Menjanje klime

 

Ljudi su navikli na dnevne, sezonske i godišnje promene klimatskih uslova. U poslednje vreme javlja se zabrinutost zbog globalnog menjanja klime na osnovu sve većeg broja dokaza da se sada, pored prirodnih izmena klime, dešavaju promene i prosečno merenih klimatskih uslova u toku dužih perioda (tradicionalno 30 ili više godina). U najnovijem izveštaju (2001. g.) Međuvladinog panela UN za klimatske promene daje se procena da globalno temperatura raste na površini tla i mora u rasponu 0,6 0,2o C, počev od polovine 19. veka, pri čemu se najveće promene događaju od 1976. godine. Rekordno najtoplija dekada zabeležena je u devedesetim godinama 20. veka. Zapaženo je da na svim kontinentima dolazi do zagrevanja, sa najvećim promenama temperature na srednjoj i velikoj geografskoj širini severne hemisfere. Takođe se menjaju obrasci atmosferskih padavina: regioni sa suvom i polusuvom klimom postaju sve suvlji, a drugi, naročito oni na srednjoj i velikoj geografskoj širini, postaju vlažniji. Takođe postoji dokaz da tamo gde je došlo do povećanja atmosferskih padavina, postoji neproporcionalan porast učestalosti najvećih padavina. Uzroci ovih klimatskih promena se sve bolje razumevaju. Panel je zaključio da se „najveći deo zapaženog zagrevanja u toku poslednjih 50 godina može pripisati aktivnostima čoveka”, a najvažnije je oslobađanje gasova od fosilnih goriva, koji izazivaju efekat staklene bašte.

Rađeno je simuliranje klimatskog modela da bi se procenili efekti ranije, sadašnje i buduće emisije gasova koji izazivaju efekat staklene bašte — na klimu u budućnosti. Na osnovu niza alternativnih scenarija razvoja i parametara modela, panel je zaključio da će, ukoliko se ne budu preduzimale određene akcije u cilju smanjivanja emisije gasova koji izazivaju efekat staklene bašte, po svoj prilici temperatura globalno nastaviti da raste 1,4o C i 5,8o C u periodu od 1990. do 2100. godine. Taj rast će biti veći od začetaka poljoprivrede koji se beleže pre oko 10.000 godina. Predviđanja u pogledu padavina i brzine vetra su manje konzistentna, ali takođe ukazuju na značajne promene.

Potencijalni rizici od menjanja klime nastaju zbog povećanog izlaganja termalnim ekstremima (mortalitet od kardiovaskularnih i respiratornih oboljenja) i povećanih elementarnih nepogoda (uključujući smrtne slučajeve i povrede usled poplava). Može doći do pojave i drugih rizika zbog menjanja dinamike vektora bolesti (kao što su malarija i denga groznica),  godišnjih doba i incidencije raznih infekcija koje se prenose putem hrane i vode, prinosa poljoprivrednih useva, niza biljnih i stočnih štetočina i patogenih agenasa, salinacije priobalne zemlje i zaliha sveže vode zbog porasta nivoa mora, klimatski uslovljene proizvodnje fotohemijskih zagađivača vazduha, spora i polena i rizika nastanka sukoba zbog osiromašenih prirodnih resursa.  Može se očekivati da će se efekti promene klime na ljudsko zdravlje ublažiti posredstvom složenog uzajamnog delovanja fizičkih, ekoloških i socijalnih faktora.Ti efekti će se bez sumnje više odraziti na društva ili pojedince sa siromašnim resursima koji ne raspolažu tehnologijama i najmanje su u stanju da preurede svoju infrastrukturu i institucije (kao što je zdravstveni sektor). Iz tog razloga, bitno je da se bolje shvati uloga socioekonomskih i tehnoloških fakora u regulisanju i ublažavanju ovih uticaja. Zbog kompleksnosti, sadašnje procene potencijalnih uticaja klimatskih promena na zdravlje zasnivaju se na modelima koji su u velikoj meri nepouzdani.

Prema proceni, promena klime odgovorna je (2000. g.) za pojavu oko 2,4% dijareje u svetu, 6% malarije u nekim zemljama sa srednjim dohotkom i 7% denge groznice u nekim industrijski razvijenim zemljama. Ukupno posmatrano, posledični mortalitet iznosio je 154.000 (0,3%) smrtnih slučajeva, a opterećenje po DALY-ju (DALY — Disability Adjusted Life Years godine života prilagođene invalidnosti, prim. prev.) iznosilo je 5,5 miliona od čega je 46% zabeleženo u SEAR-D (South-East Asia Region Region jugoistočne Azije, prim. prev.) i još 14% u EMR-D (Eastern Mediterranean Region Region istočnog Mediterana, prim. prev.).

 

Ostali ekološki rizici po zdravlje 

Saobraćaj i prevoz predstavljaju dodatnu komponentu ekološke opasnosti u društvu. Opterećenje vezano za saobraćaj obuhvata ne samo povrede, već i posledice zagađenosti olovom i efekte na kvalitet vazduha u gradu. Dalje, pored ovoga što je već izloženo, postoje složene interakcije u pogledu i ostalih stvari, kao što je npr. gubitak mogućnosti za fizičku aktivnost i ekonomski efekti prevoza i saobraćaja.

 

priredila:   dr Slavica Žižić-Borjanović

  Centar za naučnoistraživački rad

 Izvor:The World Health Report 2002, Reducing Risks, Promoting Healthy Life

 UTICAJ TOPLIH LETNJIH DANA NA ZDRAVLJE LJUDI

Zvezdana Kojić1, Ljiljana Šćepanović1, Branka Bulajić-Subotić2,

Slavica Žižić-Borjanović3

 

1  Institut za fiziologiju, Medicinski fakultet, Beograd

2  Institut za plućne bolesti, Klinički centar Srbije, Beograd

3 Institut za zaštitu zdravlja Srbije „Dr Milan Jovanović Batut”, Beograd

 

Postoji mnogo objavljenih podataka koji su posvećeni uticaju promenljivih meteoroloških (vremenskih) faktora na zdravlje ljudi. Najveći deo ovih istraživanja urađen je od strane naučnika iz oblasti medicine, a manji deo od strane klimatologa (biometeorologa). U literaturi postoji saglasnost da vremenske prilike imaju snažan i dubok uticaj na

zdravlje ljudi, ali još uvek među naučnicima ne postoji jedinstveni stav oko toga koji su to precizni mehanizmi putem kojih vremenski faktori utiču na zdravlje. Na primer, neki od istraživača sugerišu da ekstremne vremenske prilike imaju najveći uticaj na zdravlje. Druga grupa istraživača, međutim, velike promene u umiranju ne dovodi u vezu sa ekstremnim vremenskim prilikama, već sa normalnim, sezonskim promenama u vremenu. Dodatno, zagađenje vazduha, koncentracije polena i rastvorenih jona u vazduhu, takođe su zavisne od vremenskih (meteoroloških) uslova. Oni mogu, direktno ili indirektno, uticati na učestalost bolesti i umiranja.

 

Veliki uticaj vremenskih uslova na zdravlje potvrđuju autoriteti u ovoj oblasti, kao što su  Američka nacionalna uprava za atmosferske i morske prilike (NOAA) i Centri za kontrolu bolesti (CDC). Oni u svojim izveštajima beleže velike poraste smrtnosti tokom talasa toplog ili hladnog vremena. Međutim, pored uticaja na smrtnost (mortalitet) jasno je opisan i uticaj vremenskih prilika na učestalost obolevanja (morbiditet), na promene u raspoloženju, na emocionalne reakcije i na različita odstupanja od normalnog ponašanja. Na primer, učestalost napada astme dovodi se u vezu sa različitim meteorološkim prilikama (sezonsko udisanje spora i plesni, prolaženje talasa hladnog vazduha koji je udružen sa visokim atmosferskim pritiskom). Bolesti kao što su grip, bronhitis i zapaljenje pluća su takođe povezane sa vremenskim prilikama. Uticaj vremenskih uslova ide čak i dalje od uticaja na učestalost umiranja i obolevanja. Naime, pokazano je čak da su i učestalost rađanja i broj spermatozoida pod uticajem meteoroloških prilika.

