istorijska sociologija sociološka hrestomatija.pdf

I S TO RI J S KA SOCIOLOGIJA

Sociološka hrestomatija

Izbor tekstova, uvodna studija i prateće beleške

Pavle Milenković

MEDITERRAN

PUBLISHING

Novi Sad 2009.

SADRŽAJ

Pavle Milenković0 IS T O R IJSK O J SO C IO L O G IJI 9

Džozef A. Benks Od u n i v e r z a l n e i s t o r i j e

DO IS T O R IJS K E SO C IO L O G IJE 31(sa engleskog prevela Nada Jaćimović)

Žak Le GofN o v a i s t o r i j a 6 i

(sa francuskog preveo Pavle Milenković)

Džefri M. PejdžO k o l n o s t , p o r e đ e n j e i k o n d i c i o n a l n a t e o r i j a

U M A K RO SO C IJA LN O M ISTR A Ž IV A N JU 1 0 5

(sa engleskog prevela Nada Jaćimović)

Leri Dž. GrifinP r i p o v e s t , a n a l i z a s t r u k t u r e d o g a đ a j a

1 UZROČN O TU M A Č EN JE U IS T O R IJSK O J SO C IO L O G IJI 133(sa engleskog prevela Nada Jaćimović)

Mičel DinS o c i o l o g i j a , F u k o i u p o t r e b a i s t o r i j e 183(sa engleskog prevela Nada Jaćimović)

Pol VenK a k o s e p i š e i s t o r i j a 209(sa francuskog prevela Olja Petronić)

Najal FergusonV lR T U E L N A IS T O R IJA :

KA „H A O T lČ N O j” T E O R IJI P R O ŠL O ST I 281(sa engleskog prevela Nada Jaćimović)

B e l e š k a o a u t o r i m a : 325

I n d e k s 329

Pavle Milenković

O istorijskoj sociologiji

Sve veći broj studija iz oblasti istorijske sociologije može navesti na pomisao da je reč o nastanku i usponu još jedne među mnogobrojnim sociološkim disciplinama koje, u sadašnjem prostoru disciplinarnog mrmorenja, traže sebi mesto, potvrdu i pohvalu. Danas postoje brojni izborni kursevi, programi i časopisi koji svojim naslovom guraju ovu disciplinu napred. Žurnal za istorijsku sociologiju (Journal o f Historical Sociology) prestižnog izdavača Blekvel (Blackwell) od 1988. do danas tretira gotovo isključivo teme iz ove oblasti. Mnogobrojni su zbornici koji obrazlažu pojedine teme iz istorijske sociologije, ili pak pojedine autore iz aspekta ove discipline. Može se isto tako sa sigurnošću reći da nema nijednog značajnijeg sociološkog časopisa u svetu u kojem se makar samo periodično ne objavi neki rad iz domena istorijske sociologije.

Pogleda li se, međutim, izbliza, videće se da istorijska sociologija uopšte nije nova disciplina. Središnje mesto ove oblasti je susret sociologije i istoriografije. Istini za volju, reč je pre o susretanjima, ponavljanim u više navrata, i dopunjavanim različitim razvojnim linijama i intelektualnim tradicijama, što za posledicu ima izvestan eklekticizam u skupu tema, teorijskih ambicija i metodoloških rešenja. No, i pored izvesnih razilaženja po pitanju glavnih teorijskih i praktičnih ciljeva ove discipline, većina autora uglavnom je složna u određenju njenog početnog intelektualnog i teorijskog kapitala. Marks (Marx), Tokvil (Tocqueville), Dirkem (Durkheim) i Veber (Weber) su pisci koji su, prema Tedi Skoč- pol (Theda Skocpol), svojim radovima otvorili pitanja o sudbini evropskog društva, o pravcima njegovog razvoja i o načinima

10 Pavle Milenković

promene, pitanja koja su i danas od suštinskog značaja za istoriografska i sociološka istraživanja (Skokpol 2003: 93). U veliki legat istorijske sociologije Pjotr Štompka (Piotr Sztompka) ubraja Mar- ksa, Tokvila i Vebera, napominjući da je „tek sa ovim poslednjim istorijska sociologija dostigla svoje punoletstvo” (Štompka 2003: 192). Denis Smit (Dennis Smith), sa svoje strane, u prethodnicu istorijske sociologije ubraja Monteskjea (Montesquieu), Hjuma (Hume), Tokvila, Marksa, Dirkema i Vebera (Smit 2001: 8). Ren- dal Kolins (Randall Collins), govoreći o „zlatnom dobu” istorijske sociologije, čiji početak locira u sredinu šezdesetih godina prošloga veka, tvrdi da „(је) glavni stil ovog perioda (...) preplitanje veberovskih i marksističkih ideja (...) Kombinacija Marks/Veber stekla je primat jer se niz ideja iz tih tradicija dokazao kao plodan u nepredviđenim pravcima” (Kolins 2001:33-34). Ovo gotovo jednoglasno pozivanje na klasike-osnivače nužno navodi na pitanje: da li postoji značajnija razlika između istorijske sociologije kao discipline, i same sociologije kao nauke; i ako postoji, u čemu se ona sastoji.

Većina istorijskih sociologa argumentuje da je sociologija već od samog početka istorijska (Skokpol 2003: 93). Na ovaj ili onaj način, ona je pokušaj da se razume i objasni nastanak istorijski novih praksi i iskustava koje je doneo zapadni modernitet, ali, što je još važnije, i da se proceni i predvidi strukturni bilans tih promena. U pogledu ovog nastojanja, može se reći da između istorijske sociologije i sociologije u njenom nastanku nema značajnije razlike. Preuzimajući ovaj zadatak, istorijska sociologija se legitimise kao najvitalnije nasleđe kritičkog sociološkog mišljenja, kao istraživanje o uslovima društvene promene na nivou ljudskih zajednica. Denis Smit u jednom lakonskom pojednostavljivanju veli za istorijsku sociologiju da je „proučavanje prošlosti da bi se otkrilo kako društva funkcionišu i kako se menjaju (...) Istorijsku sociologiju stvaraju istoričari i sociolozi koji ispituju uzajamno prožimanje prošlosti i sadašnjosti, događaja i procesa, delovanja i strukturacije” (Smit 2001: 9). Džozef A. Benks (Joseph A. Banks), gotovo identično, za istorijske sociologe tvrdi da se „od mnogih drugih socioloških istraživača razlikuju u zainteresovanosti da ra-

O istorijskoj sociologiji 11

zumeju, ne samo ono što ostaje, već i ono što se vremenom menja u odnosu i u uslovima tih kategorija ljudi koji su predmet njihovog istraživanja” (Benks 2009: 37). Prema Tedi Skočpol, „istorijska sociologija se bolje razume kao neprekidna, stalno obnovljena tradicija istraživanja koja je posvećena prirodi i efektima krupnih struktura i osnovnih procesa promene” (Skokpol 2003: 96). Čarls Tili, sa svoje strane, istorijsku sociologiju određuje preko naučnih delatnosti i ambicija kao što su društveni kriticizam, određivanje istorijskog obrasca (pattern identification), rasprostiranje domena (scope extension) što podrazumeva primenu “tehnika, modela ili generalizacija koje su sociolozi razvili u studijama sadašnjeg društvenog života na istorijske situacije” i analize procesa. Ova poslednja „ispituje kako socijalne interakcije susprežu jedna drugu u prostoru i vremenu” (Tilly 2001: 6754).

Iza ove jednodušnosti, međutim, kriju se razlike, kako u odnosu na klasično sociološko nasleđe, tako i kod procene postignuća obnovljene istorijske sociologije, pre svega sa stanovišta veličine poželjnog „teorijskog zahvata” u ostvarenju maločas postavljenih ciljeva. Današnji brojni pledoajei za „makrosociološku teoriju” (Skokpol 2003: 96) kojom se nastoji da se da objašnjenje nastanku i preobražaju strukturnih celina u širokom potezu, zbilja jesu priziv „velike teorije” utemeljene na istoriografskom istraživanju (Mouzelis 1994: 32), koja je, u jednom periodu, doživela „pomračenje” (Štompka 2003: 192). No ovaj priziv praćen je ambivalen- cijom proizašlom iz kritičkog stava prema klasičnoj sociološkoj teoriji, prema kome upravo „velika teorija” često pati od manjka istorijske argumentacije ili neadekvatno izvedenih empirijskih generalizacija. Posebno se ističe značaj uporedno-istorijskog pristupa, kako u istraživačkom postupku, tako i u kristalizaciji teorijskog stanovišta. No, zanimljivo je da je primena ovog pristupa, kao glavnog metodološkog oruđa, nasleđenog i obnovljenog na gotovo bezpogovoran način od strane istorijskih sociologa, prema nekim kritičarima doprinela „teorijskom vakuumu” u sociologiji (Kiser, Hechter 1991: 3). „Uporedno-istorijski sociolozi skloni su da sa argumenata protiv određene teorije pređu na argumente protiv teorije uopšte” (Kiser, Hechter 1991: 2). Ovu konstataciju


treba staviti u kontekst rasprave koja je u osnovi metodološkog karaktera, i koja se tiče konsekvenci uvida u istorijske situacije i okolnosti vezane za predmet proučavanja. Uvid koji ima najmanje dvostruk bilans: s jedne strane, on sadrži izvestan revizionizam klasične teorije. Mada od početka istorijska, sociologija je to često bila, tvrdi se, na neadekvatan način. Osnovni prigovor ne samo sociološkom mišljenju, već i društvenoj nauci uopšte tokom devetnaestog stoleća, jeste da je isuviše sklona spekulativnim generalizacijama, koje su počivale na jednostranoj predstavi o istorijskom kretanju, a završavale u metaistorijskim argumentacijama (Skokpol 2003: 94; Štompka 2003: 192). One su bile ili samo deklarativno istorijske, ili su pak doprinele teorijskoj jednostranosti i zasićenju - najčešće navođeni primeri su evolucionizam, funkcionalizam i marksizam. Uporedno-istorijsko istraživanje, zasnovano na opreznoj, teorijski bezpredrasudnoj generalizaciji te induktivnoj organizaciji empirijske građe, doprinosi otrežnjenju teorije od njenih neumerenih spekulativnih premisa. Ali, istovremeno, osujećuje svaku ambiciozniju teorijsku generalizaciju. Drugi bilans ovog uvida povezan je sa većom sklonošću sociologa da se okrenu rešenjima do kojih se došlo u novijoj istorijskoj nauci (Abrams 1980: 86; Kiser, Hechter 1991: 2; Milenković 2004: 155-177). Sa stanovišta oba bilansa, moglo bi se reći da istorijska sociologija više i intenzivnije - u poređenju sa klasičnom sociološkom teorijom - saobraća sa istorijskom naukom.

Oba bilansa vode do sledećeg pitanja: da li postoji razlika između istoriografije i sociologije, i ako postoji u čemu se ona sastoji?

Stavi li se u zagradu donekle oštra formulacija Kisera (Kiser) i Hehtera (Hechter) o marginalizaciji teorije u domenu istorijske sociologije, ostaje činjenica da teorije ima, ali na različitom nivou opštosti. Pokazalo se, međutim, prema pomenutim autorima, daje nivo opštosti teorije, kao i njen saznajni domašaj, u kritičnom broju slučajeva zavistan od načina primene istoriografske argumentacije1. Njoj, opet, prethodi skup bilo eksplicitnih, bilo implicitnih

1 Određenije, reč je o razvijanju opšte sociološke teorije na osnovu primene i nalaza uporedno-istorijskog pristupa i induktivne metode. Kiserov i Hehterov polemički članak motivisan je, između ostalog, i radovima Tede Skočpol, i istraživačkim rezultatima do kojih je došla ukrštanjem uporedno-istorijskog pristupa i Milovog (Mili) metoda slaganja i


iskaza o nužnosti saradnje između istorijske nauke i sociologije, koji se kreću od konstatacija o bliskoj saradnji, zasnovanoj na interesu i saznajnoj komplementarnosti, do izjednačavanja, zasnovanog na ideji o tome da između dve nauke ne postoji značajna razlika. Filip Abrams (Philip Abrams) je ove odnose konvergencije iskazao sledećim recima: „Istorija i sociologija predstavljaju isti poduhvat. Obe nastoje da razumeju zagonetku ljudskog delanja i obe nastoje da to učine u terminima procesa društvene strukturacije. Obe su prisiljene da objasne ove procese istovremeno hrono- loški i logički, u empirijskom sledu i u apstraktnom obliku; u tom kontekstu, ni distinkcija dijahronija-sinhronija, niti razlika idiografsko-nomotetsko nisu od značaja. Sociologija se mora baviti događajnošću zato što je to način na koji se odvija strukturacija. Istorija mora biti teorijska zato što je to način na koji se strukturacija da razumeti. Istorija nema povlašćen pristup empirijskoj evidenciji relevantnoj za opšti projekt objašnjenja. A sociologija nema povlašen teorijski pristup” (Abrams 1980: 5). Abramsova optimistička konstatacija počiva podjednako na uverenju o predmetnoj nerazdvojivosti, kao i na pretpostavci o metodološkoj komplementarnosti. Ovo drugo može biti predmet posebne rasprave, u kojoj bi se, iznova, dala razgraničiti uverenja o metodološkoj nerazdvojivosti (koja po pravilu imaju normativni karakter), od nešto manje afektivne, opreznije argumentacije prema kojoj se linije razgraničenja povlače tragom ontoloških i, sledstveno, metodoloških pretpostavki o predmetu istorijsko-sociološkog saznanja, nezavisno od disciplinarnog okvira (Lloyd 1991: 189-203). Tako se „deoba” struja i pravaca odvija prema saznajnim kriterijumima koji presecaju svaku od disciplina, dopuštajući pregrupisavanja kojima su, recimo, određeni tipovi istorijske sociologije i društvene istorije međusobno bliži nego određeni tipovi objašnjenja unutar iste discipline (Lloyd 1991: 197), čime se pružaju jasniji argumenti za sinonimnu upotrebu termina istorijska sociologija i društvena istorija. Ima, međutim, isto tako uticajnih stanovišta, * i

razlike. Posredno, njihova kritika vraća na teren procenu saznajnih kapaciteta induktivnogi deduktivnog pristupa kao sredstava za sređivanje istoriografske i empirijske građe, i mogućnost uopštavanja na nivou teorije. Odjeci ove polemike, kao i moguća rešenja spora, nalaze se u tekstu Džefrija Pejdža na stranicama ove knjige.


kao što je Goldtorpovo (Goldthorpe) prema kojem je izjednačavanje istoriografije i sociologije ne samo pogrešno već i opasno (Goldthorpe 1991:225). Prema ovom autoru, upućenost dveju nauka jedne na drugu ne može se poricati, kao ni preplitanje tipova argumentacije. Ali izjednačavanjem sociologija se dovodi u rizik da prihvati ograničenja sa kojima se suočava istoriografija, prilikom tumačenja i sređivanja izvora, odnosno ostataka iz prošlosti. Suština upozorenja je u tome da ograničenost svakog istoriografskog istraživanja leži u ograničenosti izvora koji se nasleđuju iz prošlosti; pozitivistička istoriografija, prelazeći preko ove ograničenosti, tretira izvore, odnosno dokumente, ne samo kao jedinice analize, već i kao građu za istorijsku „istinu”. „Uskrsnuće istorijske sociologije može biti viđeno kao izraz ‘reakcije protiv pozitivizma’ unutar sociološke zajednice (...) no modus opemndi njenih poslenika - potražiti utehu u izradi sekundarnih izvora - mora zavisiti od onoga što je, suštinski, pozitivistička koncepcija istoriografije" (Goldthorpe 1991: 220-221). Sumirajući svoje argumente, Gold- torp ističe da „ključni izvor razlike (...) leži u prirodi evidencije kojom se služe dve discipline - u činjenici da se istoričari većim delom oslanjanju na izvore koje mogu da otkriju u ostacima iz prošlosti, dok su sociolozi znatno privilegovani, budući da su sposobni da proizvedu izvore u sadašnjosti” (Goldthorpe 1991: 225). Prekomernim usvajanjem istoriografskih postupaka, sociolozi su, prema Goldtorpu, u situaciji da „moraju da nauče ne samo nove tehnike, već isto tako da prihvate nove frustracije” (Goldthorpe 1991: 226). Njegova zapažanja su u osnovi tačna, s tim što previđaju mogućnost korišćenja obe vrste izvora.

Ipak, u osnovi, većina komentatora argumentuje o praktično malim razlikama između dve discipline. Uprkos tome, većina ovih iskaza ima karakter programa, što bi moglo da znači da razlike, koliko god male, još uvek nisu prevladane; ili pak, što je verovatnije, da su veće nego što se čini. „Šta istorija jeste, ili šta bi trebalo da bude, ne može se razmatrati odvojeno od onoga šta je društvena nauka ili šta bi ona trebalo da bude... Ovde, jednostavno, ne postoje logičke, čak ni metodološke distinkcije između društvenih nauka i istorije” (Giddens u: Abrams 1980: 87). Ovaj Gidensov


(Giddens) stav, koji zvuči kao odjek poznate Brodelove (Braudel) metafore o „tkanini” i zajedničkom tkanju dve nauke, prilično dobro odslikava kontinuitet u brizi da se niti tog tkanja ne raznižu.

Čini se da je, ponovo, glavni razlog razređenosti tkanja status teorije. Kristofer Lojd (Christopher Lloyd) je u jednom pokušaju sistematizacije metodoloških postignuća saradnje dveju nauka ustvrdio: „Da teorija treba da ima određenu ulogu sada je uglavnom prihvaćeno, ali koje teorije primeniti i kakvu ulogu one treba da imaju, nema saglasnosti” (Lloyd 1991: 184). Ova konstatacija s početka devedesetih, stoji i danas, posle više od četrdeset godina intenzivnih rasprava o ulozi teorije u društvenoistorijskim istraživanjima. Ako se uzme u obzir da se u istorijskoj nauci, koja je tokom ovog perioda tretirana kao prilično ravnopravan partner, poziv na „povratak pripovesti” tumači i kao odustajanje od ambicioznih projekata „analitičke istorije”, onda se može razumeti zašto su odnosi dveju nauka u dobroj meri još uvek problematični. „Ono što pomoću više pripovedanja treba da bude zamenjeno, promenjeno, ili bar potisnuto sa svojom tobožnjom dominacijom, jeste jače strukturnoistorijski, jače teorijski, jače analitički orijentisana istorijska nauka. Ovako shvaćeni, pripovedanje i teorija se nalaze u potpunoj suprotnosti, ili bar u napetom uzajamnom odnosu” (Кока 1994:193). Povratak pripovesti ne mora se, međutim, razumeti kao „regresija” istoriografije, tim pre što pripovest nikada nije ni iščezla iz nje (niti je to moguće, a da se ne porekne sama istorijska nauka). Ovde se više radi o srazmeri između pripovedanja i analitike, sadržane u teorijskom mišljenju. Ali ne u formi kvantitativnog odmeravanja, već u formi procene saznajnog doprinosa teorije istoriografiji, nakon njenog „ustupka”, učinjenog sa „manje pripovedanja”.

Drugim recima, usvoji li se kao tačna konstatacija da postoji nekoliko sociologija (najpre najmanje dve: istorijska i, u očima kritičara, neistorijska), moglo bi se isto tako tvrditi da postoji nekoliko istoriografija. Ako kritički i „revizionistički” stav istorijske sociologije prema jednom delu tradicije sociološke nauke čini predložak za njeno bliže određenje, pa i razlikovanje u odnosu na ostatak te tradicije, ne odnosi li se to isto i na jednu značajnu


tradiciju istorijske nauke? Uostalom, metaistorijska uopštavanja uvezena su u sociologiju iz istoriografije i filozofije istorije. Isto- rijski sociolozi hoće jednu bolju teoriju, ali bolju za jednu bolju istorijsku nauku. O kakvoj je, dakle, istoriografiji reč?

Glavno obeležje istorijske nauke od šezdesetih godina prošloga veka jeste otvaranje prema društvenim naukama. Može se sa sigurnošću reći da je „zlatno doba” istorijske sociologije praćeno isto tako zlatnim dobom istoriografije, uskrsnućem društvene istorije. Treba pri tom biti oprezan: poistovetiti društvenu istoriju sa istorijskom sociologijom znači prevideti činjenicu da je u renovaciji istoriografije, njena sociologizacija imala delimičnu, mada izuzetno važnu ulogu. Jer, istovremeno se može govoriti i o „antropologizaciji”, „psihologizaciji”, „ekonomizaciji” istoriografije, i svako od ovih približavanja susednim naukama oličeno je u nekom od vidova društvene istorije. Ova disciplinarna razme- štanja nisu uvek podrazumevala eksplicitno usvajanje socioloških teorijskih koncepata. A i kada jesu, onda su to sa neujednačenim saznajnim doprinosom. Isto tako, treba uvažiti činjenicu institucionalnih okvira kojim se, čak i u okolnostima najoptimističnijeg interdisciplinarnog prožimanja, kontroliše mogućnost da se istoričari, orijentisani prema društvenom istraživanju, preliju u zajednicu sociologa. Nemali značaj imaju i nacionalni okviri i kulturno-istorijski kontekst u kome se formira određeno stanovište. Najzad, sama društvena istorija ima svoju istoriju koja seže dalje od institucionalnih početaka sociologije.

S druge strane, znatiželja istoričara za rezultate susednih nauka, uspon kvantitativne istoriografije, koji se dobrim delom odvijao nezavisno, ali i istovremeno sa usponom istorijske sociologije, podelio je sa ovom osnovne metodološke nedoumice u pogledu statusa događaja, manipulacije izvorima, i podspešio refleksiju istoričara o mogućnostima teorija. No, kako je već pomenuto, ovo nije neizostavno bilo praćeno odgovarajućim vidom teorijske konceptualizacije, niti kritičkog mišljenja koje se, barem prema nekolicini autoritativnih pisaca iz domena istorijske sociologije, ubraja u njena glavna postignuća. Ovo svakako ne znači da su izjednačavanja društvene istorije i istorijske sociologije bez osno-


va. Renovacija istoriografskog mišljenja sigurno je u ovome odigrala veliku ulogu. Uspelom deprovincijalizacijom istorijske nauke dospelo se do praga sociologije. Na drugoj strani, filozofsko mišljenje, u ambiciji da istraži raznolikost oblika istorijskog iskustva dospelo je do praga istoriografije, razvijanjem epistemologije1 metodologije u domenu istorije ideja i nauka. U jednom delu kontinentalne tradicije, kod Francuza škola Anala (Brodelova figura ovde zauzima posebno mesto), obavila je deprovincijalizaciju istoriografskog mišljenja demistifikacijom teleološke svrsishod- nosti događaja i doprinela usponu društvene istorije, pelcovane strukturalizmom i kvantifikacijom2. Gotovo istovremeno, kritički orijentisani filozofi i istoričari nauka, kao što su Bašlar (Bachelard) Kangilem (Canguilhem), potom Fuko (Foucault), zadatak filozofskog istraživanja redigovali su u vidu jednog istoriografskog projekta, propitivanjem osnova zapadnog mišljenja u domenu praksi moći i znanja. Oba projekta zakoračila su u područje sociologije, ili, preciznije, sociologije saznanja. Prvi, brodelovski, jer je naglasio i favorizovao strukturalno-konstrukcionistički aspekt povesti (dugo trajanje), koji je istovremeno i uslov za razumevanje te povesti. Drugi - može se sada reći fukoovski - jer je pokazao da su uslovi „društvenog znanja” dati u diskurzivnim formacijama i praksama i da se u obradi diskursa, tretiranim kao događaji, mora pre svega služiti istoriografskim postupcima (Fuko 1995, 2005). Posredno, ova nastojanja delimično su doprinela obogaćenju, pa, ako se hoće, i ponovnom rođenju istorijske sociologije.

Sledeći veoma zanimljiv ogranak kontintentalne tradicije, koji potiče iz društvene istorije, razvijen je u nemačkoj istoriografiji. U poređenju sa školom Anala i Fukoom - koji figuriraju kao veoma značajan „izvoz” u anglosaksonsku istorijsku sociologiju - taj ogranak manje je vidljiv, ali veoma važan u osvetljavanju „konvergencija” sociologije i istoriografije. Nemačka istoriografija, koja se značajnim delom razvijala izolovano od uticaja evropske, pre

2 O školi Anala videti opširnu studiju Trajana Stojanovića (Traian Stoianovich /Stoiano- vich 1976/), i vrlo preglednu studiju Pitera Berka (Peter Burke /Burke 1990/); za uvid u strukturalističke aspekte analističke orijentacije, i za metodološka postignuća sa stanovišta sociologije - s posebnim osvrtom na Brodela, Dibija (Duby), Le Gofa (Le Goff) i Firea (Furet) - videti: Milenković 2004.


svega francuske istoriografije, nije imala dirkemovsku inicijaciju, niti strukturalističku artikulaciju, nije se razračunavala sa kontov- skim pozitivizmom i događajnim istoricizmom, kao što je to slučaj kod škole Anala. Obnovi društvene istorije u nemačkoj istoriografiji ne prethodi ideja o „naučnoj istoriji” posredstvom saveza sa sociologijom, već, kao što je poznato, insistiranje na korenitoj razlici između istorijskih i društvenih nauka. „Izražena orijentacija prema državi, aksiom o individualnosti, pojam razvitka, jako naglašavanje razumevanja pre sistematskog objašnjavanja - svi ovi osnovni sastavni delovi istoristički obeležene stručne istorije otežavali su joj da se otvori pred podsticajima sve razvijenijih sistematskih socijalnih nauka” (Koka 1994: 88). Ovo otvaranje će se odigrati, prema Jirgenu Koki (Jürgen Kocka), najpre tridesetih godina dvadesetog veka, pre svega u pravcu sociologije, a potom u jednom novom zamahu, šezdesetih, uzletom „strukturne istorije i istorije procesa, kao dopuna - delom i na štetu - pristupima istorije događaja i postupaka” (Koka 1994: 96). U pogledu kritičkog odnosa prema tradiciji, pa i u načinu obogaćenja istoriografske metodologije, mogu se uočiti paralelizmi sa francuskim slučajem. Ali ne i u tematskom pogledu: to je više privredna i ekonomska istoriografija, te - ovde u potpunom raskoraku sa francuskom istoriografijom - istorija političkog života i parlamentarizma, gde je jači partner politička nauka nego sociologija (Koka 1994: 95101). Najzad, teorijski orijentisana socijalna i društvena istorija u Nemačkoj nije prešla prag manjinskog interesovanja (Koka 1994: 118).

Ova podsećanja treba da ukažu na to da se kod sinonimne upotrebe naziva istorijska sociologija/društvena istorija mora voditi računa da ulog svake od disciplina nije niti jednak, niti nepro- menljiv. Oba domena se, ipak, podvode pod jedan, bilo iz uverenja o identičnosti dve nauke, bilo kao rezultat procena bliskosti metodoloških rešenja i teorijskih postignuća, bilo, naprosto, iz želje da se bude u trendu. U zanimljivoj klasifikaciji po osnovu metodološkog postupka i ontoloških pretpostavki, Čarls Lojd je grupi- sao radove društvenih istoričara, odnosno istorijskih sociologa, na one koje počivaju na individualizmu, holizmu i strukturizmu


(structurism). U prvu grupu svrstao je radove iz domena tradicionalne biografske istoriografije, empirističke istorijske sociologije i demografije, tradicionalne ekonomske istorije i bihejviorističkog individualizma. U holističku grupu ubraja, pored ostalog, funkci- onalističku istoriografiju, funkcionalističku sociologiju modernizacije, marksistički strukturalizam i poststrukturalizam, i strukturalizam škole Anala, sa istraživanjima u domenu mentaliteta i društveno-ekonomske istorije. Najzad, strukturizam obuhvata ta- kođe školu Anala sa radovima totalne strukturne istorije, marksističku istorijsku sociologiju i sociokulturnu istoriju, veberovsku istorijsku sociologiju, Elijasove (Elias) radove, itd. (Lloyd 1991: 197). Studija Denisa Smita Uspon istorijske sociologije (Smit 2001) takođe dobrim delom ima „klasifikatorski” karakter, ali manje po osnovu metodološkog postupka, a više sa stanovišta praktičnog istraživačkog postignuća autora koje komentariše (pri čemu je, razume se, teško odvojiti ova postignuća od primenjenog metodološkog postupka). Prema Čarlsu Tiliju, uključivanje istoriografije u društvena istraživanja odvija se na četiri nivoa: metaistorij- skom, svetsko-sistemskom, makroistorijskom i mikroistorijskom (Tilly 1988: 706). Ova tipologija uzima nivo opštosti kao kriterijum za klasifikaciju radova društvenoistorijskih istraživanja; valja primetiti da se njome ne prejudiciraju niti metodološki postupci, niti teorijska rešenja.

Obnova ili „vaskrsnuće” istorijske sociologije praćena je, dakle, ukrštanjem više pravaca mišljenja, poteklih iz različitih tradicija. U obnovi fundamentalnih ciljeva sociologije, sadržanih ,,u pravoj istorijskoj analizi društvenih struktura i društvene promene” (Skokpol 2003: 93), učestvovali su i pisci koji su škola za sebe, kao što su Karl Polanji (Karl Polanyi), Norbert Elijas, Mišel Fuko. Načini i pravci ove obnove bili su krivudavi. U američkom slučaju reč je o premoru funkcionalizmom i empirizmom, kritikovanom još kod Rajta Milsa (C. Wright Mills) kasnih pedesetih. Mils nije poživeo da posvedoči kako je njegova jadikovka dovela do rezultata koje, verovatno, ni sam nije mogao da predvidi. Svejedno da li su bile u pitanju korekcije funkcionalističko-evolucionističke paradigme, ili pokušaji revalorizacije marksističkog ekonomiz-


ma, radovi autora anglosaksonskog kruga - Baringtona Mura (Barrington Moore), Ajzenštata (Eisenstadt), Bendiksa (Bendix), Peri Andersona (Anderson), Tompsona (Thompson), potom Tede Skočpol, Imanuela Valerstina (Immanuel Wallerstein), Čarlsa Ti- lija (Smit 2001:67-125) - predočili su iznova mogućnost istorijski zasnovane društvene teorije i pružili osnov za kasnije rasprave o „makrosociološkoj teoriji”. Što je još važnije, ova istraživanja bila su podsticajna za otvaranje i promišljanje niza oblasti, kao što su urbano planiranje, demografska kretanja, politički sistemi i tipovi vladavina, kolektivno pamćenje, ideologije, seksualnost, običaji, organizacija rada, obrazovanje, ekologija, zatvori i zatvorski sistemi. Po svom opsegu, ove teme se kreću od analize slučaja i monografskog predstavljanja, do širokog, uporedno-istorijskog nivoa. Stoga su neki autori, kao Mičel Din (Mitchell Dean), više skloni da istorijsku sociologiju oslobode strogog metodološkog potčinjavanja, izbegavajući da joj se da precizna definicija, osim što ona, „ako je to moguće, mora da bude dovoljno široka da obuhvati projekte koji se protežu preko intelektualnih metoda, stilova, škola, tradicija, i disciplina. Svakako, pre nego da je svedem na uporedni metod ili novu hibridnu disciplinu, radije bih istorijsku sociologiju smatrao kao bilo koji refleksivni pokušaj da se razviju i detaljno izlože društvenoteorijski koncepti u okviru polja pozitivne istorijske analize” (Din 2009: 202).

Stoga bi se, nakon ovog sasvim sažetog i nužno nepotpunog pregleda, istorijska sociologija dala odrediti „malo strože” i „malo slobodnije”. U prvom određenju, moglo bi se reći da istorijska sociologija obuhvata onaj deo sociološkog mišljenja kojem je zadatak da istraži načine društvene promene i pravce društvenog razvoja. Veruje se da je najpogodniji način za realizaciju ovog zadatka proučavanje vremenske dimenzije procesa strukturacije, odnosno dinamička strana društvenih fenomena, te da je, shodno tome, saznajno i praktički najefikasniji način argumentacije istoriografski. Krajnji cilj ovome zadatku jeste rešenje teškoća sa kojima se suočava društvo sadašnjice, kao i anticipacija mogućih teškoća ljudskome društvu u budućnosti. U metodološkom smislu, ove ambicije ostvaruju se različitim sredstvima, gde se uočavaju


linije razgraničenja koje se manje-više poklapaju sa intelektualnom pozadinom neke teorije („škola”, pravac, ideološki okvir), pa se stoga može govoriti o više istorijskih sociologija. U većini slučajeva, insistira se na primeni uporedno-istorijskog pristupa. U jednom manje striktnom određenju, istorijsku sociologiju činilo bi svako društvenoteorijsko istraživanje koje, na osmišljen način, primenjuje proveru teorijskih nalaza postupcima istorijske nauke. Prateći efekat ovih nastojanja je, kako je primećeno, narativizacija sociologije, odnosno teoretizacija istoriografije (Abrams 1980: 3).

Kakva je budućnost istorijske sociologije? Ovo pitanje treba, kao i početno pitanje o njenom poreklu, razložiti na pitanje o budućnosti njenih sačinitelja: sociologija se danas, u transdiscipli- narnim fuzijama koje više nije moguće ni pratiti, a kamoli kontrolisati, grana na domene koji često od sociologije imaju samo još njeno ime. Mogućnost da se ova račvanja obuhvate ma kojom disciplinom koja bi imala povlašćeni status u naknadnom disciplinarnom legitimisanju izgleda da je sve manja. Nastojanje istorijske sociologije da se u katkad dramatičnim promenama uslova važenja nasleđenih društvenih fenomena, kao i u nastanku novih, potraže razlozi u nagomilanom istorijskom iskustvu, ili da se makar prepoznaju neke od delujućih pretpostavki iz prošlosti koje, na često protivrečan način, rezultuju u formi „sadašnjosti”, ima, u osnovi, racionalističko i pozitivističko jezgro. I pored razložnih kritika na račun klasičnog pozitivizma i evolucionizma, posebno na račun jednostranih metaistorijskih, progresističkih uopšta- vanja, istorijska sociologija počiva na uverenju da se sadašnjica može razumeti jedino ukoliko su poznati uslovi i okolnosti koji su stečeni tokom vremena, koji su nagomilani u iskustvu društava, zajednica i pojedinaca. Njeno nastojanje počiva na verovanju u smisao istorije, a njena ambicija na pretpostavci da se bolje zasnovanim društvenoistorijskim istraživanjem mogu objasniti, možda čak i kontrolisati, izazovi sadašnjice. Sa pozicija novovekovne nauke, sociološko znanje odgovara onome na šta se obavezala već svojim nastankom - da u formi bilo uzročnog objašnjenja, bilo pak konzistentne, argumentovane deskripcije, osmisli ljudsko trajanje. Može se ipak pitati o tome da li je uvek sve podložno


osmišljavanju i da li, i u kolikoj meri, ono što zovemo istorijom ima smisla. I nije li ono čemu nauka teži kao „istini”, samo naličje istine koja joj je nedostižna.

Istorijska nauka je pod daleko manjim pritiskom da svoja postignuća priloži ovoj potrebi upravljanja sadašnjošću i budućnošću. To ne znači da je toga oslobođena, posebno ne sa stanovišta društvenih očekivanja. No, njena prilično dobra odstupnica je sama prošlost, koju ona jedino treba da ispriča. Uprkos svim promenama i fuzijama sa ostalim društvenim naukama, istoriografija je i danas, kao i od početka - pripovest - manje ili više privlačna, manje ili više zanimljiva, manje ili više „istinita”. Pol Ven, u tekstu sa stranica ove knjige, sugeriše da u dobro ispričanoj priči leži i njena istinitost. Posebno je pitanje šta je predmet same priče - to mogu biti pojedinci jednako kao i strukture. Ali, dobar istoričar mora biti dobar pripovedač. Sa tog stanovišta, teoretizacija istoriografije predstavlja više pojedinačni nego disciplinarni i institucionalni izazov. Briga institucionalne istoriografije nije oko teorije na njenoj teritoriji, nego oko manje veštih pripovedača koji bi se, naviknuti na poznat teren, mogli o nju da spotaknu; Brodel, i još nekolicina su izuzetak. Istini za volju, negodovanje „konzumenata” istoriografije, posebno onih koji pripadaju akademskom establišmentu, tiče se upravo priče. Od istoričara se očekuje, i to s pravom, „da promeni ploču”.

Budućnost istorijske sociologije će, otud, zavisiti od spremnosti istoričara da modifikuju metode svog rada, a da pri tom sačuvaju pripovednu formu svojih istraživanja. Time bi bilo olakšano povezivanje rezultata istoriografskih istraživanja sa sociološkim, kao i njihovo integrisanje u formu društvenoistorijskog rada, svejedno pod kojim nazivom: istorijska sociologija, socijalna istorija, društvena istorija, ili sociološka istoriografija.

Institucionalizacija je veoma značajan aspekt u legitimaciji određene discipline. I pored toga što se, po pravilu, rad većeg broja naučnika iz neke oblasti grupiše oko jednog problema ili intelektualnog uzora, upravo u situaciji predmetne i disciplinarne disperzije neophodno je dodatno obezbediti povezivanje naučnika i istraživača koji, i pored srodne predmetne preokupacije, dolaze iz


različitih disciplinarnih sedišta, i najčešće, usled esnafske inercije, previđaju (ili čak omalovažavaju), pregnuća svojih konkurentskih kolega.

Najzad, sociologiju treba osloboditi obaveze da uvek i po svaku cenu pronalazi „najbolja rešenja”. Prvo, zato što se pokazalo da se sociološka ekspertiza, čak i kada je ispočetka dobronamerno uključena u neki širi društvenopolitički program, u najvećem broju slučajeva izvrgava u svoju suprotnost, u nespretno kalkulisanje sa oskudnim rezultatima. Zadatak istorijske sociologije, u onom delu koji se tiče njenih praktičnih postignuća, jeste da predoči de- latnim akterima dobro argumentovane, sa stanovišta istorijskog iskustva podjednako nepovoljne, kao i verovatne probitačne ishode određene situacije koju, u svojoj potenciji, nudi sadašnjica. Drugi razlog za oprez leži u samom istorijskom iskustvu koje naukuje da pravci društvenog razvoja ne podležu univerzalnim pravilnostima. Ili, drugim recima, da se „univerzalne pravilnosti” eventualno mogu dedukovati sa stanovišta naknadnih procena i uopštavanja, dok u „tekućoj istoriji” one egzistiraju kao skupovi jednako verovatnih ishoda. Odgovornost pripadnika humanističke inteligencije, posebno „elite” sociologa („istorijskih” kao i „пе- istorijskih”) veća je utoliko, ukoliko su veća očekivanja društvene zajednice, a posebno rizici u slučaju promašaja. Ovo se posebno odnosi na društva u fazi postsocijalističke tranzicije. Neuspeh u transformaciji ovih zajednica mogao bi se tumačiti i svojevrsnim viškom ekspertize njenih humanističkih elita, praćenog viškom ambicija i manjkom istorijskog realizma.

*

* *

Treba još nešto reći i o kriterijumu za izbor tekstova koji su objedinjeni u ovoj knjizi.

Izbor se kretao između prilično velikog broja tekstova, a pri tom još uvek srazmerno malobrojnog u odnosu na ukupnu produkciju iz oblasti istorijske sociologije u protekle tri decenije.


Uvid u literaturu3 potvrdio je predmetnu heterogenost, ali je istovremeno pomogao grupisanju nekoliko osnovnih problema metodološkog karaktera, koji se manje-više ponavljaju, i koji su još uvek otvoreni. Umesto da se fokusiram na određeni predmet, ili na rešenje određenog metodološkog ili teorijskog problema, odlučio sam se da preslikam, koliko je moguće, opštu sliku raznolikosti koja se nametnula konsultovanjem različitih izvora. Tekst Džozefa A. Benksa prenosi okolnosti i atmosferu institucionalizacije sociologije u Velikoj Britaniji; autor pokazuje na koji način je ta institucionalizacija, kojoj je jezgro poznata Londonska škola za ekonomiju (tokom jednog značajnog perioda „regrutni centar” istorijskih sociologa) doprinela obnavljaju istorijske sociologije u toj sredini. Tekst Žaka Le Gofa (Jacques Le GofF) o školi Anala opisuje puteve razvoja francuske „nove istorije”, danas nezaobilazne orijentacije u oblasti istorijske sociologije, koja je inspiracija većini sadašnjih istraživača. Oba teksta su više informativna, a manje problemska, i zajedno sa tekstom Mičela Dina o vezama između Fukoa i istorijske sociologije (koji je, rekao bih, i informativan i problemski) svakako dobra ilustracija za heterogenost ove discipline. Tekstovi Džefrija Pejdža i Lerija Grifina problemskog su karaktera i fokusiraju se na pitanja uzročnog objašnjenja i teorijske generalizacije. Grifmov prilog razmatra mogućnost da se narativnost i uzročno objašnjenje obrade pomoću kompjuterske analize. Tekst Pola Vena (Paul Veyne) takođe tretira mogućnosti uzročnog objašnjenja, kao i objektivnosti istorijskog mišljenja i saznajne domete u izgradnji i primeni idealnih tipova. Njegov nominalistički relativizam, kojim se otvoreno osporava teorijska validnost sociologije, a istoriografiji mogućnost da bude naukom, može se dovesti u vezu sa problematizacijom i osporavanjem teorijskih generalizacija u domenu istorijske sociologije, o čemu je već bilo reči. Najzad, Najal Ferguson (Niall Ferguson) pričom o virtuelnoj istoriji na gotovo duhovit način iznova otvara pomalo zanemarenu perspektivu u društvenoistorijskim proučavanjima, kao što je protivčinjenična (re)konstrukcija prošlosti. „Šta bi bilo kad bi bilo” ne mora biti samo isprazna maštarija, već i jedan od

3 Za obimniju literaturu iz domena istorijske sociologije viđeti: Todorović, Milenković 2003: 295-308.


načina da se bolje razume i razloži srazmera između neminovnosti i slučajnosti u onome što se stvarno dogodilo, čime se iznova doprinosi promišljanju uzročnosti u istorijskosociološkom objašnjenju.

Kod preuzetih tekstova u originalnoj verziji postoje razlike u konvenciji kod navođenja literature. U priređivačkoj opremi spro- vedeno je ujednačavanje kako bi se ove razlike otklonile. Isto tako, obavljeno je poređenje sa postojećim prevodima knjiga i tekstova, te njihovo uključivanje u navođenu literaturu. Izuzeci su činjeni u slučajevima kada su u pitanju proširena ponovljena izdanja, izbori istih tekstova koji se u različitim prevodima i izdanjima znatno razlikuju, te prepričavanja ili poziv na pojedina mesta u citiranom izvoru bez direktnog navođenja, što, usled razlika u prevodima, povećava rizik nepreciznosti; i u slučaju kada je razlika u kvalitetu prevoda tolika da ugrožava osnovnu argumentaciju ili praćenje samog teksta.

Literatura:

Abrams, Philip (1980) - „History, Sociology, Historical Sociology”, Past and Present, No. 87 (May 1980).

Benks, Džozef A. (2009) - „Od univerzalne istorije do istorijske sociologije”, u: Pavle Milenković (pr.), Istorijska sociologija. Sociološka hrestomatija, Novi Sad: Mediterran Publishing.

Burke, Peter (1990) - The French Historical Revolution. The Annales School, 1929-89, Polity Press.

Din, Mičel (2009) - „Sociologija, Fuko i upotreba istorije”, u: Pavle Milenković (pr.), Istorijska sociologija. Sociološka hrestomatija, Novi Sad, Mediterran Publishing.

Fuko, Mišel (1995) - „Niče, genealogija, istorija”, Theoria, god. 38, br. 1 (1995), str. 79-96.

Fuko, Mišel (2005) - „Poredak govora”, u: Pavle Milenković, Dušan Marinković, Fuko: 1926-1984-2004. Hrestomatija, Novi Sad: Vojvođanska sociološka asocijacija.

D žozef A. Benks

Od univerzalne istorije do istorijske sociologije*

Prva dva profesora sociologije u Engleskoj smatrala su da je njihov osnovni istraživački zadatak izučavanje spisa istoričara, antropologa i drugih, kako bi sačinili uporedne i razvojne istorije čovečanstva. Posle rata prvi talas ekspanzije sociologije promenio je ovaj naglasak. Proučavanja malih razmera, uz detaljnu upotrebu primarnih izvora, pratila su kratkoročne razvoje u odabranim oblastima interesovanja. Neko vreme sociologijom su dominirala proučavanja ovde i sada. Dvadeset godina kasnije, drugi talas je ponovo promenio naglasak i usmerio je proučavanja ka teorijskoj spekulaciji, iako je koncept vremena zauzimao primarno mesto, baš kao i pre rata. Istorijska sociologija je, međutim, izgubila na značaju sve do naleta drugog talasa feminizma, sa naglaskom na ženama koje je istorija sakrila, čineći tako podstrek koji je obećavao dosta toga u budućnosti.

Prvi talas

Godine 1931. Moris Ginsberg (Morris Ginsberg) je na Angloameričkoj konferenciji istoričara pročitao svoj članak koji je započeo tvrdnjom da je ,,u stvarnoj praksi, odnos između istorije i sociologije veoma blizak. Sociolog svoj materijal neophodno izvodi

* Naslov izvornika: Joseph A. Banks, „From Universal History to Historical Sociology”, liritish Journal of Sociology, Vol. 40, No 4,1989, str. 521-543.

32 Džozef A. Benks

iz podataka koje su obezbedile antropologija i istorija” (Ginsberg 1932: 22). Takva predstava o zavisnosti sociologa od podataka iz sekundarnih izvora može danas delovati čudno za jednog profesora sociologije, koji je tri godine ranije odaslao upitnik, zasnovan na slučajnom izboru ispitanika, u kome traži obaveštenja o njihovom zanimanju, zanimanju njihovih očeva, dedova, braće i sestara, a analizu njihovih odgovora dopunjuje izvornim ispitivanjem zanimanja roditelja onih koji su između 1886. i 1927. godine posećivali Linkolnovu krčmu (Ginsberg 1932: 163,179-1).

Ginsberg je, međutim, svoju karijeru započeo kao sociolog, sarađujući sa Leonardom Hobhausom (Leonard Hobhouse) i Džeraldom Vilerom (Gerald Wheeler) na detaljnom ispitivanju izveštaja nekih 643 „naroda” pre opismenjavanja, koje su objavili društveni antropolozi, putnici, misionari, istraživači i slučajni posmatrači. Na taj način se blisko upoznao sa zadatkom analiziranja dokumentarnog materijala, u svrhu odgovora na sociološka pitanja, za koja pisci ovih originalnih izveštaja nisu bili zainteresovani. Rezultati ove analize sekundarnih izvora bili su izloženi u brojnim tabelama, ukazujući na veoma grube statističke „međuodnose” između političkih i društvenih institucija ovih naroda pre opismenjavanja i „faze” njihove lovačke, pastirske i zemljoradničke „kulture” (Hobhouse, Wheeler, Ginsberg 1965: 7, 30-44, 256-281).

Verovatno zbog količine temeljnog rada koji se podrazumevao u tako teškom poduhvatu, Ginsberg nikada nije započeo sličan rad na klasifikaciji i unakrsnom tabelisanju sadržaja objavljenog rada istoričara i ostalih, koji su obaveštavali o društvenim institucijama i materijalnim kulturama pismenih „naroda”. Bio je, međutim, sasvim svestan da je ovaj zadatak ostao da se dovrši; a Konferenciji istoričara priznao je da je, po njegovom mišljenju, sociologija bila „u neku ruku preokupirana proučavanjem primitivnih naroda” i „nije adekvatno iskoristila ogromne zalihe istorijskog znanja” (Ginsberg 1932:42). Njegovo propagiranje sociološke analize sekundarnih izvora koje su objavili istoričari, zasnivalo se potom na ubeđenju da je u ovoj oblasti i dalje moglo da se uradi mnogo toga, a da ni istoričari, ni sociolozi, to ne čine.

