" Novac je šesto čulo, bez kojeg svih onih pet ne vredi mnogo. " (Somerset Mom)'"

44. SAVREMENI NOVAC - KARAKTERISTlKE I RAZVOJ

Novac je društveno-ekonomska kategorija koja je vezana za razvoj proizvodnih snaga, robnu proizvodnju i podelu rada, dakle za razvojdruštva u celini. Novac je osnova monetarnog sistema svake privrede.Marksistička teorija polazi od toga da je novac proizvod stihijskog razvoja društva i robne proizvodnje, on se u njima stvaraoi usavršavao, paralelno s razvojem proizvodnih snaga, podele rada, razmene... "Glavna teškoća u analizi novca savladana ječim se shvati njegovo poreklo iz same robe."Buržoaska ekonomija nije čak ni pokušala, dokazati kako je posao novčanioblik, koji se sadrži u vrednosti roba.

U početnim fazama razmena se odvijala na principu razmene roba za robu (R-R), što je tipičan slučaj za naturalnu razmenuili trampu. Trampom proizvoda jednog vlasnika za proizvod drugog vlasnika, u procesu razmene, stvara se prvi oblikvrednosti. Proizvodi se do pojave novca, razmenjuju jedan za drugi, na osnovu njihovih upotrebnih vrednosti. X robe A = Yrobe B. Još ne postoji sredstvo kojim se može izmeriti stvarna vrednost proizvoda koji se razmenjuju. Jedna roba izražavasvoju "vrednost" u određenoj masi druge robe (npr. 4 para cipela - jedno odelo). Javlja se u robi sadržana protivrečnostizmeđu upotrebne vrednosti i vrednosti.Daljnji razvoj naturalne privrede i razmene dobara pokazao je se neka dobra više cene u razmeni, i primaju se za bilo kojidrugi proizvod. Te se stvara proizvod kojim se može meriti upotrebna vrednost više drugih proizvoda.Umesto prostog oblikavrednosti, kao X robe A = Y robe B, sada imamo prošireni oblik vrednosti: X robe A = Y robe B, Z robe S, V robe D.U zavisnosti od teritorija, naroda, razvoja, uvek je neki proizvod (krzno, stoka, koža, platno, roba, komad kamena, a kasnijeneobrađeni metala) se rado primao, u razmeni za druge proizvode. Roba A, se izdvaja iz drugih roba, čiju vrednost izražava, i počinje funkcionisati kao novac najprimitivnijeg robnog oblika.Proizvodi koji počinju cirkulisati kao prvi oblici novca "gube izvesna svojstva svakodnevne upotrebne vrednosti ili dobrapotrošnje", oni postaju opšti ekvivalent, kojim se izražava (meri) vrednost svih ostalih roba roba., čime se stvara osnova zanastanak i razvoj novčanog oblika vrednosti. Kada je uloga opšteg ekvivalenta pripala jednoj robi (zlato i srebro), - onda onapostaje novac. Time se razvija novčani oblik vrednosti. Ni jedna roba nije novac od prirode, već joj je ta funkcija dodeljena od strane društva, u procesu njegovog razvoja. Novac jeroba, ali istovremeno i opšti ekvivalent svih drugih roba. Upotrebna vrednost te robe - opšteg ekvivalenta - rezultat jeodređenog konkretnog rada, utrošenog u njenu proizvodnju; konkretni rad postaje oblik kojim se meri apstraktni ljudski rad. Tako je iz protivrečnosti upotrebne vrednosti i vrednosti roba s jedne strane, odnosno konkretnog i apstraktnog rada s druge,nastaju uslovi za razvoj opšteg ekvivalenta ostalom robnom svetu - novca. Evolucija oblika prometne vrednosti, odjednostavnog - preko opšteg - do novčanog, u osnovi predstavlja genezu novca.

Evolucija novca u sve razvijenijem i masovnijem svetu roba gubila je iz vida njegovo poreklo, odnosno njega kao specifičnurobu, u građanskoj monetarnoj teoriji, vezanoj za sledeće nove pojave: 1) Osamostaljivanje odredenih funkcija novca,

2) Državni intervencionizam na monetamom planu ("zloupotreba" novca, uz njegovo korišćenje za mnoge drugeciljeve izvan normalnih novčanih funkcija),

3) Izvanredan razvoj pojedinih oblika novca, (depozitni novac, međunarodni novac - SPV, elektronski novac, EVROi dr).

4) Nestanak ili "zakržljavanje" nekih, već klasičnih, funkcija novca (novac kao blago, novac kao mera vrednosti,transformacija svetskog novca) i dr.

Mogućnost zamene novca njegovim surogatima i, kasnije, apstraktnim formama novca, do elektronskog novca, ponovojačaju tendenciju nominalizma, posebno razni "razvijeniji" oblici teorije državnog novca.

45. NOVČANICA ILl BANKNOTA

1) Proces dematerijalizacije novca - prelaz sa novca robe na novac znakNovčanica predstavlja surogat novca, koji se pojavljuje u obliku papirne cedulje. Surogati novca su zamenici novca koji, kaovrednosni papiri (menice, čekovi i s1.), sadrže pravo koje imalac tog papira ima na određenu količinu punovrednog novca(zlata).Novčanica nastaje spoznajom da nominalna vrednost novca u prometu ne mora odgovarati stvarnoj. Novčanica postajesurogat pravog novca, a razvija se zbog potreba prometa. Novčanice nemaju nikakvu "unutrašnju" ili materijalnu vrednost(osim neznatne vrednosti papira, boje i štampanja), ali zbog činjenice da su surogat zlata (glase na određeni iznos zlata) -one u prometu zamenjuju punovredni kovani novac. Surogat se mogao lako pretvoriti u odgovarajuću koIičinu novčanerobe - zlata iIi srebra, koji su služili kao novčana roba, odnosno koji je monetami sistem bio na snazi. Na temelju deponovanog zlata, ili metalnog, kovanog, obično zlatnog novca, bankari su izdavali pismene cedulje koje su

1

glasile na određenog bankara u drugom udaljenom mestu. On je bio obavezan da, po prezentaciji takve cedulje, isplatiodređeni iznos zlatnog kovanog novca. Iz papimih cedulja, koje izdaju banke, postepeno se razvija banknota (kaokombinacija vlastite menice banke i čeka). Kod banknote, lice koje je izdalo cedulju - je trasat i trasant. Banknota se pušta upromet u početku samo u visini deponovanog zlata kod banke. Ona je pravi surogat novca, zamenljiva svakog momenta uzlato, odnosno kovani novac.Vlasnici ne konvertiraju sve banknote u zlato, tako da uvek ostaje deo zlata kao "neiskorišćena" rezerva, pa banke puštaju uopticaj veće količine banknota od deponovanog zlata i ne dovode u pitanje mogućnosti konverzije banknote u zlato.Banknota, tada ne predstavlja potpuni surogat novca, i dok se ne pretera sa emisijom, u odnosu na zlatno pokriće, ovadelimična konvertibilnost se neće, ni zapaziti.Banknota glasi na okrugle iznose, lako se menja u zlatni novac, ne zastareva, lako se prenosi to je omogućilo su da serazvije celi sistem emisije i povlačenja banknota, kao i određivanje emisionih banaka. Doneti su i posebni propisi o sistemupokrića emitovanih novčanica iIi banknota u zlato.

2) Surogati stvarnog novcaSurogati novca nastaju iz potreba prometa, zbog nesigumosti transporta zlata i kovanog punovrednog novca. Kombinacijommenice banke i čeka razvila se novčanica, ili banknota, pa ona predstavlja novu etapu u razvoju novca.Izdavanjem banknota i njihovim postepenim odvajanjem od zlata omogućilo je bolje snabdevanje prometa novčanimsredstvima, koje bi, u slučaju opticaja zlata, bilo značajno ograničeno. Kreditna politika dobija dovoljnu elastičnost koju nebi imala da u prometu cirkuliše zlatni kovani novac. Ovim novac postaje snažno sredstvo ekonomske, posebno monetarnepolitike, faktor razvoja, ali i opasnost da se u promet pusti veća količina novca od stvamo potrebnog novca u privredi, štootvara put inflaciji. "Novčanica nije ništa drugo do samo menica na bankara, plativa donosiocu u svako doba, a kojom bankar zamenjuje privatnemenice. Poslednji oblik kredita čini se laiku osobito frapantan i važan, zato što ova vrsta kreditnog novca prelazi iz čistogtrgovinskog prometa u opšti promet i tu funkcioniše kao novac; zato što, u većini zemalja, glavne banke koje izdajunovcanice, kao čudnovata mešavina nacionalne i privredne banke, u stvari imaju za sobom nacionalni kredit i njihove sunovcanice više ili manje zakonsko sredstvo plaćanja; zato što ovde postaje vidljivo da je ono čime bankar trguje sam kredit,pošto novčanica predstavlja sarno kreditni znak koji cirkuliše."U slučaju kada država zakonski ukida ček i delimičnu konvertibilnost banknota u zlato, banknota dobija prisilni tečaj, tepostaje zakonsko sredstvo plaćanja i prometa. Banknota se pretvara u papirni novac, novac s prisilnim tečajem.Novčanica se sve više približava funkciji isključivog novca, jedinog zakonskog sredstva plaćanja i prometa. Time onaistovremeno dobija karakteristike definitivnog sredstva plaćanja - pretvarajući se sve više u papirnu valutu.

46. PAPIRNI NOVAC I ČISTO PAPIRNO VAŽENJE

1) Pretvaranje banknote u papirni novacBanknota, kojoj je ukinuta mogućnost konverzije u zlato, prestaje biti .surogat zlatnog novca, pretvara se u pravi papirninovac. Iz prometa je istisnut metalni (zlatni) novac, i kao zakonsko sredstvo plaćanja ustanovljen nekonvertibilan papirninovac. Do I svetskog rata "... novčanica emisione banke bila je surogat novca, uputnica emisione banke na samu sebe, glasila je naokrugle svote i bila plativa donosiocu pri prezentaciji u metalnom novcu.Ukidanjem mogućnosti konverzije u zlato, banknota prestaje biti obveznica, jer više ne postoji ni obaveza banke u smisluobavezne konverzije. Novčanica tada postaje zakonsko sredstvo plaćanja, svako je mora primiti (u nominalnoj vrednosti) upodmirivanju svojih obaveza, a nema pravo da traži, određeni iznos zlata ili valutnog novca. Papirni novac je novčanica koja ima prisilan tečaj ili prisilan kurs (ne može se zameniti za zlatni novac), on je "zakonskosredstvo plaćanja za svakoga, pa i za izdatnika, a to znači da ima ne samo solutornu ili liberatornu moć, već i da jedefinitivan novac". Novčanice u prometu postaju čisti papirni novac – zbog čega se ovo važenje i naziva, papirno važenje ilisistem slobodne valute (sistem papirnog novca).Banke koriste mogućnost emitovanja papirnog novca, pa novčani opticaj značajno raste, dok kreditna politika dobijamogućnost veće elastičnosti, odnosno širenja ili stezanja novčanog opticaja. Nedovoljno elastična osnova metalnog novca,postala je kočnica ekonomskog razvoja tj. njegovog daljnjeg širenja prema potrebama proizvodnje i prometa.Papirni novac je nastao umesto metalnog radi olakšanja prometa, uz pretpostavku da se svakodnevno može konvertirati uplemeniti metal. Uz stabilnost privrede, dovoljne ponude roba i uz određene zalihe zlata (zlatnih rezervi) za međunarodnaplaćanja, papirni novac je prikladniji za novčane funkcije, ukoliko je po stalnom kursu konvertibilan u zlato, odnosno robe.Mogućnosti zamene papirnog novca za plemenite metale stvorilo je poverenje u papirni novac, i on je u potpunostiprihvaćen.Razvojem papirnog novca sve više dolazi do izražaja pojava inflacije, zbog toga se pravo emisije novca prenosi na centralnubanku, te ona postaje isključiva emisiona banka pod kontrolom države.

2) Osnovne karakteristike papirnog novcaPapirni novac sam po sebi nema gotovo nikakve vrednosti, njegova vrednost je posredna, i to sarno tolika koliko taj novacpredstavlja zlato i druge robe, kao otelovljenje društveno potrebnog rada za njihovo dobijanje. Papirni novac se razvio izpotreba prometa i olakšanja prometa. Zlatni novac se promeće zato što ima vrednost, dok papirni novac ima vrednostzato što se promeće. Papirni novac, dakle, ima vrednost sarno zato što funkcioniše u opticaju. Količina papirnog novca u

2

opticaju određena je količinom stvarnog (zlatnog) novca koja bi bila potrebna za odvijanje proširene reprodukcije. Moderni novčani sistem papirnog novca pokazuje da je to državni novac koji obavlja funkciju prometa i plaćanja, bez svojeunutarnje vrednosti i bilo kakve veze sa zlatom.Osnovno obeležje papirne valute jeste "da je to relativno bezvredan papir, koji se u prometu mora primiti u neograničenimkoličinama", pošto ga je država proglasila definitivnim zakonskim sredstvom prometa i plaćanja. Monopol na izdavanjepapirnog novca dobija država, odnosno centralna banka.Vrednost papirnog novca osigurava se njegovim prometnim funkcijama, odnosno ukoliko se više raznovrsnih kvalitetnihroba dobije za taj novac, utoliko mu je vrednost veća. Papirni novac unutar svake zemlje je zamenio raniji punovredni zlatni novac posebno u trgovini na malo, ali izvan granicazemlje u međunarodnom prometu i plaćanjima tu ulogu ima punovredni robni novac, zlato, i drugi oblici međunarodnihsredstava plaćanja ("specijalna prava vučenja", konvertibilne valute, EVRO i dr.). Zlato je u međunarodnim plaćanjima svedonedavno zadržalo ulogu "primarne rezerve likvidnosti", kao svetski novac koga je svako, i bez prinude, primao, sve doonda kada je izvršena "definitivna demonetizacija zlata" u međunarodnom sistemu plaćanja.

3) Papirni novčani sistem ili slobodna valutaSlabost zlatnog novca je što se nije mogao povećavati s potrebom narasle proizvodnje i prometa. Pojačano čuvanje zlatnognovca je kočilo proizvodnju i krijumčarenje zlata je dovodilo do prelivanja zlata u ekonomski razvijene zemlje. Prilivomzlata (npr. u SAD) dolazi do povećanja novčanog opticaja i porasta cena, odnosno inflacionih promena. Nestašica zlata uvećem broju evropskih zemalja upućivala ih je da se koriste iskustvima s nepotpunom zlatnom valutom (valutom zlatnihpoluga i deviza). Jedan deo poluga u zlatu, ili kovanom novcu, ostaje kao razlika u redovno približnom iznosu, te dolazi, do dodatne emisijebanknota. Banknota, kojoj je u toku vremena poptuno ukinuta mogućnost konverzije u zlato, prestaje biti surogat zlatnognovca, ona dobija prisilni tečaj, pretvarajući se u pravi papirni novac. Kod papirne valute je iz prometa istisnut metalni(zlatni) novac, te je kao zakonsko sredstvo plaćanja ustanvoljen nekonvertibilni papirni novac.Ukidanjem slobodne zamene papirnog novca za zlato, stvoren je novčani sistem s papirnim novcem u opticaju, čekovimakomercijalnih banaka, kvazi novac (štednja i oročeni depozit) i dr. To je stvorilo osnov za razvijanje nominalističke teorijenovca. U I svetskom ratu, novac je, i bez iskupivosti za plemenite metale, zadovoljavao važne novčane funkcije. Ovajargument je bio najjači u borbi protiv metalističke teorije, prema kojoj je, kako je to isticao nemački ekonomski teoretičarKnies, "valjan samo onaj novac koji ima i odgovarajuću vlastitu vrednost, kakvu nema papirni novac".Vrednost papirnog novca osigurava se njegovim prometnim funkcijama, ukoliko se više različitih roba može za njega dobiti.Vrednost novčanice se nije mogla znatnije podići iznad vrednosti njom predstavljene količine zlata, jer bi na njegovo mestostupio zlatni novac".

4) Papirni novac i zlato danasPapirni novac danas, kao i ostali predstavnici stvarnog novca, nije zamenljiv u zlato.Vlasnici papirne novčanice, kao definitivnog zakonskog sredstva plaćanja, "državnog novca" i ne pomišljaju da se ona možena neki način konvertovati u zlato. Proces odvajanja papirnog novca od zlata išao je sve brže, sa uplitanjem države uuređenje celokupnog novčanog sistema, a posebno u sektorima:

1) Korišćenje novca kao sredstva za deficitno finansiranje reprodukcije (budžetski deficiti, preterana emisija novca idr.);

2) Sve veća stopa inflacije u savremenim privredama koja novčane tokove pretvara sve više u samostalne tokove sasve očitijim "novčanim krizama";

3) Položaj zlata kao novčane robe u domaćim robno-novčanim transakcijama, u svojim funkcijama plaćanja i mogućekonverzije domaćeg novca u zlato, je sve slabija.

Zlato u domaćem novčanom sistemu potpuno prestaje, čak i fiktivno, da postoji kao novčana roba, pa apstraktni ljudski radpostaje stvarna osnova i merilo vrednosti.Kreditni novac ili depozitni novac kao "opšta roba ugovora, danas predstavlja osnovni novčani oblik, mada vuče svoj koreniz novčanog oblika metalnog ili papirnog važenja, te predstavlja novu fazu daljeg udaljavanja savremenog novca od zlata. Tuje veza samo posredna - preko novca koji stvara centralna banka, a ovaj je, dalje, samo fiktivno vezan za stvarni novac kojinije više vezan za potencijalni zlatni novčani opticaj. Savremeni, dirigovani novac, novac kao instrument intervencionizma u privredi, s nizom "dodatnih" nenovčanih funkcija,toliko se odvojio od zlata kao nekadašnje novčanične robe.Prinudni kurs danas mogu imati i drugi oblici državnih vrednosnih papira, obveznice, obligacije, bonovi i dr., kojifunkcionišu u prometu i obavljanju određene prometne funkcije. Unutar nacionalnih granica papirni novac je u potpunosti zamenio punovredni metalni (zlatni) novac, ali se tu njegova mo ć izavršava. U unutrašnjim i međunarodnim ekonomskim i platnim odnosima on postaje zakonsko i definitivno sredstvoplaćanja, gde preuzima ulogu nekadašnjeg punovrednog robnog novca. U međunarodnim platnim odnosima to postajukonvertibilne nacionalne "obojene" novčane jedinice. U unutrašnjim novčanim sistemima novac se pretvara u jedinicuapstraktnog ljudskog rada, koja poprima sve raznovrsnije oblike u modernim, sve više monetizovanim privredama.

