика 3: Сонда детектор Слика 4: Заштитни комбинезон М5

4. ЗАКЉУЧАК

Најбољи начин спречавања несрећа при раду са хлорним уређајима је

стручно усавршавање кадрова у руковању истима као и упознавање са

опасностима. Контрола објекта у којима се држи хлор мора бити стална. У

просторије хлоринатора морају се поставити мерачи гасног хлора који ће стално

мерити концентрацију у складишту или хлоринатору. Како је рад са хлором

специфичан потребно је посебну пажњу посветити заштитној опреми за раднике

који раде са хлором. Потпуна заштита радника који раде са опасним материјама

се састоји од заштите главе, руку, тела, ногу,очију и дисајних путева.

Радник који ради са опасним материјама је у сваком случају угрожен при

раду са опасним материјама на свим деловима тела и зато га треба штитити у

потпуности комплетном заштитном опремом.

Сви радници који раде са хлором или су у додиру са њим морају бити

упознати са свим могућим последицама у случају акцидента. Обуком радника

постиже се то да кад дође до акцидентних ситуација радници реагују без панике

и могу у што краћем року да реагују и отклоне акцидентну ситуацију. Обуком

радника која се редовно спроводи могу се спречити нежељени ефекти и спасити

животи људи.


62


1. Савезни завод за здравствену заштиту НИП «Привредни преглед»,

Вода за пиће-Стандардне методе за испитивање хигијенске

исправности, Београд 1990.

2. Т. Р. Рашић: Дезинфекција воде за пиће, Београд 1975.

3. З. Панајотовић, М. Рајић, З. Платиша, Г. Степић: Збирка прописа о

водама, Удружење за технологију воде и санитарно инжењерство,

Београд 1999.

4. Вера Божић-Трефалт, С. Косић и Б. Николић: Приручник за полагање

стручног испита, друго допуњено издање, ВТШСС, Нови Сад, 2008.

5. Закон о безбедности и здрављу на раду, «Сл. гласник РС», бр. 101/05,

Београд, 2005.

6. Правилник о начину и поступку процене ризика на радном месту и

радној околини, «Сл. гласникРС» бр. 72/06, Београд, 2006.

7. Ж. Јанковић: Приручник о личним заштитим средствима-избор,

набавка и одржавање, Ниш

8. http://www.trayal.rs/zastita, септембар 2009.

9. Заштита у пракси Опасне материје, «Хлор-примена, складиштење и

заштита», бр. 6, март, 1995.

10. http://www.aquainterma.co.yu/uputstvo, Упутство за употребу и

одржавање хлорне станице, август 2009.

11. Гласник интелектуалне својине, март 2006


63

БЕ

ЛЕ

ШК

Е

БЕ

ЛЕ

ШК

Е


64

БЕ

ЛЕ

ШК

Е

БЕ

ЛЕ

ШК

Е


65

БЕ

ЛЕ

ШК

Е

БЕ

ЛЕ

ШК

Е


66

БЕ

ЛЕ

ШК

Е

БЕ

ЛЕ

ШК

Е


67

БЕ

ЛЕ

ШК

Е

БЕ

ЛЕ

ШК

Е


68

БЕ

ЛЕ

ШК

Е

БЕ

ЛЕ

ШК

Е


69

БЕ

ЛЕ

ШК

Е

БЕ

ЛЕ

ШК

Е


70

БЕ

ЛЕ

ШК

Е

БЕ

ЛЕ

ШК

Е


71

БЕ

ЛЕ

ШК

Е

БЕ

ЛЕ

ШК

Е


72

Предмет: Опасне и штетне материје (03030)

ОПШТИ ПРИНЦИПИ ПРЕВЕНЦИЈЕ РИЗИКА

УЗРОКОВАНОГ ОПАСНИМ И ШТЕТНИМ МАТЕРИЈАМА

СПЕЦИФИЧНЕ ПРЕВЕНТИВНЕ И ЗАШТИТНЕ МЕРЕ ЗА

КОНТРОЛУ ХЕМИЈСКОГ РИЗИКА И ЊИХОВА

ПРИОРИЗАЦИЈА

Саша Спаић1, Соња Григорјев-Мунитлак

1


Циљ предавања је упознавање студената са општим принципима превенције

хемијског ризика, односно, специфичним превентивним и заштитним мерама за контролу

хемијског ризика, сагласно Директиви Савета 98/24/EC од 7. априла 1998. године о

заштити здравља и безбедности радника од ризика везаних за хемијске агенсе на раду.

Изложена материја је природни наставак градива из предмета Опасне и штетне материје

и диже га на апликативно виши ниво.

Кључне речи: Опасне и штетне материје, хемијски ризик, општи принципи

превенције, специфичне превентивне и заштитне мере.

GENERAL PRINCIPLES OF RISK PREVENTION RELATED TO

HAZARDOUS CHEMICAL AGENTS SPECIFIC PREVENTION AND

PROTECTION MEASURES FOR CONTROLLING CHEMICAL RISKS

AND THEIR PRIORITISATION

AIMS AND OUTCOMES

The aim of the lecture is to introduce students to general principles for preventing risks

related to hazardous chemical agents (HCAs) and also specific preventive and protection

measures for controlling chemical risks in accordance with the Council Directive 98/24/EC of

7th

April 1998 on the protection of the health and safety of workers from the risks related to

chemical agents at work. The text is a natural extension of the contents of the Hazardous

chemical agents course and raises the syllabus to a higher applicative level.

Key words: Hazardous chemical agents, chemical risks, general principles of risk

prevention, specific preventive and protective measures.

1. УВОД

Да би осигурала да ризик по здравље запослених буде у потпуности

контролисан, Директива Савета 98/24/EC од 7. априла 1998. године о заштити

здравља и безбедности радника од ризика везаних за хемијске агенсе на раду [1],

изражава обавезу послодавца да утврди да ли су опасне и штетне материје

(хазардни хемијски агенси) присутне у радној средини, да их елиминише и да, у

случају да елиминација није могућа, процени ризик које оне могу проузроковати.



73

Основна сврха процене ризика је његова елиминација. Општи принципи

превенције за елиминацију или свођење ризика на најмању могућу меру,

установљени чланом 5 Директиве 98/24/EC, морају бити примењени увек када се

ради са опасним и штетним материјама.

Уколико се примена општих принципа (начела) превенције покаже

недовољном за смањење ризика од опасних и штетних материја, послодавац

мора да примени специфичне (посебне) превентивне и заштитне мере базиране

на члану 6 Директиве 98/24/EC. У неким случајевима примена ових мера ће

омогућити елиминацију ризика, а у другим само његово смањење, или ће се пак

фокусирати на заштиту радника.

Детаљна разрада општих и посебних превентивних мера као и мера

заштите дата је, на основу члана 12 (2) Директиве 98/24/EC, у техничком водичу-

Практичним необавезујућим смерницама за заштиту здравља и безбедности

запослених на раду од ризика везаних за хемијске агенсе [2], у издању Европске

комисије.

Кратко речено, при спровођењу мера за омогућавање безбедности и

здравља при раду са хемијским супстанцама треба поштовати одређени

приоритет. Најпре треба покушати да се опасност отклони. Ако то није могуће,

опасност треба изоловати. Ако ни то није могуће, опасност треба смањити на

најнижи могући степен [3].

2. ОПШТИ ПРИНЦИПИ ЗА ПРЕВЕНЦИЈУ РИЗИКА

УЗРОКОВАНОГ ОПАСНИМ И ШТЕТНИМ МАТЕРИЈАМА

Општи принципи превенције, познати и под именом организационе

безбедносне мере, примењују се увек при раду са хемијским материјама

(хемијски елемент или једињење, само или у смеши) [4], без обзира на ниво

процењеног ризика.

2.1. Планирање и организација система рада на радном месту

Интегрисање превенције у делатности предузећа подразумева да се она

узима у обзир од самог почетка осмишљавања, од пројектне фазе производних

процеса: бојење потапањем или распршивањем, коришћење хемијског процеса

који захтева низак или висок притисак, употреба једне или друге врсте

одмашћивача, нпр., мора се спроводити водећи рачуна не само о технолошким и

економским аспектима, него у исто време и о ризицима који они представљају за

здравље радника за сваку појединачну опцију.

2.2. Обезбеђење одговарајуће опреме за рад са хемијским

материјама, као и увођење поступака одржавања који

осигуравају безбедност и здравње запосленог

Приликом планирања инвестиција и осавремењавања радне опреме

главни оријентир мора бити већа безбедност радника, сагласно познавању

карактеристика хемијске материје која се користи или производи (нпр., опрема

намењена за експлозивне атмосфере, треба да користи контролне системе и


74

актуаторе који су потпуно пнеуматски или хидраулични, а ако су електрични,

морају бити сигурни од експлозије).

Опрема и уградња опреме од чије погодности и правилног стања зависи и

безбедност процеса мора бити подложна строгом распореду сервисирања и

одржавања, о чему се мора водити евиденција.

2.3. Смањење на минимум броја запослених који су изложени или

могу да буду изложени опасним хемијским материјама

Када се ризик не може елиминисати постоји вероватноћа да ће доћи до

штете (последица). Један очигледан начин смањења последица је да број радника

изложених ризику буде што је могуће мањи. Ова мера, која не умањује

индивидуални ризик, умањује свеукупни ризик у раду са опасним и штетним

материјама.

Практично, ово се постиже тако да задатке обавља минималан број

потребних особа путем просторне (одвојене радне зоне) или временске (рад у

ноћној смени или викендом) изолације.

2.4. Смањење трајања и интензитета изложености на минимум

Изложеност је величина која представља производ трајања и интензитета

изложености. Смањењем једне или обе варијабле смањује се изложеност.

Рад треба организовати тако да време изложености буде минимално.

Прикладна вентилација смањује концентрацију загађивача у ваздуху.

Интензитет изложености често зависи од радне температуре или притиска у

неком процесу, као и од пажљивости извођења појединих мануелних операција.

2.5. Примена одговарајућих хигијенских мера

Применом ових мера спречава се или смањује непотребно секундарно

уношење штетних хемијских материја у организам непажњом (гутање) или

продуженим контактом (удисање, апсорпција кроз кожу).

Добра пракса личне хигијене успоставља се следећим поступцима:

- забрана конзумирања хране, пића и дувана на местима где се користе

штетне хемијске материје;

- употреба радних одела и њихово редовно чишћење од стране

специјализоване установе, или службе у датом предузећу;

- доступност и употреба објеката за личну хигијену пре оброка и на

крају радног дана;

- употреба благих детерџената/производа за негу коже;

- посебна пажња за труднице и дојиље.

Препоручује се да се примена хигијенских мера прошири и на просторије

и на инсталације, обезбеђујући да операције чишћења не чине додатни ризик за

раднике:

- уклањање прашине са подова и других површина (обично

усисавањем);

- уклањање просутих течности (средствима за апсорпцију или агенсима

за неутрализацију) и материјала натопљених њима.


75

2.6. Смањење количине хемијских материја присутних на радном

месту на минимум потребних за ту врсту активности

Интензитет и последице експлозије и пожара често зависе од количине

хемикалија присутних на радном месту. Слично, ризик од удисања или контакта

са штетним хемијским материјама расте са њиховом количином.

Употреба критеријума малог капацитета на радном месту, а складиштење

контејнера великог капацитета у посебним зонама, правило је чијом применом се

у пракси оживљава овај принцип превенције.

У вези са овом ставком, не треба занемарити ни ризик који потиче од

складиштења и преноса хемикалија.

2.7. Утврђивање одговарајућих радних поступака укључујући и

упутства за безбедно руковање, складиштење и транспорт

опасних хемијских материја и отпада који садржи такве

материје у оквиру радног места

Потребно је имати детаљне писане смернице за извршавање задатака,

које описују процес корак по корак и испуњавају безбедносне захтеве.

Једнако вредан писаним смерницама је адекватан надзор правилне

примене тих писаних смерница.

3. СПЕЦИФИЧНЕ ПРЕВЕНТИВНЕ МЕРЕ ЗА КОНТРОЛУ

ХЕМИЈСКОГ РИЗИКА

Специфичне (посебне) превентивне мере познате су још под именом

техничке безбедносне мере. Ове мере се односе на: конкретан хемијски агенс,

процес, радно место или метод рада.

3.1. Замена хемијског агенса (тотална или делимична)

У складу са чланом 6 (2) Директиве 98/24/EC, замена опасног хемијског

агенса је преферирана специфична мера за елиминисање или смањење хемијског

ризика. Међутим, замена узрокује два проблема због којих је њена примена често

веома тешка:

- није лако наћи технички примењиву замену за хемијски агенс;

- технички примењива замена исто тако може бити опасна у извесној

мери, и то се мора узети у обзир.

Решење првог проблема зависи од техничких карактеристика самог

процеса. У случају да постоји технички примењива замена, ранг њене опасности

и штетности (хазардности) мора бити нижи од ранга хазардности старог

хемијског агенса који је био у употреби.

3.2. Употреба интринзички (сопствено својствене) безбедне опреме

Куповати опрему која је дизајнирана и конструисана у складу са

критеријумима интринзичке безбедности, јер је произвођач планирао да ће се та

опрема користити за прераду или пренос производа одређених физичко-

хемијских квалитета (корозивност, запаљивост) или да се користи под радним

условима који су посебно агресивни (нпр., употреба у веома корозивном или


76

влажном окружењу) или опасни (нпр., потенцијално запаљива или експлозивна

атмосфера). Ознака „CE“ на таквој опреми гарантује такве перформансе.

Сличне критеријуме треба следити и када резултати процене ризика

открију да је потребно адаптирати већ уграђену опрему која је у употреби.

3.3. Аутоматизација

Аутоматизација је замена људских оператора у радном процесу са

механичким или електронским уређајима.

Употреба роботизованог система у радњама бојења распршивачима

(spray paint), чиме се замењују фарбари, елиминише изложеност људи у радном

окружењу које је обично високо контаминирано, и органским растварачима боја

и металним оксидима који формирају пигменте.

3.4. Промена облика или физичког стања

Када се користе прашкасте материје, њихова тенденција да пређу у

окружење (одатле и ризик повезан са њиховим коришћењем) може се мерљиво

смањити модификовањем њиховог физичког облика и њиховим коришћењем у

облику гранула, куглица или других сличних компактнијих облика.

3.5. Затворен процес или спречавање ширења

Затворити цео процес или неке његове нарочито контаминирајуће радне

операције (дозирање цитостатика у болници или бојење возила на производној

траци) је добро решење када су у питању хемијски агенси рангирани као високо

опасни, односно, као просечно опасни.

3.6. Локално екстраховање (усисавање, вентилација) - систем за

извлачење ваздуха

Локална вентилација (екстраховање) је стварање промаје усисавањем

ваздуха, чиме се омогућава прикупљање загађивача у непосредној близини

извора њиховог настанка.

Најупечатљивији пример локалне вентилације је употреба

лабораторијских дигестора (капела). Иако се при лабораторијском раду, а

нарочито при оном који спада у научно истраживање, често користе

неуобичајене хемикалије високе опасности и добијају нова једињења непознатих

особина, добро пројектован и исправан дигестор у комбинацији са пажљивим

радом оператора и његовим широким образовањем и искуством, чини овај рад

високо безбедним, често са занемарљивим ризиком.

Компоненте система локалне вентилације су кућишта, цеви, пречистачи и

вентилатори. Уређај мора пројектовати и уградити стручњак. Просторија мора

имати вештачки довод ваздуха, један број улазних отвора за спољашњи ваздух,

чиме се обезбеђује проток спољашњег ваздуха који је једнак или већи од онога

којег је одстранио систем за локално извлачење ваздуха.


77

3.7. Безбедно складиштење опасних хемијских агенаса

План за складиштење мора омогућити да се брзо и тачно уочи природа

ускладиштеног хемијског агенса, његова количина и локација у самом

складишту, да би се у случају инцидента (цурење, изливање, пожар) одмах могла

предузети ефективна акција. Тај план се мора непрестано ажурирати вођењем

евиденције о залихама које улазе у складиште и излање из њега.

У смислу превенције главно је одржавати залихе на најнижем могућем

нивоу и придржавати се следећих мера:

- локација складишта је удаљена од радне и других опасних зона у

предузећу;

- избегавати комбиновање складиштења некомпатибилних или високо

реактивних хемијских агенаса;

- лимитирање максималне количине хемикалија у складишту и

максималне висине складиштења истих;

- прикладни контејнери за хемијске агенсе (физичка отпорност,

аутоматско затварање, хемијска отпорност);

- средства која гарантују прикупљање, задржавање и, кад је то нужно,

пребацивање у резервне контејнере у случају цурења или изливања

складиштених хемијских агенаса; слично вреди и за отпадне воде од

гашења пожара;

- лак приступ, означене саобраћајнице и зоне складиштења;

- контрола приступа возила и особа са спољње стране објекта;

- означени и проходни путеви за евакуацију и излази у случају

опасности;

- гарантована идентификација производа (услови у погледу

етикетирања и евентуалног поновљеног етикетирања);

- прецизна упутства за рад за радне операције у складишту и све

пратеће операције (отварање и затварање контејнера, повезивање и

уклањање цеви за пуњење контејнера, узорковање и сл.);

- писане процедуре о поступцима који се предузимају у случају

инцидената (цурење, изливање, емисија и сл.).

3.8. Издвајање „прљавих“ одељења

У операцијама чишћења метала, тестерисања, брушења или бушења,

пластике, метала или дрвета, ослобађају се честице које су саме по себи проблем,

а додатни проблем представља њихово мешање са уљима за подмазивање,

пастом за чишћење, смолама и сл.

Практично је изоловати или делимично раздвојити овај тип операција од

остатка производне области. Распршивање контаминираног ваздуха и

прљавштине по другим деловима се тако спречава, а вентилација и ресурси за

чишћење се концентришу на мање просторе, чиме се повећава њихова

ефикасност и смањују трошкови предузетих мера.


78

3.9. Општа вентилација убацивањем свежег ваздуха

Састоји се од обнављања ваздуха у просторијама довођењем одговарајуће

количине чистог спољашњег ваздуха и избацивањем сличне количине

контаминираног ваздуха.

Ваздух може улазити природним путем (врата, прозори) или вештачким

путем (вентилатори).

Користи се када се опасне хемијске супстанце на извору ослобађања не

обухватају у потпуности локалном вентилацијом па се гасови, паре или аеросоли

ослобађају у простор.