Od univerzalne istorije do istorijske sociologije 33

Kako je on u to vreme video razliku između ove dve discipline, „osnovno interesovanje” istoričara bila je „rekonstrukcija načina na koje su se događaji zaista odigrali”, dok je interesovanje sociologa bilo usmereno ka „otkrivanju osnovnih zakona” (Ginsberg 1932: 42). Ono što je smatrao da sociolog kroz sekundarnu analizu može da otkrije bilo je izraženo na drugom mestu, u obliku koji ga je očigledno motivisao dok je radio sa Hobhausom i Vi- lerom. Sociolozi su težili da odrede prirodu ili karakter različitih oblika društvenog grupisanja i institucija koje njima upravljaju i održavaju ih, i da prate liniju njihovog rasta ili razvoja. Takvim radom mogli bi, takođe, upotrebljavajući kvantitativno merenje da „odrede, koliko je to moguće, međusobne odnose između institucija i stepena povezanog rasta”. Na osnovu ovih pronalazaka mogli bi, stoga, da „formulišu empirijska uopštavanja zakona takvog rasta” (Ginsberg 1932: 16-17).

Iz Ginsbergovog ugla, drugim recima, sociologija je bila „nauka” koja se bavi „društvenim životom u celini, različita od posebnih nauka koje se bave određenim aspektima ljudskog života”. Ona spaja rezultate ovih posebnosti, koje je nabrojao kao uporednu filozofiju, etiku, pravnu filozofiju, estetiku, politiku, ekonomiju i uporedne religije (Ginsberg 1932: 2-7). Iako u ovom kontekstu nije pomenuo istoriju, njegov članak, napisan za Konferenciju istoričara, ukazivao je da je ona, uprkos tome što nije posebnost poput drugih disciplina, ipak naučna, pošto je sumnjao da se kognitivni procesi istoričara, kada razmatraju „konkretan život perioda ili grupe događaja”, zaista razlikuje od onih „koji su uključeni u rad prirodnih nauka”. Stoga bi se mogla iskoristiti prednost „naučne tehnike koju su razvili moderni istoričari” a moderni sociolozi bi mogli da izbegnu ,,u neku ruku gotova uopštavanja nekih ranijih sociologa” (Ginsberg 1932: 33,43).

Ovde se nije predlagalo da sociolozi treba da nauče kako da sami primene takvu tehniku pri ispitivanju primarnih dokumentarnih i ostalih izvora. Ono što se čini da je Ginsberg imao na umu, pre je bilo da oni treba uvek da koriste rezultate njene primene od strane profesionalnih istoričara, na vrlo sličan način na koji je Hobhaus to uradio 25 godina ranije kada je spojio ono što

34 Džozef A. Benks

je Ginsberg potom opisao kao „zavidnu sintezu podataka izvedenih iz uporedne religije, istorije i antropologije” (Ginsberg 1951: XI). Ovaj doprinos sociologiji u delu Moral u evoluciji ostao je do kraja Ginsbergovog života „najiscrpnija i najskladnija uporedna studija društvenih institucija, za koju znam”.

Hobhausovo gledanje na sociologiju kao na „ujedinjujuću nauku, ne nezavisnu od društvenih nauka, već koja radi kroz i zajedno sa njima, danas je vredna ponovne potvrde. Sociologija i dalje pati od toga da tvrdi ili previše, ili premalo. Tvrdi previše kada sebe postavlja kao neku vrstu scientia scientiarum... Tvrdi premalo kada odustaje od pokušaja da otkrije centralna shvatanja, potrebna da dovedu posebnosti u uzajamni odnos” (Ginsberg 1979:198,201).

U godinama između dva rata, kada je Ginsberg, prateći Hob- hausa, bio jedini profesor sociologije u zemlji, u Engleskoj nije bilo gotovo ni jednog valjanog zahteva za specijalističke studije sociologije koje bi ponudile obrazovanje u svestranoj i uporednoj studiji društvenih institucija. Tokom celog ovog perioda, jedina specijalistička diploma koja je u ovoj oblasti mogla da se dobije u zemlji bila je diploma iz sociologije; Ginsberg je pratio Hobhausa podučavajući sociologiju, uz pomoć dva, najviše tri asistenta (Caine 1974: 31). Samo se veoma mali broj studenata specijalizovao u ovoj oblasti (Banks, Webb 1977: 4). Pred kraj Drugog svetskog rata, međutim, i tokom prvih posleratnih godina ova potreba se značajno promenila.

Opšti polet za posleratnu obnovu pratila je potreba studenata za izučavanjem sociologije. Kao što je Tom Maršal (Tom Marshall), komentarišući „talas posle talasa” studenata koji su „gotovo doslovno” preplavili Ginsberga kada se LSE‘ vratio u London posle ratnog boravka u Kembridžu rekao:

„Ako se krećete među ovim grupama muškaraca i žena koji danas istražuju, često sa hitnim praktičnim predmetom na pameti o problemima koji opsedaju naše društvo, ili među onima čiji je pristup ovim problemima delovanje, pre nego istraživanje, iznova ćete se susretati sa shvatanjem da je za njihov rad sociologija ne samo poželjna, već i od suštinskog značaja” (Marshal 1973: 3-5).

* London School of Economics, u daljem navođenju: LSE (prim. pr.).


Kao što je to potom opisao jedan od predstavnika nove generacije stručnjaka iz sociologije, Čeli Halsi (Chelly Halsey), ono na šta su se ovi posleratni studenti obavezali da sasvim svesno urade, bila je tradicija političke aritmetike, „objedinjavanje izbora značajnog problema sa objektivnim metodom sakupljanja i analize podataka” (Halsey 1985: 161). U to vreme, najočigledniji primer ove potrage na LSE bila su izučavanja velikih razmera, kojima je upravljalo osoblje koje je kasnije dominiralo studijama društvene mobilnosti tokom više od dvadeset godina nakon objavljivanja nalaza u onome što se često naziva „Dejvid Glasovom (David Glass) Društvenom mobilnošću u Britaniji” (Payne 1987: 88).

Godine 1949, Glas je zastupao ideju da je zadatak britanskih univerziteta u posleratnom periodu „da studentima razvije maštu o značaju društvenog istraživanja” i da ih ohrabri „da stiču znanje i iskustvo koje ih osposobljava da se tog posla late” (Glass 1950: 29-30). Studiranje društvene mobilnosti u velikoj meri je shvaćeno u ovom duhu njenog mogućeg značaja za buduću javnu politiku. Za sprovođenje ovog istraživanja, Glas je u početku sledio istu vrstu postupka koju je Ginsberg koristio u svojoj studiji zanimanja, upitnike (Glass 1954: 181). Za razliku od Ginsberga, međutim, nije verovao da sociolozi treba istoričarima i drugima da prepuste analizu dokumenata, objavljenih radova i ostalih ar- tefakata, bez obzira na to da li su preživeli ostaci iz prošlosti ili sadašnjosti. Pre rata i sam je sprovodio takve analize sadržaja za prvo poglavlje knjige o populacionoj politici i pokretima u Evropi, prateći tok porodičnih ograničenja u Engleskoj i Velsu do tridesetih godina dvadesetog veka, na vrlo sličan način na koji bi profesionalni istoričar to uradio, da su se za ista pitanja u to vreme zanimali istoričari (Glass 1940: 28-84).

Ohrabreni Glasom, nekolicina diplomiranih studenata na LSE sprovela je slično istraživanje o porodičnim ograničenjima, profesionalnim sudbinama onih koji su napustili srednje škole i školarcima javne škole Vmčester, o profesionalizaciji arhitekture i učlanjivanju u sindikat nastavnika osnovnih škola. U smislu Gin- sbergovog shvatanja sociologije, istraživanje ovih studenata uop- šte ne bi bilo tretirano kao sociološko. Ni jedan od njih nije bio

36 Džozef A. Benks

zainteresovan za „društveni život u celini”. Ono što su proučavali bio je jedan odabrani deo društvenog života, porodice, škole, profesionalnih udruženja. Nisu formulisali ni neka empirijska uop- štavanja o tokovima razvoja u institucijama kojima su se bavili. Poput Glasa u svom predratnom istorijskom istraživanju, ono što su naumili da urade bila je što temeljnija rekonstrukcija načina na koje su se dotični događaji, u relativno kratkom periodu koji je njihovo istraživanje obuhvatalo, zaista odigrali.

Ipak, za razliku od Ginsberga, ovi studenti takve rekonstrukcije nisu tumačili kao istoriju suprotstavljenu sociologiji. Ono što su naumili da urade bilo je da kroz ispitivanje istorijskih zapisa una- prede sociologiju. Njihov pristup izučavanju odabranog aspekta društvenog života zbog toga se nije razlikovao od onog koji su sproveli drugi, njima savremeni sociolozi, koji su svoja istraživanja zamislili tako da dođu do odgovora na pitanja o onome što se događalo oko njih u vreme njihovog istraživanja. Drugim recima, pitanja kojima su se ovi istorijski sociolozi bavili, mada ne izričito izraženo na ovaj način, mogla su da se obrade kroz istorijsko ili savremeno istraživanje.

Zbog čega su porodice roditelja koji sebi mogu da priušte veće porodice, zapravo manje nego kod roditelja koji to sebi teže mogu da priušte? (Banks 1955: 4-5, 8-11, 197, 199-203). Zašto srednje škole obezbeđuju uglavnom akademsko obrazovanje, čak i kada svoje đake regrutuju iz radničkih porodica? U kojoj je meri, stoga, takvim učenicima omogućeno da se zaposle na mestima koja su društveno superiorna u odnosu na ona na kojima rade njihovi roditelji? (Banks 1955: 3-4, 10-12, 239-41, 248). Zbog čega se u Britaniji vodeći privredni, politički i stručni položaji u najvećoj meri popunjavaju iz uskog kruga muškaraca koji su svoje dečaš- tvo proveli u javnim školama? Koliko su uspešne karijere takvih školaraca iz javnih škola rezultat intelektualnih vrednosti, a ne porodičnih veza? (Bishop 1967: 18, 28, 34). Zbog čega su arhitekte naumile da obezbede prihvatljivu zamenu za tržišne odnose između sebe i svojih klijenata? U kojoj je meri ovaj profesionalizam pod uticajem njihovog doživljaja sebe samih kao umetnika?


(Кауе 1960: 7,15-17,23-24,115-116,135-140). Zašto su nastavnici osnovih škola, kojima nedostaje prednost starijih profesija, ipak mogli da održe status profesionalaca? Koliko je ovo povezano sa brojem onih koji su bili izuzetno aktivni u politici? (Tropp 1957: 2-3, 35-36,44-45,103,227,267-290).

Pokušaj da se na takva pitanja odgovori pozivanjem na istorijske izvore, pre nego kroz savremena sociološka razmatranja ili posmatranja učesnika, ne čini ih ništa manje sociološkim, pošto su ovo pitanja kakva sociolozi redovno postavljaju. Istorijski sociolozi se, međutim, od mnogih drugih socioloških istraživača razlikuju u zainteresovanosti da razumeju ne samo ono što ostaje, već i ono što se vremenom menja u odnosu i uslovima tih kategorija ljudi koji su predmet njihovog istraživanja. Ovde je naročito značajno pozivanje na istorijske izvore. Stoga je studija LSE-a o društvenoj mobilnosti pokušala da uvede poređenja kroz vreme, klasifikujući svoje ispitanike prema datumu njihovog rođenja. Potom su izvedeni zaključci iz tabelisanja različitih grupa onih koji su rođeni pre 1890. i onih rođenih između 1920. i 1929. godine, pokazujući razlike u društvenoj mobilnosti i stabilnosti kroz generacije, što je moglo da se poveže sa njihovim obrazovnim iskustvom (Glass 1954: 118-139,186-204). Drugim recima, istraživači su verovali da je razložno koristiti biografske informacije dobijene u sadašnjosti, kako bi se bacilo svetio na ono što se dogodilo u prošlosti.

Uzorak LSE je, naravno, morao biti sastavljen samo od onih ljudi koji su živeli u vreme istraživanja. Iz ovog istraživanja ne može da se presudi o stepenu u kojem je, ako je to uopšte bio slučaj, smrtnost ljudi različitih zanimanja narušila reprezentativnost ispitane grupe kao tačnog pokazatelja generacija rođenih pre 1930. godine. Svakako, poređenje između raspodele na fizički/nefizički privredno aktivne muškarace, proračunate iz popisa stanovništva za 1921,1931. i 1951. godinu, sa uporednim raspodelama iz ispitivanja LSE, nudi sasvim uočljiva neslaganja, naročito u pogledu zaposlenja očeva ispitanika. Jedan mogući izvor ove greške u re- trospektivnoj analizi grupe, predloženo je, „može da ima veze sa preciznim i tačnim izjavama ispitanika” (Payne 1987: 103-110).

38 Džozef A. Benks

Jasno, istraživanje Toma Bišopa (Tom Bishop) o dokumentarnim zapisima njegove stare škole, pomoću kojih je identifikovao razlike u generacijama Vikehamita, rođenih između 1820. i 1849, 1850. i 1879, i 1880. i 1909. godine, nije bilo opterećeno takvim teškoćama prisećanja ispitanika (Bishop 1967:155,197,204-214). Ljudi koji su pripremali takve zapise, kako je Kitson Klark (Kitson Clark) to rekao, nisu bili „svesni utvarne figure istoričara koji stoji pored njih i stoga nisu modifikovali svoje reći da bi ga zadivili, niti lagali da bi ga obmanuli”. Zbog toga su za „kritičnog” istoričara, poput Klarka, hronike, stari rukopisi, popisi, privatna dokumenta političara i biznismena, kao i novine, na „mnoge načine... najprihvatljivija vrsta dokaza” (Clark 1967: 57). Za sociologe, međutim, najfrapantnija osobina istorijskog istraživanja je ta da se ono može sprovesti kroz ispitivanje onih izvora koji su dostupni (Dunkerley 1988: 86, 94). Na pitanja na koja takvi izvori ostaju nemi, istorijski sociolog može da odgovori samo uključivanjem i drugog materijala. Na primer, retrospektivna kohortna analiza, na osnovu Izveštaja o popisu stanovništva iz 1911. godine, ukazuje na to da su među parovima koji su u Engleskoj i Velsu pred kraj devetnaestog veka primenjivali ograničavanje porodice*, gospoda s prihodima od nekretnina i njihove supruge bili prethodnica među društveno sličnim parovima. Takvi ljudi bili su pismeni i za sobom su „utvarnom” istorijskom sociologu za izučavanje mogli da ostavljaju autobiografije, pisma, dnevnike i ostala artefakta. Ipak, veoma mali broj, od 6887 parova, za sobom je ostavio bilo kakve lične podatke, a niko od njih nije ostavio nešto po čemu bi se sada razjasnio razlog zbog kojeg su bili „pioniri” u malim porodicama, ili koju su vrstu kontraceptivnih tehnika koristili (Banks 1981:40, 77).

Istorijski sociolog koji istražuje o takvim ljudima mora da im pristupi posredno, upotrebljavajući, kao značajne za pitanja o kojima se istražuje, druge vrste informacija, koje možda ostali studenti neće odmah ceniti. Sa ovim intelektualnim problemima takozvanog „argumenta za tišinu” mora se nepristrasno suočiti

* family limitation - u pitanju je kontrola rađanja odnosno bračna kontracepcija (prim, pr.).


(Lange 1966: 288-301; Langlois, Seignobos 1966: 252-256). Nije otud čudno što sociolozi koji žele odgovore na pitanja o porodičnim ograničenjima više vole da ispituju parove iz sadašnjosti, nego da proveravaju mnoštvo istorijskog materijala u nadi da bi, možda, mogli da otkriju neke značajne informacije! Bez obzira na to, ne treba pretpostaviti da je, tokom prvog talasa napretka sociologije u Engleskoj posle Drugog svetskog rata, prioritet sociologa istraživača za studije sadašnjosti bio podstaknut takvim metodološkim shvatanjima. Ono što ih je motivisalo, bila je želja da njihov rad odmah bude koristan za promenu društvenog sveta budućnosti.

U svom pristupnom predavanju na LSE, Dejvid Glas je veoma kategorično izjavio: „Uzimam za aksiomatski da će planiranje, čak više u društvenoj nego u ekonomskoj oblasti, ostati” (Glass 1950: 17); i u tom svedu je, sve do današnjih dana, shvaćeno društveno istraživanje. Izvan univerziteta, svi istraživači koji su bili zaposleni u Ekton društvenom povereništvu, Institutu za studije zajednice, političko i ekonomsko planiranje, i Tavistok institutu za ljudske odnose, sprovodili su istraživanja sa namerom da budu od koristi za posleratno planiranje. Takvo istraživanje bilo je usmereno na uvećavanje podataka o sadašnjosti i očekivanja ispitanika u budućnosti. Onome što se dogodilo, čak, i u prilično bliskoj prošlosti, nije dat isti stepen pažnje.

Unutar univerziteta, neki sociolozi su dobijali sredstva od Ode- Ijenja za naučno i industrijsko istraživanje i od Nafild fondacije, ali samo za istraživanja sličnog savremenog tipa. U ovom kontekstu, ni Ginsbergovo ni Glasovo shvatanje istorijske sociologije nije moglo da pridobije snažniju podršku, pa je ono u Engleskoj tokom narednih dvadesetak godina bilo u zapećku. Istraživači ovog tipa svoje karijere najvećim delom su izgrađivali na druge načine, ponekad i sami sprovodeći istraživanja o savremenim pitanjima (Halsey 1985: 7). Nastava sociologije, koja je takođe bila daleko od toga da sledi Ginsbergov ideal sinteze specijalističkih nalaza iz drugih društvenih nauka, razdelila se između vlastitih specijalizacija: studije zajednice, industrijske sociologije, političke sociologije, rasnih odnosa, sociologije obrazovanja, porodice, medici

40 Džozef A. Benks

ne, religije. Tokom ovog perioda razvoj sociologije, kao predmeta na engleskim univerzitetima, ostavio je malo prostora za razvoj istorijske sociologije, mada su neki sociolozi, zaposleni kako bi razvijali ove druge specijalizacije, nastavili sa nekim radom, često u svoje slobodno vreme.

Drugi talas

Do 1966. godine, na britanskim univerzitetima je sociologiju i antropologiju diplomiralo oko četiri i po puta više ljudi nego 1952. i 1953. godine; a do 1970. godine, broj diplomiranih sociologa povećao se za oko tri puta u odnosu na 1966. godinu. Od tog vremena novi talas potražnje studenata za studijama sociologije pogodio je sve kancelarije za upise na univerzitete, tako da je, do 1973. godine, u Britaniji postojao samo jedan univerzitet na kojem se sociologija uopšte nije predavala (Banks, Webb 1977: 7). U sadašnjem kontekstu, u vezi sa ovim novim talasom, bila je upečatljiva njegova razlika u odnosu na ono što je nadvladalo Ginsberga u prethodnoj generaciji.

Godine 1967. na LSE su studenti zauzeli predvorja i hodnike škole i tamo ostali osam dana i noći, bojkotujući, za to vreme, sva predavanja. Iz ispitivanja, sprovedenog ubrzo potom putem upitnika, ispostavilo se daje oko 61% studenata sociologije učestvovalo u ovim demonstracijama, 32% statističara i računovođa i 25% geografa. Među postdiplomcima učešće je bilo sledeće: 44%, 24% i 14%. Raspravljajući o ovim nalazima, istraživači su predložili kao najodrživije objašnjenje da su sociolozi bili aktivniji u protestu od ostalih studenata zato što „predmet privlači one zainteresovane za analizu i reformu društva, te da su takvi studenti bili spremniji od ostalih da kritikuju društvenu strukturu vlastitog univerziteta” (Blackstone 1970: 212-214,231).

I prvi talas engleskih studenata sociologije je, naravno, takođe bio zainteresovan i za analizu i za reformu društva. Njihov neuspeh da otvoreno kritikuju društvenu strukturu svog univerziteta, za razliku od drugog talasa, iznikao je iz ubeđenja da se reforma


obrazovnih institucija ne treba postići konfrontacijom, već infor- misanim planiranjem u političkom centru, čemu će doprineti njihovo sociološko istraživanje. Pošto im je bilo očigledno da njihov entuzijazam za planiranje deli većina javnosti koja je podržavala politiku Radničke partije, činilo se razumnim opisati ove sociologe prvog talasa kao zainteresovane za razvoj „sociologije programa reforme Radničke partije” (Aron, u: Halsey 1985: 161).

Nekih dvadeset godina kasnije, ovaj program više nije posedo- vao naklonost javnosti, koju je nekada očigledno imao. Sociolozi drugog talasa nisu bili impresionirani dostignućima vlade Radničke partije posle 1950. godine: pre svega su bili nestrpljivi zbog veoma spore tranzicije ka ravnopravnijem društvu, koju je predložila Radnička partija. Direktna opozicija predavačima i administraciji univerziteta mogla bi se danas protumačiti kao simptoma- tična za studente uopšte, radi uvođenja društvenih promena, ako ne odmah, a ono sa veoma kratkim vremenskim zakašnjenjem. Sociolozi se među militantnima, iz ove perspektive, mogu videti kao neko ko favorizuje onu vrstu sociologije koja može da doprinese njihovoj želji da se takve promene uskoro sprovedu.

Primamljivo je ovo veoma različito raspoloženje sociologa drugog talasa tretirati kao emotivnu i intelektualnu povezanost sa raspravama u okviru britanskog socijalističkog pokreta tog vremena, koje su neke sociologe intelektualce navele da favorizuju marksizam. Svakako, iako su njihovi profesori Karla Marksa retko smatrali sociologom, neki sociolozi su ga sada smatrali ne samo sociologom, nego i jednim od „utemeljivača” ove discipline.1 Već 1971. godine, na primer, Toni Gidens je mogao da bez bojazni od kontradikcije ustvrdi da su „osnovne okvire moderne sociologije” ustanovili „Marks, Dirkem i Maks Veber” (Giddens 1971: VII). Međutim, nije na prvu loptu očigledno zašto su, reagujući na naučnu egzegezu pisanja ovih autora koje su im predstavili njihovi profesori sociologije, studenti sociologije drugog talasa trebali da budu vođeni u direktnu akciju protiv rukovodstva svojih univerziteta. Svakako, pošto više od trećine studenata sociologije na LSE nije učestvovalo u ovakvoj akciji, a mnogi drugi studenti su se, ta-

1 Donalg G.MacRae “Karl Marx” u Barker (ur.), op.cit., str. 72-73.

42 Džozef A. Benks

kode, priključili iako nisu imali takvo iskustvo podučavanja, izvor studentskog aktivizma mora da se potraži na drugom mestu.

U sadašnjem kontekstu, stoga, ono što je značajno nije razlog zbog kojeg su studenti sociologije postali aktivni krajem šezdesetih godina dvadesetog veka, već kakve su posledice njihove želje za brzim društvenim promenama imale po istorijsku sociologiju. Marks i Engels (Engels) su svoje tumačenje društvenog sveta stavili u okvir koji su nazvali materijalističkim shvatanjem istorije. Moglo bi se shvatiti da takav pristup favorizuje izučavanje istorijske sociologije, a moglo se očekivati da će u istoj meri u kojoj su se studenti sociologije radi svoje inspiracije okrenuli ka radovima ovih autora, a naročito njihovim ranijim radovima (Grouch 1970: 159) - akademski opredeljeni među njima favorizovati istraživanje u opštem polju istorijske sociologije.

Da ovo, međutim, nije bio slučaj moglo bi se možda objasniti odlukom Morisa Ginsberga da odbije da prihvati Marksa za utemeljivača sociologije. Jedino što je priznao „heuristički značaj” Marksove teorije, za koju je još tridesetih godina dvadesetog veka tvrdio da je ,,u velikoj meri uticala na skorije istoričare i sociologe”, te je Marksa izjednačio sa Kontom (Comte) i Hegelom (Hegel), kod kojih dominiraju „starija shvatanja razvoja izvedena iz filozofije istorije i opšte filozofske teorije”. Sva trojica nisu se, istina, razlikovala od Hobhausa u naglašavanju „međupovezano- sti i kontinuiteta ljudske istorije i mogućnosti da u njemu pronađu opšte tokove karakteristične za ljudsku kulturu u celini”; ali se Hobhausova sinteza razlikovala od njihove u tome što je bila „zasnovana na veoma iscrpnom ispitivanju podataka antropologije i istorije, i na činjenicama uporedne psihologije” (Ginsberg 1932: 88-89,92).

Značaj ove razlike u sadašnjem kontekstu može se sagledati upoređivanjem onoga što su Marks i Engels u Nemačkoj ideologiji napisali o svojim viđenjima istorije, te kasnijom Marksovom upotrebom istorijskog izvornog materijala u ispitivanju onoga što je u prvom tomu Kapitala nazivao „eksproprijacija seoskog stanovništva od vlasništva nad zemljom”. Problem kojim se bavio u ovom drugom slučaju bio je način na koji se zemlja, u kojoj se


do petnaestog veka većina stanovništva sastojala od „slobodnih farmera samoupravljača”, tokom naredna tri veka preobratila u zemlju kapitalističkih farmera, urbanih industrijalaca i radnika za platu. Ovu tranziciju je smestio u kontekst onoga što su on i Engels izložili u Nemačkoj ideologiji i odredio je kao „transformaciju feudalne u kapitalističku eksploataciju”. Ali u poređenju sa veoma apstraktnom formulacijom ranijih istorijskih iskaza, Marks je sada naglašavao da je istorija eksproprijacije „ruralnih proizvođača, farmera” pretpostavljala „različite kvalitete u različitim zemljama i da je prošla kroz različite faze u različitim vremenima1 istorijskim epohama”. Samo u Engleskoj, koju je koristio da ilustruje svoj argument, imala je „klasičan oblik”.2

Ovde je značajno da, čak ni u klasičnom obliku, javljanje svojevrsnog zlatnog doba samoupravnih, farmerskih domaćinstava nikako nije moglo da se predvidi iz onoga što je rečeno u Nemačkoj ideologiji: i upravo kao što se Marks osećao obaveznim da zabeleži ono što je pročitao o engleskoj istoriji, tako su kasnije izvore, koji njemu nisu bili dostupni, mogli da koriste sociolozi da materijalističko shvatanje istorije učine preciznijim instrumentom za objašnjavanje toka društvenih događaja samo slabo pokrivenih apstrakcijama u tom rukopisu (Banks 1970: 19-32, 20117,299-306). Ono što se umesto toga dogodilo je da su filozofska razmišljanja mladog Marksa i Engelsa bila prihvaćena, gotovo bez pogovora, kao ispravni istorijski pregledi prošlih događaja i predviđanja onoga što bi moglo da se dogodi u budućnosti.

Nestrpljivi zbog ekonomskih, političkih i društvenih ograničenja svoga vremena, budući studenti izabrali su da studiraju sociologiju da bi dobili gotova objašnjenja ovih ograničenja. Marksovo materijalističko shvatanje istorije smatrali su, po ovom pitanju, superiornim u odnosu na filozofiju istorije, koju su zastupali mladi hegelovci koji su napadani u Nemačkoj ideologiji; a revolucionarna vatrenost Marksa i Engelsa takođe im je bila bliža od liberalizma Dirkema i Vebera, sa čijim su ih radovima upoznali njihovi profesori sociologije. Marksizam, iz ove perspektive, nije

2 Karl Marx, Das Kapital, Meissner, Hamburg, 1890, ponovo objavljeno u: Karl Marx and F. Engels, Werke, vol. 23, Dietz, Berlin, 1962, str. 743-745.

44 Džozef A. Benks

bio „samo neka suparnička škola društvene nauke”. On je pre bio „teorija prakse koja menja svet”. Sva ostala sociološka nastojanja, čista i primenjena, nisu bila ništa više do buržoaske ideologije, koja brani postojeća društvena uređenja kapitalizma. Istraživanje društvene pokretljivosti, iz ovog razloga, nije bilo neka zamena za marksističku analizu klase (Blackburn 1969: 198-201,213).

U svetlu takvog ubeđenja, mnogi sociolozi potpuno su napustili sociološko istraživanje i posvetili se razmišljanju čisto apstraktnog karaktera, usredsređujući se na naučni kriticizam Markso- vih ideja, ili jednog od utemeljivača čiji ih je rad privlačio. Jedina istorija koja je, čini se, privukla naučnike ovog ubeđenja, bila je istorija ovih ideja i komentara o njima. Kritički pregled razvoja ove discipline u Engleskoj do 1980. godine zaključio je da „previše sociološke aktivnosti odlazi na proizvodnju teorija društva, koje imaju malo ili nikakve tačke upućivanja... Mnogi sociolozi bili su, i još uvek su, metodološki nekompetentni” (Payne 1981: 65,272). Ovde se upućivalo na proširivanje rada, ali se moglo primeniti, podjednako prikladno, na analizu sadržaja istorijskih izvora.

Kako bilo, značajna posledica interesovanja za Marksovu analizu i kasnije rasprave među onim sociolozima koji su favorizovali Maksa Vebera, a ne Marksa, bila je odlučno smeštanje u centar sociološke teorije koncepta promene kroz vreme, kao suprotstav- ljenog naglasku na samo ovde i sada. I pored toga što su takvi sociolozi ostali nezainteresovani za istorijsku sociologiju, pošto je ta tema ovde načeta, njihov naglasak na inkluziji vremena u svojim apstraktnim teoretisanjima, za neke od njih je nužno postavilo pitanje odnosa između sociološke i istorijske discipline.

Na primer, opisujući sociologiju kao „notorno orijentisanu ka formiranju sistematskog koncepta i teorije, ka sistematskom tipu stvaranja”, Herminio Martins (Herminio Martins) je eksperimentalno identifikovao četiri „modaliteta” u kojima su sociologija i istorija postale međupovezane: kroz društvenu istoriju, sociološku istoriju, istorijsku sociologiju i kroz ono što je nazvao „retrospektivna sociologija”. Prvu i poslednju je, više ili manje, napustio kao beznačajne, i mada je imao nekih poteškoća u prepoznavanju


razlike između ostala dva, ono što je istakao pod nazivom „sociološka istorija” bila je skorašnja tendencija nekih istoričara da u svom radu budu pod uticajem američkog sociološkog načina razmišljanja. Ono što, međutim, nije predložio pod nazivom sociološka istorija je da sociolozi potpadnu pod uticaj načina razmišljanja istoričara. Istorija o kojoj je reč izgleda da je bila „ponovno ocenjivanje istorije sociološke misli” (Martins 1974: 272-273, 287).

Martinsa nije zanimala ideja da bi pisanja utemeljivača mogla razumno sociološki da se istražuju smeštanjem njihovog razmišljanja u određene društvene spletove okolnosti u kojima su radili i pronašli izdavače za svoje radove. Sa ovog stanovišta, takav pristup sociološkoj misli zahtevao bi proučavanje „prošlih podataka”, verovatno na ad hoc osnovi. Ovako je razmišljao o onome što je nazvao „retrospektivom” sumnjičav u to da li ona uopšte zavređuje titulu sociologije. Slično tome, nekoliko godina kasnije, Filip Abrams napisao je dugačku studiju istorijske sociologije koja je zanemarivala sociološka istraživanja prošlih podataka. Za razliku od Martinsa on je postavio je pitanje da li je uticaj koji je sociološki način razmišljanja imao na istoričare u poslednje vreme značio da su se sociologija „kao teorijska disciplina” i istorija kao „empirijska disciplina” približile tokom ovog perioda.

Prema Abramsovom mišljenju, takvo približavanje nije se dogodilo „zato što, u smislu njihovog osnovnog zanimanja, istorija i sociologija jesu i uvek su bile ista stvar”. Istorija „mora da bude” teorijska zato što istoričarevo razumevanje toka događaja od njega zahteva da pokaže „značajno šabloniranje” Sociologija „mora da bude” empirijska zato što njeno interesovanje za „procese uređivanja” takve događaje čini „neophodnim predmetima sociološkog ispitivanja”. Bili istoričari svesni toga ili ne, pretpostavka da je neophodno razumeti sadašnjost „kao proizvod prošlosti” značajno je sociološko „shvatanje” (Abrams 1982: X, 1-3, 200, 301313). Uprkos ovom ubeđenju, Abrams, međutim, nije predstavio nikakve dokaze o tome da su teorijski sociolozi u Engleskoj postajali ubeđeni da svoje apstraktne koncepte o procesu formiranja

46 Džozef A. Benks

u kontekstu preciznih istraga „pod obavezno moraju” da usmere prema događajima, kao što to čine istoričari i istorijski sociolozi.

Svakako, iako je prepoznao kako teorijski tako i empirijski sadržaj prvog toma Procesa civilizovanja Norberta Elijasa, koji je prvobitno objavljen na nemačkom jeziku 1939. godine, a u engleskom prevodu se pojavio 1978. godine, nije se pozivao na sociološka shvatanja u ostalim radovima istorijske sociologije, objavljenim u Engleskoj u međuvremenu. Niti se čini da je shvatio da je ono čega se Elijas latio da uradi bilo lociranje „kodova ponašanja”, naročito onih izraženih u bontonima u društvenim uslovima evropskog otmenog „društva” oko vremena Renesanse. Za njega, pozivanje na ovo istraživanje bilo je samo radi ilustracije vlastitog pokušaja da očisti teren za istraživanje „pojma društva, kao izgra- ditelja” (Abrams 1982: 230-239).

Iako je Elijas napustio Nemačku, da bi se potom našao u Engleskoj već 1935. godine, u ovoj zemlji se nije domogao pozicije predavača sociologije na univerzitetu sve dok se, sa 57 godina, nije u Lesteru 1954. godine pridružio liji Nojštatu (Пуа Neustadt). Poput Elijasa, i Nojštat je bio izbeglica iz Evrope koji je u Englesku došao početkom Drugog svetskog rata: tu je sproveo dokumentarno istraživanje za svoj drugi doktorat pod nadzorom Morisa Ginsberga, dok je LSE bio u Kejmbridžu. U Lesteru su njih dvojica stvorila ono što se naziva „zaveštanjem Lestera”, pošto je tamošnji odsek za sociologiju, pod vodstvom Nojštata, postao odsek za predavače te koji je tokom sedamdesetih godina dvadesetog veka zamenio LSE kao glavni izvor profesora sociologije na britanskim univerzitetima (Gleichmann 1977:9,12-13,16-18,25,47-50; Marshall 1982: XI-XIII, XV).

Ono čemu su oni i njihovi asistenti podučavali na Lesteru bila je mešavina Elijasovih i Ginsbergovih shvatanja sociologije, kao uporedne studije različitih društava na različitim nivoima njihovog razvoja. Tako su 1973. godine mlađi članovi odseka, za potrebe studenata, objavili uvod u ovu disciplinu, u kojem su polazne tačke preuzete iz antropologije, istorije i istorijske sociologije, kao i savremenih socioloških studija, kako bi se naglasila raznolikost ljudskih društava i promena u njima tokom vremena. U predgo-


voru ove knjige, urednik je odao priznanje uticaju koji su Noj- štat i Elijas imali na sociološko mišljenje ovih autora (Hurd 1973: VII-VIII). Za neko vreme, odsek je takođe objavio nekoliko zaokruženih radova iz istorijske sociologije, koje su napisali članovi kolegijuma.

Istorijsku sociologiju, u smislu detaljnog proučavanja odabrane oblasti problema tokom relativno kratkog perioda istorijskog vremena takođe su, s vremena na vreme, u časopisima i knjigama objavljivali članovi kolegijuma. Jedan od mogućih razloga za ovo bila je Nojštatova delatnost tokom ovog perioda, kada je rastao broj predavača na njegovom odseku i kada je kao predavače na osnovnim studijama zapošljavao ne samo diplomirane sociologe, već i istoričare. Nije bilo ničeg naročito neobičnog u vezi sa ovim, budući da su i Tom Maršal 1929. godine i Filip Abrams 1961. bili istoričari koji su se pridružili odsecima za sociologiju (Halsey 1984: 3, 6; Brown 1982: I). Osnovna razlika između takvih izo- lovanih slučajeva i onoga što se dogodilo kasnije u Lesteru bio je relativno veliki broj istoričara koji su zapošljavani da predaju sociologiju. Takvi ljudi su već bili upoznati sa onim što je Ginsberg nazivao naučnom tehnikom koju su elaborisali moderni istoričari, i oni su, kao što je jedan od njih kasnije rekao, sociologiju uglavnom učili od svojih kolega pošto bi bili postavljeni na odseku, dok su se takođe pozivali i na Proces civilizovanja kao „zapostavljeno sociološko remek-delo” (Hopkins 1978: xii, 181, f. 30).

Kako bilo, samo su veoma retko - bilo članovi kolegijuma, bilo pak oni koji su diplomirali sociologiju - na samom odseku eksplicitno koristili rad Norberta Elijasa pre njegovog postavljanja za profesora sociologije na Lesteru. Ovde se, međutim, može skrenuti pažnja na jedan izuzetak, jedan pokušaj da se dovede u vezu tumačenje evropskih otmenih oblika ponašanja sa tumačenjem odabranog aspekta devetnaestovekovnih i dvadesetovekovnih engleskih različitih pravila. Zbog čega modernim sportom, poput ragbija, upravljaju formalna pravila „korektnog” sportskog ponašanja u odnosima između igrača koji se nadmeću na terenu? Koliko se ovo može objasiti pozivanjem na ono što je Elijas srna-

48 Džozef A. Benks

trao dugom pramenom u društvenoj kontroli nasilja? (Dunning, Sheard 1977: X, 6-9, 18, 33-4, 272-3; Dunning 1988: 1, 217, 222- 226).3

Postavljeno na ovakav način, drugo pitanje skreće pažnju na stanovište da uopštavanja sociologije mogu da se formulišu kako kao sličnosti, tako i kao različitosti u onome što kategorije ljudi koje mogu da se identifikuju govore ili rade na različitim mestima i u različita vremena. Suprotno Ginsbergovom shvatanju da je ono što sociolozi rade formulisanje zakona razvoja društvenih institucija na osnovu antropološkog, istorijskog i ostalih istraživanja drugih, Elijas je 1936. godine o teoriji razvoja za koji se zanimao dokazao da „samo ispitivanje dokumenata istorijskog iskustva može da pokaže šta je ispravno, a šta nije” (Elias 1978: XII).

Međutim, uprkos ovom naglasku na izvornom istraživanju i uprkos njegovim kasnijim tvrdnjama 1968. godine, da zadovoljavajuće sociološke teorije ne mogu da se stvore „na osnovu proučavanja ljudi u određenom društvu koje može da se posmatra sada i ovde - našem vlastitom” (Gleichmann 1977: 221), od velikog broja studenata koji su studirali sociologiju na Lesteru krajem šezdesetih godina dvadesetog veka i kasnije, veoma mali broj njih se angažovao na ispitivanju istorijskih izvornih materijala ili ponovo ispitao spise istoričara da bi odgovorio na sociološka pitanja koja takvi naučnici retko postavljaju. Za sve ovo, svi ti studenti su na poslednjoj godini studija morali da na ispitivanje predaju disertaciju, a veoma mali broj studenata se vezao za direktno proučavanje ovde i sada, kroz posmatranje učesnika i intervjue. Zaveštanje Elijasa i Nojštata nije imalo za ishod da istorijska sociologija kao takva postane glavni oblik sociološkog istraživanja tokom sedamdesetih i osamdesetih godina dvadesetog veka.

Ono što se postiglo, uz ponovno procenjivanje delà Marksa i Vebera, bilo je da apstraktni teoretičari sociologije u Engleskoj u svojim analitičkim konceptualizacijama termine poput strukture zamene drugima, kao što su strukturisanje i strukturacija. Socio-3 Piter Glajhman (Peter Gleichmann) je 1977. godine zapazio da je „jedini engleski sociolog koji se redovno pozivao na Elijasove engleske, kao i nemačke radove, i koji ih je primenio u sopstvenom radu, bio Erik Daning (Eric Dunning)” (Gleichmann 1977: 52).


loška teorija je, drugim recima, sada preuzela termine koji prizivaju pojmove procesa društvenih odnosa tokom vremena, umesto onih drugih termina koji su podrazumevali stabilnost kroz vreme. Ukratko, postalo je uobičajenije da teoretičari tokom ovih decenija prestanu da formulišu ono što je Sidni Holovej (Sidney Holloway) opevala 1963. godine kao „bezvremene” opšte predloge sociologije. Ipak, oni još uvek ne prepoznaju značaj tehnika istori- čara za bavljenje hronologijom prošlih događaja i za pokazivanje načina na koji su određeni događaji doveli do drugih.4

Ono što se čini da je neke sociologe pre odvelo u ovom pravcu deluje kao da je došlo izvan uticaja univerziteta. Prisila da studenti sociologije moraju da uče teoriju sociologije protumačeni su kao razlog zbog kojeg su tokom sedamdesetih godina dvadesetog veka izdavači mnogo radije objavljivali knjige o takvim teoretisanjima, nego monografije koje izveštavaju o rezultatima istraživanja (Payne 1981: 282). Izdavači su, tokom ove decenije, takođe prepoznali da među ženama postoji potencijalno velika potražnja za knjigama koje pokušavaju da isprave društvene nauke i istorijske tradicije, usredsređujući se na izvore informacija koje su muškarci zanemarivali. Tako je za Leonoru Davidof (Leonore Davi- doff), čija magistarska teza iz 1956. godine o zapošljavanju udatih žena u Engleskoj između 1850. i 1950. godine nikada nije objavljena, sada postalo relativno lako da pronađe izdavača za svoje proučavanje devetnaestovekovnih dama iz više klase u Engleskoj, kao uvod u mnogo detaljnija objašnjenja o nekadašnjem kućnom životu i vođenju domaćinstva među srednjim slojem.5

U istom stilu je Oliv Benks (Olive Banks) lako ubeđena da napusti sociologiju radi sticanja znanja o feminističkom pokretu, naročito manifestacijama njegovog prvog talasa (Banks, O. L. 1981; Banks, O. L. 1986; Banks, J. A, Banks, O. L. 1964:7-14). Udruživanj e drugog talasa feminizma sa drugim talasom sociologije, stvorilo je nekim od istorijskih sociologa prvog talasa mogućnost da se vrate ispitivanju istorijskog materijala u zapostavljenim oblastima4 Videti Holloway 1963: 155. Holove; je bila prva istoričarka koja je počela da predaje na Odseku za sociologiju na Lesteru.5 Davidoff 1973:11; Davidoff, Hali 1987:28-33. Davidof je svoje istraživanje za magistarsku tezu sprovela na LSE pod nadzorom Dejvida Glasa.

50 Džozef A. Benks

proučavanja. Ono je, takođe, inspirisalo neke mlađe žene da se an- gažuju u ovoj vrsti istraživanja. Svakako, do vremena održavanja BSA konferencije o sociologiji i istoriji, u martu 1988. godine, oko 30 radova žena doprineli su istorijskim temama, dok su samo mali broj njih napisali muškarci.6 Koliko se može suditi iz njihovih rezimea, ovi radovi su se verovatno donekle susreli sa Holovejinim potrebama praćenja hronoloških sledova i pokazivanja kako su jedni doveli do drugih. Može se, međutim, postaviti pitanje da li su oni predstavljali doprinos istorijskoj sociologiji ili društvenoj istoriji.

Istorijska sociologija ili društvena istorija?

U radu o „susretanju interesa koje ubrzava korak od sredine sedamdesetih godina dvadesetog veka”, Denis Smit je tvrdio da u sadašnje vreme ove dve discipline još uvek deli jedna značajna razlika.

„Sociologija mora da ponudi upravo ono što nedostaje društvenoj istoriji: teorijsko telo o društvenim promenama, razrađenim tokom empirijske pretrage istorijskih i savremenih podataka, i da stalno podvrgava kritici i ponovnom istraživanju iz nekoliko različitih perspektiva... Istorijski sociolog koji je ispravno obučen treba da bude u mogućnosti da svoje posebno empirijsko istraživanje od početka smesti u okvir međupovezanih teorijskih pitanja o prirodi društva i procesa društvenog razvoja. Na ta pitanja su Marks, Veber, Dirkem i ostali dali briljantne, ali nezadovoljavajuće odgovore. Drugim recima, rad u istorijskoj sociologiji treba od početka da postavlja teorijska pitanja o empirijskim podacima, ali da prepozna da su pitanja koja su postavili visoko cenjeni teoretičari društva značajnija od naročitih teorijskih sistema koje su pružili”.7

6 British Sociological Association, Sociology and History: Abstracts of Papers, London, 1988. Na konferenciji su predstavljena sva 134 rada iz Apstrakta.7 Videti: Smith 1982:286-287,289-290. Smit je diplomirao istoriju na Kejmbridžu i sociologiju na LSE pre nego što je pristupio Odseku za sociologiju na Lesteru.


Utoliko su radovi visokocenjenih utemeljivača postali sastavni deo štiva studenata sociologije, ali ne i studenata istorije, te je na britanskim univerzitetima tokom poslednjih tridesetak godina ovo nadmetanje dovelo do toga da su dve discipline bile daleko od susretanja i da su se još više udaljile jedna od druge. Nije teško pronaći primere istorijske sociologije, objavljene u različitim trenucima tokom ovog perioda, koji pružaju podršku ovoj ideji. Na primer, 1958. godine Margaret Hjuit (Margaret Hewitt) je objavila prepravljenu verziju svog doktorata o „problemima kombinova- nja dve uloge, onih koje zarađuju platu i domaćica”, o fabričkim radnicama koje su udate. Istraživanje se usredsredilo na pojedine tekstilne gradove Lankašira tokom pedesetih i sedamdesetih godina devetnaestog veka, sa povremenim osvrtanjem na druga mesta, na rasprave u parlamentu i izveštaje vladinih fabričkih inspektora. Poput ostalih sociologa prvog talasa njenog vremena, ona nije odavala utisak posebnog poštovanja bilo koje sociološke teorije; i njene analize popisa domaćinstava, popisa stanovništva i ostalih objavljenih izvora u tom periodu, nisu se mogle razlikovati od onoga što je istoričar mogao da uradi u to vreme (Hewitt 1958: vii, 21).8

Suprotno tome, 1971. godine Majki Anderson (Michael Anderson) je svoje pronalaske iz Zbirke popisa za Preston za 1841,1851. i 1861. godinu, smestio u kontekst „pristupa zasnovanog na učesniku”, koji je bio aktuelan u američkoj sociološkoj teoriji sredinom šezdesetih godina dvadesetog veka i veoma povezan sa određenim bezvremenim apstrakcijama Talkota Parsonsa (Talcott Parsons) (Anderson 1971: 5-16, 170-175, 197 n.11-198 n 27). Istoričar, koji je sproveo slično istraživanje na spiskovima iz Jorka iz 1841. i 1851. godine, bio je veoma zadivljen Andersonovim „odličnim sociološkom shvatanjem”, da je neke od svojih doktoranada po- savetovao da primene kategorije koje je Anderson koristio. Tamo gde mu je materijal to dozvoljavao, međutim, mogao je sasvim jednostavno da primeni ove kategorije, uopšte se ne pozivajući na radove američkih teoretičara i bez direktnog upoznavanja sa bilo

8 Hjuitova je diplomirala sociologiju na Bredford koledžu, London, 1950. godine. Njeno doktorsko istraživanje nadgledao je Dejvid Glas i istoričar Ivi Pinčbek (Ivy Pinchbeck).

52 Džozef A. Benks

kojim od radova utemeljivača sociologije (Armstrong 1974: 175176,264 n5). Moguće je da ga je njegova velika teorijska svesnost navela da postavi pitanja koja nisu pala na pamet ni Margaret Hjuit, niti Alanu Armstrongu (Alan Armstrong), ali nije baš jasno kako su se njegovi odgovori po bilo čemu razlikovali od onoga što su ovi pisali.