3

47. SAVREMENI DEPOZITNI NOVAC

Savremeni razvoj novca se ne završava na papirnom i sitnom kovanom novcu. Depozitni ili skripturalni odnosno bankarski(kreditni) novac, razvija se iz funkcije novca kao platežnog sredstva, jer je depozitni novac u osnovi kreditni novac (nastajeodobravanjem kredita na račun korisnika). Gotov novac je potraživanje na banku (nekada je to bila određena količina zlata),dok je depozitni novac - potraživanje od depozitne banke.Komitent (klijent), koji je dobio kredit, raspolaže tim novčanim sredstvima, plaćanjem (prenosom) drugim komitentima isteili neke druge banke, ili podizanjem gotovog novca.Pravo izdavanja banknota bez pokrića (papirnog novca), je imala samo emisiona banka emisiona, dok mogućnost stvaranjadepozitnog ili skripturalnog novca imaju sve banke. Stvaranje depozitnog novca se najlakše odvija u celom bankarskomsistemu. Svojom kreditnom aktivnošću, banke stvaraju nova platežna sredstva, bez kojih se ne može zamisliti savremeniekonomski razvitak.Stvaranje ("fabrikovanje") novca od strane banaka javlja se, najpre kod emisije banknote iznad metalnog zlatnog pokrića.Novčanice su "vidljive", dok je kreditni ili depozitni novac nevidljiv i teško je regulisati volumen stvorenog depozitnognovca. Banka mora uvek biti sposobna da sve dospele obaveze i zahteve komitenata blagovremeno i uredno izvršava (likvidnost). Pamora uvek imati na raspolaganju izvesnu "gotovinu" na svom ziro-računu, sredstva koja su u krajnjem slučaju novacCentralne banke. Odobravanjem kredita i stvaranjem depozitnog novca, najveći deo kredita će se iskoristiti bezgotovinskimputem, ali će jedan deo biti pretvoren u gotov novac. Znači da postoji veza između deponovanog stvarnog novca (banknota ipapirnog novca) i kreiranog depozitnog novca. Ako se kreditni (depozitni) novac manje transformiše u gotov, efektivninovac, povećava se kreditni potencijal banke, bankovne rezerve likvidnosti su manje.Pored bezgotovinskog (depozitnog) dominirajućeg sistema plaćanja u svim zemljama, funkcioniše i plaćanjegotovinskim novcem ili putem efektivnog novca.Izvori novčanih sredstava, koji se formiraju iz raspodele društvenog proizvoda, kroz proces kružnog kretanja, čine ubankama depozite, depozitni ili stvarni novac, a on predstavlja osnovu realnog kreditiranja privrede, stanovništva, države,međusobnih kredita banaka i dr. Tu su i krediti emisione banke, poslovnim bankama u primarnom novcu. Zato se novac kodbanaka i deli na primarni i sekundarni novac (depozite).Ukupni depoziti dele na stvarne i izvedene, fiktivne. Osnovni izvor novca u opticaju i depozitnog novca su kratkoročnibankarski krediti, čime se emisija novca svodi na emisiju depozitnog novca, putem kreditne politike banaka. Kada bankaodobri kredit preduzeću, preduzeće postaje poverilac banke. Preduzeće dolazi do "fiktivnog depozita" na osnovu odobrenogkredita, odnosno novčanih sredstava kojima može slobodno raspolagati u plaćanjima. Fiktivno stvoreni depoziti banke počelisu da cirkulišu kao stvarni novac. Tim procesom nastajanja izvedenih ili fiktivnih depozita stvorena je osnova za kreiranjebankarskog kredita, daleko iznad stvarnog iznosa deponovanog novca u bankama. Stoga se regulisanje novčanog opticajavrši, kroz kreditnu politiku, a preko politike regulisanja mase kratkoročnih bankarskih kredita u privredi.Efektivni (gotov) novac, stvoren od strane centralne banke, ostaje i dalje baza depozitnog novca. Početak kružnog tokanovca je gotov novac centralne banke, ali i krajnja tačka tog toka je gotov novac u koji se transformiše depozitni novacposlovnih banaka (Dn) nakon izvršenog procesa multiplikacije.Efektivni i depozitni novac, čine organsku celinu koja po strukturi može biti različito sastavljena.Savremena privreda se ne može zamisliti bez postojanja efektivnog novca, bez obzira na stepen razvoja bezgotovinskogsistema plaćanja i razvoj depozitnog novca i ostalih surogata novca. Konačna isplata se kao proces obično završava ugotovom novcu centralne banke. Konverzija jednog oblika novca u drugi (kovanog novca i papirnih novčanica u depozitninovac, i obrnuto) je neograničena i gotovo automatska.Pojavni oblici savremenog novca (kovani sitni novac, novčanice i depozitni novac) ne vuku neposredno svoje poreklo iznovca metalnog važenja ili državnog novca, već vrednosnih papira, izraslih iz robnog prometa. Time se i obim novcaobjektivno reguliše kretanjem robno-novčanih transakcija u društvenoj reprodukciji (menice i druge hartije od vrednosti, kojese monetizuju kod centralne banke).48. ELEKTRONSKI NOVAC

Elektronski novac je nova faza u razvoju novčanih oblika (surogata) vezano za razvoj tehnologije platnog prometa. Osnovnismisao elektronskog novca je korišćenje kompjutera u sistemu plaćanja. To je viša faza u odnosa na čekovno plaćanje - vrlorazvijeno u razvijenim privredama. Deo čekovnog plaćanja se zamenjuje kompjuterskim impulsima. Baza sistema plaćanja idalje ostaje papirni novac (u obliku depozitnog novca u bankama i čistog papirnog gotovog novca). To nije nov oblik novca.Širenje upotrebe elektronskog novca vezano je za razvoj informacione tehnologije društva i ekonomije u celini. Monetarnisistem se sve više zasniva na tehnologiji i monetarnim inovacijama. Putem elektronskog impulsa brzo se prenose sredstvapreko računa transaktora u sistem plaćanja. Reč je uglavnom o elektronskom prenosu transakcionog novca. Elektronskinovac se najčešće koristi u ve1ikim prodavnicama i u sektoru stanovništva u kojima su instalirani kompjuterski terminali.Kupci mogu automatski da prebace svoja sredstva sa žiro ili tekućeg računa na račun drugog translatora.Pri tome kompjuter proverava da li kupac (vlasnik novca na računu) ima dovoljno sredstava (pokrića) na svom računu. Uslučaju da ne postoje dovoljna sredstva, plaćanje "ne prolazi". To znači da sve "kartice" kao instrument elektronskog plaćanjamoraju imati pokriće na računu depozita kod poslovne banke.Sledeća faza je "plaćanje preko kućnog bankarstva" ("domaće bankarstvo"). Instaliranje kompjutera i terminala u domovimagrađana povezanih sa centralnim kompjuterom u banci ili drugoj finansijskoj instituciji nema više potrebe za fizičkimkontaktom vlasnika novca i banke u sistemu plaćanja.

4

Razvoj elektronskog novca dovodi do smanjenja tražnje novca i povećanja brzine opticaja. Traži se smanjenje prekouvođenja novca i brže tehnologije plaćanja, ali i zbog uvođenja kreditnih linija za stanovnistvo. To je posebno stimulisano iiz razloga što se uglavnom ne plaća kamata na transakcioni novac kod banaka.Elektronski transfer novca (elektronski novac) otežava vođenje monetarne politike, smanjuje mogućnost kontrole centralnebanke, omogućava i pojavu većeg "prava novca" i elektronskog kriminala. Hakersko "skidanje" sa računa u bankama i s1.otvara novi problem kontrole i finansijskih malverzacija, kriminala i dr., što traži i nove oblike monetarnog prava.

49. POJAM I PRIRODA DEFLACIJE

Deflacija je bazni poremećaj monetarne ravnoteže u potpunosti suprotan inflaciji. Ona predstavlja takvo stanje u privredi ukojem efikasna novčana tražnja zaostaje za ponudom roba (T < P), što bi se, po pravilu, trebalo odraziti na snižavanje cena.Nasuprot inflacionom gepu, razvija deflacioni gep (jaz). Najveća i najteža deflacija u istoriji kapitalizma bila je za vremevelike ekonomske krize 1929-1933. godine.U sistemu zlatnog važenja, snižavanje i pad tražnje vezani su za odliv zlata (deviza); smanjenje zlatne podloge koja iz toganastaje dovodi i do sužavanja opticaja, najčešće kroz restrikciju kredita banaka. U principu, deflacija je monetarni aspektdepresije, a nastaje kao jedna faza u konjunkturnom ciklusu, kroz koji se kreće kapitalistička privreda. Deflacija se u 19.veku tretirala kao metod jačanja kupovne snage novca, odnosno revalviranja vrednosti novca. Međutim, savremena deflacijaobično nije više vezana za pad cena. Cene stalno rastu i u uslovima oštrih restrikcija novčane mase i u uslovima depresionefaze ciklusa kapitalističke privrede. Deflacione tendencije u socijalizmu ispoljavaju se u uslovima kada se provodi oštra restriktivna kreditna politika, i topovezana s politikom stabilizacije. Ona dovodi do nezaposlenih kapaciteta, radne snage i pada proizvodnje i nacionalnogdohotka. Mnoge kapitalističke zemlje (Japan, Francuska, V. Britanija i dr.) pokušale su u razdoblju od 1974. do 1976. godineprovesti politiku stabilizacije privrede, snižavanjem cena i jačanjem kupovne snage novca kroz restriktivnu kreditnu politiku,ali su doživele pad stope ekonomskog rasta, porast nezaposlenosti rada i kapaciteta, uz dalje zadržavanje inflacije navisokom nivou.

50. UZROCI I FAKTORI DEFLACIJE

Deflacija, kao i inflacija, može biti izazvana mnogim i različitim faktorima: - monetarni faktori, - finansijski faktori i - politički (neekonomski) faktori.

1) Deflacija izazvana monetarnim faktorima vezana je za smanjenje mase novca u opticaju ili za veliko usporavanjebrzine opticaja novca. Deflacija nastala oštrom restriktivnom monetarnom politikom (stezanje kredita), smanjenjemnovčanog opticaja, provodi se na nekoliko načina:

a) Restrikrivna kreditna politika, smanjuju se krediti privredi i stanovništvu, a samim tim efektivnanovčana tražnja i to, uz date robne fondove, dovodi do pada cena i realizacije;

b) Povlačenje kredita od strane centralne banke (primarnog novca) izaziva smanjenje monetarne mase uprivredi; uz robne fondove, dolazi do pada tražnje, realizacije i cena;

c) Blokiranje delova novčane mase i prelivanje u nelikvidna sredstva (sterilizacija);d) Odliv kapitala iz zemlje u druge zemlje gde su veći izgledi za profit, kamatu i sigurnost;e) Tezauracija novca od strane posednika novca, što je često motivisano psihološkim faktorima. Novac se

akumuliše radi štednje za sebe (tezauracija);f) Deflacija se može provoditi radi revalvacije nacionalne valute.

2) Finansijski uzroci deflacije mogu se javiti u sledećem obliku:a) Raspisivanje državnih zajmova za stanovništvo i privredne subjekate, te stvaranje budžetskog suficita ili

smanjenje prethodnih deficita. Ovo dovodi do smanjenja novčane kupovne snage;b) Vraćanje ranijih dugova centralnoj banci, odnosno vraćanje inostranih dugova preko sredstava prikupljenih

unutrašnjim dugom;c) Naglim povećanjem poreza i odvođenjem novčanih dohodaka u budžet bez odgovarajućeg povećanja

javnih rashoda (što je vezano za budžetski suficit ili smanjenje deficita, ukoliko je prethodno postojao) i sl.

3) Realni faktori (uzroci) deflacije mogu se javiti u sledećem obliku:a) Porastom robnih fondova, uz smanjenje ili zadržavanje postojeće (manje) kupovne snage, ili rastom

novčane tražnje, sporije od rasta robnih fondova. Javljaju se dva slucaja: povećanje robnih fondova krozbrz rast produktivnosti rada, i bolje korišćenje već nastalih kapaciteta;

b) Nagli rast uvoza roba u odnosu na izvoz. Porast uvoza deluje deflaciono, preko povećane ponude roba na

5

domaćem tržištu, i što se za plaćanje uvoza moraju kupovati devize, a to dovodi do smanjenja domaćegnovčanog opticaja;

c) "Uvezena deflacija" preko povećanog uvoza iz zemalja u kojima vlada niska tražnja i niže cene zbog nižihcena u odnosu na domaće tržište; uvoz se čini povoljnim, pa to može biti uzrok preteranom uvozu uodnosu na "uvozni kapacitet domaće privrede";

d) Intervencija iz materijalnih državnih rezervi u ponudi roba na domaćem tržištu;e) Izmena u strukturi finalne tražnje; ako dođe do pada tražnje na sektoru robe široke potrošnje, tada će se

preneti na pad investicija, odnosno, preko procesa multiplikacije investicija doći će do višestrukog padanacionalnog dohotka i zaposlenosti. To će se ponovo preneti (s jačim efektom) na novi pad tražnjesredstava potrošnje, pa će privreda iz deflacije preći u kriznu fazu ciklusa.

51. APRESIJACIJA I DEPRESIJACIJA NOVCA

Kupovna snaga u zemlji i intervalutarna vrednost nacionalne valute podležu namernim promenama (mere monetarnepolitike) i spontanim promenama inflatornim i deflatornim kretanjima u privredi.Kada vrednost novca u privredi raste to je apresijacija novca, a kada vrednost novca pada imamo depresijaciju vrednostinovca. Pad kupovne snage novca u zemlji je u uskoj koleracionoj vezi sa pojavom inflacije, a porast kupovne snage novca uzemlji usko je vezan za deflaciju.Sa depresijacijom novca često dolazi i do devalvacije novca. Devalvacija je namernim i nenamernim putem (odluka imonetarne vlasti) smanjenje vrednosti nacionalne valute (u odnosu na druge valute) koja je izgubila realnu kupovinu snagu,privreda je zbog porasta cena i troškova poslovanja izgubila konkurentnost na svetskom tržištu, što je praćeno i velikimdeficitom trgovinskog i platnog bilansa.Devalvaciji se pristupa kada je devizni kurs (zbog dužeg trajanja inflacije i mrakoekonomske neravnoteže) postao precenjen itako se ponovo uspostavlja realan kurs ili kurs ravnoteže. Devalvaciji se najčešće pristupa da bi se posticao izvoz i ograničiouvoz (da bi se popravilo stanje u platnom bilansu) što je i osnovni smisao devalvacije valute, a to se postiže kroz:

1 Elastičnost domaće ponude izvoz proizvoda2 Elastičnost strane tražnje za domaćim proizvodima3 Elastičnost domaće tražnje uvoznih proizvoda4 Elastičnost strane ponude uvoznih proizvoda

Revalvacijom se povećava intervalutarna vrednost domaće valute. Revalvacija se javlja kao normalna posledica devalvacije iporasta kupovne snage novca (apresijacija novca). Revalvaciji kao monetarnoj meri danas se vrlo retko pristupa, a mogu jeprimeniti samo one zemlje koje dugotrajno imaju „suviše aktivan platni bilans“i zato je ona danas veoma retka pojava (kao idevalvacija). Do revalvacije a samim tim i do apresijacije novca dolazi se:

1 Zbog veoma visokog suficita u plasnom bilansu2 Zbog delovanja određenih političkih faktora u međunarodnim ekonomskim odnosima3 Zbog međunarodnogprestiža

52. DEFINICIJA MONETARNIH AGREGATA

Monetaeni agregati (indikatori) služe za određivanje kvaliteta i funkcija novca u privredi, a i za vođenje monetarne politike ipolitike likvidnosti privrede i drugih sektora.Motivi držanja novca, a time i njihove funkcije u privredi mogu biti: 1) transakcioni, kada se novac koristi za obavljanjetransakcija, odnosno plaćanja roba i usluge; 2) špekulativni, kada se novac drži u cilju špekulacije na finansijskom tržištu(očekivani pad ili rast kamata, odnosno cena hartija od vrednosti); 3) predostrožnost u držanju novca, kada se novac držikao određena rezerva za slučajeve vanrednih okolnosti (što zavisi od uslova privređivanja, raspoloživosti kratkoročnih izvorafinansiranja, osnovne orijentacije u monetarnoj politici i dr.). Monetarna analiza i ekonomska politika koriste 1. agregat novčana masa (Ml) koji najbolje odgovara definiciji novca kao transakcionog (likvidnog) sredstva, te se koristikao indikator ponude novca. U novčanu masu ulaze sledeća sredstva:Novčana masa M1: gotov novac u opticaju, depozitni novac.Pored novčane mase (M1) često se koristi i agregat M2 = M1 + Dinarski oročeni i štedni depozitNajširi monetarni agregat je M3 koji prikazuje ukupna sredstva. M3 = M2 + Devizni depozitiNovčana masa je u svim privredama osnovni agregat - koji pokazuje likvidnost ukupne privrede i svih sektora. Na novčanumasu Centralna banka može više delovati i usmeravati njeno formiranje i visinu u odnosu na druge monetarne agregate. 2. agregat monetarna baza ili primarni novac (Mo). Ovaj agregat se još naziva i novac Centralne banke. U ovaj monetarniagregat ulaze sledeća sredstva:a) Dinarski primarni novac (Mo): gotov novac u opticaju, žiro računi banaka, blagajna, depozitni novac države, rezervnifondovi; b) Devizne obaveze prema bankama; c) Blagajnički zapisi Narodne banke.

53. NOVČANA MASA – OSNOVNI MONETARNI AGREGAT

Novčana masa je u monetarnoj analizi i politici, ali i monetarnoj kontroli, postala osnovni monetarni agregat preko kojeg se

6

ispoljavaju delovanje i efekti monetarne politike.Novčana masa i dinarski plasmani banaka su osnovni agregati preko kojih se najbolje ocenjuje osnovna orijentacijamonetarne politike i njena prilagođenost realnim kretanjima u privredi.

U novčanu masu, prema novoj metodologiji, ulaze sledeće kategorije novčanih sredstaa) Gotov novac u opticaju (papirni i kovani novac van banaka i pošta), odnosno G;b) Depoziti po viđenju (novčana sredstva na žiro i tekućim računima, izdvojena sredstva za investicije, sredstva za zajedničku potrošnju, sredstva za stambenu izgradnju i ostala likvidna sredstva), odnosno D

M1 = G + DSva likvidna sredstva ulaze u sastav novčane mase. Kada se novčanoj masi (likvidna sredstva) dodaju nelikvidna sredstva,dobija se novi agregat koji se naziva monetarni volumen. Dakle, monetarni volumen je veći od novčane mase za visinunelikvidnih ili ograničenih depozita.

Ukupna likvidna novčana sredstva u privredi, ili monetarni volumen, sadrže u sebi sledeće tri kategorije: 1) novčanu masa (M1) ili likvidna sredstva;

2) kvazi novac, predstavlja uloge na štednju, pnvremene depozite, devizne račune privrede i građana po viđenju, oročenedepozite do jedne godine, kao i sva ona sredstva koja se lako bez posebnih teškoća i na zahtev vlasnika, mogu pretvoriti alikvidne depozite ili gotov novac. To su sredstva nešto nižeg stepena likviditeta. Međutim, zbog toga što se ovim sredstvimane mogu vršiti dnevna plaćanja, ona nisu uključena u novčanu masu (M1)

3) nelikvidna sredstva (ograničeni depoziti), a to su rezerve, garantni polozi, kontra-aparat fondovi, deponovanasredstva iz odnosa s inostranstvom, udružena sredstva i s1. (Nd). Ova su znatno manjeg likviditeta i potrebno je njihovopretvaranje u likvidne oblike da bi se koristila za plaćanja.