 

Zbog toplih letnjih dana koji su ispred nas, u tekstu će dalje biti iznet uticaj visokih temperatura vazduha, uticaj naglih promena temperature vazduha, atmosferskog pritiska, vlažnosti, padavina, količine sunčeve svetlosti, i oblačnosti na zdravlje ljudi.

 

UTICAJ TEMPERATURE VAZDUHA

 

Uticaj temperature vazduha na zdravlje (ili pak suprotno, na pojavu bolesti i smrti)   može biti procenjivan na nivou sezonskih varijacija i na nivou dnevnih varijacija. Sa sezonskim promenama temperature vazduha povezane su bolesti kao što su bronhitis, čir želuca i dvanaestopalačnog creva, visok pritisak u oku (glaukom), struma (gušavost), ekcem i herpes zoster. Srčana slabost, infarkt srca i cerebrovaskularne bolesti dovode se u vezu sa mesečnom temperaturom vazduha. Ove bolesti, skoro po pravilu, komplikuju se tokom toplih  letnjih dana (na višim temperaturama vazduha) pošto, u uslovima toplotnog stresa telo odgovara tako da usmerava krv iz dubokih tkiva u kožu, kako bi se povećao gubitak (odavanje) toplote iz tela. Međutim, porast u učestalosti bolesti srca zabeležen je i tokom veoma hladnih dana (mehanizam je potpuno različit).

 

Ne postoji saglasnost o uticaju varijacija u dnevnoj temperaturi na smrtnost, ali neki podaci pokazuju da ona može biti uvećana čak za 50%.

 

Identifikovani su i faktori koji, ukoliko su prisutni, povećavaju ili smanjuju uticaj visokih temperatura na bolest i smrtnost. Alkoholizam, stanovanje na visokim spratovima u zgradama, upotreba lekova koji deluju na CNS (trankvilizera) povećavaju pojavu bolesti i smrti tokom toplih letnjih dana. Stanovanje u hladovitim mestima, upotreba air-conditioning aparata, kao i hladnih napitaka umanjuje pojavu bolesti i smrti tokom toplih letnjih dana. Starost takođe povećava rizik, jer su kod starijih ljudi oslabljeni fiziološki odgovori (osetljivost hipotalamičkog

termostata, smanjena je sposobnost promene protoka krvi, kao i sposobnost znojenja). Dodatno, za neke od lekova koji stari ljudi koriste, pronađeno je da povećavaju rizik od toplotnog udara. Kod beba i male dece, takođe, rizik od toplotnog udara je povećan. Socijalno-ekonomski status je bitan, jer siromašni stanovnici nisu često u prilici da sebi obezbede prijatan ambijent.

 

U statističkoj analizi koja se bavi predviđanjem uticaja vremena na zdravlje, bolest i smrtnost, koriste se različiti parametri (maksimalna i minimalna dnevna temperatura vazduha, prosečna dnevna temperatura, prosečna nedeljna temperatura, maksimalna temperatura tokom noći). Uspešno se koristi model koji uključuje značaj visoke temperature, broj dana tokom kojih je temperatura vazduha visoka, sa visokim procentom vlage i sa malom brzinom vetra.  Korišćenjem odgovarajućih matematičkih jednačina može se saznati granična temerapatura vazduha iznad koje smrtnost dramatično raste. Za stanovnike New Yorka to je temperatura vazduha od 38 °C.

 

Sigurno je da ukupni klimatski uslovi na  određenom geografskom području određuju toleranciju stanovništva u odnosu na visoke temperature, ali, za sada, ne postoje podaci koja temperatura vazduha (tačnije skup vremenskih uslova) predstavlja rizik po ljudsko zdravlje. Nekoliko indeksa koji se koriste od strane biometeorologa, preciziraju uticaj klimatskih faktora na zdravlje, bolest i smrt. Najčešće korišćeni indeksi su: temperatura/vlažnost, diskomfor indeks, indeks koji opisuje veličinu stresa u zavisnosti od vremena (weather stress index), indeks smrtnosti koja je specifično uzrokovana temperaturom vazduha (temperature specific mortality ratio), indeks smrtnosti koja je specifično uzrokovana temperaturom vazduha u zavisnosti od starosti ispitanika (age- and temperature- specific mortality ratio), itd. Termin „vremenskih faza” objedinuje veći broj vremenskih uslova koji deluju na jednom geografskom području. Po Hes Berezovskom postoji ukupno 20 različitih vremenskih faza, i one najkompletnije opisuju uticaj meteoroloških faktora na zdravlje, bolest i smrtnost populacije.

 

UTICAJ NAGLIH PROMENA TEMPERATURA I ATMOSFERSKOG PRITISKA VAZDUHA

 

Brze i velike promene temperature vazduha, ako se dešavaju u kratkom vremenskom intervalu mogu izazvati brojne fiziološke promene u telu. Nagle promene temperature vazduha mogu uticati na krvni pritisak, kiselost krvi (pH krvi), zapreminu izlučene mokraće, na propustljivost kapilara u tkivu i na pojavu otoka. Pojava širenja epidemija zaraznih bolesti takođe može biti povezana sa naglim i velikim promenama temperature vazduha.

 

Po rezultatima brojnih studija nagle, brze i velike promene atmosferskog pritiska često su udružene sa pojavom napada migrene. Neki, pak, istraživači zabeležili su manju učestalost pojave napada migrene u vreme kada je atmosferski pritisak bio nizak. To je, delimično izazvano kraćim intervalima sunčevog sjaja, koji   uvek prate intervale niskog atmosferskog pritiska, a koji su osumnjičeni kao ključni mehanizmi za započinjanje napada migrene. Sa druge strane, u studiji koja je izvedena u Kanadskom centru za izučavanje efekta klime, pronađeno je da napadi migrene nastaju u danima u kojima atmosferski pritisak opada, vlažnost vazduha se povećava, u kojima ima brzih, naglih promena temperature vazduha i vetrovito je.

 

Nagle promene atmosferskog pritiska povećavaju učestalost smrti od karcinoma (nagle promene niskog pritiska) i od bolesti srca i krvnih sudova (nagle promene visokog pritiska).

 

Uticaj meteoroloških činilaca na nastanak spontanog pneumotoraksa ispitivan je na 659 bolesnika sa područja Beograda u periodu 1990-1994. godine. Za geografsko područje Beograda u ovom periodu postojale su 19 od ukupno 20 vremenskih faza. Podaci o uticaju vremenskih faza (temperaturi, atmosferskom pritisku, vlažnosti vazduha, itd.), međutim, nisu pokazali postojanje značajnih razlika u učestalosti pneumotoraksa vezano za vrednost atmosferskog pritiska, kao ni minimalne, maksimalne i srednje temperature vazduha. Maksimalne dnevne amplitude temperature i atmosferskog pritiska u pojedinim vremenskim fazama u danima sa i bez pneumotoraksa, takođe nisu bile statistički značajno različite.  