Општа вентилација се ретко може користити за снижавање концентрације

аеросола, а често представља успешан начин за снижавање концентрације гасова

и пара у радном окружењу, омогућавајући контролу ризика од пожара и

експлозија или контролу мириса и иритирајућих супстанци испод препоручене

границе угодности.

3.10. Спречавање пожара

Пожар, који је обично и покретач експлозије, може се спречити ако се

онемогући истовремено присуство горива (запаљива супстанца: гас, испарење,

магла или прашина), комбуранта (кисеоник или неко друго оксидационо

средство) и извора паљења (отворен пламен, усијана површина, варница).

3.11. Безбедно руковање опасним хемијским агенсима

- Приликом преноса производа у чврстом стању, избегавати стварање

прашине и неконтролисан улаз ваздуха у контејнере;

- пожељно је да опрема буде фиксирана и ригидна (фиксирани

цевоводи), а не мобилна (контејнери, покретни цевоводи);

- цевоводи отпорни на механичку (експлозија) и хемијску (корозија)

агресију; цевоводи под притиском или вероватноћом задржавања

створеног притиска, снабдевени сигурносним вентилима са излазом

на безбедно место;

- пренос обављати коришћењем усисних пумпи, избегавати

гравитациони трансфер;

- при истовару запаљивих производа све металне елементе

еквипотенцијално конектовати или уземљити.

- све везе и спојеви на цевоводима морају бити заптивене, отпорне на

производ и у добром стању; не користити опрему или уређаје који су

дефектни или цуре; поседовати опрему за детекцију цурења и

изливања;

- кадице за прикупљање течности ставити испод места могућег

изливања; производе отицања, изливања и третирања складиштити у

посебним зонама, у прописно обележеним и сертификованим

контејнерима, који су физички издвојени и класификовани према

компатибилности и реактивности;

- безбедносни туш и уређај за очну купку морају се поставити у

близини зоне преношења;


79

- сву опрему за интерни пренос одржавати у чистом и добром стању и

прописно обележити; периодична инспекција свих елемената

преноса;

- вођење евиденције о сваком инциденту.

3.12. Очне купке и тушеви

Безбедносни тушеви се користе у хитним случајевима када је потребно

испирање због ризика од хемијских опекотина или када одећу захвати ватра. Туш

мора имати такав млаз да одмах и потпуно намочи целу особу. Вода мора бити

питка и не превише хладна (20-35°C), да би се особа туширала не устежући се,

ефикасно уклањајући ватру или хемијски агенс са себе.

Апарати за испирање очију служе за брзу и ефикасну деконтаминацију

очију. Састоје се од два распршивача или млазнице у размаку од 10-20 cm, који

дају млаз ниског притиска (да не буде агресиван), питке, и, по могућности, млаке

воде.

3.13. Противпожарна заштита

Овде се разматрају допунске мере, којима се допуњавају мере обрађене у

поглављу 3.10.

Пасивне мере заштите:

- структурна заштита носећих зидова;

- секторизација на основу раздвајања или преграђивањем са пожарним

преградама и зидовима.

Противпожарне мере у ужем смислу:

- делотворан систем детекције и алармирања;

- ватрогасна опрема фиксна и преносива (водити рачуна да агенс за

гашење буде компатибилан са горивом);

- добри и безбедни путеви за евакуацију;

- гарантовано уклањање дима узрокованог пожаром кроз испусне

отворе или другим средствима екстраховања.

3.14. Превенција и заштита од експлозија

Превенцију и заштиту од експлозија детаљније обрађују Директива

1999/92/EC [5], и Директива 94/9/EC [6].

4. ЛИЧНА ЗАШТИТНА ОПРЕМА

Ако ризик за безбедност и здравље радника услед излагања опасним и

штетним хемијским супстанцама није могуће смањити организационим и

техничким мерама, треба применити трећу и последњу врсту мера по редоследу

приоритета – индивидуалне безбедносне мере. То значи да радницима треба

обезбедити прикладну личну заштитну опрему (респираторну, за очи, за кожу).

Послодавац је дужан да радницима обезбеди личну заштитну опрему

како би радници могли да заштите тело или делове тела, ако се опасност не може

отклонити другим мерама.


80

Радници често избегавају да носе личну заштитну опрему, јер им она

смета и представља додатно оптерећење. Зато личну заштитну опрему треба

користити што мање и само онда када се ризик не може смањити другим мерама.

5. ЗАКЉУЧАК

У борби против хемијског ризика битно је не само реаговати већ паметно

реаговати, потребно је при томе да начин реаговања не зависи од воље и

способности појединца већ од систематичног приступа који је адекватно

рангиран по приоритету и документован. Ово предавање је један прилог у том

правцу.


1. ***: Директива Савета 98/24/EC од 7. априла 1998. године о

заштити здравља и безбедности радника од ризика везаних за

хемијске агенсе на раду.

2. ***: Практичне необавезујуће смернице за заштиту здравља и

безбедности запослених на раду од ризика везаних за хемијске агенсе,

ISBN 92-894-9651-7, Канцеларија за званичне публикације о

Европским заједницама, Луксембург, 2006.

3. ***: Практичне смернице за рад са опасним хемијским супстанцама

(„Службени лист Републике Словеније“, бр. 50/2003), српски превод.

4. ***: Правилник о превентивним мерама за безбедан и здрав рад при

излагању хемијским материјама („Службени гласник РС“, бр.

106/09).

5. ***: Директива 1999/92/EC Европског Парламента и Савета од 16.

децембра 1999. године о минималним захтевима за побољшање

заштите, безбедности и здравља радника који су изложени

потенцијално експлозивним атмосферама.

6. ***: Директива 94/9/EC Европског Парламента и Савета од 23.

марта 1994. године о усклађивању прописа држава чланица везаних

за опрему и заштитне ситеме намењене за коришћење у

потенцијално експлозивним атмосферама.


81

БЕ

ЛЕ

ШК

Е

БЕ

ЛЕ

ШК

Е


82

БЕ

ЛЕ

ШК

Е

БЕ

ЛЕ

ШК

Е


83

БЕ

ЛЕ

ШК

Е

БЕ

ЛЕ

ШК

Е


84

БЕ

ЛЕ

ШК

Е

БЕ

ЛЕ

ШК

Е


85

БЕ

ЛЕ

ШК

Е

БЕ

ЛЕ

ШК

Е


86

БЕ

ЛЕ

ШК

Е

БЕ

ЛЕ

ШК

Е


87

БЕ

ЛЕ

ШК

Е

БЕ

ЛЕ

ШК

Е


88

БЕ

ЛЕ

ШК

Е

БЕ

ЛЕ

ШК

Е


89

БЕ

ЛЕ

ШК

Е

БЕ

ЛЕ

ШК

Е


90

БЕ

ЛЕ

ШК

Е

БЕ

ЛЕ

ШК

Е


91

БЕ

ЛЕ

ШК

Е

БЕ

ЛЕ

ШК

Е


92

БЕ

ЛЕ

ШК

Е

БЕ

ЛЕ

ШК

Е


93

БЕ

ЛЕ

ШК

Е

БЕ

ЛЕ

ШК

Е


94

БЕ

ЛЕ

ШК

Е

БЕ

ЛЕ

ШК

Е


95

БЕ

ЛЕ

ШК

Е

БЕ

ЛЕ

ШК

Е


96

БЕ

ЛЕ

ШК

Е

БЕ

ЛЕ

ШК

Е


97

БЕ

ЛЕ

ШК

Е

БЕ

ЛЕ

ШК

Е


98

БЕ

ЛЕ

ШК

Е

БЕ

ЛЕ

ШК

Е


99

Предмет:

ПРОЦЕНА РИЗИКА ЗА РАДНО МЕСТО ВАТРОГАСЦА -

ВОЂЕ ГРУПЕ ЗА ОДИМЉАВАЊЕ, ВОЂЕ СПАСИЛАЧКЕ

ГРУПЕ И ВОЂЕ НАВАЛНЕ ГРУПЕ

Драган Карабасил1

1. УВОД

Према статистикама, како у свету, тако и код нас, радно место ватрогасца

се сврстава у најризичнија радна места, о чему сведочи и број погинулих

ватрогасаца у акцијама гашења пожара и спашавања угрожених лица или

животиња или вредне имовине. Анализирајући посао ватрогасца, лако се долази

до закључка да ватрогасац у току свог радног задатка може доћи у контакт са

било којим живим бићем, предметом или материјом познатом човеку, јер

опасност од пожара, као и узрочници који га изазивају, постоје свуда.

У стању приправности, под којим се мисли на боравак ватрогасца у

станици, посао ватрогасца је занемарљиво ризичан, јер се не разликује у многоме

од свакодневног живота, из разлога што ватрогасци ово време проводе у

заједничким просторијама, гледајући телевизор, бавећи се спортским

активностима, читањем, и сл. Међутим, чим се огласи сирена која означава

узбуну, ризик од повреда ватрогасца вртоглаво расте. Од момента када чује звук

сирене, ма где се налазио, ватрогасац мора да у року од 30 – 45 секунди (колико

износи просечно време активације) стигне до ормара са оделом и опремом, обуче

одело, узме опрему и седне у ватрогасно возило. Већ у овој фази, ризик од

повреда вишеструко је увећан. Ако се ватрогасац налази на спрату објекта

(углавном су ватрогасне станице спратни објекти са торњем, и најчешће су

боравишне просторије на спрату), ватрогасац мора да се спусти са висине од три

метра, без повреда и без застоја. Од овог тренутка на даље, сви послови које

ватрогасац обавља, сврставају се у екстремно тешке и опасне.

Када се нађе у возилу, следи пут до места где се одвија пожар. Већ у овој

фази, постоје значајни ризик од повреда. Саобраћај, нарочито у већим градовима,

је углавном густ и тешко је брзо се кретати. Чињеница да се превозе веома

тешким и гломазним возилом је додатно отежавајућа околност. Додатни проблем

се јавља у „пиковима фреквенције саобраћаја“, када су чести и застоји, па и

саобраћајни удеси. Све наведени случајеви у превозу до места пожара су само

мали део опасности које ватрогасцима у саобраћају прете.

Доласком на место где се одвија пожар, Ризик од повреде ватрогасца

прелази у зону највећег ризика. По потреби, поред осталих, ватрогасна екипа се

дели, према улози у поступку санације пожара на:

- Група за одимљавање



100

- Навална група

- Спасилачка група

Сваки од наведених тимова, добија и вођу, који планира и руководи

акцијама свога тима. Вођа тима борави у истом простору и са истим задужењима

као и чланови његовог тима, с тим што има и додатни притисак. Свака одлука

коју треба да донесе, мора бити брза, а у исто време и промишљена и права

одлука. Грешке у овој фази су недопустиве и свака грешка може резултовати

људским жртвама или ненадокнадивом материјалном штетом.

Група за одимљавање је од суштинског значаја за успешан рад сваке

ватрогасне јединице јер ствара услове за унутрашњи напад, који ће резултирати

спасавањем угрожених и створиће се услови за њихово остајање у животу до

доласка оперативаца, уз чију помоћ ће напустити угрожени простор. Без њиховог

рада неће бити могуће ефектно гашење пожара јер навална група не би ништа

видела у унутрашњости пожареног простора. Резултат рада у задимљеном

простору би биле велике жртве и висока материјална штета. У току рада, група за

одимљавање је директно изложена утицају дима и без заштитне опреме, рад на

оваквом радном месту у највећем броју случајева не би био могућ без фаталних

последица. Претпоставка је да је ово радно место са повећаним ризиком и да га

није могуће учинити апсолутно безопасним.

Навална група је, такође, неопходна за успешан рад сваке ватрогасне

јединице. Након што тим за одимљавање спроведе неопходне акције и почне да

делује и одимљава простор, у борбу са пожаром се укључује и навална група.

Њена је улога борба са пожаром, пре свега како би се отворио и одржавао

проходним пут ка особама које се налазе унутар опожареног простора, а потом и

како би се спасили предмети веће материјалне вредности, или предмети чија је

вредност таква да би њихов губитак био ненадокнадив. Крајњи циљ деловања

навалне групе је савладавање (потпуно гашење) пожара како би се штета свела на

минимум. У току рада, навална група је директно изложена различитим

опасностима од повреда јер температура делује на конструкцију објеката у

којима се врши гашење пожара што може довести до рушења делова објекта или

целог објекта, такође изложена је утицају отвореног пламена и дима и без

заштитне опреме, рад на оваквом радном месту у највећем броју случајева не би

био могућ без фаталних последица. Као и за чланове групе за одимљавање,

претпоставка је да је и ово радно место са повећаним ризиком и да га није могуће

учинити безопасним.

Спасилачка група је група чији је примарни циљ спашавање лица чији је

живот угрожен. Секундарни циљ ове групе је спасавање предмета веће

материјалне вредности, или предмети чија је вредност таква да би њихов губитак

био ненадокнадив. Спасилачка група, поред тога што делује на пожарима, делује

и у ванредним ситуацијама као што су земљотреси, поплаве, хемијски удеси,

удеси у саобраћају и др. У току свог рада, чланови групе се често насилно

пробијају до угрожених лица, користећи се различитом опремом. Приликом

пробијања до угрожених и њиховог избављања на безбедно место, чланови

спасилачке групе се сусрећу са бројним опасностима које им угрожавају живот.

О опасностима на које наилазе може се рећи много, али би се најпрецизнији опис


101

могао дати у неколико речи – може се десити било шта. У току евакуације лица

из природних катастрофа, спасилачка група се превозним средствима превози

кроз угрожено подручје у потрази за угроженима. Само проласком кроз овакву

зону, животи су им током целе акције угрожени. У пожарима, спасилачка група

насилно долази до угрожених, у синхронизованој акцији са групом за

одимљавање и навалном групом. Боравком и проласком кроз опожарен простор,

животи чланова групе су угрожени. Приликом акција на саобраћајним несрећама,

чланови тима употребљавају хидрауличне алате за сечење лима и разваљивање

врата, а често су приморани да ручно померају или преврћу аутомобиле који се у

несрећи преврну и сл. У овим акцијама спасиоцима прети опасност од тешких

повреда, чак и смрти. Као и за чланове осталих група, претпоставка је да је и ово

радно место са повећаним ризиком и да га није могуће учинити безопасним.

Анализа ризика за овај сложени посао базира се на идентификацији

опасности и штетности по фазама посла која је приказана у наставку рада.

Вође група за одимљавање, навалних група и спасилачких група су

уједно и чланови тих група. Њихова улога у групама се од улога осталих чланова

разликује по томе што морају доносити одлуке и планирати фазе акције. На

вођама тимова је, дакле, додатни психички притисак, јер свака одлука коју

доносе мора бити брза и промишљена, једном речју, права. Уколико донесе

погрешну одлуку, вођа тима је угрозио свој живот, као и животе свог тима и

животе угрожених лица. Из тог разлога, вођа тима је увек неко са огромним

искуством и са пуно знања, како би се вероватноћа да ће вођа тима погрешити у

планирању акције свела на минимум.

Код нас чланови група за одимљавање, навалних група и спасилачких

група су припадници територијалних ватрогасних јединица и не постоје друге

службе које би могле одменити ватрогасце на овим пословима. Дакле, сви ови

радници, укључујући и вође група, су у основи ватрогасци. Они су интерном

расподелом разврстани у три групе за које анализирамо ризик јер свака група,

поред основних, заједничких опасности, постоје и оне опасности које су посебен

и различите за ова три радна места. Према статистикама, на радним местима

ватрогасаца се бележи одређени број жртава. Према томе, претпоставка је да да

је ово радно место са повећаним ризиком и да га није могуће учинити

безопасним.


102

2. ОПИС ПОСЛОВА ВАТРОГАСАЦА

Табела 1: Опис послова радног места ватрогасац вођа групе за одимљавање

Радно место: Вођа групе за

одимљавање

Одсек Предузеће:

ТВЈ Нови Сад

Број листа:

1/1

Опрема, алат и конструкција:

Типска опрема Материјал и сировине:

Опис технолошког процеса рада:

У току рада једанпут дневно, у Новом Саду (у другим градовима може бити ређе или

чешће) се ангажује ватрогасна јединица на гашењу пожара. Након давања знака за

узбуњивање следе активности вође групе за одимљавање:

- трчање из спаваоне до кабинског спуста,

- спуштање са спрата,

- трчање кроз гаражу и ускакање у возило,

- излазак возила из гараже и вожња до места пожара,

- долазак на место пожара,

- анализа затеченог стања,

- планирање акције одимљавања

- узимање опреме,

- улазак у опожарени објекат,

- кретање у условима задимљења,

- разбијање прозора,

- пробијање међуспратне или кровне конструкције,

- постављање и активација опреме за одимљавање,

- праћење раздимљавања унутрашњости опожареног објекта,

- праћење тока ваздуха кроз задимљен простор,

- праћење нивоа дима у простору у којем се врши гашење пожара и евакуација лица

- укључење у акцију спасавања угрожених људи и имовине,

- укључивање у акцију гашења пожара.

Карактер рада:

мобилни Број радника:

Пол радника:

женски мушки

Потребни услови за рад: Лична заштитна

средстава:

1. заштитно одело за

прилаз ватри,

2. заштитни изолујући

апарат,

3. заштитне рукавице,

4. заштитне чизме,

5. заштитна номекс 3

подкапа

Стручна спрема: средња

Додатна знања: полигонска обука

Радно искуство: најмање 5 година

Посебни услови за рад:

Радно време: четворобригадни систем

Број смена: четири

Посебна радна искуства: од пет година


103

Табела 2: Опис послова радног места ватрогасац вођа навалне групе

Радно место: Вођа навалне групе




2/1






узбуњивање следе активности вође навалне групе:




- излазак возила из гараже и вожња до места пожара,

- долазак на место пожара,

- планирање акције гашења пожара,


- улазак у опожарени објекат,

- простирање ватрогасних црева и започињање акције гашења,

- кретање у условима задимљења и високих температура,

- гашење пожара употребом воденог млаза, СО2, праха или пене,

- пробијање до извора гориве материје уколико постоји,

- праћење тока гашења и опасности од ширења пожара,

- укључење у акцију одимљавања,

- укључење у акцију спасавања угрожених људи и имовине.