Novčana masa je osnovni deo sredstava i najvažniji deo novčanih sredstava u formiranju likvidnosti reprodukcije. Novčanamasa se tretira kao primarna likvidnost, kvazi novac kao sekundarna, a ograničeni depozit kao tercijarna likvidnost privrede.Podela ukupnih novčanih sredstava u privredi na novčanu masu i sredstva izvan novčane mase slična je s Marksovompodelom novčanih sredstava na novac u opticaju i novac kao "blago" u koji se u zlatnom važenju odliva suvišna koli činanovca iz prometa, a kada je to potrebno ponovo odliva u promet. Takvog automatskog regulisanja novčanog opticaja uperiodu papirnog i depozitnog novca ne može biti, zbog toga što savremeni novac nema nikakve svoje unutrašnje materijalnevrednosti niti veze sa zlatom.Oblik nelikvidnih depozita danas igra izvesnu ulogu "blaga" - iz njih stalno otiču i u njih se stalno ulivaju određeni delovinovčane rnase, tako da stvarno služe kao rezervoari priticanja i oticanja delova novčane mase u promet i iz prometa.Novčana masa treba da predstavlja skup dovoljno aktivnih novčanih sredstava u visini ukupne kupovne snage na tržištu."Krajnji cilj" jeste u tome da se pronađe ona koncepcija novčane mase koja relativno najadekvatnije može da održava ukupnukupovnu snagu.Novčana masa kao najvažniji monetarni agregat, zbog navedenih razloga, praćena je i analizirana od strane bankarskogsistema kao celine, posebno od strane Narodne banke Jugoslavije, budući da je jedna od njenih osnovnih funkcija da osiguraoptimalnu količinu novčanih sredstava u privredi.Da bi novčana masa mogla biti agregat za ocenu adekvatnosti monetarne politike, kao i njen instrument, mora uključivati idruge oblike sredstava plaćanja emitovana u privrednim procesima. Pre svega, menice i čekove, kojima se stvara dodatnakupovna snaga na tržistu, pa i drugi oblici komercijalnog novca, koji cirkulišu i služe za plaćanje između privrednihsubjekata.54. STRUKTURA I SEKTORSKI RASPORED NOVČANE MASE

Novčana masa je ona količina prometnih sredstava "koja osigurava nesmetani tok procesa društvene reprodukcije". Modernanovčana privreda i savremeni novčani sistemi sve više traže analizu strukture novčane mase. Struktura novčane mase posektorima značajna je u monetarnom planiranju. Monetarno planiranje, naše Centralne banke, zasniva se na računimanovčanih tokova. Tražnja novca određuje se prema promenama u strukturi novčane mase po sektorima, a ne prema novčanojmasi u celini.Novčana masa se može nalaziti na optimalnom nivou, a da, zbog neravnomernog rasporeda novca, dođe do viškova novca najednim i oskudice novca na drugim sektorima. Pa se vrši praćenje i analiza:

oblika novčanih sredstava (gotov novac i depozitni novac) koja ulaze u sastave novčane mase,

novčane mase po korisnicima i sektorima privrede, po kanalima formiranju novčane mase

Prema oblicima novčanih sredstava koja ulaze u sastav novčane mase, praćenje se vrši sa stanovišta učešća gotovog novca idepozitnog novca.Gotov novac u opticaju sa dominantnim učešćem u strukturi novčane mase (likvidnih sredstava) postaje poseban problem usistemu monetarne regulacije, ali i kontroli novčanih tokova i funkcije potrošnje (tražnje i likvidnosti subjekata). Učešćegotovog novca u novčanoj masi treba svesti na znatno niži nivo

U svim privredama opada odnosa gotovog novca prema nacionalnom dohotku. Odnos gotovog novca prema dohotku u našoj privredije znatno veći, dok je odnos depozitnog novca manji.

Različito učešće gotovog novca i depozitnog novca od bitnog je značaja u ponašanju:

7

1) strukture i visine tražnje robe široke potrošnje (veće učešće gotovog novca), ili tražnje robe2) reprodukcione potrošnje (veće učešće depozitnog novca);3) veće ili manje mogućnosti kontrole novčanih tokova od strane centralne banke i bankarskog sistema u celini

(različito je kod gotovog i depozitnog novca);4) veće ili manje efikasnosti stabilizacione monetarne politike privredi;5) delovanja na dalji proces stvaranja novca i novčane mase izvan Centralne banke - kroz proces multiplikacije

(umnožavanja) kredita i depozita;6) ovakva struktura novčane mase je indikator sektorskog rasporeda novčane mase (u sektoru privrednih organizacija i

sektoru stanovništva), i veće ili manje likvidnosti reprodukcije u celini.

Raspored novčane mase po sektorima pokazuje nisko učešće preduzeća iz privrede i stalno opadanje, i visoko učešće sektorastanovništva, što je pokažatelj slabog finansijskog položaja privrednih preduzeća.Na optimalnu sektorsku strukturu novčane mase deluju brojni faktori:

1) sistem raspodele dohotka na sektore. Jer, visoko zahvatanje ovih sredstava vodi osiromašenju ovog vitalnog sektoraprivrede;

2) visina zahvatanja sredstava kroz otplate i kamate privrede,smanjuje količinu novca ovog sektora;3) poreski i drugi oblici zahvatanja iz privrede, te vremenski raspored njihovog uplaćivanja;4) instrumenti i mehanizam s više ili manje razvijenim vrednosnim papirima;5) odnos akumulacije i investicija ovog osnovnog sektora privrede, ponašanja ličnih dohodaka i produktivnosti rada u

ovom sektoru;6) prelivanja u ograničene depozite, posebno u devizne depozite i dr.

Kako je novčana masa regulisana, porast tražnje novca od strane jednog sektora dovešće do smanjenja tražnje novca odstrane drugog sektora. U našoj privredi, zbog negativne realne kamatne stope, tražnja novca svih sektora je veća od ponude,odnosno porast tražnje novca jednog sektora praćen je isto takvim porastom tražnje drugog i ostalih sektora."Dok se novčana masa kod aktivne grupe sektora menja u skladu s promenom njihove tražnje novca, kod rezidualne grupesektora novčana masa se menja bez obzira na promene njihove tražnje novca, kao rezultat promene novčane mase kodaktivnih sektora. "Sektor preduzeća je aktivan sektor u formiranju depozita i kredita, ali "pasivan" u sistemu odliva i zahvatanja tih sredstava.Sistemom raspodele nacionalnog dohotka, putem novčanih tokova, novac se odliva iz ovog u druge sektore (isplate ličnihdohodaka, kupovina robe, plaćanje usluga drugim sektorima, plaćanje poreza, doprinosa i s1.). Priliv novca u ovaj sektor jena osnovu prodaje robe i usluga, kreditnim sistemom i s1. Kupovinom robe od rezidualnog sektora dolazi do priliva novca uovaj sektor. Međutim, aktivni sektori deluju na novčane tokove, podešavajući kupovinu robe i usluga od ovog sektora premasvojoj tražnji novca, što se odražava na tokove priliva novca u ovaj sektor,i određuje tokove priliva i odliva novca iz aktivnihu rezidualni sektor i stavlja ga u pasivan položaj.

Drugi kompleks faktora koji deluje na povećanje ili smanjenje količine novca u pojedinim sektorima je promena bankarskihkredita. Međutim, zbog visoke tražnje kredita, koji znatno premašuje ponudu, ovaj mehanizam nije u stanju da efikasnofunkcioniše kao apsorbator viška tražnje od pojedinih sektora (dosta je neelastičan), jer smanjuje novčane mase iz aktivnihsektora sprovodi se obično indirektno, bez smanjenja kredita sektoru koji je osnovni nosilac kredita banaka - preduzeća uprivredi. Takvi finansijski tokovi dovode do toga da sektorska struktura novčane mase i sektorski raspored bankarskih kreditaobično pokazuje divergentna kretanja. Subjekti iz sektora privrede uzimaju kredite kod banaka radi plaćanja, pa novacnapušta ovaj sektor gotovo automatski, prelivajući se u druge sektore. To znači da sektorski raspored novčane mase ne zavisiod sektorskog rasporeda bankarskih kredita.

Veći porast novčane mase od optimalne (koja je rezultat promene tražnje novca u sektorima) trebalo više da se oseti narezidualnom sektoru nego u ukupnoj novčanoj masi.U slučaju manjeg porasta novčane mase od optimalne, odnosno od većeg smanjenja u odnosu na potrebno sniženje, masanovca u rezidualnom sektoru, u prvom slučaju, treba da se poveća, uz niži procenat u odnosu na procenat rasta novčane maseu ostalim sektorima, a u drugom slučaju trebalo bi da se smanji u većem procentu od procenta smanjenja globalne novčanemase.Prema tome, novčana masa u sektoru privrede raste brže i od porasta novčane mase kada ova u globalu pokazuje rast, asporije od porasta tražnje novca.

55. OPTIMALNA NOVČANA MASA I SAVREMENI MONETARNI SISTEM

U monetarnoj teoriji postoje i danas različita objašnjenja optimalne ("potrebne") količine novca, mada svi autori polaze odistih polaznih osnova ("potreba proizvodnje i prometa"). Optimalna novčana masa je centralno pitanje i problem (nesamo"rastući ili dodajni deo količine novca u rastućoj privredi (∆M), već je i celokupna novčana masa (M + ∆M) uodređenom periodu) monetarne teorije i politike.

8

Celokupan emisioni mehanizam (proces emisije i poništavanja novca), nije u stanju da pruži odgovor na pitanja formiranja"optimalne novčane mase" u privredi. Snabdevanje privrede potrebnom količinom novca danas je ostao jedan odnajsloženijih zadataka monetarne i ekonomske politike uopšte.

Za razliku od zlatnog važenja, čiji je automatizam omogućavao i automatsko regulisanje potrebne količine novca i stabilnostnovčane jedinice, danas ne postoji mehanizam automatskog regulisanja "potrebne količine novca", pa je nemoguće je ex anteutvrditi optimalnu novčanu masu, pa svaka zemlja nastoji da se, bar ex post, stara o strukturi, količini primarnog novca ibrzini opticaja. U savremenom bankarskom sistemu ne pojavljuje se samo Centralna banka kao emisiona ustanova, većcelokupni bankarski sistem, preko emisije bankarskog kredita (kredit je osnova savremenog novca).Problem je u mogućnosti regulisanja kredita sistema poslovnih banaka i procesa multiplikacije, a i sistema prelivanja jednihu druge novčane oblike, tražnji novca i dr. Takvi procesi otežavaju i gotovo onemogućavaju vođenje adekvatne monetarno-kreditne politike i snabdevanje privrede "optimalnom količinom novca". Šta je optimalna novčana masa? Optimalnom novčanom masom, prema savremenoj monetarnoj teoriji, smatra se onakoličina novca u prometu koja je dovoljna da se omogući nesmetan ukupan tok društvene reprodukcije, uz održavanjepotrebne stabilnosti tržišta i cena, a da ne izazove inflatorne implikacije. "Optimalna novčana masa odgovara tražnji novcakao prometnog i platežnog sredstva, odnosno novca za obavljanje finansijskih transakcija u vezi s proizvodnjom, potrošnjom,investicijama i raspodelom. Novčana masa se, nalazi na "normalnom" nivou, kada se u privredi ne oseća ni "višak" ni"manjak" novčanih sredstava i kada su najpovoljniji monetarni uslovi za tokove društvene reprodukcije, što je osnovnizadatak bankarskog i kreditnog sistema. Osiguranje optimalnih monetarnih uslova reprodukcije, otklanja monetarni faktorkao uzrok inflacionih ili deflacionih poremećaja. Makroekonomski, optimalna novčana masa može se prikazati na sledeći način:

Mo ∙ V = ToMo-optimalna novčana masa; V-brzina opticaja novčane mase, i To-platežno sposobna novčana tražnja.

Stvarna novčana masa (Ms) se može naći u tri položaja u odnosu na optimalnu novčanu masu (Mo): 1) stvarna novčana masa se poklapa s optimalnim nivoom novcane mase (Ms = Mo)2) Stvarno formirana novčana masa veća od optimalne novčane mase (Ms >Mo), 3) stvarno formirana novčana masa manja je od optimalne novčane mase (Ms < Mo).

U realnim odnosima u privredi obično se vrši analiza promena stvarne i optimalne novčane mase. Prema tome, sada se postavlja novidinamični odnos: ∆Mo ∙ V = ∆To što se realnije postavlja i kroz sledeći odnos, uz uključivanje promena brzine novčanog opticaja

∆Mo ∙ R V= ∆To

Kada bi se promene i formirani nivo stvarne novčane mase uvek poklapali s optimalnim, bio bi moguć proces automatske emisijei poništavanja novca, što znači da monetarno-kreditna politika ne bi bila potrebna. Međutim, razvijeni oblici kreditnog novca iraznih oblika "izvedenog" novca, proces transformacije novca u druge nenovčane oblike, proces priliva i odliva novca u zemlju iiz zemlje u inostranstvo, kao i velika varijabilnost, redovno dovode do odstupanja stvarne od optimalne novčane mase (Mo > ili <Ms). Osnovni cilj svake monetarno-kreditne politike je osiguravanje optimalne novčane mase za nesmetano odvijanje proširenedruštvene reprodukcije. Kao merilo "normalnog" kretanja novčane mase uzima se godišnji rast društvenog proizvoda: ako su stope jednake ilipribližne monetarna politika deluje stabilizaciono; ako novčana masa brže raste od stope rasta društvenog proizvoda,monetarna politika je ekspanzivna; ako novčana masa raste po stopi koja je niža od stope rasta društvenog proizvoda,sprovodi se restriktivna monetarna politika.

Savremena monetarna teorija u određivanju optimalne novčane mase polazi od Marksovog zakona novčanog opticaja: ∑ Rc Mo = ---------

Bo odnosno u dinamičkom iznosu i u proširenom obliku:

∆Nt ∆Mo=—─ Vpri čemu je

∆Mo - promena optimalne novčane mase; ∆Nt - obim novčanih transakcija (plaćanja) u datom vremenskom periodu i na datom nivou cena; v - brzina opticaja novčane mase.Raspon između gornje i donje granice zone monetarnog optimuma prilično je širok u ekonomski razvijenim zemljama, dok jeu manje razvijenim zemljama zona monetarnog optimuma uža, pa je otežano vođenje efikasne monetarno-kreditne politike ioptimalne novčane mase.

9

56. DINAMIKA I FORMIRANJE OPTIMALNE NOVČANE MASE

Optimalna novčana masa, ako imamo u vidu vremensku komponentu, može se računati sarno kroz proces stalnogprilagođavanja, na osnovu tri polazne pretpostavke:

1) početni odnosi novčane mase i realni agregati privrede su uravnoteženi optimalna novčana masa jednaka je stvarnoj;2) početni odnos pre promene novčane mase neuravniotežen je, s deflacionim karakteristikama (manjak novca u

privredi);3) početni odnos pre promene novčane mase neuravnotežen je, s inflacionim karakteristikama (početni višak novčane

mase u privredi).

Sarmo u prvom slučaju moguće je u tekućem periodu voditi uravnoteženu politiku rasta novčane mase i robno-novčanihtransakcija [c/V]. U druga dva slučaja, inače karakteristična za savremenu privredu, redovno je reč o početnoj neravnotežikoja se nastoji otkloniti u tekućem periodu "dodatnim" intervencijama monetarnog sistema. Time se postavlja i pitanjeodvajanja teorijskog modela optimalne novčane mase i operativnog modela optimalne novčane mase.

Optimalna novčana masa ne može se vezati ne za jednu godinu ili dve, već za jedan duži vremenski interval, za cikličneoscilacije privrede i kompenzirajuću ulogu monetarne politike u tome.

Optimalna novčana masa tekućeg perioda može da bude u tome periodu i neoptimalna, ali u dužem periodu, obuhvatajući usebe prethodnu fazu ili završnu fazu razvoja, može da pokaže stvarno optimalan nivo.

Formiranje optimalne novčane mase može biti posledica orijentacije u dva pravca:

1) otklanjanja početne monetarne i realne neravnoteže, čime tekući period (obično je to godina dana) samokompenzuje neravnotežu,

2) anticipira buduće kretanje i odnose u monetarnoj i realnoj sferi reprodukcije, uvažavajući pri tome i odloženadelovanja monetarnih agregata.

Dosadašnja monetarna politika je, uglavnom, bila orijentisana u prvom pravcu, jer je bio bliži i jer je pružao ve ći brojindikatora za odgovarajuću kompenzacionu politiku. Monetarna teorija je, naprotiv, veću pažnju poklonila drugom slučaju,izučavajući sve dublje i sve šire "odložena" delovanja novčanog faktora u privredi, bez kojeg danas nije moguće izučavatioptimalnu novčanu masu.

Danas se to ističe kao zahtev za permanentnom i stabilnom stopom monetarnog rasta u dužem vremenskom periodu.

Sinteza ove dve krajnosti trebalo bi biti monetarno planiranje novčane mase i kupovne snage. Ono je, na žalost, običnoizostajalo, a ako je i postojalo, to je većim delom rezultat drugih neekonomskih varijabla, a manje objektivne naučneanalize.

Savremeni privredni sistemi sve više traže sistem instrumenata i mehanizama kojima ce se ex ante regulisati optimalnanovčana masa, kao neki oblik planske kategorije (ovo posebno dolazi do izražaja u našem ekonomskom sistemu).

57. DETERMINANTE OPTIMALNE NOVČANE MASE

Optimalna novčana masa mora biti dovoljno efikasan i elastičan monetarni agregat kako po strukturi i visini tako i uvremenskoj dimenziji. Kao prvi problem se javlja pitanje njenog operativnog izračunavanja i praćenja. Zbog toga se redovnou dosadašnjim teorijskim raspravama pristupalo množenju optimalne novčane mase i prosečne brzine opticaja da bi se dobilaplatežno sposobna optimalna novčana tražnja (novac u svom tekućem i najlikvidnijem obliku je ovde reprezentant tražnje,što ne mora da bude sarno vezano za novac u tom obliku. Dakle, polazi se od poznatog odnosa:

Mo ∙ V=Tn

pri čemu je Tn - platežno sposobna novčana tražnja. Polazi se od toga da je dovoljno pravilno obuhvatiti sumu robnih cena iutvrditi brzinu novčanog opticaja da bi se dobila dva osnovna elementa u određivanju optimalne novčane mase. U samommonetarnom sistemu poznata Marksova formula potrebne količine novca (prenesena iz perioda zlatnog automatizma, uzpretpostavke brzine opticaja) javlja se u znatno složenijem sistemu međuodnosa više različitih realnih i monetarnih varijabla.

Dinamika novčane mase u vođenju operativne monetarne politike prati se u kraćim vremenskim intervalima (mesečno,tromesečno) da bi se blagovremeno reagovalo na privredne i monetarne tokove. Mesečna dinamika monetarne mase idruštvenog proizvoda (proizvodnje, potrošnje) pokazuje njihovu usklađenost (stope rasta), ali i sezonske oscilacije. Prednosti

10

ovakvog kratkoročnog usklađivanja su sledeće:1) veća efikasnost monetarne politike,2) brže usklađivanje monetarnih i realnih tokova,3) brže reagovanje monetaene politike na neočekivane tokove,4) bolja i blagovremena kontrola monetarnih tokova,5) efikasnija kontrola bankarskog sistema,6) mogućnosti ex ante blagovremenog podešavanja monetarne politike i7) veća mogućnost sezonskog podešavanja monetarne politike i dr.

Vezivanje godišnjeg rasta novčane mase i rasta društvenog proizvoda, bilo na kraju godine, bilo kao prosečno stanje novčanemase, stavlja ovu koncepciju u inferioran položaj i u poziciju da naknadno ili ex post reaguje, korigujući već nastaledisproporcije u razvoju i kretanju novčane mase. Poznato "fino podešavanje" novčane mase je onemogućeno, a zbogzakašnjavanja u delovanju novca u privredi (na proizvodnju, potrošnju, cene, zaposlenost i dr), efekti monetarne politike suveoma neizvesni.

Zbog toga se uz kratkoročnu monetarnu politiku stalnog prilagođavanja (veće elastičnosti) vodi i dugoročna monetarnapolitika strateškog karaktera, koja u osnovi i "opredeljuje da li se radi o restriktivnoj ili ekspanzivnoj monetarnoj poIitici".

Napor rnonetarno-kreditne politike je usmeren u pravcu približavanja i eventualno poklapanja optimalne i stvarne novčanemase i stope rasta društvenog proizvoda po tekućim cenama. Sve dok se u modernoj privredi ne zna da li su i koliko cenerezultat većeg rasta novčane mase od optimalne, a koliko rezultat delovanja drugih realnih faktora i odnosa u reprodukciji,teško je prihvatiti svaki rast cena kao opravdan, koji treba "pokrivati" novom emisijom novčane mase. S druge strane, teškoje prihvatiti i samo realni rast društvenog proizvoda. Postoji rnogućnost da se u projekciji rasta novčane mase u toku godineuračuna planirani rast cena kao optimalan (koji je obično niži od ostvarenog), koji bi uz stopu realnog rasta društvenogproizvoda bio merilo rasta novčane mase.

58. PRIMARNA EMISIJA NOVCA

1) Mehanizam i tokovi kreiranja primarnog novcaCentralna banka ima monopolsko pravo kreiranja primarnog novca (štampanje novčanica i kovanog novca). Danas, sveposlovne banke na bazi bankarskih kredita vrše stvarnu emisiju novca. I dalje se pravi razlika između emisije centralne bankei emisije novca poslovnih banaka, jer centralna banka stvara tzv. primarni novac, a poslovne banke depozitni ili bankarski(sekundarni) novac.Primarna emisija Centralne banke se može vršiti preko pet osnovnih tokova ili kanala:

1) monetizacijom vrednosnih papira (menica i sličnih vrednosnih papira, izdatih od strane privrednih preduzeća),neposredno privrednim subjektima, transaktorima,

2) kreditima centralne banke poslovnim bankama,3) kreditiranjem države (pozajmice države kod centralne banke),4) kreditima ostalim direktnim komitentima centralne banke i5) kupovinom i prodajom deviznih sredstava (devizne transakcije).