 

Oblačnost: Smanjeni intenzitet sunčeve svetlosti za vreme oblačnih perioda, takođe utiče na zdravlje i bolest. Za vreme svetlih dana, sa velikom količinom sunčeve svetlosti, autonomni nervni sistem je stimulisan i aktiviran, i on povećava ukupnu fizičku aktivnost, kao i psihički osećaj dobrog raspoloženja. Zabeleženo je da sunčevi zraci dovode do hemijskih promena u sintezi hormona i transmitera u mozgu; pored ostalog povećavaju sintezu hormona epinefrina, koji stimuliše sve funkcije u telu (fizičke i psihičke). Zbog toga je, za vreme oblačnih dana, nivo ovih stimulirajućih supstanci u krvi nizak. Zato su dani sa malim intenzitetom sunčeve svetlosti često udruženi sa osećajem relaksacije, umora i pospanosti.

 

UTICAJ VLAŽNOSTI VAZDUHA I KOLIČINE PADAVINA

 

Znojenje je jedini fiziološki način gubitka toplote iz tela kada je temperatura vazduha viša u odnosu na temperaturu tela.Vlažnost vazduha tokom toplih letnjih dana ima veliki uticaj na učestalost bolesti i smrti, jer visoka vlažnost vazduha smanjuje sposobnost znojenja i gubitka viška toplote iz tela. Za vreme toplih i vlažnih dana znoj teže isparava, ili uopšte ne isparava, izbija obilnije i u kapima. Zato je odavanje toplote iz tela smanjeno (isparavanjem 1 g znoja gubi se 580 kCal), temperatura tela raste, približava se temperaturi okoline pa zato ako je vlažnost vazduha visoka, češće i lakše nastaje toplotni stres. Smrtnost stanovništva se značajno povećava čak i pri nešto nižim temperaturama, ako je vlažnost vazduha visoka. Interesantno je da neke studije ukazuju da i dobro psihičko stanje zavisi od vlažnosti vazduha. U ovim studijama psihičko stanje praćeno je preko skale koja opisuje raspoloženje sreće; pronađena je negativna povezanost između vlažnosti vazduha i osećaja ispunjenosti snagom i energijom, druželjubivosti i ushićenja.

 

Za vreme toplih letnjih dana talas zahlađenja, sam ili udružen sa padavinama, smanjuje učestalost bolesti i smrtnosti. Međutim, zbog učestalih saobraćajnih nesreća u ovom periodu, smrtnost može, indirektno, biti i povećana.

 

FIZIOLOŠKA AKLIMATIZACIJA, BIHEJVIORALNA I KULTURNA PRILAGOĐAVANJA PONAŠANJA

 

Organizam izložen visokim temperaturama i svim gore navedenim vremenskim uslovima za vreme toplih letnjih dana, menja brojne svoje funkcije. Normalni, zdravi, fiziološki odgovor organizma u vreme toplih letnjih dana

jeste da se aktiviraju mehanizmi za odbranu od pregrejavanja: povećava se odavanje toplote iz tela a istovremeno se smanjuje stvaranje toplote u telu.

 

Povećano odavanje toplote iz tela ostvaruje se putem vazodilatacije (širenja) krvnih sudova kože. Tada veća količina tople krvi iz dubokih tkiva stiže u venske pleksuse kože, a odatle, sa kože, toplota se odaje u spoljašnju sredinu putem sledećih procesa:

-         zračenjem: razmena toplote između tela koja nisu u direktnom kontaktu

-         kondukcija: razmena toplote između tela koja jesu u direktnom kontaktu (npr. između stolice ili ležaljke na kojoj se nalazimo i našeg organizma)

-         konvekcija: odvođenje toplote putem strujanja vazduha. U vodi je gubitak toplote veći nego u vazduhu, jer voda može da akumulira veću količinu toplote (otuda je fiziološki opravdano za vreme toplih letnjih dana kupanje u rekama, jezerima, morima).

-         znojenjem: isparavanjem 1 grama znoja sa površine tela gubi se oko 580 kCal., što je fiziološki moćan mehanizam za odavanje viška toplote iz tela.

 

U slučaju dugotrajnog delovanja visokih temperatura vazduha, nastupa dodatna aktivacija ovih mehanizama (aklimatizacija na toplo). Kapacitet znojnih žlezda se povećava, pa je i zapremina izlučenog znoja veća (do 2 litra znoja na sat). Dodatno, količina soli u znoju se smanjuje pod uticajem hormona, što čuva jone koji su organizmu potrebni. Osećaj žeđi se povećava, a time i unos vode.

                                                               

Pod uticajem hipotalamusa (deo mozga) za vreme toplih letnjih dana smanjuje se stvaranje toplote u telu. To se ostvaruje smanjenim:

-         unosom hrane, i usled toga manjim metabolizmom (toplota se stvara za vreme metabolizma hranljivih materija). 

-         fizičkim aktivnostima – jer drugi, važan način za stvaranje toplote u telu jeste upravo kontrakcija skeletnih mišića.

 

Poznajući fiziološke odgovore na vremenske uslove u toku toplih letnjih dana, mogu se navesti sledeće mere preporuke.

 

MERE PREPORUKE

 

U toku toplih letnjih dana i pri visokim temperaturama vazduha fiziološki je opravdano:

kad god je to moguće treba napraviti preraspodelu radnog vremena i na taj način smanjiti direktno izlaganje sunčevom zračenju u periodima dana kada je ovo zračenje najintenzivnije. Izbegavati boravak na otvorenom prostoru u intervalu od 11 do 17h.

ukoliko je moguće, koristiti klima uređaje i ventilatore (povećati strujanje vazduha i odvođenje toplote sa površine tela).

izbegavati nagle promene temperature vazduha (nagli i česti prelasci iz klimatizovanih u neklimatizovane prostorije).

odeća leti treba da je od prirodnih materijala, svetlih boja, da propušta znoj i omogućava evaporaciju.

smanjiti fizička naprezanja (koja uključuju težak fiziki rad, sportske aktivnosti na otvorenom, i sl.).

koristiti hranu koja nije bogata kalorijama, koja se lako vari i razlaže (voće i povrće).

zbog toga što se leti, putem znoja, gubi velika količina vode i elektrolita, korisno je piti veliki količinu hladnih napitaka (oko 2 litra tečnosti). Takođe, dobro je imati pored sebe neko sredstvo za oralnu rehidrataciju (npr. OROSAL®).

koristiti hladne kupke, upravo da bi se efikasnije povećalo odavanje toplote sa površine tela.

ULTRAVIOLETNO ZRAČENJE

Ultravioletno zračenje obuhvata deo spektra elektromagnetnog zračenja talasnih dužina 100 - 400 nm. Čovek ne

poseduje čula kojima bi detektovao nejonizujuće zračenje, osim što čulo vida može da registruje uski pojas ovog

zračenja - vidljivu svetlost.

Naziv potiče od susednog ljubičastog (violetnog) dela vidljive svetlosti. Po očekivanim biološkim dejstvima i

nekim fizičkim osobinama deli se na UVA, UVB i UVC područje.

Prirodno UV zračenje potiče od Sunca zagrejanog na oko 6000oK, koje šalje ka Zemlji veoma širok kontinualan

spektar UV zračenja, a na površinu Zemlje stiže samo UV zračenje talasnih dužina većih od 290nm (UVA i UVB),

jer se zračenje manjih talasnih dužina absorbovalo u atmosferi, a naročito u sloju ozona u stratosferi.

Istanjenost ovog sloja ozona poslednjih decenija, u nekim delovima sveta, dovela je do povećanog UV zračenja.

Interesantno je napomenuti da sva tela zagrejana iznad 2500oK mogu da emituju UV zračenje.