Takvo ispitivanje se pojavljuje u kasnijem slučaju prvih istraživanja istorijske sociologije, koje je takvima prvobitno isplanirao Filip Abrams. Džon Martin (John Martin) je svoje ispitivanje „poslednje velike eskplozije seljana” u srednjoj Engleskoj sasvim odlučno smestio u kontekst diskusije raznih teorijskih komentara Marksovog shvatanja opšte tranzicije iz feudalizma u kapitalizam (Martin 1983: XV-XVIII, XX, 3-26). Nije nerazumno pretpostaviti da mnogi istoričari ne bi bili upoznati sa zapletima dotičnih radova, iako su možda i znali šta su napisali ekonomski istoričari marksisti, o čemu je ukratko izloženo u ovom kontekstu. Mnogo je veća verovatnoća da su, naravno, bili upoznati sa argumentima onih istoričara koje je pokrio Martin u središnjem delu svoje knjige i koje je nazvao ,,dve dominantne istorijske škole srednjo- vekovnog perioda - koje ću nazvati ‘klasičnom’ i ‘demografskom’ perspektivom.”

Za njega je u ovoj raspravi bilo značajno da ovi istoričari „svoje pronalaske nisu sistematski povezivali sa stanovištima transformacije Engleske nastankom kapitalizma”, ništa više nego što su marksistički teoretičari tranzicije pedesetih godina dvadesetog veka svoje teorije povezivali sa detaljnim proučavanjima onoga što se u Engleskoj dogodilo tokom značajnog perioda (Martin 1983: rvi, xviii-xix, 58). Prvih pet poglavlja knjige, da tako kažemo, sastoji se od ispitivanja snaga i ograničenja ovih različitih shvatanja. Otuda oni predstavljaju uvod za Martinov pokušaj da ih u naredna dva poglavlja poboljša, potiskujući vlastitu teoriju te tranzicije, dokumentovanu pozivanjem na sekundarne izvore koje su obezbedili istoričari. Poglavlje 8, potom, nastavlja ovaj argument proširujući se na događaje iz perioda između 1485. i 1640. godine, koji predstavljaju pozadinu ispitivanja primarnih i sekundarnih informacija o događajima poslednjeg „revolta se


ljana u Engleskoj”. Poglavlja 9 i 10 čine studiju slučaja, namerno izabranih da ilustruju „uticaj agrarnog kapitalizma na seljane” i da procene „uticaj revolta seljana kroz dugoročno zaustavljanje, okretanje ili odstupanje od kursa agrarnog kapitalizma” (Martin 1983: 157).

Poslednji slučaj kada je u Engleskoj veliki broj farmera i ostalih učestvovao u demonstracijama, pobunama i drugim oblicima protesta zbog svoje trenutne oskudice, iskušavajući vlasti da pozovu miliciju na ulice, upotrebljen je, tako, u svetlu Martinovih ubeđenja da se on u potpunosti može objasniti pozivanjem na njegovu dorađenu verziju Marksovog shvatanja dugoročne promené oblika proizvodnje. Njegova knjiga, jasno zasnovana na idejama visoko cenjenog utemeljivača, pokazuje kako se takav pristup razlikuje od pristupa istoričara s jedne strane, te apstraktnog teoretičara s druge. Naravno, istoričari, kada tragaju za istorijskim izvorima koje bi protumačili, obično imaju na umu teorijska shvatanja; ali se oni, stalno iznova, ne pozivaju na snage i slabosti ovih shvatanja na isti način kao što je to Džon Martin učinio u svojoj knjizi. Rezultat sociološkog podučavanja teorijama Marksa, Vebera i ostalih, ali pre svega Dirkema, treba da probudi svesnost sociologa za shvatanje da jedno objašnjenje toka događaja predstavlja intelektualni argument, koji je najubedljiviji kada je logički koherentan i koji opravdava odbijanje ostalih argumenata kada oni to nisu. .

Apstraktni teoretičari sociologije podjednako su svesni značaja logičke koherentnosti. Kada proizvode svoje teorijske sisteme, oni često imaju na umu i ono što su pročitali u istorijskim i ostalim sociološkim istraživanjima; ali njihov rad nije načičkan pozivanjima na takve empirijske izvore, u meri u kojoj to čini Martinova studija. Za istorijskog sociologa sociološko objašnjenje ne zavisi samo od logičke koherentnosti argumenta, već od njegove podrške u izvorima, snage od koje zavisi koliko je temeljno urađeno istraživanje koje obezbeđuje takve dokaze. Takvo sociološko objašnjenje, stoga, vremenom biva redovno ispravljano kako sve- ži, temeljno istraženi dokazi postaju dostupni.

54 Džozef A. Benks

U sadašnjem kontekstu, Martinova knjiga predstavlja izazov onome što Denis Smit podrazumeva svojim ukazivanjem na nedostatke u obuci društvenog istoričara.

Da li je zaokupljenost marksističkim teoretisanjem, možda, navela ovog autora da razmotri pitanja koje je Marks postavio pre više od jednog veka, kao jedina koja sada zaslužuju pažnju? Slično tome, da li je, možda, Majkla Mana (Michael Mann) njegova skorašnja zaokupljenost Veberovom teorijom i antropološkim i istorijskim izvorima, koje je koristio radi svojih tumačenja, navela da se skoncentriše na ona pitanja moći i autoriteta, koje je postavio Veber oko pola veka ranije, kao osnovna pitanja koja zaslužuju da ih sada studiraju sociolozi? (Mann 1986: VII, 4, 10-11, 17-18, 28-32,144,170-173).9 Previše potčinjavanja u obuci sociologa da razumeju teorijska pitanja o prirodi društva i procesima njegovog razvoja, o kojoj je prvobitno pre mnogo vremena raspravljao utemeljivač ove discipline, može, kod onih sociologa koji pokušavaju da istraživanjem odgovore na ova pitanja, da stvori pomućeno stanje uma.

Ovde je naročito značajan uticaj drugog talasa feminizma na drugi talas sociologije, čak i ako je to samo stoga što je postavio pitanje da li su dileme kojima su se bavili utemeljivači zaista toliko značajne u sadašnje vreme. Na primer, iako su neki feministički sociolozi smatrali određene vidove starijih shvatanja značajnim za njihova interesovanja, kao što je posvećivanje pažnje društvenoj klasi, ono što su te žene pokušale da urade bilo je da prošire shvatanje kroz naredne ideje kao što je „polna priroda formiranja klase i način na koji polne razlike uvek utiču na pripadnost klasi” (Davidoff, Hali 1987: 30). Iz perspektive feministkinja, osnovna poteškoća sa utemeljivačima sociologije je u tome što su svi bili muškarci, tako da su, čak i oni među njima koji su takođe i biološki očevi, u velikoj meri bili nezainteresovani za probleme sa kojima su se suočavale majke njihove dece i, u vezi sa tim, njihove rođene ćerke.

9 Treba primetiti da Smitova vlastita studija formiranja klase u Birmingemu i Šefildu između 1830. i 1914. godine samo na kratko upućuje na shvatanja Emila Dirkema o „dinamičkoj gustini” i „anomiji”, a nema nikakvog upućivanja na bilo kog drugog utemeljivača (Smith 1982a: 34,234).


Stoga su pitanja, kojima su se bavile feministkinje, manje bila podsticana njihovim obrazovanjem u društvenoj teoriji, koliko indignacijom zbog uvreda kojima su dečaci zasipali devojčice, a muškarci žene, ovde i sada. Suočeni sa stalnim potvrdama soci- obiologa i ostalih da se takve uvrede naprosto moraju podnositi, pošto su „prirodne” posledice razlike u psihologiji polova, neke od feministkinja bile su inspirisane jednom od najmudrijih socioloških spoznaja: samo poređenje onoga što ostaje posle relativno dugih perioda sa onim što se menja tokom tog istog perioda, može da ukaže na to koliko je onog sadašnjeg takvo zbog „prirode”, a koliko zbog „vaspitanja”. Pomenuto poređenje je ono što istorijska sociologija jasnije otkriva od bilo kog drugog intelektualnog posla.

Ovo možda najbolje ilustruje primer koji je, očigledno, čisto fizički fenomen. Statistike o stopi smrtnosti ljudi ukazuju na to da je smrtnost žena manja od smrtnosti muškaraca. Kako je za sve starosne dobi sumirano merenjem, poznatim kao očekivani životni vek, razlika između polova u sadašnje vreme ne penje se na više od pet godina. Tokom prethodnih 200 godina očekivana dužina života pri rođenju, žena i muškaraca podjednako, povećala se sa oko 35 na preko 70 godina. Drugim recima, fizičko stanje ljudi, kako je predstavljeno u pregledima o mortalitetu, značajno se poboljšalo tokom ne više od osam generacija, što je veoma kratak raspon biološkog vremena. Tokom istog ovog perioda, žene i dalje mogu da rađaju decu, da ih neko vreme doje, dok muškarci to i dalje ne mogu. Žene su, takođe, u prošeku i dalje sitnije, lakše i fizički slabije od muškaraca.

Zar onda studije promena odnosa između očeva i majki, između dece i njihovih roditelja u kući, te između muškaraca i žena izvan nje, u svim starosnim dobima, ne ukazuju na ono što može da se promeni u „prirodi” promenom u „vaspitanju”, a šta ne može? Sistematski sprovođena istorijska sociologija ima više smisla za izvođenje takvih zaključaka od nesigurnog oslanjanja na dogmatske spekulacije. Sociolozi su, svakako, za ovaj zadatak bolje opremljeni od istoričara. Znanje relativnih prednosti i slabosti mnogih tehnika dostupnih za proučavanje, komplikovanost

56 Džozef A. Benks

odnosa između učesnika, sada im omogućava da lakše ocene opise i komentare takvih odnosa, sačuvanih u dokumentima koji su preživeli iz prošlosti. Ono što sociolozima i dalje nedostaje je, međutim, obuka u tehnikama koje su razvili istoričari za otkriće i hronološku procenu malo poznatih izvora.

Teret ove sadašnje kratke vežbe iz istorijske sociologije sociologije do sada je, verovatno, sasvim uklonjen. Tokom pola veka, od kako je Moris Ginsberg okarakterisao sociologiju kao neophodno zavisnu od pronalazaka antropologa i istoričara, istorijska sociologija se razvila kao osnovna istraživačka tehnika koju sociolozi treba da primenjuju u pokušaju da naprave razliku između onoga što odoleva i onoga što se menja u društvenim odnosima kroz različite vremenske periode. Samo kada se sprovede pažljiva analiza dokumentarnih i savremenih dokaza, ovi dokazi mogu da se potvrde u smislu obezbeđivanja objašnjenja za razlike koje su, kako logički koherentne, tako i zasnovane na određenim detaljima konkretnog. Ovde je naročito zanimljiv bio uticaj drugog talasa feminizma, jer je otkrio izvore informacija koje su istoričari i današnji studenti ranije zanemarivali.

Uporedna upotreba takvih izvora, zajedno sa onim što se otkriva kroz posmatranje učesnika, kroz intervjue, poštanske upitnike, nudi dosta toga za budućnost, kao što je pokazalo ispitivanje Reja Pala (Ray Pahl) o pisanjima istoričara o odnosu polova kod kuće i na poslu, zajedno sa njegovim izveštajem o šest godina društvenog ispitivanja na ostrvu Šepi (Pahl 1984). Svaki sociolog se, naravno, razlikuje po temperamentu i količini naučenih veština, neophodnih za korišćenje jedne ili više ovakvih istraživačkih tehnika. Detaljno istorijsko istraživanje će, stoga, verovatno ostati od malog interesa za stručnjake u ovoj disciplini. Da li se ili nije ono spojilo sa društvenom istorijom je, stoga, od mnogo manje važnosti od obećanja koje nudi za budućnost.

Žak Le Gof

Nova istorija*

Od pre dvadesetak godina, svedoci smo dubokog obnavljanja u domenu nauke. Ne samo da većina nauka iskazuje taj razvoj, za koji je već banalno konstatovati ga, već i sama raspodela znanja značajno evoluira. Epistemološka refleksija - oblik samog termina „epistemologija” je indikativan - razvija se u širinu i u dubinu. Ovaj preokret utiče naročito na jedan skup nauka čija je spoznaja naučnih entiteta već jedna značajna novost: humanističke nauke, ili nauke o čoveku, kako se rado veli u Francuskoj da bi se bilo u skladu sa univerzitetskom terminologijom utvrđenom 1957. (fakulteti za književnost i društvene nauke), ili u skladu sa anglosaksonskim izrazom - društvene nauke. Tri fenomena obeležava- ju tu pojavu novog područja znanja:

1) afirmacija nauka ili potpuno novih, ili onih koje su se pojavile pre nekoliko decenija, ali koje su tada prekoračile prag univerzitetske vulgarizacije: sociologija, demografija, antropologija (koja zamenjuje etnologiju), etologija, ekologija, semiologija, futurologija, itd.;

2) obnavljanje tradicionalnih nauka - bilo na nivou problematike, bilo na nivou obuke, ili pak na oba ta nivoa - izmene koje se uopšteno iskazuju dodavanjem epiteta „novi” ili „moderan”: moderna lingvistika, new economic history, a najsjajniji primer, primer moderne matematike, nalazi se izvan domena humanističkih nauka;

* Naslov izvornika: Jacques Le Goff, „L’histoire nouvelle”, u: Nouvelle histoire, sous la direction de Jacques Le Goff, Paris: CEPL, 1988, str. 35-75.

62 Žak Le Gof

3) interdisciplinarnost, koju obeležava pojava složenih nauka koje objedinjuju u sebi dve nauke u jedan naziv, i u jedan epitet: sociološka istorija, istorijska demografija, istorijska antropologija, ili onih koje stvaraju jedan hibridni neologizam: psiholingvistika, etnoistorija, itd. Ta ista interdisciplinarnost donela je rođenje nauka koje prekoračuju granice između nauka o čoveku i prirodnih nauka ili nauka o životu: društvena matematika, psihofiziologija, etnopsihijatrija, so- ciobiologija, itd.

Originalno mesto istorije

Na ovom obnovljenom području, jedna nauka zauzima posebno mesto: istorija. Postoji jedna nova istorija, i jedan od pionira, Anri Ber (Henri Berr), upotrebljavao je već 1930. taj termin1.

To originalno mesto istorija ima da zahvali dvema suštinskim karakteristikama: svom potpunom obnavljanju, i ukorenjivanju svojih izvora u stare i valjane tradicije. Mnoge nauke moderni- zovale su se u jednom naročitom delu svoga područja, bez toga da je čitavo njihovo polje bilo modifikovano. Tako je geografija jedna od prvih nauka koja se obnovila, zahvaljujući razvoju ljudske geografije. Posle Viđala de la Blaša (Vidal de la Blache), Žan Brine (Jean Brunhes) (1869-1930), Albert Demanžon (Albert De- mangeon) (1872-1940) i Žil Sion (Jules Sion) (1878-1940) bili su utemeljitelji jedne geografije koja je nauka o čoveku, nauka o ljudima, kao što to, od samog početka, nova istorija potvrđuje. Uti- caj ovih geografa na učitelje nove istorije, Lisjena Fevra (Lucien Febvre), Marka Bloka (Marc Bloch), Fernana Brodela (pod čijim rukovodstvom je kurs Šeste sekcije Praktične škole za visoke studije od svog osnivanja nosio naziv „geografska istorija”), bio je takav da je ovaj prethodni (Žil Sion) mora biti citiran. Lisjen Fevr nije nikada prestao da podvlači tu vezu ljudske geografije i nove isto-

1 Berr, in: Revue de synthèse historique, t. 50, str. 19, gde pridev „nova” predstavlja osvrt na pokret New History, pokrenut 1912. u Sjedinjenim Državama, i svakako na H. E. Barnesa (H. E. Barnes), koji je 1919. objavio Psychology and History (Barnes 1919), i predstavio pokret sa The New History and the Social Sciences (Barnes 1925).

Nova istorija 63

rije, kao na primer u posmtnoj belešci posvećenoj Žilu Sionu i Al- beru Demanžonu2, gde podseća na Sionove reći koji od geografa traži da ’’poznaje zanat istoričara”, i koji tvrdi da „treba misliti kao istoričar podjednako kao i geograf”; ili, u komemoraciji Marku Bloku, povodom koga izjavljuje: . .Kao i mnogi od nas, njegovih savremenika, ili nešto starijih, on je pretrpeo snažan uticaj one geografije koju je jedan uticajni i umni profesor (...) Vidal đ’ la Bias - upravo bio unapredio u plodonosnu disciplinu” (Fevr 2004: 165-166)3. Lisjen Fevr koji u Zemlji i ljudskoj evoluciji - geografski uvod u istoriju (Febvre 1922), otvara novoj istoriji uporedo istraživanje prostora i vremena, kao što nas Moris Lombar (Maurice Lombard), na primer, uvodi u istoriju muslimanskog sveta (Lombard 1971)4.

Otuda potiče važnost kartografije za novu istoriju, velikog proizvođača i potrošača karata, ne samo onih jednostavnih za snalaženje i ilustraciju, već i karata za istraživanje i objašnjavanje, koje opravdava želja da se dugo trajanje upiše u prostor, želja za kvantifikacijom, za eksplikativnim hipotezama koje sugerišu povezanost između fenomena sa različitim, neskladnim i začuđujućim melodijama. Ali ovo je ispitivanje jedne geografije od strane istorije, geografije potpuno oslobođene svakog determinizma. U Originalnim obeležjima francuske ruralne istorije (Bloch 1931), Mark Blok je oduvek pokazivao istoriju na delu, u modeliranju pejsaža i kulturnih sistema. Šumarak nije proizvod zemlje, on je ljudska tvorevina.

Svaka form a nove istorije pokušaj je totalne istorijeNo, istorija se nije zadovoljila time da se otvori sporadično.

Svakako, jedan Pjer Guber (Pierre Goubert) otvara novoj istoriji

2 L. Febvre: „Deux amis géographes” in: Annales d’histoire sociale (III, 1941), preštampa- nou: Febvre 1953.

3 L. Febvre: „Marc Bloch et Strasbourg”, u: M émorial des années 1939-1945 (Strazbur, Fakultet za književnost), ponovo preštampano u: Borba za istoriju (Fevr 2004).Žak Le Gof veoma često navodi značajnu Fevrovu zbirku eseja Borba za istoriju. U nastavku teksta, njegova navođenja upoređena su sa prevodom ove knjige na srpsko-hrvatski; no kako je reč o izboru kojim nisu uvršćeni svi tekstovi iz originalnog izdanja, kod navođenja će biti korivšćena oba (francusko i srpsko) izdanja (prim, pr.)

4 Videti posebno prvi deo: „les Terrains de lTslam, espaces et réseaux”.

64 Žak Le Gof

polje istorijske demografije, približava je, od rođenja pa do smrti - zahvaljujući oslobađanju parohijskih izveštaja - svim individuama, svim porodicama jednog regiona tokom jednog stoleća5. Svakako, jedan Natan Vaktel (Nathan Wachtel), svojom Vizijom pobeđenih (Wachtel 1971), spisom koji je uzor i remek-delo nove istorije, širi istoriju sve do etnoistorije, do dimenzija bez granica. Nova istorija se ne zadovoljava samo ovim prodorima. Ona tvrdi za sebe da je globalna i totalna, te zahteva obnavljanje celokupnog polja istorije. Uostalom, na ovaj ili onaj način, pionirska delà u jednom području nove istorije potvrđuju da je njihova ambicija s one strane svake specijalizacije. Bovezi od Gubera i Vizije p o beđenih od Vaktela, dobri su primeri knjiga totalne istorije gde se ispituje i predstavlja totalitet jednog društva. S obzirom na to, Montaju, oksitansko selo od 1294-1324 Emaniela Le Roa Ladirija (Emmanuel Le Roy Ladurie /Le Roa Ladiri 1991/), je remek-delo istorijske antropologije, koje dobro manifestuje totalizujuću želju nove istorije - želju koju, bez sumnje, bolje izražava termin istorijska antropologija - prošireni supstitut za istoriju. Svaka forma nove istorije, ili one koja se predstavlja kao nova, a koja to čini pod zastavom nekakve etikete koja je na izgled pristrasna ili sek- taška, bilo da je reč o sociološkoj istoriji Pola Vena (Veyne 1976), ili o psihoanalitičkoj istoriji Alena Bezansona (Alain Besançon / Besançon 1967/), u stvari je pokušaj totalne istorije, globalna hipoteza za objašnjenje grčkog ili rimskog antičkog društva, ili ruskog društva XIX ili XX veka.

Već povodom naslova Anali ekonomske i socijalne istorije, koji su osnovani 1929, Lisjen Fevr morao je reći da su ta dva prideva, a pogotovo onaj „socijalna”, bili izabrani od strane Marka Bloka, kao i od njega samog, zbog njihovog neodređenog karaktera koji je u sebe uključivao čitavu istoriju: „Mi smo dobro znali da posebno odrednica socijalna predstavlja jedan od onih prideva pomoću kojih se u toku vremena izražavalo toliko različitih stvari, da on, naposletku, gotovo više ništa i ne znači. (...) Bili smo saglasni u mišljenju da jedna ovako neodređena reč, kao što je ‘socijalni’, baš kao da je stvorena, kao da je na svet doneta nekakvim nominativ-

5 Goubert 1960; preštampano pod naslovom Cent mille provinciaux au XVIIe siècle (Go- ubert: 1968).

Nova istorija 65

nim dekretom samog istorijskog Proviđenja kako bi poslužila kao oznaka časopisu koji neće da se oziđuje bedemima (...) Ne postoje ekonomska i socijalna istorija. Postoji jednostavno istorija u svom Jedinstvu. Istorija koja je po definiciji u celini društvena”6.

Nova istorija je proširila polje istorijskog dokumentaDruga originalnost nove istorije zapravo je u tome što se ona

oslanja na dugu i čvrstu tradiciju. Nova istorija nastala je velikim delom iz revolta protiv pozitivističke istoriografije XIX veka, definisane izvesnim delima o metodi, oko godine 19007. Jedan deo tehničkih postignuća pozitivističkog metoda u istoriji ipak ostaje valjan. Mark Blok je taj koji je napisao, ne bez izvesnog preteri- vanja, povodom Don Mabijona (Don Mabillon), oca eruditske istorije koja će trijumfovati u XIX veku sa Školom karata, i koja je dugo, u XX veku, bila bastion tradicionalne istorije: „Те, 1661. godine, godine objavljivanja De Re Diplomatica, koja je zaista veliki datum u istoriji ljudskog duha, kritika dokumenata iz arhiva definitivno je osnovana” (Bloch 1964: 36). Nova istorija proširila je polje istorijskog dokumenta. Ona je zamenila istoriju Langloa (Langlois) i Senjoboa (Segnobos) - koja je, suštinski, bila zasnovana na tekstovima, na pisanim dokumentima - jednom istorijom zasnovanom na mnoštvu dokumenata, opisa svih vrsta, figurativnih dokumenata, proizvoda iz arheoloških nalazišta, usmenih dokumenata, itd. Jedna statistika, krivulja cena, jedna fotografija, jedan film, a kada je reč o daljoj prošlosti, fosilni cvetni prah, jedna alatka, jedan ex-voto, za novu su istoriju dokumenti prvoga reda8. No metode kritike ovih novih dokumenata formirale su se, manje ili više, prema metodološkom modelu koji je oblikovala erudicija XVII, XVIII i XIX veka. Nedavno, u delu Istorija i njeni metodi, kojim je rukovodio Šari Samaran (Charles Samaran /Sa- maran 1961/), metodološka izlaganja tradicionalne istorije i ogledi o nekim novim orijentacijama u istoriji stavljeni su jedni pored

6 „Vivre l’histoire”, Conference aux élèves de l’Ecole normale supérieure en 1941, pre- štampano u: Borba za istoriju (Fevr 2004: 33-34).

7 Videti svakako delà: Seignobos 1909; Langlois, Seignobos 1898.

8 Povodom istorije bez tekstova, treba pročitati Fevrovo pristupno predavanje na Koležde Frans 1933. (Fevr 2004:7-30; videti i Leroi-Gourhan 1974). ,

66 Žak Le Gof

drugih, bez ikakvog sukoba9.Istorija, koja sa novom istorijom održava dvosmislene odnose,

preživljava danas „dokumentarnu revoluciju”, o čemu ću još govoriti. Težak posao skiciranja jedne nove koncepcije dokumenata i njihove kritike tek treba da bude izveden, kao što sam to pokušao da uradim u Enciclopedia Einaudi (Le Goff 1978).

Istorija izvlači koristi iz tog metodološkog postignuća, kao i od svog univerzitetskog položaja. Bolje negoli druge humanističke nauke - između onih koje ne uspevaju da se obnove i novih nauka koje teško pronalaze svoj identitet - istorija, čiji profesionalci raspolažu solidnim prtljagom i obučenošću i koji, čak ako je u nju sasvim malo prodro duh nove istorije, čak i ako se ne favorizuje upražnjavanje inteligencije (kao što je na primer agregaci- ja) - nudi nam jednu institucionalnu osnovu koja je čvrsta i koja može, oslanjajući se na svoju dugu tradiciju, da se okrene prema novim horizontima; koja ima, ako smem tako da kažem, dobru zaleđinu.

U svom čuvenom predavanju u Mančesteru 1961, veliki engleski etnolog Evans-Pričard (Evans-Pritchard), tražio je od antropologa da uče od istoričara, naročito zbog njihovog iskustva u kritici dokumenata, i zbog iskustva u opažanju vremena i promena (Evans-Pritchard: 1974).

Rađanje nove istorije: škola Anala

Nova istorija već ima jednu tradiciju koja je njena, a to je istorija osnivača revije Anali ekonomske i socijalne istorije. Otkako su Lisjen Fevr i Mark Blok pokrenuli 1929, u Strazburu, reviju koja je preuzela jedan star, prerađen i modifikovan program Lisjena Fe- vra, projekat o međunarodnoj reviji za ekonomsku istoriju - koji je bio propao - njihove motivacije bile su višestruke.

Pre svega, da se istorija izvuče iz rutine, iz zatvaranja u striktno disciplinarne granice. To je ono što je Lisjen Fevr 1932. nazvao

9 Na primer Istorijsko vreme Ž. Božuana (G. Beaujouan) Istorija mentaliteta Žorža Dibija (Georges Duby)> prilozi Žorža Sadula (G. Sađoul) o fotografiji i kinematografiji.

Nova istorija 67

„odbacivanjem zastarelih zidova, vavilonski starih grupa predrasuda, navika, koncepcijskih grešaka, i grešaka u razumevanju” (Febvre 1953: 343). Zatim, to je bila želja da se dva novatorska usmerenja, koja su izražavali epiteti iz naslova „ekonomska” i „socijalna” istorija, afirmišu. Kod ekonomske istorije, radilo se o tome da se pokrene jedan domen koji je gotovo potpuno bio napušten od strane tradicionalne istorije i gde su Nemci i Englezi bili prestigli Francuze, i čija je važnost u životu naroda i nacija iz dana u dan sve više rasla. Nije slučajno što su Anali rođeni 1929, u godini velike krize. Tada živući istoričar kojem su se Lisjen Fevr i Mark Blok bez sumnje najviše divili bio je Anri Piren (Henry Pirrene), kome je Lisjen Fevr hteo da poveri upravu nad međunarodnom revijom, i kome je Mark Blok bio posvetio projekat, koji će uskoro biti napušten, Istorija francuskog društva u okviru evropske civilizacije. Čineći to Mark Blok je, istina, bio podstaknut okolnostima isto koliko i svojim divljenjem prema Pirenu. Piren je u stvari, za vreme rata 1914-1918, u zarobljeništvu, napisao Istoriju Evrope (Pirenne 1936), dok se Mark Blok, za vreme „smešnog rata”* smrzavao. Kako ne misliti na Fernana Brodela koji je između 1940. i 1944, u jednom nemačkom logoru, sačinio skicu za Mediteran i mediteranski svet u epohi Filipa II (Brodel 2001)? U nemačkoj reviji Vierteljahrschriftfu r Sozial-und Wirtschaftsgeschichte, osnivači Anala nalazili su ne samo akcenat koji je bio stavljen na ekonomsko, već takođe i na socijalno, to socijalno koje ih je bilo zavelo svojim neodređenim karakterom koji je dozvoljavao da se govori o svemu. Jer, radilo se o tome da se pređe preko zidova i da se sruše podele koje su delile istoriju od susednih nauka, i, svakako, koje su je delile od sociologije. Pod etiketom „socijalnog” Lisjen Fevr i Mark Blok nalazili su bezgraničnu inspiraciju u Reviji za istorijsku sintezu, i u njenom direktoru i njihovom prijatelju, Anriju Beru,

* „Drôle de guerre” - izraz koji opisuje jednogodišnju ratnu i političku epizodu, koja se, ipak, sa stanovišta Francuske, odigrala bez ispaljenog metka. Nakon nemačke okupacije Poljske 1. septembra 1939, Francuska 3. septembra objavljuje rat Nemačkoj i grupiše svoje vojne snage, zajedno sa snagama Velike Britanije, duž nemačko-francuske granice, na poznatoj Mažino liniji, očekujući s te strane nemački napad. Nemci, međutim, nisu poslali svoje trupe, već su nastavili svoje napredovanje kroz Poljsku koja je okupirana za manje od mesec dana. Ovaj „smešan”, „lažan” ili „pozerski” rat Francuzi su doživeli kao nacionalnu sramotu (prim. pr.).

68 Žak Le Gof

koji je 1921. objavio Tradicionalnu istoriju i istorijsku sintezu (Berr 1921), uporednu perspektivu, diveći se načinu na koji je o tome govorio Anri Piren u svome izveštaju „О uporednom metodu u istoriji”, predstavljenom na otvaračkoj sednici Petog međunarodnog kongresa istorijskih nauka, 9. aprila 1923. godine. Kako će Mark Blok napisati u Odbrani istorije ili zanatu istoričara: „Jedina stvarna istorija, koja se mora stvarati uzajamnim pomaganjem, je univerzalna istorija” (Blok 1970).

Borba protiv političke istorijeOd 1924. do 1939, kakva je bila borba Anala10? Pre svega, borba

protiv političke istorije, tog bauka za Lisjena Fevra i Marka Bloka, naročito u njenom diplomatskom obliku, čiji je košmarni model bio Udžbenik strane politike od Emila Buržoa (Emile Bourgeois) (1892). Ta istorija koja je, s jedne stane, istorija-priča, a sa druge događajna istorija, pozorište pojava koje prikrivaju istinsku igru u istoriji koja se odvija iza kulisa, i u skrivenim strukturama u kojima treba otkopavati, analizirati, objašnjavati. Godine 1931, u Reviji za istorijsku sintezu, sa kojom je Lisjen Fevr sarađivao paralelno kad i sa Analima, pod naslovom „Istorija ili politika?”, pitajući o vrednosti jedne Diplomatske istorije Evrope, koja se nedavno pojavila, on optužuje istraživanje „mnogostrukih, pravih i dubokih motiva”, „velikih kretanja masa”: istraživanje raspoloženja, psihologije i ćudi „velikih” ljudi, ili „protivrečne igre rivalskih diplomatija”. Pravi motivi „su oni geografski; oni ekonomski, socijalni, i, takođe, intelektualni, religiozni i psihološki” (Febvre 1953: 63).

Petnaest godina kasnije Lisjen Fevr, nastavljajući istu borbu, piše u Analima o drugoj jednoj knjizi, Naoružani mir 1871-1914, nadovezujući se ovom rečenicom: „Pristalice istorijskog materijalizma i dalje pokušavaju da uveličaju značaj ekonomskih faktora u međunarodnim sukobima, na štetu moralnih i političkih činilaca”. I komentariše, sa svojom uobičajenom borbenošću: „О, nebesa, šta istorijski materijalizam traži ovde? Svet je svet. Kažite nam: pre rata, svet 1914. nije bio onakav kakav će biti od 1920. do 1940. Ali10 A. Buržijer (A. Burguière) i Fransoa Fire sproveli su jednu anketu, u okviru seminara na l'Ecole des hautes études en sciences sociales, posvećenu školi Anala.

Nova istorija 69

već od 1871. do 1914. neće biti ono što je bilo od 1848. do 1870. Zašto? Iz političkih, ili iz moralnih razloga? Ne, već iz ekonomskih. To objašnjenje bode oči” (Febvre 1953: 68-69).

U istoj studiji, praveći aluziju na posthumno objavljenu knjigu Marka Bloka Čudan poraz, on daje ovu dijagnozu: „Poraz Francuske bio je, pre svega, poraz njene inteligencije i karaktera”.

Položaj, delovanje Anala sa svojom plodnošću i svojim ograničenjima, možda najbolje može biti uhvaćen iz ovog citata. Optužiti površnu i uprošćujuću istoriju, koja se zaustavlja na površini događaja i sve stavlja na jednu kartu. Ali koja takođe može da se izgubi u mnoštvu motiva i uzroka. Ono suštinsko je, ipak, pozivanje na duboku i totalnu istoriju. Slomiti tu siromašnu istoriju, okorelu u varljivi omotač pseudo-istorije.

Kritika pojm a istorijske činjeniceTo je takođe trenutak u kojem Anali nemilosrdno kritikuju po

jam istorijske činjenice. Istorijska realnost ne postoji u gotovom stanju, koja bi se sama od sebe dala istoričaru. Kao i svaki čovek od nauke, istoričar mora, kako to Mark Blok kaže, „da se suoči sa ogromnom i zbrkanom realnošću”, da učini „svoj izbor”, što, očigledno, ne znači ni arbitražu, niti puko pabirčenje, već naučnu konstrukciju dokumenta, čija analiza mora dozvoliti ponovno uspostavljanje i objašnjenje prošlosti. Lisjen Fevr, u svom pristupnom predavanju na Kolež de Frans (1933), uzima ovaj primer: „(...) Jer, gde da uzmemo činjenicu po sebi, tu tobožnju nedeljivu česticu istorije? Je li činjenica ubistvo Anrija IV (Henri IV), koje je počinio Ravajak (Ravaillac)? Hajde da ga analiziramo, da ga rastavimo na njegove elemente, jedne materijalne, a druge duhovne, kombinovani rezultat opštih zakona, posebnih okolnosti koje se odnose na mesto i vreme, okolnosti koje su, najzad, svojstvene svakom od pojedinaca, znanih ili neznanih, koji su odigrali neku ulogu u ovoj tragediji: kako ćemo brzo videti da se čepa, raščlanjuje, razlaže jedan zamršeni kompleks... Neposredno datog? O ne, nego stvorenog u glavama istoričara, koliko puta! Izmišljenog i proizvedenog pomoću pretpostavki i nagađanja, kroz delikatan i uzbudljiv rad” (Fevr 2004: 14).

70 Žak Le Gof 1

Anali. Ekonomije. Društva. CivilizacijePosle Drugog svetskog rata, Anali i istoričari koji su oko njih

gravitirali nastavljaju, kreću iznova, čineći tako novi napredak za novu istoriju. Revija koja je zbog ratnih okolnosti i nemačke okupacije više puta morala promeniti ime, od 1946. nosi novi naslov, koji označava proširenje njenih horizonata. Od sada su to Anali. Ekonomije. Društva. Civilizacije'. Najpre množina: „Ljudi, a ne Čovek” - ta apstrakcija, ponavljali su stalno Lisjen Fevr i Mark Blok. Zatim, pored ekonomija i društava, reći koje prizivaju epitete starih Anala, pojava termina „civilizacije”, u kojem su Lisjen Fevr i Mark Blok (Mark Blok je umro 1944, streljan od strane Nemaca, ali on je svojim duhom još uvek sa nama), oduvek voleli njegov široki karakter koji je sjedinjavao u sebi materijalno sa duhovnim.I Mark Blok, u svom metodološkom testamentu, podsećajući na Gizoa, opravdava unapred upotrebu reći civilizacije u množini: „Priznali smo da se u jednom društvu, bilo kakvo da je ono, sve nadovezuje i međusobno prožima: političke i društvene strukture, ekonomije, verovanja, najelementarnije kao i najsuptilnije manifestacije mentaliteta” (Bloch 1964: 96).

Škola Anala i Tojnbijeva koncepcijaNeka mi bude dozvoljeno da povodom pitanja civilizacije dam

jedno kratko objašnjenje o upotrebi ovog termina od strane učitelja Anala. Kao što smo videli, ta reč im se dopada. No oni ne kriju teškoće koje ova reč sobom skriva. Oni pre svega hoće da je razgraniče od koncepcije Arnolda Tojnbija (Arnold Toynbee)11, koji razlikuje, od nastanka čovečanstva, dvadeset i jednu civilizaciju, sagledavajući ih sve u prolasku kroz tri sukcesivne faze - rođenje, zrelost i propadanje - prema zakonu „challenge and response”, što je sposobnost da se odgovori na unutrašnje i spoljašnje podražaje. Rečnik, neodređenost mišljenja koje krije sa sobom reč „društvo”* U međuvremenu, časopis je još jednom promenio naslov, koji u poslednjoj verziji glasi Anali. Istorija, društvene nauke (Annales. Histoire, Sciences Sociales) (pr. prir.)

II A. Toynbee: A Study o f History, 12. vol., London, 1934-1961 ; prevod na francuski jedne skraćene verzije koju je priredio D. S. Somervell: l’Histoire, un essai d’interprétation (Paris, Gallimard, 1951), francuski prevod konačne skraćene verzije: A. Toynbee i J. Caplan (London, 1972), l’Histoire (Paris-Bruxelles, Elsevier, 1978), sa iznijansiranim predgovorom Rejmona Arona (Raymond Aron).

Nova istorija 71

(ne samo zato što je Tojnbi nabrojao šest stotina i pedeset primitivnih društava koja nisu stigla do nivoa „civilizacije”), i „civilizacije”, upotreba tog termina bez razlikovanja jedne grube uporedne metode, zasnovana je na brojnim anahronizmima, pozivanju na metafore, i jednoj ideji „vitalizma” koja „nije od juče”, na arbitraži u razlikovanju civilizacija „u zatvorenom broju” te na dve velike kritike: sa jedne strane, jedna iluzionistička istorija, istorija opse- nara, sačinjena od civilizacija koje prolaze kao „slike u melodrami”, i s druge filozofija istorije, nenaučna istorija.

Lisjen Fevr zaključuje, ne bez zlobe, da istorija po Tojnbiju može da se rezimira po formuli staroga bibliotekara, koji odgovara šahu koji umire, a hoće da spozna ćelu istoriju u poslednjem trenutku svoga života: „Gospodaru” kaže mu mudri starac, „gospodaru, ljudi se rađaju, vole i umiru” (Fevr 2004: 160).12

Ako sam se malo duže raspričao o toj polemici, to je stoga što mi ona dozvoljava da odredim izvesne suštinske pozicije nove istorije. Svi istoričari koji se na nju pozivaju složni su, kako mi izgleda, jedni sa drugima, te sa većim ili manjim nijansama sa Li- sjenom Fevrom. Tojnbijeva istorija, uprkos svojoj zavodljivosti, širini svojih vidika, želji za totalitetom, ta istorija-skica, sačinjena - obavezno - velikim delom iz treće ruke, jevtino filozofirajući, ta istorija nije naša istorija.

Problemska, a ne automatska istorijaEto Anala sa novim naslovom, pod direkcijom Lisjena Fevra.

Više negoli ikada, Anali hoće da objasne. Postaviti problem istorije: „(Dati) Istoriju (ne) koja automatski rešava, već postavlja probleme” (Fevr 2004: 69).13 I više no ikada, problem jedne istorije za sadašnjost, da bi dozvolili da se živi, i da se razume, ,,u jednom svetu, u stanju definitivne nestabilnosti”. Otuda, najpre, u toj reviji koja je od početka htela da bude međunarodna, ali koja je bila pre svega zapadnjačka, čak evropska, otuda u njoj želja da se otvori šire, prema napolju, i pre svega dalje od svakog evropocentrizma, prema ćelom svetu, a pogotovu prema onom koji će se zvati treći svet.12 Članak je objavljen 1936. u Revue de métaphysique et morale, i preštampan u zbirci Borba za istoriju (Fevr 2004: 121-160).

13 „Face au vent” manifeste des „Annales nouvelles”, u: Annales E. S. C. (1946), preštam- pano u Borba za istoriju (Fevr 2004).

72 Žak Le Gof

Na pragu te nove faze, pojavljuju se dva „programska” delà, od osnivača koji su početkom rata objavili svoja remek-dela: Feudalno društvo Marka Bloka (Bloch 1958), model za problemsku istoriju, sintetičku i uporednu, bez ekstravagancije, koja je otvorena za „način gledanja i mišljenja”, i koja prevazilazi istoriju pravnih institucija krećući se ka društvenoj istoriji klasa i moći; i Problem neverovanja u XVI veku: religija Rablea od Lisjena Fevra (Febvre 1942), gde on ponovo pronalazi dubinsku istoriju ,,u religioznom srcu XVI veka”, dugo trajanje ideja, osećanja i verovanja, i gde uništava anahroni mit o Rableu kao slobodnom misliocu. Od Marka Bloka jedna posthumna knjiga, nedovršena, nepregledana, ali koja će objasniti novu istoriju izvan Francuske, počev od svog prevoda koji je vrlo brzo usledio (Mančester i Njujork, 1954) na engleski, sve do novih prevoda na jezike zemalja Istočne Evrope, pre svega na ruski (Moskva 1973) - Odbrana istorije ili zanat istoričara (Blok 1970), i koja prema Lisjenu Fevru nije ni „metoda istorije”, niti „pseudofilozofsko razmatranje u istoriji”, već „kritička revija različitih načina mišljenja i istorijske prakse”. Od toga ću se zadržati samo na dve preokupacije, koje su vrlo karakteristične za novu istoriju.

S jedne strane, odbaciti „idole porekla”, jer, prema jednoj arapskoj poslovici, „ljudi više liče na svoje vreme nego na svoje očeve”. S druge strane, biti pažljiv prema izveštajima o sadašnjosti i izve- štajima o prošlosti, što znači „razumeti prošlost prema sadašnjosti”, odakle proizlazi nužnost jedne metode, „obazrivo regresivne” (str. 15).

Borba za jednu novu istorijuNekoliko godina kasnije, Lisjen Fevr skupio je jedan značajan

deo svojih članaka o metodi, u knjizi Borba za istoriju (Fevr 2004). Tu se mogu naći „iskazivanje uverenja u začetku”, od kojih sam dao više indikativnih odlomaka, borbeni članci protiv političke i diplomatske istorije, istorije-slike, istorije-udžbenika, filozofske istorije, i onoga što on zove istorizujuća istorija, sa osnovom u do- gađajnoj istoriji, pasivnoj pred činjenicama, bez problema, zatvorenoj u preživanje tekstova, uporedivom sa onim što se u politici danas zove „političarska politika”.

Nova istorija 73

Zauzvrat, borba za jednu „rukovođenu istoriju” - izraz koji možda danas loše zvuči, ali koji označava istoriju koja se stvara počev od kolektivnih istraživanja, „budućnost istorije” za koju su Anali, od početka, dali primer pokrećući ankete o katastru, par- celnim planovima, poljoprivrednoj tehnici i njenim posledicama po istoriju ljudi, po istoriju plemstva. Plodan put kojim će se zaputiti počev od 1948. Centar za istorijska istraživanja šeste sekcije Praktične škole za visoke studije, koju će favorizovati - držimo se Francuske - Nacionalni centar za naučna istraživanja, a kojim će, malo po malo, a pre svega posle 1968, krenuti mnoga istorijska odeljenja po univerzitetima.

Zatim, to je pogled prema susedima, sa nadom da će se uspostaviti dijalog između „braće koja se ne poznaju”, koji je gotovo isto toliko razočaranje, izvestan neuspeh lingvistike14 koji istori- čarima dozvoljava ipak da otkriju jedan ugao prošlosti bez „tekstova, sa ograničenom indukcijom, možda, ali jakom, čvrstom, i zasnovanom na neoborivom iskustvu”, sa psihologijom (Blondel 1928; Wallon 1930), naizgled nesposobnom da sama uspostavi dijalog sa istoričarima koji moraju „obezbediti psiholozima jednu valjanju istorijsku psihologiju”. Najzad, dijalog sa skupom oblasti koje su, krivicom specijalista bez vidika bile zatvorene svaka u sebe, bez problema, i koje odslikavaju, daleko od gladi istoričara nove istorije, suštinska polja; polje književnosti, filozofije, umetnosti, nauka.

Šesta sekcija Praktične škole za visoke studijePosle rata, u delokrugu Anala, sa jedne strane je osnivanje Še

ste sekcije Praktične škole za visoke studije, a sa druge obnavljanje, oko Lisjena Fevra, grupe koja upravlja Analima. Prvi događaj bio je ostvarenje jednog projekta, koji je u odnosu na stvarnost bio odveć napredan da bi ranije mogao biti ostvaren, projekta Viktora Dirija (Victor Duruy) koji je, kada je pokrenut, predstavljao podučavanje zasnovano na istraživanju, eruditskoj ili eksperimentalnoj praksi, germanskom sistemu seminara u okviru Praktične

14 Reč je o knjizi Antoana Mejea (Antoine Meillet), Introduction à Vetudie comparative des langues indo-européennes (Meillet 1912/1964).

74 Žak Le Gof

škole visokih studija (1968); predvideo je i jednu šestu sekciju za ekonomske i društvene nauke, projekat uz bok staroj Sorboni, i više-manje njenom učiteljskom naukovanju. Lisjen Fevr uspeo je da izdejstvuje od vlade oslobođenja stvaranje te Šeste sekcije čiji je program interdisciplinaran, otvoren prema celome svetu, zasnovan na istraživanju i kolektivnom anketiranju - program Anala gde istorija15 igra ulogu inspiracije i uvežbavanja. Kapitalan događaj za novu istoriju, koja će od tada biti prenošena putem podučavanja, istraživanja, diskutovanja - imajući kraj sebe sestre- discipline - događaj iz koga će proisteći jedna institucija. Dublje prodiranje u univerzitetsku strukturu i praksu naići će na brojne otpore. Kada od 1950. do 1955. Fernan Brodel postaje predsednik komisije za istorijsku agregaciju, on malo može da učini da uđe sav duh nove istorije.

Ka jednoj drugoj istoriji... sa Fernanom BrodelomSa druge strane, na poziv Lisjena Fevra, Žorž Fridman (Georges

Friedmann) - koji će postati otac nove sociologije u Francuskoj, jedne sociologije probodene istorijom, koja tejlorizam smešta u evoluciju industrijskog rada, a sadašnjost shvata u svoj njenoj dubini, tradiciji, u njenim promenama (Friedmann 1936), ideološkim mitovima (Friedmann 1938) - i dvojica mladih istoričara, Fernan Brodel i Šari Moraze (Charles Morazé), vraćaju Analima elan ka novoj istoriji, u kojoj se prošlost i sadašnjost uzajamno objašnjavaju.

Uskoro Fernan Brodel daje novoj istoriji njegovo remek-delo, Mediteran i mediteranski svet u doba Filipa II (Brodel 2001). Lisjen Fevr, koji je„otkrio” Fernana Brodela, predstavlja potom njegovo delo člankom s karakterističnim naslovom: „Ка jednoj drugoj istoriji: „Mediteran i mediteranski svet u epohi Filipa II” (dva aktera nejednake veličine, pri čemu drugi nema preimućstvo nad prvim, što je već tada bila jedna velika novost) - „juče, teza Fernana Brodela donosi nam jedan sasvim novi plan, koji je, u izvesnom smislu, revolucionaran. Odlučan da postavi velike planove španske politike,‘politike’ u najširem smislu te reći, u njihov isto-

15 Sa Fernanom Brodelom, Lisjenom Fevrom, Ernstom Labrusom i Šarlom Morazeom.

Nova istorija 75

rijski i prirodnogeografski okvir, on proučava, najpre, stalne sile koje deluju na volju ljudi, sile koje ih opterećuju a da oni nisu toga svesni, i koje ih povijaju na ovu ili onu stranu: to je čitava jedna analiza koji dosad još nije bila napravljena, analiza one snage koja vodi, kanališe, suprotstavlja se, koči, ili obrnuto, ushićuje, ubrzava igru ljudskih snaga - sve to što, u jednoj nemarno izgovorenoj reči nazivamo Mediteranom. Nakon toga, u drugom delu, on se poziva na naročite sile, nadahnute izvesnom konstantom - sile bezlične, kolektivne, ali ovoga puta datirane i, tako reći, određene upravo kao one koje utiču na XVI vek, tj. na prvu polovinu XVI veka, u prostoru vremena koje ispunjava ono što je preovladavalo u životu Filipa II Španskog. Treći deo: događaji, namagnetisani još uvek permanentnim snagama koje proučava prva knjiga - sa uticajem i pod rukovodstvom snaga koje druga knjiga nabraja - ali na koje utiče slučaj, slučaj koji ukrašava mesta na kojima se ukrštaju uzroci sa posledicama, i najneočekivanije i najbriljantnije varijacije” (Febvre 1949).