средстава:




апарат,




подкапа









104

Табела 3: Опис послова радног места ватрогасац вођа спасилачке групе

Радно место: Вођа спасилачке групе




3/1






узбуњивање следе активности вође спасилачке групе:




- излазак возила из гараже и вожња до места где је потребно извршити акцију

спасавања,

- долазак на место где је потребно извршити акцију спасавања,

- планирање акције спасавања,


- улазак у опасну зону у којој се налазе угрожени / повређени

- пробијање до угрожених и повређених лица:

o употреба специјалних превозних средстава (хеликоптера, чамаца и

др.),

o савладавање свих врста препрека (проваљивање врата, прозора,

разбијање зидова, пресецање аутомобилских кровова и врата,

померање масивних препрека и др.)

o употреба физичке снаге или хидрауличног алата,

- имобилизација повређених / савладавање лица у кататоничном стању

- извлачење лица на безбедно подручје,






средстава:




апарат,




подкапа









105

3. ИДЕНТИФИКАЦИЈА ОПАСНОСТИ РАДНОГ МЕСТА

ВАТРОГАСАЦА

Приказана идентификација опасности обрађена у овом поглављу

није комплетна. Из ње су изузете опасности за које је прорачуном

утврђено да им је вредност израчунатог ризика знатно мањи од

приказаних опасности или јер се појављују само у току помагања другим

групама.

Табела 4: Описна анализа изложености опасности и ризику за радно место ватрогасац

вођа групе за одимљавање

ПРЕДУЗЕЋЕ:


Радно место

Ватрогасац, вођа групе за

одимљавање

Број

листа:

1/1А

ИДЕНТИФИКАЦИЈА ОПАСНОСТИ

Ред

ни

бр

ој

Ши

фр

а

оп

асн

ост

и

Опасности

и штетности

ОПИСНА АНАЛИЗА ИЗЛОЖЕНОСТИ ОПАСНОСТИ

И ШТЕТНОСТИ

Изложеност

опасности и

фреквенција

излагања

Вероватноћа

догађаја Последице Ризик

1. 08 Рад на висини

Да би се решио проблем вентилације објекта и извршило

одимаљавање и термичко растерећење ватрогасци ове

групе су на лествама и на висини већој од 3m да би дошли

до кровне конструкције и направили отвор. При овом они

су изложени су опасности да склизну или падну. и да се

повреде: убоји, фрактуре унутрашња крварења и

апоплексије, јер не могу увек успешно да користи

заштитна средства.

2. 26 Штетни утицаји

зрачења IC и UV

Да би термички растеретили објекат ватрогасци ове групе

морају направити отворе кроз које ће дим и врели гасови

напустити унутрашњи простор. У опожареном простору је

температура и преко 8000 С и њу прате јака зрачења која

наносе повреде: топлотни удар и топлотни стрес

3. 21

Хемијске

штетности,

токсини у

ваздуху

Уласком у опожарени простор ватрогасци ове групе су

непрекидно изложени штетном утицају токсина из дима

пожара. Неки од њих се ресорбују преко коже. Последице

су тровања и хронична тровања.

4. 30

Напори и

телесна

напрезања

У току гашења пожара ватрогасци ове групе су

непрекидно изложени штетном утицају јаких физичких

напора: ношење терета тежине и преко 80kg, подизање

греда тежина и до 800kg и др. Повреде су оштећење кичме

срчани удар


106


вођа навалне групе

ПРЕДУЗЕЋЕ:



Ватрогасац, вођа навалне групе Број

листа:

1/1А


Ред

ни

бр

ој

Ши

фр

а

оп

асн

ост

и

Опасности


ОПИСНА АНАЛИЗА ИЗЛОЖЕНОСТИ

ОПАСНОСТИ И ШТЕТНОСТИ




излагања



1. 06

Други фактори

који могу да се

појаве као

механички

извори

опасности

Приликом гашења пожара у затвореним просторима, а

посебно у вишеспратним објектима, у Новом Саду

једном дневно, ватрогасци су најчешће приморани да

пожар гасе из унутрашњости објекта. Под утицајем

топлоте објекат се може урушити део објекта (зид, под,

плафон), а може се десити да се цео објекат сруши. У

овим ситуацијама очекиване повреде су најмање теже

физичке повреде, а може наступити и смрт.

2. 26

Штетни утицаји

зрачења (IC и UV

зрачење)

Чланови навалне групе најчешће гасе пожар на тај начин

што уђу у простор у којем је пламен и пробијају се до

извора запаљиве материје или до средишта пожара. У

опожареном простору је температура и преко 8000 С и њу

прате јака зрачења која наносе повреде: топлотни удар и

топлотни стрес

3. 21

Хемијске

штетности,

токсини у

ваздуху



пожара. Неки од њих се ресорбују преко коже.

Последице су тровања и хронична тровања.

4. 30 Напори и телесна

напрезања

У току гашења пожара ватрогасци ове групе су

непрекидно изложени штетном утицају јаких физичких

напора: ношење терета тежине и преко 80kg, подизање

греда тежина и до 800kg и др. Повреде су оштећење

кичме срчани удар

5. 33 Одговорност у

руковођењу

У току сваког пожара, ватрогасац – вођа навалне групе

мора доносити важне одлуке о тактици напада на пожар

како би се спасла лица и имовина. Такође, у овом

процесу, морају остати безбедни и ватрогасци – чланови

навалног тима. Уколико донесе погрешну одлуку, вођа

тима може бити одговоран за смрт лица која су угрожена

у опожареном објекту или за повреде или смрт чланова

свог тима.


107


вођа спасилачке групе

ПРЕДУЗЕЋЕ:



Ватрогасац, вођа спасилачке групе Број

листа:

1/1А


Ред

ни

бр

ој

Ши

фр

а

оп

асн

ост

и

Опасности


ОПИСНА АНАЛИЗА ИЗЛОЖЕНОСТИ

ОПАСНОСТИ И ШТЕТНОСТИ




излагања



1. 06

Други фактори

који могу да се

појаве као

механички

извори

опасности

Приликом претраживања објекта са циљем да се пронађу сва

угрожена лица, вођа спасилачке групе са својом групом

пролази кроз сваки кутак објекта који је, ако се ради о пожару,

земљотресу или поплави, претрпео механичко оштећење и

прети да се делимично или у потпуности сруши. Овај

проблем је посебно изражен у Србији јер су куће у великом

броју случајева грађене без грађевинске дозволе и техничке

документације и без неопходних прорачуна који гарантују да

је објекат стабилан у оваквим ситуацијама. Максимална

могућа повреда је са смртним исходом.

2. 08 Рад на висини

Приликом спасавања људи из вишеспратних објеката,

спасилачка група се користи хидрауличним лествама

којим долази на спратове до којих не може доћи на други

начин. Приликом преласка са лестава у објекат и изласку

из објекта на лестве, као и приликом пењања и силажења,

спасилац се може оклизнути и пасти. Висина коју досежу

лестве је најчешће 44 метра. Пад са ове висине је фаталан.

3. 26

Штетни утицаји

зрачења (IC и

UV зрачење)

Чланови спасилачке групе најчешће простор претражују и

спашавају угрожене на тај начин што уђу у опожарени објекат и

пробијају у координацији са навалном групом до угрожених. У

опожареном простору је температура и преко 8000 С и њу прате

јака зрачења која наносе повреде: топлотни удар и топлотни стрес

4. 21

Хемијске

штетности,

токсини у

ваздуху



пожара. Неки од њих се ресорбују преко коже. Последице

су тровања и хронична тровања.

5. 36 Рад са

животињама

Приликом рада на спашавању у пожарима, поплавама или

земљотресима, спасилачки тим често не спашава само људе,

него и домаће животиње које су угрожене. Када се нађу у

оваквој ситуацији, поготово у поплави или земљотресу,

животиње су уплашене и у том страху, у стању су да нападну

спасиоца. Повреде које се могу задобити су од лакших

телесних повреда а ако се ради о јаким и агресивним

животињама, може доћи и до смртног исхода.


108

У наставку текста наведене су комплетне листе опасности из процена

ризика радних места укључујући и оне које нису приказане у табелама и оне које

се појављују у току помагања другим групама:

за вођу групе за одимљавање

- 06 - Други фактори који могу да се појаве као механички извори

опасности

- 07 - Опасне површине

- 08 - Рад на висини

- 10 - Опасност од клизања и спотицања

- 21 - Хемијске штетности, токсини у ваздуху

- 26 - Штетни утицаји зрачења (IC и UV зрачење)

- 30 - Напори и телесна напрезања

- 33 - Одговорност у руковођењу и одговорност за брзе промене

радних процедура

за вођу навалне групе


опасности




- 16 - Опасност од индиректног додира електричне инсталације и

опреме под напоном


- 24 - Штетни утицаји микроклиме (повишена температура)



- 31 - Нефизиолошки положај тела



- 35 - Штетности које проузрокују друга лица (лица у кататоничном

стању)

за вођу спасилачке групе


опасности





- 24 - Штетни утицаји микроклиме (повишена температура)



- 31 - Нефизиолошки положај тела


109



- 35 - Штетности које проузрокују друга лица (лица у кататоничном

стању)

- 36 - Рад са животињама

- 38 - Рад испод површине воде

4. ИСКУСТВЕНИ ПОДАЦИ О ПОСЛЕДИЦАМА

Ако се анализирају узроци смрти ватрогасаца види се да је на челу листе

срчани удар са 42,3% смртношћу. Срчани удар на радном месту ватрогасаца је

директно везан са топлотним ударом и стресом којем су ватрогасци посебно

изложени нарочито група за одимљавање, која прва улази у опожарени објекат и

суочава се са овом опасношћу више од других ватрогасаца.

Додир са опасним и оштрим површинама који производи посекотине је

на другом месту са смртношћу од 17,4%. Додир са оштрим површинама је

последица наглог мењања тренутног положаја због генерисања изненадне

опасности. Реакција је таква да ватрогасац не постиже комплексно сагледавање

простора око себе и опасних површина које прете посекотинама.

На трећем месту је удисање дима и токсина који се налазе у диму, са

смртношћу од 12,5%. Ватрогасци су снабдевени заштитном опремом и смртност

услед ове опасности би требало да је искључена. Међутим није тако.

Консталација која доводи до смрти је најчешће остајање без кисеоника у апарату,

затим оштећење апарата, отказ неког виталног дела апарата или једноставно

олако поимање ствари и непознавање опасности што резултира тровањем или

опекотинама на дисајним путевима па долази до отока који ће плућну

вентилацију свести испод физиолошког минимума и изазвати смртни исход.

Опекотине су на четвртом месту са смртношћу од 9,8 %. Разлози за ову

врсту повреда, с обзиром да ватрогасци имају заштитну опрему, се објашњавају,

пре свега, неношењем заштитне опреме. Код нас је много присутније

непостојање квалитетне заштитне одеће која према европским нормама треба да

издржи у пожару температуру преко 10000С у времену од 8 секунди. Лоше

одело у случају обухвата пламеном је смртна пресуда.

Преосталих мање од 10% су различити узроци, као што су саобраћајне

несреће ( судари, налетања возилом на ватрогасце док гасе пожар на путу), смрт

од стреса изван пожара и зоне угрожености. Забележен је и случај ватрогасца у

САД који је у очајању без заштитног изолујућег апарата улетео у своју

опожарену кућу да би спасао породицу. Смрт је била бржа. Доста ватрогасаца, у

оквиру овог узрочника, страда услед пропадања пода испод њихових ногу или

неког типа зарушавања.

5. РЕДУКЦИЈА И ОДРЖАВАЊЕ НИВОА РИЗИКА

Редукција и одржавање нивоа ризика, за сва радна места професионалних

ватрогасаца подразумева, пре свега праћење здравственог стања ватрогасаца у

неким прихватљивим временским интервалима. Оптималан рок је годишњи


110

преглед. Резултати тог прегледа треба да су доступни руководиоцима смена који

дневном заповешћу одређују радне задатке ватрогасаца.

Ни у ком случају се не би смело дозволити да ватрогасац буде лице које

је срчани болесник или реконвалесцент. На жалост одсуство здравствене културе

код доста ватрогасаца се испољава у непознавању сопственог здравственог

стања. Због такве констелације исти неће тражити сопствено изузеће већ ће

прихватити задатак од претпостављеног. Неопходно је болесне и

реконвалесценте неизлагати опасностима којима ће се њихово здравствено стање

погоршати. Овај задатак не може нити сме пасти на командире или сменовође.

Ватрогасне јединице као колектив, чији чланови обављају посао ризичан за

здравље, морају имати запослене који се брину о безбедности ватрогасаца при

свакодневном послу. У већини земаља света овај посао обављају официри

безбедности. Код нас је то посао који се прећутно гура сменским руководиоцима,

који су иначе преоптерећени обавезама.

Наши ватрогасци још немају уређај којим руководилац акције гашења

прати виталне параметре здравственог стања ватрогасаца који су у

унутрашњости опожареног објекта.

6. КОМЕНТАР МЕРА ЗА СМАЊЕЊЕ РИЗИКА

Радно место ватрогасца је веома ризично запослење и из тог разлога је

држава њима признала бенефицирани радни стаж. У току извршења радних

задатака постоје многобројне опасности. Из тог разлога мора се водити посебно

рачуна о њиховом опремању најквалитетнијом заштитном опремом. Непостојање

такве опреме смањује мотивацију ватрогасаца да се упуштају у озбиљнију борбу

са пожаром, већ је императив само лична безбедност. Ту наравно трпи најшира

друштвена заједница, пре свега држава Србија. Мере које треба предузети су у

функцији циљева заштите од пожара који се односе на минималан број жртава

пожара као нежељеног догађаја, а потом минимална штета.

Мере које су везане за заштиту ватрогасаца:

1. ватрогасци морају имати најквалитетнију заштитну опрему која се

може наћи на европском тржишту,

2. увести у ватрогасним јединицама радно место официра за безбедност,

као што то има већина земаља света и што је нашим законодавством

предвиђено,

3. официр за безбедност треба да проверава и физичко-психичке

предиспозиције ватрогасаца за поједина радна места,

4. увести шестомесечне систематске прегледе и пратити радне

способности ватрогасаца,

5. решити проблем запослених који нису више способни за активну

службу како кадровски не би оптерећивали јединицу,

6. не примати ватрогасце на радна места „преко везе“ већ према

резултатима психо-физичких тестова.


111

Мере које су везане за едукацију ватрогасаца у току службе:

1. оформити центре за обуку ватрогасаца са полигоном у коме се могу

симулирати сви параметри пожара потпуно контролисано где би се

практично увежбавали захвати на реалним пожарима,

2. ватрогасце упознати са свим опасностима и штетностима које их

очекују на реалном пожару,

3. увести димне и ватрене коморе где би ватрогасци вежбали и

тренирали, како би издржали највеће напоре на пожарима, и

проверили своје психо-физичке предиспозиције за рад у

контролисаним условима где се стање њиховог здравља прати од

стране инструктора и медицинских апарата.

Мере које су везане за опремање ватрогасаца високопродуктивном

опремом за гашење пожара:

1. набавити најквалитетнију мобилну опрему за гашење развијених и

почетних пожара, која се у свету убраја у висикопродуктивну, јер ће

их она заштитити од непотребног ризика губитка живота и здравља,

2. у опремање ватрогасаца укључити и осигуравајуће компаније да би

опремање било што комплетније и чиме ће се умањити ризик

професије.

7. ЗАКЉУЧАК

У принципу аутор сматра да се не може дозволити постојање радног места

са повећаним ризиком, верујући у моћ струке која омогућава да се да се сваки

ризик на сваком радном месту умањи до прихватљивог нивоа. Ово радно место

представља редак изузетак повећаног ризика и поред примене свих могућих

мера, па и оних најсавременијих, описаних у овом раду. Примењене мере могу

смањити ризик, али он и даље остаје значајно висок. Једноставно, повећани

ризик овог радног места је нешто што се не може променити. У раду је одмах на

почетку је речено да се очекује висок ризик што је и потврдила анализа.


1. Трефалт Б. В, Косић С., Николић Б, Гавански Д.: Заштита на раду –

безбедност издравље на раду, ВТШ Нови Сад, 2006.

2. Пфаф Пауновић Ј.: Медицина рада у индустрији, Заштита у пракси

бр. 159/2007. стр 49-54

3. Јефтић М., Јанковић Ж., Клеут Н.: Практикум за заштиту на раду,

заштиту од пожара и заштиту животне средине. Југозаштита,

Београд, 2006.

4. Haris N.: The Middle Ages, Orpheus Books Ltd, Oregon, USA

5. McKinnon, G. P.(Ed.): Fire Protection handbook, National Fire Protection

Association, Fifteenth Edition, Quincy, Massachusetts, 1980.


112

БЕ

ЛЕ

ШК

Е

БЕ

ЛЕ

ШК

Е


113

БЕ

ЛЕ

ШК

Е

БЕ

ЛЕ

ШК

Е


114

БЕ

ЛЕ

ШК

Е

БЕ

ЛЕ

ШК

Е


115

БЕ

ЛЕ

ШК

Е

БЕ

ЛЕ

ШК

Е


116

БЕ

ЛЕ

ШК

Е

БЕ

ЛЕ

ШК

Е


117

БЕ

ЛЕ

ШК

Е

БЕ

ЛЕ

ШК

Е


118

БЕ

ЛЕ

ШК

Е

БЕ

ЛЕ

ШК

Е


119

БЕ

ЛЕ

ШК

Е

БЕ

ЛЕ

ШК

Е


120

БЕ

ЛЕ

ШК

Е

БЕ

ЛЕ

ШК

Е


121

БЕ

ЛЕ

ШК

Е

БЕ

ЛЕ

ШК

Е


122

БЕ

ЛЕ

ШК

Е

БЕ

ЛЕ

ШК

Е


123

БЕ

ЛЕ

ШК

Е

БЕ

ЛЕ

ШК

Е


124

БЕ

ЛЕ

ШК

Е


125

Предмет:

УЗОРКОВАЊЕ И ОДРЕЂИВАЊЕ САДРЖАЈА АЗБЕСТА У

РАДНОЈ СРЕДИНИ

Борислав Симендић1


Наше радну и животну средину окружују материјали који могу и да садрже

азбест. Пошто се ради о композитним материјалима, у току времена долази до њиховог

трошења и до ослобађања азбестних влакана, што представља претњу здрављу људи,

који се налазе у близини. Да би утврдили дали се на потенцијалном контаминираном

подручју налазе и азбестна влакна потребно је узети узорак. Због опасности које носе

азбестна влакна и која су иначе не могу уочити, самостално узимање узорака азбеста се

не препоручује.У раду је дат кратак опис услова за узорковање и одређивање садржаја

азбеста са посебним освртом на факторе који утичу на тачност резултата.