IMUNOSUPRESIJA INDUKOVANA ULTRAVIOLETNIM ZRAČENJEM: POVEZANOST SA

ZDRAVLJEM LJUDI

 

U Biltenu Svetske zdravstvene organizacije od novembra 2002. godine, prof. medicinske mikrobiologije iz

Edinburga (Velika Britanija) Mary Norval, u rubrici "Klasici narodnog zdravlja", osvrnula se na članak iz 1977.

godine (Proceeding of the National Academy od Sciences USA) o ultravioletnom zračenju i njegovoj povezanosti

sa kancerogenezom.

 

Članak Michael Fisher i Margaret Kripke publikovan pre 25 godina preteča je radova koji ukazuju da ultravioletno

zračenje ima sistemski supresivni efekat na imuni sistem i obeležava vreme nastanka "fotoimunologije".

 

Naime, eksperimenti na miševima ranih sedamdesetih godina pokazali su da višemesečno izlaganje UV zračenju

dovodi do nastanka karcinoma kože. Preterano izlaganje suncu povećava rizik nastanka kako "ne - melanoma"

(karcinoma skvamoznih i bazalnih ćelija), tako i melanoma.

 

UV zračenje se može smatrati "kompletnim kancerogenom" zato što  ne prouzrokuje samo mutacije DNA u

ćelijama kože, nego remeti i održavanje imunog odgovora na zadovoljavajućem nivou.

 

Prema izveštaju zdravstvene službe za životnu sredinu Ujedinjenih nacija poslednjih godina u svetu godišnje se

javi preko 22 miliona slučajeva "ne - melanoma" i 200.000 slučajeva malignog melanoma.

 

Incidenca "ne - melanoma" kod belaca u predelima sveta sa toplijom klimom i blizu ekvatora povećala se 2 do 3

puta u poslednjih 30 godina.

 

Slično, incidenca malignih melanoma i nivo smrtnosti se oštro povećao u poslednjim dekadama kod belaca, ali ne i

kod crnaca. Mada je maligni melanom znatno ređi od karcinoma "ne - melanoma", čak 80% svih smrtnih slučajeva

povezanih sa karcinomima kože je upravo u vezi sa obolevanjem od malignog melanoma.

 

Opredeljeni su fototipovi kože, pa je zaključeno da su osobe koje lako pocrvene i dobiju opekotine, a taman ten

dobijaju usporeno, podložnije UV-zračenjem nastaloj imunosupresiji od ljudi koji retko dobiju opekotine nakon

sunčanja i lako dobijaju tamni ten. To je objašnjenje za povećan rizik od nastanka raka kože kod osoba sa

određenim fenotipom kože.

 

Promene u stilu života dovode do povećane izloženosti UV zračenju zbog: modnih trendova, češćeg korišćenja

"sunčanih odmora", izlaganja veće površine kože suncu zavisno od odeće, nenošenja šešira, korišćenja prostorija za

veštačko tamnjenje kože i solarijuma.

 

Priredila dr Slavica Žižić - Borjanović

 

ZAŠTITA  OD SUNČEVOG ZRAČENJA

 

       Prof. dr Miroslav Hrnjak                                                     

Institut za medicinu rada ZPM, Vojnomedicinska akademija, Beograd

 

      U sunčevom zračenju 8,3% čini ultravioletno zračenje, 38,9 vidljivo i 52,8% infracrveno zračenje. Na koži sunčevo zračenje izaziva akutne promene u vidu crvenila, opekotina, tamnjenja i zadebljanja kože. Može da prouzrokuje fotosenzibilizaciju ( reakcija preosetljivosti), pogoršanje nekih sistemskih oboljenja koja se ispoljavaju na koži i promene u odbrambenom odgovoru kod  nekih virusnih infekcija (HIV ili AIDS). Hronično izlaganje kože može da izazove degenerativne promene (starenje kože) i maligne promene (rak nepigmentnih ćelija i rak pigmentnih ćelija kože). Sunčevo zračenje i povećana spoljna temperatura vazduha uzrokuju sunčanicu, toplotni udar, toplotni kolaps i toplotne grčeve. Sunčevo zračenje najviše je izraženo oko podne ili između 13,00 i 14,00 h u letnjem računanju vremena. U cilju zaštite treba izbegavati izlaganje sunčevom zračenju od 10,00 do 16,00 h i pratiti dnevnu prognozu indeksa ultravioletnog zračenja. Decu do godinu dana ne treba izlagati direktnom sunčevom zračenju. Treba nositi šešir sa širokim obodom (15-20 cm) i koristiti preparate za zaštitu od sunca. Odeća treba da pokriva telo, ruke i noge. Široka odeća bolje štiti od tesne – najbolja je majica dugačkih rukava sa velikom kragnom. Razvučena i iznošena odeća manje štite. Najefikasniji su gusto tkani ili pleteni deblji materijali. Dvostruki materijal štiti bar dva puta više od jednostrukog. Materijal od 100% poliestera pruža 2-3 puta veću zaštitu od drugih materijala. Najlon takođe dobro štiti. Materijali tamnije boje efikasnije štite od sunčevog zračenja u odnosu na svetlije. Crna pamučna tkanina štiti 5 puta bolje nego bela, a plava boja bolje od roze. Težak rad na otvorenom prostoru treba prekinuti kad temperatura dostigne 30 oC, između 30 oC i 35 oC može se obavljati srednje težak rad, između 35 oC i 38 oC samo laki rad, a iznad 38 oC treba prekinuti svako obavljanje fizičke aktivnosti.

PROMENE NA KOŽI IZAZVANE UV ZRAČENJEM

Ass. dr Danijela Dobrosavljević

Institut za dermatovenerologiju KCS, Beograd

 

 

Sunce emituje širok spektar zračenja gde su za kožu najznačaniji UVB i UVA zraci. Smatra se da UVC zraci ne prolaze kroz atmosferu jer ih apsorbuje ozon. Dejstva UV zraka na kožu mogu biti rana (solarne opekotine, pigmentacija kože) i kasna (foto-starenje, elastoza, brojne benigne (Lentigo solaris), premaligne (Keratosis solaris, Porokeratosis actinica) i maligne lezije (Carcinoma basocellulare, Carcinoma spinocellulare, Lentigo maligna, Melanoma). Dejstva na kožu zavise od fototipa tako da su najpodložnije osobe svetle puti koje uvek izgore na suncu, a retko pocrne (tip I) i one koje često izgore i crne manje od proseka (tip II). Neumitno biološko starenje kože je drastično ubrzano prekomernim izlaganjem UV zracima – koža je žućkaste boje sa dubokim i plitkim borama, pseudostelatnim ožiljcima, sklona stvaranju hematoma i premalignim i malignim lezijama.

 

Fotokarcinogenezu mogu izazvati i UVB (stvaranje timinskih dimera DNK) i UVA zraci (mutacije, hromozomske aberacije). Obe vrste deluju imunosupresivno i to na Langerhansove ćelije i keratinocite (UVB) i mehanizmom slobodnih radikala (UVA). Kada odbrana kože zataji – nastaju klinički vidljive maligne lezije.

 

Sve je više ubedljivih dokaza da UVA zraci, ranije smatrani inertnim, imaju veoma značajnu ulogu u nastanku melanoma kože.

 

Znajući da su dejstva UV zraka na kožu kumulativna, da svi ljudi ne pripadaju istom fototipu, da koža brže stari na suncu i da se može pocrneti i u hladu i pri oblačnom vremenu, možemo sunce pretvoriti u saveznika a ne u neprijatelja.

 

UV ZRAČENJE U SRBIJI

prim. dr Jadran Bandić, spec. plastične hirurgije

 

Područje Republike Srbije nalazi se u zoni visokog i ekstremno visokog UV zračenje tokom letnjih meseci počev od kraja 90-ih godina prošlog veka. Dokazano je da UV zraci ( UVB i UVA ) predstavljaju jedan od  najkarcinogenijih faktora za čoveka  i direktno prouzrokuju pojavu karcinoma kože i melanoma.