Lisjen Fevr umire 1956. godine. Fernan Brodel, praćen Ro- bertom Mandruom (Robert Mandrou) i Markom Feroom (Mare Ferro), postaje glavni inspirator Anala. Godine 1958. on objavljuje članak koji će duboko obeležiti narednu etapu nove istorije: „Istorija i društvene nauke: dugo trajanje” (Braudel 1958: 725-753). Godine 1969. Fernan Brodel, Šari Moraze i Žorž Fridman Anale poveravaju jednoj novoj ekipi: Andreu Birgjeru, Marku Ferou, Žaku Le Gofu, Emanielu Le Roa Ladiriju i Žaku Revelu (Jacques Revel).

No pre nego što pokušamo da defmišemo novu istoriju danas, trebalo bi podsetiti na dugačku i znamenitu liniju od koje ona vodi poreklo.

Očevi nove istorije

Nova istorija može, u stvari, s one strane Anala, da se pozove na neka od najvećih imena istorije, od XVIII veka pa nadalje.

76 Žak Le Gof

Već je Volter definisao projekat nove istorije Volter (Voltaire) je pisao, u Novim razmatranjima o istoriji

(1744): „Možda će se uskoro desiti, sa načinom pisanja istorije, ono što se već dogodilo u fizici. Nova otkrića prognala su stare sisteme. Želja je za saznanjem ljudskog roda iz interesantnih detalja, detalja koji danas čine osnovu prirodne filozofije (...) Dobro je da postoje arhive, za sve, da bi se, u slučaju potrebe, mogle konsultovati; na sve velike knjige ja sada gledam kao na rečnike. No pošto sam pročitao tri ili četiri hiljade opisa bitaka, sadržaj nekoliko stotina traktata, pronašao sam da, u suštini, nisam puno obrazovaniji. Tu nisam nairčio ništa, osim događaja. Ne poznajem ništa više Francuze ili Saracene, preko bitke Šarla Martela, negoli što poznajem Tatare i Turke, pobedom koju je Tamerlan odneo nad Bajazitom. Ja bih hteo da naučim koje su to bile sile u jednoj zemlji pre nekog rata, da li je taj rat njih uvećao, ili ih je smanjio. Da li je Spanija bila bogatija pre osvajanja Novog sveta, nego što je to danas? Koliko je više bila naseljena u vreme Šarla V, nego u vreme Filipa IV? Zbog čega je Amsterdam brojao jedva dvadeset hiljada duša pre dve stotine godina? I zašto danas on ima dve stotine četrdeset hiljada stanovnika? I kako se to pozitivno zna? Koliko je Engleska više naseljena danas, nego što je bila u vreme Henrika VIII? Da li bi bilo istina, ono što se veli u Persijskim pismima, da ljudi manjkaju zemlji, i da je ona nenaseljena, u odnosu na ono što je bilo pre dve hiljade godina? (...) Evo već jednog predmeta radoznalosti, za bilo koga ko hoće da čita istoriju, kao građanin i kao filozof. On će se držati uzdržano prema tom saznanju. Tražiće koji je to bio radikalan nedostatak, a šta preovlađujuća vrlina kod jedne nacije; zašto je bila moćna, ili pak slaba na moru; kako i u kojoj meri se obogatila tokom jednoga veka; registri izvoza mogu tome da pouče. On će, dalje, hteti da zna: kako su se ustanovile umetnosti, manufakture, slediće njihov prelaz i njihov povratak iz jedne zemlje u drugu. Promene u običajima i zakonima biće, konačno, njegov veliki predmet. Tako bi se saznala istorija ljudi, umesto što znamo tanušni delić istorije kraljeva i dvorova. Uzalud čitam Anale Francuske: istoričari u nas listom ćute o ovim deta

Nova istorija 77

ljima. Niko od njih nema za devizu: Homo sum, humani nil a me alienum puto”16.

Ekonomska, demografska istorija, istorija tehnika i običaja, a ne samo politička, vojna, diplomatska. Istorija ljudi, a ne samo kraljeva i velikih. Istorija struktura, a ne samo događaja. I ne statična, već istorija pokreta, istorija preobražaja i transformacija, dakle, ne istorija-slika. Eksplikativna, a ne narativna, ne deskriptivna ili dogmatska... Na koncu, totalna istorija! I taj program nove istorije, star već gotovo više od dva veka, istorije jednoga Šatobrijana (Chateaubriand), i jednoga Gizoa (Guizot), ponovo će biti preuzet u prvoj polovini XIX stoleća.

Istinski manifest kod ŠatobrijanaPredgovor za Istorijske studije Šatobrijana (1831) pravi je ma

nifest nove istorije: „Stara društva iščezavaju: iz njihovih ruina va- skrsavaju nova - zakoni, običaji, rituali, mišljenja, načela, sve je to promenjeno. Jedna velika revolucija je obavljena, još jedna velika se priprema: Francuska mora ponovo sastaviti svoje Anale, da bi ih dovela u vezu sa napretkom inteligencije... Analitičari staroga doba uopšte nisu za svoje priče uzimali slike iz različitih oblasti administracije: nauke, umetnosti, javno obrazovanje, bili su izbačeni iz domena istorije. Klio je hodala lako, oslobođena golemog tereta koji vazda nosi sa sobom. Često, istoričar je bio samo putnik koji priča ono što je video. Sada je istorija jedna enciklopedija; treba sve tu da se stavi, od astronomije pa do hernije, od umetnosti fmansijera do umetnosti tvorničara, od saznanja slikara, tvorniča- ra i arhitekata, pa sve do znanja ekonomista, od studija crkvenih zakona, zakona građanskih i krivičnih, pa do zakona političkih. Moderni istoričar - da li se on prepušta pripovedanju scena običaja i pasija; poreza17 na so nametnuta je jednoj lepoj sredini, zahteva se drugi porez; pritiču rat, navigacija, trgovina. Kako su se izrađivala oružja? Odakle drvena građa? Koliko je stajala funta bibera? Sve je izgubljeno, ukoliko je autor, ne zapazivši da je go

16 „Čovek sam i ništa što je ljudsko nije mi strano” (Terence, Heautontimoroumenos, 1,1). Volterov tekst preštampan je u: Ehrard, Palmade 1964:161-163.

17 Porez na so u Francuskoj u doba Starog režima.

78 Žak Le Gof

dina počela na Uskrs, datirao prvoga januara18. Kako hoćete da se uverimo u njegove reci, ako se prevario u stranici, u citatu, ako je loše naveo izdanje? Društvo ostaje nepoznato, zanemari li se boja kraljevskih halja kao i cena jedne marke srebra19. Istoričar mora da zna ne samo ono što se dešava u njegovoj zemlji, već i u susednim oblastima, i u ovim detaljima treba da je uvek prisutna jedna filozofska ideja, da je u njegovoj misli, i da mu posluži kao vodič. Eto neprikladnosti moderne istorije: ona je takva da će nas, možda, sprečiti zauvek da imamo naklonosti za Tukidida, Tit-Livija ili Tacita; no ne možemo izbeći ove nepogodnosti, moramo im se povinovati” (Chateaubriand u: Ehrard, Palmade 1964: 189-190).

Eto ponovo globalne istorije, u kojoj ekonomsko, umetničko, antropološko dolaze u prvi plan. Istorija cena i političke ekonomije (a ne politička istorija). „Filozofska” istorija, što znači problemska i eksplikativna. Istorija traži, najzad, da se odustane od stilskog prestiža, od koncepcije o istoričaru piscu i umetniku, ako tom cenom treba platiti naučnu strogost. Nova istorija, koju Ša- tobrijan zove „moderna”, izraz je koji bi se, bez sumnje, mogao dobro unovčiti, samo da razdeoba istorije od strane humanista XVI veka - na staru, srednjovekovnu i modernu - nije zaustavila njen opticaj, iz straha od dvosmislenosti. Ali „moderna” istorija Šatobrijana iz 1831, to je već naša nova istorija.

Gizo i civilizacija kao predm et istorijeNešto malo pre toga, godine 1828, Gizo, u prvoj lekciji svoga

Kursa moderne istorije: istorija civilizacija u Evropi, od pada rimskog carstva do Francuske revolucije, dodelio je istoriji, kao njen središnji predmet, civilizacije. „Od pre izvesnog vremena mnogo se, i to sa pravom, govori o nužnosti da se istorija ponovo zatvori u činjenice, o nužnosti da se priča. Nema ničega istinitijeg. Ali biće da ima mnogo više činjenica da ih se ispriča, i mnogo više raznovrsnih, negoli što bismo poverovali u prvi mah; ima činjenica materijalnih, vidljivih, kao što su bitke, ratovi, zvanična akta vla-

18 U Francuskoj, na primer, godina je počinjala Uskrsom, sve dok jednim ukazom Šarla IX njen početak nije označen prvim januarom, počev od 1564.

19 Jedinica mere za plemenite metale u staroj Francuskoj. Marka Pariza: 244, 7529 grama.

Nova istorija 79

da; ima skrivenih, moralnih činjenica, koje ipak nisu stoga ništa manje realne; ima ih individualnih, koje nose sopstveno ime; ima činjenica opštih, bez imena, kojima nije moguće odrediti precizan datum, koje nije moguće zatvoriti u stroge granice, i koje time nisu ništa manje činjenice negoli sve druge, istorijske činjenice, i koje se ne mogu isključiti iz istorije, da se ona time ne osakati... Ne izgleda li, u stvari, gospodo, da je činjenica civilizacije činjenica par excellence, da je to opšta i konačna činjenica, na koju izlaze sve ostale, i u kojoj se one rezimiraju? Uzmite sve činjenice od kojih se sastoji istorija jednog naroda, i za koje smo stekli običaj da ih smatramo elementima života toga naroda; uzmite njegove institucije, njegovu trgovinu, industriju, njegove ratove, sve detalje njegove vlade. Kada hoćemo da razmotrimo ove činjenice zbirno, u njihovoj ukupnosti, u njihovoj vezi, kada hoćemo da im prosuđujemo i da ih merimo, šta mi tada ištemo od njih? Mi ih pitamo, čime su one doprinele civilizaciji ovoga naroda, kakvu su ulogu u tome igrale, kako su učestvovale... Koja je, gospođo, dakle koja je pitam se, pre nego što preduzmemo da se bavimo istorijom, baveći se pri tom samo njome samom, ta činjenica, činjenica tako prostrana, tako dragocena, a koja izgleda kao suma i izraz čitavog života naroda? Odavno već, u mnogo zemalja, služe se rečju civilizacija: vezuju se tu ideje manje-više iste, manje-više raširene; ali, na kraju, služimo se njome, i razumemo se. To je smisao te reči, njen generalni, ljudski, narodni smisao, i njega treba proučavati” (Guizot u: Ehrard, Palmade 1964: 203-207).

Svakako da Gizo, kao čovek svoga vremena, kao portparol „osvajačke buržoazije”, mora ponovo da preuzme srećni izraz Sarla Morazea (Morazé 1957); on svakako vidi ideju progresa u civilizaciji („ideja progresa, razvoja, izgleda mi fundamentalna ideja, sadržana u reči civilizacija”). Verovali bismo već da čujemo Lisjena Fevra kako predstavlja, na prvoj Internacionalnoj nedelji sinteze, godine 1930, svoju čuvenu studiju „Civilizacija: evolucija jedne reči i jedne grupe ideja”, Lisjena Fevra, koji opravdava, godine 1946, novi naslov Anala: „Ekonomije. Društva. Civilizacije” (Febvre 1953: 34-37), „civilizacije u množini”, kako je to podvukao Mark Blok u svojoj Apologiji istoriji.

80 Žak Le Gof

Mišle, prorok nove istorijeProrok nove istorije, Mišle (Michelet), nije to samo po delu. On

je to i eksplicitno bio, u sledećem velikom tekstu, „Predgovor iz 1869. Istoriji Francuske” (Michelet u: Ehrard, Palmade 1964: 261265): „Ona je imala anale, a ne istoriju. Eminentni ljudi su je proučavali pre svega sa političke tačke gledišta. Niko nije bio prodro u beskonačne detalje različitih razvojnih linija, njenih aktivnosti (religioznih, ekonomskih, umetničkih, itd.). Niko još nije obuhvatio pogledom čitavo jedinstvo, prirodne i geografske elemente koji su je sačinili. Prvi ja je vidim i kao dušu, i kao lice. Još kom- plikovaniji, još strašniji bio je moj istorijski problem postavljen kao uskrsnuće integralnog života, ne u njegovim površinama, već u njegovim dubokim unutrašnjim organizmima. Ukratko, istorija, takva kakvom sam je video u tim eminentnim ljudima, a mnogi od njih koji su je predstavljali bili su zadivljujući, izgledala mi je još uvek slaba sa svoje dve metode: imala je suviše malo materijalnog, držeći se rasa a ne tla, klime, hrane, i mnogih drugih fizičkih i fizioloških činjenica. I bila je manje spiritualna, govoreći o zakonima, političkim aktima, a ne o idejama, o običajima, o kretanju narodne duše”. Ponovo je na delu odbijanje jedne istorije, suštinski političke, i aspiracija na totalnu i duboku istoriju. Posebno, pozivanje na dve suštinske orijentacije nove istorije: jedna materijalna istorija, koja najavljuje istoriju materijalne kulture, i koja se zanima za klimu (Le Roy Ladurie 1967), hranu (Hemardinquer 1970; Stouff 1970; Aron 1967), za fizičke okolnosti (Revel, Peter 1978; Le Roy Ladurie 1978), i jedna duhovnija istorija (Le Goff 1978), koja bi bila istorija običaja sa pozivanjem na Voltera (Eseji o običajima), najavljujući se kao antropološka istorija i kao povratak naše epohe lepom konceptu „običaja” (Elijas 2001).

Simijan, ekonomista protiv idola istoričaraIme Fransoa Simijana (François Simian) može ovde da začudi.

Jer Simijan (1873-1935) nije bio istoričar već ekonomista i sociolog, i njegovo diskretno prisustvo nije od iste važnosti kao i slava istoričara koje sam upravo citirao. Ipak, Simijan ima više toga da predstavi, što se tiče njegovih veza sa novom istorijom. Više negoli

Nova istorija 81

kao na ekonomistu, koji je obogatio teoriju krugova i pripremio problematiku „Revije istorijske sinteze”, i više negoli kao na inspi- ratora Anala, mislim na njega pre svega kao na autora značajnog članka „Istorijski metod i društvena nauka”. Preuzimajući jednu Bekonovu (Bacon) metaforu, Simijan se tu razračunava sa „tri idola u istoričara”.

1) „ ‘Politički idol’ kao preovlađujuće nastojanje, ili, u najmanju ruku, kao stalnu preokupaciju političkom istorijom, političkim činjenicama, ratovima, itd, preokupaciju koja, konačno, ovim događajima pridaje preteranu važnost...”

2) ’’’Individualni idol’, odnosno zastarelu naviku da se istorija shvata kao istorija individua, a ne kao proučavanje činjenica; naviku koja povlači za sobom da se još, i uglavnom, istraživanja i radovi grupišu oko jednog čoveka, a ne oko jedne institucije ili jednog socijalnog fenomena, ili veze koju treba uspostaviti”,

3) ,,’Hronološki idol’, naviku da se gubimo u proučavanju porekla, u istraživanju posebnih razlikosti, umesto da proučavamo i razumemo najpre normalni tip, tražeći ga i određujući ga u društvu, i u vremenu u kojem se nalazi” (Simiand 1903).

Skinuti sa trona političku istoriju, to je bio cilj broj jedan Anala, i to ostaje prvorazredna briga nove istorije, čak i ako, kako ću to pokazati kasnije, nova politička istorija, ili jedna istorija nove koncepcije političkog, mora zauzeti svoje mesto u domenu nove istorije.

Osloboditi se istorije velikih ljudi, taj poduhvat na dobrom je putu čak i ako, sa druge strane, istorija iluzornih pojava nastavlja da se pojavljuje u para- i pseudo- istoričarskoj produkciji, i ako, sa druge strane, nova istorija mora da pokrene pitanje o velikim ljudima, i da dâ nov, naučni status biografiji. Više negoli na Lutera Lisjena Fevra (Fevr 1996), ovde se misli na Fridriha II Ernsta Kan- torovica (Ernst Kantorowicz /Kantorowicz 1927-1931/) i na Luja XIV i dvadeset miliona Francuza, Pjera Gubera (Goubert 1966). Revidirati, konačno, hronološke navike istoričara, to je jedan od

82 Žak Le Gof

velikih zadataka nove istorije, u čemu se nova istorija angažovala tek stidljivo. Više nego prema toj apstraktnoj manipulaciji vremenom koju je želeo Fransoa Simian, nova istorija mora se orijentisati prema uzimanju u obzir mnoštva istorijskih vremena, u izrađivanju preciznih pravila za dugo trajanje, prema kojima se mora orijentisati nova istorija.

Jedna francuska istorija?

Nova istorija je izgleda, u suštini, francuska istorija. I to je dobrim delom tačno. Koliko ja znam, nema produbljenije studije ovog problema, uprkos interesantnim primedbama Lučiana Ale- gra (Luciano Allegra) i Anđela Torea (Angelo Torre) (Allegra, Torre 1977). Najviše što se može je da se iznesu dve hipoteze koje moraju, uostalom, da se međusobno dopunjuju i kombinuju. S jedne strane, istorija je igrala u Francuskoj, od XIX, ako ne i od kraja XVII stoleća, dominantnu ulogu ujedinitelja i pionira u polju nauke, koje bi se morale zvati humanističkim ili društvenim. Videli smo nekoliko velikih imena koja su manifestovala njenu ulogu, i doprinela njenom učvršćivanju. Dok su u anglosaksonskim zemljama moderne društvene nauke izašle iz sociologije ili iz antropologije, u Francuskoj je istorija imala ulogu vodiča, kao što se to može videti iz ušlo va osnivanja, programa i rada VI sekcije praktične škole za visoke studije, počev od 1947. Uostalom, ako ostavimo po strani Englesku i rani razvitak ekonomske nauke i političke ekonomije, i američki uticaj, koji su delimično blokirali pojavljivanje istorije, Francuska je jedina od velikih modernih zemalja koja ima staru i kontinuiranu istoriografsku tradiciju, povezanu kako sa centrima političke i ideološke moći (monarhija, Crkva), tako i sa socijalnom revolucijom (istorija plemstva, istorija buržoazije) i sa ranim formiranjem nacionalnih osećanja između XII i XV stoleća. Jedna serija studija, kojom je upravljao Bernar Gene (Bernard Guénée), sasvim nedavno je pokazala tu vitalnost i važnost francuske istoriografije, još od srednjeg veka (Guénée 1977).

Sa druge strane, istoriografska tradicija u Francuskoj se, više ili manje, zaštitila od dva uticaja, koja su drugde, u Nemačkoj, u Itali-

Nova istorija 83

ji, i pre svega u anglosaksonskim zemljama, istoriju potčinili, steri- lizovali je, ili je u najmanju ruku odvratili od istorije svakodnevice i konkretnog, gde je nova istorija crpla svoju najbolju inspiraciju. Hoću da govorim o filozofiji - i specifičnije, o filozofiji istorije i prava, koja inspiriše pravnu istoriju, često odsečenu od realnosti, koja se kombinuje sa pozitivističkom erudicijom da bi proizvela, kako to Mark Blok kaže, „one seljake, koji obrađuju samo arhive”. Francuskom istoriografijom nisu dominirali jedan Viko (Vico) (koliko god fascinantno daje delovao na Mišlea), Hegel, ni Karlajl (Carlyle), niti ovde nama bliži, Špengler (Spengler), Kroče (Croce), Tojnbi. To udaljavanje francuskih istoričara od filozofije istorije svakako je doprinelo da se ograniči uticaj na francusku profesionalnu istoriju jednoga Tena u XIX stoleću, jednoga Rej- mona Arona u naše vreme. Ovo, razume se, ne sme da odvede u smešnu nacionalističku koncepciju nove istorije. Radi se pre svega0 istoriji naročito osetljivoj na razlike. I koja će, tamo gde može da se razvije, i gde će se razvijati, učiniti to - kao što se uostalom1 vidi - svojim sopstvenim putevima. Ne treba, takođe, zaboraviti na ulogu koju su stranci odigrali u genezi te istorije: jedan Piren, Hojzinga (Huizinga), a da i ne govorimo o Marksu.

Nova istorija van FrancuskeKonačno, nova istorija sprovodi se takođe i drugde osim u

Francuskoj, često na eklatantan i pionirski način. Što se tiče revija, podsetimo na paradigmatičnu ulogu koju igra Revija za ekonomsku i socijalnu istoriju (Vierteljahrschrift fü r Sozial und Wirtsc- haftsgeschichte) u rođenju i pokretanju časopisa Anali ekonomske i socijalne istorije. Britanska revija Past and Present od 1953. predstavlja novu istoriju na isti način kao i Anali. Ekonomije. Društva. Civilizacije. I angloameričke komparativne studije za sociologiju i istoriju (od 1957) doprinele su obnavljanju socijalne istorije u širokom smislu. Sa Velikom Britanijom, izgleda da se i Italija otvara za novu istoriju, i aktivnost većeg broja njenih izdavača svedoči o tome. Nasumice ću citirati (a ima i mnogih drugih) one koji su na prvom mestu u etnoistoriji u Americi; Natali Zemon Dejvis (Natalie Zemon Davis) i italijan Karlo Ginzburg (Carlo

84 Žak Le Gof

Ginzburg). Briljantna poljska istoriografska škola proizvela je, na primer, jednog od najboljih i najinovativnijih istoričara među marginalcima, Bronislava Geremeka (Bronislaw Geremek) (Geremek 1976), a Vitold Kula (Witold Kula) je obnovio marksističke modele u ekonomskoj i socijalnoj istoriji, kako jednim velikim traktatom iz ekonomske istorije, tako i, ponajviše možda, jednim novim modelom feudalizma (Kula 1970), koji je na Zapadu izazvao vrlo živ interes, te jednom pionirskom knjigom - O merama i ljudima - gde je pokazao kako se istorija socijalnih borbi često odigrava preko instrumenata svakodnevnog života.

Nova istorija danas

U naslovu Praviti istoriju (Nora, Le Goff 1974) nova istorija bila je definisana pojavom novih problema i novih metoda, koji su obnovili tradicionalne domene istoriografije (najvažnije od tih obnova naći ćemo u člancima ovog rečnika: istorijska demografija, istorija verskih institucija, socijalna istorija, itd.), kao i pojavljivanjem, u području istorije, novih predmeta koji su, uopšteno, do tada bili rezervisani za antropologiju (naći ćemo ovde primere sa tekstovima: Ishrana, Telo, Gestovi, Slike, Knjiga, Mit, Pol). De- finisaću je istovremeno novim razvojima ovih orijentacija od pre pedeset godina, i još neslućenim perspektivama - i potrudiću se da naznačim ono što je u ovim opcijama u igri, a u suprotnosti prema drugim opcijama ili tromostima istoriografije.

Dugo trajanjeNajplodnija od perspektiva, koje su definisane od strane pioni

ra nove istorije, bila je perspektiva dugog trajanja. Istorija se kreće više ili manje brzo, ali duboke sile istorije deluju, i mogu se shvatiti samo u dugom trajanju. Jedan ekonomski i socijalni sistem menja se sporo. Marks je to razumeo, i preko pojma načina proizvodnje, preko teorije prelaza sa robovlasničkog društva na feudalizam, a potom na kapitalizam, označio je ove suštinske formacije istorije kao viševekovne sisteme. Može ih se definisati i drugačije, izabrati

Nova istorija 85

za meru istorije običaje ili mentalitete; razlikovati periode prema tehnikama, prema energetskim formama (sukcesivnim predomi- nacijama ljudske, životinjske, mehaničke snage), prema položajima u odnosu na fenomene i na temeljne probleme: rad, na primer (kada se prelazi od ideje rada kojeg treba prezirati, na progresi- stički rad, ili od smrti potpuno preživljene, do smrti delimično kontrolisane).

Istorija kratkog trajanja nije sposobna da zahvati i objasni stalnost i promene. Jedna politička istorija koja se rukovodi promenama vlada ne zahvata duboki život. Povećavanje prosečne visine ljudi povezano sa revolucijama u ishrani i medicini, promena odnosa prema prostoru koja proizlazi iz revolucije u saobraćaju, potresi koji su izazvani u spoznaji pojavom novih medija - štampe, telegrafa, telefona, novina, radija i televizije - ne zavise od političkih promena, od događaja koji danas čine još uvek prvu stranu ovih novina. Treba proučavati ono što se sporo menja i ono što se, od pre nekoliko decenija, zove imenom strukture. Ali, treba se takođe odupreti jednom od iskušenja nove istorije. Zahvaćeni važnošću onoga što traje, neki od najvećih istoričara današnjice upotrebili su - bez sumnje forsirajući reči kako bi se bolje objasnile stvari, a da istovremeno ne budu obmanuti - opasne izraze: istorija gotovo nepokretna (Fernan Brodel), ili nepomična istorija (Emaniel Le Roa Ladiri). Ne, istorija se kreće. Nova istorija mora, naprotiv, učiniti da se bolje zahvati promena.

Divlji čovek i svakodnevni čovekPlodna teorija dugog trajanja favorizovala je približavanje iz

među istorije i humahističkih nauka koje su proučavale gotovo „nepokretna društva” - između etnologije, ili kako se danas radije kaže - antropologije. Otuda rastući interes za oblast običaja, za ono što je Marsel Mos (Marcel Mauss) nazivao tehnikama tela20, načinima ishrane, oblačenja, stanovanja itd. To je program studija

20 M. Mauss: „les Techniques du corps"Journal de Psychologie, 1936, preštampano u Mos Sociologie et Anthropologie (Paris, P. U. F., 1950), pp. 363-384. Srpski prevod: Marsel Mos, Sociologija i antropologija (I i II), drugo izdanje, Zemun: Biblioteka XX vek, 1998.

86 Žak Le Gof

divljeg čoveka i svakodnevnog čoveka, program koji smo Fransoa Fire i ja pokušali da naznačimo21. Otuda nužnost da se razviju metode jedne istorije koja će poći od tekstova koji su do sada pre- zirani - literarnih tekstova ili tekstova iz arhiva koji svedoče o skromnim, svakodnevnim realnostima - od „etnotekstova”22.

Međutim, približavanje istoričara i antropologa ne odvija se bez teškoća. Antropologija se u poslednjim decenijama naročito razvijala u vanevropskim domenima, i ostavila je slobodno polje u oblasti društava čiji je folklor razvijen - a taj je folklor često malo ili nimalo iskorišćeno bogatstvo - svedeno na situaciju jedne etnologije siromašnog. Sa ovim se folklorom nova istorija često oseća kao na svome, dok antropologija nastavlja da na njega ne obraća pažnju. Sa druge strane, nova istorija se svakako interesuje za jednu etnologiju razlika, dok je antropologija - ne samo pod uticajem strukturalizma - okrenuta prema čoveku, što je apstrakcija još uvek malo privlačna za novu istoriju. Misao divljaka istoričara zanima više negoli divlja misao - uprkos važnosti delà Kloda Levi-Strosa (Claude Lévi-Strauss) za čitavu jednu generaciju istoričara mitova.

Istorija i druge humanističke naukeOvaj privilegovani dijalog istorije sa antropologijom ne može

da učini da se zaborave napori nove istorije na boljem povezivanju sa drugim humanističkim naukama. Dirkemova francuska sociološka škola izvršila je neporeciv uticaj na Anale u doba njihovog rođenja. Prisustvo Žorža Fridmana, i veze Fernana Brodela sa Žoržom Gurvičem (Georges Gurvitch), nisu bili dovoljni da osiguraju nastavak jedne plodne razmene. Nova istorija ne nalazi lako zajednički jezik sa sociologijom, koja oscilira između apstraktnog, dogmatskog filozofskog diskursa i vrlo empirijskih

21 F. Furet: ,,1’Histoire et l’Homme sauvage”; J. Le Goff, „l’Historien et l’Homme quotidien”, u: l’Historien entre l’ethnologue et le futurologue (Paris-La Haye, Mouton, 1972), str. 213-237 i str. 238-250, preštampana verzija u: Mélanges en l’honneur de Fernand Braudel, t. II, Méthodologie de l'histoire et des sciences humaines (Toulouse, Privât, 1973), str. 227244.22 Pod rukovodstvom Žutara (P. Joutard) i Vovela (M. Vovelle), jedna grupa istraživača posvetila se njihovom prikupljanju i proučavanju na Univerzitetu u Provansi.

Nova istorija 87

metoda koje nastupaju preko upitnika, iza kojih se ne ocrtava uvek čvrsta problematika. Sa svoje strane sociolozi, suočeni, ne bez zabrinutosti, sa ekspanzionističkim ciljevima istorije23, nalaze da je istorija premalo konceptualna, i često u njoj i dalje vide samo rezervoar primera i iskustava.

Sa strane ekonomije, dijalog nije ništa lakši. Svakako, razvoj ekonomske istorije i njena još uvek neophodna prisutnost u novoj istoriji, uspostavljaju mostove između dve nauke. Ali rastući tehnički karakter ekonomije i tiranija matematičke ekonomije, tendencija ekonomista da se ograniče na proučavanje kratkog i srednjeg roka, dovode do distorzije između dveju nauka. No saradnja, na primer, između Serđa Kristofa Kolma (Serge-Cristophe Kolm) sa Analima svedoči o evoluciji u ovim odnosima (videti ta- kođe: Lhomme 1967). Delo jednog velikog istoričara nove istorije, kao što je Žorž Dibi, koji je, na početnim osnovama ekonomske i socijalne istorije, proširio horizonte, integrišući sisteme predstavljanja (Duby 1986), takvo je da olakšava tu evoluciju.

Sadašnja kriza geografije takođe je dovela do slabljenja veza između istorije i geografije, koja je suštinsku ulogu odigrala u misli Marka Bloka, Lisjena Fevra i Fernana Brodela.kao i u Analima sve do skorašnjeg vremena. Premise jedne renesanse geografije, polazeći od nove problematike prostora i bolje interpretacije vremena - dakle istorije - u studiju prostornih fenomena, ostavljaju mesta nadi u obnavljanje, koje obećava, veza između nauka.

Odmrzavanje je manje čisto u oblastima psihologije i lingvistike. Razvoj socijalne psihologije koja više kontaktira sa sociologijom negoli sa istorijom, te progres naučne psihologije, vezane više za prirodne nauke ili nauke o živom, nego za nauke o čove- ku, održali su ili pak pogoršali nepoznavanja između psihologije i istorije. Evolucija istorije, kolektivne psihologije prema pojmu mentaliteta, koji je malo zanimljiv za psihologe, samo je povećala udaljenost između dve nauke. Moderna lingvistika - sa svojim strukturalističkim orijentacijama - nije se ništa više približila novoj istoriji, uprkos pažnji koju istoričari posvećuju delu Emi-

23 Videti, povodom određenog problema, posebno o mnogostrukosti društvenog vremena, karakteristične iskaze Ž. Gurviča: la Multiplicité des temps sociaux (Gurvitch 1958: 38).

88 Žak Le Gof

la Benvenista (Émile Benveniste), ili istraživanjima semiologa i semiotičara, koji su zauzeli jedno izabrano mesto u Šestoj sekciji praktične škole za visoke studije, i koja je 1975. godine postala Škola visokih studija društvenih nauka.

Ostaju tri zanimljive evolucije, ali sa još uvek ograničenim rezultatima. Prva, u polju samih nauka o čoveku, jeste interes za psihoanalizu. Odatle je čak proizašlo rođenje jedne psihoanalitičke istorije, razvijenije možda u anglosaksonskim zemljama nego u Francuskoj, u kojoj je, ipak, na vrlo različitim putevima, sugestivne pristupe otvorio Mišel de Serto (Michel de Certeau) s jedne strane, Alen Bezanson sâ druge (Besançon 1974). Ali teškoće za psihoanalizu da naučno pređe sa individualnog na kolektivno, podozrivost mnogih istoričara prema Jungovoj misli koja je ipak sposobnija da obuhvati preokupacije izvesnih istoričara kao što je, u svakom slučaju, Alfons Dipron (Alphonse Dupront) (Dupront 1961), ili Luiđi Auriđema (Luigi Aurigemma) (Aurigemma 1976) bez sumnje su privremeno zaustavile ova istraživanja.

Drugi put je put susreta istorije sa egzaktnim naukama, pogotovu sa matematikom. Ovde je rođena još jedna nova nauka, socijalna matematika, no njena korisnost do sada je bila očiglednija za sociologiju, psihologiju, lingvistiku i geografiju, negoli za istoriju.

Put koji najviše obećava možda je onaj koji teži da smanji - ako ne i da sruši - podele između humanističkih nauka, ponajpre između istorije i nauka o živom. Želja nove istorije da sačini istoriju totalnog čoveka, sa njegovim telom i njegovom fiziologijom smeštenom u društveno trajanje, briga izvesnih velikih biologa da učine od istorije svoje nauke instrument istraživanja na način ne spoljašnji, već unutrašnji (Žakob 1978), i da prošire svoja istraživanja na dimenzije ljudske ekologije - što čini da se tu umeću istorija, geografija, antropologija, sociologija, demografija i biologija u pravom smislu (Ruffie 1976) - dopuštaju da se sagledaju velike perspektive24. Uloga nove istorije tu je određujuća.

Istorija mentalitetaLisjen Fevr i Mark Blok, privučeni kolektivnom psihologijom i

duhovnim fenomenima u istoriji, otvorili su pristup jednoj novoj istoriji, istoriji mentaliteta. Ali Lisjen Fevr je istražio samo dva24 Videti kolektivni rad (Morin, Piattelli-Palmarini 1974) publikovan od strane centra u Rojamonu.

Nova istorija 89

aspekta - uostalom vrlo značajna - ovog novog domena: pojam mentalne aparature i pojam senzibiliteta (Febvre 1941). Lisjen Fevr je orijentisao Alberta Tenetija (Alberto Tenenti) ka temi senzibiliteta pred smrću. Život i smrt kroz umetnost XV stoleća (Tenenti 1952) ovog mladog italijanskog istoričara otvara put temi koja će se pokazati kao izvanredno plodna, i izazvati značajna delà Mišela Vovela (Michel Vovelle) (Vovelle 1973; 1974), Filipa Ari- jesa (Phillip Ariès) (Ariès 1978) i Pjera Šonija (Pierre Chaunu) (Chaunu 1978).

Posle smrti Lisjena Fevra, više istoričara nastavlja da, na njegovom tragu, praktikuje i defmiše novu istoriju mentaliteta. Žorž Dibi (Dibi 1970), Rober Mandru (Mandrou 1968) i Žak Le G oP, Filip Arijes i Rožer Šartije (Roger Chartier), iskazuju, u ovom reč- niku, suštinsku važnost ovog domena za skorašnju novu istoriju. Zadovoljiću se time da podsetim ovde kako je taj dvosmislen, neodređen i ponekad zabrinjavajući pojam „mentalitet”, kao i mnogi drugi termini, jedan od onih koji su, tokom poslednjih godina, najviše pomerili domen istorije, te da je doneo, naročito u ekonomskoj istoriji, željenu protivtežu. Mentaliteti su dali vazduha istoriji.

Kvantitativna istorija i dokumentarna revolucijaIstoričar ekonomista vrlo je rano radio sa šiframa i pomagao

se statistikom, ali od pre dvadeset godina, skoro svi istoričari koji su se dali na računanje, gledali su u pravcu kompjutera, i odatle je proizašla jedna-revolucija: kvantitativna istorija. Emaniel Le Roa Ladiri, sa humorom kujući jednu svesno iskrivljenu formulu, najavio je da će istoričar uskoro biti programer, ili istorije neće biti.

Želja da se interesuje za sve ljudeRevolucija je u stvari došla od protezanja kvantitativne isto

rije na sve što se moglo izračunati, a pre svega na demografsku i kulturnu istoriju. Porodice, popisi, literarna produkcija, bili su stavljeni na perforirane kartice i prosleđeni kompjuterima. U svojim fundamentalnim i novatorskim studijama, Fransoa Fire 25

25 Videti „les Mentalités, une histoire ambiguë” (Nora, Le Goff 1974).

90 Žak Le Gof

(Fire 1994: 69-93) i Pjer Šoni, pioniri nove istorije - a ovaj poslednji „pronalazač” serijalne istorije (Chaunu 1973), koja je to po slici serije cena u ekonomskoj istoriji, i koji konstituiše serije od svega što može biti izbrojano u trajanju - odlično su iskazali da je izvanredan napredak, koji je kvantitativna istorija ostvarila konstruisanjem čvrstih i šifrovanih činjenica, učinio da se istorija sama razvije i da se prošire granice njene metode. Već Mark Blok je upozorio na opasnosti od praznoverja broja. Nova istorija ostaje jednim svojim značajnim delom kvalitativna, i zna se da je plodnost kvantitativne istorije zavisna od kvaliteta programa isto- ričara, te da suštinski deo istoriografskog rada ostaje da se obavi pošto je kompjuter dao svoje rezultate. Obazrivost se nameće utoliko što se kvantitativna istorija smešta u unutrašnjost jedne istinske dokumentarne revolucije koju je Žan Glenison savršeno opisao, a koja nije bez dvosmislenosti, niti bez opasnosti (Le Goff 1978). Osnovni dokument, jedinica informacije je od sada data, a ne činjenica, a korpus je grupa data koju traži kompjuter. Najbolji izvori su oni koji obezbeđuju masivne podatke, a model je parohijski registar. Dokumentarna eksplozija delimično je rezultat želje istoričara da se zanimaju za sve ljude. Ali novi istoričar ne sme forsirati kompjuter da računa ono što ne može da se izračuna, bilo iz razloga stanja dokumentacije, bilo iz razloga prirode samog fenomena, niti sme da zanemari ono što nije moguće kvan- tifikovati, niti se obratiti kompjuteru da bi on pravio istoriju, i da ostvari stari san pozitivističkog istoričara: da pasivno učestvuje u „objektivnoj” proizvodnji istorije putem dokumenta.

Istorija i sadašnje vremeLisjen Fevr i Mark Blok bili su fascinirani sadašnjošću, mada

je prvi bio „seizmičar”, a drugi medievalista. Mark Blok smatrao je nužnom drskost da se domen istorije proširi „sve do spoznaje sadašnjosti”, i deo članaka vrlo savremene istorije u Analima za ekonomsku i socijalnu istoriju je bitan. Ipak, glavni napreci nove istorije desili su se u domenima srednjovekovne i moderne istorije. Ima, svakako, značajnih izuzetaka, individualnih ili kolektivnih. U domenu stare istorije - gde je težina tradicionalne istorije

Nova istorija 91

povezana sa klasičnim humanističkim naukama i sa erudicijom, podjednako tradicionalnom, velika i gde je, uprkos arheologiji, spoznaja čoveka teško doseziva, te gde je, osim arheologije, mogućnost jedne kvantitativne istorije slaba - grupa istoričara mita u Francuskoj i u helenskoj antičkoj civilizaciji26, svedoče o drastičnom prodoru nove istorije. U domenu savremene istorije, mogu se naročito citirati delà i primeri istraživanja Morisa Agilona (Maurice Agulhon) (Agulhon 1968), gde se pojavljuje novi pojam ,,so- cijabilnosti”.

Ali, i slabost tog perioda u skorašnjim Analima ESC je znak toga - prodiranje nove istorije u oblast savremene istorije sasvim je ograničeno. Prestiž događajne i političke istorije ostaje veliki. Istorija sadašnjosti često je bolje sačinjena kod sociologa i antropologa, kod izvesnih velikih novinara, nego kod istoričara od zanata. Ani Krigel (Annie Kriegel), britka i celovita istoričarka komunističkog fenomena, zamenila je etiketu istoričarke za etiketu sociologa. A ipak, kako su se tu okušali sa uspehom Žak Žijar (Jacques Julliarđ), Pjer Nora, Žak Ozuf (Jacques Gzouf), između ostalih, osvajanje savremene istorije od strane nove istorije hitan je zadatak. Mogućnost totalne istorije je eklatantna, „povratak događaja”, koga sa toliko prodornosti analira Pjer Nora, predomina- cija ideologija - idealna lovina za istoričara nove istorije - čine od nje uzoran teren za novog istoričara.

Jedan odgovor na naša pitanjaIma ih više. Nova istorija mora sebi da odgovori na neka ve

lika pitanja naše epohe. Od 1946. Lisjen Fevr je tvrdio: „Praviti istoriju, da, u punoj meri ukoliko je istorija moguća, jedino moguća, jedino sposobna da nam dozvoli u jednom svetu, u stanju definitivne nestabilnosti, da živimo sa drugim refleksima, osim sa refleksima straha” (Febvre 1953: 41). Preciziraću: ,,U punoj meri u kojoj je nova istorija sposobna...” Jer, u našem svetu gde se kolektivno pamćenje menja, gde čovek, bilo koji čovek, suočen sa ubrzavanjem istorije, hoće da umakne mučnini da postane siro

26 M. Detien (M. Detienne), N. Loro (N. Loraux), Ž. P. Vernan (J.-P. Vernant), P. Vidal- Nake (P. Vidal-Naquet).

92 Žak Le Gof

če prošlosti, bez korena, gde su ljudi u strasnoj potrazi za svojim identitetom, gde se svuda traži da se sačini inventar i da se sačuvaju nasleđa, da se konstiutišu za prošlost kao i za sadašnjost banke podataka, gde uzrujani čovek hoće da zagospodari istorijom koja izgleda da mu izmiče, i koja bolje nego nova istorija može da mu donese informacije i odgovore. Ta istorija koja ga uzima sasvim celog na svoj teren u njegovom vekovnom trajanju, koja ga prosvetljuje o trajanju i o promenama, nudi mu ravnotežu između materijalnih i duhovnih elemenata, između ekonomskog i mentalnog, predlaže mu izbore, a da mu ih ne nameće. Oduvek je pripadalo istoriji da igra veliku socijalnu ulogu, u najširem smislu reči. No u našoj epohi, gde je ova uloga više nego ikada nužna, nova istorija, ako joj se daju sredstva za istraživanje, za predavanje na svim nivoima u školstvu, i za širenje, za kojom ima potrebu, u stanju je da tu ulogu odigra.

Nova istorija i marksizamGlobalno obnavljanje istorije, koje predstavlja nova istorija,

fundamentalne probleme našlo je samo u slučaju sa marksizmom. Ne samo stoga što je reč o nekoj kompatibilnosti, već istorijske okolnosti u kojima se razvila nova istorija u jednom trenutku - u kome su istoričari koji su se otvoreno pozivali na marksizam, praktikovali uopšte jednu istoriju koja je, boreći se istovremeno protiv ideoloških fraza pozitivističke istorije, prilagođavala svoje metode - moraju doprineti objašnjenju između nove istorije i marksizma. Pjer Vilar (Pierre Vilar), autor članaka „Marks i nacija”, dokazao je u svojim delima (Vilar 1962/1977) da se može biti učenik Marksa i Lisjena Fevra u isto vreme. Gi Boa (Guy Bois) daje ovde svoju tačku gledišta marksističkog istoričara danas. Skorašnje publikacije27 dopuštaju da se shvati evolucija marksističkih istoričara u tom smislu. Zadovoljiću se da sumarno podsetim na najvažnije tačke približavanja i mogućih razdora između marksizma i nove istorije.

27 Posebno anketa u Nouvelle critique, priredili R Hinker (F. Hincker) i A. Kazanova (A. Casanova) (Hincker, Casanova 1974); videti isto tako rad grupe autora Ethnologie et histoire ( 1975).

Nova istorija 93

Marksizam kao teorija dugog trajanjaMarks je, na više načina, jedan od učitelja jedne nove istori-

je, problemske, interdisciplinarne, usidrene u dugom trajanju i sa globalnim ciljevima. Periodizacija (robovlasništvo, feudalizam, kapitalizam) Marksa ili marksizma, sve i da nije prihvaćena u tom obliku, jeste teorija dugog trajanja. Čak iako se pojmovi infrastrukture i superstrukture predočavaju kao nedovoljni da objasne složenost odnosa između različitih nivoa istorijske realnosti, oni potiču od jednog pozivanja na pojam strukture, koja predstavlja suštinsku tendenciju nove istorije. Stavljanje u prvi plan uloge masa u istoriji može obnoviti zanimanje istorije za svakodnevnog čoveka, koji je takođe čovek smešten u društvo. Ali, grubi primat ekonomskog u istorijskom objašnjenju, tendencija da se u nadgradnju smeste mentaliteti, čije je mesto - a da ono nije na nekom fundamentalnom nivou kauzalnosti - ipak centralnije u novoj istoriji, a pre svega verovanje u linearnu istoriju koja se odvija po jednom jedinom modelu evolucije, dok nova istorija insistira na razlikama istorijskih iskustava i nužnosti mnoštva pristupa, svi ovi problemi pokazuju kako nova istorija može biti smatrana, od strane zvanične marksističke istorije, kao izazov. Istoričarima nove istorije, marksistima i nemarksistima, sleduje da prodube tu konfrontaciju. To je jedan od zadataka istorije danas...

Tradicija škole Anala i nova generacija istoričaraBeskorisno je, mislim, ponavljati kako je nova istorija skovana,

velikim delom, od strane ekipe Anala i oko časopisa. Ne da bi se, juče kao i danas, eminentnim istoričarima koji nemaju veze sa Analima, a kadkad ni simpatija za njih, uskratilo mesto u prvom redu nove istorije. Mislim, naročito, na Luja Ševalijea (Louis Chevalier), čiji je rad Radničke klase i opasne klase u Parizu u prvoj p o lovini XIX veka (Chevalier 1958) obnovio, savezom između istorije i demografije, istoriju društvenih struktura, i socijalnu istoriju u perspektivama nove istorije. No, treba smestiti, makar i ukratko, novu istoriju kakva se danas pojavljuje, u odnosu prema velikim opcijama Anala Lisjena Fevra i Marka Bloka, da bi se bolje izme- rio - kako Lisjen Fevr na to poziva mlade istoričare u svom predgovoru za Bitku za istoriju - pređeni put (Fevr 2004).

94 Žak Le Gof

Antropologija, privilegovana sagovornicaVažne bitke su dobijene. Ekonomska i socijalna istorija stekla je

pravo građanstva i postala je fundamentalna. Razvijaju se metode istraživanja, anketa, prakse istorijskog timskog istraživanja. Otvaranje prema drugim humanističkim naukama, uprkos teškoćama i razočarenjima, ostaje na dnevnom redu. Nužnost da se očuva jedan novi pogled, da se nađu problemi, područja gde bi istorijsko istraživanje bilo na svome vrhu, probijeno je od strane mnogih istoričara. Cilj totalne istorije, koja napreduje po problemima, i koja je realizovana putem međunarnodne saradnje, ostaje cilj koji treba dostići. Ali, ekonomska i socijalna istorija, u vidu u kom su je praktikovali Anali prvog perioda, nije više pionirski front nove istorije. Antropologija, koja je imala manji značaj na početku Anala - nasuprot ekonomiji, sociologiji i geografiji - postala je privilegovana sagovornica. Fobija od političke istorije nije više središnje mesto, jer je pojam političkog evoluirao, a problematike moći nametnule su se novoj istoriji (Le Gof 1999: 313-328). Tako- đe, događaj, kako je to pokazao Pjer Nora (Pierre Nora), biva re- habilitovan na novim osnovama (Nora 1974). Istorija mentaliteta i predstava, jedva skicirana u prvoj fazi Anala, postala, je jedna od glavnih linija prodora. Kvantitativna istorija je jedna novost.