Svaki od navedenih kanala iIi tokova emisije različito deluju na: 1) stabilnost privrede, 2) ovladavanje privredeneposrednom emisijom novca, 3) prilagođavanje emisije novca stvarnim robno-novčanim transakcijama u privredi,formiranje optimalne novčane mase, 5) efikasnost i elastičnost monetarne politike i dr. PRIMARNI NOVAC – STRUKTURA

1. DINARSKI PRIMARNI NOVAC a) Gotov novac u opticajub) Dinarske bankarske rezerve (Obavezna rezerva banaka, Žiro račun banaka i gotovina,Depozitni viškovi

banakac) Ostali dinarski depoziti

2. DNEVINI DEPOZITI BANAKAa) Devizna obavezna rezervab) Devizni depozit drugih finansijskih organizaeija

U razvijenim privredama najveći deo emisija primarnog novca se formira na bazi kreditiranja države, a samo mali deokreditiranjem komercijalnih banaka. Emisija se vrši, uglavnom, preko "otvorenog tržišta" kupovinom obligacija javnog duga.Povezanost između Centralne banke i poslovnih banaka se uspostavlja uglavnom preko kupovine ili prodaje vrednosnihpapira na tzv. "otvorenom tržištu".Osnovni tokovi (kanali) kreiranja primarnog novca su plasmani (krediti i drugi plasmani) Narodne banke i promena deviznihsredstava kod Centralne banke.Ukoliko se želi osigurati veća elastičnost i efikasnost u procesu stabilizacije privrede, treba ukloniti kanal deficitnogfinansiranja budžeta federacije, pa i drugih oblika finalne potrošnje.Fiskalni segment i platno-bilansna komponenta emisije novca danas nemaju neposrednu vezu s ponudom roba i usluga nadomaćem tržištu. Centralna banka se pretvorila u specifičnu investicionu banku, a zadužena je isključivo za kratkoročnu

11

kreditnu politiku i likvidnost banaka i privrede, odnosno reprodukcije u celini.

2) Krediti centralne banke poslovnim bankamaOsnovni kanal kreiranja primarnog novca u nas su krediti centralne banke poslovnim bankama.Za ovakvu "inverziju" odnosa između poslovnih banaka i centralne banke, navode se sledeća tri uzroka:

1) visoka stopa obavezne rezerve banaka koja uz normalnu funkciju služi i za dodatno finansiranje federacije;2) neizgrađen mehanizam globalnog regulisanja ukupnog potencijala banaka, čime se tokovi primarnog novca,

svode na kredite za likvidnost banaka i kredite državi (uz simbolično kreditiranje privrede, na bazi reeskontavrednosnih papira), što otežava uvođenje novog sistema emisije primarnog novca;

3) slaba depozitna baza banaka i visoka zavisnost od kredita Centralne banke.3) Stvaranje novca na osnovu zaduženja države kod centralne bankeEmisija novca, na bazi porasta javnog duga (zaduženja država) kod Centralne banke, dovodi do direktne nepokrivene emisijenovca (emisija "ex nihilo"), što je osnovni faktor savremene inflacije u većini privreda. Indirektno pokriće budžetskogdeficita (veći javni rashodi u odnosu na redovne prihode budžeta), preko operacija na otvorenom tržištu, ne znači emisiju "exnihilo", već preraspodelu postojeće kupovne snage preko operacija kupovine i prodaje vrednosnih papira na tom specifičnomtržištu. Država se može privremeno zadužiti kod Centralne banke u obliku kratkoročnog duga, koji se redovno vraća iz redovnihjavnih prihoda, da bi premostila nepoklapanje u vremenu stvaranja javnih rashoda i formiranja javnih prihoda i nemainflaciono delovanje.

Emisijom primarnog novca, postižu se određeni negativni efekti:1) Sužava se prostor za snabdevanje robno-novčanih tokova potrebnom količinom novca 2) Emisija primarnog novca i novčane mase za finansiranje deficita budžeta onemogućava regulisanja potrebne

količine novca u opticaju.3) Primarna emisija se pretvara u sistem finansiranja konačne potrošnje (investicija, intervencija u privredi, sanacija i

dr), čime dolazi do stvaranja dodatne mase novca, izvan stvarnih potreba proizvodnje i prometa.4) Ovakav sistem stvaranja novca dovodi do preraspodele stvarne akumulacije, dohotka i kupovne snage u privredi

(po subjektima, regionima, granama i s1.), što zamagljuje stvarne rezultate rada i derogira princip raspodele premarezultatima rada.

5) Dolazi do čistih inflacionih efekata, uz obezvređivanje novčanih dohodaka iz rada, do pritiska na robne fondove natržištu, pritiska na cene i nove preraspodele nacionalnog dohotka.

Deficit budžeta federacije, kao i njegovog pokrića iz emisije kod Narodne banke, je u nas stalna pojavaPolovina primarne emisije Centralne banke angažovana je za pokriće budžetskog deficita federacije, što onemogućavaregulisanje potrebne količine novca u opticaju. Ceo emisioni mehanizam time postaje potpuno neefikasan.U plan prihoda i rashoda budžeta federacije, unapred se ukalkuliše zaduživanje kod Centralne banke kao neko pravo naemisiju novca. Na ovaj način se jedan veći deo primarne emisije, prema zakonu, unapred angažuje za finansiranje opštepotrošnje, što ograničava efikasnost monetarne politike, u odnosu na osnovne ciljeve i zadatke, pa je ovakav metodfinansiranja u 1997. godini eliminisan iz sistema primarne emisije.

4) Primarna emisija novca i selektivni programEmisija primarnog novca preko monetizacije sasvim određenih poslova (selektivna kreditna politika) realizuje se putem sistema poslovnih banaka (kreditiranje korisnika kredita), s tim da mogu izvršiti refinansiranje tih plasmana u određenom procentu kod centralne banke.Osnovni elementi koji određuju ovaj tok emisije novca su:1) šira ili uža skala namena i vrsta poslova koji se refinansiraju kod centralne banke

;2) visina reeskontne stope;3) visina kamatne stope na ove oblike kredita i 4) rokovi reeskonta.

Osnovne namene i poslovi koji su ulazili u reeskont su: izvoz, poljoprivreda, izvoz opreme i brodova, uvoz iz odre đenihzemalja i dr.

Selektivni krediti predstavljaju poseban oblik monetizacije određenih poslova od zajedničkog interesa (kreditiranje izvozno-uvoznog kompleksa, poljoprivredne proizvodnje, prometa poljoprivrednih proizvoda i dr.) od strane Centralne banke, alipreko poslovnih banaka. Deo emisije novca bi se mogao prebaciti s kreditiranja finalne potrošnje na stimulisanje izvoza, a indirektno preko porastacarina (uglavnom sektora stanovništva i neesencijalnog uvoza) i poreza na uvoz mogao bi se osigurati dodatni iznossredstava za pokriće rashoda saveznog budžeta, kao i za stimulacije izvoza preko dodatne akumulacije.

59. TEORIJSKA OBJAŠNJENJA KAMATE

12

Obično se smatra da je kamata cena pozajmljenog novca. Ali karnata nije jednaka vrednosti (sumi) koja se pozajmljuje, većje samo njen deo. Kamata je u osnovi cena upotrebe zajmovnog kapitala.

U pogledu prirode ove cene novca - kamate postoje različita shvatanja:

1) Kamata je cena za "odricanje od likvidnosti"– vlasnik raspoloživog novca se odriče od potrošnje ili upotrebe svograspoloživog novca (dohotka) pozajmljujući ga drugom subjektu na određeno vreme. On smanjuje svoje rezerve likvidnosti,a za pozajmljeni kapital (novac) dobija naknadu u obliku kamate.

2) Marksov pristup – koji polazi od stava da je kamata cena zajmovnog kapitala i to njegove produktivne upotrebe. Izstvorenog bruto profita odbija se kamata kao cena koja se plaća vlasniku novca zajmovnom kapitalisti (bankaru) napozajmljeni iznos.

a. U periodu ekonomske krize kada je profitna stopa niska, ulaganja velika, a novčani kapital redak (suzdržavanjebanaka od kreditiranja), kamatna stopa naglo raste, i iznad je profitne stope. Celi profit odlazi zajmovnomkapitalisti. Ne isplati se pozajmljivati i ulagati kapital - investirati (nizak profit, visok rizik i visoka kamata).

b. U fazi uspona kada su poslovni izgledi dobri, visok profit, klima za ulaganja povoljna, isplati se uzimati kredit iplatiti kamatu, jer je profitna stopa viša od kamatne stope.

c. U periodu visoke inflacije koja je viša od nominalne kamatne stope, dolazi do prelivanja novčane vrednosti odzajmodavca ka zajmoprimcu (korisniku novca). Poverioci gube, a dužnici dobijaju u tim uslovima (duznička dobit).

3) Kejnzijanska teorija kamatne stope – kamatna stopa treba da bude što niža da bi se podstakle investicione željepreduzetnika. To je poznata "politika jevtinog novca". Kada je "sklonost likvidnosti" (želja za zadržavanjem neutrošenogdohotka i novca) visoka, a time i štednja, a slabe investicije, kamatna stopa se mora oboriti da bi se dao stimulansinvesticijama. Kamata, dakle, reguliše "tražnju novca" (posebno tzv. spekulativnu tražnju novca).

4) Monetaristička teorija kamatne stope – kamatna stopa je samo cena novca, koja se tretira u sklopu drugih cena. To jesamo cena jednog od oblika imovine u kojem se može držati kapital (akcije, obveznice, čekovi, fiksni kapital, ljudski kapital,inflaciona stopa). U zavisnosti od njihovog odnosa vlasnik kapitala menja strukturu svoje imovine, podešavajući je premanajvećem prinosu koji pruža pojedini oblik imovine, a i prema stepenu likvidnosti tih oblika imovine. Razlikuje se realna inominalna kamatna stopa.

Realna kamala je ustvari, nominalna korigovana za indeks cena. Realna kamata određuje odnose na tržištu, dok jenominalna pod direktnom kontrolom monetarne vlasti (Centralne banke).

60. KAMATNE STOPE CENTRALNE BANKE

Tržište novca, je mehanizam preko kojeg se sučeljava ponuda i tražnja novca i kratkoročnih hartija od vrednosti. Svetransakcije tim instrumentima odvijaju se po određenoj ceni – kamati, koja se određuje u odnosima između banaka, izmeđubanaka i njihovih komitenata, kao i poslovnih banaka i Centralne banke, u zavisnosti od ponude i tražnje novca,. Kamatnastopa se može autonomno odrediti i od strane Centralne banke. Kamatna stopa se može i s/obodno formirati na tržištu, kaoodraz odnosa ponude i tražnje novca, tada se obično prilagođavanje obično vrši prema:

eskontnoj i lombardnoj stopi Centralne banke,

diskontnoj stopi Centralne banke na hartije od vrednosti tržišta novca i

neto kamati koja se formira na internacionalnom tržištu novca.

Kamatne stope u transakcijama novcem između poslovnih banaka utvrđuju se u svakoj bankarskoj operaciji na tržištunovca", i odraz su stvarne tražnje novca, a kao polazna osnova služi visina eskontne stope Centralne banke, to je, cenaprimarnog novca Centralne banke, odnosno zvanična cena novca. Centralna banka je potpuno autonomna i samostalna uvođenju politike kamatne stope.

Drugi "orijentir" u formiranju kamatnih stopa na tržištu novca poslovne banke imaju u visini kamate na lombardnekredite, odnosno diskontne kamate po kojoj Centralna banka otkupljuje ranije emitovane kratkoročne hartije od vrednostina tržištu novca. Posebno je značajna visina pasivne kamate, koju banke plaćaju vlasnicima novca (deponentima) na njihovnovac, jer to je cena na koju se mora dodati i kamatna marža iz koje se pokrivaju svi troškovi banaka.

Kamata koja se plaća na depozite, ukoliko je niža (jevtiniji depoziti), omogućava banci nižu aktivnu kamatu na plasmane iliveliku kamatnu maržu i visok profit (razlika aktivne i pasivne kamatne stope).Kamata na dnevni novac je većeg stepena varijabiliteta u odnosu na kamatu na terminski novac.Banke su spremne "kupujući" dnevni novac na kratak rok (sedam, petnaest, mesec dana) da plate i višu kamatu od eskontnestope, nego da eskontiraju svoj portfelj menica koje dospevaju nakon tri meseca.

Zbog nestabilnosti na tržistu novca, oscilacija ponude i tražnje na njemu, velike razlike u rejtingu banaka, dosta slabih i

13

nesolventnih banaka, često se na "čistu" kamatu na dnevni novac uračunava i riziko premija. Što je bolji rejting banke, to jeriziko premije niži, i obrnuto.

Eskontna stopa, ustvari, znači kamatnu stopu po kojoj Centralna banka odobrava kredite poslovnim bankama, kao osnovnikanal emisije primarnog novca.Lombardna kamatna stopa predstavlja kamatnu stopu Centralne banke po kojoj ona na bazi zaloga hartija od vrednostidaje kredite za likvidnost poslovnim bankama. Kamata na hartije od vrednosti u mnogim zemljama se naziva diskontna stopa, po kojoj se vrši emisija i otkup hartija odvrednosti na tržištu novca od strane Centralne banke. Postoji diskontna stopa po kojoj Centralna banka prodaje hartije odvrednosti, a i diskontna stopa po kojoj kupuje hartije od vrednosti na tržištu novca. Ova stopa direktno utiče na formiranjeponude i tražnje, i visine i strukture kamatnih stopa na tržištu novca.Diskontna stopa je različita prema vrsti hartija od vrednosti, roka dospeća, kvaliteta hartija, situacije na tržištu novca i uprivredi.. Primena diskontne stope Centralna banka vrši autonomno, čak nije obavezna da je objavljuje. Kada Centralnabanka snizi diskontnu stopu, to dovodi do smanjenja ukamaćenja finansijskih sredstava uloženih u hartije od vrednosti.Centralnoj banci stoji na raspolaganju i rediskontna kamatna stopa, po kojoj banka vrši otkup ranije emitovanih hartija odvrednosti, koje se već nalaze na tržištu novca. Rediskontna stopa je po pravilu viša od diskontne stope, što utiče na visinurashoda i prihoda banaka, odnosno profitabilnost, a i politiku likviditeta (prodaja ili kupovina hartija od vrednosti).

61. ESKONTNA POLITIKA I TRŽIŠTE NOVCA

Eskontna politika je podižanje i spuštanje kamatne stope po kojoj Centralna banka daje kredite poslovnim bankama u ciljudelovanja na kreditni potencijal banaka, a preko njega na celokupne robno-novčane odnose, zaposlenost i nacionalnidohodak (proizvodnju).Eskontna stopa je ustvari kamatna stopa po kojoj Centralna banka prima u reeskont od poslovnih banaka menice i drugehartije od vrednosti (obveznice).Regulisanjem kamatne stope po kojoj Centralna banka daje kredite poslovnim bankama i preko tog kamatne stope po kojojposlovne banke daju kredite komitentima neposredno se deluje na visinu tražnje kredita i novčani opticaj (novčanu masu). Promenama u visini eskontne stope Centralna banka deluje na ponudu i tražnju novca i kratkoročnih hartija od vrednosti nanovčanom tržištu Povećanjem eskontne stope stvaraju se nepovoljniji uslovi za reeskontne kredite Centralne banke, čime se deluje na opštukamatnu stopu i tražnju kredita banaka kod Centralne banke i privrede kod banaka. Povećanje kamatne stope primenjuje sekada se na tržištu oseća veća količina novca i inflacioni poremećaji. Smanjenje eskontne stope dovodi do povećanja novčanetražnje i podizanje privredne aktivnosti kada je njen pad posledica deflacije, odnosno nedostatka novca u privredi.

Diskontna stopa je, kamatna stopa po kojoj Centralna banka naplaćuje date kredite, poslovnim bankama (a i državi) i kojomdeluje na tražnju primarnog novca, i na količinu novca u opticaju. Da li je reč o prevelikoj količini novca (uz to da li je novac jevtin), pri čemu prete inflatorne tendencije, odnosno da l i uprivredi vlada deflacija, manjak novca u opticaju - "skup novac", a time i recesione tendencije. Povećanje diskontnestope dovodi do smanjenja kredita poslovnih i smanjenja mase novca u opticaju. Reč je o restriktivnoj monetarnoj politici. Centralna banka snižava diskontnu stopu kada u privredi vlada recesija:, nestašiea novca (deflacija) i s1., što dovodi doporasta bankarskih kredita, porasta likvidnih rezervi banaka i multiplikacije kredita i depozita u bankarskom sistemu.Često se diskontna stopa Centralne banke menja kao posledica prilagođavanja ove stope već nastalim promenama kamatnihstopa u bankarskom sistemu (porast ili snižavanje). Centralna banka često nije spremna da bankama nadoknadi manjak likvidnih sredstava i ne daje novu kreditnu podršku, zbogčega se poslovne banke moraju orijentisati na tržište novca i kratkoročnih hartija od vrednosti. Navedenim uslovima treba dodati i stepen povezanosti kamatne stope poslovnih banaka sa eskontnom stopom, kao istopu inflacije u zemlji koja umanjuje značaj i efikasnost kamatne stope u privredi uopšte. Efikasnost eskontne, lombardne, diskontne (i rediskontne) stope povezana sa delovanjem i razvojem tržišta novca ikapitala, finansijskih instrumenata i Centralne banke. Što su ova tržišta razvijenija i učešće banaka i Centralne banke nanjima veće, to je i uloga i efikasnost eskontne politike Centralne banke veća.

62. OPERACIJE CENTRALNE BANKE NA OTVORENOM TRŽIŠTU I KAMATNA POLITIKA

Centralna banka u razvijenim tržišnim privredama sa razvijenim finansijskim tržištem direktno se uključuje u operacijekupovine ili prodaje kratkoročnih hartija od vrednosti na tržištu.Centralna banka vrši i kontrolu novčanog tržišta putem diskontne, lombardne i reeskontne stope, i direktnim operacijama naotvorenom tržištu.Ovim instrumentima Centralna banka nastoji uspostaviti i održati ravnotežu ponude i tražnje na novčanom tržištu, a posebnopromenama kamatne stope i kupovinom i prodajom hartija od vrednosti (open market operacijama). Pored toga indirektno sedeluje i na kreditni potencijal banaka, njihovu kreditnu aktivnost i likvidnost, a preko njih i na ukupnu privrednu aktivnost.Istovremeno se deluje i na raspoloženje i odluke vlasnika novca da ga troše, ulažu u određene hartije od vrednosti ili ulazu naštednju kod banke.

14

Transakcije kupovine ili prodaje hartija od vrednosti odnose se najčešće na državne hartije od vrednosti (obveznice), a isopstvene obveznice, ili obveznice drugih subjekata koje prihvati Centralna banka kao predmet finansijskog tržišta.

Operacije Centralne banke na tržištu hartija od vrednosti su efikasan instrument pod uslovom da postoji razvijeno finansijskotržište (posebno državnih obligacija, a i obveznica Centralne banke), uz to da Centralna banka ima dovoljno mogućnosti daefikasno vrši kupovinu ili prodaju ovih hartija od vrednosti.