Od meseca juna 1999g. pratimo svakodnevno UV zračenje na 27  mernih mesta u Srbiji. U tom periodu uočili smo sledeće bitne karakteristike:

   preko 7 meseci godišnje područje Republike Srbije nalazi se u zoni povišenog do ekstremno visokog UV zračenja,

   jedini period bez povišenog UV zračenja su meseci decembar i novembar ( sem područja Kopaonika i Zlatibora gde se i u tom periodu radi, nadmorske visine, beleži povišeno do visoko UV zračenje ), i

   u periodu od sredine juna pa do sredine jula zračenje je najjače a kulminacija je između  3 do 10 jula.

Ovako visoko UV zračenje u Evropi se beleži još samo u Španiji, Grčkoj, Makedoniji i u Alpskim područjima centralne Evrope.

Analizirajući iskustva  nekih zemalja ( Australija, Novi Zeland i US )  koje su pre nas ušle u zonu ovako visokog UV zračenja uočavamo podatke o velikom porastu oboljevanja od karcinoma kože i melanoma. U periodu od 10 ( deset ) godina taj porast se kreće od 3 do 10 puta.

Mi u Republici Srbiji nemamo tačne podatke o godišnjoj incidenci karcinoma kože i melanoma ali na osnovu podataka koji su nam dostupni pretpostavlja se da je  u 2001g.  godišnja icidenca za karcinome kože bila 10.000 a za melanom 450.

Ukoliko ne preduzmemo adekvatne mere zaštite broj obolelih od karcinoma kože i melanoma tokom sledećih 10 godina poprimiće epidemijske razmere.

 

INDEKSI ULTRALJUBIČASTE SUNČEVE RADIJACIJE

Mr Verica Gburčik, dipl.met

Gradski zavod za zaštitu zdravlja, Beograd

 

 

Globalni solarni indeks ultraljubičaste radijacije (Global Solar UVI) formulisan je na osnovu referentnog spektra zavisnosti pojave eritema na koži čoveka u zavisnosti od talasne dužine UV (ISO 17166:1999/CIE S 007/E-1998). UVI su definisale četiri svetske organizacije: Svetska zdravstvena organizacija, Svetska meteorološka organizacija, Program za životnu sredinu UN (UNEP) i Međunarodna komisija za zaštitu od nejonizujućeg zračenja. Vrednosti UVI se kreću od nule pa naviše u zavisnosti od visine Sunca, geografske širine, oblačnosti, nadmorske visine, količine ozona i refleksije tla.

 

U Srbiji nije organizovano sistematsko merenje UV radijacije ali se za procenu UVI koriste (u Gradskom zavodu za zaštitu zdravlja) podaci dobijeni od relevantnih svetskih i evropskih centara a u skladu sa preporukama, gore navedene, četiri svetske organizacije.  

PREPORUKE ZA IZLAGANJE SUNCU

(Definisale svetske organizacije pri UN)

 

INDEKS UV KATEGORIJA IZLAGANJE SUNCU

11 i više Ekstremna Ekstremna zaštita

8 do 10 Vrlo visoka Ekstremna zaštita

6 do 7 Visoka Potrebna zaštita

3 do 5 Srednja Potrebna zaštita

1 i 2 Niska Slobodno

 

 

Tokom juna meseca u Srbiji se indeksi UV nalaze u kategoriji vrlo visokih vrednosti (8.5 do 9.5 pri vedrom vremenu oko podne, na nivou mora nm=0). Period dana u kome treba primenjivati mere zaštite u junu mesecu je period od približno 8,30 do 16,30 časova. Naime, UVI ima svoj dnevni hod, ulazi u kategoriju srednjih vrednosti oko 8,30 h, dostiže maksimum u podne (oko 12,40h po zvaničnom vremenu) i zatim opada da bi oko 16,30 ponovo bio u kategoriji niskih vrednosti. Indeks raste sa nadmorskom visinom približno 4% na svakih 300m.

 

Prema uputstvu navedenih svetskih organizacija, u naznačenom delu dana treba primenjivati mere zaštite od sunca, a oko podne (u periodu približno od 12 do 13,30 sati) ekstremne mere zaštite – boravak u zatvorenom prostoru. Inače standardne mere zaštite u toku celog naznačenog perioda su: -- Boravak u senci (hladovini), indeks je oko 50% manji

- Šešir sa što većim obodom

- Odeća koja maksimalno pokriva kožu

- Naočari priljubljeni uz oči ili sa bočnim štitnicima

- Preparati za zaštitu kože od sunca sa faktorom zaštite 15 i više.

 

Priložena mapa UV indeksa u Evropi ilustruje vrednosti na dan 21. jun 2003.

TELESNA TEMPERATURA I NJENA REGULACIJA

 

Zvezdana Ž. Kojić

Institut za fiziologiju, Medicinski fakultet Univerziteta u Beogradu

 

 

 

Temperaturni uslovi u kojima se ćelije nalaze jedan su od najvažnijih faktora koji određuju njihovo stanje i aktivnost. Odvijanje hemijskih reakcija (intenzitet metabolizma) zavisi od telesne temperature jer, kao što je poznato, enzimski sistemi tela funkcionišu u uskom temperaturnom intervalu (oko 37 C). Zbog toga je veoma značajno da se telesna temperatura održava relativno konstantnom, u veoma uskom intervalu variranja, a to se postiže zahvaljujući postojanju posebnih mehanizama regulacije, u kojima učestvuje čitav niz organa.

 

Prema sposobnosti termoregulacije, sve životinje se mogu podeliti na:

   -         Hladnokrvne (poikilotermne – ribe, vodozemci, gmizavci) čija telesna temperatura varira i zavisi od temperature okoline.

   -         Toplokrvne (homeotermne – ptice, sisari) koje imaju stalnu temperaturu, nezavisnu od temperature spoljašnje sredine. Kod njih, zahvaljujući brojnim refleksnim mehanizmima koji se integrišu u hipotalamusu, telesna temperatura se održava u uskim granicama variranja, nasuprot velikim varijacijama temperature okoline.

 

Čovek spada u homeoterme – njegova telesna temperatura  ostaje konstantna uprkos varijacijama temperature okoline. Međutim, ova definicija važi samo za duboke delove tela (unutrašnja tkiva i organe), tzv. unutrašnja temperatura, koja je stalna i u toku dana, ne varira vise od 0,6º C. Važno je, međutim, da su ekstremiteti i koža praktično poikilotermni; njihova temperatura veoma varira u cilju održavanja unutrašnje telesne temperature konstantnom. 

Inače, u toku evolucije termoregulacija se najkasnije razvila, a razlike u sposobnosti termoregulacije postoje i unutar iste vrste. Tokom prvih dana, nedelja pa i meseci života novorođenče i odojče se ponašaju kao vrlo nesavršeni homeotermi, pa kod njih, zavisno od temperature okoline, lako može doći ili do pregrejavanja ili do rashlađivanja – o čemu treba voditi računa.

 

 

TOPLOTNA RAVNOTEŽA (TOPLOTNI BALANS)

 

            Temperatura tela je upravo srazmerna toploti tela, a toplota se u organizmu neprekidno stvara  (kao nusprodukt metabolizma) i neprekidno odaje iz tela.

            Održavanje unutrašnje temperature tela na konstantnoj (normalnoj) vrednosti moguće je samo ako postoji ravnoteža između količine toplote koja se stvara u telu i količine toplote koja se gubi iz tela. Tada kažemo da je telesna temperatura konstantna, a organizam se tada nalazi u stanju termičke neutralnosti, toplotne ravnoteže ili u  toplotnom balansu.