Zadaci nove istorije

Takvi kakvi se pojavljuju, verovatni i nužni razvoji nove istorije za sutra su sledeći:

Promovisanje jedne nove erudicijeTradicionalna istorija se, zahvaljujući svojim metodama i teh

nikama, nametnula i zaveštala još uvek dragoceno nasleđe. Nova istorija nije sledila obnavljanje problema identičnim obnavljanjem tehnika erudicije. Taj zadatak mora, pre svega, da obuhvati:

a) jednu novu koncepciju dokumenta, koju prati nova kritika toga dokumenta. Dokument nije nevin, on ne proističe samo iz izbora istoričara, koji je i sam delimično određen svojom epohom

Nova istorija 95

i svojim miljeom; on je proizveden, svesno ili nesvesno, od strane društava prošlosti, kako bi nametnuo jednu sliku o toj prošlosti i rekao „istinu”. Tradicionalna kritika pogrešaka (a Mark Blok je nije prevazišao u Odbrani istorije), sasvim je nezadovoljavajuća. Dokument treba razložiti, da bi se razložili uslovi njegove proizvodnje. Ko je bio držalac, u jednom prošlom društvu, prava proizvodnje izvora koji su, voljno ili nevoljno, postali dokumenti istorije? Pošavši od pojma dokument-monument, Mišel Fuko je u Arheologiji znanja (Fuko 1998), ukazao na pravac u kojem treba istraživati. U isto vreme treba ograničiti, objasniti, zahvatiti lagune, mesta tišine u istoriji, i postaviti istoriju isto tako na ove praznine, kao i na ispunjenja koje su preživela;

b) jedno „povlačenje” pojm a vremena, kao materije istorije. Istražiti, takođe, ko je imao moć u svome vremenu, njegovu meru i njegovo korišćenje. Razbiti ideju o jednom homogenom, jedinstvenom i linearnom vremenu. Konstruisati operacionalne pojmove različitih vremena u jednom istorijskom društvu - po modelu mnoštva socijalnih vremena, koje su definisali Albvaš (Hal- bwachs) i Žorž Gurvič (Halbwachs 1925; Gurvitch 1958; Le Gof 1997). Sačiniti jednu novu hronologiju koja radije datira istorijske fenomene po trajanju njihove delotvornosti, pre nego prema datumu njihovog proizvođenja. To je, isto tako, tačno i za materijalne fenomene, kao i za duhovne. Kao što postoji hronologija za izvore energije (ljudska snaga, životinjska snaga, para, elektricitet, nafta), postoji hronologija verovarija. Čistilište u hrišćanskom društvu rođeno je na kraju dvanaestog veka, i praktično umrlo sa Drugim vatikanskim koncilom;

c) izlaganje, dorađivanje uporednih metoda koji su podesni, i koji dozvoljavaju da se poredi samo ono što je uporedivo. Pri- merice, povodom feudalnosti, izbeći isuviše široku definiciju koja bi stavila pod istu etiketu stvarnosti suviše udaljene u vremenu i prostoru, i koja ne zavisi od uporedivih istorijskih sistema. Samozvani afrički feudalni sistemi, .nemaju u stvari nikakve veze sa evropskom feudalnošću u devetom i desetom veku, koja se i sama razlikuje u više faza; ali, takođe, ne zadovoljiti se ni uskom koncepcijom, koja bi smatrala da su uporedive samo evropska i japanska feudalnost.

96 Žak Le Gof

Napredak ka totalnoj i imaginarnoj istorijiNapredak se pre svega mora ostvariti uzimanjem u obzir svih

dokumenata koja zaveštavaju društva. Literarni, umetnički dokument (Duby 1970b; Dibi 1989), moraju pogotovu biti integrisani u njihovom objašnjenju, a da specifičnost ovih dokumenata, i ljudskih ciljeva čiji su oni proizvod, ne bude nespoznata. To znači da je jedna suštinska dimenzija, koja još uvek i velikoj meri nedostaje istoriji, dimenzija imaginarnog. Taj deo sna koji nas, ako ga valjano razdvojimo od kompleksnih odnosa sa drugim istorijskim realitetima, vodi daleko u srce društava. U tom smislu, morala bi da se uspostavi jedna bolja veza između, na primer, istoričara i Centra za istraživanje o imaginarnom iz Šanberija, oko Žilbera Dirana (Gilbert Durand), koji je došao iz literarne istorije i lingvistike. Da bi se to postiglo, istoričar mora izabrati kao predmet istraživanja ono što smo Pjer Tuber i ja nazvali globalizirajuće strukture (Tou- bert, Le Goff 1975). Mi smo evocirali fenomen „incastellamento”, originalnu formu ruralnog habitata, konstituisanog između X i XIII veka (Toubert 1973), pojam rada, rata, napuštanja, marginal - nosti, itd.

Briga za ideje i za teorijeLisjen Fevr, započinjući svoje podučavanje na Kolež de Frans

1933, želeo je da se za njega može reći da je „vodio računa o idejama i teorijama; idejama, zato što Nauke napreduju samo zahvaljujući stvaralačkoj i originalnoj snazi misli; teorijama, zato što mi bez sumnje dobro znamo da one nikada ne obujmljuju svu bezmernu složenost prirodnih pojava, no ipak, i dalje predstavljaju one uzlazne stepenice kojima se Nauka, u svojoj neutoljivoj želji da proširi horizont ljudske misli, postepeno penje...” (Fevr 2004: 29-30).

Sve do ovde nova istorija pokušala je da izmakne dvema opasnostima: da bude, s jedne strane, sistematska, a s druge strane čisto empirijska, po slici pozitivističke škole (koja se smatrala objektivnom budući da je bez teorije, no koja je načešće bila bez ideja). Ali treba priznati da, uprkos izjavama Lisjena Fevra, istoričar nove istorije, insistirajući s pravom na mnoštvu pristupa, nije

Nova istorija 97

napustio brigu za teorijsko koja, daleko od toga da je dogmatska, jeste samo objašnjenje implicitnih teorija koje istoričar nužno, kao svaki čovek od nauke, stavlja u osnov svoga rada, i kojih mora da postane svestan, sa zadatkom da ih saopšti drugima. Držim da istoričar, ako se i drži podalje od strogih sistema objašnjenja u istoriji, ipak zbog toga ne manje treba da prizna postojanje istorijskih sistema, za koje mu pripada da analizira njihovu strukturu i njihove promene.

Budućnost istorijeMožemo se, na kraju, pitati šta istorija rizikuje da postane koli

ko već sutra? Mark Blok, između ostalih, postavio je sebi pitanje: „Postoji, dakle, samo jedna nauka o ljudima u vremenu, koja ima neprekidnu potrebu da sjedini proučavanje mrtvih sa proučavanjem živih. Kako je nazvati? (...) Antičko ime mi izgleda najobu- hvatnije, najmanje isključivo; najispunjenije, takođe, dirljvim uspomenama jednog nastojanja, više nego mnogovekovnog” (Bloch u: Febvre 1953: 15).

Da se ne igramo proroka ili vrača, mogu se predložiti tri hipoteze:

- ili će biti istorija koja, nastavivši sa ulaganjem drugih nauka u nju, apsorbuje sve u jednu pan-istoriju, globalnu nauku o čoveku, o ljudima u vremenu;

- ili jedna fuzija koja nastaje između tri društvene nauke, koje su najbliže jedna drugoj: istorija, antropologija i sociologija. Toj, eventualno novoj nauci, Pol Ven bi rado dao ime „sociološke istorije”; ja bih je radije nazvao „istorijska antropologija”;

- ili da se, ukoliko prestane da bude bezgranična, i da flertuje sa svim drugim naukama o čoveku, istorija ukopa na jednu novu teritoriju, čineći jedan novi „epistemološki rez”. Mislim da bi Mišel Vovel rado krenuo da je potraži u „jednoj novoj dijalektici kratkog i dugog vremena”.

U svakom slučaju, ono čemu se treba nadati, to je da istorijska nauka ubuduće bolje izbegne iskušenja filozofije i istorije, da odustane od zavođenja velikog slova - istorija sa velikim I - i da se bolje odredi prema proživljenoj istoriji ljudi. Zanimljivi razvoji istorije istorije moraju se unaprediti i u tome pomoći.

D ž e fr i M. P ejd ž

Okolnost, poređenje i kondicionalna teorija u makrosocijalnom

istraživanju*1

Skorašnje debate o uporednoj istorijskoj metodi usredsredile su se na tri problema: (1) pripovest i okolnost (conjuncture)**, (2) logiku poređenja i (3) granice teorijskog uopštavanja. Ovaj članak pokušava da, uspostavljanjem razlike između univerzalne i istorijski uslovljene teorije, razreši neke od problema postavljenih u ovim debatama, suprotstavljajući radove takvih predstavnika ponovo oživljene uporedne istorijske tradicije kao što su Čarls Tili (Charles Tilly), Teda Skočpol i Imanuel Valerstin, i odabrane radove uporedno istorijskih sociologa druge generacije. Uslovljene teorije druge generacije objedinjuju pripovest i okolnosnu vremenitost, poređenje upravljano teorijom i istorijski uslovljeno uop- štavanje, koje nisu naglašavane u univerzalizujućim teorijama i poređenjima pripadnika prve generacije.

* Naslov izvornika: Jeffery M. Paige,,,Conjuncture, Comparison, and Conditional Theory in Macrosocial Inquiry", American Journal of Sociology, Vol. 105, № 3 (November 1999), str. 781-800.

1 Zahvaljujem se Štivu Bunkeru (Steve Bunker), Muž Gocekovoj (Muge Gocek), Hauar- du Kimeldorfu (Howard Kimeldorf) i Majem Zaldu (Mayer Zald), kao i recenzentima Američkog žurnala za sociologiju ranijih nacrta ovog članka na komentarima i povratnim informacijama. Naročito se zahvaljujem Marku Mizručiju (Mark Mizruchi), za mnoge nadahnjujuće razgovore o logici statističke analize. Takođe se zahvaljujem Rene Rohas (Rene Rojas), čiji je seminarski rad na moj istorijsko-uporedni rad prvobitno doveo do izrade ovog članka.

*’ Engleski izraz conjuncture u ovom tekstu preveden je kao okolnost. Iako je puko usvajanje, u srpskom jeziku inače već prisutnog termina konjunktura, verovatno bilo jednostavnije, termin okolnost izgleda, sa stanovišta značajnih pojmovnih razgraničenja autora teksta, teorijski i metodološki primereniji (prim. рг).

106 Džefri M. Pejdž

Ponovno pojavljivanje uporedne istorijske sociologije tokom sedamdesetih godina dvadesetog veka i prihvatanje ovog stila istraživanja od strane mnogih mladih naučnika tokom osamdesetih i devedesetih godina dvadesetog veka, podstaklo je debatu u vezi s njenim epistemološkim osnovama te implikacijama po osnovnu teoriju u društvenim naukama. Debata se u sve većoj meri sama grupisala oko tri problema: oko istorijskog vremena, sa naglaskom na redosledu, događaju, okolnosti i pripovesti; oko logike poređenja, naročito među malim brojem velikih jedinica definisanih izričito u prostoru i vremenu; i oko problema uopšta- vanja i uzročne teorije. Zanimanje za istorijske posebnosti prostora i vremena navelo je mnoge brižne komentatore (Abbott 1990, 1992a, 1992b; Griffin 1992, 1993; Quadagno, Knapp 1992; Sewell 1996; Somers 1996,1998; Steinmetz 1998; Stinchcombe 1978; To- mich 1995) da dovedu u pitanje poželjnost ili čak i mogućnost op- šte teorije u društvenom istraživanju. Ovom uplitanju uporednog istorijskog rada žustro su se protivili ostali (Burawoy 1989; Kiser, Hechter 1991).

U skorašnjoj literaturi o istorijskom vremenu postoji znatna usaglašenost da su, kao što Tili beleži, za istoričare „vreme i prostor obično zbijeni - natopljeni uzrocima koji se događaju u nastavcima, akumulacijama, slučajnostima i neposrednostima” (Tilly 1994: 270). Skorija literatura je naglasila dva povezana aspekta istorijskog vremena koja imaju naročiti značaj za sociološko objašnjenje - pripovest i okolnost. Pripovesno objašnjenje posmatra same događaje kao uzroke i pretpostavlja da slučajni redosledi događaja ograničavaju buduće mogućnosti i određuju delovanje (Abbott 1990,1992a, 1992b; Aminizade 1992; Griffin 1992,1993; Somers 1996,1998; Sewell 1996). Okolnosno objašnjenje ističe da određena kombinacija strukturnih uzroka i događaja, naročito mesto i vreme, može da dovede do jedinstvenih rezultata koji ne moraju neophodno da se ponove u drugim kontekstima (Griffin 1992; Ragin 1987; Sewell 1996; Stainmec 1998; Tomich 1995).

Postignuta je saglasnost o uzročnom značaju ovih aspekata istorijskog vremena, ali je manja usaglašenost o implikacijama takve koncepcije vremena po sociološko uopštavanje. Čini se da je, kao

Okolnost, poređenje i kondicionalna teorija 107

što Griffin kaže, preovlađujući pogled na skorašnje radove takav da istorijsko objašnjenje „zahteva logiku prilično drugačije forme od pretpostavljenog objašnjenja, a koja se zasniva na... poređenju, eksternalizaciji i uopštavanju” (Griffin 1992:415). Sevel zaključuje da je „epska potraga sociologije za društvenim zakonima iluzorna” (Sewell 1996: 272). Stainmec raspravlja da je „nepredviđena okolnosna uzročnost pravilo u otvorenim sistemima kao što je društvo” koja zahteva „eklektičku mešavinu teorija” (Stainmec 1998: 184, 182, b. 28). Somersova zahteva „relacioni realizam” u kojem je „uzročna snaga... nezavisna od verovanja u bilo koju određenu teoriju” (Somers: 1998: 766; podv. Somers). Abot raspravlja da se „stvari događaju zbog konstelacije faktora, a ne zbog nekoliko fundamentalnih koji se odvijaju nezavisno” (Abbott 1992b: 68). Stinčkomb tvrdi da valjana istorijska sociologija zavisi od loci- ranja „dubokih istorijskih analogija”, koje su većinom nezavisne od opštih uzročnih teorija (Stinchcombe 1978: 22). Skočpolova odbija „zaslepljivače ranijih teorija” (Skocpol 1979: 190). Kvada- njo i Knap (Quadagno, Knapp 1992) pokušavaju da dokažu da je uzročna analiza moguća bez pozivanja na opšte teorije.

S druge strane, Majki Baravoj (Burawoy 1989) i Edgar Kiser i Majki Hehter (Kiser, Hechter 1991) tvrde da je cilj uporednog istorijskog istraživanja unapređenje opštih teorija društva, a ne objašnjenje određenih istorijskih okolnosti. Baravoj, posle Laka- toša (Lakatos), raspravlja da je naučno istraživanje organizovano u istraživačke programe u kojima su uplitanja osnovnih teorijskih postulata uspešno preformulisana u nove „pojaseve” teorije kako bi bila odgovorna za „anomalije” ili nepotvrđivanje prognoza koje je napravila prvobitna teorija. Kiser i Hehter osporavaju da je bilo koje istraživanje, uključujući i istorijsko, moguće bez opšte teorije,1 odbacuju ono što vide kao istoricizam i induktivizam uporedne istorijske sociologije.2

2 Izgleda da su Kiser i Hehter pogodili sam živac među sociolozima uporedne istorije. Kvadanjo i Knap ih optužuju za „epistemološki terorizam” (Quadagno, Knapp 1992: 500), a Somersova ih obojicu optužuje, kako za „neistoricizam”, tako i za „inkoherentnost” (Somers 1998). I Kvadanjov i Knapov članak, kao i članak Somersove, su u suštini prošireni odgovori Kiseru i Hehteru. Kiser i Hehter u svoju analizu zaista postavljaju neku vrstu strašila, optužujući sociologe istorije za „istoricizam”, koji zanemaruje pitanja uzročnosti kada je, kao što Kvadanjo i Knap i Somersova ističu, stvarni problem u tome da li pojmovi


Rasprava o ulozi teorije u istorijskoj vremenitosti ponavlja se u raspravi o ulozi činjenične logike i Milovih metoda sistematskog upoređivanja u istorijskoj analizi koju je u Države i državne revolucije: uporedna analiza Francuske, Rusije i Kine (1979) započela Teda Skočpol. Kiser i Hehter (Kiser, Hechter 1991) i Baravoj (Bu- rawoy 1989) raspravljaju o tome da Skočpolin induktivizam ne ističe ulogu teorije u uporednom istorijskom istraživanju, dok Li- berson (Lieberson) (1992), Ragin ( Ragin 1987) i Nikols (Nichols 1986) sumnjaju u valjanost takve indukcije malog broja istorijskih slučajeva. Sevel (Sewell 1996) i Abot (Abbott 1992a), s druge strane, u uporednoj analizi njenog slučaja, kritikuju Skočpolovu za zanemarivanje istorijske pripovesti i okolnosti. Ponovo se veliki deo rasprave vrti oko pitanja opštosti istorijskih posebnosti - ovog puta koliko o prostoru, toliko i o vremenu.

Nadam se da ću doprineti ovim raspravama upoređujući radove troje vođa iz generacije koja je sedamdesetih ponovo oživela uporednu istorijsku tradiciju - Čarls Tili, Teda Skočpol i Imanuel Valerstin - sa tri rada naučnika druge generacije koji, kako ću pokazati, u praksi rešavaju probleme vremenitosti, poređenje i uopštavanja, koji su postavljeni u savremenoj raspravi. Hauard Kimeldrofovo delo Reds or Rackets (Crveni ili reketaši): radikalne i konzervativne unije na dokovima (1988) svakako se zanima za pitanja istorijske pripovesti i okolnosti. Vilijam Sevel (1996) je uporedio Kimeldorfovu koncepciju vremena istorijski „obilatu događajima” sa „apstraktnim transistorijskim vremenom” Tilija i Valerstina. Gaj Seidmanina (Gay Seidman) Proizvodnja militantnosti: Radnički pokreti u Brazilu i Južnoj Africi 1970 - 1985 (1994), poput Država i društvenih revolucija Tede Skočpol, delo je o međudruštvenom upoređivanju zasnovanom na Milovoj „metodi sličnosti”. Seidmanova, međutim, ne nastavlja induktivno, poput Skočpolove, već svoja poređenja koristi za pronalaženje posmatranja koja su teorijski anomalna. Ustanak buržoazije, nasleđe imperije: Osmanska vesternizacija i društvena prom ena Gocekove (Gocek 1996), raspravlja da istorijska promena u poluperiferiji ne

uzročnosti zavise od opštih teorijskih stanovišta. U vezi s ovim pitanjem postoji ozbiljno razmimoilaženje u viđenjima.


odražava univerzalne zakone valerstinovskog svetskog sistema, već, pre, određene modele osmanske istorije koji se, ipak, mogu generalizovati. Smatram da uporedna istorijska praksa ovih naučnika druge generacije pokazuje da istorijski partikularizam može da igra glavnu ulogu u stvaranju posebne društvene teorije - koju ćemo ovde nazvati istorijski uslovljenom teorijom.

Istorijski uslovljena i univerzalna teorija

Veliki deo rasprave o uporednoj istorijskoj metodi zasniva se na preciznom značenju „opšte teorije”. Iako se Baravoj, kao i Kiser i Hehter, slažu u kritici istorijskog partikularizma, oni zapravo imaju veoma različito viđenje uloge teorije u istorijskom istraživanju. Za Kisera i Hehtera, „opšta teorija” predstavlja sinonim za univerzalnu teoriju - teorijske generalizacije primenljive u svim vremenima i na svim mestima. Oni, na primer, citiraju sledeću tvrdnju, zasnovanu na teoriji racionalnog izbora: „Stepen u kojem dobit i ostali izvori vladara zavise od njihovih subjekata” utiče na relativnu snagu vladara (Kiser, Hechter 1991: 19-20). Nisu date dalje pojedinosti o istorijskom ili kulturnom kontekstu, a njihova rasprava razjašnjava da je ovaj predlog primenljiv na vladare svih država, od drevnih imperija do naprednih industrijskih društava. Baravoj, s druge strane, citira sledeći predlog teorije Trockoga (Троцкии) o stalnoj revoluciji: „Bez direktne državne podrške evropskog proletarijata radnička klasa Rusije ne može ostati na vlasti i pretvoriti svoju privremenu dominaciju u trajnu socijalističku diktaturu” (Trocki u: Burawoy 1989: 787-88). Ovde su kako vreme (rani XX vek) tako i mesto (Rusija i Evropa) sastavni delovi teorijske tvrdnje, čak iako je njen cilj da se generalizuje i izvan ruskog iskustva na svetsku revoluciju.

Kiser i Hehter ponovo osnažuju tradicionalno sociološko traganje za „univerzalnim” zakonima koji su primenljivi u svim vremenima i na svim mestima. Baravoj, međutim, ništa manje predan upotrebi istorije radi testiranja krivotvorenih tvrdnji koje proi- stiču iz teorija društva, ima ideju o teoriji mnogo povezanijoj sa


vremenom i mestom. Predlog Trockoga je istorijski (i kulturno) uslovljen. On se ne primenjuje na sve revolucije, još manje na sve države. S druge strane, Trocki otvoreno veruje da su njegove teorije revolucije primenljive i van Rusije. Njegova teorija o „kombino- vanom i nejednakom razvoju” odredila je skup istorijskih uslova, sličnih onima u Rusiji 1905-1917, u kojima je revolucija bila naročito moguća. Tvrdnje Trockoga su istorijski uslovljene. Uslovljene tvrdnje mogu biti izvedene iz teorijskih okvira, poput marksizma Trockoga, ali zahtevaju određivanje istorijskih i kulturnih uslova pod kojima se smatra da bi tvrdnja mogla biti održiva.

Termin „istorijski uslovljena teorija” jednostavno čini eksplicitnim ono što je često implicitno u konstrukciji teorije. Stinčkombo- vo klasično delo o konstrukciji teorije, na primer, definiše uzročni zakon kao „tvrdnju ili predlog u teoriji koji govori da postoje okruženja (što je okruženje bolje opisano, kompletniji j e zakon) u kojima je promena jedne varijable povezana sa promenom kod druge varijable” (Stinčkomb 1967: 31; dodat naglasak). Određivanje okruženja bi trebalo, ali često to nije slučaj, da sadrži istorijske uslove u kojima zakon važi. Određivanje ovih uslova podrazumeva više od prostog navođenja ispravnih naziva mesta i perioda u kojima se primenjuje zakon. Ono zahteva, kao što Stinčkomb tvrdi na drugom mestu, defmisanje „dubokih uzročnih analogija” koje ujedinjuju situacije na koje se zakon primenjuje (Stinchcom- be 1978: 22).

Istorijski uslovljeni uzročni zakoni mogu se izvesti iz teorijskih stanovišta ili okvira, poput marksizma, ali samo ako se takva stanovišta ne smatraju univerzalnim. Na primer, u marksizmu se klasa može smatrati istorijski specifičnom društvenom (i analitičkom) kategorijom koja datira s kraja 19. veka, korisnom za razumevanje radničkih pokreta, ili se može razumeti kao univerzalni princip svetske istorije (istorija svih do sada postojećih društava je istorija klasnih borbi), i u ovom slučaju je to univerzalizujuća teorija koja ne dozvoljava istorijski određene uzročne predloge.3 Kiser i Hehter koriste termin „opšta teorija” za ono što mi naziva -

3 Za savremeni pokušaj da se stvori istorijski uslovljena verzija marksizma, videti Wright, Levine, Sober 89-100, naročito poglavlje „Towards a Reconstructed Historical Materialism”.


mo „univerzalnom teorijom”. Da bi se izbegla zabuna, ovde će se termin „univerzalan” upotrebljavati za opisivanje teorije bez određenog vremena i prostora, a istorijski uslovljena teorija će se upotrebljavati za teorije koje eksplicitno određuju stepen istorijskih uslova pod kojima se smatra da se teorija primenjuje. Istorijski uslovljena teorija, međutim, za razliku od objašnjenja okolnosti i slučaja, podrazumeva uopštavanje izvan pojedinačnog slučaja, ako ne i svih slučajeva, i doprinosi razvoju uslovnih teorijskih okvira, a ne samo razumevanju određenih istorijskih okolnosti.

Sevel je ubedljivo raspravljao o tome da univerzalne teorije karakterišu rad takvih naučnika prve generacije kao što su Tili, Valerstin i Skočpol (Sewell 1996). Raspravljaće se da autori druge generacije, na koje smo se ovde osvrnuli, ne razvijaju objašnjenje okolnosti svojstveno slučaju, niti univerzalnu teoriju, već pre istorijski uslovljenu teoriju. Oni to čine ispitivanjem anomalija u teorijskim okvirima predstavljenim naročitim prostorno-vremenskim okolnostima. Čineći to, oni u praksi razrešavaju veštač- ku antinomiju između istorijske specifičnosti i teorijskog uopšta- vanja, koja se nalazi u osnovi savremenih epistemoloških debata o pripovesti, poređenju i opštoj teoriji.

Crveni ili reketaši? Pripovest, okolnost i uslovljeno uopštavanje u istorijskoj sociologiji

Viljem Sevel mlađi je studiju Hauarda Kimeldorfa o ustanku radikalnih („crvenih”) međunarodnih lučkih radnika Zapadne obale i Internacionalnog sindikata magacinskih radnika (1LWU)‘ u prvoj polovini 20. veka koristio kao glavni primer za ono što naziva sociologija „obilata događajima”. „Kimeldorfova knjiga, kako sam je shvatio”, kaže Sevel (Sewell 1996: 270), „obezbeđuje model koji potencijalno može da se generalizuje za objašnjenje ili tumačenje u istorijskoj sociologiji”, zato što prepoznaje „prirodu *

* International Longshoremans and Warehousemens Union, u daljem tekstu ILWU (prim, pr.).


vremenitosti kao uslovljenu putanjom, uzročno heterogenu i zavisnu”. Po Sevelovom mišljenju, Kimeldorfovo pripovesno vreme predstavlja oštri raskid sa „apstraktnim transistorijskim vremenom” Tilija i Valerstina i induktivnim „eksperimentalnim vremenom” Skočpolove. Kimeldorfova knjiga bi podjednako dobro mogla da ilustruje Stainmecovu „uslovljenu, okolnosnu uzročnost”, Grifmovo „pripovesno objašnjenje”, Somersin „odnosni realizam”, ili Abotov „pripovesni pristup slučaju”. Sevel raspravlja o tome da Kimeldorfova istorijski uslovljena uzročnost „obilata događajima” predstavlja jedinu alternativu univerzalizujućim uopštavanjima Tilija, Valerstina i Skočpolove i velikog delà konvencionalne sociologije.

Iako je Kimeldorfova studija zasnovana na kontrolisanom po- ređenju sa konzervativnim reketaškim sindikatom lučkih radnika Istočne obale i sadrži konvencionalne sociološke varijable, njegov cilj nije teorijsko uopštavanje. Prema Kimeldorfu, naročita kombinacija (okolnosti) njegovih varijabli i istorijski sled događaja (pripovest) ono su što vodi radikalizmu ILWU. On izdvaja nizove varijabli po kojima se sindikati Istočne i Zapadne obale razlikuju. Radnici Zapadne obale regrutovani su iz radikalne kulture pomorske industrije i industrije za preradu drveta, kojom je dominirala IWW; radnici Istočne obale dolaze iz konzervativnih, ruralnih, katoličkih kultura Italije i Irske. Sindikati Zapadne obale bili su suočeni sa beskompromisnom i koncentrisanom kontrolom robe tri firme brodovlasnika; vlasnici Istočne obale bili su brojniji i podeljeni. Komunistička partija na Zapadnoj obali napustila je partijsku liniju i radila u okviru lučkog sindikata; sindikat Istočne obale sledio je partiju i prihvatio dualni unionizam i, kasnije, podršku Sovjetskom Savezu, fatalno izolujući radikale iz sindikata. Svaka od ovih varijabli - kultura radničke klase, koncentracija poslodavaca, partijski dogmatizam - lako bi mogla da se tretira kao ispravna uzročna varijabla i da se primenjuje na druge sredine, ali to nije Kimeldorfovo (ili Sevelovo) osnovno mišljenje. Prema Kimeldorfu, „eksplozivna kombinacija sindikalizma, neprijateljstva brodovlasnika, otpora radničke klase i komunizma” je ono što je uobličilo radikalni sindikat i njegovog vođu Harija Bridžisa.


Ove varijable ujedinile su se u velikom štrajku u San Francisku 1934. godine, koji je na dokovima okupio generaciju oko Bridžisa u krvavom sukobu sa beskompromisnim brodovlasnicima i policijom. Jedan događaj, štrajk iz 1934, postaje uzročna varijabla. Zapravo su štrajk iz 1934. i njegova uloga u učvršćivanju Bridži- sovog radikalnog vodstva Sevelov i Kimeldorfov najsnažniji dokaz za zavisnu prirodu istorijske uzročnosti i protiv sociološkog uopštavanja (Sewell 1996: 271). „Istaknuti vođa u epskom štrajku Zapadne obale 1934. godine, i u opštem štrajku u San Francisku, Bridžis je, uz komunističku podršku, od običnog lučkog radnika postao predsednik Međunarodne asocijacije lučkih radnika (ILA)', prvo u San Francisku, a potom 1936. godine za celokupnu oblast pacifičke obale. Naredne godine poveo je 17000 lučkih radnika Zapadne obale iz ILA u CIO da bi potom osnovao ILWU”.

Ovaj citat, međutim, nije iz Kimeldorfove knjige ili Sevelovog članka, već iz uporedne studije 38 CIO sindikata Stepan-Nori- sove (Judith Stepan-Norris) i Morisa Zeitlina (Maurice Zeitlin), objavljene u American Sociological Review (Stepan-Norris, Zeitlin 1989: 511). Upotrebljen je da ilustruje jedno od njihovih osnovnih otkrića - da su radikalni komunistički aktivisti pre dostizali vodeće pozicije u CIO** sindikatima kada su bili deo radničke „pobune odozdo”, nego kada su osnivali odvojene komunističke sindikate. Bile su oko sedam puta veće šanse da će sindikatom rukovoditi komunisti ako je formiran takvom pobunom, nego ako nije. Njihov zaključak da „konkretne međuklasne borbe mogu da stvore... nove objektivne političke odnose” (Stepan-Noris, Zeitlin 1989: 518), slaže se sa Kimeldorforvim argumentom, ali predstavljenim kao (uslovno) teorijsko uopštavanje, pre nego kao istorijska okolnost.

Kimeldorf je student i saradnik Zeitlinove (kao što je i Stepan- Norisova) i njegova knjiga je napisana kao doktorska disertacija po Zeitlininim uputstvima. Kimeldorfova knjiga i članak Stepan- Norisove i Zeitlinove deo su istog opšteg istraživačkog programa o autonomnim efektima političkih i organizacionih faktora na svest i angažovanje radničke klase. Navedeno u uslovnom obliku,* International Longshoremens Association, u daljem tekstu ILA (prim. рг).** CIO - Congress of Industrial Organisations (prim, pr)


Kimeldorf raspravlja o tome da, kada se militantna radnička kultura, u ekonomskoj krizi poput Velike depresije, suoči sa koncen- tisanim beskompromisnim poslodavcima, sindikalni radikalizam je verovatniji ako komunističko vodstvo raskine sa partijskim dogmatizmom i pridruži se pobuni.

Ovi uslovi nisu svojstveni jednom sindikatu (ILWU) u jednoj istorijskoj okolnosti (dokovi San Franciska 1934. godine) kao što Stepan-Norisova i Zeitlinova pokazuju; niti su svojstveni Sjedinjenim Državama. Niže niz pacifičku obalu, u svetu kulturno udaljenom od kalifornijskog ILWU, u centralnoj Americi tridesetih godina dvadesetog veka, komunistička strategija igrala je sličnu ulogu u sindikalnim pobunama. Suočena sa istorijskom mogućnošću koju je obezbedio militantni ruralni proletarijat doveden do očaja ponorom Velike depresije, te suprotstavljena ujedinjenoj i beskompromisnoj grupi poslodavaca u industriji kafe, Komunistička partija El Salvadora dogmatski je odbila koaliciju sa „socijalističkim fašistima” demokratskih sindikata, ili sa bilo kim drugim, i potpuno sama započela pobunu. Poraz partije koji je usledio i masakr većine njenih sledbenika, bio je određujući događaj u modernoj političkoj istoriji Salvadora. Ugušena je levica i svako kulturno sećanje na nju za narednih 50 godina.4

U Kostariki,komunisti su se suočili sa sličnom situacijom među militantnim lučkim radnicima i radnicima na plantažama banana, i suprotstavljeni beskompromisnoj i ujedinjenoj klasi poslodavaca (postojala je samo jedna - Ujedinjena kompanija voća), nedvosmisleno su odbacili komunističku ortodoksiju i poveli radnike u svoj veliki štrajk 1934. godine. Poput onog u San Francisku iste godine, štrajk je definisao svest generacije i za narednih 50 godina Komunističku partiju i njenog vođu Manuela Mora Valverdea načinio silom u kostarikanskom sindikatu radnika na plantažama banana i u sindikalnom pokretu uopšte. •

Kimeldorf, naravno, ne pravi eksplicitno poređenje sa ostalim sindikatima u zemlji ili inostranstvu, niti u svom poslednjem poglavlju izvodi sociološke (kao suprotstavljene epistemološkim) zaključke. On nije uspeo da odgovori na pitanje kojim je knjiga

4 Za pregled uloge Komunističke partije u El Salvadoru i Kostariki tokom tridestih godina dvadesetog veka, videti Paige (Paige 1997: 99-152).


započeta - zašto je ILWU bio izuzetak u američkom primeru za jedan radikalni sindikat u zemlji u kojoj je socijalizam slabo uznapredovao? Ovo pitanje je, naravno, direktno izvedeno iz neomar- ksističkog teorijskog okvira u kojem rade Zeitlinova i njeni studenti, Kimeldorf i Stepan-Norisova, a neuspeh radikalizma među američkim radnicima glavna je anomalija u ovoj teoriji. Moguće je da je Kimeldorf predložio originalan i paradoksalan odgovor na problem američkog izuzetka - da je sama Komunistička partija služila za sprečavanje radničkog radikalizma - ali je svojom odanošću okolnosnoj uzročnosti, zanemario ovu potencijalno značajnu teorijsku implikaciju sopstvenog rada.

S druge strane, Kimeldorfovo pažljivo vladanje istorijskim vremenom i mestom opisuje istorijske uslove u kojima uzročni zakon funkcioniše na takav način da podriva pokušaje da se stvore univerzalna uopštavanja koja bi važila u svim vremenima i na svim mestima. Svakako, definisanje skupa mogućih slučajeva na koje je primenljiva uslovna teorija, samo po sebi je kompleksno teorijsko i empirijsko pitanje. Čak i ako je Kimeldorfov model primenljiv na ostale sindikate u Sjedinjenim Državama i Centralnoj Americi tokom tridesetih godina dvadesetog veka, tačan opseg istorijskih slučajeva na koje se teorija može primeniti, i dalje će ostati određen. Upravo je uloga istorijski uslovljene teorije od centralnog značaja u ovakvim pitanjima.

Poput Kimeldorfovih naročitih uslovnih predloga, verzija Marksovog teorijskog okvira, koju su uposlili Zeitlinova, Stepan- Norisova i Kimeldorf, jasno je istorijski uslovljena, a ne univerzalna; napustili su svaku privrženost takvim pojmovima kao što je neizbežan i univerzalni trijumf proletarijata ili vodeća uloga Komunističke partije. Avangardna partija svakako ima ulogu, ali će ona verovatno podjednako sprečiti, kao što će i voditi klasne pokrete. Trijumf socijalističke revolucije nije osiguran - on zavisi od naročitih istorijskih okolnosti. Istorijski uslovljen marksistički teorijski okvir generiše istorijski uslovljene uzročne predloge. Kimeldorfov rad ne ukazuje na to da je epska potraga sociologije za uzročnim zakonima iluzorna, kao što tvrdi Sevel, već da je ona tragala za pogrešnim zakonima - univerzalnim pre nego uslovlje-


nim. Isto bi se moglo reći i o drugoj oblasti skorašnje kontrover- znosti u uporednoj istorijskoj epistemologiji - ulozi poređenja.

Uloga poređenja, ili staje Tedi Skočpol?

Delo Države i društvene revolucije Tede Skočpol nedavno je izabrano za jednu od deset najuticajnijih knjiga u sociologiji u poslednjih 25 godina, dok se prema Savremanoj sociologiji (maj 1996: 293; mart 1977: 134), rangira se kao jedno od najbolje prodavanih socioloških delà. Njeni ciljevi su podjednako epistemološki i teorijski ambiciozni. Ona je, zapravo, metodološki manifest nove uporedne sociologije. Skočpolova tvrdi da je induktivno unakrsno-društveno poređenje, koje prati Milovu „metodu razlike” i „metodu sličnosti”, način na koji uporedna istorijska sociologija treba da se upražnjava, a u Državama ona to i čini, poredeći tri „slična” slučaja „društvene revolucije” (Francusku, Rusiju i Kinu) sa ostala četiri slučaja koja se „razlikuju” u tome što nisu imala uspešne društvene revolucije, iako su imala neke od uslova koji bi mogli da doprinesu njihovom stvaranju (Engleska 1640-1689; Nemačka 1807-1814 i 1848; Japan 1868).

Kako Skočpolova objašnjava Milove metode: ,,U osnovi, naučnik pokušava da stvori osnovane veze potencijalnih uzroka, sa datim fenomenom koji nastoji da objasni. Postoje dva načina na koje može da se postupi. Prvi, možemo da pokušamo da ustanovimo da nekoliko slučajeva, kojima je fenomen koji pokušavamo da objasnimo zajednički, takođe deli čitav skup uzročnih faktora, mada oni variraju na druge načine koji se čine uzročno značajnim. Mil je ovaj pristup nazivao ‘metodom slaganja’. Drugi, možemo da poredimo slučajeve, u kojima su prisutni fenomen koji treba objasniti i pretpostavljeni uzroci, sa drugim slučajevima u kojima su kako fenomen, tako i uzroci, odsutni, ali koji su, inače, najsličniji pozitivnim slučajevima. Mil je ovu proceduru označio kao‘metodu razlike’” (Skočpol 1979: 36).


Gledišta kritike na Skočpolovu:Uvod i poređenje bez teorije i istorijeSkočpolina upotreba Milove metode bila je predmet opsežnih

komentara i debata (Burawoy 1989; Kiser, Hechter 1991; Lieber- son 1992; Nichols 1986; Ragin 1987; Sewell 1996; Tili 1997), a postignuta je jednoglasnost o tome da je sam metod, bar onakakav kako ga je protumačila Skočpolova, ozbiljno pogrešan. Postoji nekoliko vrsta kritike. Prvo, postavljalo se pitanje o broju „slučajeva” (Kiser, Hechter 1991; Liberson 1992; Ragin 1987). Sa tako malim brojem slučajeva i tolikim potencijalnim varijablama, tvrdilo se, nije moguće da bilo koji induktivni pristup dovede do bilo kakvih definitivnih rezultata. Drugo, kritike su kao fatalno pogrešnu odbacile ideju čiste indukcije (Burawoy 1989; Kiser, Hechter 1991; Sewell 1996) zato što je, kao što raspravljaju Kiser i Hehter,„neka teorija takođe neophodna da upravlja izborom odgovarajućih slučajeva i da izabere odgovarajuće faktore uključivanja u model. Metode slaganja i razlike dovešće do rezultata koji su direktna funkcija izabranih slučajeva i uključenih faktora” (Kiser, Hechter 1991: 14-15).

Treće, kritike su raspravljale o tome da je, čak iako je Milo- va metoda ispravna, Skočpolova ne primenjuje na najbolji način (Burawoy 1989; Nichols 1986; Sewell 1996; Tili 1997). Prema ovim kritikama, Skočpolinim slučajevima društvenih revolucija nedostaje jedna ili dve varijable koje zahteva njena teorija, a u njenim uporednim slučajevima, bez teorijskih preduslova, prisutni su neki aspekti društvene revolucije. Kritike takođe raspravljaju da Skočpolova ne uspeva da opovrgne alternativne teorije, niti da ih makar ozbiljno uzme u obzir (Tili 1997: 123). Prema njenim kritičarima, Milov metod, ako se dosledno primenjuje, ne opovrgava teoriju Skočpolove i ne uspeva da opovrgne osnovne alternativne teorije.

Konačno, kritičari su raspravljali i o tome da, uprkos njenim pretenzijama ka istorijskim inovacijama, Skočpolova, zapravo, zanemaruje istoriju na najmanje tri načina. Prvo, izborom „slučajeva društvene revolucije” u tako neuporedivim vremenskim periodima (koja se protežu na tri veka), zanemarila je najfunda-


mentalniji argument istorijskog sociologa - da se efekti uzroka razlikuju u različitim epohama (Burawoy 1989; Sewell 1996). Drugo, stavljanjem tako različitih istorijskih slučajeva u isti koš i pod zajedničku rubriku „društvene revolucije”, zanemarila je njihove veoma stvarne istorijske razlike, uključujući tu, kao što je Sevel raspravljao (Sewell 1985), nimalo beznačajnu činjenicu da su njihove ideologije i ideološke posledice različite. Na kraju, zanemarila je istorijsko vreme, tok i pripovest, praveći poređenja poprečnog preseka, a ne uključujući u svoju teoriju tok na bilo koji sistematski način (Burawoy 1989; Kiser, Hechter 1991; Sewell 1996).

Ove kritike najistaknutijeg zagovornika Milove metode navele su neke kritike na zaključak da je Milov metod upoređivanja pogrešan. Skočpolova je (Skocpol 1986,1994) žustro odbacila najveći deo kritika koje su upućene njoj i njenoj metodi. Moje viđenje je da kritike ne reaguju toliko na Milovo poređenje, koliko na Skoč- polinu potragu za univerzalnim uzročnim zakonima, kroz induktivno traganje za zajedničkim elementima u skupu pojava. Milove metode su potpuno prikladne u istorijskom uporednom radu, ako se koriste da ispitaju anomalije u istorijski uslovljenim teorijskim okvirima i da razviju uslovljene, a ne univerzalne, uzročne teorije. Gaj Seidmanova u svojoj knjizi Proizvodnja militantnosti (Seid- man 1994), po mom mišljenju, čini upravo to.

Uslovna teorija, Milove metode i „Prirodni eksperiment”Marka Bloka: Seidmanina Proizvodnja militantnosti

Seidmanova eksplicitno kreće sa upotrebom Milove „metode sličnosti” i potvrđuje Skočpolovu kao model (Seidmanova je bila Skočpolina studentkinja). „Umesto što poredimo različite ishode u slučajevima koji bi mogli da imaju isto poreklo (Milov metod razlike), moguće je koristiti poređenja da bi pokušali da objasnimo isti ishod u različitim kontekstima, ispitujući zajedničke dinamike koje su oblikovale društvene fenomene (Milov metod slaganja)” (Seidman 1994: 9). Poređenje radničkih pokreta u Brazilu i Južnoj Africi, kaže, „vapi za drugim tipom poređenja” zbog njihovih


„veoma različitih kultura” (Seidman 1994: 9). Ove razlike najpre sadrže, naravno, sistem aparthejda u Južnoj Africi, sponzorisanog od strane države, koji je Skočpolova (1979: XII) svojim proračunima smatrala razlogom što se u toj zemlji nikakva revolucija nije dogodila niti „će se dogoditi u skorijoj budućnosti”.

Iznenađujuće je, stoga, da je radnički pokret koji se razvijao u dva društva između 1970. i 1985. godine zadobio zapanjujuće slične oblike. U oba slučaja, industrijski radnici u rudnicima i proizvodnji učestvovali su u veoma politizovanom sindikalnom pokretu, koji je takođe pokrenuo mnoge ljude u neformalnoj privredi prema modelu koji Seidmenova naziva „sindikalizam društvenih pokreta”. Zahtevi za demokratsko otvaranje zatvorenih autoritarnih sistema bili su značajan deo oba pokreta, posebno s obzirom na nacionalni i klasni sastav u oba društva, i na instituci- onalizovani rasizam u Južnoj Africi, oba pokreta bila su značajno nerasistička (ili „rasistička”, kako bi rekli u Južnoj Africi). Klasa i politika prevazišli su čisto nacionalne ili rasne zahteve.

Šta god da je izazvalo društveni pokret sindikalizma, to očigledno nije mogao biti aparthejd, pošto je on bio prisutan samo u jednom od dva slučaja. Niti je to mogla biti angloholandska ili lu- soafrička kulturna tradicija, pošto su se ove dve varijable razlikovale u oba slučaja. Mora da je postojalo nešto što je bilo zajedničko ovim društvima. Za Seidmanovu, odgovor je da su oba društva bila poluperiferna, društva, koja su, tokom perioda ekonomskog razvoja širom sveta, prolazila kroz naglu industrijalizaciju i nesamostalan razvoj, pod upravom autoritarnih država, praćena oštrim ekonomskim zastojem (posle 1973). Uspeh birokratskih autoritarnih industrijalizacijskih strategija Brazila i Južne Afrike stvorio je brojan i loše plaćen proletarijat (male plate bile su strategija oba režima da povećaju svoje pozicije u svetskoj ekonomiji). Ograničena ekonomska usredsređenost oba režima potisnula je veliki deo stanovništva u gradske čatrlje, koje su karakteristične za brazilske i južnoafričke gradove. Da stvari budu gore, obe vlade su za ovakve nastambe zanemarile obezbeđivanje čak i minimalnih socijalnih službi.


Oba režima bila su neslavna po svom previše razvijenom bez- bednosnom aparatu, brigadama smrti i efikasnoj eliminaciji političkih protivnika. Pod ovim okolnostima sindikalizam društvenih pokreta, ili bilo kakva opozicija, mogu se činiti osuđenim na neuspeh. Ali, ekonomsko pogoršanje posle 1973. godine stvorilo je priliku, dok je istovremeno dramatično povećalo ekonomski pritisak kako na radnike, tako i na gradsku sirotinju. Poslovna elita, ujedinjena iza represivnog aparata u prošlosti, počela je - kako se razvoj usporavao i povećavala se trka sa državom za deficitarne izvore - da uviđa neslaganje sa svojim interesima. Bezbednosni aparat, koji je u prošlosti delovao kao neophodan, sada je činilo prepreku za dalji razvoj i stabilnost. Militantni sindikalizam društvenih pokreta razdvojio je tada elitu od poslovnog sektora, koji je počeo da se prilagođava i da povlači svoju podršku autoritarnoj vladavini, što je dovelo do gotovo istovremene tranzicije ka demokratiji u obe zemlje.

Gradeći ovaj argument, Seidmenova je uspela da izbegne navodne klopke Milovog metoda koje su naglašavali kritičari. Prvo, zanemarila je Skočpolinu oštrinu o „zaslepljivačima, ili teško obojenim sočivima, ranije postojećih teorija” (1979: 9) i eksplicitno krenula da objašnjava značajnu teorijsku anomaliju. Upravo je ista anomalija u Marksovoj teoriji zbunjivala Kimeldorfa - neuspeh revolucije među industrijskim proletarijatom. Poput njegovih radnika na pristaništima, radnici Brazila i Južne Afrike su izuzetak izuzetka - militantni politizovani industrijski radnici. Iako nije došlo do revolucije, doprineli su padu autoritarnih vlada u oba slučaja. Seidmanova takođe beleži da su njeni slučajevi iz ugla teorije modernizacije anomalija, pošto ne uspevaju da prate kurs političke inkorporacije radnika Zapadne Evrope, kako je opisao Bendiks (Seidman 1994: 258). Oba njena slučaja i varijable bili su teorijski izabrani.