Operacije na ovom tzv. "otvorenom trzištu" ("open Market Policv") imaju zadatak da izazovu željene promene u masi novca ikredita u privredi (likvidnost), a i da deluju na visinu i strukturu kamatnih stopa, odnosno opšti nivo privredne aktivnosti. Uslučaju pada privredne aktivnosti, porasta nezaposlenosti, slabljenja berze, povećanog rizik ulaganja, Centralna bankaaktivira mehanizam "preventivnog upozorenja" preko snižavanja diskontne i lombardne stope. Operacije na otvorenom tržištu deluju direktnije i brže u odnosu na promene kamatne stope, odnosno diskontne stope.Delovanje diskontne stope je indirektno preko promena troškova kamata poslovnih banaka i preduzeća. Svaka kupovinahartija od vrednosti od strane Centralne banke povećava obim primarnog novca (za vrednost kupljene hartije od vrednostiCentralna banka ubacuje odgovarajuću masu primarnog novca). Svaka prodaja hartija od vrednosti od strane Centralne bankeznači povlačenje novca iz opticaja. To je odraz restriktivne monetarne politike banke. Promene mase primarnog novcaCentralne banke dovode do multiplikativnih promena mase depozita i kredita (i likvidnosti) poslovnih banaka. Smanjenjeprimarnog novca, utiče na smanjenje kreditnog potencijala i plasmana banaka i porast kamatnih stopa na tržištu novca ihartija od vrednosti. Suprotno će se događati kada se kupuju hartije od vrednosti i povlači primarni novac iz opticaja.

Operacije na otvorenom tržištu imaće efekte na promene kamatnih stopa uglavnom u slučajevima kada se kamate obrazujupod delovanjem ponude i tražnje novca, kredita i hartija od vrednosti.

63. OSNOVNI CILJEVI MONETARNE POLITlKE

Monetarno-kreditna politika ulazi u red instrumenata opšte ekonomske politike. .

Zadaci i ciljevi monetarno-kreditne politike danas mogu biti sledeći:1) kvantitativni (regulisanje potrebne količine novca u privredi, novčane mase),2) kvalitativni (selektivni krediti, kreditiranje budžeta, kao i drugih neposrednih korisnika emisije).

Primarni zadatak monetarno-kreditne politike je snabdevanje privrede potrebnom količinom novca i kredita, ostvarivanjeoptimalne stope ekonomskog rasta i održavanje relativne stabilnosti privrede i nacionalne novčane jedinice. Kao i održavanjeuravnoteženih odnosa u platnom bilansu i očuvanje monetarne politike. Monetarno-kreditna politika mora da ostvaruje osnovni zadatak: snabdevanje proizvodnje i prometa potrebnom količinomnovca koja neće izazvati negativna kretanja, odnosno poremećaje u privredi, posebno one koji mogu poticati od preterane ilinedovoljne količine novca u privredi.

Monetarna politika, kada se racionalno koristi, pozitivno utiče na razvojni tok proizvodnje, zaposlenost, spoljnu i unutrašnjustabilnost novca, i na ostvarivanja drugih ciljeva tekuće ekonomske politike.

U sprovođenju monetarne politike, restrikcija novca i kredita dovodi do usporavanja tempa ekonomskog rasta, do pojavenezaposlenosti, uz eventualne pozitivne efekte na području stabilizacije cena i smirivanja potrošnje. Ekspanzija novca ikredita, s druge strane, dovodi do ubrzavanja stope rasta, do povećanja investicija, potrošnje i zaposlenosti. Pozitivnadelovanja praćena su pritiskom na rast cena, inflacionim ponašanjima privrednih subjekata i pritiskom na platni bilans(preko brzog rasta uvoza, koji u tom slučaju često brže raste od rasta proizvodnje). Sve ovo izaziva monetarnu nestabilnostprivrede.

Optimalno vođena monetarna politika u svakoj privredi mora voditi računa i o opasnostima do kojih može dovesti preteranarestriktivna ili preterana ekspanzivna politika, jer negativni efekti takve politike mogu biti veći od pozitivnih.Osnovni ciljevi monetarne politike mogu biti dvojaki: 1) dugoročni, strateški ciljevi delovanja monetarne politike,

2) kratkoročni, trenutni (korektivni) ciljevi.

1) Dugoročni ili strateški ciljevi monetarne politike predstavljaju njenu osnovnu orijentaciju u ostvarivanju određenihrazvojnih i stabilizacionih zadataka. U osnovne ciljeve monetarne politike spadaju: a) ostvarivanje optimalne stope ekonomskog rasta,

b) ostvarivanje politike pune zaposlenosti,e) stabilnost nivoa cena (monetarna i ekonomska stabilnost privrede),d) stabilnost spoljne vrednosti novca, vezana za ravnotežu platnog bilansa i spoljnih finansija uopšte,e) ostvarivanje određenih strukturnih promena u privredi (podržavanih kroz

monetarno-kreditnu politiku) i

15

t) stimulacija ili destimulacija stvaranja akumulacije u privredi i dr.

Osnovni ciljevi monetarno-kreditne politike, pored održavanja stabilnosti cena i deviznog kursa (spoljna vrednost novca), aodržavanje optimalne stope privrednog rasta i pune zaposlenosti - sekundarni ciljevi. Sada su, jedinstveni stavovi u pogleduopštih ciljeva, naime, stopa rasta i puna zaposlenost, uz monetarnu stabilnost, su ravnopravni ciljevi monetarno-kreditnepolitike.

Monetarna politika, treba da kroz ekspanziju novca podstiče proizvodnju i zaposlenost, ali da ne dovede do inflacionih ilideflacionih poremećaja. Ovaj zadatak monetarne politike svakako treba posmatrati u sklopu i drugih ciljeva ekonomske politike, ostvarenja punezaposlenosti kapaciteta i radne snage i uravnoteženosti platnog bilansa - jer ovo nisu samo područja delovanja monetarnepolitike, već i drugih segmenata opšte ekonomske politike.

Snabdevanje privrede potrebnom količinom novca danas je jedan od najsloženijih zadataka monetarno-kreditne i ekonomskepolitike uopšte. Za razliku od zlatnog važenja, čiji je automatizam omogućavao i automatizam regulisanja "potrebne količinenovca" unutar privrede (preko slobodnog kovanja i prekrivanja zlata) i stabilnost novčane jedinice. U uslovima papirnogvaženja depozitnog novca, ne pojavljuje se samo Centralna banka kao emisiona ustanova, već i poslovne banke. One prekoemisije bankarskog kredita, višestruko kreiraju novac (kredit je, podsetimo se, osnova savremenog novca). Nije problemsamo regulisanje novca koji emituje Centralna banka, već i regulisanje kredita poslovnih banaka i procesa multiplikacije, jerkreditni mehanizam predstavlja jedan od najvažnijih faktora kreiranja novca.

2) Kratkoročni ili operativni ciljevi monetarne politikeKratkoročni ciljevi monetarno-kreditne politike - korektivna politica novca i kredita, koja ne traži dublje zahteve u strukturuprivrede, u lečenju većih strukturnih poremećaja, u delovanju na razvoj određenih grana, oblasti ili regiona privrede, treba daotklanja manje i prolazne disproporcije u privredi, pa ovako usmeravana monetarna politika mora biti vrlo elastična, brzoreagovati na uočene slabosti privrede, a i davati brze efekte.Ciljevi kratkoročno vođene monetarne politike obično se postavljaju u toku jedne godine, u toj godini se nastoje i ostvariti,tako da je svaka godina u okviru dugoročno planirane monetarno-kreditne politike, ustvari obeležena specifičnim ciljevimakratkoročne monetarne politike. Ciljevi kratkoročne monetarno-kreditne politike, dakle, moraju se poklapati s ciljevimapostavljene dugoroćne monetarne politike.

64. ULOGA MONETARNE POLITlKE

U pogledu uloge monetarno-kreditne politike u literaturi mogu se izdiferencirati tri koncepcije:

1) Prva ističe monetarnu politiku i novčani faktor uopšte kao primarne odlučujuće u ekonomskom razvoju.Ekspanzivna kreditna politika sigurno vodi u konjunkturu, a restriktivna kreditna politika u depresiju inezaposlenost. Dakle, monetarna politika ima dominantan značaj u privrednom razvoju i stabilnosti privrede.

2) Druga ističe pasivnu ulogu monetarno-kreditne politike i, u osnovi, ima zadatak da se samo prilagođava potrebamareprodukcije, pa ne može biti aktivan faktor privrednog razvoja.

3) Osnovni faktor u privrednom razvoju i stabilnosti reprodukcije su realni faktori, a monetarni faktorisamodopunjavaju i olakšavaju, ili otežavaju, delovanje realnih faktora. Monetarna politika je, dakle, sekundarnogkaraktera i sarno "dopunski" elemenat realnim faktorima reprodukcije.

Određen nivo cena, proizvodnje i prometa zahteva određenu novčanu masu, a ona se formira određenom kreditnomaktivnošću banaka. Prema jednim shvatanjima, kreditno-monetama politika je najvažnije sredstvo ekonomske politike (ovom shvatanju jepodlegla i naša praktična ekonomska politika), Prema drugim, realni faktori reprodukcije su od primarnog značaja (politika ličnih dohodaka, investiciona politika, fiskalnapolitika, politika cena, politika platnog bilansa. politika rezervi i dr.), dok je monetarno-kreditna politika sekundarnog.

65. KRATKOROČNA I DUGOROČNA MONETARNA POLITIKA

Stabilizaciona monetarna politika, usmerena u pravcu regulisanja agregatne tražnje, odnosno monetarnog sektora privrede,može se postaviti na dva osnovna koncepta:

1) fleksibilno vođena ili kratkoročna monetarna politika i2) politika konstantne stope rasta monetarne politike (permanentna, dugoročna monetarna politika).

1) Fleksibilna ili kratkoročna monetarna politikaFleksibilno vođena monetarna politika ima vremenski uži prostor delovanja, dok je operativnost vrlo široka. Fleksibilnamonetarna politika je time u potpunosti podešena fazama cikličnog kretanja privrede u fazi konjunkture Centralna banka

16

redovno provodi restriktivnu monetarnu politiku, preko smanjenja novčane mase i tražnje, čime dovodi od "hlađenjapreterane konjunkture". Suprotno tome, kada se privreda nalazi u fazi recesije, Centralna banka sprovodi ekspanzivnumonetarnu politiku kroz brži rast novčane mase od rasta realnih kretanja privrede, te dolazi do povećanja agregatne tražnje ilikvidnosti subjekata i sektora privrede, budući da treba "izvući" privredu iz recesione faze ciklusa. Ova koncepcijauglavnom danas dominira kako u teoriji tako i u ekonomskoj politici. Monetarna politika se ne može "unapred" voditi. Zatose, kao osnova za vođenje monetarne politike uzimaju osnovni ciljevi ekonomske politike i stope rasta, zaposlenost, platno-bilansna situacija. devizne rezerve i dr.Slabost koncepta fleksibilne monetarne politike je u tome što nije sigurno da će Centralna banka blagovremeno, preduzetimere monetarne korekture, bilo u fazi recesije bilo u fazi visoke konjunkture.

2) Politika konstantne stope rasta novčane maseFleksibilna monetarna politika, vezana za diskrecione mere Centralne banke, nije u stanju da osigura efikasnu monetarnukorekturu ne samo u kraćem već i u dužem periodu cikličnog kolebanja privrede. Monetarno regulisanje se prenosi na dužiperiod, te se u njemu održava konstantna stopa rasta novčane mase iz godine u godinu. U tako dugoročno postavljenojmonetarnoj politici nisu dozvoljena odstupanja novčane mase od linije trenda za celi izabrani period. Rast novčane mase sedekomponuje ne samo na godišnje intervale u okviru ciklusa već i na mesečne. Znaći, kada dođe do faze visoke konjunkturei ubrzanja opticaja novca, politika konstantne stope rasta novčane mase deluje u pravcu smirivanja, a u obrnutom smislu -delovanje bi bilo u situaciji deflacione (recesione) neravnoteže. Fleksibilna (kratkoročna) monetarna politika se vodi kada suporemećaji u privrednom organizmu već nastali. Ona malo doprinosi da se otkloni njihova pojava i širenje.Ovom koncepcijom Centralna banka je u stanju da reguliše samo nominalnu, ali ne i realnu količinu novca. Stvarnu količinunovca (realnu) ne može da regulise Centralna banka i krug poslovnih banaka. već je određena ponašanjem ekonomskihsubjekata i mnogih odluka u nemonetarnom sektoru (preduzeća, stanovništvo i država

3) Sinteza kratkoročne i dugoročne monetarne politikeOva koncepcija prihvata dugoročnu stratešku orijentaciju monetarne politike, s određenom optimalnom stopom monetarnograsta, ali uz određene mogućnosti uvođenja elemenata fleksibilnosti (kratkoročnih intervencija radi otklanjanja određenihdisproporcija u razvoju). Time monetarna politika istovremeno postaje instrument i aktivan faktor stabilizacione (korektivne)politike. Oscilacije stopa monetarnog rasta u odnosu prema dugoročnoj stopi ne bi smele biti velike, jer bi to predstavljaloznačaju nesigurnost u tokovima reprodukcije i poslovnoj politici privrednih i drugih subjkata.

66. EKSPANZIVNA MONETARNA POLITIKA

Monetarno-kreditna politika može da bude ekspanzivna i kontraktivna. Ekspanzivna monetarna politika treba u uslovimapada proizvodnje i zaposlenosti, da ekspanzijom novca i kredita iznad optimalne dovede do njihovog podizanja naviše.Instrumentima monetarne politike, nastoji se podstaći potrošnja, investicije i "poslovna klima" u privredi, koja treba dadovedu do rasta realnog dohotka i zaposlenosti. Graficki bi se to moglo prikazati na sledeći način

Dakle, ekspanzivna monetarna politika preko rasta investicija višestruko povećava društveni proizvod (∆Y), a preko rasta društvenog proizvoda i rast dodatne štednje (∆S) preko porasta zaposlenosti. Polazi se i od pretpostavke da je povećana ponuda novca (∆M) praćena snižavanjem kamatne stope.Prema kejnzijanskoj teoriji, politika jevtinog novca (niske kamate) dovodi do porasta tražnje kredita, zbog porastaefikasnosti kapita/a, uz porast investicija.

Porast investicija sa Io na visinu I1, dovešće do multiplikovanog porasta nacionalnog dohotka sa Yo na Y1, uz prelazakravnotežne tačke Ro na R1 (koja bi, trebalo da se nađe na liniji pune zaposlenosti Z). Dakle, porast dohotka YoY1 je veći odporasta mase novca MoM1, jer se uključilo i delovanje multiplikatora investicija Io I1, tako da je i rast dohotka veći od rastainvesticija ∆Y > ∆ IPod delovanjem ekspanzije novca i kredita došlo je do multiplikovanog porasta nacionalnog dohotka u odnosu prema

17

inicijalnom rastu investicija nastalom kreditnom politikom.Na makroplanu, povezivanjem monetarne politike s analizomnacionalnog dohotka, dolazi se do opštih stavova:

1) Ekspanzivna monetarna politika može značajno da doprinese uklanjanju već nastale recesije ili sprečavanjuredovnog kumulativnog procesa recesije i nezaposlenosti;

2) Ekspanzivna monetarna politika (kao i restriktivna), primarne efekte daje u internoj ekonomiji, u nedovoljnorazvijenoj privredi, dok u razvijenim zemljama slobodnim kretanjem novca i kapitala (zbog razlike u kamatnimstopama i reagovanju novca i kapitala na te razlike) primarne efekte davaće u eksternoj ekonomiji (platni bilans), amanje u internoj ekonorniji;

3) Ekspanzivna politika danas se ne sprovodi sarno snižavanjem kamatne stope već instrumentima, koji će umonetarnoj i privrednoj situaciji određene ekonomije dati optimalne rezultate. Za svaki poseban ciIj ekonomskepolitike treba poseban instrument.

4) Povećanje kolićine novca u uslovirna stabilnih cena može da se koristi kao metod stimulacije proizvodnje ipovećanja zaposlenosti.

Privredni subjekti se odlučuju na nova ulaganja i povećanje privredne aktivnosti što dovodi do prosperiteta, ako prestanestimulativno dejstvo na proizvodnju, ekspanzija se pretvara u inflaciju.Iz odnosa stopa rasta društvenog proizvoda i novčane mase određuje se i karakter monetarne politike. Ako je stopa rastanovčane mase veća od stope rasta društvenog proizvoda u tom periodu vodi se ekspanzivna monetarna politika, a ako jeniža, tada se vodi restriktivna monetarna politika.

Ekspanzivna monetarna politika se može prikazati i na poznatom IS-LM modelu. Reč je o delovanju na odnose novčanihtržišta (LM) i robnih tržišta (IS).

Povećanje ponude novca sa LMo na LM1 praćeno je snižavanjem kamatne stope sa Io na I1, a to dovodi do porastadruštvenog proizvoda (proizvodnje) sa OYo na OY1. To će istovremeno dovesti do povećanja cena sa Po na Pl. Osnovniproblem je kako iskoristiti pozitivne efekte na proizvodnju i potrošnju, a neutralisati i sprečiti efekte na rast cena. Na tom sezasniva poznata koncepcija razvojne strategije monetarne politike.Ekspanzivna monetarna politika se može prikazati i na modelu IS i LM, kao i modelu agregatne tražnje (AD) i agregatneponude (AD). Poznato je da model IS-LM prikazuje ravnotežu i odnose monetarnog i realnog sektora, pri datoj kamati ivisini društvenog proizvoda. Model AD-AS pokazuje stanje ekonomije gde je, uz dati nivo cena i proizvodnje, agregatnatražnja jednaka agregatnoj ponudi.Ekspanzivna monetarna politika koja prikazuje pomeranje krive LMo na LM1, dovodi do porasta novčane tražnje sa ADona AD1.Nastaje porast proizvodnje ili društvenog proizvoda sa Yo na Y1, a i rast cena, kada je proizvodnja visoko elastična nadodatnu emisiju novca i kredita, na kratak rok. Kejnzijanska ekonomija polazi od stava da porast ponude novca povećavaproizvodnju sve do nivoa pune zaposlenosti, posle čega dodatna emisija samo pokreće cene inflacija.

Monetaristi polaze od stava da rast ponude novca dovodi do porasta cena bez oživljavanja proizvodnje, posebno na dugirok. Na kratak rok porast ponude novca dovodi i do rasta cena i do porasta proizvodnje. Savremena shvatanja u monetarizmudopunjena su savršenim i brzim informacijama o delovanju monetarne politike, što onemogućava korišćenje dodatneemisije novca i na kratak rok. Sve se brzo završava u opštem rastu cena, bez pokretanja ili ozivljavanja proizvodnje.Proizvodnja je determinisana realnim faktorima (raspoloživi kapital, investicije, potrošnja, izvoz, uvoz, zalihe, rad), pričemu nije moguće monetarnim varijablama uticati na realne. Intenziviranje tražnje ostaje bez efekta na rast društvenogproizvoda. Samo se povećavaju cene.

18

Monetarna politika se obično vezuje za kretanje društvenog proizvoda. Iz odnosa stopa rasta društvenog proizvoda inovčane rnase određuje se i karakter monetarne politike. Naime, ako je stopa rasta novčane mase veća od stope rastadruštvenog proizvoda u tom periodu, smatra se da se vodi ekspanzivna monetarna politika, ako je niža, tada se vodirestriktivna monetarna politika.

Ekspanzivna rnonetarna politika danas se, sprovodi primenom sledećih instrumenata: sniženjem eskontne stope,sniženjem kamatne stope na kredite u bankarskom sistemu, ekspanzijom kredita privredi, ekspanzijom kredita stanovništvu,smanjenjem stope obavezne rezerve, smanjenjem stope rezerve likvidnosti, oslobađanjem od plafoniranja kredita,ekspanzivnom politikom otvorenog tržišta, monetizacijom zlata i rezervnih sredstava i dr.

Monetarne vlasti danas nastoje da prilagođavaju novčanu masu promenama dohotka regulisanjem kredita (privredi istanovništvu), operacijama na otvorenom tržištu i smanjenjem obavezne rezerve, a izbegavaju nagle i velike promenekamatnih stopa, do kojih dolazi u većoj inflaciji, odnosno recesiji.