            Proizvodnja toplote obavlja se u dubokim tkivima i to u toku hemijskih reakcija. Proizvodnja toplote zavisi od intenziteta metaboličkih procesa i svih regulacionih faktora koji na njih utiču: nervni faktori (naročito aktivnost simpatikusa), funkcija endokrinih žlezdi (štitasta žlezda, srž nadbubrežnih žlezdi, koncentracija progesterona), intenzitet fizičkog rada (uključujući drhtanje skeletnih mišića), intenzitet unošenja hrane (specifično dinamičko dejstvo hrane) itd.

Odavanje toplote odigrava se sa površine tela, po zakonima fizike. Kao i svako drugo toplije telo, i čovečije telo predaje okolini toplotu, zračenje, provođenjem (kondukcija i konvekcija) i isparavanjem. Udeo pojedinih od ovih puteva odavanja toplote zavisi od temperature okoline i od vlažnosti vazduha. 

            Na tabeli 1 prikazano je odavanje toplote osobe koja se bavi lakim fizičkim radom, sa     dnevnim      energetskim   prometom od 3000 cal. i boravkom na sobnoj temperaturi

(18–20º C).

 

Tabela 1: Odavanje toplote u toku 24 časa

 

Put odavanja toplote                                      % ukupne toplote

Zračenje, konvekcija, kondukcija                                  65

Isparavanje sa kože i respiratorne sluzokože                  30

Zagrevanje udahnutog vazduha                            3

Putem mokraće i fecesa                                                  2

 

Na višoj spoljašnjoj temperaturi i pri intenzivnijem fizičkom radu, udeo isparavanja sa kože (putem znojenja) u odavanju toplote može biti mnogo značajniji. Isparavanjem 1 grama znoja gubi se 0,57 cal. toplote.

 

 

NORMALNA TELESNA TEMPERATURA

 

Pošto je, prema definiciji, telesna temperatura rezultat proizvodnje toplote u organizmu i njenog odavanja iz organizma, da vidimo sada koja je to normalna temperatura tela (unutrašnja temperatura) koju termoregulacioni mehanizmi održavaju konstantnom.

Govoriti o normalnoj telesnoj temperaturi je veoma teško jer ona zavisi od brojnih faktora, kao što su:

   -                     način merenja

   -                     doba dana

   -                     aktivnosti osobe

   -                     endokrini status

   -                     uzrast (starost).

Prosečna telesna temperatura odrasle, zdrave osobe, izmerene u jutarnjim časovima iznosi:

ORALNO: 36,7 – 37,1°C ili u rasponu 36 – 37°C.

REKTALNO: za 0,6°C viša u odnosu na aksilarnu i oko 0,5°C viša u odnosu na oralno izmerenu temperaturu iste osobe.

Rektalna temperatura je najmanje podložna varijacijama u odnosu na temperaturu okoline i zato se uzima kao pravi pokazatelj unutrašnje temperature tela – mada može biti za 0,3°C viša od krvi u aorti zbog bakterijskog metabolizma.

            Unutrašnja temperatura pokazuje cirkadijalne varijacije od 0,5 do 0,7°C, sa najnižim vrednostima rano ujutru (oko 3,4–6 h, zavisno od podataka navedenih u literaturi), a najvišim u večernjim časovima (18 h).

Temperatura je najniža u toku spavanja, malo viša u budnom stanju, a povećava se sa povećanom aktivnošću osobe. U toku mišićnog rada rektalna temperatura se normalno poveća i do 40°C, jer se toplota stvorena u toku mišićne aktivnosti akumulira u organizmu. Ovaj porast je delimično posledica nesposobnosti mehanizama za odavanje toplote da savladaju jako povećanu proizvodnju toplote, a delimično je i posledica povišenog praga na kome se aktiviraju mehanizmi za odavanje toplote.

Telesna temperatura se malo povećava i prilikom emocionalnog uzbuđenja, verovatno zbog porasta mišićnog tonusa.

Telesna temperatura zavisi i od endokrinog statusa. Tako u hipertireozi dolazi do

toničkog povećanja telesne temperature za 0.5°C, a do sniženja u hipotireozi (efekat hormona na metabolizam). Kod žena, u vreme mesečnog ciklusa, karakteristična je bifazna kriva telesne temperature, sa višim vrednostima u progesteronskoj fazi ciklusa.

Telesna temperatura zavisi i od uzrasta. Kod dece mlađeg uzrasta termoregulacija je manje precizna, pa je i njihova telesna temperatura za oko 0.5°C viša u odnosu na telesnu temperaturu odraslih, a nešto nižu imaju neonatusi i stare osobe. Kod novorođenčeta termoregulacija je prisutna na rođenju, ali su odgovori manje osetljivi a efektori manje moćni u poređenju sa odraslima – vazokonstrikcija je manje efikasna a drhtanje i znojenje su zanemarljivi. Kod starih osoba centralna kontrola je manje precizna, bazalni metabolizam je niži, prisutna je smanjena fizička aktivnost, kao i poremećena subjektivna percepcija temperature ambijenta (utopljavanje starih osoba).

 

 

MEHANIZMI TERMOREGULACIJE

 

Termoregulacija obuhvata sve funkcionalne promene koji obezbeđuju održavanje telesne temperature u fiziološkim (normalnim) granicama. Govoriti o normalnoj telesnoj temperaturi je veoma teško jer ona zavisi, kao što smo rekli, od brojnih faktora: načina merenja, doba dana, aktivnosti osobe, endokrinog statusa, uzrasta (starosti) itd.

Prosečna telesna temperatura odrasle, zdrave osobe u jutarnjim časovima, izmerena oralno, iznosi 36,0 – 37,0º C. Telesna temperatura izmerena rektalno je za 0,6º C viša u odnosu na aksilarnu i viša oko 0,5º C u odnosu na oralno izmerenu temperaturu iste osobe.

Termoregulacija predstavlja kontrolni sistem koji funkcioniše po tipu negativne povratne sprege. Kao i svaki drugi kontrolni sistem i ovaj sadrži pet komponenti: senzor (receptor), aferentne puteve, kontrolni centar, eferentne puteve i efektor. Ove komponente (elementi) leže u osnovi fizičke i hemijske termoregulacije.

            Fizička termoregulacija ograničava ili pojačava otpuštanje toplote, pre svega preko kože, pojačavajući ili smanjujući odavanje toplote zračenjem, provođenjem i isparavanjem, dok hemijska termoregulacija utiče na proizvodnju toplote u metaboličkim procesima u jetri i u skeletnim mišićima. Funkcionalne promene u termoregulaciji mogu se svesti u dve osnovne grupe: odbrana od pregrejavanja i odbrana od rashlađivanja.

MEHANIZMI ZA SMANJIVANJE TEMPERATURE (ODBRANA OD PREGREJAVANJA) ostvaruju se povećanim odavanjem a smanjenim stvaranjem toplote. Dolazi do vazodilatacije krvnih sudova u koži, koja postaje crvena, usled čega je cirkulacija u koži intenzivnija a time i odavanje toplote zračenjem i provođenjem. Međutim, mnogo je važnije i efikasnije odavanje toplote znojenjem. Znojenje, zavisno od vlažnosti vazduha, može biti: a) nevidljivo (perspiratio insensibilis) – pri maloj zasićenosti vazduha vodenom parom znoj se izlučuje u obliku pare i b) vidljivo znojenje (perspiratio sensibilis) – kada se znoj izlučuje u obliku kapljica, a tek kasnije isparava sa kože.