Кључне речи: азбестна влакна, кризотил, глава за узорковање, пумпа за

узорковање, PCM-фазно контрасна микмроскопија, заштитна опрема

SAMPLING AND DETERMINATION OF ASBESTOS CONTENT AT

WORKPLACE

AIMS AND OUTCOMES

Our working and living environment surrounded by materials that may or may not

contain asbestos. Since it is a composite material, during the time comes to their spending and

to release asbestos fibers, which is a threat to human health, which are located nearby. In order

to determine whether they are the potentially contaminated area and found asbestos fibers need

to take a sample. Because of the dangers of asbestos fibers and which are otherwise not be

observed, independent sampling of asbestos is not recmended.This paper gives a brief

description of the conditions for sampling and determination of asbestos with special emphasis

on factors affecting the accuracy of the results.

Key words: asbestos fibers, chrysotile, the head of sampling, sampling pump, PCM,

protective equipment

1. УВОД

Азбест је уобичајен назив за групу различитих природних хидратисаних

силикатних минерала који се изграђени од микроскопски танких влакана

(дужине веће од 5 m и ширина мање од 3 m, а однос дужине и ширине је већи

од 3:1). Ова влакана су несагорива у ваздуху и могу се раздвојити на филаменте,

која се могу исплести у предива од којих се може даље добити ватроотпорни

текстил.Постоји више од 3000 различитих врста примена где се корист и азбест, а

овде само наводимо најважније примене; ватростални текстил,папир и картон,



126

облоге за квачила и кочнице, азбесно цементне ужад и цеви, подни и кровни

производи, електични и термички изолациони материјал, превлаке и топлотна

заштита.

У радној средини се ова влакна могу наћи уколико се израђују производи

од азбеста, или након деструкције материјала у којима се налази азбест. Влакна

се веома лако подижу у ваздух и уколико дође до инхалације у плућа, могу да

прођу природно филтрирање и да се забоду дубоко у плућно ткиво и изазивају

озбиљне здравствене проблеме [1,2,3].

Светска здравствена организација WHO (Worl Health Organisation) [4]

дефинише следеће болести које су директно повезане са инхалацијом азбеста:

азбестоза (немалигна болест плућа која настаје инхалацијом азбестних влакана),

малигна болест плућа (малигно обољење које настаје као последица азбестозе)

и мезотелиомија (малигна болест плеуре и/или перитонеуме).

Европски парламент је, због тога, 1976. године донео Директиву којом се

ограничава производња и употреба азбеста, с тим да су до 1. јануара 2005. године

све земље чланице потпуно забране употребу појединих опасних материја у које

се убраја и азбест.

У Републици Србији је 17. 12. 2009.год. донет „Правилник о превентивним

мерама за безбедан рад при излагању азбесту“ ("Сл гласник РС",106/2009) [3].

Азбестом се, према наведеном правилнику, сматрају влакнасти материјали дати у

табели 1.

Табела 1: Класификација азбестних материјала

Групе и варијетети Формула

Амфиболи:

Антофилит

Амозит(смеђи азбест)

Кроцидолит(плави азбест)

Тремолит

Актинолит

Mg7Si8O22(OH)2

(Fe2+

Mg)7Si8O22(OH)2

Na2Fe2(Fe2+

Mg)3Si8O22(OH)2

Ca2Mg5 Si8O22(OH)2

Ca2(Fe2+

Mg)5Si8O22(OH)2

Серпентини:

Крисотил(бели азбест)

Mg3(Si2O5) (OH)4

Овим правилником су прописани:

минимални захтеви које је послодавац дужан да испуни у

обезбеђењу примене превентивних мера са циљем отклањања или

свођења на најмању могућу меру ризика од настанка повреда или

оштећења здравља запослених који настају или могу да настану

при излагању азбесту;

захтеви које су дужни да испуне правна лица са лиценцом за оба-

вљање послова испитивања радне околине у поступку превенти-

вних и периодичних испитиавања услова радне околине и

граничне вредности изложености азбесту.

У овом раду је дат преглед метода узоровања и идентификације абеста,

наведе су предности и недостаци сваке од њих и коначно дат је посебан акценат


127

на фазно контрасну оптичку микроскопију као препоручену методу од стране

WHO.

Присуство азбеста у радној и животној средини постаје проблем којему

се посвећује све већа пажња . Само у последње две години , код нас су донешена

два правилника, којима су прописани захтеви који треба да сведу здраствени

ризик при излагању азбесту на најмању могућу меру. Поред наведеног

Правилнику о превентивним мерама за безбедан и здрав рад при излагању

азбесту, донесен је и Правилнику о ограничењима и забранама производње и

стављања у промет и коришћење хемикалија, које представљају неприхватљив

ризик за здравље људи и животну средину,где је забрањена производња и

стављање у промет и коришћење азбестних влакана, као и производа, који

садрже ова влакна. Рок примене ове забране почиње да тече од 1. јула

2011.године. Изузетак из овог става односи се на коришћење мембрана од

кризотилних влакана, које се користе у уређајима за електролизу, који се могу

користити све док се не пронађе одговарајући материјал, који не садржи азбестна

влакна. Исто важи и за производе, који садрже, азбестом армирани клингерит и

азбестно графитне плетенице, који су неопходни за функционисање у условима

нарочито високе температуре.

Правна лица која користе мембрану, која садржи кризотил, а која се

налази у саставу постојећих уређаја за електролизу, азбестом армирани

клингерит и азбестне графитне плетенице, су дужна да доставе Агенцији за

хемикалије до 1.јуна 2011.године, податке о могућностима замене за наведене

материјале. Производи који садрже азбестна влакна, приликом стављња у промет

или коришћење, морају бити обележена у складу са прописима о класификацији,

паковању, обележавању и рекламирању хемикалија и морају имати истакнуто

додатно обавештење, да производ садржи азбестна влакна ( сл.1.)

а) б)

Слика 1: Обавештења о присуству азбестних влакана

а) ознака на табли за обележавање радних места на којима запослени јесу или могу да

буду изложен прашини која потиче од азбеста

б) ознака на табли која се користи приликом обављање послова рушења а може се

претпоставити да ће гранична вредност изложености азбесту бити прекорачена


128

2. УЗОРКОВАЊЕ

Присуство азбеста, поред присуства у радној средини је могуће и у

средини којој живимо. Овде се свакодневно сусрећемо са материјалима као што

су то салонитне плоче, салонитне цеви или разни заштитни премази, који садрже

азбест. Пошто се ради о композитним материјалима, у току времена долази до

трошења материјала. У случају трошења материјала долази до разлагања матрице

композита и до ослобађања азбестних влакана. Под механичким утицајима

долази до дробљења материјала и ослобађања азбестних влакана у ваздуху, што

представља претњу здрављу људи, који се налазе у близини. Да би утврдили дали

се на потенцијалном контаминираном подручју налазе и азбестна влакна

потребно је извршити узорковање. Самостално узимање узорака азбеста по себи

се не препоручује. Азбестна влакна која изазивају здравствене проблеме су

сувише мала да би се приметила људским оком, и понекад се не могу лако

открити чак и са моћним микроскопом. Илустрације ради, просечна људска коса

је приближно 1200 пута дебља од азбестих влакана. Приликом узимања узорака у

ваздуху се из испитиваног материјала могу ослободити влакна азбеста, која се не

могу приметити и да приликом узорковања нисмо свесни о њиховом присуству.

Из ових разлога се препоручује да узимање узорака се препусти за ову намену

оспособљеном лицу (сл.2.).

Слика 2: Потребна заштитна опрема за узимање узорака азбеста

Приликом узимања узорака азбеста, потребно је применити следеће мере

предострожности:

смањити број људи у простору који се анализира на најмању могућу меру

уклонити све препреке, које могу ометати узорковање, а површину пода

прекрити пластичном фолијом

За узорке, који се узимају са висине , обезбедити мердевине


129

Приликом узорковања користити заштитно одело са капуљачом (сл.2.),

које се након завршеног узорковања треба третирати као азбестом

контаминирани отпад. Користити такође гумене рукавице и ливене

чизме. Отворе на улазу у рукавице и чизме, обавезно повезати са

понталонама и и рукавима са лепљивом траком

За узимање узорака на материјалима за које се претпоставља да садрже

азбест, користити искључиво лаке алате

Број потребних узорака звиси од места узомања узорака ( табеле 2 и 3.)

Табела 2: Потребан број узорака азбеста при мерењу на отвореном простору

МЕРНА МЕСТА ЗА УЗОРКОВАЊЕ НА ОТВОРЕНОМ ПРОСТОРУ

Место узорковање

Број узорака Разлог испитивања

Уз ветар/позадина Узети најмање два узорка истовремено са

места, који се налазе при углу од 30о у

односу на правац деловања ветра

Утврдити позадину влакана

Низ ветар Поставити најмање 3 места за узорковање

при углу од 180 степени у односу правац

простирања ветара

Утврдити да ли азбест

заостаје на посматраном

месту

Типично место /

најгори случај

Уочити једно место , које представља

репрезентативни узорак које показује

просечно стање на посматраном месту или

је узорак узет са најкритичнијег места.

Стално проверавање нивоа

контаминације азбестом, због

избор одговарајућих нивоа

заштите радника

Табела 3: Потребан број узорака азбеста при мерењу у затвореном простору

МЕРНА МЕСТА ЗА УЗОРКОВАЊЕ НА ЗАТВОРЕНОМ ПРОСТОРУ

Место узорковање

Број узорака Разлог испитивања

Узорковање у

затвореном

простору

Ако је радно место једна просторија,

обавити пет узорковања широм просторије.

Ако радно место садржи до 5 просторија,

узети најмање један узорак у свакој

просторији.

Ако радно место садржи више од 5

просторија, изаберите репрезентативни

узорк од сваке просторије.

Утврдити репрезентативне

узорке од хомогених области

Низ ветар Ако се сумња да је извор контаминације

долази од споља, поставити најмање два

истовремена места за узорковање при углу

од 30о у односу на правац простирања

ветра.

Установити да ли азбест у

затворени простору долазе из

спољашњег извора (средине).

Најгори случај Узети један најлошији случај узорка

односно добијени узорак у најгорем

могућем случају

Стално проверавање нивоа

контаминације азбестом.


130

3. УЗОРКОВАЊЕ АЗБЕСТА

Предмет проучавања у овом раду, је примена фазно контрастне

микроскопије (PCM) за одређивање концентрације азбестних влакана. Пошто се

(PCM) заснива на бројању узорака одређених азбестних влакана, метода

узорковања је прилагођена њиховој величини. Сет за узорковање и одређивање

концентрације азбестних влакана је приказан на сл.4. Сет за узорковање

чине;касета са филтером, носач филтера ( глава ), пумпа за узорковање и

контрастно фазни оптички микроскоп као уређај за одређивање концентрације

влакана.

Слика 3: Сет за узорковање и карактеризацију азбестних влакана

2.1.Филтер за узорковање

За узорковање је предвиђен филтер, израђен од смеше влакана од

целулозе и нитроцелулозних естара, која треба да обезбеде поре величине 0,8 –

1,2 µ, при чему пречник филтера износи 25 мм. Филтри наведених

карактеристика обезбеђују да се на њему задрже све честице веће од 1 µ. У

случају коришћења филтара са већом величином пора, дошло би до пролаза веће

количине ситнијих влакана. Наведени опсег величина пора са друге стране

показује добре особине филтрације и омогућује шири опсег варијација протока

пумпе, чиме је омогућено постизање оптималне густине влакана на мембрани

филтра.Са друге стране, филтри са порама мањим од 0,8 µ, пружају повећан

отпор протоку пумпе, при самом узорковању, што може изазвати сметње у раду

пумпе.На сл.5 приказани су главе за узорковање азбестне прашине са

одговарајућим касетама у којима се налазе филтри.

Филтер од 37 mm – се испоручује у облику касета, као дводелна и као

троделна стандардна варијанта. Ове касете испуњавају NIOSH захтеве за

узорковање већине прашине, дима и магле. Троделне касете омогућавају

узорковање, обично за азбест и друга влакна.


131

Слика 4: а.) троделне и дводелне касете за узорковање прашине, б .) главе за узорковање

прашине и одговарајуће касете

Филтер од 25 mm – Испоручује се само у троделној верзији. Ове касете се

користе и за узорковање азбеста, пошто задовољавају спецификације за

узорковање азбеста, као што је описано од стране NIOSH, OSHA i EPA.

Пошто му је поклопац проширен на два инча ,омогућено је погодно

распростирање влакана при микроскопском бројању влакана.

Мада је утврђено да се измерене концентрације влакана на филтрима

називног пречника 13, 25, 37 mm, могу међусобно упоређивати, ако су изложене

истом површинском протоку током узорковања, ипак се предност даје филтрима

пречника 25 мм, пошто су они прилагођени личном узорковању. У блиској

будућности се очекује да ће захтеви за минималним дозвољеним

концентрацијама расти и самим тим се очекује и већа примена филтара пречника

13 мм.

2.2.Пумпа за узорковање

Приликом одређивања концентрације влакана, запремина се дефинише

помоћу дефинисаног протока пумпе , који се креће у интервалу 0,5 – 2 ( l / min) и

преко времена трајања узорковања. Пумпа за узорковање је приказана на сл.6

Слика 5: Пумпа за узорковање са носачем филтра


132

За одређивање временског трајања узорковања користи се следећа

формула:

при чему је

t = трајање узорковања (min)

A = ефективна област филтера (mm2)

a = површина мерне скале окулара (mm2)

L = потребно пуњење филтера (влакна/површина мерне скале окулара)

C = просечна концентрација влакана ( влакана /ml ) која се очекује током трајања

узорковања

r = протока (ml / min)

За процену времена трајања узорковања, најбоље је користити податке из

претходних мерења. Ако је граница изложености у националном законодавству

наведена за кратак период, онда се тај период може користити као трајање

појединачног узорковања. . Добијање оптималних пуњења влакнима захтева

узимање у обзир интеракције између времена узорковања, запремине, брзине

протока и могуће концентрације влакана. Време узорковања би требало да се

мери прецизно (у границама ±2.5%), користећи по могућству часовнике чија се

тачност редовно упоређује са националним стандардом.

3. ОДРЕЂИВАЊЕ АЗБЕСТА

3.1. Фазно контрасна оптичка миктроскопија (PCM)

Фазно контрасна оптичка микроскопија је препоручена метода (радна

група је на захтев светске здравствене организације (WHO – World Health

Organization)) од стране радне групе која је изучавала методе идентификације

азбеста. Ова група је дефинисала и правило бројања влакана [3,4,5].

Бројиво влако је честица дужа од 5 m, чија је ширина мања од 3 m, а

однос дужине и ширине је већи од 3:1, при чему се оба краја влакна налазе у

пољу окулара се броје као 1 влакно. Уколоко је само један крај влакна у видном

пољу окулара броји се као половина влакна. Влакно које у потпуности прелази

окулар, тако да се ниједан крај не налази у пољу окулара се не рачуна, слика 7.,

[3,4].

Слика 6: Илустрација правила бројања влакана азбеста са оптичким микроскопом


133

Главне предности ове методе идентификације су:

метода је специфична за влакна

PCM метода је јефтина

метода је релативно брза и због тога се може вршити и на месту

узорковања

PCM метода је препоручена од WHO

Поред низа предности PCM метода, међутим, има и недостатке:

не може се поуздано идентификовати азбестно влакно, односно

потребно је велико искуство да би се разликовала азбестна од не-

азбестних влакана. Неке влакнасте супстанце које се могу иденти-

фковати као азбестна влакна су: стаклена влакна, гипс, разне ми-

нералне житарице, нека синтетичка влакна, полен биљака и други.

Најмања честица која се може видети и идентификовати је око 0,2 µm, због тога

је у неким случајевима стваран број честица већи. Због тога је PCM метода само

нумеричка концентарција а не стварна мера броја влакана азбеста у узорку [7

4. ЗАКЉУЧАК 1.Азбест је влаканаст материјал,чије присуство у људском организму

може изазвати веома тешка оболења. Светска здравствена организација WHO

(Worl Health Organisation) дефинише следеће болести које су директно повезане

са инхалацијом азбеста: азбестоза (немалигна болест плућа која настаје

инхалацијом азбестних влакана), малигна болест плућа (малигно обољење које

настаје као последица азбестозе) и мезотелиомија (малигна болест плеуре и/или

перитонеуме). 2.Националном регулативом је забрањена производња и стављање у

промет и коришћење азбестних влакана, као и производа, који садрже ова влакна.

Рок примене ове забране почиње да тече од 1. Јула 2011.године.

3. Изузетак од ове забране се једино односи на коришћење мембрана од

кризотилних влакана, које се користе у уређајима за електролизу, азбестом

армираног клингерита и азбестно графитне плетенице, који се могу користити

све док се не пронађе одговарајући материјал, који не садржи азбестна влакна.

4. Присуство азбеста је могуће како у радној тако и животној средини и

то углавном у облику конструкционих материјала. Пошто се ради о композитним

материјалима, у току времена долази до њиховог трошења, које се манифестује у

разлагања матрице композита. Под механичким утицајима долази до дробљења

материјала и ослобађања азбестних влакана у ваздуху, што представља претњу

здрављу људи, који се налазе у близини. Да би утврдили дали се на

потенцијалном контаминираном подручју налазе и азбестна влакна потребно је

извршити узорковање а после тога и само одређивање концентрације азбестних

влакана применом одговарајуће методе.

5. Приликом узимања узорака у ваздуху се из испитиваног материјала

могу ослободити влакна азбеста, која се не могу приметити и да приликом

узорковања нисмо свесни о њиховом присуству. Из ових разлога се препоручује

да узимање узорака се препусти за то оспособљеном лицу.


134

5. ЛИТЕРАТУРА 1. “Ulmann’s Encyclopedia of industrial Chemistry”, [Vol.4], Wiley-VCH,

Weinhein, 2003

2. Правилник о ограничењима и забрани производње, стављања у промет и

коришћењу хемикалија, које представљају неприхватљив ризик за

здравље људи и животну средину, Агенција за хемикалије, Београд, 2010 3. Правилник о превентивним мерама за безбедан и здрав рад при излагању

азбесту, "Сл гласник РС",106/2009 (17. 12. 2009.год.)