Ekspanzivna monetarna politika mora redovno uzeti u obzir sledeće elemente:1) Ekspanzivna monetarna politika vođenja u cilju podsticanja proizvodnje ekonomskog rasta ne može se voditi linearno,

pa gde emitovani novac konačno završi;2) Ekspanzija novca i kredita podrazumeva finu selektivnu politiku kreditiranja privrede;3) Ekspanzija novca treba da je praćena snižavanjem kamatne stope da bi se opšta poslovna klima izmenila, ponašanje

preduzeća, snizili troškovi poslovanja (u cilju smirivanja troškova inflacije), a posebno eskontna stopa kao barometar zapromenu ponašanja privrede i banaka;

4) Ekspanzija novca i kredita mora biti praćena snažnom kontrolom upotrebe kredita i ukupnih monetarnih tokova;5) Da bi se vodila politika podsticanja proizvodnje, ekonomskog rasta, potrebno je poznavati kakav je transmisioni

mehanizam u konkretnoj privredi, posebno delovanje novca na cene, proizvodnju, potrošnju, dohotke i dr.;6) Ekspanzivna monetarna politika podrazumeva smirenu raspodelu, čvrsto budžetsko ograničenje, kontrolu nadnica i plata

uravnotežen uvoz i izvoz, dovoljnu snabdevenost robnih tržišta:7) Ekspanzivna monetarna politika i njena efikasna upotreba u cilju podsticanja proizvodnje i rasta, bez pokretanja inflacije,

pretpostavlja mogućnost zadržvanja novca i kredita u sferi proizvodnih procesa (ne i raspodele i potrošnje), čime seefekti dodatne emisije ispoljavaju u sferi porasta likvidnosti privrede i banaka, porasta proizvodnje prometa, a ne u rastucena;

8) Ekspanzivna monetarna politika podrazumeva i vrlo razvijeno finansijsko tržište i elastičnu strukturu imovine preduzeća,da bi se tekući novac lako pretvarao u druge oblike imovine, posebno dugoročnijeg karaktera.

Sve to treba imati u vidu kada se pristupa ekspanzivnoj monetarnoj politici i kreiranju primarnog novca i novčane mase iznadravnotežnog nivoa (objektivno potrebne količine novca).

67. RESTRIKTIVNA MONETARNA POLITlKA

Kontrakciona (restriktivna) politika treba da otežavanjem uslova kredita i restriktivno postavljenim drugim instrumentimasmanji količinu novca u opticaju (novčane mase). Vodi se politika "skupog novca", tj. restriktivna kreditna politikabanaka.Sistem mera, restriktivno monetarne-kreditne politice:

1) povećanje eskontne stope Centralne banke,2) povećanje kamatne stope na kredite u bankarskom sistemu,3) kontraktivna politika otvorenog tržišta (prodaja vrednosnih sistema od Centralne banke),4) restrikcija kredita u privredi,5) restrikcija kredita stanovništva,6) povećanje stope obavezne rezerve banaka,7) povećanje stope rezerve likvidnosti,8) blokiranje uloga kod banaka, posebno uloga namenskih investicija,9) stimulisanje svih oblika štednje,10) otežavanje reeskonta i smanjenje plafona reeskonta. 11) otežavanje zaduživanja banaka u inostranstvu;12) upisivanje javnog duga od poslovnih banaka i otplata ranijeg duga

U praktičnom vođenju restriktivne monetarne politike obično se provodi sinhronizovana primene više instrumenata, štozavisi od težine poremećaja ravnoteže koja želi da se ovim merama otklanja.Monetarna politika pokazala efikasnost kada su uzroci nestabilnosti monetarni faktori, dok se kod drugih faktora javljapotreba za sinhronizacijom fiskalne politike i politike dohodaka i investicija.

19

Jedan od primarnih ciljeva monetarne politike je da kod optimalne zaposlenosti očuva na određenom nivou unutrašnju ispoljnu vrednost nacionalne novčane jedinice. To, istovremeno, znači da monetarna politika ne bi smela žrtvovati stopurasta i zaposlenosti - da bi se očuvala stabilnost (ovo je jedna od osnovnih kontraverzi u provođenju koncepcijerestriktivne monetarne politike).

Restriktivna monetarna politika treba da dovede do smanjenja količine novca u privredi, novac postaje "ređi", opadalikvidnost reprodukcije, jer se u prometu nalazi manja količina novca od optimalne za odvijanje datog obima robnonovčanihtransakcija i uz dati nivo cena. Vodi se politika "skupog novca", odnosno restriktivna kreditna politika banaka. Porastkamate i povlačenje kredita, uz smanjenje likvidnosti, dovodi do opadanja ukupnih privatnih i javnih investicija, kaoi ukupne potrošnje. Snižavanje krive investicija uzrokuje pad nacionalnog dohotka i zaposlenosti. Pad investicija,depresivno deluje na potrošnju. Restriktivna monetarna politika može da dovede do sniženja cena (preko zastoja u realizaciji, gomilanja zaliha,nemogućnosti pokrića zaliha vlastitim sredstvima i bankarskim kreditima) samo ukoliko dugo traje i ukoliko je dovoljnooštra, što negativno deluje na proces reprodukcije. Pokušaj da dode do finansijske stabilnosti isključivo preko ograničavanjaglobalne novčane tražnje verovatno će dovesti do većeg gubitka u stopi rasta i zaposlenosti. Opšte kreditne restrikcije, običnone dovode do stabilnosti, ali pogađaju stopu rasta, tako da se sprovode dozirano. Problem kontniktivne politike je u tome što sniženje cena nedovoljno elastično reaguje na smanjenje novčane mase i platežnosposobne tražnje, a upravo bi to trebalo da poveća efikasnost ove politike. Porast kamate i smanjenje likvidnosti dovode doopadanja privatnih i javnih investicija i ukupne potrošnje..Danasnja stagflacija (istovremeno inflacija i stagnacija) dovodi monetarnu politiku pred dilemu: ili da se orijentiše nastabilnost ili da nastoji da se ostvari puna zaposlenost. Ukoliko se želi ostvarenje stabilizacije, mora da se sužavamonetarna baza, poveća kamata i dr., a time i troškovi, što vodi u recesiju i nezaposlenost, i obrnuto.

Restriktivna monetarna politika treba da smanjenjem mase novca i kredita u privredi smiri tražnju i potrošnju (prekosmanjene likvidnosti), a time da dovede i do smanjenja pritiska tražnje roba i usluga na robnom tržištu. Time treba da dođe ido smirivanja (a retko i do obaranja) cena.To se jasno vidi na sledećoj slici:

Pomeranje ponude novca sa Mo na M1, uz postojeću krivu tražnje To, dovodi do nove tačke ravnoteže R1 (sa prethodne Ro).To je praćeno i rastom kamate sa io na i1, a i uz pad proizvodnje sa Yo na Y1. Pad dohodaka dovodi i do smanjenja novčanetražnje na novi nivo T1 i novu tačku ravnoteze R2. Međutim, proizvodnja (Y) će i dalje padati na Y2. Time reduktivnamonetarna politika smiruje cene, ali rast kamata i troškova, uz pad društvenog proizvoda, dovodi do velikog pritiskatroškova, što sprečava opadanje cena.Cene su vrlo neelastične naniže, tako da ih izuzetno oštra restriktivna monetarna politika može privremeno sniziti, ali pocenu gubitaka u poslovanju i pad privredne aktivnosti.

20

Restriktivna monetarna politika se može prikazati i na poznatom IS-LM modelu:

Pomeranje krive LMo na novi polozaj LM1 uz dat krivu IS dovešće do nove tačke ravnoteže robnih (IS) i novčanih (LM)tržišta. Nova tačka ravnoteže će se pomeriti sa Eo na E1, ali uz pad društvenog proizvoda sa Yo na Y1.

Monetarna politika koja je usmerena na stabilnost cena dovodi do pada realnog dohotka, dok monetarna politika usmerenana porast zaposlenosti dovodi do varijacija u cenama (porast).

Monetaristička politika, visoka kamata i oštra restrikcija ponude novca može u razvijenim privredama (da Ii i unerazvijenim?) da da određene efekte u regulisanju inflacije, mada se u ekonomskoj teoriji stoji na stanovištu da zadinamizovanje proizvodnje i povećanje zaposlenosti veće efekte daje kejnzijanska politika budžetskog deficita.

Oštra restriktivna monetarna politika (kamate i devizni kurs) onemogućavaju širenje inflacije, dok budžetski deficit pokrećerealne agregate privrede. Istina, kejnzijanski efekti regulisanja tražnje na ovaj način polaze od rigidnosti cena, pošto serealni efekti (proizvodnja, zaposlenost, izvoz) ostvaruju pre nego što dođe do procesa prilagođavanja i rasta cena. Državabudžetski deficit može da gomilanjem duga ili inflatornim porezom, preko nove emisije novca Centralne banke, čija sevrednost stalno smanjuje u inflaciji.Kejnzijanska teorija polazi od toga da smanjivanje poreza (oslobađanjem dohodaka poreskim obveznicima) vrlo brzopovećava tražnju i proizvodnju (zaposlenost), bez povećanja cena. Fiskalna ekspanzija je moguća, dakle, u uslovima čvrstemonetarne politike, bez opasnosti od ubrzanja injlacije. Suprotno tome, povećanje poreza i smanjivanje državnihizdataka dovodi do izvlačenja novca iz privrede i od stanovništva, što vodi padu investicija i proizvodnje. Fiskalna politikadeluje i na devizni kurs (platni bilans) preko "efekta bogatstva" izmenom pojedinih oblika imovine svih subjekata, uzpretpostavku veće mobilnosti kapitala i međusobne zamenljivosti pojedinih oblika imovine.

68. NOVI KONCEPT MONETARNE POLITIKE – KORIDOR CILJANE INFLACIJE I REFERENTNA KAMATNA STOPA

Osnovni zadatak Centralne banke je postizanje i očuvanje stabilnosti cena. U tom pravcu Centralna banka je izabrala ciljanustopu injlacije kao operativni instrument. Narodna banka Srbije je postavila sledeći koridor inflacije:

za godinu 2006. koridor je 7-9%,

za godinu 2007. koridor je 4-8%,

za godinu 2008. koridor je 3-6%Vodi sve nižem nivou inflacije sa ciljem da se kroz proces postepenog smanjenja inflacije stabilnost cena ostvari beznegativnog uticaja na druge makroekonomske agregate. To je okvir za vođenje monetarne politike u toku jedne godine.

Ciljana stopa inflacije u rasponu ostvaruje se i korekcijama kamatne stope na dvonedeljne repo operacije, koja predstavljareferentnu stopu i ključni instrument monetarne politike. Ostali instrumenti monetarne politike i intervencije na deviznomtržistu imaju pomoćnu ulogu. Odluka o referentnoj kamatnoj stopi donosi se na osnovu ocene stanja i prognozeekonomskih i inflatornih kretanja. Centralna banka obaveštava javnost o koridoru inflacije i referentnoj kamatnoj stopi zanaredni period. Cilj je da se inflatorna očekivanja svedu na najmanju meru, a i da se mere monetarne politike učinetransparentnim za javnost.

21

Istovremeno, opšta stopa inflacije dekomponuje se na dva sektorska dela: 1) bazna inflacija, koja je rezultat tržišnih odnosai na koje Centralna banka može delovati svojim instrumentima, i 2) regulisane ili kontrolisane cene (od strane države) na koje ona ne može dovoljno uticati Prihvatanje "koridora inflacije" i projektovanja inflacije sa referentnom kamatnom stopom kao osnovniminstrumentom monetarnog regulisanja dopunjeno je i projekcijom kretanja drugih makroagregata.

Dopunski makroindikatori projektovane monetarne politike. Ovde dolazi u obzir i sledeća projekcija: - promene novčane mase M1,

- promene deviznih rezervi,- promene deviznog kursa,- promene u međunarodnoj zaduženosti,- promene u strukturi i stanju platnog bilansa i- promene u visini i strukturi finalne tražnje.

To su sve pretpostavke da se pređe na režim eksplicitnog tagetiranja inflacije. Istovremeno se uvodi i određeni kondorkamatnih stopa i mehanizam upravljanja kamatnim stopama, a ne njihovo slobodno formiranje.69. REFORMA INSTRUMENATA MONETARNE POLITIKE

Funkcija finansijskog sistema i tržišta kapitala je mobilizacija štednje i njeno usmeravanje u najefikasnije investicije.Ravnoteža na sektoru investicija i štednje uz visoka profitabilna ulaganja je jedna od osnovnih funkcija tržišta novca ikapitala. Monetarna politika i monetarna kontrola, uz sve širu upotrebu tržišnih instrumenata kontrole i regulacije, koriste seza uticaj na novčane tokove, kreditiranje, pretvaranje novca u kapital, međusektorsko prelivanje novca i dohotka, stvaranjeuslova za održavanje optimalne likvidnosti banaka i drugih subjekata.Osnovni pravci reforme instrumenata monetarne politike vezani su za proces liberalizacije finansijskog sektora. Taj procesu sebe uključuje sledeće segmente:

1) dominacija tržišnih instrumenata monetarne politike, nasuprot direktivnim; 2) preventivna kontrola kvaliteta poslovanja banaka i utvrđivanje rejtinga banke; 3) brži razvoj finansijskog tržišta (tržišta novca i tržišta kapitala);4) postepeno ukidanje direktnih instrumenata monetarne regulacije;5) unapređenje i veća efikasnost u upotrebi operativnih bankarskih i monetarnih procedura;6) redovno praćenje i utvrđivanje odstupanja od usvojenih operativnih ciljeva monetarne politike;7) koordinacija i razvoj metoda i instrumenata veće koordinacije mera monetarne fiskalne politike, a i veća povezanost

sa spoljnotrgovinskim (platno-bilansnim) sektorom;8) promene i praćenje efekata promena kamatnih stopa,u monetarnom i realnom sektoru;9) razvoj sekundarnog i reotkupnog tržišta, uz uključivanje kratkoročnih dugoročnih sredstava na finansijskom tržištu;10) instrumenti sve razvijenijeg javnog duga i veće operacije tim instrumentima na sekundarnom tržištu kapitala;11) izgradnja, usavršavanje i praćenje tako usavršenih ekonomskih i finansijskih indikatora, bez čega nije moguće

efikasno i kontrolisano vođenje monetarne i ukupne makroekonomske politike.

Paralelno se odvija novi proces u sledećim pravcima:1) Preventivna monetarna politika i veća uloga Centralne banke u tome što traži ex ante ocenu kretanja rezervi

likvidnosti, brzu popunu likvidnih sredstava banaka. Fleksibilna politika rezervi likvidnosti traži uvođenje novihinstrumenata (npr. blagajnički zapisi, obveznice javnog duga) uz mogućnost njihove brze prodaje na finansijskomtržištu i refinansiranje kod Centralne banke;

2) Sve više je potrebna preventivna kontrola ukupnog poslovanja banaka, kvaliteta poslovanja i poslovne politike,uskladenost visine kapitala banaka sa njihovim poslovnim angažovanjem. Finansijska kriza često potresa banke,vodeći ih u nesolventnost i stečaj. Procesi dokapitalizacije uz efikasnu kontrolu kvaliteta poslovanja banakasprečavaju masovni stečaj banaka i raspad finansijskog i bankarskog sistema;

3) Povećana monetarna kontrola i razvijena regulativa bankarskog poslovanja omogućavaju brži razvoj finansijskogtržišta uz jačanje konkurencije (kvalitetom) među bankama. Kamatne stope postepeno treba sve više liberalizovati,dok se obavezna rezerva treba postepeno snižavati;

4) Ukidanje direktnih instrumenata monetarne regulacije, uz sve veću upotrebu indirektnih instrumenata je proces kojije već u toku. To ne znači da određena kontrola kamatnih stopa i marži neće i dalje biti zadržana od strane Centralnebanke;

5) Izabrane ciljeve monetarne politike treba redovno pratiti efikasnim operativnim procedurama, posebno kada se kaociljne varijable postave monetarna masa, M2 i M3 agregati. U tom pogledu kratkoročni monetarni indikatori trebada budu dostupni blagovremeno i da se na njihovo ponašanje i promene može brzo reagovati. Centralna bankanakon procene kretanja i efekata, te odstupanja između projektovanih i stvarnih ciljeva i tokova, treba da se brzoodluči u pogledu visine i dinamike (doziranja) monetarne korekture;

22

6) Tržišni sistem monetarne kontrole i politike traži visoku koordinaciju sa merama fiskalne politike. Jer kamatnestope i valutni kursevi postaju sve značajniji kanali prenosa efekata monetarne politike, a i indikatori veće ili manjeuspešnosti ukupne makroekonomske politike.

Monetarna politika mora biti visoko usklađena sa fiskalnom politikom. Tako. npr. ako postoji visok budžetski deficit, kojipredstavlja glavni uzrok makroekonomske nestabilnosti "oslanjanje na restriktivnu monetarnu politiku bez bitnih fiskalnihprilagođavanja vodi prekomernim kamatnim stopama", uz značajan pad vrednosti domaće valute (inflacija) i skok deviznogkursa.

Koordinacija upravljanja domaćim dugom od strane države i emisije novca pretpostavlja i dobru koordinaciju u vođenjupolitike blagajničkih zapisa, obveznica javnog duga i drugih obveznica i dr.Stabilnost kamatnih stopa za određeni period je pretpostavka stabilnih uslova na finansijskom tržištu.

To su osnovni pravci u kojima će se odvijati reformisanje osnovnih instrumenata monetarne politike i njihova osnovnadelovanja u finansijskom i bankarskom sistemu.

70. DEVIZA I VALUTA

Raspolažući stranim sredstvima plaćanja, raspolaže se pravom na adekvatni deo društvenog proizvoda zemlje čijom sedevizom raspolaže. Pri plaćanju unutar jedne privrede, ta plaćanja ne utiču na privredu kao celinu. Nacionalni dohodak sestvara, raspodeljuje i troši unutar privrede, dok je pri međunarodnim plaćanjima taj proces proširen van granica zemlje. Umeđunarodnom plaćanju, i kada se plaćanje vrši u domaćoj valuti ili u stranoj, reč je o prenošenju dela nacionalnog dohotkau inostranstvo. Naplatom potraživanja, vrši se uvoz dela društvenog proizvoda iz jedne zemlje u drugu nacionalnu privredu.

Deviza je uputnica na određeni deo društvenog proizvoda zemlje koja je devizu dala. Domaći novac, stavljen naraspolaganje inostranstvu, uvek će se konačno realizovati izvozom robe ili usluga iz zemlje koja je izdala novac. Čak i uuslovima kada se roba uvozi na kredit, konačno pri dospeću obaveze plaćanja mora se izvršiti izvoz, da bi se došlo dopotrebnih sredstava kojima će se izvršiti podmirenje duga. Razlika od normalnog uvoza robe i usluga je u tome što pritakvom uvozu treba prethodno izvesti - da bi se preko ostvarenih deviza mogao platiti potreban uvoz. Ovde je izvozprethodio uvozu, dok kod zaduživanja uvoz prethodi izvozu.

Ako se plaćanje ne vrši u domaćoj već u stranoj valuti, ne nastaje potraživanje inostranstva prema delu domaćeg društvenogproizvoda, već dolazi do gašenja ili smanjenja prava - da preko raspoloživih stranih sredstava plaćanja ostvari uvoz delastranog društvenog proizvoda, bez potreba za ostvarivanje izvoza (devize potiču od ranije ostvarenog izvoza ili drugih oblikapribavljanja stranih sredstava plaćanja).Ovakvo plaćanje prema inostranstvu znači postojanje obaveze ustupanja inostranstvu jednog dela društvenog proizvoda,kada se plaćanje vrši u domaćoj valuti, ili gašenje prava na deo stranog društvenog proizvoda, kada se plaćanje vrši u stranojvaluti. "Plaćanje iz zemlje u zemlju konačno se obavlja samo izvozom materijalnih dobara i usluga, dakle neutralno."

71. SISTEMI DEVIZNIH KURSEVA

1) Manipulisanje deviznim kursevimaU savremenim uslovima, kada u prometu cirkuliše Čisti papirni novac, novac bez svoje stvarne unutrašnje vrednosti,formiranje i održavanje deviznih kurseva zasniva se na bitno drugim osnovama.