Kod umerenog znojenja, kada prosekret teče vrlo sporo kroz kanaliće znojnih žlezdi, najveći deo Na+  i Cl – se reapsorbuje i njihova koncentracija u znoju je mala – 5 mmol*l -1. Kod obilnijeg znojenja neaklimatizovanih osoba, zbog brzog protoka prosekreta kroz kanaliće, reapsorbuje se daleko manje Na + i Cl- tako da se velika količina soli gubi znojem (15–30 g/dan) dok se osoba ne aklimatizuje. Zato se ovim osobama, pored veće količine tečnosti u hrani, mora dodavati i so.

Sposobnost znojenja varira individualno i poboljšava se boravkom u toplim krajevima, zbog aklimatizacije. Mehanizam aklimatizacije se postiže u periodu 1–6 nedelja i trojak je:

a) Povećava se kapacitet znojnoh žljezda da luče znoj: 1,5-2 l znoja/h (za svaki litar vode koji se izgubi gubi se 580 kcal. toplote);

b) Smanjuje se koncentracija NaCl u znoju na 3–5 g/dan, kao posledica dejstva aldosterona koji se pojačano lući kod aklimatizovanih osoba;

c.) Povećava se osećaj žeđi, a samim tim i unošenje vode.

 

Kolika će količina toplote da se izgubi iz tela putem znojenja zavisi i od vlažnosti vazduha. Vlažnost vazduha nepovoljno utiće na proces znojenja, pa zato u vreme vrućih i vlažnih letnjih dana znoj teže isparava ili ne isparava, izbija obilnije i u kapima. Zbog toga temperatura tela raste i približava se temperaturi okoline ili raste čak i iznad nje, pa može da dođe do toplotnog udara. Svima je poznato da je, pri istoj spoljašnjoj temperaturi, toplije u vreme vlažnih dana nego kada je vazduh suv. U saunama, gde vlažnost iznosi 100%, isparavanje (evaporacija) je onemogućena. Evaporaciju potpomaže strujanje vazduha (vetar, ventilator). Osobe rođene bez znojnih žlezda (ili sa zakržljalim znojnim žlezdama) umiru od toplotnog udara u krajevima sa tropskom klimom, jer ne raspolažu sistemom za rashlađivanje u tim uslovima.

            U odbranu organizma od pregrejavanja, pored povećanog odavanja toplote, uključuju se i mehanizmi smanjenog stvaranja toplote. Zato se inhibiraju procesi hemijske termogeneze, mehanizam drhtanja, smanjena je fizička aktivnost, kao i uzimanje hrane.

ODBRANA OD RASHLAĐIVANJA je dvojaka: smanjuje se odavanje toplote uz njeno istovremeno povećano stvaranje. Smanjeno odavanje toplote ostvaruje se refleksnom vazokonstrikcijom krvnih sudova kože (time se smanjuje zračenje i provođenje toplote). Kod

životinja dolazi do pojave gušće i duže dlake ili perja, kao i do pojave piloerekcije. U cilju smanjenog odavanja toplote ljudi oblače više slojeva odela, čime se povećava tzv. lična zona izolacionog vazduha. U isto vreme povećava se proizvodnja toplote povećanjem intenziteta oksido-redukcionih procesa u dubokim tkivima (jetra i skeletni mišići).  Povećanje proizvodnje toplote u skeletnim mišićima vrši se prvo povećavanjem tonusa, a kasnije brzim, kratkotrajnim, nevoljnim kontrakcijama koje nazivamo drhtanje ili jeza. Uz ovu refleksnu (nevoljnu) reakciju mišića, često se javlja i voljno povećanje njihovog rada: skakutanje, cupkanje u mestu, trčkanje, trljanje ruku itd.  Pored povećane motorne aktivnosti, povećava se i hemijska termogeneza: trenutno – aktivacijom simpatikusnih vlakana, i odloženo i dugotrajno – putem povećanog lučenja hormona štitaste žlezde.

 

 

CENTRI TERMOREGULACIJE

 

Najviši centri termoregulacije nalaze se u hipotalamusu, a niži centri smešteni su u kičmenoj moždini. Delovi hipotalamusa koji učestvuju u održavanju  telesne temperature čine tzv. hipotalamički termostat. Hipotalamički termostat reguliše vrlo precizno odavanje i stvaranje toplote tako da se zahvaljujući njemu unutrašnja temperatura tela održava u okviru vrednosti  između 37,0 – 37,1 C i pored velikih promena temperature okoline. Ta temperatura predstavlja tzv. „nivo podešenosti hipotalamičkog termostata”. Temperatura okoline pri kojoj će hipotalamički termostat aktivirati mehanizme za odbrana organizma od rashlađivanja ili od pregrejavanja kreće se između 18–20º C (pri lakom fizičkom radu) i 22–24º C (kad osoba potpuno miruje). Ispod ovih temperatura počinje odbrana od rashlađivanja, a iznad, odbrana od pregrejavanja.

            Hipotalamusni termostat prima impulse sa periferije tela bilo nervnim putem sa termoreceptora za toplo i hladno sa kože, bilo putem krvi, pri čemu promena temperature krvi deluje kao stimulativni činilac. Kada hipotalamički termostat detektuje povećanje temperature, uključuju se mehanizmi za povećano odavanje a smanjeno stvaranje toplote, i obrnuto, kada se telesna temperatura snizi, aktiviraju se mehanizmi za smanjeno odavanje a povećano stvaranje toplote. Eferentni impulsi iz hipotalamusnog termostata idu preko odgovarajućih vegetativnih, simpatikusnih vlakana, do efektora. Efektori su: venski pleksusi i arteriovenske anastomoze u koži (promena protoka krvi kroz kožu, a time i promena odavanja toplote), znojne žlezde i skeletni mišići. Korisnost, odnosno efikasnost ovog kontrolnog menanizma je velika, jer je eksperimentalno pokazano da se temperatura menja za svega 1 C pri promeni temperature okoline za 25–30 C.

            Nažalost, razna oštećenja mozga, dejstvo različitih toksičnih materija (unetih spolja ili koje nastaju propadanjem tkiva) i druge pirogene materije mogu podesiti hipotalamički termostat na viši nivo, na pr. 39 C, što dovodi do povećanja telesne temperature tj. stanja febrilnosti. Pošto je tada nivo podešenosti hipotalamičkog termostata viši od temperature krvi, uključuju se mehanizmi za veću proizvodnju a smanjeno odavanje toplote (drhtanje, vazokonstrikcija, osećaj

hladnoće, groznica), što povećava telesnu temperaturu do nivoa podešenosti  (kada prestaje drhtanje i osećaj hladnoće).

Kada prestane dejstvo pirogenih materija, bilo primenom lekova protiv infekcije ili antipiretika (aspirini smanjuju sintezu prostaglandina), nivo podešenosti se smanjuje na normalan. Pošto je telesna temperatura veća od nivoa podešenosti termostata uključuju se mehanizmi za povećano odavanje a smanjeno stvaranje toplote (znojenje, vazodilatacija – osećaj toplote). Pored primene antipiretika, telesna temperatura se može sniziti trljanjem tela alkoholom (brzo isparava i tako rashlađuje organizam) ili potapanjem organizma u hladnu vodu (nešto nižu od temperature tela). Smanjivanje telesne temperature je od značaja  zbog toga što visoka telesna temperatura (iznad 41 C rektalno) dovodi do oštećenja mnogih ćelija, posebno moždanih. 

Na taj način visoka telesna temperatura smanjuje sposobnost hipotalamusa da reguliše telesnu temperaturu (pa zato ona dalje raste – začaran krug). Kada telesna temperatura pređe 43 C javlja se toplotni udar koji se često završava smrću.