4. www.osha.gov/pls/oshaweb/owadisp.show_

5. www.zefon.com/store/asbestos-sampling-media-cassettes/who.int

6 Б. Симендић, В.Петровић «AЗБЕСТ - превентивне мере или забрана

коришћења», 5 конференција безбедоносног инжењерства, Копаоник,

2010.

7. В.Петровић Б. Симендић, «Методе идентификације азбеста», 6

конференција безбедоносног инжењерства, Копаоник, 2011.


135

Предмет: Технолошки процеси производње

OПАСНОСТИ И ШТЕTНОСТИ У ТЕХНОЛОШКИМ

ПРОЦЕСИМА ПРОИЗВОДЊЕ

Верица Миланко1


Циљ предавања је упознавање будућих инжењера заштите са основама

технолошких процеса производње оних индустрија које су највише заступљене на овом

подручју. Како многе технологије поред позитивних особина носе са собом и низ

опасности које имају штетне последице на људе и околину, неопходо је упознати

студенате са ризицима и последицама које настају код нежељених догађаја. Такође ће се

упознати са поступцима који омогућавају да се ниво ризика смањи и одржава на

прихватљивом нивоу. Познавање општих опасности и ризика омогућава да студенти када

се упознају са одређеним технолошким процесима препознају опасности и ризике као и

последице и да направе избор поступака којима ће се повећати степен сигурности при

одвијању процеса.

Кључне речи: производни ризик, опасност, штетност, технолошки процеси

HAZARDS AND HARMS IN TEHNOLOGICAL PROCESSES

PURPOSE AND OUTCOMES OF LECTURES

The aim of the lectures is to acquaint future engineers with the basics of care in

production processes of those industries that were most represented in this area. How many

technologies together with the positive characteristics carry with them a number of risks that

have harmful effects on humans and the environment, a need for is to introduce students to the

risks and consequences arising from the adverse effects. It will also be familiar with procedures

that allow to reduce the risk level and maintained at an acceptable level. General knowledge of

the hazards and risks allows students when introduced to certain technological processes

recognize the dangers and risks and consequences and to make a choice of procedures that will

increase the security level of the unfolding process.

Key words: risk, hazard, harm, technological processes.

1. УВОД

Многе технологије, посебно укључујући одређене сировине и нус-

производе, су опасне за човека и његово окружење. Услед неадекватног

управљања технологијама, неодговарајућег избора локацијe, неквалитетних

технолошких решења, неодговорног понашања људи и друштвене заједнице,

врло често долази до удеса који могу имати несагледиве и дугорочне последице

на људе и околну средину.

Интензиван развој индустрије нуди низ изванрендних решења и

могућности за развој модерног света, али истовремено ствара озбиљне проблеме



136

везане за присуство опасних и штетних материја и због примене различитих

технологија које у одређеним ситуацијама представљају велики ризик како

онима који су запослени тако и ширем окружењу.

Како би се избегле катастрофе и могло деловати у смислу одговарајуће

заштите како људи и материјалних добара а и заштите ширег окружења потребно

је што детаљније и потпуније упознавање са појединим загађивачима,

локализовање њихових извора, утврђивање начина распростирања, као и

могућих последица које настају њиховим деловањем на човека и околину.

Због тога метода анализе и процене ризика има за циљ да идентификује и

квантификује подручја где потенцијално може доћи до настанка удеса. То је

истраживачки процес који мора бити стручно и научно заснован са

мултидисциплинарним приступом. Добро урађена процена ризика је предуслов

за адекватно планирање превенције, припреме, реаговања на удес и санације

последица. Уједно, ова процена пружа довољно релевантних података за процес

управљања ризиком једним индустријским постројењем и његовим окружењем.

У раду су анализирани уопштено технолошки процеси производње са

аспекта опасности и штетности и наведене су основне технолошке и

организационе могућности да се те опасности и штетности смање и одржавају на

прихватљивом нивоу.

2. ИНДУСТРИЈСКИ УДЕСИ КАО РИЗИК Неколико већих индустријских акцидената у свету (Севесо, Бопал,

Сандоз, Чернобил и др.) су најбољи доказ да технолошки процеси нису у

потпуности сигурни и да се проблему оваквих удеса мора посветити значајна

пажња. Могуће последице индустријских удеса по живот и здравље људи,

квалитет животне средине и материјална и природна добра су императив који

стручњаци из разних области морају увек имати пред собом. Утолико пре, што се

према подацима ОЕCD-а (Organization for Economic Co-operation and

Development) процењује да се у свету сваки дан догоди од 30-35 хемијских

акцидената мањег или већег обима. На основу овога може се, слободно, рећи да

се хемијски удеси по размерама и штетним последицама могу сврстати међу

веома опасне појаве које прете савременом свету.

Важност проблематике је неоспорна и лежи у чињеници да су у нашој

земљи многа индустријска постројења и технолошки процеси застарели, или се

пак одржавају и ремонтују на неадекватан начин, па је самим тим повећана

опасност од могућег настанка удеса.

2.1. Значајнији индустријски удеси у Србији у 21-ом веку

Значајнији индустријски удеси који су се десили протеклих година у

Србији су1:

- Изливање 200-300 литара раствора HF и HCl у термоелектрани Никола

Тесла близу Обреновца током радова на реконструкцији и чишћењу котла

и система блока V (2004);

1 Извод из Националног програма заштите животне средине Републике Србије,

објављеног у Службеном гласнику Републике Србије број 12/2010 од 12.03.2010.


137

- Пожар у трафо станици (са каснијим испуштањем PCB) у ливници Лола

Рибар Железник, Београд (2002);

- Изливање амонијака у ПКБ воћарске плантаже Болеч (2005);

- Изливање 96% сумпорне кислине у фабрици „Сумпорне киселине“ у Бору

(2005);

- Ослобађање амонијака у фабрици Витасок - ПКБ воћарске плантаже-

Болеч (2005);

- Експлозија и потпуно уништење погона октогена за производњу

експлозива пентрита у предузећу Прва-Искра Барич (2006);

- Експлозија у војном складишту експлозива у Параћину (2006);

- Пожар у производној хали у предузећу Невена-Колор у Лесковцу (2006);

- Изливање смеше вода-пепео у водоток реке Турије (2007);

- Пожар у одељењу топионице фабрике „Радијатор” Зрењанин. Овај пожар

је захватио 600 кондензаторских батерија пуњених PCB -ом (2008);

- Пожар у погону за разгревање сировине за производњу инсектицида

диметоата у Галеника Фитофармацији (2008);

- Испарења техничке азотне киселине 57%, услед грешке приликом

утакања у аутоцистерну у ХИП Азотара Панчево (2008);

- Експлозија смеше за производњу експлозива амонекс 2 у фабрици

„Траyал” (2008);

- Истицања нафте и контаминација околног земљишта на дубини и до 3

метра, услед оштећења нафтовода Нови Сад - Панчево, код места Глогоњ,

Панчево (2008);

- Пожар у фабрици „Вискоза” у Лозници, у погону предионице и погону за

производњу свиле и целофана. На наведеној локацији налазило се и 500

тона угљендисулфида, исти није био захваћен пожаром (2008)

- Цурење амонијака из ауто–цистерне, власништво „Патентинг” Београд,

испред капије предузећа „U.S.Steel Serbia” у Радинцу, Смедерево (2009);

- Експлозија и пожар, једнобазног нитроцелулозног барута у делу

комплекса подземних производних објеката предузећа „Први партизан”

а.д., Ужице, који се налазе у индустријској зони Крчагово (2009).

2.2. Појам и карактеристике удеса

Постоји много различитих дефиниција појма удес и акцидент и у за-

висности од приступа, правних синонима и дефиниција које су усвојиле одређене

међународне организације, може се закључити да се удес или акцидент

дефинише као: неконтролисани догађај настао приликом процеса производње,

транспорта или складиштења, у којем је дошло до ослобађања одређених

количина хемијских опасних материја у ваздух, воду или земљиште, и то на

различитом територијалном нивоу, што за последицу може имати угрожавање

живота и здравља људи, материјална добра и последице по животну средину.

Према усвојеној Директиви Европске заједнице, акцидент представља

појаву велике емисије, пожара или експлозије настале као резултат непланских

догађаја у оквиру неке индустријске активности, која угрожава људе и животну


138

средину, одмах или након одређеног времена, у оквиру или ван граница

предузећа, и то укључујући једну или више опасних хемикалија.

Сваки удес у индустрији има одређене специфичности тако да се сваки

мора појединачно посматрати у зависности од врсте, јачине тј. просторног

обухвата, обима последица и временског трајања.

Могу се издвојити неке карактеристике индустријских акцидената:

1. Специфични су с обзиром на могућности настанка, превенцију, обим

могућих последица и начин санације;

2. По месту настанка могу бити везани за фиксне комплексе, опрему,

инсталације или за транспорт;

3. Релативно су непредвидиви у односу на време и врсту удеса, као и

локацију када се ради о транспорту;

4. Захтевају тренутно реаговање према раније утврђеним организационим

мерама и плановима у случају удеса;

5. Често се не располаже потребним или довољним информацијама и

опремом за брзо реаговање на процени врсте и степена опасности што

повећава просторну угроженост, обим последица по људе и животну

средину као и димензије штета;

6. Учешће на отклањању последица и санацији штете је веома тешко и

захтева дуготрајан процес;

7. Спречавање настанка акцидента захтева пре свега комплексне мере

превенције, предузимање адекватних мера за смањење негативних

последица и разрађен информациони систем.

У односу на трајање и ток удеса могу се дефинисати одређене фазе што

може бити од значаја приликом одговора на удес и активности које треба

предузимати у циљу превазилажења негативних последица удеса. То су:

- прва фаза: време пре настанка удеса, у њој је потребно предузети све

превентивне мере да би се спречио удес;

- друга фаза: време трајања удеса, односно када је потребно обезбедити

спасавање живота и предузети мере заштите најугроженијих;

- трећа фаза: односи се на време непосредно након удеса, када се пружа

прва помоћ и медицинска у оквиру здравствене службе и обезбеђује

опстанак у неповољним условима;

- четврта фаза: представља време после удеса, када се предузимају мере

санације и отклањања последица удеса.

На основу анализе и процене ризика, могуће је за сваки конкретан случај

одредити зоне угрожености након настанка удеса. Главне зоне су следеће:

- прва зона: је зона у којој је настао удес и у којој се пружање прве помоћи

угроженом становништву своди на ефикасну примену заштитних

средстава;

- друга зона: се може дефинисати временском категоријом у интервалу од

10-30 минута од момента настанка удеса и за које време долази до

интензивног распростирања токсичних материја. Просторни обухват ове

зоне зависи од обима удеса, врсте опасних материја и услова који владају

на том простору (метеоролошки, топографски и др.). У овој зони је


139

могуће спровођење одређених мера у циљу смањивања продора

токсичних материја, уз истовремену евакуацију угроженог становништва;

2.3. Места настанка удеса

Ризик од настанка удеса у индустрији постоји током целог процеса

производње, транспорта и складиштења опасних, токсичних материја. Из овог

произлази да се као места настанка могу идентификовати:

1. производна и технолошка постројења у којима опасне материје учествују

у процесу производње;

2. складишта, магацини и објекти у којима се депонују или чувају опасне

материје;

3. средства и комуникације којима се превозе опасне материје.

Према подацима Међународне организације за рад (The International

Labor Office ILO) у свету се, процентуално, око 40% од укупног броја удеса

догоди у производним погонима, око 35% удеса се дешава при транспорту, а око

25% се односи на удесе приликом складиштења.

Пратеће појаве се могу поделити на следеће категорије:

- испуштање опасних полутаната у ваздух, воду или земљиште – токсични

гасови, запаљиве или експлозивне супстанце;

- експлозије материја - којима се избацују у атмосферу велике количине

токсичних, запаљивих и експлозивних материја;

- пожари - који имају за последицу стварање облака опасних и токсичних

гасова, честица и других производа сагоревања.

Удеси везани за фиксне комплексе, опрему и инсталације обухватају

експлозије материја у процесу производње и складиштења, пожаре опасних

материја и испуштање токсичних материја у животну средину. Удеси у

транспорту су везани за друмски, железничк, водени и ваздушни саобраћај, с тим

што су процентуално најзаступљенији удеси у друмском саобраћају.

Посебан проблем представља чињеница да се не може предвидети када ће

настати удес као ни локација где ће до њега доћи. Због тога су индустријски

најразвијеније земље, уз помоћ међународних организација, донеле бројне

програме, предлоге, препоруке и конвенције који се односе на превенцију,

приправност, одговор на удес, мере заштите и санације.

3. АНАЛИЗА И ПРОЦЕНА РИЗИКА Могућност настанка индустријског удеса ширих размера, угрожавање

живота људи и опасност од трајног нарушавања животне средине и материјалних

добара утицали су на покретање и усавршавање одређених поступака и

активности како би се превентивним деловањем ризик од удеса смањио на

најмању меру, а ако до удеса дође, да буде припремљен адекватан одговор на

удес и ефикасно санирана угрожена територија.

Процес процене ризика се може поделити према различитим крите-

ријумима и у зависности од обима комплексности сагледавања проблема. Сваки

од делова, својим квалитативним карактеристикама, засебно чини комплекс


140

поступака и активности које се предузимају у циљу процене ризика и служи као

основа за даље усавршавање сазнања из ове области. То су:

3.1. Идентификација опасности од удеса

Представља основу за процес управљања ризиком јер је у овој фази

потребно обезбедити све информације о постројењу у којем потенцијално може

доћи до акцидента. Неопходно је прикупити податке о технолошком процесу и

присуству опасних материја. Главни циљ идентификације је да се укаже на све

слабе тачке у процесу производње, складиштења и транспорта опасних материја,

где може доћи до настанка удеса. У овој фази прикупљају се сви потребни

подаци о опасним активностима и опасним материјама неопходним за анализу

последица и процену ризика.

3.2. Моделовање развоја удеса и последице

Ова фаза има за циљ да предвиди обим могућих последица удеса и

величину штете. На основу прикупљених података о опасним материјама,

ризичним активностима и могућим тачкама настанка удеса у процесу про-

изводње и постројењима, потребно је симулирати могућ развој догађаја који

обухвата сагледавање могућег обима удеса и последица по живот и здравље

људи и животну средину, као и величину штете.

3.3. Анализа повредивости

Анализа повредивости представља веома значајну фазу која треба да

идентификује све „осетљиве“ објекте у околини индустријског постројења,

односно све оно што може бити под неповољним утицајем неконтролисано

ослобођених штетних материја. Поред повредивих објеката, у овој фази,

потребно је одредити могући обим тј. ниво удеса и проценити ширину угрожене

области. Циљ је да се добију подаци о могућим последицама удеса.

3.4. Оцена ризика

Оцена ризика представља четврту фазу у којој следи квантификовање

свих резултата из прве три фазе. Оцена ризика представља процес којим се

одређује ризик на основу вероватноће настанка удеса и обима могућих

последица по живот, здравље људи и животну средину. Ради лакшег одређивања

вероватноће настанка удеса користи се идентификација опасности док се обим

могућих последица утврђује на основу моделовања развоја удеса и података

добијених анализом повредивости.

3.5. План заштите и превенције од удеса

У овој фази предлажу се активности за отклањање могућности настанка

удеса како би ризик био прихватљив. Под овим се подразумева предузимање

превентивних мера као и дефинисање садржаја планова заштите од удеса.

Доношењем планова заштите обезбеђује се организовање и припрема свих

субјеката, опреме и технике ради најадекватнијег одговора у случају удеса уз


141

најмање могуће последице. Да би планови заштите одговорили постављеном

задатку доносе се на основу резултата из претходне четири фазе.

3.6. Поступак реаговања (одговора) на удес

Овај поступак обухвата скуп мера и активности који се предузимају на

основу резултата фаза анализе повредивости и оцене ризика, а у складу са

планом заштите. Ова фаза има императив да дефинише све активности са циљем

да се удес заустави и изолује, ограниче његови ефекти и минимизирају

последице, као и да се створе услови за праћење постудесне ситуације. Поступак

одговора на удес започиње оног тренутка када се добију прве информације о

удесу, које садрже податке о месту и времену удеса, врсти опасних материја које

су присутне, процени тока удеса, процени ризика по околину, процени обима

удеса и обима последица и друге значајне податке за одговор на удес. Поступак

одговора на удес мора се одвијати у складу са планом заштите на месту удеса и у

складу са ситуацијом на терену.

3.7. Мониторинг постудесне ситуације

Праћење и систем контроле одређених штетних материја на подручју на

коме је дошло до удеса представља систем мониторинга који се спроводи са

циљем да се добије прецизна слика загађења на угроженој територији. Праћење

квалитета срадине на подручју на којем се догодио удес је један од првих корака

који претходи санацији подручја и има за циљ контролу садржаја штетних

материја, односно одређивање њиховог нивоа.

3.8. Мере отклањања последица удеса

Мере за отклањање последица удеса (санација) су део процеса управљања

ризиком које имају за циљ праћење постудесне ситуације, обнављање и санацију

животне средине, враћање у првобитно стање, као и уклањање опасности од

могућности поновног настанка удеса. Да би се санација успешно спровела мора

да обухвати израду плана санације и израду извештаја о удесу. Наведени

методолошки приступ квалитативно отвара могућност дефинисања под којим

условом ће ризик од рада опасних постројења на одређеном простору бити

прихватљив и на који начин се може обезбедити добро управљање ризиком од

удеса.

4. ЗАКЉУЧАК

У индустрији при одвијању технолошког процеса мора се увек рачунати

да постоји могучност да дође до удеса. Због тога је неопходно да се спроводу пре

свега мере у циљу спречавања да до њега дође, а уколико дође до удеса да се

предузму мере за смањење и одржавање ризика на прихватљивом нивоу.

Већ при пројектовању неког индустријског погона потребно је узети у

обзир све релевантне утицајне факторе који утићу на ток производње. На основу

познавања ризика који носи са собом процес производње могу се предузети

одговарајуће заштитне и превентивне мере које ће дати потребан одговор на

удес.


142


1. ***: Закон о безбедности и здрављу на раду, „Службени гласник РС“,

бр. 101/05.