Drugo, ona ne zanemaruje istorijske uslove, ali ih čini značajnim delom svog argumenta. Svoju pažnju usredsređuje na isti istorijski period - vrhunac industrijske ekspanzije u posleratnom periodu i njeno opadanje posle 1973. godine - i prati dva društva koja imaju izuzetno slične ekonomske putanje. Istorijski fe


nomeni podstudije zaista su dovoljno slični da bi se, u analitičke svrhe, mogli smatrati jednakim. Društvene revolucije u Francuskoj 1789. i Rusiji 1917. godine mnogim posmatračima ne deluju mnogo slične, ali dovoljno snage Seidmanine analize zavisi upravo od toga koliko su neočekivano slična njena dva sindikalna pokreta. Industrijske politike dve vlade takođe su upadljivo slične. Vremenski tok je praćen u oba slučaja. Svakako, sam tok, naročito tranzicija ka demokratiji, značajan je deo njene teorije.

Seidmenova takođe pokazuje da dobar uporedni rad ne zavisi na linearan način od broja takozvanih „slučajeva” koji se ispituju. Skočpolino prizivanje induktivnog empirizma nanelo je štetu uporednoj istorijskoj sociologiji, zaokružujući debatu na podelu „veliko N”7”malo n” poznatu u pozitivističkoj društvenoj nauci. Zapravo, kao što Grifin argumentuje (Griffin 1992), Skočpolova deli istu induktivnu logiku sa statističkom sociologijom, koja se razlikuje samo u veličini slova N. Srećom, Seidmanova je zanemarila Skočpoline ideje o induktivnoj logici slučaja i prosto nastavila da testira teorijske ideje u svoja dva „slučaja”. Možda bi trebalo da se ponovo osvrnemo na metode uporednog istraživanja kako ih je opisao veliki istoričar Mark Blok (Bloch 1953,2004), koji je tvrdio da pažljivo uokvirena hipoteza, izgrađena u jednom kontekstu, može da se testira njenim ispitivanjem u drugom kontekstu, u kojem bi moglo da se očekuje da preovlađuju slični uslovi. Čak i pojedinačno posmatranje („slučaja”) može da posluži kao test u onome što je Blok predstavio kao „prirodni eksperiment”.

Kao što Ragin ističe, logika takvih prirodnih eksperimenata fundamentalno se razlikuje od statističkih analiza velikog broja slučajeva (Ragin 1987: 61-64). Statistička analiza zahteva da analitičar pretpostavlja da (a) uzroci funkcionišu na isti način u svakom slučaju, nezavisno od prisustva drugih uzroka u tom slučaju; (b) da su efekti linearni i aditivni; i (c) da prosečni efekat svakog uzroka u populaciji može da se primeni na svaki slučaj u populaciji. Čisti efekat ovih pretpostavki treba da stvori procene asocijacija u populacijama čije su teorijske implikacije, kao što navodi Ragin, „od nepoznate vrednosti” (Ragin 1987: 63). Kao što je Liberson (Lieberson 1985: 103) naglasio, ne postoji obavezna veza između


takvih mera jačine asocijacije i uzročnih tvrdnji.5 Tarner (Turner 1987) iFridman (Freedman 1991),kao i Mil (Meehl 1970),ukazuju na iste teškoće. Iako se ove mane mogu ukloniti sprovođenjem analiza na podgrupama, uvođenjem „interakcijskih pojmova”, ili analiziranjem ostatka, ove tehnike mogu da smanje, ali ne i da eliminišu, prosečne osobine uzroka u slučajevima prisutnim u statističkim metodama.

Dakle, uopšte uzevši, statistička analiza nastavlja sa zanemarivanjem anomalija i opisivanjem prosečne verovatnoće u populacijama kao „uzročnim zakonima”, iako te verovatnoće zapravo ne mogu da se primene ni na jedan slučaj u populaciji. A pokušaj da se poprave te mane, kroz interakcijske uslove ili analize pođpo- pulacija, rapidno će iscrpsti višestruke slučajeve, koji su osnov za statističke analize. Kao što kritičari ističu, Skočpolinom prihvatanju sličnog induktivnog pristupa nedostaje odgovarajući broj slučajeva, čak i kada bi se procenili prosečni efekti. Blokov prirodni eksperiment, poput Baravojeve anomalije, s druge strane, usred- sređuje se na teorijski defmisane istorijske okolnosti, koje bi lako mogle da budu pojedinačno posmatranje ili „slučaj”.

Na najosnovnijem nivou, razlika između Seidmanine i Skoč- poline upotrebe Milovog metoda je razlika između induktivnog kvazistatističkog traganja za univerzalnim zakonima, koji su primenljivi na sve društvene revolucije, i razmatranja anomalija u istorijski specifičnim slučajevima. Seidmanine generalizacije su, za razliku od Skočpolinih, istorijski uslovljene. Zaključci se primenjuju na strategije koje su postavili kasni pronalazači, tokom ekonomskih kriza početkom sedamdesetih godina. U svojim zaključcima Seidmanova eksperimentalno i pažljivo primenjuje svoj model na korejski slučaj i predlaže da bi mogle da postoje paralele u drugim skorašnjim industrijalizujućim državama, ali odbija univerzalne generalizacije za sve „skorije industrijalizovane”, bez obzira na istorijski period.

5 Liberson ističe da bi hipotetičko statističko proučavanje zakona gravitacije zasnovano na posmatranjima objekata koji padaju (novčića, perja, itd.) kroz vazduh otkrilo da njihova brzina padanja zavisi od njihove gustine, površine, oblika, i tako dalje, a zanemarilo bi gravitaciju zato što je konstanta koja ne varira u populaciji posmatranih vrednosti (Li- eberson 1985: 99-107).


Ovim ne želim da kažem da Seidmanova ne doprinosi opštijem teorijskom okviru. Seidmanova, poput Kimeldorfa, testira istorijski uslovljenu verziju Marksove teorije prema kojoj će „različiti putevi kapitalističkog rasta proizvesti različita iskustva, različite mogućnosti za radnike, različite pokrete radničke klase” (Seidman 1994: 274), no ne i neizbežnu pobedu proletarijata. U oba slučaja njihovi pronalasci imaju značaja za istorijski uslovljen marksistički teorijski okvir. Ni u kom slučaju marksizam nije tretiran kao univerzalna teorija.

Univerzalna i uslovljena teorija: iz Valerstinovog planetarijuma

Kao što Kiser i Hehter (Kiser, Hechter 1991: 3) argumentuju, veliki deo otpora prema generalizujućoj društvenoj teoriji u uporednom istorijskom radu zapravo predstavlja reakciju na shvaćene neuspehe, ne toliko teorije, koliko određenih univerzalnih teorija koje su organizovale sociološku misao od njenih početaka u XIX veku - funkcionalizam od Dirkema i Malinovskog (Malinowski) do Parsonsa i Mertona (Merton), marksizam od samog Marksa do neomarksisitičke teorije Valerstina i verzija teorije modernizacije od Tenisa (Tbnnies) do Inkelesa (Inkeles). Sada, verovatno s dobrim razlogom, postoji opšte nepoverenje u sve takve „metapri- povesti” koje tvrde da otkrivaju opšte zakone istorije. Ono što je u osnovi svih ovih velikih teorija istorije su univerzalni, teleološ- ki pojmovi progresa. U takvim teorijama, sva društva su vođena istim univerzalnim zakonima i pratila su iste tokove ka konačnoj (ili, u marksizmu, pretposlednjoj) fazi modernog industrijskog društva.

Alternativa ovim sada diskreditovanim univerzalnim teorijama je, svakako, okolnosna uzročnost, koja poriče da je moguće stvaranje uslovnih zakona ili opštih teorijskih okvira. Ali, kao što smo videli, odbacivanje univerzalnosti i teleologije ne podrazumeva da se neophodno napuste uzročne teorije ili teorijski okviri. Naprotiv, oni su neophodan prvi korak u stvaranju istorijski


uslovljene teorije. Ova razlika je dobro ilustrovana kontrastom između objasnjenjâ jednog posebnog istorijskog slučaja kao što je pad Osmanskog carstva, u jednoj od najuticajnijih univerzalnih uporednoistorijskih teorija - Valerstinovoj teoriji svetskog sistema - i u istorijski uslovljenoj teoriji Muž Gocekove, u njenom radu Ustanak buržoazije, p ad imperije.

Osmanlije ne predstavljaju prave probleme za Valerstinovu teoriju svetskog sistema, pošto su, posle manjih otpora, u periodu 1730-1840, pali na svoje pravo mesto u rastućoj svetskoj privredi, postajući periferni izvoznik primarnih proizvoda, dok su evropski proizvođači preplavili njihovo tržište i jake evropske države priti- sle carstvo do konačnog pada (Valerstin i Kasaba /Kasaba/ 1982, citirano u Gocek 1996:17; Wallerstein 1979,1989). Valerstinovski planetarijum vrti se oko svog evropskog centra, neuznemirenog narušavanjem reda osmanske istorije. Kao što Hav i Sika zapa- žaju, „budućnost sistema upisana je u njegovoj koncepciji” (Haw, Sica 1980: 225). Pošto postoji centar, mora da postoji i periferija, i Osmanlije moraju da budu u njoj. Zašto odgovor Osmanlija Zapadu, poput Japana, nije mogao jednostavno da ih odvede u centar, nije objašnjeno u teoriji svetskog sistema. Pitanje koja društva završavaju u centru, a koja na periferiji, beznačajno je za teorijsko interesovanje.

Pitanje ko je u centru, a ko na periferiji, zapravo je početna pozicija analize Muž Gocekove. Ono što je neproblematično za Valerstina za nju je anomalija - zašto osmanska buržoazija u svom nastanku nije pratila isti put kao njeni zapadni rivali, od agrarnog do industrijskog društva? Turska je predstavljala zagonetnu anomaliju i za Marksa, doprinoseći njegovoj formulaciji opštepoznatog „azijskog” modela proizvodnje, kao okolnosnog za „orijentalističko” objašnjenje. Valerstinov odgovor na istu anomaliju bio je da sedne Marksovoj teleologiji na glavu i objavi da je periferizacija, a ne industrijalizacija, bila očekivani ishod. Za Gocekovu ni tranzicija iz feudalizma u industrijski kapitalizam, niti iz „azijatskog” modela u periferiju, nije neizbežna i neuspeh buržoaske modernizacije je, stoga, anomalija.

Gocekin pokušaj da objasni ovu anomaliju počinje tamo gde Valerstin odustaje - uticajem evropskog kapitalizma na Osman-


sko carstvo. Ali odatle se analize značajno razilaze. Prema Goce- kovoj, osmanski sultani su napravili herojske pokušaje da dočekaju zapadne izazove, naročito kroz modernizaciju svojih vojnih snaga uvozom zapadnih vojnih tehnologija, zapadnih savetnika i zapadnih škola. Iako je pokušaj neznatno uspeo u svojim namerama, ipak je stvorio ono što Gocekova naziva birokratskom buržoazijom - sekularnu elitu vojnih oficira i birokrata, obrazovanu na Zapadu, čiji se uticaj od tada oseća u turskom društvu. Na kraju, oni su postali sultanovi najefikasniji protivnici i njegovi konačni grobari.

Zapadni trgovinski uticaji transformisali su osmansko društvo upravo onako kako je Valerstin rekao da će se dogoditi. Ali, zbog osobenosti osmanske imperijalne politike, islamski građani bili su u lošoj poziciji za iskorišćavanje ovih razvoja. Sultan je nezavisne centre trgovinskog blaga smatrao izazovom za njegovu vladavinu, i u sve većoj meri ih predavao na upravljanje nemoćnim manjinama - hrišćanskim Jermenima i Jevrejima koji su bili sposobni da iskoriste trgovinske kontakte sa svojim istovernicima u Zapadnoj Evropi. Kako je „vesternizacija” napredovala, produbljivala se kriza Osmanskog carstva, nastajuća buržoazija podelila se na poza- padnjačeni, ali etnički Turski deo, zadužen za vojsku i trgovinski moćan, ali politički slab i etnički različit ekonomski deo.

Kada je vojni pritisak u Prvom svetskom ratu konačno bacio carstvo na kolena, dve polovine elite podelile su se, uz tragične posledice, kako za sultana tako i za tursku nacionalnu državu koja je nastajala. Moderni turski narod, na pepelu Osmanskog carstva, osnovala je modernizujuća, sekularna, birokratska buržoazija. Sudbina ekonomske buržoazije bila je likvidacija, prisilno iseljavanje i, u slučaju Jermena, fizičko zatiranje. U istom trenutku, Turci su osnovali nacionalnu državu i uništili kapitalističku buržoaziju, koja je Tursku mogla da načini modernom industrijskom silom. Tako je Turska tada postala ono što je i danas, deo valerstinovske „poluperiferije” sa jakom državom i slabom ekonomijom.

Niti se na nastanak turskog kapitalizma, niti na njen poraz gleda kao na neki glavni teleološki plan, kao što je bilo u Marksovoj tranziciji iz feudalizma u kapitalizam, ili Valerstinovoj periferi-


zaciji. Ali ovo ne znači da postoji samo okolnosno objašnjenje u radu Gocekove. Poput Seidmanove (ali, za razliku od Kimeldor- fa), Gocekova pokušava da generalizuje svoje zaključke na druge slučajeve koji imaju isti skup uslova kao i Osmansko carstvo - istorijski stvorenu podelu između birokratske i etnički različite trgovinske buržoazije. Ona eksplicitno pominje Keniju, Maleziju i Uzbekistan (Gocek 1996: 141) kao društva koja bi mogla da dele te uslove i predlaže da bi oni mogli da budu rasprostranjeni u Africi i na Bliskom istoku. Njeni predloži, međutim, nisu univerzalni. Oni su neizostavno neprimenljivi na istorijsko iskustvo Zapadne ili Latinske Amerike, na primer, ili čak na sva društva na Bliskom istoku i u Africi.

Rad Gocekove, takođe, ukazuje na to da istorijska istraživanja zasnovana na razmatranju teorijskih anomalija, ili na Blokovom prirodnom eksperimentu, ne moraju da zahtevaju više od pojedinačnog „slučaja”. Iako Gocekova, za razliku od Kimeldorfa i Seidmanove, proučava samo jedan „slučaj”, ovo ne znači da je njen rad „studija jednog slučaja”. Kao što je Džon Volton (John Walton) raspravljao, sam termin „studija slučaja” je retorička tvrdnja da je „slučaj” primer „univerzalnog” procesa koji može da bude obelo- danjen samo statističkom analizom (Walton 1992: 121-123). Gocekova, Kimeldorf i Seidmanova, za razliku od njega, raspravljaju o tome da njihov(i) „slučaj(evi)” nije primer, već anomalija. Ova razlika u postupanju sa „slučajem” jedna je od najjasnijih indikacija fundamentalne epistemološke razlike između statističke i uporedne istorijske analize. Za statističku analizu, cilj je pronalaženje tipičnih ili prosečnih efekata u populaciji, tako da slučaj može, u najmanju ruku, da bude ilustracija takvih efekata. Za uporednu istorijsku analizu, cilj je pronalaženje uzročnih principa, a slučaj se smatra, posle Mila ili Bloka, prirodnim eksperimentom u kojem mogu da se testiraju konkurentske uzročne teorije.

Teorija svetskog sistema sa statističkom analizom deli svoju brigu za univerzalni društveni proces i zanemarivanje anomalija. Valerstinov pokušaj da, na primer, predstavi da je isti proces inkorporacije bio karakterističan za Osmanlije, Rusko carstvo, Indiju i Zapadnu Afriku, vodi ga do toga da izjednačuje ove države


sredinom 19. veka kao „ni preterano jake, niti slabe” (Wallerstein 1989:187), iako su Indija i Zapadna Afrika bile zvanične kolonije, Rusija carska sila, a anadolski centar Osmanskog carstva nikada nije bio kolonizovan. Slično tome, Valerstinova nesposobnost da sagleda varijacije kao odgovor na prodor kapitalizma je - kao što su istakli Gocekova (Gocek 1996:152 n. 71) i brojni drugi kritičari (Brenner 1977; Chirot, Hali 1982; McMichael 1990; Stinchcom- be 1982) - osnovna slabost njegove teorije. Kao što je Skočpolova istakla u svom prikazu prvog toma Moderni svetski sistem, u univerzalnom stilu Valerstinovog argumenta, „odstupajući istorijski slučajevi ne primoravaju nas da modifikujemo ili zamenimo nečiju teoriju”.

Zaključci

Ako je, kao što Baravoj argumentuje, prepoznavanje i rešavanje anomalija način na koji napreduje istraživački program, onda ni statistička generalizacija, niti svetski sistem, ili druga univerzalna teorija, nemaju sposobnost za teorijski napredak. Uspešno rešavanje neke anomalije imaće strukturu, kako je Stinčkomb naziva „krucijalni eksperiment” - koja ne potvrđuje jednu teoriju, dok povećava poverenje u drugu (Stinchcombe 1968: 24). Jak estetski otpor krucijalnom eksperimentu je, prema Stinčkombu, „oznaka pravog naučnika” (Stinchcombe 1968: 28). Rad Kimeldorfa, Seid- manove i Gocekove stvara takav otpor zato što on simultano dovodi u pitanje primljenu teorijsku mudrost, dok dokazuje ubedlji- ve dokaze za alternativnu teorijsku koncepciju. To je upravo ono što je Mark Blok rekao da uporedni metod treba da postigne.

Bez teorijskih okvira, svakako, ne bi bilo anomalija, tako da okolnosno objašnjenje nema ovo svojstvo da generiše krucijalne eksperimente, i time unapređuje društvenu teoriju. Čak i teorije koje se čine teleološkim i univerzalnim, mogu da generišu teorijske tvrdnje, ako su procesi koje opisuju tretirani kao istorijski a ne neizbežni. Gocekova, Kimeldorf i Seidmanova rade u odrede-


nom teorijskom okviru kroz anomalije - marksizam (uključujući Valerstinov neomarksizam) često se smatra univerzalizujućim. U sva tri slučaja, međutim, teorijske tvrdnje proistekle iz marksizma smatraju se istorijski uslovljenim, a ne univerzalizujućim ili tele- ološkim.

Dok su istorijski sociolozi raspravljali o statusu teorije u uporednom istorijskom istraživanju, istraživači su zanemarili rasprave te delotvorno upotrebili teoriju da bi obavili istoriografski posao koji kombinuje pripovesnu i okolnosnu vremenitost, poređe- nje vođeno teorijom, i istorijski uslovljene tvrdnje koje mogu da se generalizuju. Istovremeno, pokazali su da je moguće doprineti stvaranju istorijski uslovljene verzije teorijskog okvira, ne gubeći iz vida osobenosti vremena i mesta. Rad ovih naučnika druge generacije ukazuje na to da ne postoji protivrečnost između uporednog istorijskog rada i sociološke teorije. Naprotiv, uporedni istorijski rad je neophodan za razvoj uslovljene teorije, kao suprotne univerzalnoj sociološkoj teoriji.

Literatura:

Abbott, Andrew (1990) - „Conceptions of Time and Events in Social Science Methods: Causal and Narrative Approaches”, Historical Methods 23 (Fall): 140-50.

Abbott, Andrew (1992a) - „From Causes to Events: Notes on Narrative Positivism”, Sociological Methods and Research 20:428-55.

Abbott, Andrew (1992b) - „What Do Cases Do? Some Notes on Activity in Sociological Analysis”, u: What Is a Case? urednik Charles Ragin, Cambridge: Cambridge University Press.

Aminizade, Ron (1992) - „Historical Sociology and Time”, Sociological Methods and Research 20:456-80.

Bloch, Marc (1953) - „Toward a Comparative History of Europe-

Leri D ž . G rifin

Pripovest, analiza strukture događaja i uzročno tumačenje

u istorijskoj sociologiji"1

Savremena kretanja u istorijskoj sociologiji naglašavaju centralno mesto vremena u analizama i objašnjenjima. Da bi organizovala podatke o događajima i pomogla njihovom razumevanju, pripovest koristi vremenski sled, ali je nedovoljno sistematska da bi zamenila istorijsko objašnjenje. Ovaj članak opisuje novu in- terpretativnu heuristiku u kompjuterskoj analizi kvantitativnih pripovesnih tokova, „analizu strukture događaja”, koja pripovest nadahnjuje većom strogošću i eksplicitnošću. Kroz analizu linčovanja koje se dogodilo u Misisipiju 1930. godine, ovaj članak pokazuje kako analiza izgradnje događaja može da se upotrebi u izgradnji uopštavajućih uzročnih tumačenja događaja.

‘ Naslov izvornika: Larry J. Griffin, „Narrative, Event-Structure Analisys, and Causal Interpretation in Historical Sociology”, American Journal of Sociology, Vol. 98, № 5, 1993, str. 1094-1133.

1 Ovaj tekst je napisan dok sam bio saradnik u Centru za napredne studije bihevioralnih nauka (CASBS) 1990-1991. godine. Ranije verzije, predstavljene su na seminaru u Centru pod nazivom Države, kulture i društveni pokreti, na konferenciji na Djuk univerzitetu, pod nazivom Novo područje komparativiste, i na sastancima Udruženja društvene nauke i istorije. Pomogla mi je podrška Vanderbilt univerziteta i NSF stipendija BSN-8700864 za CASBS. Naročitu zahvalnost dugujem Endrjuu Abotu, jer mi je pomogao oko neophodne reorganizacije i doterivanja prvobitne verzije ovog članka. Još neki naučnici su velikodušno posvetili svoje vreme kometarima na ovaj članak u njegovim ranijim oblicima. To su Piter Birman (Peter Bearman), Džek Gibs (Jack Gibbs), Vendi Grisvold (Wendy Griswold), Hauard Kimeldorf, Dejvid Hajs (David Heise), Ras Hanson (Russ Hanson), Holi MekKamon (Holly McCammon), Džejms Ouks (James Oakes), Džon Padžet (John Padgett), Ričard Peterson (Richard Peterson), Džil Kvadanjo, Viliam H. Sevel mlađi (William H. Sewell, Jr.), i Pegi Toits (Peggy Thoits).

134 Leri Dž. Grifin

Uvod

PripovestDvadeset trećeg aprila 1930. godine, Afroamerikanca po imenu

Dejvid Haris, u okrugu Bolivar, Misisipi, linčovala je grupa belaca. Nekoliko sati pre linčovanja Haris je u svađi ubio belog napoličara Klejtona Funderberga. Izveštaji o događajima koji su prethodili Funderbergovoj smrti su različiti. Prema hroničaru linčovanja, sociologu i društvenom reformatoru Arturu Rejperu (Arthur Râper) (Râper 1933: 94-106), verzija Afroamerikanca je da su Fun- derberg i njegova dva bela druga otišli u Harisovu kuću, gde je prodavao krijumčarenu rakiju, i „zahtevali” piće. Funderberg, navodno, Harisu nije isplatio prethodna dugovanja za piće, tako da je Haris „odbio” njegov zahtev. Funderberg je, potom, „pripretio” Harisu, a Haris je „uzvratio” pucnjavom i ubistvom Funderberga (Raper 1933: 94; citirane reči ili fraze, kako prethodno tako i u sledećem pasusu, uzeti su direktno od Rejpera). Prema „belačkoj” verziji Funderbergove smrti, trojica belaca su otišla do Hariso- ve kuće da mu se suprotstave zbog krađe Funderbergove hrane; Afroamerikanac je „porekao krađu” i u svađi koja je potom usledila, ubio je Funderberga.

Nema neslaganja kada je reč o onome što se potom dogodilo. Pošto su Funderbergovi prijatelji prijavili slučaj, među okolnim napoličarima belcima organizovala se „grupa za poteru”, a dva zvaničnika kriminalističke službe obaveštena su o ubistvu. Jedan od policajaca, zamenik šerifa, koji se nalazio u Rouzdejlu (jednom od dva sedišta okruga Bolivar), otišao je na mesto ubistva i, prema Rejperu (Raper 1933: 94), tamošnji belci su ga„uverili” da grupa za poteru već traga za Harisom. Zamenik je „izrazio zadovoljstvo” načinom na koji se postupa u vezi s događajem i vratio se u svoju kancelariju. Potom nije učinio ništa što bi otvoreno pomoglo ili sprečilo ono što se kasnije dogodilo. Drugi milicioner, šerif okruga Bolivar, bio je „zauzet u sudu” u Klivlendu (drugom sedištu okruga) i „nije odgovorio” na poziv. Ni on, takođe, ništa nije uradio. Svetina je, međutim, reagovala. Koristeći pse tragače, nekoliko stotina pripadnika „grupe za poteru” tragalo je tokom

Pripovest, analiza strukture događaja 135

ćele noći za Afroamerikancem Harisom, a konačno su ga uhvatili sledećeg jutra kada je njegovo skrovište „otkrio” drugi Afroameri- kanac. Harisa su potom odveli nekoliko milja dalje, do nasipa reke Misisipi, vezali ga za drvo i ubili. Za Afroamerikanca koji je otkrio mesto na kojem se Haris krio saopšteno je da je bio „povezan” sa drugim krijumčarskim grupama i da ga je kasnije, navodno iz osvete, ubila „Harisova gomila” (Raper 1933: 95).

Istorijski kontekstOkrug Bolivar nalazi se u delti Misisipija, ekstremno plodnom

delu zemlje u kojem su najpre robovi a zatim, u vreme linčovanja, osiromašeni crni i beli napoličari u sve većem nadmetanju za posao odavno razvili uzgoj pamuka. U okrugu su više od 93 % Afroameričkih zemljoradnika i tri četvrtine zemljoradnika belaca bili napoličari ili sitni zakupci farmi. Šezdeset godina ranije okrug je u najvećoj meri bio ruralan, Afroamerički (75% stanovništva bilo je crnačkoj i za najveći broj stanovnika, kako crnaca, tako i belaca, siromašan (Raper 1933: 98-103). Nadmoć belaca i Kralj Pamuk vladali su efikasno i bez izazova, a smrtonosno nasilje prema Afroamerikancima bio je prihvaćen način života: od Rekonstrukcije do 1945. godine, okrug Bolivar bio je svedok ukupno 13 linčovanja crnaca (McMillen 1989: 231).

Godine 1930, okrug Bolivar je simbolizovao široko rasprostranjene predstave o „Divljem zapadu”. Bio je to jug naviknut na linčovanje Afroamerikanaca: 534 muškaraca, žena i dece crnaca linčovano je između 1882. i 1951. samo uMisisipiju (Whitfield 1988: 5). Samo u pet jugoistočnih država (Lujzijani, Misisipiju, Alabami, Džordžiji i Južnoj Karolini), bilo je linčovano gotovo 3000 Afroamerikanaca u periodu od Rekonstrukcije do Drugog svetskog rata (Beck, Tolnay 1990). Većina ovih linčovanja imala su iste karakteristike i opšte oblike, nalik scenskim: izgovor za njih bio je afroamerički zločin ili neki drugi oblik odstupanja od normi be- lačke nadmoćnosti, potom bi usledilo formiranje svetine za linčovanje, potera ili upad u zatvor, hvatanje, a potom, sadistički rituali, bilo pre, bilo posle samog linčovanja (Williamson 1986: 120-26; Shapiro 1988: 30-31; Raper 1933: 26-39). Smrt Dejvida Harisa na


rukama belačke svetine za linčovanje je, stoga, bila samo jedna od, bukvalno, hiljada užasno čestih i veoma sličnih događaja koji su karakteristični za rasno diskriminatorski jug. Ali ona, takođe, sadrži i neke karakteristike - rasnu izdaju i ubistvo iz osvete, na primer - koje su bile prilično retke, i nekoliko drugih slučajnosti koje snažno upravljaju onim što se zapravo dogodilo.

Pokušaji da se linčovanje Dejvida Harisa shvati kao istorijski jedinstven događaj i kao slučaj iz kategorije istorijski ponavljanih događaja, izaziva osnovna metodološka pitanja u analizi i objašnjenju.2

1. Kako, na primer, procesualni kvalitet linčovanja - to jest, njegov pripovesni poredak i vremenski sled radnji - može da bude analitički upregnut radi objašnjavanja? Kako mogu zaključci, zasnovani na doslednosti događaja, da se smatraju mogućim za ponavljanje?

2. Kako može uporedno znanje o ostalim linčovanjima da se upotrebi u analizi ovog naročitog linčovanja?

3. Kako istorijski i strukturni konteksti linčovanja mogu da se upotrebe radi pomoći pri objašnjenju radnji u linčovanju? Kako ove radnje mogu da nadahnu razumevanje promena ili stalnosti u ovim kontekstima?

4. Kako ovo naročito linčovanje može da se uopšti bez žrtvovanja njegove istorijske posebnosti i konteksta? '

Ovim pitanjima ću u prvom delu ovog članka pristupiti raspravom o tome šta je pripovest i kako ona koristi vremenske sledove da poboljša razumevanje. Ovde dokazujem da je pripovest suštinska za sociološku analizu istorijskih događaja, kao i to da uspešno obezbeđuje određene vrste objašnjenja, ali da ne zadovoljava kao eskplicitan i ponovljiv uzročni okvir. U drugom delu raspravljam o načinu na koji pripovest može da se spoji sa ostalim oblicima uzročnog razmišljanja, tako da se njene snage analitički iskoriste, a njene slabosti ublaže. Ovde se naročito oslanjam na

2 Jedan događaj može se definisati kao „različiti dogadaj sa nekim šablonom ili temom koja ga izdvaja od drugih, i koja podrazumeva promene što se odvijaju u okviru ograničenog vremenskog perioda” (Conkin, Stromberg 1989: 173). Sociološke rasprave o događajima nalaze se kod Abramsa (Abrams 1982), Abota (Abott 1990), Grihna (Griffin 1992) i Sevela (u štampi). ,


Veberovu (Weber [1905] 1949) formulaciju „uzročnog tumačenja” i na njegova uputstva za upotrebu istorijskih protivčinjenica i E. P. Tompsonovu (E. P. Thompson 1978) upornost na „istorijskom ispitivanju”, kao osnovi za ispravno istorijsko razmišljanje. U trećem delu ukratko otkrivam nekoliko metoda formalne analize pripovesnih sledova, obraćajući naročitu pažnju na strategiju poznatu kao „analiza strukture događaja” (Hajs 1988,1989). Moć bilo koje metodologije da razjasni razmišljanja i izoštri analitičku logiku najdublje se posmatra kada ona mora da se uhvati u koštac sa upornim suštinskim pitanjima. Stoga celokupan okvir testa postavljam kroz detaljnu analizu zasnovanu na suštini linčovanja Dejvida Harisa. Konačno, članak se završava procenom analize strukture događaja i raspravom o nekoliko njenih implikacija.

Pripovest, vremenitost i događaji

Lorens Stoun (Lawrence Stone) nudi sažetu definiciju pripovesti: „[Ona je] organizacija materijala u hronološki sledstvenom poretku i usredsređivanje sadržaja na kratku koherentnu priču, iako sa sporednim radnjama” (Stone 1979: 3). Pripovesti su analitičke tvorevine (ili „skupine”) koje ujedinjuju jedan broj prošlih ili sadašnjih radnji i događaja, koji bi, inače, mogli da se posma- traju kao zasebni ili različiti, u koherentnu odnosnu celinu koja daje značenje i objašnjava svaki svoj elemenat i koje se, istovremeno, sastoje od njih (McCllagh 1978; Abbott 1990; Griffin 1992). Pripovesti su sastavljene od sirovih sledova društvenih radnji ali ih, od početka do kraja, definiše i njima upravlja pripovedač radi uključivanja naročitih nizova radnji u određenom vremenskom poretku i radi određene svrhe.

Razumljivost pripovesnog objašnjenja - Pripovesna objašnjenja imaju karakterističnu, „inherentnu” logiku (Abbott 1992: 445) zasnovanu na sledstvenoj povezanosti i odvijanju radnje. Pripovesti imaju početak, potom niz događaja koji se upliću, a onda kraj koji nije svojevoljno nastupio, već je posledica prethodnih radnji koje su postojale od početka priče, ili su iz različitih slučajnosti logički bile integrisane u priču. Lociranje jedne radnje u sledu pripovesti


i povezivanje te radnje sa ranijim događajima pripovesti, na primer, jedan je način da se razume ono što je „prouzrokovalo” radnju i da se tako „objasni” njeno dešavanje (Danto 1965; Dray 1985; Abell 1987). Dalje, kada je jedna radnja povezana sa prethodnim i budućim radnjama u pripovesti, njen karakter i funkcija mogu se , shvatiti u ćelom vremenskom sledu; to jest, na način na koji radnja odslikava i unapređuje odmotavanje događaja. Pripovest ukupno zahvata i odražava metodološki i istorijski značaj vremenskog poretka jedne radnje: „Bilo koji istorijski momenat je rezultat kako prethodnih procesa, tako i pokazatelj u pravcu kretanja njegovog budućeg toka” (Thompson 1978: 47).

Kada su sve takve radnje koje čine pripovest povezane na ovakav način, sam događaj je „objašnjen” ili „shvaćen” zato što događaj, ili tačnije pripovesna struktura događaja, nije samo raspored „elemenata u jednoj i konkretnoj celini odnosa” (Mink 1970:551). Kroz zajedničku uzastopnost, povezanost i potpuni raspored radnji događaja, štaviše, postižu se sklad i jedinstvo pripovesti, a njena središnja tema je definisana, prerađena i izložena. Ovo čitaocu omogućava da prati ideju i priču utisnutu u pripovest (Gallie 1964) i, opštije, ono pripovest prožima jedinstvenim oblikom jasnoće (Mink 1970).3

Pripovest i sociološko objašnjenje - Endrju Abot (Abbott 1991, 1992; Abbott, Нгусак 1990) ubedljivo raspravlja da je procesualna priroda pripovesti od suštinskog značaja za sociološko istraživanje. Pripovest, naročito usredsređivanjem na vreme i društvenu radnju garantuje duboko teorijsko znanje o uzajamnom sastavnom međudejstvu činilaca i društvene strukture, dinamičnom uzastopnom dešavanju u vremenu i kroz vreme (Giddens 1979; Abrams 1982; Sewell 1992). Ovaj recipročni proces, koji je Filip Abrams nazvao „strukturisanje”, posmatra se kroz prizmu odmotanih istorijskih događaja (Abrams 1982). Događaji su, otud, naše

3 Među istoričarima i filozofima istorije, žustro se raspravljalo o zaslugama pripovesti, a literatura je brojna i kontradiktorna (videti, uz one navedene, npr. Riker /Ricoeur 1979; Elton 1983; White 1984; McCullagh 1987/). Čini se da se radi o tri pitanja. Prvo je stepen u kojem je pripovest prihvatljiv oblik objašnjenja. Drugo se odnosi na sadržaj istine prividno činjeničnih istorijskih pripovesti. Treće ima veze sa pripovešću kao oblikom retorike (Reed 1989; Richardson 1990). Ovo su značajna pitanja i za sociologe (Abramsl982: 300335) i na njih se pozivam u tekstu i u dodatku.


tačke pristupa strukturisanju (Abrams 1982: 191), a pripovesti su način na koji opisujemo, ponovo uspostavljamo i shvatamo događaje.

Sociološko objašnjenje načina i razloga zbog kojih se neki događaj odmotava na način na koji to čini, zahteva neku vrstu uzročne logike koja je zasnovana na „vremenu” i na jasnim vremenskim procesima (Abrams 1982: 302; Aminizade 1992). Većina socioloških objašnjenja je u svojoj logici uporedna i uopštavajuća, a ne vremenska (Lieberson 1985; Abell 1987). Ona se oslanjaju na logičke pretpostavke određenih slučajeva analize statističkih pravilnosti mnogih slučajeva, ili logičke pretpostvke pojedinih slučajeva u širim istorijskim uopštavanjima i teorijski opštim zakonima (Abbott 1991; Griffin 1992). Pripovesti su, s druge strane, suštinski vremenske, kako u logici konstrukcije, tako i u logici objašnjavanja.

Pripovesna objašnjenja imaju oblik odmotane priče sa otvorenim krajem, ispunjene okolnostima i slučajnošću, gde se ono što se događa, neka radnja, zapravo događa zbog njenog reda i položaja u priči. Pripovest, stoga, poprima oblik sledstvene uzroč- nosti koja omogućuje izvrtanje, raznolike i heterogene vremenske putanje do određenog ishoda. U pripovestima možemo da vidimo kako nagomilane posledice iz prošlih radnji u sve većoj meri primoravaju i ograničavaju buduću radnju. Ovo shvatanje „zavisnosti od putanje” (Aminizade 1992) može se upotrebiti za ispitivanje odreditelja ključnih radnji u bilo kom istorijskom trenutku, protivčinjenično istraživanje radnji i izbora koji nisu učinjeni, i kao pomoć pri objašnjavanju razloga zbog kojih sledstvene putanje opstaju kroz vreme. U pripovesti takođe vidimo „nastanak novina” (Porter 1981: 34), onih slučajnih, nepredvidivih radnji, koje često imaju krupne posledice (Gould 1989: 284) i koje su bez obzira na to objašnjive u svetlu vremenskog poretka i povezanosti. Na taj način pripovest organizuje informacije i podstiče razumevanje sledstveno odmotanog događaja, ohrabruje, čak prh siljava, mnogo eksplicitniji razvoj vremenske uzročnosti koju su predvideli Abrams, Aminizade i ostali.

Ograničenja pripovesnog objašnjenja - Pripovesni izveštaji o istorijskim događajima nisu njihova zadovoljavajuća sociološka


objašnjenja. Pripovesti kao priče često deluju „samo” opisno, dok zapravo predstavljaju, kao što je gore navedeno, veštu mešavinu objašnjenja i tumačenja. Čak i kada su pripovesti otvoreno uzročne u svojoj svrsi (Fredrickson 1981), kriterijum koji se koristi za odlučivanje o izboru, uzročnosti i značaju ostaje prećutan. Pripovesti prečesto uljuljkuju čitaoce i navode ih da prihvate pripove- dačev izveštaj naprosto kao „događaj” (Abrams 1982: 307). Praćenje, a ne proveravanje, priče od suštinskog je značaja za uspešnu pripovest.

Uprkos nesumnjivoj razumljivosti onoga što filozof Vilijam Drej (Dray 1985: 185) naziva „vođenje” pripovesnih objašnjenja, ono je, štaviše, siromašno uzročno objašnjenje društvenog procesa. Dopuštanjem vremenskom toku i sledu da nose teret objašnjavanja, pripovest prećutno odslikava sve radnje koje su se dogodile pre vremena t, kao direktne ili indirektne uzročne prethodnice neke radnje u vremenu t. Ali, kao što je često navođeno (Leff 1971: XIII; Marini, Singer 1988), hronološki red ne sugeriše obavezno istorijski ili uzročni značaj. Neki raniji događaji svakako nemaju značajniju posledicu u nekom datom događaju, dok drugi možda nemaju uzročni značaj za neke radnje koje su usledile, a ipak mogu da budu neophodne za kasnije pojavljivanje nekih drugih radnji. Jednostavnije, razlika između Vremenskog i uzročnog prethodnika je u pripovesti često nejasna. Pripovesni sled, stoga, nije „primitivni” sirovi materijal objašnjenja i tumačenja i u toku analize mora „da prođe kroz radikalnu transformaciju” (Thom- pon 1978:29). Sociološko objašnjenje zahteva da događaji i njihovi konteksti budu otvoreno teoretizovani, da činjenični materijal bude apstrahovan i uopšten, i da budu ustanovljene uzročne veze između pripovesnih sledova na način na koji bi mogle da budu eksplicitno ponovljene i kritikovane.4 Ovo zahteva informacije i uvide koje ne obezbeđuje samo pripovest.

4 Ova tvrdnja zasniva se na dve premise. Prva je da sistematičnije razmišljanje o problemu tipično proizvodi bolje zaključke. Pod „sistematskim” ne mislim na kvantifikaciju, statističku analizu, teorijsku dedukciju, ili mnoge druge karakteristike, često povezane sa naučnom stranom društvenih nauka. Mislim na one aspekte analize nabrojane, ili koje se pođrazumevaju rečenicom u tekstu. Druga je da većina sociologa želi da razume kako drugi objašnjavaju stvarni svet, kako god da definišemo „objašnjenje”, i nezadovoljni su kada su teorije skrivene, kada bitne pretpostavke nisu jasno izražene, a zaključci pretežno zasnovani na idiosinkretičkom shvatanju ili intuiciji naučnika pojedinaca. Ovo nije molba za formalizmom kao ciljem po sebi; mogu da postoje veoma dobri razlozi za izbegavanje da se čitaocima predstave formalnije dimenzije sociološkog ispitivanja.


Istorijsko ispitivanje i uzročno tumačenje

Pripovesti moraju da se „odmotaju” (Abrams 1982: 200) i analitički ponovo uspostave, kako bi se sačinilo ponovljivo uzročno tumačenje istorijskog događaja. Poznavanje vremena događaja, mada prečesto neadekvatno u uzročne svrhe, neprocenjivo je pošto analitičaru omogućuje da postavi osnovno istorijsko pitanje koje postavlja bilo koji skup pripovesnih sledova koji čine neki događaj: koji je uzročni uticaj vremenskog prethodnika na ono što se kasnije zbilo u nekom događaju?

Predlažem, kao što su to učinili i drugi, da je odgovore na ovo pitanje najbolje dati sintezom različitih vrsta mišljenja i znanja. Ona proizlaze od teorijski deduktivnog i istorijski opšteg do istorijski kontekstualnog i posebnog, od vremenskog do kulturnog tumačenja (Weber 1949; Thompson 1978: 25-50; Porter 1981). Najsnažnija sinteza oblika znanja dolazi kroz postavljanje i odgovaranje na istorijski protivčinjenična pitanja i situacije. Kasnije ću raspravljati o protivčinjenicama i navesti kako rvanje sa njima spaja opšte i posebne načine razmišljanja o istorijskim događajima.

Činjenice i protivčinjenice. - Veber raspravlja o tome da su pro- tivčinjenice osnovno sredstvo u analizi događaja, pošto je „konkretni događaj” (Weber 1949: 165) isuviše komplikovan da bi se podveo pod uzročna uopštavanja teorijskih zakona. Kada postavi protivčinjenično pitanje ,,šta bi bilo”, istraživač idejno izoluje i apstrahuje činjenice od njihovih istorijskih veza i pita se da li bi njihovo odsustvo ili modifikacija promenilo tok događaja kakav je zabeležen (tj. ispripovedan). Ako je odgovor potvrdan, činjenica se smatra suštinskom za istorijski raspored kakav se „zaista” dogodio i kao značajan istorijski uzrok onome što je usledilo (Weber 1949: 166,171,180).

Pridavanje istorijskog značaja je vitalni korak ka objašnjavanju onoga što se dogodilo, jer objašnjenja činjeničnog stanja pretpostavljaju objašnjenja onoga što se nije dogodilo (Moore 1978:367397). Ono što se nije dogodilo u slučaju Dejvida Harisa bilo je sprečavanje linčovanja. Ono nije sprečeno zbog načina na koji su


određeni učesnici postupili i uzdržali se od postupanja. Da bi se shvatili postupci koji nisu sprečili linčovanje, treba objasniti samo linčovanje. Pomažući analitičarima da razumeju šta je moglo da se dogodi i zašto se to nije dogodilo, protivčinjenice im pomažu da razumeju ono što se uistinu dogodilo i zašto se dogodilo na takav način (videti Moore 1978; Zeitlin 1984 za primere odličnog istraživanja zasnovanog na istorijskim protivčinjenicama).

Ponekad se misli da su protivčinjenična pitanja i odgovori na njih puke istorijske „izmišljotine” koje istoriju pretvaraju u ,,kva- zi-istoriju” (Redlich 1965: 485-87).5 Ova primedba neosporno ispoljava ograničavajuću snagu. Na primer, da sam, u svojim pokušajima da shvatim zašto je Haris ubio Funderberga, protivči- njenično pretpostavio da Misisipi iz tridesetih godina dvadesetog veka nije bio belački nadmoćan, morao bih da predvidim Misisipi koji nije postojao i nikada nije postojao do tog trenutka u istoriji. Takav Misisipi je fantastično neverovatan, i svaki odgovor izveden iz ovog protivčinjeničnog sveta svakako bi bio istorijska izmišljotina.

Ali neki kritičari protivčinjeničnog razmišljanja, poput Džona Elstera (John Elster) (Elster 1978: 175-223), priznaju da su protivčinjenična pitanja logički „dokaziva” i „legitimna” (Elster 1978: 191) pod određenim, ograničenim okolnostima. Najznačajnija okolnost je da je istorijska alternativa protivna činjenici, „mogući svet” idejno i empirijski veoma blizu „stvarne prošlosti” (videti Dodatak). Džefri Hotorn (Godfrey Hawthorn /Hawthorn 1991: 158/) nameće slične uslove za verodostojnost protivčinjeničnog razmišljanja: mogući svetovi treba (a) da krenu od stvarnog sveta kakav je bio poznat pre dokazivanja protivčinjenice, (b) da od nas ne zahtevaju da „odmotamo prošlost” i (c) da prekomerno ne „remete” ono što shvatamo o počiniocima ili njihovim kontekstima. Da se vratimo na protivčinjenični Misisipi predviđen gore: rasno

5 Opšta filozofska odbrana protivčinjenica zasniva se na pretpostavci da sva objašnjenja neminovno podrazumevaju, i da stoga moraju deduktivno da podržavaju vlastite protiv- činjenice. Korist određenog objašnjenja, otuda, zavisi od verodostojnosti njegovih podra- zumevanih protivčinjenica (Moore 1978: 377; Lieberson 1985: 45-48; Hawthorn 1991: 14). Ako protivčinjenični svet koji je nužno postavilo neko objašnjenje nije verodostojan, objašnjenje ne bi trebalo da je uspešno.


tolerantan Misisipi 1930. godine remeti gotovo sve što znamo o prošlosti Misisipija, i morali bismo da odmotamo dva veka rasnog aparthejda i nacionalne privredne istorije. Stoga, to nije analitički dokaziv protivčinjenični uslov. Protivčinjenice su moguće, ukratko, samo ukoliko su postavljene istorijske alternative „objektivne mogućnosti” (Weber 1949: 164) u određenom istorijskom kontekstu - stvarnoj prošlosti - koje smeštaju predmet radnje ili događaja u protivčinjenično ispitivanje.

Objektivna mogućnost. - Kako se može odrediti objektivna mogućnost? U okviru širokih ograničenja, ona je zasnovana na opštem teorijskom i istorijskom znanju (Hawthorn 1991: 78). U jugoistočnim državama Amerike tokom tridesetih godina dvadesetog veka, na primer, Afroamerikanci, uopšte uzevši, nisu mogli da se organizuju i kolektivno deluju kako bi zaustavili linčovanje. Bili su im uskraćeni dovoljan društveni prostor i politička mogućnost za antirasisitičku mobilizaciju, kao i adekvatni izvori da se odupru napadima protiv takve mobilizacije, čak iako je moglo da bude drugačije. Štaviše, bez prava glasa, oni nisu imali izbprnu snagu kojom bi politički sankcionisali one javne zvaničnike koji su, otvoreno ili na druge načine, dozvoljavali linčovanje. Ovi opisi su istorijska uopštavanja koja predlažu neka ograničenja objektivnih političkih mogućnosti dostupnih crncima u tom regionu, u to vreme.