Mada je zapravo sve do 1976. bio zadržan formalni paritet gotovo svih valuta prema zlatu, zlatni paritet ni približno neodražava stvarnu intervalutarnu vrednost valuta. "Javnost danas nije navikla da meri vrednost u količinama zlata kao u dobametalizma, već se pariteti valuta danas izražavaju u američkim dolarima, kao određene protivvrednosti.

U sistemu zlatne valute formiranje deviznog kursa, zasnivalo se na odnosu kovničkih stopa, uz slobodno delovanje igreponude i tražnje na deviznom tržištu. Danas, devizni kurs jedne valute zavisi, od kupovne snage novca na domaćem tržištu iod odnosa ponude i tražnje na deviznom tržištu, a i od drugih faktora koji deluju na kupovnu snagu novca i odnose u platnombilansu jedne zemlje.

Za razliku od zlatnog standarda - u kojem su se oscilacije deviznog kursa odvijale strogo u uskim granicama zlatnih tačaka.U okolnostima papirne valute i na osnovu odnosa ponude i tražnje deviza, te kretanja cene na tržištu, stvaraju se mogu ćnostida devizni kurs neograničeno oscilira, ukoliko se prepusti automatskom tržišnom formiranju kurseva. Takve neograničeneoscilacije se ne mogu tolerisati, te ih država pokušava kontrolisati i regulisati. Ali bez obzira na mogu ćnost kontrole idirigovanja deviznim kursom, stabilnost deviznog kursa u periodu papirne valute gotovo da je neostvariva.

Problem stabilnosti deviznog kursa je problem savremenog sveta, posebno politike spoljne monetarne stabilnosti. To se

23

obično rešava, merama državne intervencije na tom području, odnosno deviznim ograničenjima. Time devizni kurs postajejedno od najsnažnijih sredstava ekonomske politike. Osigurati što povoljnije odnose u svom platnom bilansu manipulisanjem deviznim kursom, politikom njegove precenjenostiili potcenjenosti, država nastoji postići bilansnu ravnotežu, delovati na priliv ili odliv kapitala, uvoz, izvoz i dr.Zbog takvog sve razvijenijeg državnog intervencionizma na području platnog bilansa i deviznog kursa, doslo je do pojaverazličitih deviznih kurseva, umesto ranijeg jedinstvenog deviznog kursa.

2) Vrste deviznih kursevaDanas ne možemo govoriti samo o fiksnim deviznim kursevima. U vreme papirnog važenja devizni kursevi mogu biti:

1) Stabilni ili fiksni,2) diferencirani devizni kurs,3) slobodni, fluktuirajuci i fleksibilni i4) upravljivo-fluktuirajući (flotirajući) kurs.

72. FIKSNI DEVIZNI KURS

Fiksni devizni kurs je kurs koji odrede monetarne vlasti zemlje, a koji treba da odražava realnu vrednost domaće valute nasvetskom tržištu.Intervencijama na deviznom tržištu, kupovinom i prodajom deviza, Centralne banke osiguravaju zahtevanu stabilnostdeviznog kursa, u granicama maksimalno dozvoljenih oscilacija (danas je to plus-minus 4,5% u odnosu na određeni paritet).

Ako se devizni kurs održava iznad realnog kursa ili kursa ravnoteže, reč je o potcenjenom ili depresiranom deviznom kursudomaćeg novca. Ako je devizni kurs domaće valute ispod realnog kursa ili kursa ravnoteže, reč je o precenjivanju iliaprecijaciji kursa domaće valute. Kurs ravnoteže obično je definisan kao kurs koji u određenom periodu uspeva da održavabilans plaćanja u ravnoteži, bez pribegavanja deviznim i trgovinskim ograniečnjima, uz odsustvo nezaposlenosti. s jedne, iinflacije, s druge strane. Kurs ravnoteže mora, dakle, ispuniti tri uslova:

1) bilans plaćanja mora ostati u ravnoteži od 3 do 5 godina, a ne smeju nastupiti ni veće promene u deviznimrezervama

2) ravnoteža se mora postići bez pribegavanja deviznim i uvoznim ograničenjima 3) ravnoteža se ne sme postići po cenu nezaposlenosti u zemlji, odnosno pada stope ekonomskog rasta.

(2) Deprecijacija i aprecijacija deviznog kursaPolitika deprecijacije ili potcenjivanja domaće valute obično se sprovodi radi poboljšanja odnosa u platnom bilansu.Deprecijacija valuta, odnosno održavanje deviznog kursa iznad kursa ravnoteže, čini domaću robu za inostranog kupcajevtinijom, pa dolazi do stimulacije izvoza, uz ograničavanje uvoza robe (inostrana roba u zemlji s depreciranom valutompostaje skuplja). Na taj način se popravlja se stanje trgovinskog a, preko njega, i platnog bilansa. Politika vestačkog smanjenja deviznog kursa, domaće valute, radi stimulacije izvoza i ograničavanja uvoza, da bi dalapovoljne rezultate, potrebno je:

1) da inostrana tražnja za domaćom robom bude dovoljno elastična,2) visok koeficijent učešća spoljne trgovine u nacionalnom dohotku (jer bi malo ili neznatno učešće spoljne

trgovine, umanjilo ove efekte) i3) da ovakvoj politici pribegava samo mali broj zemalja, jer se javljaju fenomeni konkurentnih deprecijacija, koji

su u stanju da u potpunosti neutrališu efekte ove politike jedne zemlje.Politiku deprecijacije zemlja može sprovoditi neograničeno.

Kod politike aprecijacije javlja se potpuno obrnut efekat: stimulacija uvoza i destimulacija izvoza i preko toga popravljanjestanja platnog bilansa (karakterističan je visok suficit).Politika aprecijacije ili precenjivanja domaće valute, predstavlja održavanje deviznog kursa ispod kursa ravnoteže. Ceneuvozne robe su na nižem nivou, dok su cene domaće robe relativno veće. Često je politika aprecijacije diktirana potrebamaubrzanog privrednog razvoja, posebno u početnim fazama industrijalizacije, zbog većih potreba za uvozom opreme,repromaterijala, i zbog pribavljanja potrebnih deviznih sredstava po nižem kursu radi plaćanja dospelih dugovanja premainostranstvu.Aprecijacija se ne može sprovoditi duže vreme bez državne intervencije (Centralne banke) na deviznom tržištu deviznihograničenja i mera devizne kontrole. Deficit platnog bilansa, koji obično nastaje zbog porasta uvoza i pada izvoza, mora sepokrivati deviznim rezervama.

Kod fiksnog deviznog kursa posebno je razvijen sistem višestrukih ili diferenciranih deviznih kurseva.Diferencirani predstavljaju sistem većeg broja kurseva koji se mogu otvoreno primenjivati za pojedine robe u izvozu i uvozu,a i prikriveno, kroz postavljanje tzv. kursnih ingredijanata (dodataka na fiksni kurs), preko politike cena, premija,koeficijenata i s1. Primenjuje ga obično većina zemalja u razvoju, a i razvijene zemlje. Upravo se, stoga, i postavlja pitanjeda Ii uopšte postoji čvrsti fiksni kurs.

24

3) Pozitivne strane fiksnog kursa1) Fiksni kursevi su čvrsta osnova međunarodne trgovine i sistema plaćanja. Oni istovremeno značajno

eliminišu mogućnosti pojave i širenja valutnog dampinga. 2) Fiksni kurs, u izvesnom smislu, pri postojanju šire konvertibilnosti valuta, dovodi do internacionalizacije

domaćeg novca,3) Šire korišćenje fiksnih kurseva podrazumeva usaglašavanje mera monetarne politike svih zemalja, dakle na

međunarodnom planu,4) Domaći novčani opticaj se mora podrediti stanju i promenama monetarnih rezervi, koje su strateški faktor i

kanal za stvaranje i povlačenje nacionalnog novca,5) Osnova realno određenog i podržavanog fiksnog deviznog kursa je stabilnost privrede, odnosno privredna i

monetarna ravnoteža. 6) Fiksni devizni kurs stvara povoljnu finansijsku klimu i sigurnost za međunarodno prelivanje novca i

kapitala. 7) Fiksni kurs a priori traži sinhronizaciju ne samo nacionalnih monetarnih politika, već i fiskalne politike,

politike dohotka, platno-bilansne politike, politike cena i dr.

(4) Nedostaci sistema fiksnog deviznog kursa1) U sistemu fiksnih kurseva dolazi do izražaja sukob ciljeva ekonomske politike, posebno zahtev za

istovremenim ostvarenjem politike pune zaposlenosti, održavanja visoke stope rasta i uravnoteženostiplatnog bilansa. Taj cilj ekonomske politike u uslovima fiksnih kurseva postaje nerešiv.

2) Fiksni devizni kurs traži povremeno njegovo prilagođavanje nastalim stvarnim promenama u različitimprivredama (cene, dohodak, devizne rezerve, platno-bilansna neravnoteža i dr.), zbog čega se postavljapitanje: da li će se novi kurs odabrati na onom nivou da to bude novi kurs neravnoteže. Ako neka zemljaima deficit u platnom bilansu, uz visoku nezaposlenost, ona može da vrši devalvaciju u većem postotku uodnosu na "kurs ravnoteže", da bi uz otklanjanje deficita platnog bilansa dovela do povećanja izvoza,porasta nacionalnog dohotka i povećanje zaposlenosti. Ovaj devizni kurs se sporo prilagođava i približavastvarnoj vrednosti valuta.

3) Fiksni kursevi destimulativno deluju na spoljnotrgovinske odnose i investicije u inostranstvu.4) Fiksni devizni kurs, pre ili posle, redovno dovodi do udaljavanja stvarnih od ravnotežnih kurseva, pre

svega zbog razlika u kretanju plata, cene, troškova reprodukcije, produktivnosti rada, nove tehnologije i dr.do kojih dolazi u toku razvoja zemalja. Ovo, međutim, neminovno dovodi do poremećaja na robnomtržištu.

5) Fiksni kursevi zahtevaju stalnu intervenciju monetarnih vlasti preko deviznih rezervi u svrhu "zaštite"izabranog deviznog kursa, te su zbog toga potrebne jače devizne rezerve.

6) Otkupljivanjem svih ponuđenih količina deviza po datom kursu i puštanjem u opticaj domaćeg novcafiksni kursevi pothranjuju domaću inflaciju i dovode do međunarodnog prenošenja inflacije iz jednih udruge zemlje.

73. FLUKTUIRAJUCI DEVIZNI KURS

Sistem fluktuirajućih deviznih kurseva se formira slobodno prema dnevnoj ponudi i tražnji deviza na deviznom tržištu ili kodbanaka, da bi se održale oscilacije kurseva u željenim granicama. "Prljavo fluktuiranje", kada monetarne vlasti intervencijom žele obuzdati preterane oscilacije kurseva.Prednosti fluktuirajućeg kursa

1) Jednostavnost u formiranju fluktuirajućeg kursa. Kurs varira na deviznom tržistu - na osnovu ponude i tražnjedeviza.

2) Fluktuirajući kurs dovodi do bržeg približavanja stvarnog kursa kursu ravnoteže, odnosno realnoj vrednosti valuta 3) Tok fluktuirajućeg kursa inostrane valute je roba na domaćem tržištu (sui generis), čija se cena formira delovanjem

ekonomskih zakonitosti, kao i kod svih ostalih roba.4) Ovaj devizni kurs omogućava veću slobodu vođenja domaće monetarne i ekonomske politike, koje ističu stopu

ekonomskog rasta, punu zaposlenost, internu domaću stabilnost. Za ravnotežu platnog bilansa, treba sprovoditideflacionu (ili inflacionu) politiku podređenu stabilnom kursu.

5) Spoljnotrgovinska ravnoteža zavisi od deviznog kursa koji se menja. Stabilan i trajan rast i puna zaposlenost sadasu stubovi nacionalne politike razvoja, devizni kurs je podređen tim ciljevima.

6) Fluktuirajući kursevi omogućavaju veću efikasnost domaće monetarne politike. Ako se u borbi protiv inflacije

25

podigne kamatna stopa (ili vodi restriktivnu politiku novca i kredita), doći će do priliva kratkoročnog kapitala," štoće sniziti devizni kurs (revalvacija domaćeg novca). Veći kurs domaćeg novca dovodi do povećanja uvoza, asmanjenje izvoza. Porast uvoza dovodi do. snižavanja cena na domaćem tržištu ili će dovesti do smanjenjanacionalnog dohotka, odnosno oba istovremeno. Ako neka zemlja zeli da poveća proizvodnju i zaposlenost, snizićekamatnu stopu, to dovesti do odliva kapitala, pada kursa domaćeg novca (devalvacije) i do porasta izvoza u odnosuna uvoz.

7) Fluktuirajući kursevi su rezultat promena kupovnih snaga nacionalnih novčanih jedinica8) Nepovoljna kretanja deviznog kursa domaće valute su indikator monetarnim vlastima, i drugim organima

ekonomske politike, da su potrebne odredene korektivne akcije u domaćoj privredi.9) Kod fluktuirajućeg kursa obično nije potrebna intervencija Centralne banke na deviznom tržištu10) Potrebne su i manje devizne rezerve, jer se devizni kurs automatski menja (devalvira ili revalvira), prema odnosima

ponude i tražnje. Ove rezerve se sada mogu većim delom koristiti za dodatni uvoz, finansiranje dodatne vlastite iopšte potrošnje, i za proširenje kapaciteta.

11) Fluktuirajući devizni kurs ograničava spekulativno kretanje novca i kapitala, jer ne postoji više obaveza konverzijedeviza po unapred datom deviznom kursu.

12) Sistem fluktuirajućih kurseva omogućava svakoj zemlji da "bira stepen inflacije po svojoj zelji, s tim što takvainflacija ne može biti izvezena u zemlje sa stabilnom valutom (ili zemlje čija je stopa inflacije niža)".

Nedostaci sistema fluktuirajucih kurseva1) velika nestabilnost i neizvesnost od budućih kretanja na deviznom tržištu, što stvara nesigurnost u

međunarodnom sistemu plaćanja i međunarodnom prometu,2) devizni rizik u poslovanju,3) opasnost od međunarodnog prenošenja inflacije, i širenja u nacionalnim privredama 4) promene u međunarodnoj monetarnoj sposobnosti,5) prelivanje dohotka iz uvoznih u izvozne zemlje i6) podsticaj spekulacije u politici potcenjivanja nacionalnih valuta i dr.

Prednosti fluktuirajućih kurseva su znatno veće od nedostataka, koji su neosporni. Međutim, fiksni kurs je danas prevaziđen inespojiv s novim odnosima i ciljevima razvoja unutar nacionalnih privreda i svetske privrede u celini, posebno u uslovimaširenja inflacije, krize dolara, demonetizacije zlata, hroničnih deficita platnog bilansa svih zemalja, vođenja autonomnamonetarne politike u zemlji i dr.U savremenim okolnostima fluktuirajući devizni kursevi ne formiraju se više slobodno, već kao i fiksni kursevi postajupredmet određene devizne kontrole. U tom smislu se može govoriti o manipulisanom fluktuirajućem deviznom kursu, koji sedanas obično naziva plivajuci (floating) kurs. 74. MONETARNA POLITIKA U USLOVIMA FIKSNOG I FLUKTUIRAJUĆEG DEVIZNOG KURSA

U sistemu fiksnih deviznih kurseva domaći novčani opticaj mora se podrediti ponašanju deviznih rezervi, i one time postajuosnovna determinanta regulisanja unutrašnjeg novčanog opticaja. Njihovo povećanje (preko obaveznog otkupa deviza odCentralne banke) dovodi do povećanja novčanog opticaja, a smanjenje - do smanjenja mase novca u opticaju.U vođenju monetarne politike obično se polazi od stava da "dinar treba da ima devizno pokriće", odnosno da rast deviznihrezervi slliži kao osnova za emisiju novca Centralne banke. Ovakav pristup u vođenju monetarne politike je nekorektan iznekoliko razloga:

1) U situaciji deficita platnog bilansa, posebno kada se deficit povećava, morala bi se voditi deflaciona (restriktivna)monetarna politika. Odliv deviza i plaćanje većeg uvoza dovodi do povlačenja novca iz privrede. Privreda (i banke)postaju trajno nelikvidne;

2) Deficit platnog bilansa uglavnom je rezultat deficita trgovinskog bilansa (veći uvoz u odnosu na izvoz roba iusluga). Emisija novca i kredita više se vezuje za robne fondove iz uvoza, a manje za domaću proizvođnju i ponududomaćih robnih fondova na tržištu. Monetarna politika ne deluje stimulativno na proizvodnju, izvoz i likvidnostprivrede, ali nije ni u funkciji uravnotežavanja domaćeg tržišta (ponude i tražnje roba na tržištu);

3) Novoj filozofiji interne i eksterne ravnoteže (žrtvovanje eksterne ravnoteže), ne odgovara politika vezivanja emisijenovca i kredita za devizno pokriće. Kod fluktuirajućeg kursa ovaj kurs često oscilira, u pravcu snižavanja. Paddeviznog kursa praćen je rastom cena u privredi, a i odlivom deviza, pa se deflatorni efekti restriktivne monetarnepolitike javljaju dvostruko jače. Rast cena (jedan deo) "popunjava" se monetarnom emisijom, mada je inflacijanemonetarnog porekla, tako da monetarna politika ima sve elemente krizno-deflatornog delovanja;

4) Slabe izvozne performanse privrede, u slučaju mogućnosti uzimanja inostranih finansijskih kredita, da bi se pokriodeficit trgovinskog i platnog bilansa, delovaće inflatorno preko dodatne emisije domaćeg novca, a promenadeviznog kursa deprecijacija, preko obračuna obaveza po novom kursu dovesće do odliva nacionalnog proizvoda uinostranstvo;

5) Kod postojanja fiksnog deviznog kursa, zbog različitog kretanja inflacije i troškova poslovanja u zemlji iinostranstvu, ovaj kurs vrlo brzo postaje precenjen ili potcenjen. Država merama monetarne kontrole iintervencijama na deviznom tržištu nastoji da zaštiti kurs (posebno kada pada kurs domaćeg novca). Deviznerezerve se tope, a time se smanjuje masa novca u opticaju nastala na bazi deviznog pokrića. Država mora da vodi

26

oštru restriktivnu monetarnu politiku i politiku deflacije, tj. da žrtvuje internu stabilnost i ravnotežu eksternojravnoteži;

6) Fiksni devizni kurs primorava državu da se prilagođava stanju platnog bilansa i da vrši prilagođavanje deviznogkursa, pa eksterni faktori u kreiranju i povlačenju novca dobijaju dominantan značaj. Država u uslovima fiksnogkursa često gubi svoj monetarni suverenitet.

Monetarna politika ostvaruje različite efekte u uslovima fiksnih i fluktuirajućih kurseva. Izbor kursa je važan za privrede gdeje učešće uvoza i izvoza u društvenom proizvodu značajno. Od toga zavisi koliko će centralna monetarna vlast biti u stanjuda drži pod kontrolom masu novca u opticaju, emisiju primarnog novca, nivo kamatnih stopa, likvidnost privrede i banaka, iočuvati monetarni suverenitet.U sistemu fiksnog kursa, sa kretanjem kapitala, nema autonomne monetarne politike.Nastojanje da domaći novac imadevizno pokrice 100%, zahteva veliku disciplinu bankarskog i finansijskog sistema. Povećanje novčane mase obezbeđuje sepovećanjem deviznih rezervi u zemlji (devizni neto priliv). U sistemu slobodno fluktuirajućeg kursa, kurs se formira prema ponudi i tražnji na deviznom tržištu, bez intervencijeCentralne banke iz deviznih rezervi. Centralna banka je ovde u situaciji da vodi autonomnu monetarnu politiku, u zavisnostiod potreba proizvodnje i prometa. Novčani opticaj se formira nezavisno od visine i kretanja monetarnih rezervi. Ovaj sistemdeviznog kursa vezan je i za velike oscilacije domaćih cena, nominalnih (i realnih) kamata, paralelno sa oscilacijom kursa.Nerazvijene privrede zbog toga često preferiraju fiksni kurs, ali bez posebne namere i da ga brane iz deviznih rezervi (kojesu male), pribegavajući pri tome povremenim devalvacijama valute. Druga varijanta je izbor politike "kontrolisanog klizanjakursa", koji koriste male države u procesu tranzicije.75. INTERVALUTARNA VREDNOST NOVCA l KUPOVNA SNAGA

Vrednost novca se pojavljuje: kao kupovna moć novca u zemlji i intervalutarna vrednost. U formiranju deviznog kursapostoji uska veza između unutrašnje kupovne snage novca i njegove intervalutarne vrednosti (deviznog kursa). Kupovnasnaga novca na domaćem tržištu osnova je za formiranja deviznog kursa nacionalne valute.