 

 

BIHEJVIORALNA TERMOREGULACIJA 

Fiziološka regulacija telesne temperature omogućava da nago telo održava svoju temperaturu konstantnom kada se temperatura okoline kreće od 0 do 50 C. Nag čovek održava toplotnu ravnotežu uz minimalni termoregulacioni napor pri temperaturi od 18 do 24 C. Ovo na prvi pogled izgleda nemoguće za opstanak, ali civilizovan čovek veomo slabo koristi fiziološku termoregulaciju, jer pribegava bihejvioralnim odgovorima koji su predominantni u termoregulaciji (oblači laganiju ili topliju odeću, uključuje ili isključuje grejanje, ventilator itd).

U regulaciji telesne temperature važnu ulogu ima i odeća zajedno sa izolatornim slojem vazduha uz telo. Ukoliko je temperatura okoline manja od temperature tela, odelo obično smanjuje gubitak toplote za polovinu od one koju gubi nago telo, a odelo koje se nosi u polarnim krajevima smanjuje gubitak toplote na 1/6. Odelo deluje kao izolator jer smanjuje provođenje i zračenje toplote (kondukciju i radijaciju). Izolacija odećom predstavlja izolaciju vazduhom koji je zarobljen između vlakana i slojeva tkanine (jer vazduh ima nisku termičku provodljivost i toplotni kapacitet). Najbolja je ona odeća koja zarobljava najviše vazduha u najmanjoj masi vlakana. Otprilike polovina toplote što sa kože pređe na odelo prenosi se radijacijom a ne kondukcijom (ona zagreva vazduh između kože i odela).

Kod vlažne odeće nema  „zarobljenog vazduha” koji deluje kao izolator, jer su međuprostori između vlakana i slojeva tkanine ispunjeni vodom. Pošto voda ima veliku toplotnu provodljivost, prenošenje i odavanje toplote se višestruko povećava (5–20 puta).

Treba voditi računa da, kada je hladno, odeća ne bude vlažna ili da se zbog preutopljavanja i preznojavanja ne navlaži. Vrsta tkanine od koje je napravljena odeća takođe je od velikog značaja – tkanina koja propušta vlagu omogućava normalno odavanje toplote evaporacijom (leti se zato nosi pamučna i svetla odeća – propušta znoj i reflektuje sunčane zrake).

Pored načina odevanja i ponašanje čoveka je od velikog značaja: otvaranje i zatvaranje prozora, uključivanje grejnih tela i ventilatora, pijenje vrućih ili hladnih napitaka, kupanje itd.,   doprinosi fiziološkim mehanizmima termoregulacije.

 

Sunce i raspoloženjeNađa Maric, mr sci. med., psihijatar

Sunčeva svetlost svuda je oko nas i skoro je nemoguće sakriti se. Sve više se zna koliko opasnosti nosi

izlaganje sunčevoj svetlosti, a mnoga saznanja naučno i popularno se saopštavaju putem sredstava javnog

informisanja koja su lako lako dostupna većini stanovništva. Ali informacije i znanje koje o jednom fenomenu

posedujemo samo donekle mogu da kontrolišu naše ponašanje. Umesto da pamtimo sva upozorenja i sledimo

savete „to i to”, „tako i tako”, mnogo češće smo skloni da reagujemo spontano i prema trenutnim osećanjima.

Osećanja koja izaziva sunce veoma su prijatna! Zbog tako prijatnih osećanja, da budemo iskreni, razum se

„pomućuje”, informacije zaboravljaju i teško se prihvata bilo šta osim doživljaja da sunce neodoljivo privlači!!!

Hajde da zato, osim mnogih „mana” sunca koje su i glavna tema ovog web site, navedemo neke od

kvaliteta!

Danas se zna da ima više oblika depresije. Neki od njih su veoma ozbiljni; bez pravih lekova nema

mogućnosti da se saniraju simptomi.  Drugi oblici su takvi da prvenstveno traže razgovore, rad na sebi, promenu

odnosa prema svetu koji okružuje čoveka. Istovremeno, ima i onih oblika depresije koji najviše zavise od izlaganja

svetlosti. Takve depresije zovu se sezonske depresije (SD). O sezonskoj depresiji govori se poslednjih dvadesetak

godina (definisana je u okviru Sezonskog afektivnog poremećaja (Rosenthal et al. Arch Gen Psych 1984;41:72-80)

ukoliko se promena raspoloženja pojavljuje tipično u jesen i traje do kraja zime (min. 90 dana), i to u dve (prema

nekim autorima i tri) godine uzastopno. SD se pojačavaju u jesen, kulminiraju zimi, popravljaju se u rano proleće i

nestaju ubrzo zatim, sve dok traje godišnji period sunčanih dana.

Stanovnici sunčane Floride imaju SD relativno retko, oko 1%, u centralnoj Americi malo je češća, 3—5%,

ali na Aljasci je ozbiljan problem svakog desetog stanovnika! Da budemo precizniji — ne toliko stanovnika, koliko

stanovnica. Naime, čak 60— 90% obolelih su žene, što se može videti u  mnogim studijama prikazanim u novijoj

literaturi (Lancet 1998;352:1369-1374).

Koji su karakteristični simptomi sezonske depresije?

   Promena apetita, posebno pojačana potreba za ugljenim hidratima;

   Povećanje telesne težine;

   Osećanje otežalosti, tromosti ekstremiteta;

   Pad energije;

   Potištenost;

   Preterana pospanost, produženo spavanje;

   Slaba koncentracija;

   Iritabilnost;

   Izražen strah od socijalnog odbacivanja i izbegavanje socijalnih situacija.

Prema savremenim saznanjima, SD nastaje kada deficit svetla destabilizuje: (a) ritam lučenja melatonina i time remeti ravnotežu između melatonina i serotonina u supkorteksu, ili (b) cirkadijalni ritam uopšte i tako remeti endokrine ose i spavanje.

Izgleda, međutim, da SD podseća na obrazac ponašanja naših davnih predaka koji su daleko više zavisili od prirode, morali da se čuvaju zime i da miruju tj. da se manje kreću, manje kontaktiraju međusobno, da skladište hranu koja se sporo metaboliše i da čuvaju energiju da bi preživeli, ali zato su se leti maksimalno aktivirali (leti su, inače, učestalije manične epizode kod osoba koje boluju od bipolarnog afektivnog poremećaja!). Ovaj ritam bio je adaptivan dok je služio preživljavanju, ali je sa sve većom nezavisnošću od klime postao maladaptivan i oslabio je (kod većine zapravo nije mnogo izražen). Međutim, kod pojedinaca „stariji model” ritma nije tako neupadljiv — pre je upadljiv, a to znači da postoji veća zavisnost od svetlosti i sklonost ka sezonskoj depresiji. 

Kako se leči SD?

Sezonska depresija leči se svetlošću. Jedan terapijski modalitet je tzv. light therapy, koja se sastoji od

višekratnog izlaganja svetlosti posebnih lampi, jačine 2 500—10 000 luksa. Drugi vid terapije je izlaganje

prirodnoj sunčevoj svetlosti, čiji intenzitet je 1 000—10 000 luksa u toku oblačnog dana, dok u vedrim danima

dostiže 50 000—100 000 luksa. Ako ste se tokom razmišljanja o drugom vidu terapije zapitali da li je lek

otputovati u sunčane zemlje tokom zime, odgovor je — svakako DA!!!

Da podsetimo: Depresija je jedan od tri najveća i najskuplja medicinska problema današnjice! Cenu depresije plaća kako pojedinac, tako njegovo privatno i profesionalno okruženje, a istovremeno i društvo.

Ako je za neke od depresija lek sunce, kako mu odoleti?

Odgovor je — ne odolevati, ali naći meru!