Protivčinjenične mogućnosti, međutim, moraju da budu „konkretne alternative i specifične za konkretne situacije” (Moore 1978: 377). Da bi se preciznije uspostavila mogućnost i ograničenje za radnju u određenom događaju, uopštavanja moraju da dovedu u pitanje i uvećaju informacije o pojedinostima događaja. Ove su, sa svoje strane, shvaćene kroz znanje o učesnicima u događaju, o njegovom neposrednom kontekstu i načinu na koji nepredviđene slučajnosti i zavisnosti objašnjene putanje omogućavaju i sprečavaju mogućnosti za buduću radnju. Čim je Dej- vid Haris ubio Funderberga, na primer, određene buduće radnje (poput Harisovog rutinskog postupanja) bile su trajno sprečene. S obzirom na ono što se pre toga dogodilo ovim određenim počiniocima, u ovoj određenoj istorijskoj okolnosti, ove radnje nisu bile


objektivne mogućnosti. Konačno, nedvosmisleni uvid u određena shvatanja počinilaca i „imaginarno ponovno odigravanje” (Beer 1963) njihovog postupka, pomažu analitičaru da odredi kako su počinioci posmatrali događaj i njegov kontekst, kao i mogućnosti za njihovo učešće, s obzirom na njihova shvatanja (Weber 1949: 164-88; Elster 1978; Leff 1971; Thompson 1978; Hawthorn 1991). Zato je ono što znamo o stvarnoj prošlosti i, otuda, o objektivnoj mogućnosti, shvaćeno kroz povezivanje onoga što znamo o op- štim i određenim stvarima.

Odgovoriti na protivčinjenična pitanja. - Odgovori na protiv- činjenična pitanja takođe sjedinjuju pojedinačno i opšte znanje i razmišljanje. Kada je postavljeno moguće protivčinjenično pitanje, pretpostavljeno je ili postavljeno i niz drugih pitanja. Neka od njih obezbeđuju moguće odgovore na protivčinjenično pitanje. Na primer, šta se teorijski očekuje da sledi iz ove (protivčinjenič- ne) radnje ili stanja? Šta je uopšte uzev bila posledica ove radnje u vreme i na mestu na kom se odigrala? Kako uporedivi i analogni događaji mogu da pomognu našem razumevanju ovog određenog protivčinjeničnog stanja? Kako ove vrste počinilaca tipično reaguju na ovakve radnje? Koji je bio dosledan šablon radnje ovog počinioca? Koliko nam ovo pomaže da prosudimo kakva bi mogla da bude njegova ili njena reakcija na protivčinjeničnu situaciju? Ostala pitanja podstaknuta protivčinjeničnim, izazivaju odgovore izvedene iz prvog niza pitanja. Koliko se dobro, na primer, teorijska, istorijska i tumačeća uopštavanja, otkrivena gore, mešaju sa onim što je poznato o određenom događaju i njegovom kontekstu, sledu i počiniocima? Odgovori na protivčinjenična pitanja, onda, često iziskuje opšta teorijska objašnjenja (Kiser, Hechter 1991), načelna objašnjenja (Watkins 1952) i empirijska uopštavanja. Ali ona su kulturno i istorijski kontekstualizovana i testirana na osobenostima i sledovima događaja (Thompson 1978: 46).

Značajan primer iz analize koja sledi pokazuje ovu vrstu samo- ispitivanja u praksi. Kako se linčovanje Dejvida Harisa odvijalo, nijedan od sprovodilaca zakona okruga Bolivar nije učinio ništa da bi sprečio ono što se dogodilo. Njihovo nečinjenje^ po ovom pitanju može da bude istorijski značajan i moralno odgovoran


uzrok linčovanja samo ako je njihovo (protivno činjenici) uplitanje bilo objektivna mogućnost koja je bila dozvoljena, namerno ili na drugi način, kako bi ublažilo ono što se nije dogodilo. Da li je uplitanje bilo moguće?

Kao odgovor na ovo pitanje, najpre ću se okrenuti ka onome što je uopšte poznato o radnjama ostalih južnjačkih policajaca suočenih sa uporedivim događajima. Veliki procenat ovih policajaca, uključujući i mnoge u Misisipiju, zapravo je sprečio linčovanje (videti niže). Stoga me opšti šablon njihovog mešanja navodi na privremeni zaključak da je aktivno posredovanje policajaca okruga Bolivar bilo očigledna mogućnost. Mada jasno zasnovana na valjanom istorijskom uopštavanju, moja prva procena bi, ipak, mogla da bude netačna. Takođe, moram da se zapitam da li su postojale okolnosti svojstvene ovom naročitom linčovanju, poput nezainteresovanosti policajaca za ono što se događalo, koje bi odstranile mogućnost njihovog delovanja. Nema dokaza da je ovo bio slučaj prilikom ovog linčovanja; iz prethodnih radnji u događaju i povezanosti ovih radnji sa radnjama koje su usledile, znamo da su oba policajca posedovala neophodno znanje o međurasnom ubistvu. Zato uopštavanje koje je omogućilo privremenu pozitivnu procenu objektivne mogućnosti ne samo da nije osporeno pojedinostima događaja, već je snažno podržano preciznim odmotavanjem i građenjem sleda linčovanja.

Postavljanje protivčinjenice me je, stoga, najpre nateralo da sin- tetišem opšte i posebne vrste razmišljanja, a potom mi dozvolilo da zaključim da je radnja protivna činjenici - uplitanje policajaca- bila objektivna mogućnost u linčovanju Dejvida Harisa. Ovo je moguća protivčinjenica zato što je mogući svet koji ona postavlja- svet u kojem su policajci okruga Bolivar dejstvovali radi sprečavanja linčovanja - bio sasvim blizak stvarnoj prošlosti Misisipija i ne narušava, niti od nas zahteva da odmotamo mnogo prošlosti.

Sada postavimo drugo značajno protivčinjenično pitanje; da li bi uplitanje policajaca značajno izmenilo ono što se kasnije dogodilo? Verovatno da bi - kao što ću pokazati podrobnnije u daljem tekstu - ali su zaključci o ovome teški, zato što je neophodno uopštavanje maglovito. Znamo, međutim, da su dejstvovanja


policajaca sprečila 13 linčovanja u Misisipiju u periodu između 1930-1932. godine (Raper 1933: 473-79) i bukvalno još stotine u južnjačkoj rasnoj diskriminaciji. Ovde koristim uporedive događaje kao „istorijske protivprimere” (Martin 1979) da, ponovo eksperimentalno, odgovorim na protivčinjenično pitanje. Da li ovaj naročiti događaj daje neki dokaz, poput upotrebe suptilnog prigovaranja ili ogromne snage svetine, predlažući da je izvedena pouka iz protivprimera ovde pogrešno primenjena? Ne, ne postoji nikakav dokaz za bilo kakvu posebnost ove vrste događaja ili njegovog konteksta. Ponovo je, onda, potvrdni odgovor dobijen uz pomoć istorijskih protivprimera bio testiran na posebnosti događaja pre nego što je konačno prihvaćen.

Kroz postavljanje mogućih radnji i posledica različite vero- vatnoće, protivčinjenice preobražavaju jedan aspekt onoga što je poznat i posmatran vremenski sled u istorijska pitanja, a potom se opšte i posebno znanje sintetizuje u odgovore na ova pitanja. Uzročna tumačenja, predlažem, izgrađena su, ciglu po ciglu, odgovaranjem na činjenična i protivčinjenična pitanja o istorijskim sledovima. Ono što je potrebno je neka procedura koja omogućava „ispitivanje” (Thompson 1978: 25-50) i „unakrsno ispitivanje” (Bloch 1953:64) pripovesnih sledova koje time analitičaru pomaže da iz njih izvede i upravlja dokazima od uzročnog značaja. Ovo je upravo ono što obećava analiza strukture događaja.

Oblikovanje pripovesnih sledova analizom strukture događaja

Razvijeno je nekoliko pristupa formalnoj kvantitativnoj analizi pripovesnih sledova i radnji (videti Abotov/Abbott 1992/ prikaz). „Uporedna analiza pripovesti” Pitera Abela (Abell 1987) prati sledove u pojedinačnim pripovestima, uz proračun namerne radnje i nameravane i nenameravane posledice. Struktura logike u pripovesti je potom uopštena i sistematski upoređena sa logičnim strukturama drugih pripovesti. Procedure Endrjua Abota (Abbott


1992) kategorišu pripovesti kroz upotrebu jednodimenzionalnog i višedimenzionalnog razmeravanja. Abotovo bavljenje analiziranjem ponovljivih događaja je, takođe, i bavljenje „srodnim” i tipičnim pripovestima (Abbott 1991,1992).

Ova dva pristupa zavređuju svaku pohvalu, a korisnost Abo- tovog je već pokazana (Abbott, Нгусак 1990). Oba su, međutim, usmerena ka ciljevima koji se razlikuju od mojih. Ni Abel, ni Abot ne deluju zainteresovano za stvaranje uzročnog tumačenja vebe- rovskog tipa. Abel (Abell 1987) primerice stavlja ogroman, možda čak i neoštrouman akcenat na sled per se, dok Abot (Abbott 1991: 228) drži da su “apstraktni ‘uzroci’ izvan njihovog pripovesnog okruženja” principijelno nemogući. S obzirom na konfiguracijski, okolnosni karakter, Abotovo oklevanje ima dejstva. Ali neanali- ziranje pripovesti iz uzročne perspektive, po definiciji, sprečava nedostatke o kojima je prethodno raspravljano, da prihvate vremenski tok kao osnovu za objašnjenje i pripovedačevu izgradnju događaja kao samog događaja. Ovo je neprihvatljivo ako je svrha analize izgradnja uzročnog tumačenja.

Treća mogućnost, koja je ovde upotrebljena.je analiza strukture događaja (ASD)*, koju je nedavno razvio Dejvid Hajs (Heise 1988, 1989). Hajs eksplicitno razvija ASD i računarski program povezan sa njom, ETHNO, u uzročne svrhe i svrhe tumačenja (Heise 1988; Corsaro, Heise 1990). Razvijena je radi izučavanja kulturnih rutina i subjektivnog predstavljanja stvarnosti (Heise 1989: 139) i bila je pod uticajem razvoja u kognitivnoj antropologiji, kao i u teoriji racionalnog izbora. Analiza strukture događaja i ETHNO imaju karakteristike koje ih čine naročito pogodnim za razvijanje uzročnih tumačenja istorijskih događaja.

Prvo, ASD primorava analitičara da zameni vremenski sied sa njegovim ili njenim „ekspertskim sudom ili znanjem” o uzročnim vezama. Ovo čini, prilično bukvalno, pretvaranjem hronologije događaja u nizove od ,,da/ne” odgovora, gde je analitičar/ ekspert pitan da li je vremenski prethodnik („ili sličan događaj”) neophodan za nastanak radnje koja potom sledi. Ovakva pitanja su suštinska radi nadmudrivanja jedne od osnovnih slabosti ,,bav-

* U daljem tekstu: ASD (prim, pr.)


ljenja” pripovesnim objašnjenjem. Da ponovo uzmemo primer linčovanja u okrugu Bolivar, ETHNO me je pitao da li je Funder- bergova pretnja Harisu zahtevala Harisovo prethodno odbijanje Funderbergovog zahteva za pićem. Moj odgovor „ne” zasnivao se na mom shvatanju prakse i konteksta belačke nadmoći na jugozapadu Amerike i uopštavanju klasnih razlika u tamošnjem belač- kom izražavanju rasizma. Odgovor je jasno prikazao uzročni sud, a ne vremenski odnos. Sa ovim odgovorom, stoga, počeo sam da odmotavam događaj i da ga uzročno ponovo izgrađujem, i razumevanje događaja počelo je da prevazilazi kognitivni čin prostog praćenja toka pripovesti.

Drugo, otkrića ASD održavaju vernost ka ispitivačkom duhu koji obavija dosta istorijskog rasuđivanja. Ovo, sa svoje strane, prirodno navodi analitičara da „ispita” sledove o njihovoj povezanosti i uzročnom značaju i da postavi protivčinjenična pitanja i na njih odgovori.

Treće, njene logičke osnove u teoriji sistema proizvodnje (Fara- ro /Fararo/ i Skvorec /Skvoretz/ /Fararo, Skvoretz 1984/) jednake su shvatanju istorijskih događaja kao konfiguracijskih, slučajnih događaja, koje karakteriše „nastanak novine” (Porter 1981: 34). Ovo se najjasnije vidi kroz prikaz ASD načina na koji se radnjom upravlja u proizvodnom sistemu: „Ako se određeni raspored uslova pojavi, onda dolazi do određene proizvodnje... Proizvodnje imaju prirodne posledice - one prouzrokuju promene uslova, i ovi se razultati takođe mogu izraziti kao pravila ako-onda: ako dođe do određene proizvodnje, onda se ulov A menja iz stanja X u stanje Y... U načelu, pristup proizvodnog sistema dozvoljava predstavljanje znanja o verbalno definisanim događajima u modelima koji mogu da proizvedu nove i značajne sledove događaja” (Heise 1989: 141; naglasci u originalu).

Četvrto, zaključci do kojih se došlo kroz ASD, mada često tumačeni, bukvalno su ponovljivi. Kritičari imaju tačno znanje o uzročnim pripisivanjima i razlozima za njih, te izborom radnji koje će se analizirati za njihov pripisani značaj i uzročnu povezanost, mogu direktno da dovedu u pitanje bilo koji aspekt analize.

Kako radi ETHNO. - Analitičar najpre priprema hronologiju


radnji koje, u umu analitičara, definišu događaj. Dok ETHNO ne nudi direktnu pomoć u ovom trenutku, preliminarna analiza strukture događaja često pomaže analitičaru da otkrije slabosti u hronologiji i da je preradi na različite načine. Hronologija se potom unosi u ETHNO, gde je zatim preformulisana kao niz pitanja o uzročnim vezama izmađu radnji koje čine hronologiju. Odgovori na pitanja ETHNO pokazuju se kao „direktni” ili uzročni dijagram logičke strukture radnje koja se nalazi u osnovi pripovesti događaja ili hronologije.6 Diagram je, konačno, struktura događaja i predstavlja analitičarevo tumačenje uzročnih veza između sledova koji čine hronologiju.7

Uzročna logika prikazana dijagramom tada se testira na doslednost, nizom logičkih prinuda ili pravila o tome kako radnja može da nastavi ono što je ugrađeno u ETHNO. Najuspešnije prinude ograničavaju: (a) kada je neka radnja dozvoljena da se odigra (tj, ona mora da bude „stavljena kao prva” po dešavanju vremenskog preduslova); (b) kada neka radnja može ponovo da se odigra (tj, njeni prethodnici moraju da se ponove, i njeno uzročno delovanje mora da se istroši ili „iscrpe” posledicom); (c) uzročno delovanje radnje na pojedinačnu posledicu. Ova logička pravila analitičar može po volji da olabavi.

Ako analitičar izabere da nadmudri prinude (kao što sam ja stalno činio u analizi koja sledi) umesto da primeni neko drugo rešenje za logičke nedoslednosti (na primer da promeni konfiguraciju dijagrama, i time promeni nečije shvatanje logike radnje),

6 Softver drugu reč u svakom sledu „vidi,, kao glagol koji označava radnju i dodeljuje joj skraćenicu od tri slova koja se pojavljuje u dijagramu strukture događaja. Ako bi se isti glagol pojavio više od jedanput, ETHNO skraćuje drugo pojavljivanje upotrebom broja, počinjući od „1” i nastavljajući sa „2”, itd., umesto prvobitnog drugog slova (videti „Sho” za „shot” (pucanj) u radnji 5 i „Slo” za „shot” (pucanj) u radnji 22, u tabeli 1). Skraćenice mogu da se menjaju bilo kada tokom, ili posle analize, tako da više odgovaraju analitičaru.

7 ETHNO program otkriva samo direktnu uzročnu vezu. Ako je prosuđeno da je radnja A preduslov za radnju B, a radnja B se smatra preduslovom za radnju C, ETHNO neće pitati (i, stoga, neće automatski postaviti u dijagramu) o vezi između A i C. Program zna, logičkim izvođenjem, da je A, svojim uzročnim uticajem na B, neophodno za C. Analitičar, međutim, može direktno da poveže A sa C, tako da se C predstavlja tako da ima dva uzročna preduslova, A i B. Program, takođe, omogućava i dosta drugih modifikacija strukture događaja.


teorijske prinude koje se nalaze u ETHNO efikasno su osporene. On, stoga, ne mora da prihvati teorije sistema proizvodnje ili racionalnu radnju da bi stvorio pripovesni sled uz pomoć ASD. Svakako, analiza strukture događaja može se upotrebiti da ilustruje ili testira bukvalno svaku proizvodnu teoriju.

Analiza strukture događaja i ETHNO takođe omogućuju eksplicitno uopštavanje početnog (ili „konkretnog”) rasporeda. Ovde analitičar iz konkretne strukture događaja apstrahuje na dva načina. Prvo, radnje koje su, prema proceni eksperta, tu radi ukrašavanja događaja ili su uzgredne za osnovnu putanju same radnje ili bez pripisanog kulturnog ili istorijskog značaja, mogu se ispustiti iz „apstrahovane” hronologije. Drugo, radnje koje su zadržane radi dalje analize, zamišljene su kao slučajevi teorijski opštih sledstvenih radnji. Računarski program, ETHNO, potom ispituje stručnjaka o uzročnim odnosima između ovih uopštenih radnji kao što je to činio i za konkretne radnje. Kako analitičar odgovara na ta pitanja, ETHNO ponovo stvara dijagram radnje, ovoga puta stvarajući teorijski apstrahovane radnje na višem nivou opštosti i poredi ga sa konkretnom strukturom događaja. Opšta struktura događaja je potom kažnjena za nedoslednosti, kako u odnosu na unutrašnju logiku ETHNO, tako i za uzročna pripisivanja koja se nalaze u konkretnoj strukturi događaja. Logičke protivrečnosti između opšte i konkretne strukture događaja mogu da zahtevaju promenu stukture, ili popuštanje pravila ETHNO o radnji, ili oba.

Ono što ETHNO ne čini jeste odgovaranje na vlastita otkrića. Uzročnost nije „otkrivena” njegovom upotrebom. Analitičar, a ne softver, poseduje znanje neophodno za strukturu i tumačenje događaja. Ono što ETHNO čini - i, u osnovi, jedino što zaista čini - je nemilosrdno okušavanje analitičareve strukture i obuhvatanja događaja. Primoravanjem korisnika na preciznost i pedantnost u strukturisanju istorijskih pripovesti, na uzročno razmišljanje o njihovim sledovima, i jasnoću u vezi sa osnovom za uzročne procene, ASD i ETHNO ogoljuju istraživačevo razumevanje tako jasno - svakako kruto, poput dijagrama logike radnje - da su uvi-


di u uzročni značaj jako izoštreni, a problemi uzročnog tumačenja uočljivo prikazani.

Linčovanje Dejvida Harisa

Tačna hronologija linčovanja, korišćena u analizi strukture događaja predstavljena je u tabeli 1. (Za osnovu uzimam Afroa- meričko objašnjenje). Ovo je unos u ETHNO. Dok veoma tesno prijanjam uz Rejperovu (Raper 1933) prvobitnu pripovest, uključujući upotrebu pravih imena, uzdržavam se od upotrebe nekih od njegovih povezujućih reči i fraza, poput „zato što” i „zbog”, da bih izbegao unapred zaključene procene uzročnosti. Dve radnje (15 i 19) su se zapravo dogodile pre njihovog mesta u Rejperovom izveštaju, i njihov red u hronologiji je promenjen da bi ovo pokazao. Hronologiji sam dodao jednu radnju (6) zato što je implicitna i neophodna radi pomoći za odvijanje kasnijih radnji. Poslednji događaj u hronologiji (23) neproverena je tvrdnja i označena je kao takva. (Program ne zanima da li su se radnje podrazumevale ili su navodne, ali analitičara bi trebalo).

Tabela 1: Hronologija linčovanja u okrugu Bolivar, 23. april 1930. godine

ETHNOskraćenicaradnje

Red radnji u hronologiji *

Opis radnje

Eng 15t Šerif (W) zauzet u sudu.Wen 1 Funderberg/drugi (W) odlaze u Harisovu

kuću.Dem 2 Funderberg/drugi zahtevaju piće.Ref 3 Haris odbija zahtev.Thr 4 Funderberg preti Harisu.Sho 5 Haris ubija Funderberga.Fle 6Ф Haris bezi sa mesta događaja.Rep 7 Drugi prijavljuju ubistvo.For 8 Oformljena grupa za potragu.


Rec 9 Zamenik (W) dobija vesti o ubistvu.Vis 10 Zamenik odlazi na mesto ubistva.Rea 11 Meštani uveravaju zamenika da grupa za

potragu već traga za Harisom.Sat 12 Zamenik je zadovoljan postupanjem.Ret 13 Zamenik se vraća u svoju kancelariju.Cal 14 Šerifa pozivaju zbog događaja.Not 16 Šerif ne odgovara na poziv.TRA 17 Grupa za potragu traga za Harisom.REV 19+ Crnac obelodanjuje Harisovo skrovište.CAP 18 Grupa za potragu hvata Harisa.Too 20 Svetina odvodi Harisa do nasipa.Tie 21 Svetina vezuje Harisa za drvo.Slo 22 Svetina ubija Harisa.Kil 23§ Harisovi prijatelji (B) ubijaju crnca koji je

otkrio Harisovo skrovište.

Napomena - Izvođenje ETHNO skraćenica datih u tekstu u n. 6; (W) = belac; (B) = Afroamerikanac* Hronologija izgrađena prema Rejperovom izveštaju (Raper 1933: 94-95), t Radnja koja se ovde odigrala u događaju, ali nigde u Rejperovoj pripovesti Ф Obuhvaćena radnja § Navodna radnja

Konkretna struktura događaja i tumačenje. - Samo u ovoj analizi mi je bilo postavljeno ukupno 112 pitanja.8 Dijagram konkretne stukture događaja linčovanja predstavljen je na slici 1. Koristeći brojeve iz hronološkog izveštaja u tabeli 1, počinjem raspravu o tumačenju u trenutku formiranja svetine (For 8). Pošto je zamenik Rouzdejl saznao za Funderbergovu smrt (Rec 9), otišao je na mesto ubistva (Vis 10) i tamošnji meštani belci rekli su mu da grupa za potragu traga za Harisom (Rea 11). ETHNO program je pitao za ovaj sled: „Da li ‘zamenik je zadovoljan postupanjem’ zahteva ‘meštani uveravaju zamenika da grupa za potragu već traga za Harisom’?”. Odgovorio sam da, i ETHNO je napravio uzročnu vezu između „Rea” i „Sat” (videti sliku 1).

8 Broj pitanja koja ETHNO postavlja je funkcija broja i sledova u hronologiji i pripisanih veza između njih. Više vemenski linearnih sledova proizvodi manje pitanja. Ukupan skup pitanja, odgovora, i razloga za odgovore, mogu se dobiti na zahtev.


Slika 1. - okrug Bolivar, Misisipi, konkretna struktura događaja linčovanja

Bngr Wenг~

DeniKef

ThrIShoi

P iei

Rep

I-------1----1Cal For Rec

Mot Rea vis

R<________ I

1Sat1

ïtRRV TRA CAP

K ll

SlO__I Too T ie

SKRAĆENICE:Cal: Šerifa pozivaju zbog događajaCAP: Grupa za potragu hvata HarisaDem: Funderberg/drugi zahtevaju pićeEng: Šerif (W) zauzet u suduFie: Haris beži sa mesta događajaFor: Formirana grupa za potraguKil: Harisovi prijatelji (B) ubijaju crnca koji jeotkrio Harisovo skrovišteNot: šerif ne odgovara na pozivRea: Meštani (W) uveravaju zamenika da grupaza potragu već traga za HarisomRec: Zamenik (W) dobija vesti o ubistvuRef: Haris odbija zahtevRep: Drugi prijavljuju ubistvoRet: Zamenik se vraća u svoju kancelarijuREV: Crnac obelodanjuje Harisovo skrovišteSlo: Svetina ubija HarisaSat: Zamenik je zadovoljan postupanjemSho: Haris ubija FunderbergaTie: Svetina vezuje Harisa za drvoThr: Funderberg preti HarisuToo: Svetina odvodi Harisa do nasipaTRA: Grupa za potragu traga za HarisomVis: Zamenik posećuje mesto ubistvaWen: Funderberg/drugi (W) odlaze u Harisovu(B) kuću

Ako je Rejper u pravu u svom opisu ovih radnji (nema nijednog nezavisnog dokaza, kako god da se uzme), zamenikovo „zadovoljstvo” direktno je proizašlo iz „uveravanja” koje je od belaca dobio na mestu ubistva. I „uveravanje” i „zadovoljstvo” simbolišu rasističke težnje zamenika i onih belaca koji su mu rekli za radnju svetine, i otkrivaju ideološke simpatije između policajca i belaca koji nisu bili u svetini, s jedne strane, i članova svetine za linčovanje, s druge.

Sledeća radnja je „zamenik se vraća u svoju kancelariju” (Ret 13). Program je pitao da li ova radnja zahteva njegovo prethodno „zadovoljstvo” onim što je čuo od meštana belaca (Sat 12). Ponovo sam odgovorio da i ETHNO je ponovo uzročno povezao radnje. Da zamenik nije bio zadovoljan činjenicom da svetina prati Harisa, verovatno se ne bi vratio u svoju kancelariju već bi nešto


uradio. Umesto toga, ponašao bi se drugačije, verovatno bi pokušao da zaustavi svetinu, ili bi pozvao pomoć, ili bi sam potražio Harisa. Tako da s obzirom na ono što je zamenik Rouzdejl saznao od ostalih belaca o svetini i njenim radnjama, njegovo nečinjenje ukazuje na to da je svesno odabrao da ne pokuša da spreči moguće linčovanje.

Da je, suprotno onome što se zapravo dogodilo, zamenik pokušao da zaustavi svetinu, da li bi linčovanje moglo da bude spre- čeno? Istorijska uopštavanja su nesigurna u ovom značajnom trenutku. S jedne strane, svetine za linčovanje često su odolevale i odlučnim radnjama vlasti usmerenim protiv linčovanja (uključujući i upotrebu oružane sile (Raper 1933; McGovern 1982; Mc- Millen 1989; Wright 1990). S druge strane, veliki broj linčovanja bio je zapravo sprečen delovanjima gradske, okružne i državne policije. Dok verovatno ni jedan čvrsti dokaz neće izaći na površinu, proračuni broja sprečenih linčovanja navode nas da uvidimo da su ona bila podjednako česta kao i izvršena linčovanja, možda čak i u dvostrukom broju.9 Tokom perioda između 1930. i 1932. godine, na primer, na Jugu je bilo 34 linčovanja. U istom periodu, sprečena su 127 pokušaja linčovanja, 92 (ili 72%) od njih na Jugu sa Afroamerikancima kao planiranim žrtvama (sirovi podaci su od Rejpera (Raper 1933: 473-479). U svakom od ova 92 slučaja, linčovanje Afroamerikanca sprečili su policajci belci postupajući tako da osujete svetinu, ili da na drugi način spreče linčovanje. Trinaest od ovih sprečenih linčovanja dogodilo se u Misisipiju, nekoliko u okruzima delte, bukvalno identičnim Bolivaru. U državi je sedam linčovanja bilo uspešno obavljeno tokom istog perioda. S obzirom na ono što se događalo u uporednim slučajevima i na jasno znanje zamenika šerifa okruga Bolivar o postojanju svetine i njenim ranim radnjama, njegova snažna intervencija da spreči linčovanje, stoga, deluje kao objektivna mogućnost.

9 Koristeći podatke koje je sakupio Tuskagi isntitut (sada Tuskagi univerzitet), Džes Daniel Ejms (Jesse Daniel Ames) izvestio je da je od 1915. do 1942. godine obavljeno 762 linčovanja, dok je 1.476 sprečeno (Ames 1942: 11). Rejperov izveštaj, koji je zasnovan na istim informacijama, navodi da je obavljeno 648 linčovanja, a 688 sprečeno u periodu između 1915. i 1933. godine (Raper 1933: 484).


Verovatno je da su belci iz svetine znali da ni šerif, ni zamenik neće dejstvovati, pa su zamenikovo odsustvo razumeli onako kako je on, očigledno, želeo - namerni stav „spuštenih ruku” u potencijalnom rasnom linčovanju. Zamenikov „povratak u svoju kancelariju” stoga se tumači kao direktno ohrabrivanje svetine za linčovanje kada je pratila, a potom uhvatila Harisa. (Videti uzročnu vezu između „Ret” i kako „TRA”, tako i „CAP”, na slici 1; ETHNO je velikim slovima ispisao skraćenice za sve radnje, poput „tragati” i „uhvatiti”, koje su prouzrokovane ili jednim ili drugim logičkim preduslovom; videti n.l 1). Šerif je očigledno bio „zauzet” drugim poslom (Eng 15) i zbog toga nije odgovorio (Not 16) na poziv koji je primio u vezi s linčovanjem (Cal 14; videti vezu između „Eng” i „Not”). Ne postoji nikakav direktan dokaz o šerifovim namerama prilikom neodgovaranja na poziv. Kakva god da mu je bila motivacija, ili shvatanje svetine o njegovom nedelovanju, njegovo odsustvo je ipak dalo političku mogućnost neophodnu linčovaocima da nastave sa svojim radnjama (Tilly 1978). Stoga sam procenio da je njegovo „neobraćanje pažnje” na radnje grupa za potragu (Not 16) takođe bilo uzročno (iako nenamerno) odgovorno za radnje svetine koje su usledile sve do hvatanja Harisa (videti vezu između „Not” i kako „TRA”,tako i „CAP”).10

Beli civili, većinom napoličari, takođe su umešani u radnje svetine. Uveravanjem zamenika (Rea), oni su, zajedno sa njim, uzročno umešani u njene radnje i njihove posledice. Prožimaju- će i otvoreno nasilno anticrnačko osećanje belačke zajednice nije, međutim, po mom mišljenju, u potpunosti usmeravano kroz svoje posledice na postupanje vlasti. Da je belačka populacija opsežnije defmisala svetinu i „nezainteresovane” ili rasističke sprovodioce zakona, kao što se ponekad dešavalo u južnjačkim linčovanjima i linčovanjima koja su se umalo dogodila (Raper 1933; Ames 1942), radnje svetine bile bi mnogo teže, ako ne i nemoguće.

10 Rejper predstavlja pripovesne izveštaje pet sprečenih linčovanja na Jugu (Raper 1933; 433-67). Upotrebljavao sam ASD da analiziram ove pripovesti, od kojih je svaka „istorijski protivprimer” (Martin 1979) za linčovanje u okrugu Bolivar. U svakom slučaju, uzročno tumačenje ukazano u nekom obliku zakonske intervencije (npr. premeštanje zatvorenika u sigurniji zatvor, pozivanje Nacionalne straže da zaštiti zatvorenika, pokazivanje oružane snage svetini) značajna je okolnost koja određuje sprečavanje linčovanja.


Pošto se uveravanje (Rea 11) belaca rasista logički podrazumevalo u zadovoljstvu zamenika (Sat 12) i njegovom kasnijem povratku u svoju kancelariju (Ret 13), i „povratak” je smatran suštinskim za radnje svetine, ETHNO nije ispitivao o uzročnoj vezi između uveravanja belačke zajednice i radnji svetine koje su usledile. Stoga sam modifikovao dijagram tako da omogući direktnu uzročnu vezu između uveravanja (Rea) i radnji svetine koje su usledile, praćenja (TRA 17) i hvatanja (CAP 18) Harisa. Štaviše, bilo koji od tri uzročna preduslova za praćenje i hvatanja (to jest, uveravanje belaca i nedelovanje dva policajca) je, po mom mišljenju, dovoljan uzrok za njihov nastanak. Bilo da je u pitanju sistematska rasistička zakonska praksa ili sistematska rasistička građanska praksa, rasističkoj svetini odobreno je nasilje u ovom linčovanju.11

Rasističkom uveravanju meštana belaca (Rea) i nedelovanju sprovodilaca zakona (Ret, Not) takođe su pripisane osobine direktnih uzročnih preduslova radnje Afroamerikanca koji je obelodanio Harisovo skrovište (REV 19; videti sliku 1). Ovo nije ni očigledno, niti neosporno. Obelodanjivanje skrovišta osumnjičenog za ubistvo moglo bi da bude osetljivo u drugoj kulturi kao pokazatelj „dobrog građanskog postupanja”. Ovo se ne čini vero- vatnim ovde, gde Afroamerikanci nisu u pravom smislu reči bili građani ove zajednice i gde su, u celini, osećali ogroman strah od zakona belačke nadmoći (Dejvis, Gardner /Gardner/ i Gardner 1941; Williamson 1986; Shapiro 1988; McMillen 1989). Druga moguća motivacija za ovu radnju je novčana. Dok ne postoje dokazi da je nagrada ikada ponuđena za informacije koje bi dovele do hvatanja Harisa, protivzakonita proizvodnja pića mogla je da odigra ulogu. Onaj koji je odao Harisa navodno je bio povezan sa drugim krijumčarima pića; obaveštavanjem o Harisu, obavešta-

11 ETHNO program ovaj tip uzročne veze, u kojoj je jedna radnja prouzrokovana bilo jednom ili drugom prethodnom radnjom, naziva „rastavnom” uzročnošću. Njegovo ispitivanje da Ii je radnja A „neophodna” za nastanak radnje C predlaže da analiza strukture događaja izaziva procenu neophodnog uzroka (Hajs 1989: 162). Ali postoji jedna tačka za beg: ono što ETHNO zapravo pita je da li je radnja A »Ш sličan događaj” neophodan (naglasak dodat). Ovo poziva pripisivanje uzročne dovoljnosti. Bilo radnja A ili njena funkcionalna alternativa, radnja B, drugim rečima, može da bude dovoljna za nastanak radnje C, ali je prisustvo jedne ili druge radnje neophodno.


vaoc je uklonio suparnika. Podmitljivost, onda, može da bude sve što se krije iza rasne izdaje.

Iako se ovo tumačenje ne može napustiti, ono je nepotpuno pošto zanemaruje realnost crnačkog života i belačkog zakona u rasno diskriminatorskom Misisipiju. To da zakon u principu nije bio šlep za boje i da je, zapravo, bio „belački zakon”, kako kada je reč o osoblju koje ga je sprovodilo, tako i o „funkcionisanju”, nepobitno je (Zangrando /Zangrando/ 1980; McMillen 1989; Wright 1990). Zakon je retko bio usmeren ili sprovođen tako da u praksi osigura američka ustavna prava južnjačkih Afroameri- kanaca kao građana ove zemlje. Uprkos statistikama o sprečenim linčovanjima, zakon je isuviše retko, čak i po navici, primenjivan na striktno pravni način koji je usmeravala belačka nadmoćnost. Afroamerikanci nisu dovoljno često „imali” perverznu „priliku” za legalno linčovanje, kao suprotno linčovanju od strane svetine (Carter 1979; McMillen 1989; Wright 1990).

Mnogi južnjački crnci su se divlje i dovitljivo opirali segregaciji i njenim prisutnim degradacijama (Rosengarten 1974; McMillen 1989; Kelley 1990). Čak su, tokom sprovođenja zakona rasne diskriminacije na prekretnici vekova oformili oružane snage da zaštite potencijalne žrtve linčovanja (Brundage 1990). Ali ostali crnci, prihvatajući mehanizme preživljavanja, koji su se proširili izvan prihvatanja rasne diskriminacije, pomagali su belim članovima odbora za građansku samozaštitu. Crnci su se čak, veoma retko, pridruživali belačkim svetinama u potrazi za drugim od- beglim Afroamerikancem (McMillen 1989: 383). Takve radnje, poput ove ovde, u kojima jedan crnac, bez sumnje sa preciznim predznanjem o gotovo sigurno razornim posledicama po Harisa, izdaje drugog Afroamerikanca kojeg goni svetina s namerom da ga linčuje, potpuno su razumljive ako razumemo strukturne odnose između Afroamerikanaca i belačkih zakonskih institucija.

Kakav god da je materijal bio podstrek za izdaju, i bez obzira na to da li je određeni crnac koji je belcima rekao gde se Haris krije znao da su šerif i njegov zamenik oprali ruke od ovog posla, svi Afroamerikanci su poznavali rasističku prirodu pravnog sistema rasne diskriminacije. Rasna izdaja je zahtevala, dnevno


i kumulativno, rasističke radnje i nečinjenja - poput onih koje je izveo zamenik - izvršilaca belačkog pravnog establišmenta.12 Za razliku od kompleksnijih odnosa između belačke svetine i belačkog zakona, koji zaista ne dozvoljava nikakvo čvrsto istorijsko uopštavanje, odnos između Afroamerikanaca i južnjačke „pravde” bio je uopšten u svakodnevnoj praksi i institucionalno ukotvljen u samo tkivo društvenog života. Rasna izdaja je, onda, označavala jedan od osnovnih društvenih odnosa, onaj između zakona i rase, koji je defmisao strukturu južnjačke belačke nadmoći i bio ponovo stvaran svaki put kada zakon nije uspeo da prema svim građanima, belcima i crncima, postupa jednako.

Nema sumnje da je obelodanjivanje Harisovog skrovišta olakšalo njegovo hvatanje i linčovanje koje je usledilo. Da li bi se ovo dogodilo da nije bilo izdaje? Bilo je i drugih rasnih izdaja koje su kulminirale linčovanjem (Rejper 1933), ali takvi događaji deluju svakako retki. Uopšteno, Afroamerikance nisu plašili ni zakon, niti svetina za radnju ove vrste. Upotrebljavajući ovde kao istorijski standard ono što se dogodilo u uporedivim slučajevima, ne pravim stoga uzročnu vezu između „obelodanjivanja” (REV) i hvatanja Harisa (CAP), rituala linčovanja („Тоо 20” i „Tie 21”), ili samog linčovanja (Slo 22). Stvarno linčovanje Harisa pre tumačim kao direktnu posledicu njegovog hvatanja od strane svetine zajedno sa njihovom prethodnom motivacijom i, kroz lanac istorijskog kretanja u nazad, njihove mogućnosti da ga ubiju.

Rasna izdaja (REV 19), međutim, pokazuje smrtne posledice u mom tumačenju, ubistvo izdajnika „iz osvete” od strane prijatelja žrtve (REV 23; videti uzročnu vezu između „REV” i „КИ” na slici 1). Ovo ubistvo tumačim kao sposobnost afroameričkog otpora belačkoj dominaciji, mada tihog i samo sporadičnog, koji do tri-

12 Ovo je istina bez obzira na to da ii je Afroamerikanac bio primoran na ovu izdaju ili mu je bila obećana neka privatna nagrada za njegovo znanje. Odsustvo efikasne pravne provere rasističkih radnji, u ovom kontekstu, osnovni je uslov za rasističko nasilje i rasni paternalizam. Konačno, takođe sam prosudio da je, bilo narodni rasizam ili nezaintereso- vanost zakona, dovoljan podsticaj za rasnu izdaju (REV) i modifikovao dijagram da omogući izdaji da bude rastavno prouzrokovana nastankom ova tri preduslova (Rea, Ret, Not). Moji razlozi za pripisivanje direktne uzročne veze između rasističkog uveravanja belačkih meštana i rasne izdaje suštinski su isti kao i oni dati za vezu između nezainteresovanosti zakona/rasiszma i izdaje.


desetih godina dvadesetog veka nikada nije u potpunosti zatrt. Čak i na mestu sa verovatno najtiranskijim rasističkim uslovima poznatim „slobodnim” Afroamerikancima u ovoj zemlji, u delti Misisipija, crnci su uslovno nastavili da primenjuju, na jedan od malobrojnih načina koji su im bili dostupni, solidarna shvatanja društvene kontrole protiv članova njihove rase za koje se mislilo da su otišli predaleko - ovde, pomaganjem interesima belačke svetine za linčovanje - u svom potpomaganju rasnoj diskriminaciji. Takvi prestupnici bili su kažnjavani, ponekad sa smrtonosnim posledicama.

Upravo kao što je rasna izdaja zasnovana na istorijskom kontekstu belačke nadmoći, i solidarno ubistvo iz osvete ima duboke kulturne i strukturne korene. Ponovo naročito ističem rasističke osnove južnjačkog zakona. Pošto Afroamerikanci nisu u potpunosti smatrani za ljudska bića, njihovo ubijanje od strane belaca retko je kažnjavano uz punu primenu zakona: belačka vlast je često okretala leđa ubistvu crnaca od strane crnaca (Davis et. al. 1941; McMillen 1989). Rejper (Râper 1933:105), na primer, izveštava da je čuo da je tek mesec dana po linčovanju u okrugu Bolivar sud dosudio smrtnu presudu Afroamerikancu zbog ubistva drugog crnca. Prakse sprovođenja belački nadmoćnog zakona su, stoga, nenamerno omogućile ovaj izraz crnačke rasne solidarnosti.

Komentari na tumačenjeIako je ovo uzročno tumačenje belačkog rasističkog nasilja i

afroameričke poniznosti i otpora zaista ograničeno Rejprerovom (Raper 1933) prvobitnom pripovešću, ograničenja su nevelika, kao što ni moja tumačenja i uzročne tvrdnje ne proizlaze iz njegovih. Rejperov izveštaj, kao što je opštepoznato, „dopušta” ali ne odlučuje o mom shvatanju linčovanja. Više različitih struktura događaja - o nekoliko njih će se raspravljati kasnije u tekstu - moguće je zapravo izvući iz Rejperove pripovesti. (O opštoj neodređenosti o tumačenju tekstova, videti Tejlor /Taylor 1979/). Kada se analiza uporedi sa originalnom pripovešću, uviđamo da je ova prethodna proizvela nešto novo. Moje tumačenje se najbolje može shvatiti kao selektivno nedvosmisleno uzročno i tumačeće „odmotavanje”

160 Leri Di. Grifin

i rekonstukcija originala. Ono je precizna i eksplicitna posledica načina na koji sam sjedinio pojedina linčovanja sa istorijskim uopštavanjima, teorijskim znanjem i informacijama iz uporedivih slučajeva, kako bih razumeo sledove događaja i njihovu povezanost. Tri aspekta izgradnje događaja, predstavljena na slici 1 čine osnovu tumačenja.

Kao prvo, logika radnji događaja ukazuje na način na koji je vremenitost događaja stvorila uzročnost i u nju je usađena, čak i kada „unutrašnje veze” radnji prevazilaze sled per se. Nekim sledovima je pripisano da nemaju nikakvih posledica na naredne radnje (na primer, Funderbergovo početno zahtevanje pića i Harisovo kasnije odbijanje), ili da predstavljaju ukrase, pre nego preduslove za fundamentalniju radnju (na primer, odvođenje Harisa do nasipa i njegovo vezivanje nije smatrano neophodnim za linčovanje). Naglašene su osnovne crte priče, a „sporedne radnje” (poput uloga rasne dominacije i otpora koje su odigrali Fundenberg i Haris u svojim početnim međusobnim odnosima) definisane su i jasno shvaćene kao takve. Uz to, različiti šabloni uzročnih odnosa među radnjama - jednostavni uzročni nizovi (npr, radnje od „Funde- nberg/drugi odlaze u Harisovu kuću” [Wen] do „drugi prijavljuju ubistvo” [Rep]) i sastavni i rastavni sklopovi preduslova za radnje (npr, meštani uveravaju zamenika [Rea] i rasna izdaja [REV]) - otkriveni su na način koji je zamaskiran u pripovesnom sledu.

Kao drugo, dijagram otkriva one radnje koje su, u vrlo preciznom smislu, najznačajnije za celokupni sled. Na slici 1 sve značajne rane radnje uvedene su kroz jednu radnju - širenje vesti o Fundenbergovoj smrti koju su odradili njegovi prijatelji (Rep). Ja ne znam šta su Fundenbergovi prijatelji stvarno izjavili, ali je sasvim verodostojno zamisliti opštu rasističku konstrukciju događaja.13 Ta radnja - „dejstvo” prvog ubistva - potom je stvorila

13 Ovo tumačenje podržavaju dve stvari. Prva je ono što se zaista dogodilo Harisu: pratila ga je svetina od više od 200 muškaraca koji su sa sobom vodili pse i potom ga udarili više od 200 puta, dok zakon ništa nije činio (Raper 1933: 95). Postoje samo minimalni dokazi o tome da je neko ikada pokušao da umiri svetinu, ili da zaustavi linčovanje, ili čak izrazio sumnju ili neodlučnost o onome što se događa. Druga je da su belci izgradili alternativnu verziju prepirke između Harisa i Fundenberga. Njihova verzija, po kojoj je Fundenberg nevina žrtva koja je samo pokušavala da popravi nepravdu koja mu je počinjena, najverovatnije je potekla od njegovih prijatelja.


tri različite tačke odvajanja, ili putanje radnje (okupljanje svetine [For] i saznavanje dvojice policajaca [Cal, Rec]), od kojih je svaka osnovala ograničenja mogućih radnji koje tek treba da se dogode. Konačna radnja, uključujući i hvatanje Harisa i dve smrti, uglavnom vuče korene iz rasističkih uveravanja meštana belaca (Rea) i rasističkih činjenja/nečinjenja te nezainteresovanosti i nezainteresovanosti policajaca (Ret i Not).

Kao treće, struktura događaja pokazuje značajnu ulogu koju je odigrao ljudski faktor, slučajnost i zavisnost od putanje. Da su radnje koje sam identifikovao kao značajne bile različitog sadržaja i značenja (namerenog i shvaćenog) od onakvih kakve su zaista bile, događaj bi se verovatno pretvorio u nelinčovanje. Svojom radnjom obaveštavanja vlasti o prvom ubistvu, na primer, belci su uveli dve slučajnosti - moguće uplitanje dvojice policajaca - koje ne mogu da kontrolišu i koje bi mogle da izmene tok događaja. Ali struktura događaja takođe pokazuje kako su se te moguće slučajnosti „odvraćanja od linčovanja” zaobišle radnjama belaca i dvojice policajaca. Posledice zavisne od putanje nedelovanja sve više su se nagomilavale kako se događaj odmotavao, umanjujući mogućnost alternativnih izbora i radnji. U trenutku kada je svetina imala fizičku kontrolu nad Harisom, verovatnoća da će Afroamerikanac biti linčovan bila je velika.14 .

Ni poznavanje početnih uslova događaja (uključujući njegov kontekst), ni njegovih ranih radnji, međutim, ne bi omogućili precizno predviđanje onoga što se na kraju dogodilo. Sudbina Dejvida Harisa nije bila da bude linčovan, čak ni pošto je ubio Fundenberga, čak ni kada se svetina okupila. Njegovo ubistvo bilo je uslovljeni ishod nekolicine vremenskih sledova koji su, spojeni kroz svesni izbor, namernu radnju, i nenameravane posledice (tj. nedelovanje šerifa), stvorili kompaktan, međuzavisni šablon koji je za ishod imao dve kriminalne smrti.

14 Ova tvrdnja se zasniva na uopštavanjima do kojih sam došao posle čitanja stotina izveštaja o izvršenim i sprečenim linčovanjima, koji se trenutno nalaze na Tuskagi univerzitetu. Kada je nova informacija uvedena u događaj, ili postojeća informacija konačno prihvaćena za valjanu, svetina bi ponekad rešila da je Afroamerikanac nevin i dobrovoljno ga pustila. Ali imam da dodam još jedan događaj u kojem se svetina, koja je držala Afroamerikanca sa očiglednim namerama da ga linčuje, „spontano” razišla pre nego što je izvršila ubistvo.


Uopštena struktura događaja. - Od 23 konkretna sleda u linčovanju u okrugu Bolivar, 12 je upotrebljeno u opštoj analizi strukture događaja. Tabela 2 predstavlja te radnje i opšte koncepte izgrađene iz njih. Postavljene epistemičke veze između koncepta i indikatora takođe su ponovo stvorene na dnu dijagrama na slikama 2 i 3 (videti „instance”, način na koji ETHNO govori da su konkretni događaji „primeri” opštosti). Koncepte treba shvatiti kao uopštene sledove, a ne kao statične koncepte lišene vremenskog označitelja. Kriterijum za odlučivanje koje radnje treba da ostanu u ovoj fazi analize, uključivao je moju procenu njihovog uzročnog značaja u konkretnoj strukturi i njihovog opšteg teorij- kog i empirijskog značaja za linčovanje kao kategoriju događaja.