2. Правилник о начину и поступку процене ризика на радном месту и у

радној околини , “Сл. гласник РС” бр. 72/06.

3. Илић М., Стевановић-Чарапина Х., Јововић А., Пешић Р., Танасковић

М., Јовановић С., Петковић Г. : Стратешли оквир за политику

управљања отпадом, Регионални центар за животну средину за

Централну и Источну Европу, Канцеларија у Југославији, Београд,

2002.

4. Ђукановић М. : Еколошки изазов, ЕЛИТ Београд,1991.

5. Миланко В. : Управљање ризиком од појаве пожара, докторска

дисертација, Факултет за менаџмент , Нови Сад, 2006.

6. Правилник о методологији за процену опасности од хемијског удеса

и од загађивања животне средине, мерама припреме и мерама за

отклањање последица, “Сл. гласник РС” бр. 60/94.


143

Предмет:

СКЛАЊАЊЕ СТАНОВНИШТВА И МАТЕРИЈАЛНИХ

ДОБАРА КАО ОРГАНИЗОВАНА И ПЛАНИРАНА

МЕРА У СИСТЕМУ ЗАШТИТЕ И СПАСАВАЊА

Бранко Бабић1


Циљ предавања је упознавање будућих инжењера заштите о склањању

становништва, материјалних и културних добара као једног од задатака које планирају,

организују и спроводе субјекти система заштите и спасавања, а пре свега јединице

цивилне заштите. Кроз историјски развој склањања упознати студенте како су поједине

земље свој систем заштите становништва градиле у циљу њихове (ја бих ставио “своје”)

заштите. Истичићу све опасности којима су изложени током боравка у затвореном

простору, упознати их са превентивним мерама заштите и поступања у конкретној

ситуацији. Циљ је упознати их са неким искуствима, опасностима и штетностима којима

су изложени људи током боравка у склоништу.у циљу смањења ризика и одржавања на

потребном нивоу.

Кључне речи: склоништа, стрес, искустава у склањању.

EVACUATION OF THE POPULATION AND THE MATERIAL

GOODS AS AN ORGANISED AND PLANNED ACTION

IN THE PROTECTION AND RESCUE SYSTEM

THE GOAL AND THE OUTCOMES OF THE LECTURE

The goal of the lecture is to acquaint the future protection engineers with the

evacuation of the population, material and cultural goods, as one of the activities that are

planned, organised and conducted by the subjects of the protection and rescue system, mostly

the units of civil protection. Through the historical development of the evacuation process, the

students are introduced to the ways in which some countries developed their own protection

system in order to ensure self-protection. By pointing out all the dangers that can harm them in

a closed area, the students are shown all the preventive measures of protection and the

behaviour in the concrete situation. The goal is to introduce them to the experience, the dangers

and the harm that affect people during the period spent in the shelter, all in order to lower risks

and maintain the certain level.

Keywords: shelters, stress, evacuation experience.

1. УВОД

Рат и ратна разарања су најтежи облик угрожавања становништва, било

да се ради о страдању становништва или о уништавању материјалних добара

неопходних за живот и рад. Савремена борбена средства велике разорне моћи су

основни узрок великог броја страдања цивила и њихове имовине.



144

Опасност од оружане агресије на Републику Србију значајно је

смањена, али није у потпуности искључена, а може да настане као

последица оружаних сукоба глобалног или регионалног карактера

проузрокованих супротстављеним интересима великих сила или држава у

региону1.

Савремени концепт и одговор на угрожавање становништва и

материјалних добара не развија се у тренутку настајања него представља

планирани и организовани одговор државе и свих снага одбране на процењене

опасности. Импровизацији нема места и иста не доноси праве одговоре, него је

потребно детаљно ово подручје плански уредити и формирати, јер се само тако

може постићи и већи ниво превентивног деловања и умањење штете по

становништво или материјална добра.

Садашња решења2 везана за склањање становништва и материјалних

добара су наслеђена и датирају из 90-тих година XX века. Тада је била обвеза да

се приликом планирања и изградње у одређеном простору планирају и простори

за склоништа. Инвеститори су били дужни да у својим објектима граде

склоништа или да одређени износ уплаћују у фонд из кога су се градила јавна

склоништа или тзв. „атомска склоништа“ која су штитила и од нуклеарног удара.

Због скупоће како у градњи тако и у одржавању многи инвеститори, поготово

приватни, су се одлучивали за уплаћивање доприноса а не да граде склоништа.

Склоништа су наменски или адаптирани објекти у које се склања

становништво на подручјима за која је проглашена општа или ваздушна

опасност, а у циљу умањивања последица до којих може доћи услед деловања

убојним средстава.

Склањање становништва и материјалних добара, по правилу, обухвата

планирање и изградњу склоништа као и других објеката и простора погодних за

склањање. Такође обухвата њихово одржавање као и организацију коришћења

тих простора. Склањање становништва и материјалних добара не планира се и

не спроводи само због рата и ратних разарања него и у случајевима великих

елементарних и технолошких несрећа. Свим људима који могу бити угрожени

наведеним опасностима осигурава се склонишно место по месту становања као и

по месту рада односно запослења.

У свим досадашњим ратним сукобима у свету и на просторима где је

склањање становништва било на време планирано, организовано и где су били

изграђени склонишни простори, страдања су била знатно мања3. У недостатку

изграђених склоништа, правовременим припремама се у постојећим зградама,

јавним или приватним, може одредити и простор за склониште који се додатно

мора заштити врећама песка, палетама с циглом или неким другим грађевинским

1 Стратегија националне безбедности Републике Србије, Службени гласник Р.Србије 88/2009 2 Закон о ванредним ситуацијама, Службени гласник Р.Србије 111/2009 од 29.12.2009. године: '' При изградњи

објеката у градовима и привредним центрима, као и другим насељеним местима која би, према Процени

угрожености, могла бити циљ напада у рату, инвеститор је дужан да, у складу са просторним односно

урбанистичким планом, обезбеди изградњу склоништа или других заштитних објеката за заштиту и склањање''. 3 Анализе стручњака говоре да би број жртава у Хирошими са 80% пао на 35% уз добру организацију заштите и

спасавања, а чак на 20%, да је правовремено дат знак за узбуну и да су коришћена склоништа.


145

материјалом. Такође се склоништа морају означити, одредити водитеље

склоништа а становништво упознато с истим.

Искуства из другог светског рата и ратова који су вођени у другој

половини XX века, говоре о потреби планирања и изградње склоништа за

склањање становништва и материјалних добара, не само за ратне потребе него и

за технолошке опасности.

2. ИСТОРИЈСКИ РАЗВОЈ

Решавање проблема заштите становништва, материјалних и културних

добара путем склањања, свакако спада међу најважније, најтеже али и

најсложеније задатке цивилне заштите. Овај се проблем решавао низом

превентивних мера реализованих још пре почетка рата, односно унапред

планираних а масовно и на брзину изведених пред сам почетак или у току

вођења рата. Као најважније међу мерама сматрају се: просторно и

урбанистичко уређење, прилагођавање постојећих објеката функцијама

заштите, дисперзија и премештање становништва и изградња и уређење

разних врста склоништа и заклона.

Бомбардовање градова у току првог светског рата, као што је на пример

бомбардовање Лондона (1915. и 1917. године) упозорило је на опасност која све

више прети становништву у великим урбаним срединама и на потребу њиховог

организованог склањања и потребу стварања услова који ће омогућити

реализацију ове веома важне активности.

У периоду између два светска рата проблемом заштите и склањања у

новим условима почињу да се баве скоро све земље Европе. Тако се већ 1918.

године образују посебне организације које се баве решавањем заштите у

Енглеској, Француској и Немачкој. У току 1932. године у Француској је

објављена Практична инструкција пасивне заштите од напада из ваздуха, а

Савез немачке индустрије издаје Програм заштите индустрије.

Решавање заштитних мера путем објеката код нас се регулише 1939.

године Уредбом о заштити од ваздушних напада што је праћено изградњом

великог броја рововских склоништа, кућних склоништа (углавном са зидовима

од опеке), као и неких армиранобетонских склоништа.

Рад на заштити у Енглеској постаје нарочито интензиван 1938. године.

Почиње масовна производња монтажних кућних склоништа од челичног лима:

склоништа типа Anderson (названом по министру унутрашњих послова), који је

био у ствари челични полукружни заклон укопан изван куће, и склоништа типа

Morison (названом по Андерсоновом наследнику Херберту Морисону), које је у

суштини била челична плоча за коришћење у кући.1

Немачка од 1936. године, спремајући се за рат, придаје изузетан значај

изградњи и прилагођавању објеката за заштиту. Својом проценом Немци су

градове поделили у три категорије: прву категорију чинили су градови који ће

сигурно бити изложени ударима из ваздуха, другу категорију градови који могу

бити нападнути, а трећу категорију градови који нису пружали основ за напад

непријатеља. Тако, на пример, у Bremenshafenu, једној од главних немачких

1 L. VejL, Цивилна одбрана, ВИНЦ Београд, 1991. срр. 148.


146

ратних лука са око 100.000 становника, већ 1936. године долази до планске

изградње склоништа. Будући да је град у првој категорији угрожености, у њему

је обезбеђено 33.000 склонишних места "прве категорије", 1.000 места "друге

категорије" и 60.000 места у адаптираним подрумима. О ефикасности склањања у

овом граду говори и податак да је у њему током 100 ваздушних напада погинуло

само 376 особа (50 деце, 150 жена и 176 мушкараца).1

Међутим, и поред солидно извршених припрема за заштиту

становништва путем склањања, Немци у том периоду нису поклањали довољно

пажње питању повезивања размештаја заштитних објеката са структуром

урбаних површина као потенцијалног извора опасности, што ће имати тешке

последице у другом светском рату (Хамбург, Дрезден).

Ваздушни напади на Велику Британију током 1940. године показали су

све слабости објеката типа Anderson и типа Morison. Забележено је да су губици

услед лоших услова боравка у њима били већи од губитака услед разарања. Ова

склоништа су више послужила за спровођење политике деконцентрације него

што су обезбеђивала заштиту у правом смислу речи. Интересантно је нагласити

да је деконцентрација у овом случају била супротна појму евакуације, а суштина

је била у томе да се становништво задржи код куће и тиме избегну велике

концентрације људи на одреденом простору.

Становништво главног града Енглеске користило је за заштиту станице

метроа што је наметнуло потребу њиховог допуњавања санитарним уређајима и

неопходном опремом за боравак. На даљу концепцију изградње склоништа

утицала је поразна порука владине политике да подземна склоништа не треба

обезбедити за становништво, па у том смислу ни новоизграђени систем

тунелских склоништа није стављен у функцију пре немачких напада. Када је тај

систем завршен годину дана касније, одлучено је да се не отвори за јавност како

би се заштитио од ваздушних напада.

Немачка 1940. године тежиште заштите преноси на изградњу армирано-

бетонских и тунелских склоништа отпорних на директне поготке и то пре свега

ради заштите индустрије. Становништво које се склањало у заштитне објекте

која нису омогућавала заштитно проветравање и регенерацију ваздуха (сва

склоништа из тог периода имала су природан начин проветравања) често је

трпело велике губитке, нарочито при пожарима у градовима са високим

пожарним оптерећењем (Hamburg, 1943.) услед високе температуре и продирања

угљенмоноксида у склоништа, Ова појава, затим појава затрпавања рушевинама

са суседних зграда и на крају појава оружја за масовно уништавање крајем рата,

битно су утицали на даљу кунцепцију изградње склоништа у послератном

периоду.

Сагледавањем разорне моћи наоружања којим се располагало на крају

другог светског рата као и процена последица по незаштићено становништво

указала су на потребу да се положај сваког заштитног објекта испита и према

потенцијалним изворима опасности изван објекта (водоводне и канализационе

цеви, колектори, водени токови и др.), да се обезбеди могућност дуготрајног

1 M.A. Prentis, Цивина заштита у модерном рату, ВИЗ, Београд, 1958. стр.56.


147

боравка у њима (уградња филтровентилационих уређаја и друге неопходне

опреме) уз истовремено пружање заштите од сва три ефекта испољавања

нуклеарног оружја.

Уочене слабости у организацији мере склањања становништва у току

Другог светског рата, јасно су определили концепцију ове мере у послератном

периоду.

Прва карактеристика послератне изградње склоништа је масовност јер се

реална заштита може постићи само масовном изградњом склоништа и других

заштитних објеката на малим растојањима од места становања и рада.

Друга карактеристика је обезбеђивање услова за дуготрајан боравак у

склоништу, пре свега због могућности примене оружја за масовно уништавања.

Како би се обезбедила ефикасна заштита, склоништа се обезбеђују уређајима за

пречишћавање ваздуха од контаминаната уз истовремену могућност потпуне

изолације склонишног простора од спољашње средине у дужем временском

периоду.

У погледу изградње заштитних објеката у послератном периоду најдаље

је отишла Швајцарска која има један од најразвијенијих система заштите и

спасавања у свету. На основу референдума спроведеног још далеке 1959. године

свака кућа, јавна зграда и установа опремљена је заштитним објектима који

омогућавају смештај 85% укупног становништва. Град Lugano има најмодернију

подземну болницу у свету, која је истовремено и атомско склониште. Болница је

капацитета 400 лежајева, а има три операционе сале, резервоар за воду

капацитета 300.000 литара, перионицу, сушионицу, вишеструке вентилационе

уређаје, сопствени извор електричне енергије.

Изградња склоништа у нашој земљи започиње 1951. године на основу

Наредбе о изградњи склоништа у новоградњама, коју је донело Министарство

унутрашњих послова (у даљем тексту: МУП). Исто Министарство донело је и

Привремено упутство за изградњу склоништа са циљем да се пројектовање и

изградња склоништа ускладе у целој земљи по јединственим начелима. Законом

о народној одбрани из 1969. године1 поред обавезе изградње склоништа при

изградњи нових зграда утврђена је и изградња јавних склоништа и склоништа за

потребе предузећа у свим насељима која су према процени могла бити циљеви

ваздушних напада. Међутим, ни овим законом није у потпуности омогућено

предузимање радикалних мера у циљу изградње склоништа с обзиром, пре свега,

на могућност алтернативних решења која су дозвољавала инвеститорима да се

опредељују за изградњу или уплаћивање доприноса у општинске фондове. Да би

се омогућила планска изградња склоништа, донет је и Правилник о техничким

нормативима за изградњу склоништа2 који садржи неопходне елементе за

планирање, пројектовање и градњу склоништа. Правилником из 1983. године

шире је обухваћено и нормативно регулисање реконструкције постојећих

склоништа. Новину су представљала и породична склоништа јер је Законом о

ОНО из 1982. године омогућено грађанима да сами граде склоништа у склопу

стамбених зграда у личној својини.

1 Службени лист СФРЈ 6/1969 2 Службени лист СФРЈ 31/75, 11/76, 55/83


148

Законом о одбрани Републике Србије из 1991. године дефинисано је

оснивање Јавног предузећа за склоништа, чиме је поред постављеног циља

двонаменске изградње склоништа створен предуслов за квалитетније одржавање

и изградњу склоништа.

3. ПСИХОЛОШКИ АСПЕКТИ СКЛАЊАЊА

Потреба човека за самоодржањем-опстанком га је терала да се заштити и

успешно супроставља природним силама. Нажалост, савремени свет у свом

развоју немилице користи природна добра, нарушава складан однос с природом,

и на тај начин се суочава с њеним снажним одговором у облику различитих

природних катастрофа. Елементарне непогоде, као што су земљотреси, олује,

поплаве, клизишта, шумски пожари, цунами, вулканске ерупције, суше и друго,

само су у последњих двадесет година у свету проузроковали смрт око три

милиона људи и нанели штету за око осамсто милиона људи.

Уз несреће условљене природним чиниоцима, од изузетног су значаја и

оне које су плод људског деловања, као што су: велике несрећа на копну, мору и

ваздуху, индустријске несреће-истицање токсичних и хемијских материја,

нуклеарне несреће, загађивање...

Уз наведене несреће, опстанак људске цивилизације је додатно угрожен

разним међусобним сукобима и ратовима, а у новије време и различитим

облицима терористичког деловања, који осим велике материјалне, привредне и

политичке штете, укључују и велике људске жртве, посебно цивилног

становништва. У том се смислу, потреба за заштитом, спасавањем и склањањем

становништва у ситуацијама непосредне и посредне опасности по људски живот,

намеће као нужна потреба за безбедност човечанства и недвосмислено укључује

одговорност свих институционалних, привредних и политичких чинилаца

друштва.

3.1. Потреба становника за безбедношћу

Мотиви и потребе човека су, по мишљењу светских стручњака A. H.

Maslowа, A. Fulgosiја, R.C. Beckа, хијерархијски организовани у пет нивоа. Један

од тих нивоа је и потребе за безбедношћу тј. ''потребе за стабилношћу, редом,

структуром, поретком и предвидљивошћу догађаја у ближој или даљој

будућности''. Њима се, између осталог, осигурава и даље одржавање

егзистенције.

Потреба за безбедношћу посебно је наглашена у ванредним ситуацијама,

у случају великих несрећа изазваних природним силама или деловањем човека,

као што су већ раније споменути тероризам, рат и техничко-технолошки узроци

несрећа, и код људи подстиче нагон за самоодржањем и стварањем обрамбених

механизама и систему за сврху преживљавања. Изненадне и неочекиване

промене у околини сигурно представљају изворе стреса највишег интензитета.

Мења се уобичајени начин живота и пред људе се постављају захтеви који нужно

укључују и специфичне облике прилагођавања.


149

3.2. Стрес и његове последице

Дуготрајна изложеност интензивним физичким, психичким и социјалним

стресовима у ванредним ситуацијама, могу довести до исцрпљивања, смањивања

отпорности људског организма, настанка и развоја различитих болести и

поремећаја. То се у великој мери односи и на интензивне и дуготрајне стресне

ситуације и трауматске догађаје и кризна стања, а у којима, услед високог нивоа

стресности, нужно долази до физичког и психичког исцрпљивања организма.

Према M. Havelki (1998.), стрес: “најједноставније можемо описати као

стање поремећене психофизичке равнотеже настало било због физичке било

психичке или социјалне угрожености појединца или њему блиске особе”. Стресу,

су блиски и појмови психичка траума и стања кризе, те се они дефинишу као

“реакције на стресне и/или трауматске догађаје који су изазвали кризу”, односно

да се кризе обично јављају изненада и неочекивано, повезане су с губитком

контроле и осећајем беспомоћности, особа је преплављена негативним

емоцијама, од којих је посебно изражен осећај рањивости и прекида уобичајеног

начина функционисања.