Inflacione ili deflacione promene u nacionalnoj privredi, deluju na kupovnu moć novca unutar privrede i na intervalutarnuvrednost novca. Nema, stabilnog deviznog kursa kada kupovna snaga novca apsolutno i relativno (u odnosu na druge valute)opada.

Kod inflacije, kupovna moć novca na domaćem tržištu opada, tako da dolazi do odstupanja nominalne vrednosti novca odnjegove funkcionalne vrednosti. Zbog negativnog efekta, koji se stvara u spoljnotrgovinskim odnosima, država vršikorekciju intervalutarne vrednosti novca, da bi uskladila kupovnu snagu na domaćem i inostranom tržištu. Jer, devizni kurstreba da posluži alineaciji (izjednašavanju) domaćih cena i cena na svetskom tržištu.

Sve promene novca u zemlji i inostranstvu mogu se prikazati na sledeći način:

Pojave koje su povezane isprekidanim linijama obično idu jedna uz drugu, nekad su i u uzročno-posledičnoj vezi, npr. vezarevalvacije i deflacije, odnosno devalvacije i inflacije, mada to ne mora da bude uvek slučaj. Kao potvrdu uzimamo slučajrevalvacije nemačke marke krajem sedamdesetih godina, koja, kao apresijacija intervalutne (dakle spoljašnje) vrednosti, nijeizazvala i apresijaciju novca u zemlji, odnosno deflaciju, već naprotiv dalji rast cena u zemlji. Ovo se dešavalo, uglavnom,zbog krutosti cena i troškova, otpora sindikata i preduzeća njihovom sniženju.

76. DEVALVACIJA NACIONALNOG NOVCA

1) Devalvacija kao monetarna mera Kupovna snaga u zemlji i intervalutama vrednost podležu promenama, i to kako namernim (merama monetarne politike)tako i spontanim (inflacionim i deflacionim) kretanjima u privredi. Ako vrednost novca raste, tada govorimo o aprecijaciji

27

novca; ukoliko pada govorimo o deprecijaciji vrednosti novca. Pad kupovne snage novca u zemlji vezan je za pojavuinflacije, a porast kupovne snage novca za deflaciju (smanjena količina novca u opticaju, što je praćeno snižavanjem cena).Devalvacija je namerno i zakonskim putem (odlukom monetarne vlasti) smanjenje vrednosti nacionalne valute u odnosu nanjen standard - zlato ili druge valute. To je, ustvari, povećanje cene strane valute, odnosno smanjenje cene domaće valute,koja je već zbog delovanja inflacije u privredi izgubila realnu kupovnu snagu, a privreda zbog porasta cena i troškovaposlovanja postala nekonkurentna na svetskom tržištu. Ako je domaća valuta vezana za druge valute (a ne za zlato kaoranije), devalvacija se vrši kroz povećanje kursa drugih valuta u odnosu na domaću valutu. +Zbog slabe elastičnosti cena i nadnica na dole, deflacija dovodi do smanjenja tražnje, potrošnje, privredne stagnacije inezaposlenosti, nelikvidnosti i dr., čime se plaća skupa cena za uravnoteženje platnog bilansa. Zato, nijedna zemlja ne želiostvarivati eksternu ravnotežu preko deflacije, odnosno stagnacijom i nezaposlenošću.Platni bilans se može uravnotežavati uvođenjem devizne kontrole (ograničavanje potrošnje i tražnje deviza), ali se time neotklanja fundamenta1na neravnoteža u privredi. Devalvaciji se i pristupa kada je devizni kurs zbog dužeg trajanjafundamentalne neravnoteže i inflacije postao precenjen, tako da se deva1vacijom postiže kurs ravnoteže. Deva1vacija čestosluzi i kao sredstvo za podsticanje izvoza i ograničavanje uvoza, da bi se popravilo stanje u platnom bilansu. Ovo je čestovezano za politiku preterane devalvacije, da bi se povećala konkurentna moć domaće privrede na svetskom tržištu(konkurentna devalvacija, odnosno anticipirana devalvacija). Devalvacija se izračunava na isti način kako se izračunava stopa smanjenja kupovne snage novca

100d'= i ------ ∙ 100 i

dok kod deviznog kursa to izgleda ovako:k 2 . 100 – 100k1______________ k2 k1

U navedenom obrascu i je indeksni broj i izračunava se iz sledećeg odnosa: k2 ∙ 100 1= ----------- k1

U našem slučaju odnosa dinara i OEM to iznosi: 4 ∙ 100

i= -------------- 3

2) Direktni i indirektni efekti devalvacijeDirektni efekti devalvacije – Devalvacija znači zvanično priznanje stvarnog stanja privrede u kojoj su troškovi i cene uzemlji (koja menja dosadašnji paritet svoje nacionalne valute) porasli, i to zbog inflacije iznad svetskih cena, odnosno cenana tržištima zemalja glavnih uvoznika ili izvoznika.Ako je intervalutarni kurs cena neke strane valute izražen u domaćoj valuti, onda je osnovni smisao kursa da izravna domaćinivo cena i cena u inostranstvu. Preko deviznog kursa domaće cene bi trebalo da budu ekvivalentne cenama iste robe uinostranstvu.

Devalvacija je monetarno-politička mera čiji je cilj prilagođavanje domaćih cena svetskom tržištu.Sve do Prvog svetskog rata devalvacija je bila nepoznata pojava, jer je tada bilo na snazi zlatno važenje, zlato u opticaju, a toje pretpostavljalo potpunu slobodu trgovine i opticaja zlata, odnosno postojanje ravnoteže u privredi i međunarodnimtokovima robe i novca, tj. postojanje fundamentalne uravnoteženosti privrede.Monetarna vlast traži (zbog konkurentnosti privrede na svetskom tržištu) koji bi kurs bio stimulativan za izvoz a da nedovede do neželjenih posledica (pritisak inflacije, uvoznih troškova, pad standarda, struktura uvoza i izvoza dr.) i biraprocenat (stopu) devalvacije. Smisao devalvacije valute je u tome da se domaći proizvodači preorijentišu na inostrana tržišta(izvoz), a domaći kupci na domaće tržište.Efekti devalvacije na izvoz i uvoz zavise od četiri vrste cenovne elastičnosti:

1) elastičnosti strane tražnje domaćih proizvoda (sniženje cena devalvacijom i izvozna struktura diversifikovana),2) elastičnosti domaće ponude izvoznih proizvoda (osigurane zalihe za izvoz ili dodatna proizvodnja, preusmeravanje ponude sa domaćeg na inostrano tržište)3) elastičnosti domaće tražnje uvoznih proizvoda (zavise od uvozne zavisnosti privrede i strukture uvoza – uvoz životnih esencijalnih proizvoda se neće smanjiti i poskupeće za visinu stope inflacije, dok se uvoz luksuznih proizvoda smanjuje)4) elastičnosti strane ponude uvoznih proizvoda (strani uvoznik može da smanji cene i omogući beneficirane uslove prodaje, što umanjuje efekte devalvacije na uvoz)

Indirektni efekti devalvacije – Devalvacija može imati i indirektne efekte, pošto dovodi do pojevtinjenja faktoraproizvodnje u odnosu na inostranstvo, može doći do povećanog interesa inostranog kapitala za investicije u zemlji koja jedevalvirala. Nakon devalvacije vlasnici kapitala nastoje da pobegnu od devalvirane valute pretvarajući kapital u čvrstu valutu (strana

28

sredstva plaćanja), da bi se zaštitili od gubitaka i kursnog rizika. Bekstvo ovog kapitala "vrući novac" dovodi do slabljenjanacionalne valute, topljenja deviznih rezervi i pogoršanja odnosa u platnom bilansu. Da bi se to sprečilo devalvacija sepriprema u najvećoj tajnosti i proglašava iznenada. Obično se devalvacija objavljuje preko vikenda. Pri tome se privremenozatvaraju devizne berze, pa i efektne berze. Moguće je da se jedan deo ranije odbeglog kapitala nakon devalvacije vrati uzemlju, to zavisi od stope devalvacije, poverenja u valutu, očekivanja od budućeg kretanja kurseva, perspektiva tokovaprivrede, realnosti utvrđenog novog kursa, povlastica koje se dobijaju, mogućnosti plasmana povraćenog kapitala, poreskepolitike i dr.Devalvacija snažno deluje i na sektor usluga, posebno turističkog karaktera. Sniženje cena domaćih usluga za stranekorisnike može povećati turistički promet i devizni priliv. Putovanja u inostranstvo postaju skuplja (konverzijom domaćevalute za stranu), što dovodi do smanjenja deviznog odliva. Devalvacija ima snažne efekte na inostrane dugove zemlje koja devalvira valutu. Kod dugova iskazanih u stranoj valutidevalvacija nema neposredne efekte kada je u pitanju nacionalna privreda. Za pojedine banke i preduzeća nakon devalvacijetrebaće znatno više domaćeg novca za kupovinu deviza da bi se izmirile devizne obaveze prema inostranstvu. Međutim,nacionalna privreda će morati više izvoziti proizvode i usluge (koji su pojevitinili) da bi se izvršavale obaveze po dugovimainostranstvu.Devalvacija dovodi do velikog prelivanja dohotka iz uvozno zavisnih u izvozne grane privrede.Devalvacija ima višestruke efekte preko promena izvoza (rast) i uvoza (pad) na nacionalni dohodak preko multiplikativaspoljne trgovine.Devalvacija je opravdana samo ako se uspostave kursevi ravnoteže. Kada se izvrši u većem stepenu nastupa "konkurentnadevalvacija" koja dobija oblik valutnog dampinga. Na kratku stazu je korisna, kao oblik nelojalne konkurencije, na duzi rok,može biti veoma opasna. Do ravnoteže se može doći, deflacijom u zemlji, ali je ona opasna za nacionalni dohodak, zaposlenost i privredni rast. Devalvacijom se izravnavaju cenedomaće robe s cenama robe na svetskom tržištu u zlatu ili u stranim valutama, a cene u zemlji ostaju nepromenjene. Koddeflacije se smanjuju cene u zemlji i preračunate preko fiksnog kursa, daju smanjenje cena u zlatu ili drugim stranimvalutama. Lakše je i bezopasnije sprovesti devalvaciju nego deflaciju u zemlji, jer ona, obično, dovodi do depresije (recesije)i nezaposlenosti.Domaća valuta, koja je pre devalvacije bila precenjena (davana joj je veća vrednost od stvarne), sada je, posle devalvacije,potcenjena i "deluje“ kao izvozna premija, dodatak na vrednost izvoza, a, s druge strane, kao uvozna carina.

3) Efikasnost i faktori efikasnosti devalvacijePosledica devalvacije je smanjenje cena domaćih proizvoda u stranim valutama, na svetskom tržištu, što stimuliše ipovećava izvoz. Takođe, cene strane robe srazmemo porastu u domaćoj (devalviranoj) valuti, što otežava uvoz u zemlju.Ograničavanjem uvoza, a stimulisanjem izvoza, devalvacija dvostruko pridonosi poboljšanju trgovinskog bilansa zemlje ipoboljšanju platnog bilansa, uz jačanje deviznih rezervi. Što su ciljevi devalvacije kao mere spoljnotrgovinske politike. Trebaznati:

1) Da se poboljšanjem trgovinskog bilansa pogoršavaju uslovi razmene (za isti obim uvoza sada treba dati većukoličinu izvoza)

2) Da se od takvih ciljeva nešto može očekivati samo ako se ne nastavi rast cena, odnosno inflacija u zemlji koja jedevalvirala valutu.

3) Konačan uspeh devalvacije zavisi i od kretanja inostranih cena, one moraju ostati nepromenjene Devalvacija ima i svoju negativnu stranu delovanja. Devalvacija direktno podstiče inflaciju. Uvozni proizvodi poskupljujuza stopu devalvacije, i veoma brzo se "ugrađuju" u cene drugih roba, čime se uvozna inflacija brzo širi. Porastom izvoza, asmanjenjem uvoza, osiromašuje ponuda na domaćem tržištu, što je praćeno i dodatnom emisijom novca (na bazi prodajeostvarenih deviza), čime se snažno podstiče inflacija i pogoršava životni standarda stanovništva. Ublažavanje negativnogdelovanja devalvacije, se ostvaruje uz pomoć drugih stabilizacionih mera, koje zavise od karaktera inflacije u zemlji iporemećaja koje ona izaziva. Posle izvršene devalvacije odmah se pojavljuju izvesni faktori koji guraju cene na više u zemljikoja je devalvirala svoju valutu, pa je potrebno utvrditi za koliko će izvozne cene (u zlatu ili devizama), stvamo pasti. Akocene u zemlji ostanu iste, cene te robe na svetskom tržištu će pasti, srazmerno s devalvacijom, i efikasnost devalvacije će bitipotpuna. Ako bi cene izvozne robe na domaćem tržištu porasle za iznos procenta devalvacije, efikasnost devalvacije bi bilajednaka nuli. Ne sme dozvoliti rast cena u zemlji, već njihovo zamrzavanje i postepeno popuštanje.

Na uspeh devalvacije utiču mnogi faktori, kao:1) struktura izvoza zemlje koja devalvira i njena izvozna orijentacija;2) kretanje cena u privredi nakon devalvacije;3) značaj zemlje i učešće njenog izvoza u ukupnoj svetskoj trgovini;4) broj zemalja koje istovremeno devalviraju;5) elastičnost strane tražnje, u odnosu na ponudu robe i usluga od strane zemlje koja je devalvirala (mogućnost

preorijentacije zemalja uvoznica na druge zemlje u proizvodima koje su uvozile od zemlje koja je izvršiladevalvaciju.). Ako uporedimo promene domaćih cena s promenama cena zemalja koje izvoze iste proizvode,možese sagledati efikasnost devalvacije. Koliko se, zbog devalvacije cene izvozne robe smanjuju, toliko cenauvozne robe u domaćoj valuti raste. Obe pojave deluju u pravcu popravljanja trgovinskog bilansa i jačanja deviznihrezervi, ali uz cenu pogoršanja uslova razmene

29

6) Devalvacija domaće valute, zbog povećanja deviznog kursa inostranih valuta, mora se uzeti u obzir kada sesprovodi devalvacija. Da bi se izbegli nepovoljni efekti, deviznog bilansa, sprovodi se restriktivna monetarnapolitika preko ograničavanja bankarskog kredita. Uspeh devalvacije zavisi od izuzetno mnogo faktora, vezanih zakretanja u domaćoj privredi, ali, isto tako, i za kretanja i ponašanje svetske privrede i ekonomike pojedinih zemalja.

77. REVALVACIJA NACIONALNE VALUTE

Revalvacija je potpuno suprotna devalvaciji. Revalvacijom se povećava intervalutarna vrednost domaćevalute. Ako bi na snazi bio zlatni standard, revalvacija bi značila povećanje sadržaja zlata u novčanoj jedinici, smanjenjezakonske cene zlata, odnosno smanjenje deviznog kursa valute za koju je domaća revalvirana valuta vezana. Revalvacija jeposledica porasta unutrašnje kupovne snage novca, zbogporasta proizvodnje i produktivnosti rada, deflacije, restriktivne kreditne politike i sniženja cena.Revalvacijom se zakonskim putem dovodi u skIad nominalna vrednost novca sa njegovom realnom vrednošću. Devalvacijase javlja kao normalna posledica inflacije i pada kupovne snage novca (depresijacija), a revalvacija se javlja kao normalnaposledica deflacije i porasta kupovne moći novca (apresijacija). Pa se devizni kursevi i dalje zasnivaju na paritetu kupovnesnage novca.Revalvaciju kao monetarnu meru primenjuju samo one zemlje koje imaju znatniju i dugotrajniju aktivu platnog bilansa.Takve zemlje su gotovo izuzetak, mnogo je više zemalja s deficitom platnog bilansa i inflacijom u privredi, što su faktorikoji otežavaju i onemogućavaju prihvatanje revalvacije kao korektivne mere intervalutarne vrednosti novca.

Mada deflacija koja bi prethodila revalvaciji znači jačanje kupovne snage novca, ona vrlo štetno deluje na zaposlenost iprivredni rast. Kod revalvacije je bitan, pre svega, relativni odnos cena i kupovnih snaga valuta. Revalvaciju mogu, porednavedenih osnovnih razloga (porast unutrašnje kupovne snage novca), izazvati i drugi faktori:

Suzbijanje inflacionih tendencija u privredi, koje nastaju zbog visokog suficita u platnom bilansu. Smanjenje izvoza i porastuvoza dovodi do smanjenja deviznog priliva i smanjenja novčanog opticaja koji se zasniva na tome.

Stalni suficit platnog bilansa Nemačke, vodio su neminovno restriktivnim merama kreditne politike, da bi se suzbila inflacijau zemlji, pristupilo se povećanju kamatne stope. Što je privukao strani lutajući kratkoročni kapital ("vruć novac"), što jedovelo, do još većeg suficita platnog bilansa i visoke konjunkture koja je pretila da se pretvori u sve veću inflaciju. Snižavase kamatna stopa u SAD na svega 3%, tako da je plasman u Nemačkoj i dalje bio unosan, pa se priliv stranog kapitalanastavio.Ponovna revalvacija se ukazala kao jedini izlaz, jer daljnje snižavanje kamate dolazi u još očitiji sukob s restriktivnomkreditnom politikom i politikom obuzdavanja konjunkture i inflacije. Usledila je nova revalvacija marke u novembru 1969kao jedini izlaz, uz novi paritet marke od 3,66 maraka za dolar. Svakom revalvacijom uvoz, obračunat u domaćoj valuti, postaje jevtiniji, dok izvozne cene ostaju za domaće izvoznike iste,ali za inostranog kupca više. Roba poskupljuje u srazmeri sa stepenom revalvacije. Izvoz opada, uvoz raste, suficit platnogbilansa se "topi", nestaje.

Revalvacija može nastati kada na deviznom tržištu poraste kurs neke valute, sto znači aprecijaciju. Ako takva aprecijacijaduže traje dolazi do formalne revalvacije, čime se postojeće stanje samo sankcioniše.

Postoje novi oblici tzv. prikrivene ili "tihe" revalvacije, kada se uvođenjem poreza na izvoz i smanjenjem poreza na uvozdoprinosi "izmeni" kursa i popravljanju stanja u trgovinskom i platnom bilansu (smanjenje suficita u trgovinskom bilansu sadrugim zemljama) Učinak "tihe" revalvacije je identičan pravoj revalvaciji, ali zvanični kurs ostaje nepromenjen. Zatim,slede stvarne revalvacije

Politikom otvorenog tržišta jača i uloga eskontne stope Centralne banke, koja u tome ima posebno mesto, jer u razvijenimzemljama novac kojim se vrše plaćanja nije kamatonosan, dok su obveznice kamatonosne. Upravo zbog toga će privrednisubjekti sav višak novca, koji nije potreban za plaćanja, pretvoriti u obveznice (radi dobijanja kamate). I obrnuto, kada supotrebna tekuća sredstva za plaćanje (novac), subjekti će pristupiti prodaji obveznica (unovčavanju), računajući na vrstu,oblik, kamatu i s1., sa što manjim gubitkom i finansijskim rizikom

30