Последице стреса и реакције на кризна догађања могу подстаћи низ

промена (физиолошке, психолошке...). Међутим ако је изложеност стресу

дуготрајнија, долази се и до хроничних органских поремећаја-психосоматских

болести, појачаног трошење алкохола, депресије, посттрауматског стресног

поремећаја и тд.

Услед различитог тумачења стреса, његове манифестације и начина

суочавања с последицама, створене су различите теорије стреса међу којима се

могу издвојити : Селyеове теорије (H. Selye, 1956.), Психоаналитичке теорије

(F.Alexander, 1950.), Теорије животних промјена (Dohrenwend i Dohrenwend,

1970.), те Лазарусове теорија стреса (R. S. Lazarus, 1966.).

Међу наведеним теоријама, за објашњавање понашања људи у ванредним

ситуацијама посебно се чини занимљивом Лазарусова теорија, према којој

највеће значење у стресним збивањима с обележјима угрожености имају сазнајни

(когнитивни) процеси. Стрес настаје као резултат свесне процене појединца о

томе да је његов однос с околином поремећен и на темељу сазнајних процеса

оцењује могуће узроке будућих непријатних и штетних стања. При томе, особа

процењује важност самог стресора и његово значење, као и сопствену

способност и могућност контроле ситуације. Уколико се ситуација процени

угрожавајућом, мобилишу се механизми заштите који укључују активно

суочавање са стресором при чему се настоји решити проблем избегавањем

ситуације, планирањем, повећаном пажњом, интензивним тражењем

информација и социјалне потпоре других људи, односно.

У теорији се главним узрочником стреса сматра недовољна

припремљеност појединца, при чему је за успешно прилагођавање најважније

старо искуство и познавање начина суочавања са стресним ситуацијама.


150

4. СКЛАЊАЊЕ ЦИВИЛНОГ СТАНОВНИШТВА – ИСКУСТВА

Истраживања понашања људи и психолошких аспеката великих несрећа,

релативно је новија дисциплина и започета је током II свјетског рата у Великој

Британији и другим европским земљама.

Наиме, II светски рат био је специфичан и по великом броју новог оружја

за масовно уништење. Употреба таквог оружја, значајно је повећала рањивост и

општу угроженост популације, како непосредно на самом фронту, тако и дубоко

у позадини. Узбуне и бомбардовања били су свакодневни у животу цивила у

великим градовима. Насупрот очекиваног, резултати истраживања показали су

да су се људи према истима односили примерено и организовано. Изостала је

шира лична и социјална дезорганизација, задржан је високи морал, нису се

појавиле масовније паничне реакције и евакуације, није порасло криминално

понашање нити су се појавиле значајније психичке сметње више него је то било

очекивано.

Након рата, истраживања понашања људи проширила су се и на друге

облике ванредних ситуација и несрећа. Резултати великог броја истраживања

упућују на то да се људске реакције у ситуацијама несрећа не могу значајније

повезати с неким облицима паничног реаговања (неконтролисани бег, хистерија,

ирационално и импулзивно понашање). Напротив, реакције људи пре свега су

одређене начином на који дефинишу ванредну ситуацију, а што је умногоме

зависило од ранијих искустава. Веома важан податак представља сазнање о

могућности непосредног отклањања опасности по живот склањањем у доступна

склоништа.

Нажалост, стварност рата није заобишла ни наше просторе. Још увек су у

сећању ужасна разарања рата, где није постојало разграничење између војног и

цивилног деловања. Злочини учињени над цивилним становништвом у акцији

''Милосрдни анђео'' 1999. године, значајно премашују искуства из претходних

ратова.

Узбуне због ваздушне опасности и бомбардовање убрзо су постале

свакодневница грађана. У првим узбунама, и поред недовољних припрема,

покушавали су извршити све потребне радње које су биле предвиђене

упутствима цивилне заштите. Приликом узбуна стекли су навике гашења светла,

замрачивања, искључивања гасних и електричних инсталација и поштовали

упутства надлежних лица.

У почетку су склоништа била препуна и испуњена одређеном нервозом.

Мрачни и хладни подруми, који су већини служили као склониште, су се

прилагођавали условима у којима се живело. Главна снага понашања била је

солидарност у невољи, осећај заједништва и јак осјећај грађанске одговорности.

Међутим, део грађана није био дисциплинован те је своју срећу и

непримерену храброст искушавао останком у становима, ходањем по улици,

вожњом аутомобила те изласком на прозоре и балконе како би посматрали

спољашња збивања.

За разлику од њих, многи грађани су данима и месецима живели у

склоништима првенствено због унутарње организације у којој је сваки становник

имао строго одређену дужност. У склоништу се најтеже подносио стални мрак и


151

недостатак дневног светла. Деци су се тешки тренуци олакшали најразличитијим

играма како би их забавили и одвратили од жеље за изласком и излагањем

највећим опасностима.

Иако се ради о застрашујућим и сигурно трауматским искуствима

грађана Србије, на тему склањања и живота у склоништима рађено је релативно

мало истраживања. Свакако да су потребна истраживања чији би циљ био

сазнати што више података о понашању грађана за време узбуна; утврдити неке

ставове, мишљења и особине личности које су биле у основи тог понашања;

поступци пре одласка у склониште; разлози одласка у склониште; ставови о

склањању и евакуацији; карактеристикама склоништа; понашање за време

узбуна; личним искуствима приликом узбуна, итд.

У изграђеним склоништима осигуран је релативно мали број места за

склањање становништва. То намеће потребу, у наредном периоду, изградњу

нових склоништа или да се грађани и даље склањају у друге просторе којима

склониште није основна намена (нпр. у подрум зграде, у ниже спратове зграда

или неком другом мање заклоњеном простору).

У склоништа се склањао неупоредиво већи број лица, него што је

прописано нормативима. Улаз у склониште био је омогућен свакоме ко се у

случају узбуне затекао у његовој близини, што је посредно, у неким

склоништима довело и до проблема у осигурању минималних хигијенских

услова и одговарајуће микроклиме.

Информисаност о поступцима пре одласка у склониште била је

(не)задовољавајућа и грађани су их углавном поштовали (затварање воде, плина,

искључивање електричних инсталација и сл.).

Основни разлог за одлазак у склоништа био је збрињавање чланова

породице, затим препоруке-упутства службених лица, страх од смрти и

непотребно излагање ризику.

Најчешћи узроци који који доприносе незадовољству током боравка у

склоништу су:

• неадекватни физички услови који веома сметају женама;

• недостатак информација о томе што се догађа ван склоништа, што доводи

до ширење гласина и панике;

• присутност непознатих људи, гужва и некултурно понашање појединаца;

• недовољна безбедност због застареле опреме склоништа и њене

исправности;

• ограничено слободно кретање унутар склоништа;

• опасне површине (подови и газишта, површине са којима се долази у

контакт-додир, а које имају оштре ивице–рубове, шиљке, грубе

површине, избочене делове, и слично;

• рад у скученом и ограниченом простору који је недовољно осветљаван

или проветраван;

• могућност клизања и спотицања (мокре и/или клизаве површине);

• опасност од директног/индиректног додира са деловима електричне

инсталације и опреме под напоном која је недовољно одржавана

исервисирана;


152

• хемијске, физичке и биолошке штетности-прашина и дим; вибрације;

разне нфекције, излагање микроорганизмима и алергентима;

• штетни утицаји микроклиме (висока или ниска температура, влажност и

брзина струјања ваздуха);

• неодговарајућа - недовољна осветљеност;

• нефизиолошки положај тела (дуготрајно стајање, седење, чучање).

5. ЗАКЉУЧАК

Према свим проценама рат, као облик угрожавања националне

безбедности и убудуће није искључен, без обзира на окружење из којег би ратна

угрожавања могла наступити. Р. Србија има законску основу за спровођење мера

склањања становништва. У пракси се поставља питање како, односно у којим би

се објектима та мера спроводила и како би се они градили и одржавали. За

разлику од осталих мера заштите и спасавања, склањање је мера која има веома

велики и психолошки значај јер је прилагођена потребама осигурања заштите у

ратним условима (и ванредном стању) и умањивања броја жртава и физичких

траума становништва.

Држава је у оквиру својих надлежности, као највиши ауторитет власти,

одговорна за осигурање заштите и одбране свих националних интереса, али и

осталих вредности на својој територији у који сигурно спада заштита живота

својих грађана. У том смислу одговорна је и за утврђивање и спровођење свих

мера којима ће се остваривати заштита и одбрана највиших интереса те за

осигурање колективне/индивидуалне безбедности и интегритета.

Зато не би требало постављати питање да ли су склоништа потребна, јер

у оквиру својих одговорности држава на други начин, осим спровођења

склањања, не може осигурати услове за адекватну заштиту грађана у случају

ратног сукоба на њеној територији. Мора се доћи до отворених одговора: каква

склоништа градити, односно какве грађевинске стандарде прописати за изградњу

објеката у којим ће се спроводити склањање становништва у случају рата и

других ванредних ситуација.


1. Стратегија националне безбедности Републике Србије, Службени

гласник Р.Србије, бр. 88/2009

2. Закон о ванредним ситуацијама, „Службени гласник РС“, бр. 111/09.

3. Законом о народној одбрани из 1969. године, Службени лист СФРЈ

6/1969

4. Правилник о техничким нормативима за изградњу склоништа,

Службени лист СФРЈ 31/75, 11/76, 55/83

5. L. Vejl, Цивилна одбрана, ВИНЦ Београд, 1991. срр. 148.

6. M.A. Prentis, Цивина заштита у модерном рату, ВИЗ, Београд, 1958.

стр.56.


153

Предмет:

ЗАШТИТА ОД ЕЛЕМЕНТАРНИХ НЕПОГОДА

Бранко Бабић1


Циљ предавања је упознавање будућих инжењера заштите са основним

опасностима које доносе елементарне непогоде и начин деловања у превентивном и

оперативном смислу. Такође, упознати их са основним последицама које проузрокују

непогоде у циљу смањења ризика и одржавања истог на прихватљивом нивоу. Такође,

кроз планска документа инжењере упознати са основним мерама заштите на свим

нивоима организовања друштва, од појединца до Скупштине Р.Србије.

Кључне речи: елементарне непогоде, последице, мере за смањење ризика

THE PROTECTION AGAINST WEATHER DISASTERS

THE GOAL AND THE OUTCOMES OF THE LECTURE

The goal of the lecture is to acquaint the future protection engineers with the basic

dangers that are brought by the weather disasters and the way of action in the preventive and

operational sense. In addition to that, they are to be introduced to the elementary consequences

that are caused by the disasters, all in order to lower risks and maintain a certain level. Also,

through planned documents, the engineers are to be introduced to the basic protection measures

on all levels of the society’s organisation, from the individual to the National Assembly of

Serbia.

Keywords: weather disasters, consequences, risk-lowering measures

1. УВОД

Елементарне непогоде могу се дешавати и у време рата као што се

дешавају у миру. Заправо, оне у рату могу бити масовније по броју и шире по

захвату простора са веома тешким последицама (велике поплаве које могу бити

изазване рушењем система водених акумулација, бомбардовањем, велики

пожари изазвани запаљивим средствима и сл.).

При организацији цивилне заштите (у даљем тексту: ЦЗ) у систему

одбране, поред ратних опасности треба имати на уму и опасности које у миру

прете од разних елементарних непогода. При таквим непогодама морају се

ангажовати у заштити, спасавању и отклањању последица одговарајуће снаге

друштва са својим стручним службама. Пошто су елементарне непогоде сличне

ратним катастрофама, јер су последице људске жртве и уништење

материјалних добара, логично је и неопходно потребно да се организовање

друштва за заштиту и спасавање становништва и материјалних добара повеже и

учини јединственом делатношћу-да се успостави интегрисани систем заштите.



154

Тиме се постиже најекономичније решење у погледу коришћења кадра и

материјалних средстава, а ангажовањем у заштити и спасавању од

мирнодопских елементарних непогода и несрећа на најбољи начин се

проверавају организација, руковођење, опремљеност и обученост за извршавање

задатака у рату.

2. ПОЈАМ, ВРСТЕ И ОБЛИЦИ ЕЛЕМЕНТАРНИХ НЕПОГОДА

Елементарне непогоде су се јављале у свим временима и на свим

тачкама Земљине кугле. Развитак технике и цивилизације, а поготову откриће

средстава за масовно уништавање људи и материјалних добара, све више

подстичу човека на размишљање о проналажењу средстава која би створила

услове за преживљавање, тј. за одржавање физичке егзистенције људи.

Преломни тренутак у том смислу било је разарање у II светском рату. До тог

раздобља елементарне непогоде и масовне несреће, као феномен у постојању

човечијег друштва, биле су у многим потезима обавијана ирационалним

карактеристикама, велом одређене мистике и осећањем беспомоћности.

Елементарне непогоде су појаве простора и времена, тј. конкретне

животне средине. Оне представљају стање у коме је обухваћено јединство

разарања материјалних добара са свим штетама по здравље и живот дате

друштвене средине. То јединство обухвата две најзначајније области друштва-

материјалну област и област човекове физичке егзистенције. Последице

непогоде можемо отклонити брже или спорије, раније или касније.

Могли бисмо рећи да је елементарна непогода стање када на одређеном

простору и за одређено (кратко) време дође до таквог оштећења материјалних

добара, односно угрожености здравља или живота људи чије последице није

могуће отклонити за жељено време и постојећим устаљеним методама рада и

постојећом организацијом.

Елементарне непогоде и масовне несреће се могу сврставати у разне

групе (профиле) према различитим критеријумима. Свака од тих група има

своје специфичности. Те специфичности условљавају организацију и начин

рада при отклањању последица појединих група елементарних непогода и

масовних несрећа.

Елементарне непогоде и масовне несреће се разликују:

- по интензитету (број жртава и обим материјалног разарања);

- по узроку (ватра, вода, експлозивне материје, епидемија итд.);

- по пространству: удеси покривају ужу или ширу територију или је

непосредно угрожавају.

Елементарне непогоде и несреће се могу категорисати и по томе у

коликој мери зависе од човечије воље, тј. у коликој мери човек учествује у

њиховом настанку. То су:

- елементарне непогоде у којима делују природне снаге против којих

је свесна воља човека беспомоћна (земљотрес, речна поплава итд.);

- неелементарне непогоде за чији настанак је одговоран човек,

његов рад и живот (пожари, експлозије итд.)


155

2.1. Могући профили елементарних непогода и масовних несрећа

На нашем простору има услова за настанак следећих елементарних

непогода и масовних несрећа:

2.1.1. земљотреса,

2.1.2. речних поплава,

2.1.3. пуцање-рушење брана,

2.1.4. саобраћајних несрећа (на друму, на железници, на мору и реци, у

ваздуху),

2.1.5. снежних лавина и клизања терена,

2.1.6. експлозија,

2.1.7. пожара,

2.1.8. јонизујућа зрачења

2.1.9. епидемија.

Поједине, од наведених елементарних непогода и масовних несрећа,

могу се десити само на одређеним местима или територијама (водоплавна

подручја, руднички рејони итд.), док се друге могу десити свуда (пожари и

саобраћајни удеси).

2.1.1.Земљотреси

Земљотреси су појаве које проузрокују велике људске жртве и

материјалне штете, не могу се спречити али се морају предузети мере да би се

њихово штетно дејство што више ублажило. За сада се још не може предвидети

када ће се потрес десити, али се с великом вероватноћом може рећи да ће се

потреси дешавати у оним областима у којима су се већ дешавали, и у тим

областима треба предузети мере при градњи зграда како би оне биле што

отпорније према потресима и како би се спречиле људске жртве и материјалне

штете. Да би се донели прописи о грађењу, у многим земљама у којима се

дешавају јаки потреси најпре су израђене карте рејонизације (сеизмичког

рејонизирања), чија је главна намена да се одреде максимални интензитет и

границе међу разним интензитетима, као и степен опасности, на основи којих

елемената се одређује начин грађења у тим областима.

Код нас је 1950. године издата карта распореда максималног

интензитета, која је урађена на основи података који се налазе у каталозима

Сеизмичког завода у Београду. Јачина земљотреса мери се по важећој

међународној скали, која има 12 степени. Према тој скали проузрокују се

следећа рушења:

- потрес чија је снага до шест степени-не оставља озбиљније последице

на зградама;

- потрес од седам степени-проузрокује веће штете на слабијим зградама;

- потрес од осам степени-може потпуно да поруши слабије зграде, а

оштећује и зграде сазидане од армираног бетона;

- земљотрес од девет степени-потпуно руши слабије зграде и изазива веће

штете на зградама направљеним од железних и армиранобетонских

конструкција;


156

- потрес од десет степени-потпуно руши све зграде изузев зграда чија је

конструкција од железа и армираног бетона, али и ове може веома

много да оштети и

- потрес од једанаест и дванаест степени-потпуно руши зграде свих врста.

Превентивна и оперативна заштита од разорних и катастрофалних

земљотреса спроводи се, углавном, у два правца: сеизмолошко-геолошким

праћењем појава помоћу савремених инструмената у зонама у којима их је било

или у којима би могло да их буде и грађењем таквих нових грађевина, као и

обезбеђење постојећих, које су отпорне на земљотрес, што је задатак

пројектаната и конструктора1. Услови и начин грађења на трусним и другим

нестабилним теренима одређују се посебним прописима. После катастрефе у

Скопљу, издати су савезни прописи (привремени технички прописи) о градњи

на сеизмичким подручјима (''Службени лист СФРЈ'' бр 39/64).

2.1.2. Поплаве

Под појмом поплава подразумева се природним или вештачким путем

изазвана појава воде на нежељеном месту. С обзиром на географске, геолошке

и хидрографске особине земље има много могућности за настајање поплава.

Узрочници поплава су: јаке падавине и пораст водостаја; залеђивање и

загушивање водених токова; рушење брана или оштећење акумулација (језера,

резервоара, акумулационих система и др.); клизање терена; потреси.

Одбрана од поплава насељених подручја-градова, села и индустријских

центара-као и пољопривредних површина и саобраћајница поред река и потока,

своди се на спровођење различитих грађевинско-техничких мера које се

примењују у одбрани од поплава фиксног и стабилног хидротехничког система.

Неке врсте поплава које најчешће угрожавају насеља можемо поделити на:

- одбрану од поплаве од спољашњих вода, од којих се насеља бране

углавном одбрамбеним објектима као што су насипи и зидови;

- одбрану од поплава од унутрашњих вода, тј. од вода које долазе из

слива насеља, које могу бити бујичне, равничарске или комбиноване;

- одбрану од поплаве од подземних вода;

- одбрану од поплаве од подводних вода.

Спасавање од поплава предузима се у склопу осталих мера за одбрану

од поплава. И поред предузетих превентивних мера, када неко насеље буде

поплављено приступа се спасавању људи и материјалних добара. Основни

задаци приликом спасавања од поплава су:

- припремање и обезбеђење пловних средстава за спасавање;

- проналажење људи и материјалних добара угрожених водом;

- спасавање људи и стоке који се налазе у води;

- спасавање људи и материјалних добара са места која су опкољена

водом;

- пружање прве помоћи повређенима и дављеницима;

1 Земљотрес у Краљеву, октобра 2010. године, је показао многе слабости и пропусте у тогу градње, док су

многобројни земљотреси у Јапану марта 2011. године показали целом свету како се треба градити на трусном подручју


157

- превожење спасених људи и материјалних добара на безбедна места и

њихово збрињавање.

2.1.3.Рушење брана

Поплаве могу бити проузроковане и рушењем брана. Сведоци смо

стварања све већих акумулационих брана за коришћење водних снага у

енергетске сврхе и за наводњавање. Количине акумулиране воде су огромне,

неколико милиона или милијарди м3. Приликом рушења бране, било због тога

што је попустила или што је посреди разарање, у рату, талас који се сручи

великом брзином дуж речног корита или долине руши пред собом све препреке

(мостове, куће, енергетска постројења и друго). Пошто при рушењу бране

водена стихија има огромну снагу и пошто се вода нагло сручи, немогуће је

одбранити ужи рејон.

Сетимо се неколико националних катастрофа до којих је дошло услед

пуцања бране на рекама и језерима као што су: рушење високе шпанске бране

Vega de Tera, затим француске бране Malpasset и катастрофе на акумулацији

Vajont у Италији. Brana Vega de Tera у Шпанији, на реци Teri, саграђена је

1956. године. Она је била висока 35 метара, а запремина акумулације износила

је 7,5 милиона м3. Брана се срушила 1959. године, у време првог пуњења

акумулације. У катастрофи је погинуло 1500 људи. Брана Malpasset у

Француској, недалеко од града Frežisa, која је подигнута ради стварања

акумулације за наводњавање и снабдевање пијаћом водом, била је висока 60

метара. Срушила се 1959. године, што је довело до катастрофе у којој је

погинуло око 500 становника Frežisa, разрушено на десетине мостова, неколико

километара железничке пруге, велик број стамбених зграда, а настрадала је и

једна железничка композиција.

Заштита од рушења високих брана има два аспекта. Први се тиче

система мера којима треба обезбедити да не дође до рушења бране, а други се

тиче мера које треба предузети у случају да дође до рушења бране односно у

случају да се предвиђа рушење. Тада је неопходно потребно знати какав ће

бити поплавни талас, тј. какве ће бити његове карактеристике да би се могло

оценити који су низводни рејони угрожени и у којој мери. На основи тога се

плановима могу предвидети многе заштитне организационе мере које би биле

предузете у случају да се брана сруши, односно да дође до дејства поплавног

таласа.

2.1.4. Несреће у саобраћају

Непрекидан развој земље, пораст опште привредне активности, израда и

модернизација путева, пораст животног стандарда огледају се и у повећању

броја моторних возила и све живљем и гушћем саобраћају. Све чешће се

дешавају велики саобраћајни удеси у којима, поред велике материјалне штете,

долази и до људских жртава. Када се анализирају узроци саобраћајних несрећа

види се да се оне, без обзира на разноликост и специфичност услова под којима

настају могу поделити на оне које проузрокује човек (у 90 % случајева) и на

несреће објективног карактера (на њих отпада 10 одсто свих несрећа). Нагло


158

повећање броја неискусних возача такође проузрокује несигурност у

саобраћају. Већина саобраћајних предузећа није најбоље регулисала радно

време возача, те се због напора возача смањује сигурност у саобраћају. Овде

треба истаћи и недостатак сталне здравствене контроле над возачима, као и

недовољну контролу здравственог стања кандидата за возаче. Иако су прописи

у том погледу доста строги, ипак се на лекарским прегледима одбија мали број

кандидата.Будући да је највећи број саобраћајних несрећа изазван човековом

кривицом, саобраћајној култури и васпитавању грађана требало би поклонити

много више пажње. Такође би требало појачати техничку контролу моторних и

других возила.

2.1.5.Снежне падавине-сметови и замрзавање река

Зими велике снежне падавине и сметови који су проузроковани

кошавом могу да успоре или да укоче како локални саобраћај у градовима и

већим местима, тако и међуградски, друмски, железнички, водени и

ваздушни, што би изазвало озбиљне последице у производњи, снабдевању и

животу уопште. Због рушења појединих објеката услед снежних наноса и

оптерећења, као што су рушење стубова далековода, прекид телефонских

линија, рушење стамбених зграда и других објеката и сл. може доћи до великих

штета.

Лед на рекама доноси посебне опасности и проблеме, нарочито на

већим рекама, где се приликом његовог отапања стварају ледене баријере које

могу да повећају ниво и скрену ток реке и да на тај начин угрозе људске

животе, саобраћај и нанесу велике материјалне штете. Позната су нарочито

опасна места на сектору Бездана и Ђердапа, где постоје тзв. ''уска грла''.

Проблеми због леда јављају се готово сваке зиме и на Великој Морави, Сави,

Тимоку и др.

Места-зоне које су посебно угрожене снежним лавинама и подручја у

којима се најчешће замрзавају реке, услед чега може да дође до поплаве, морају

се благовремено проучити и планом се морају предвидети мере и ангажовање

снага, пре свега ЦЗ, ради спасавања.

2.1.6. Несреће у рудницима, експлозије и пожари

Све већи производни капацитети рудника и релативно велика

пространства која данас поједини рудници заузимају, као и употреба великих

количина експлозива и других средстава, уређаја и инсталација-створили су

услове за то да лако долази до великих несрећа, које по размерама често

превазилазе и многе тешке елементарне катастрофе. Несреће обично

проузрокују губитке у људству и материјалним добрима.

Људима који раде под земљом опасност прети од разних отровних,

загушљивих и експлозивних гасова, угљене прашине, пожара у јамама,

изненадне провале подземних вода итд. Несреће које од њих настају скоро

увек су масовне то јест у тим случајевима велик број људи страда. Највећу

опасност у рудницима угља представља метан, који настаје приликом

копања угља. Под одређеним условима, ако нису предузете све мере


159

предострожности, метан и угљена прашина могу се запалити, и тада долази

до катастрофалних последица проузрокованих механичким, термичким и

токсичким дејствима. Те катастрофе могу бити нарочито тешке ако метан и

угљена прашина заједно, у исто време експлодирају. Посебну опасност, поред

метана и угљене прашине, представља отровни гас угљен-моноксид, који се

ствара приликом експлозије метана и угљене прашине, као и када у јами избије

пожар. Од њега страда много више људи него од термичке и механичке

експлозије. Остале опасности и несреће у рудницима, чији узрок нису

природни рударскогеолошки услови, последица су погрешног руковања

експлозивним, течним горивом и електричним уређајима.

Стални развој савремене технике и индустрије, као и начин живота

цивилизованог човека и број запаљивих материја и иницијатора-извора

опасности све више прете човеку. Може се рећи да се упоредо с порастом

животног стандарда и материјалног благостања уопште повећавају и опасности.

Са њима се данас сусрећемо свуда где живе и раде људи, а материјалне штете

вишеструко су увећане. Када се упореди данашње стање у том погледу са

ситуацијом од пре 50 и више година види се да су опасности од пожара данас

знатно веће.

Када је реч о узроцима пожара, занимљиво је да преко 75 % њих

проузрокује човек својим незнањем, непажњом, тиме што није спровео мере

заштите, затим ту долазе дечје игре и слично.

Све већа употреба експлозива у грађевинарству и слично, такође често

доводи до несрећа и изван рударских окана. Нарочито велику опасност

представљају велика складишта експлозива, оружја и других експлозивних

материја, поготову ако се складишта налазе у насељеним местима.

Када је реч о несрећама те врсте, које се јављају као последица

експлозија, не могу се мимоићи несреће које проузрокују заостала убојна

средства. Познато је да у нашој земљи има велик број неексплодираних убојних

средстава заосталих из минулих ратова, која и данас угрожавају грађане.

Карактеристично је да су од тих средстава најчешће страдала деца.

2.1.8. Заштита од јонизујућих зрачења

Руковање радиоактивним материјама, почев од њихове производње,

транспорта и ускладиштења па до коришћења повезано је с многим

опасностима, које се могу огледати у угрожавању здравља људи и затровавању

средине. Иако су извори зрачења обезбеђени предузимањем посебних мера

заштите и контроле, може се десити да ''измакну'' контроли (нпр. услед пожара,

земљотреса и сл.), а то може да проузрокује одређене последице.

Наведене врсте елементарних непогода и других несрећа наводе на

закључак да уколико до њих већ дође околина се мора ефикасно и организовано

ангажовати у спасавању људи и материјалних добара. То се, поред осталог,

постиже и благовременом израдом планова, јер се тиме омогућује брза

употреба снага и сред-става у заштити и спасавању.


160

3. ПОСЛЕДИЦЕ ЕЛЕМЕНТАРНИХ НЕПОГОДА И МАСОВНИХ

НЕСРЕЋА

Будући да елементарне непогоде и масовне несреће изненада настају у

свакодневном животу и раду, њихове последице се манифестују у многим

областима друштвене структуре. Ширина и обим тих последица зависе од

врсте, односно интензитета непогоде или несреће. У најповољнијем случају

(нпр. саобраћајна несрећа), последице ће бити, квантитативно и квалитативно,

само исечак, део укупне динамике живота, а у најтежем (нпр. ратна

катастрофа) обухватиће друштвену структуру у целини. Између тих крајности

постоји мноштво варијаната, а њихово сагледавање ће зависити од објективне

процене елементарне непогоде или несреће. Последице се могу, у основи,

сврстати у следеће групе:

3.1. Социјалне последице

Елементарне непогоде и масовне несреће задиру у социјалну структуру.

При томе је веома значајна чињеница да се најпре јавља акутно измењен

социјални положај људи, као појединачних личности и као целине: социјална

диференцијација која је постојала пре несреће изненада се брише, између људи

се успостављају другачији међусобни односи. Тако измењена структура ставља

појединца у сасвим нов однос према другим људима, према друштвеној

заједници. Тај однос постаје у глобалу ближи и интимнији. Преовлађује,

односно успоставља се елементарни ритам у тежњама и акцијама чији је

основни циљ преживљавање са средствима која су остала и са оним средствима

која се могу на било који начин импровизовати. Материјална основа за такво

расположење је за све пострадале подједнака, преостала друштвена добра се

морају употребљавати тако да задовоље тај елементарни захтев свих, што значи

да се та добра у многим случајевима подруштвљавају. С друге стране, треба

рачунати-негде више, негде мање, у зависности од страдања и општих

околности-и на то да може да буде и несоцијалних поступака, посебно у

крајњој немаштини.

3.2. Последице по здравље

При већини елементарних непогода и масовних несрећа изричиту

негативно доминирају, нарочито у акутним фазама несреће, људи који су

погођени физичком траумом изазваном грубом силом која настаје у току

разарања погођеног подручја.

Трауме изазивају у несрећама и релативно највећи број смртних

случајева. Због броја физичких траума, као и због релативно високе смртносх

од њих, веће несреће делују у првим тренуцима веома импресивно. Збрињавање

трауме је, према томе, један од најбитнијих задатака у отклањању последица

након непогоде.

Акутно сужен животни стандард, нагле промене у начину живота људи,

неудовољавање навикама и прибегавање импровизацијама имају за последицу

нагло угрожавање личне, а самим тим и колективне хигијене, што погодује

настанку инфективне патологије, која може довести и до избијања епидемија.


161

Ментално-хигијенски и психијатријски проблеми јављају се у виду

разноврсних психо-реактивних манифестација, како у активним фазама несреће

тако и касније, у фазама преживљавања и ресоцијализације.

Социјално-медицински проблеми су саставни део проблема које

погођена заједница треба да решава у раду на нормализацији живота након

несреће. Очување и опоравак погођене заједнице и у условима најнижег

друштвеног стандарда први је услов да људи активно раде на отклањању

последица и да постану ствараоци свог будућег живота. Нарочито доминирају

проблеми деце (напуштене и у породици), изнемоглих особа, стараца,

трудница, преступи, психо-неуротске реакције код деце итд. При спровођењу

мера ради отклањања тих и сличних последица нарочито су неопходне хумане

и добро смишљене процене и адекватан поступак. У супротном резултати ће

изостати, мере ће изазвати супротне реакције, негативизме, а код људи ће се

задржати створени осећај несигурности и беспомоћности.

3.3. Последице културне надградње

Разматрања о вредности које су постојале пре несреће доживљавају у

несрећи одређене промене, а посебно у смислу редукције, односно смањења.

Културна надградња се у том смислу изравнава са суженим материјалним

стандардом, што је сасвим у духу елементарних потреба за преживљавање. Ако

таква ситуација потраје дуже време постепено се почиње осећати и

несразмерно дуго ће трајати јаз између ранијег и садашњег стања културног

живота, па те разлике утичу на процес ресоцијализације, јер подржавају

поменуто осећање беспомоћности и безизлазности.

3.4. Материјалне последице

Ове последице су најочигледније. Оне обухватају и лична и заједничка

друштвена материјална добра. Разуме се да у отклањању последица

елементарних непогода већи значај имају она материјална средства која

омогућују преживљавање. Од концентрације и врсте материјалних добара на

територији зависи која средства ваља у ресоцијализацији првенствено

оспособљавати за употребу да би се процес преживљавања што боље

обезбедио. Ово ваља истаћи и због тога што материјална рехабилитација

друштва изискује много напора и доста времена, а могућности је просечно

много мање него потреба.

4. МЕРЕ ЗА СМАЊЕЊЕ РИЗИКА

Да би се могло приступити организованом спровођењу заштитних мера

потребно је урадити следеће:

- израдити процену угрожености од елементарних непогода и других

несрећа на свим нивоима организовања;

- пратити стање и прикупљати податке о потенцијалним опасностима од

земљотреса; податке о рекама, речицама, потоцима, каналима, воденим

акумулацијама, о подземним водама и о висини водостаја и поплавама

које су биле у прошлости; преглед објеката потенцијалних изазивачи


162

већих несрећа: рудници, предузећа која раде са експлозивним

материјала, објекти осетљиви на пожар; преглед снага и средстава који

се могу ангажовати, односно употребити у спасавању и у

отклањању последица (спасилачке екипе, стално мобилне снаге као

што су ватрогасци, МУП, Војска, прва помоћ итд.); податке о броју

људи који могу бити угрожени различним непогодама; сарадњу са

суседним општинама у случају да дође до непогода; капацитете и друго

што обухвата здравствена служба, туристичке и угоститељске објекте за

смештај и збрињавање, прегледе резерви санитетског и другог

материјала, крвне плазме, лекова, намирница итд.

- поштовати прописане норме понашања свих који су одговорни за

спровођење мера заштите (веома често се несреће дешавају баш зато

што се у свакодневном раду не спроводе доследно прописи и техничке

норме);

- предузимати законом прописаних мера за све оне који крше прописе

или их не спроводе у живот;

- спремити и увежбати система узбуњивања;

- обучити појединце, екипе и групе за извршавање планираних задатака;

- обучити становништва, нарочито из самопомоћи и прве помоћи;

- благовремено предузимати потребне превентивне мере ради отклањања

узрока и спречавања последица (изградњу објеката који би могли да

издрже ударе земљотреса;подизање насипа око река, регулација речних

токова и канала на местима где постоји потенцијална опасност од

поплаве; урбанистичким мерама градова и насеља планирати градњу

широких улица, паркова, склоништа и сл.; исељење објеката са

експлозивима и другим запаљивиин материјама које угрожавају

људске животе изван насељених места; израда заштитног појаса ради

спречавања ширења пожара у пределима са шумом; премештање

драгоцености, предмета и докумената од посебне важности из плавних

подручјаи тд.);

- рационално спроводити мера заштите, у првом реду превентиве, како би

се умањио број жртава и смањила материјална штета;

- правилно користити снаге и средстава при отклањању последица (не

треба нагомилавати снаге и средства где нису потребни, на време

смењивати радну снагу, давати одморе и рационално се користити

техником, врло рационално користити санитетски материјал, животне

намирнице, средства за смештај итд.);

- обезбедити јавност припрема за заштиту од елементарних непогода,

чиме се обезбеђују бржа мобилизација свих снага и средстава и

ефикасније учешће у спасавању и отклањању последица, боље и

ефикасније обучавање извршилаца задатака и становништва у вези са

постављеним задацима;


163

5. ЗАКЉУЧАК

У раду су наведене кључне опасности којима могу бити изложени сви

становници, угрожена материјална и културна добра као и животна средина. Од

доброг познавања опасности, њихових основних карактеристика и начина

деловања, од припремљености, организованости и обучености свих структура

друштва зависи степен припремљености за евентуалне несреће и катастрофе.

Веома важну улогу у свему томе и држава, која својим законским и

подзаконским актима мора дефинисати све сегменте заштите и спасавања,

одредити снаге и средства за правовремено супростаљање, а исто тако

обезбедити и неопхону финансијку подршку. Од важности познавања

евентуалног ризика у свим сегментима заштите и спасавања зависиће и степен

безбедности свих грађана,а аи самих извршилаца заштитних мера.


1. Закон о ванредним ситуацијама, „Службени гласник РС“, бр. 111/09.

2. Стојановић Р., ''Заштита и спасавање људи и материјалних добара у

ванредним ситуацијама'', ВИЗ, Београд, 1984.

3. Закон о безбедности и здрављу на раду, Службени гласник РС, бр.

101/2005.

knjiga 5 studenti zastita

Documents