TABELA 2Konkretne radnje i njihovo opšte značenje u okrugu Bolivar,

Misisipi, linčovanje

Konkretna radnja Opšte značenjeFunderberg preti Harisu (Thr) Haris ubija Funderberga (Sho) Drugi prijavljuju ubistvo (Rep)

Belačko zastrašivanje crnaca (Int) Crnačko nasilje nad belcima (Vio) Belačka izgradnja rasnog konflikta (Con)Rasistička ogranizacija (Org)Oformljena je grupa za potragu

(For)Meštani uveravaju zamenika da grupa za potragu već traga za Harisom (Rea)Zamenik se vraća u svoju kancelariju (Ret)Šerif ne odgovara na poziv (Not)

Crnac obelodanjuje Harisovo skrovište (Rev)Svetina odvodi Harisa do nasipa (Too)Svetina vezuje Harisa za drvo (Tie) Svetina ubija Harisa (Slo)Harisovi prijatelji ubijaju crnca koji je obelodanio Harisovo skrovište (Kil)___________________________

Belačka narodna podrška rasističkoj organizaciji/radnji (Pop)

Belačka zakonska podrška rasističkoj organizaciji/radnji (Law) Belačka zakonska podrška rasističkoj organizaciji/radnji (Law) Rasna izdaja (Bet)

Ritual linčovanja (Rit)

Ritual linčovanja (Rit)Linčovanje crnca (Lyn)Crnačka solidarna radnja/društvena kontrola (Sol)

Napomena: Skraćenice u zagradama su tvorevine ETHNO.


Dva aspekta ovih uopštavanja zaslužuju kratak osvrt. Prvo, svaki od dva različita skupa dve konkretne radnje bio je zamišljen kao jedna opšta radnja: radnje dvojice policajaca (Ret, Not) sačinjavali su „belačka zakonska podrška rasističkoj organizaciji/radnji” (Law), a radnje odvođenja Harisa na nasip (Too) i njegovo vezivanje za drvo (Tie) predstavljali su „rasistički ritual pre linčovanja” (Rit).15 Drugo, ono što izgleda kao da nije ništa do instrumentalna radnja u originalnoj pripovesti, „govor” Fundenbergovih prijatelja o njegovom ubistvu (Rep), u apstrahovanom sledu postaje radnja od centralnog konceptualnog značaja, „Belačka izgradnja rasnog konflikta” (Con). Moje izmenjeno shvatanje opšteg značaja ove radnje proističe iz njenog istorijskog značaja u konkretnoj strukturi događaja, značaja u koji nisam posumnjao sve do posle početne analize.

Opšta struktura događaja izgrađena je odgovorima na 18 pitanja o uzročnim odnosima između ovih uopštenih sledova. Odgovarajući na ova pitanja, čvrsto sam pratio uzročnu logiku koju sam koristio u konkretnoj analizi. To jest, stvorio sam uzročne odnose između uopštenih sledova prema načinu na koji sam ranije uneo uzročne veze između konkretnih radnji, a koje su poslužile kao „slučajevi” uopštenih radnji. Paralelna konkretna i opšta struktura događaja predstavljena je na slici 2.

Procena ETHNO programa o logičkoj doslednosti između dve strukture događaja otkrila je jednu značajnu protivrečnost. Uop- štena sledstvena struktura na slici 2 ukazuje na to da je „belačka narodna podrška rasističkoj organizaciji/radnji” (Pop) uzročni preduslov za „belačku zakonsku podršku...” (Law). Ovo je direktno uopštavanje konkretnog uzročnog sleda koji počinje sa „meštani

15 „Lokalno” poznavanje i istorijsko uopštavanje neophodni su da bi se pripisalo opšte značenje odvođenja Harisa do nasipa i njegovog vezivanja za drvo. Godine 1930. okrug Bolivar bio je retko nastanjen, većinom ruralan, sa malo pošumljenog prostora i dosta otvorenih polja. Svetina je mogla da ubije Harisa na mnogim izolovanim mestima bez nekog straha da će biti viđena, čak iako se smatralo da je tajnovitost bila neophodna, što, iz onoga što znamo o događaju, deluje sumnjivo. Tako da smatram da je odlazak do nasipa bio motivisan nečim drugim, a ne instrumentalnim razmišljanjem. Mnogi izveštaji o linčovanju, štaviše, sadrže radnje belaca koje su protumačene kao kulturni ritual. S obzirom na opšti šablon linčovanja, onda, tražio sam ritual i, na osnovu lokalnog poznavanja okruga Bolivar, pronašao ga.


uveravaju” (Rea), što je pokazatelj „belačkt narodne podrške”, i završava se sa „zamenik se vraća” (Ret), jednm od dva pokazatelja za „belačku zakonsku podršku”. Zaključak opšte strukture na slici 2 je da je sled opšti u okviru događaja; to je;t, važi za svaki konkretan sled. Ipak, ovo uopštavanje narušava {ripisanu uzročnu nezavisnost između drugog konkretnog sleda onog između „šerif ne odgovara” (Not), drugog pokazatelja „belaćke zakonske podrške”, i „meštani uveravaju” (Rea). Opšte i konkretne strukture se logički i deduktivno razilaze.

Slika 2. - okrug Bolivar, Misisipi, konlxetna i opšta struktura linčovanja

General

Intvio

IСоп]

ОгдIPop

Епд

»ot

REV TRA

Hexf 1 i

Do b г ћ гI IRef eho

IFleI

»•P

г ~ — i---- 1cal For Reo

Rea vis

R i_ _ _ _ _ _ 1

1Sat_ J

itCAP

Slo_1 Too Tie


SKRAĆENICE:BET: rasna izdaja (opšta)Cal: šerifa pozivaju zbog događajaCAP: Grupa za potragu hvata HarisaCon: Belačka izgradnja rasnog konflikta (opšta)Dem: Funderberg/drugi zahtevaju pićeEng: Šerif zauzet u suduFie: Haris beži sa mesta događajaFor: Oformljena grupa za potraguInt: Belačko zastrašivanje crnacaKil: Harisovi prijatelji ubijaju crnca koji je obelo-danio Harisovo skrovišteLaw: Belačka zakonska podrška rasističkoj organizaciji/radnji (opšta)Lyn: Linčovanje crnca (opšta)

Not: Šerif ne odgovara na poziv Org: Rasistička ogranizacija (opšta)Pop: Belačka narodna podrška rasističkoj organizaciji/radnji (opšta)Rea: Meštani uveravaju zamenika da grupa za potragu već traga za Harisom Rec: Zamenik dobija vesti o ubistvu Ref: Haris odbija zahtev Rep: Drugi prijavljuju ubistvo Ret: Zamenik se vraća u svoju kancelariju REV: Crnac obelodanjuje Harisovo skrovište Rit: Ritual linčovanja (opšta)Slo: Svetina ubija HarisaSat: Zamenik je zadovoljan postupanjem

Slika 3 - Okrug Bolivar, Misisipi, prepravljena konkretna i opšta struktura linčovanja

ConcreteGeneralInt!iConIOrg


SKRAĆENICE:Sho: Haris ubija FunderbergaSol: Crnačka solidarna radnja/društvenakontrola (opsta)Tie: Svetina vezuje Harisa za drvo Thr: Funderberg preti Harisu Too: Svetina odvodi Harisa do nasipa TRA: Grupa za potragu traga za HansomVio: Crnaćko nasilje nad belcima (opsta) Vis: Zamenik posećuje mesto ubistva Wen: Funderberg/drugi odlaze u Hari- sovu kuću

INSTANCE:Od Thr do Int Od Sho do Vio Od Rep do Con Od For do Org Od Rea do pop Od Ret do Law Od Note do Law Od REV do BET Od Too do Rit Od Tie do Rit Od Sho do Lyn Od Kil do Sol

Različita rešenja ovog logičkog problema veoma su kompleksna i zahtevaju dobro razmatranje dijagrama na slikama 2 i 3. Ali moguća rešenja, i posledice tih rešenja, vredna su ozbiljnog ispitivanja zato što slučajno pokazuju nekoliko metodoloških proce- duralnih stavova: (1) kako ETHNO vidi sledove i uzročnost, (2) značaj činjeničnog detalja u izgradnji teorijskih objašnjenja (Stin- chcombe 1978: 124), (3) kako tenzija između opšteg i posebnog može da se iskoristi tako da uputi jedno na drugo i (4) kako su odgovori na istorijska pitanja zaista hipoteze koje treba testirati kroz čitav okvir dokaza. Sada idemo na rešenja.

ETHNO program analitičaru omogućuje izbor da dijagramima dozvoli da budu kontradiktorni na gore opisani način. Ali ovo „rešenje” pretpostavlja, kao što je prethodno zabeleženo, opštost koja ne postoji u konkretnoj strukturi. Drugo moguće rešenje bilo bi da se pretpostavi da „šerif ne odgovara” nema opšte značenje i da se time kao pokazatelj opšte radnje odbaci „zakonska podrška rasističkoj organizaciji/radnji”. Pošto ono uopšte ne bi služilo u opštoj analizi, kontradikcija bi, prirodno, nestala. Ovo, međutim, protivreči uzročnom značaju koji sam pridao toj radnji prilikom odmotavanja konkretnog događaja. Ili, pošto je problem u konkretnom stepenu odsustva uzročne veze između „meštani uveravaju” (Rea) i „šerif ne odgovara” (Not), takođe sam jednostavno mogao da povežem dve konkretne radnje, pretpostavljajući da je „Rea” uzročni preduslov za „Not”. Ovo bi, takođe, podstaklo logičku doslednost. Ali ovo rešenje pretpostavlja vezu između radnji za koje ne postoji apsolutno nijedan dokaz. I ovo je, takođe, nezadovoljavajuće.


Jedna alternativa koja manje izobličava stvarnost je da se raskine opšta uzročna veza na slici 2 između „belačke narodne podrške” (Pop) svetini i „belačke zakonske podrške” (Law) i da ih naprosto posmatramo kao različite oblike potpore svetine, umesto kao uzrok i posledicu. Ono što se zaista dogodilo (hronološki) ne mora da se uopšteno prevodi u ono što mora da se dogodilo (logički, Abrams 1982). Odsustvo neophodnog odnosa, štaviše, dosledno je sa unutrašnjom uzročnom heterogenošću konkretne strukture zato što, sa dve različite konkretne putanje ka nezainteresovanosti zakona na slici 2 („Rec —» Rea —» Sat —> Ret”, za zamenika; „Eng —> Not”, za šerifa) nije pronađena nikakva opštost. Ja sam se odlučio za ovo rešenje (videti sliku 3).

Slabljenjem uzročne pretpostavke između dva opšta sleda („Pop” i „Law”) u izdvojenom dijagramu, međutim, stvorio sam dva druga, serijski zavisna logička problema koji zahtevaju pažnju. Narodni rasizam je jedini preduslov za zakonsku podršku u izdvojenom dijagramu (videti vezu „Pop —> Law” na slici 2). Ako je uzročna veza između ovo dvoje oslabljena, zakonska podrška (Law) nema nikakav uzročni preduslov i ne može se dogoditi onda kada se uistinu dogodio. ETHNO terminologijom, nije „osnovan” da se dogodi. Mogao sam da zanemarim njegova naređenja u uopštenoj hronologiji i da pretpostavim zakon kao uopšte egzogen na radnje koje su mu prethodile (kao što sam konkretno i učinio za šerifa na slici 2). Ta mogućnost, međutim, narušava prilično jasan uticaj koji „uveravanje” belaca ima na nečinjenje zamenika u konkretnoj analizi (si. 2) i, uopšte, zakon odslikava kao izvan okvira društvenih odnosa i slučajnosti koja, prilično bukvalno, izmamljuje odgovor predstavnika zakona. Ovo je neprihvatljivo s obzirom na to da uopšteno znamo za veze južnjačkog zakona i belačke zajednice.

Jedan način da se prevaziđu problem osnovanosti i naivno viđenje strukturalne nezavisnosti zakona i belačke zajednice jeste da se rasistička organizacija („Org”) u opštoj strukturi događaja učini uzročnim preduslovom zakonske podrške („Law”). Ovo sam učinio pretpostavljajući, zapravo, da jedino što je bilo neophodno da bi se ubacile (ili učinile osnovanim) rasističke radnje (ili ne-


delovanja) u delu o policajcima belcima iz okruga Bolivar, bilo je postojanje svetine za linčovanje (videti si. 3). Ali ovo uzročno ubacivanje, iako zadržava lojalnost vremenu prvobitne pripovesti, ipak uvodi još jednu nedoslednost sa uzročnim tvrdnjama o konkretnim radnjama počinjenim u strukturi događaja na slici 2. Nikakva uzročna veza između formiranja svetine (For) i šerifovog neodgovaranja na situaciju (Not) nije dodata u konkretnu strukturu događaja, zato što dostupni dokazi ukazuju da je šerifu rečeno samo da je Haris ubio Fundenberga, ali ne i da se organizovala svetina za linčovanje. Ova uzročna nezavisnost je direktan izazov za izmenjeno uopštavanje linčovanja, pokazano na slici 3.

Postoji li verodostojan razlog da se razmotri ovo ubacivanje? Možda. Tokom tri decenije koje su prethodile linčovanju Dejvi- da Harisa, jedan Afroamerikanac je u okrugu Bolivar linčovan u prošeku jednom u četiri godine (Raper 1933: 105). Čak i da šerif nije bio upoznat sa jednim ili više ovakvih slučajeva, što deluje ne- verovatno, bar je znao za opšte rasističke norme i dinamiku kraja u kojem je radio. Stoga je verovatno da je šerif, znajući da je crnac ubio belca, mogao da posumnja da će se svetina za linčovanje verovatno organizovati. Iz tog razloga sam modifikovao konkretni raspored uzročno povezujući formiranje svetine (For) sa šerifo- vim nedelovanjem (Not; videti si. 3). Logička doslednost između konkretne i opšte strukture tada je bila postignuta.

Ova analiza pruža neobično bogat uvid u način na koji su opšte i posebno isprepletani u uzročnim tumačenjima istorijskih događaja (videti Abrams 1982: 199). Iako je opšte ograničeno konkretnim istorijskim sledovima, ono izaziva razumevanja uzročnih odnosa između ovih sledova. Na način sličan Tompsonovom (Thompson 1978:43),„disciplinovanim dijalogom” između teorije i dokaza, ASD zahteva gotovo neprekidno kretanje od konkretnog do opšteg i natrag, da bi rešila logičke protivrečnosti između ovo dvoje i svaki potpunije obuhvatila.

Rasplitanje logičkih nedoslednosti između konkretnih i opštih razumevanja dokazalo je više od vežbe dokazivanja. Ono je tako- đe izmenilo moralnu dimenziju konkretnog događaja i šerifovog prividno „oprostivog” nečinjenja. U mom početnom tumačenju zasnovanom na logici radnje, prikazanom na slici 1, šerif nije dej-


stvovao na značajnu informaciju pošto je opravdano bio zauzet na drugom mestu. Krivične posledice njegovog nedelovanja stoga se samo zasnivaju na načinu na koji je belačka svetina za linčovanje upotrebila njegovo odsustvo: šerif nije predvideo linčovanje niti je to nameravao. U trenutnom tumačenju (si. 3), međutim, na šerifovo nečinjenje bačeno je novo svetio. S obzirom na njegovo verovatno znanje za svetinu i njenu verovatnu nameru, njegova nevoljnost da deluje, moralno, kap i uzročno, upliće ga u linčovanje i u naredno ubistvo koje je logički usledilo zbog njegovog nečinjenja.

Lišeno onoga što sam smatrao nebitnim detaljem, i sa poči- niočevim identitetom, radnjama i idejno uopštenim uzročnim vezama, uopštena struktura događaja predstavlja skeletno viđenje događaja, ogoljenu anatomiju linčovanja i njegovih posledica. Ona, ipak, ostaje kontekstualno i pripovesno utemeljena: očuvana je vremenitost, kao i značajne slučajnosti i posebnosti. Čini se da je izgubljeno malo istorijskog ili teorijskog značaja.16 Dok analitičar ne mora neophodno analizu strukture događaja da dovede do ovog nivoa opštosti, ovde je značaj događaja za uporedne analize, empirijska uopštavanja i teorijske razvoje možda najuočljiviji.17 Sada prelazim na nekoliko zaključaka o okviru i analizi usavršenoj gore.

16 Ranije sam zabeležio da su postojale suprotstavljene belačke i crnačke verzije radnji koje su prethodile Fundenbergovoj smrti. Sve analize o kojima se gore raspravljalo zasnivale su se na Afroameričkoj verziji. Da bih video da li bi moje opšte zaključivanje podržala belačka verzija događaja, koristio sam je da stvorim novu konkretnu strukturu događaja. Potom sam uporedio njenu logičku doslednost sa opštom strukturom događaja na si. 3. Otkrio sam da se opšta struktura događaja lako prilagođava i Afroameričkom i belačkom izveštaju o ranim sledovima događaja (analiza koja nije predstavljena). Apstraktna struktura događaja na si. 3 zahteva samo činjenicu rasnog zastrašivanja, a ne njegov izvor ili tačno ispoljavanje (tj. Funđenbergovu pretnju Harisu u crnačkoj verziji; Fundenbergov sukob sa Harisom zbog ukradene robe u belačkoj verziji). Da je ovo tako u ovom slučaju i na ovom nivou opštosti ne predlaže da neusklađenosti u ostalim izveštajima nisu uzročno značajne ili nisu značajne u druge svrhe. Ovo su emprijske stavke o kojima treba odlučivati od slučaja do slučaja.17 Izveo sam veliki broj takvih analiza formalno upoređujući, za sedam linčovanja, visoko apstraktne strukture događaja koje sadrže šest opštih sledova. Analiza strukture događaja ukazivala je da su uopštene strukture događaja bile logički identične kroz sve događaje. Ova „robusnost postupanja” (Goldstone: 1988) može se objasniti na nekoliko protivrečnih načina, nekih supstantivnih a nekih metodoloških, čak i definicijskih. Pošto je moja procena njihovog značaja nejasna, ovde ih ne predstavljam.

170 Leri Di. Grifin

Analiza strukture događaja, istorijski okvir i društvena struktura

Linčovanja su događaji mikro nivoa koji se, u principu, odmotavaju u oštro ograničenom prostornom i vremenskom okviru i koji uključuju relativno malo počinioca ili radnji. Takvi su, takođe, i ostali objavljeni primed ASD (npr, dečje igranje /Corsaro, Heis 1990/, odnosi između adolescenata /Eder, Enke 1991/, i saradnja u kancelariji /Heis 1989/). Da li je korist ASD ograničena na takve događaje? Gde je društvena struktura u ovim analizama?

Istorijski okvir i makrosociologija. - Istoričar rada Robert Kor- štad (Robert Korstad) i ja (Korstad, Griffin 1992) već smo pri- menili analizu strukture događaja na jedan događaj koji nije ni mikro ni makro - na život i smrt lokalnog sindikata radnika du- vanske industrije. Vremenski raspon analize bio je osam godina, geografski okvir uključivao je nekoliko zajednica Severne Karoli- ne i Vašington D. C, a počinioci su bili kolektivni (štrajkači i afro- američke žene) i udruženi (Nacionalni savet radničkih odnosa i kompanija R. J. Rejnolds) po prirodi, dok su ujedno bili i specifični pojedinci. Jasno, ASD nije ograničena na mikrodogađaje. Štaviše, ne vidim nikakav logički razlog zašto se ADS ne bi mogla primeniti u tumačenju uporednih makrosocioloških događaja koji se odvijaju tokom decenija ili vekova i na mnogo širim geografskim arenama. Analitička srž ASD je vremensko uređivanje i svrstavanje radnji u sledove, a ne istorijski okvir. Prema svojoj funkciji kojom sled pomaže u pripovesti, logički nema veze da li se iskaz odnosi na konkretnog pojedinca ili kolektivne i udružene aktere (poput „svetine” u linčovanju u okrugu Bolivar), ili je radnja istorijski jedinstvena ili istorijski opšta, u smislu da se odnosi na mnoge aktere, ponovljene radnje, širok geografski okvir, ili čak čitave grupe istorijskog vremena. Ono što je značajno jeste da njen vremenski sled i mesto u pripovesti guraju priču napred.

Uz dovoljno znanja i pažnje, radnje koje sačinjavaju „velike događaje” ili sporo odvijajuće događaje makro nivoa, mogle bi propisno da se povežu i hronologizuju u precizni pripovesni oblik (Abrams, 1982; McMichael 1990; Sewell, u štampi). Džordž


Fredrikson (Fredrickson 1981: 283-287) je učinio upravo to sa tristogodišnjom istorijom stvaranja i delimičnog rastakanja be- lačke nadmoći u Sjedinjenim Državama. Nije pokušao da izvede formalnu analizu pripovesti, a njegov snažni argument zasniva se na mnogo više od puke hronologije; njegovo istraživanje kao i istraživanja drugih takođe (Moore 1978; Zeitlin 1984) predlažu mogućnu značajnu ulogu ASD i drugih formalizovanih pristupa pripovesti u makrosociološkom istorijskom istraživanju.

Društvena struktura i društvena delatnost. - Strukture događaja nisu društvene strukture, a ASD ne uobličava direktno društvenu strukturu. Ali ASD ni ne zanemaruje društvenu strukturu, onakvu kakva je (sporno) shvaćena (Smelser 1988; Sewell 1992). Ona može biti korisna u odgonetanju načina na koji pojedinačna radnja, poput rasne izdaje, reprodukuje shvatanja i ograničenja društvene strukture. Ustanovljena je jednosmerna objektivna mogućnost, kroz način na koji su same stvari implicitno ili eksplicitno shvatale „društvene strukture”: uopštavanja o društvenim i institucionalnim odnosima, izvorima i ograničenjima. Društvena struktura se takođe koristi da pomogne u odgovoru na istorijska pitanja. Moje tumačenje linčovanja u okrugu Bolivar sadržalo je mnogo uzročnih sudova, poput onog o odnosu između funkci- onisanja zakona i rasne izdaje i solidarnosti, koji su bili duboko strukturni u ovom smislu.

Društvena struktura je, stoga, najbolje shvaćena u analizi poput ove kao deo „lepka” koji jednu radnju pričvršćuje za drugu. No njeni prizivi nisu zamena za naporno istorijsko razmišljanje. Društvena struktura nije jedini uzrok radnje (DiTomaso 1982), i nije čak ni jedini uzrok za uslove radnje. Radnja je, po mom mišljenju, „prouzrokovana” sticajem razloga za radnju - emotivnih, simboličkih i utilitarnih - i svešću o objektivnim mogućnostima za radnju. Objektivne mogućnosti su delom društvenostruktur- nog porekla, ali su, takođe, delom uslovni sledovi prošle radnje, a delom pitanje počiniočevog shvatanja mogućnosti za buduće radnje. Analiza južnjačkog linčovanja koja bi zanemarila društvenu strukturu Juga - dominaciju proizvodnje pamuka, osiromašujući napoličarski sistem, i njegove korumpirane rasno diskriminišuće

172 Leri Di. Grifin

zakone, na primer - sigurno bi bila bezuspešna. Ne bi belci sa Juga tako često linčovali Afroamerikance, ili uopšte to ne bi ni radili, da je njihova istorija vojnog poraza i okupacije, đekapitalizacije od strane Emancipacije, i ljutnja koja je usledila, bila drugačija, ili da je njihova kultura rasizma, patrijarhata, muškog viteštva, i „časti južnjačkog belačkog ženskog roda” (Hali 1979; Whitfield 1988) bila drugačija nego što jeste. Ali zato što neki belci nisu učestvovali u linčovanju, i čak aktivno pokušali da zaustave linčovanje, ostali beli južnjaci, uprkos njihovoj strukturnoj situaciji i kulturnim uslovima, nisu ni „morali” da linčuju. Oni su postupali u nameri da linčuju.

Zaključak

Istorijska sociologija je trenutno u stanju metodološkog kretanja. Ideje o načinu na koji treba da se nastavi, razlikuju se u ogromnim razmerama i donekle su različito usmerene. One variraju od napretka snažnih istraživačkih programa, zasnovanih na teoriji racionalnog izbora (Kousser 1990; Kiser, Hechter 1991) do vraćanja na potpuno istorijsko tumačenje (McMichael 1990); od razvoja prečišćenih uzročnih uopštavanja, preko inovativnih formalnih procedura (Heckathorn; 1983; Ragin 1987) do negovanja neformalne „događajne sociologije” (Sewell, u štampi) i čak visoko formalnog „pripovesnog pozitivizma” (Abbott 1992). Analiza strukture događaja pozajmljuje ponešto od svake od ovih metodoloških strategija, mada više od poslednje dve nego od ostalih. Analiza strukture događaja, događajna sociologija i pripovesni pozitivizam, mada se značajno razilaze, suštinski su istorijski u tome da su vremenski sled i odvijanje centralni delovi načina na koji oni pristupaju društvenom procesu i objašnjavaju ga.

Razumljivo je onda da su neka od metodoloških interesovanja koja nadahnjuju ovaj članak često povezana sa pripovesnom istorijom, dok su ostala bila čvršće vezana za analitički formalnu sociologiju. Ova pitanja su nerazmrsivo međusobno zavisna, navodeći ponovo (Tilly 1981, Abbott 1991; Quadagno, Knapp 1992) na to


da analitičko bezdno koje razdvaja istoričare i sociologe, može da postane sve manje realno i kontraproduktivno. Ovo drugo je takođe tačno i za skorašnji teorijski razvoj koji se usredsređuje na centralno mesto vremena u sociologiji (Giddens 1979; Abrams 1982; Maines 1987; Aminizade 1992). Pravi je trenutak da metodologija koja eksploatiše pripovesnu vremenitost ne vraćajući se prosto na pripovest (Stoun 1979) ili praveći takvu razliku između tumačenja i uzročnog objašnjenja, odbaci mnogo onoga što se može dobiti iz formalne analize (McMichael 1990).

Analiza strukture događaja ne mora da znači da metodologija i uzročno tumačenje svakako treba da budu jedino što je objektivno u analizi pripovesti. Postoje druge formalne pripovesne strategije koje treba istražiti, i drugi korisni načini da se upotrebi sociološki potencijal pripovesti koji prevazilazi svrhe i ograničenja analize strukture događaja (Abell 1987; Abbott 1992). Ali kroz pitanja koja ETHNO postavlja o vezama između radnji, ASD više od ostalih metodoloških ili istraživačkih instrumenata zahteva sve dublja istraživanja događaja i njihovih istorijskih i strukturnih konteksta, odvajanje uzročnog značaja od vremenskog sleda, preplitanje opšteg i posebnog, i suočavanje sa tišinama koje su uveli malobrojni teški dokazi. Na taj način ona navodi na suštinska i metodološka pitanja, koja na drugi način ne bi bila lako uočljiva ili bi bila izbegnuta. Analiza strukture događaja oduzima vreme, ističe neznanje, i ponizna je. Ona ne nudi spremne odgovore na pitanja koja postavlja, ili na teškoće uvedene tenzijom između opšteg i posebnog. Ono što radi jeste da svoje korisnike čini izvanredno samosvesnim o onome što znaju, u načelu i u pojedinostima, i o načinu na koji da koriste to znanje da bi izgradili istorijske događaje i odgonetnuli njihovo značenje. Analiza strukture događaja, stoga, omogućava uzročna tumačenja, zasnovana više na istoričnosti i vremenu, nego što je to karakteristično za većinu formalnih istraživanja, i više je iznijansirana i eksplicitna od onih koji se obično nalaze u pripovesti.


Dodatak

Svi izvori koji su korišćeni za izgradnju pripovesti - usmene priče, etnografije, novinski izveštaji, zvanični i lični dokumenti i sekundarni izvori - uopštavanja su bezbrojnih činjenica. Oni su neophodno selektivni i verovatno s greškama, usled ograničenih informacija koje se nalaze čak i u primarnim izvorima, pogrešnih prisećanja i čak namernog izbegavanja istine. Izveštaji su, ukratko, sklopovi događaja, pre nego obavezno istiniti iskazi o onome što se zaista dogodilo. Štaviše, pripovesti koje je uobličio samo istraživač nekog izvora, u svrhu dalje analize, kao što je slučaj sa mnom, dvojako su izgrađene. Rejperove pripovesti su takvi slučajevi.

Artur Rejper je bio član Komisije za međurasnu saradnju (KMS) južnjačke reformističke organizacije aktivne od dvadesetih do četrdesetih godina dvadesetog veka, posvećene smanjivanju brutalnosti rasne segregacije na Jugu. Zaplašena povećanjem broja linčovanja početkom tridesetih godina dvadesetog veka i želeći da razume njihove uzroke, kako bi uklonila ovu vrstu rasnog varvarizma, KMS je oformila Južnjačku komisiju za proučavanje linčovanja, sa Rejperom kao direktorom istraživanja. I Rejper i njegov pomoćnik, Volter Šivers (Walter Chivers), sociolog na Atlanta univerzitetu, posetili su mesta svih 21 linčovanja opisanih u Rejperovoj knjizi iz 1933. godine. Intervjuisali su učesnike i članove njihovih porodica, posmatrače, „viđenije građane” i ostale, udubljivali se u sudske izveštaje i izveštaje u lokalnim i regionalnim novinama i sakupili pozamašne informacije o isto- rijama i političkim/ekonomskim uslovima zajednica koje su bile svedoci linčovanja (Raper 1933: VI). Od ovih informacija, Rejper je potom izgradio i objavio svoje pripovesti. Ja sam, s druge strane, hronologizovao neke od njegovih pripovesti i neke od ovih hronologija podvrgao analizi strukture događaja.

Rejper, očigledno, nije bio nezainteresovana strana za problem koji je proučavao, i njegove pripovesti su više od pukih opisa onoga što se dogodilo. Često je imao uzročne tvrdnje (nešto se dogodilo „zato što” se nešto drugo dogodilo) i, ponekad, manje ili više otvorene moralne sudove u ruhu činjenica. Uveravanja belaca i


zamenikovo zadovoljstvo onim što je čuo o linčovanju u okrugu Bolivar primeri su ove prakse. Ni ja ne znam da li su belci uvera- vali zamenika, niti da li je izraženo zadovoljstvo; dokazne osnove tvrdnji podjednako su nepoznate. Jedino znam ono što je Rejper rekao da se dogodilo. Štaviše, male su šanse da će se o linčovanju u okrugu Bolivar ikada pridobiti još neke informacije iz bilo kog izvora iz razloga koje je opisao Rejper (Raper 1933: 96-97). Stoga sam ja delimični zatočenik Rejperovih shvatanja i pripovesti o linčovanju koje je on objavio. Da li bi se moje objašnjenje linčovanja u okrugu Bolivar izmenilo da mi je bilo dostupno više informacija, jednostavno je nepoznato. Analitičari sekundarnih podataka, kvantitativnih ili drugih, dobro poznaju ovaj problem. Nema razloga, međutim, verovati da su Rejperove pripovesti išta izopače- nije od većine izveštaja koji bi se mogli otkriti o takvim moralno nabijenim događajima kao što je linčovanje. Zapravo, Rejperova i Šiverova strategija korišćenja različitih izvora da bi dobili informaciju, verovatno je za ishod imala superiorne, a ne inferiorne pripovesti (Franzosi 1987). Neki problemi u pripovestima se, štaviše, mogu ublažiti, kao što sam ja ovde učinio, preformulisanjem rečenica kako bi se izbegle unapred zaključene uzročnosti i, koliko je to moguće, korišćenje moralnih procena.

Bilo kako bilo, osnovni problem je stvaran i ne može se odstraniti. „Stvarna istorija” nije poznata, i nije je moguće spoznati. Istorijski zapisi - ono što znamo o pravoj istoriji - su predmet činjeničnih rasprava i veoma različitih tumačenja. Kao veoma često osporavani sklop stvarne prošlosti, neizbežno je bremenita epistemološkim i praktičnim problemima. „Korespondencija” između događaja i istorijske istine ne može se pretpostaviti. U istorijskom istraživanju često je jedino dostupna nesavršena informacija. Izbor je da je obazrivo koristimo ili da je uopšte ne koristimo. Istorijski zapisi su jedino telo znanja namerno stvorenog da odgovara za stvarnu prošlost i da nenamerno prikazuje tragove prošlosti (Isaac, Griffin 1989). Ono što je, kroz pripovesti ili druge medije poznato o stvarnoj prošlosti, uprkos očiglednim ograničenjima, mora da posluži kao kriterijum prema kojem se procenjuju kako


verodostojnost istorijskih protivčinjenica, tako i istina sadržana u našim objašnjenjima, čak i kad je naše poznavanje prošlosti prošireno, ispravljano i produbljeno samim istraživanjem na kojem se zasniva procena.

Literatura:

Abbott, Andrew (1990) - „Conceptions of Time and Events in Social Science Methods: Causal and Narrative Approaches”, Historical Methods 23:140-50.

Abbott, Andrew (1991) - „History and Sociology: The Lost Synthesis”, Social Science History 15:201-38.

Abbott, Andrew (1992) -„From Causes to Events: Notes on Narrative Positivism”, Sociological Research and Methods 20:428-55.

Abbott, Andrew, Hrycak, Alexandra (1990) - „Measuring Resemblance in Sequence Data: An Optimal Matching Analysis of Musicians’ Careers”, American Journal of Sociology 96:144-85.

Abell, Peter (1987) - The Syntax of Social Life: The Theory and Method of Comparative Narratives, Oxford: Clarendon.

Abrams, Philip (1982) - Historical Sociology, Ithaca, N.Y.: Cornell University Press.

Ames, Jessie Daniel (1942) - The Changing Character of Lynching, Atlanta: Commission on Interracial Cooperation.

Aminizade, Ron (1992) - „Historical Sociology and Time,” Sociological Methods and Research 20:456-80.

Beck, E. M, Tolnay, Stewart (1990) - „The Killing Fields of the Deep South: The Market for Cotton and the Lynching of Blacks, 1882-1930”, American Sociological Review 55:526-39.

Beer, Samuel (1963) - „Causal Explanations and Imaginative Reenactment”, History and Theory 3:6-29.

Bloch, Marc (1953) - The Historian’s Craft, New York: Knopf.Brundage, W. Fitzhugh (1990) - „The Darien ‘Insurrection’ of

Mičel Din

Sociologija, Fuko i upotreba istorije*

Odnosi između sociologije i istorije su svakako problematični. Još od njenih postprosvetiteljskih početaka, razvoj onoga što se danas smatra sociološkom mišlju bio je ispreplitan s istorijskim analizama i shemama za tumačenje, razumevanje i objašnjavanje istorije. Ovaj odnos bio je usredsređen na pokušaj sociologa i teoretičara sociologije da obuhvate ono što je Karl Polanji nazivao „velikim preobražajem”, široki istorijski pokret koji je vodio do karakterističnih društvenih odnosa u onome što se danas naziva „Modernom” (Polanji 2003).

Osobine Moderne su u načelu neiscrpne. U različitim teorijama, srž velikog preobražaja je identifikovana kao kombinacija nekih od sledećih: industrijska tehnologija, kapitalizam ili uopštena proizvodnja robe široke potrošnje, birokratski oblici administracije, urbanizam, liberalnodemokratska država, emotivni individualizam, dihotomija javno/privatno, i tako dalje. Ovi uzroci, potom, prouzrokuju mnoštvo procesnih izraza koji definišu različite osobine ovog velikog preobražaja: modernizacija, industrijalizacija, racionalizacija, urbanizacija, sekularizacija, birokratizacija, itd. Očigledno je da je sociologija imala određeni stepen uspeha u stvaranju izraza koji opisuju i definišu obrise Moderne. Zbog toga verovatno ijedno uticajno stanovište smatra da se sociologija „naročito usredsređuje na ‘napredna ili moderna društva” (Giddens 1984: VIII). ' '

* Naslov izvornika: Mitchell Dean, „Sociology, Foucault, and the uses of history”, prvo poglavlje knjige Critical and Effective Histories. Foucaults Methods and Historical Sociology, London and New York: Routledge, 1994, str. 7-22.

184 Mičel Din

Otuda je suštinski zahtev sociologije da se istorijsko kretanje obuhvati u osnovnim procesima i elementima velikog preobražaja te da se, na taj način, uklone problematične pojedinosti otkrivene kroz istorijske analize, kao i neophodnost za ponovnim osvrtom na drugu stranu ovog preobražaja. On, takođe, zahteva delotvorno jedinstvo svih putanja preobražaja i time oslobađanje sociologije od zabrinjavajućih interesovanja za istorijsko vreme. Na ovaj način, sociologija može da se predstavi kao uopštavajuća ili „nomotetska” disciplina, koja uobličava teorije kako bi se pri- menjivale na brojne fenomene, dok istoriji pripisuje „idiografsko” opisivanje jedinstvenog i posebnog (Goldthorpe 1991). Sociologija može stoga da tvrdi, i u tome je slična marksizmu, da je nauka o istoriji koja se, što je paradoksalno, oslobodila potrebe za konkretnom istorijskom analizom. Uhvativši istorijsko kretanje u kojem je sadržana i sadašnjost, ona može da izbegne poteškoće jedinstvenog i posebnog, različitih ritmova i vremena, i može da nastavi sa poslom sinhronih analiza društvenih celina i njihovih budućih kretanja. Istorijska analiza, dokle god se pod njome podrazumeva bavljenje razumevanjem mogućih događaja, različitih ciklusa i vremenitosti, te raznolikih i nesvodivih dijahronih procesa, nalaziće se na marginama nauke o istorijskom kretanju.

Postavljen na ovaj način, odnos između sociologije i istorije ostao je nerešiv. Sociološka teorija je na mnogo načina bila izgrađena kroz zanemarivanje, ili bar stavljanje u zagradu, poteškoća i složenosti sa kojima delotvorna istorija mora da se pozabavi radi objašnjavanja uopštenosti. Ovo je svakako tačno za sociološku teoriju sredine dvadesetog veka, bilo da je reč o neistorijskoj tipologiji „promenljivih uzora” strukturalnog funkcionalizma, ili o preobilju sociologija o svakodnevnom životu. Posleratni zapadni marksizam ispoljio je odvrâtnost prema problemima istorijske analize, dajući prednost humanističkoj filozofiji, ili istoriji, ili. suštinski neistorijskoj nauci istorijskog materijalizma. Čak je i kritička teorija Frankfurtske škole, uprkos njenoj bliskosti sa tragedijama sredine dvadesetog veka, dodala malo novog u istorijski smisao sociologije i društvene teorije. Tokom tri decenije koje su prethodile osamdesetim godinama dvadesetog veka, izu-

Sociologija, Fuko i upotreba istorije 185

čavanje istorije je u najboljem slučaju bilo prethodnica shvatanju savremene društvene stvarnosti ili nečega što bi se moglo svesti na skup retko istraživanih, samoobjašnjivih kategorija, bilo da je reč o modernizaciji i teorijama razvoja, napretku instrumentalne racionalnosti i njenim iracionalnim posledicama, ili o prelasku u industrijski kapitalizam.

Od tog vremena sve rede pronalazimo oblik sociologije koji bi mogao da bude oslobođen od istorije i istorijske analize kao njegovog osnovnog sastavnog delà. Ako su raniji naučnici bili spre- čeni da istražuju smisao pažljive istorijske analize radi teorijskih shema koje su smatrane za istinite, sledeća generacija će pronaći ponovni rad na istoriji kao nezaobilazan za mnoge oblasti. Ovo se naročito odnosilo na sociologiju medicine i psihijatrije, seksualnosti, devijantnosti i društvene kontrole, modernog svetskog sistema, i političku sociologiju moderne države.1 Bilo je, bar u okviru sociologije, rasprostanjeno priznanje hibridnoj aktivnosti pod nazivom „istorijska sociologija”.

Empirijsko bogatstvo ove aktivnosti nije bilo prilagođavano pokušajima da se obezbedi teorijsko obrazloženje. Svakako, takvi pokušaji da se obezbedi opravdanje težili su da budu prosto sin- kretički. Zauzeli su konvencionalne osnove za razlikovanje među disciplinama - na primer suprotnosti opšte/posebno, sinhrono/ dijahrono, nomotetsko/idiografsko, sadašnje/prošlo, teorijsko/ empirijsko, itd. - i pretvorili ih u unutrašnje naklonjenosti novog hibrida. Ovo je naročito slučaj tamo gde je problem odnosa između sociologije i istorije postavljen u smislu delanja i strukture. U jednom uticajnom radu Filip Abrams je pisao o onome što je nazvao „problematikom strukturisanja” u kojoj su sociologija i istorija zajedno uključene u isti poduhvat:

1 Ovde mislim na radove Pogija (Poggi 1978.1990), Skočpolove (Skocpol 1979), Tillija (Tilly 1975),Gidensa(Giddens 1985),Korigana (Corrigan) i Sejera (Corrigan, Sayer 1985), i Mana (Mann 1986), u oblasti političke sociologije i istorijske sociologije moderne države, na rad Tarnera (Turner 1982,1992), Valerstina (Walierstein 1974,1980) o modernom svetskom sistemu, na rad predstavljen u radovima Koena (Cohen) i Šula (Scull) (Cohen, Scull 1983) o problematici društvene kontrole, i na mnoštvo studija o psihijatriji, medicini i seksualnosti (npr.Scull 1979; Ingleby 1981;Weeks 1981;Turner 1987a).

186 Mičel Din

„Obe nastoje da razumeju zagonetku ljudskog delanja i obe nastoje da to učine u terminima procesa društvene strukturacije. Obe su prisiljene da objasne ove procese istovremeno hronološki i logički, u empirijskom sledu i u apstraktnom obliku (...) Sociologija se mora baviti događajnošću zato što je to način na koji se odvija strukturacija. Istorija mora biti teorijska zato što je to način na koji se strukturacija da razumeti. Istorija nema povlašćen pristup empirijskoj evidenciji relevantnoj za opšti projekt objašnjenja. A sociologija nema povlašćen teorijski pristup” (Abrams 1980: 5).

Zagonetka dotičnog ljudskog delanja prožima određeni tip sociološke teorije: kako ljudske radnje obrazuju društveni svet koji, opet, obrazuje moguće uslove za radnje tih ljudi? Za Abramsovu teoriju strukturisanja, kao i za Gidensovu bolje poznatu teoriju strukturacije, razdvajanje sociologije i istorije nema racionalnog opravdanja. Za ove mislioce, istorija i sociologija su postale metodološki neodvojive, jer dualizam između radnje i strukturisanja ne može da se održi. Postoje, međutim, veliki problemi vezani za ovaj stav. Pre nego što ih bolje pogledamo, vredno je primetiti da, ako su istorija i sociologija metodološki neodvojive, onda ima malo smisla sociologiju ograničavati na domen Moderne.

Takvi pokušaji da se kombinuju i prevaziđu problemi ovog dualizma između delanja i strukture, veoma su nesigurni. Pre svega, njihovo shvatanje društvenog delanja je svedeno. Društveno delovanje postaje poistovećeno sa čovekom i njegovim mogućnostima i osobinama. Drugi oblici društvenog delanja, uključujući različite oblike kolektivnih ili udruženih radnji su ili potpuno opisani u tim izveštajima, ili su shvaćeni kao sastavljeni od ljudi, ili pak svedeni na njih. Kao drugo, napravljen je dalji neodrživ spoj između ljudi i radnji pojedinaca ili osoba. Još od Mosovih (Mauss) prvobitnih eseja (Mauss 1979), sociolozi su znali da kategorije osobe, bića i individue zavise od određenih kulturnih i istorijskih običaja i tehnika. Takve kategorije se, stoga, ne mogu koristiti kao univerzalni podaci ljudskog postojanja i iskustva, kada na osnovu njih pokušavaju da stvore opštu društvenu teoriju. Pokušaji da se iz takvih kategorija radnji obuhvate osobine društvenih odnosa i


društvenih sistema ne mogu da budu održivi. Kada se takve kategorije kombinuju u samim osnovnim sociološkim konceptima, poput poznatog „dualiteta strukture”, one obrazuju nestabilnu mešavinu koja klizi između strukture - čija efikasnost ne zna za granice - i oblika radnje koja ne zna za ograničenje.

Pokušaji ovog tipa stoga ne mogu da obezbede osnovu za susret sociologije i istorije. Baš kao što njihovi središnji koncepti ponavljaju ovaj dualizam, sociologija i istorija pokušavaju da ga u sebi prevaziđu, tako da bilo koji poduhvat istorijske sociologije, zasnovan na takvim konceptima, predstavlja bazičnu osnovu za razlikovanje između ovih disciplina u okviru samog interdisciplinarnog poduhvata. Istorijska sociologija tako postaje izučavanje praksi stvaranja struktura od strane ljudi, kao i omogućujućih/ograni- čavajućih posledica ovih struktura na radnje tih ljudi. Dihotomije događaj/proces, prošlo/sadašnje, dijahronija/sinhronija, vršilac/ struktura, idiografski/nomotetski i tako dalje, više ne predstavljaju osnovu za razliku između dve discipline, ali su obnovljene kao težnje u okviru novog interdisciplinarnog polja. Takvi manevri mogu da obezbede osnovu za reorganizaciju akademskog života, ali čine malo da prevaziđu ono što je izgleda konceptualna ne- podesnost svojstvena ovim disciplinama. Ove dihotomije mogu, jednostavno, da budu uslovi za mogućnost humanističkih i društvenih nauka uopšte (Smart 1982).

Želim da se raspravljam sa Abramsom u prilog istorijskosocio- loških studija, ne oslanjajući se na njegove argumente da je sociološko objašnjenje neophodno istorijsko i daje istorijska sociologija „suština discipline” (Abrams 1982: 2). Predlažem druge razloge za bavljenje istorijskom sociologijom od shvatanja istorije u ontološkom smislu kao „spone između radnje i strukture” (Abrams 1982: 14). Ako sada u intelektualnoj srži sociologije treba pronaći nešto poput istorijske sociologije, možda je to manje iz teorijskih, a više iz strateških razloga. Svakako, njeno strateško mesto se može omeđiti odbijanjem starijih upotreba istorije u sociologiji, koje su služile da osujete oblike istorijske analize, a ne da ih obuhvate, da poreknu nepredvidivost i pojedinačnost događaja i procesa i da suzbiju ono što je Brodel nazivao „kršenje” istorijskog vremena

188 Mičel Din

(Brodel 1992). Ovo je, svakako, slučaj kada razmatramo široke te- leološke procese, evolucione sheme, i uopštavajuće tipologije koje su pokušavale da objasne istorijski razvoj tokom poslednjih pedeset godina sociologije. Dok su polagali pravo na zaokruživanje objašnjavajućih shema istorijskog procesa, i strukturalni funkcionalizam i marksizam mogli su da obavljaju ono što je Norbert Elijas nazvao „povlačenjem sociologa u sadašnjost” (Elias 1987).

Ako je u skorije vreme i bilo nekog usporavanja u ovom povlačenju ono, bez svake sumnje, ima manje veze sa prepoznavanjem istorijske ontologije društvenih oblika, nego sa popuštanjem moći globalnih teorijskih shema. Novi oblik intelektualne prakse se onda, pre nego teorijsko prevazilaženje dihotomije radnja/struktura, nalazi u korenu nedavnog povratka na istorijska proučavanja u sociologiji. Umesto jedinstva dve discipline, istorijska sociologija je postala unutrašnji projekat preoblikovanja same sociologije. Nedavni zaokret sociologije ka istoriji nije nov, kao ni ponovno otkriće klasičnog zanimanja. On je pre strateško preoblikovanje kompleksnih odnosa između sociologije i istorije, koji su uslov za postojanje sociologije kao discipline. Ono što se dogodilo je ponovno uređenje ili, pre, veliki broj međupovezanih ponovnih uređenja, samo nejasno letimično bacanje pogleda na rasprave o moderni i postmoderni, o mestu istorijskih analiza i istorijskog vremena u sociologiji, i odnosa između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.

Zašto se ovo dogodilo i šta iz toga možemo da naučimo? Istorijska dimenzija sociologije se možda pomerila sa pozicije podržavanja njenih središnjih teorijskih shema na poziciju koja kvali- fikuje, suprotstavlja ili, čak, pokušava da ih oslabi. Teda Skočpol pronicljivo beleži da mnogi od onih koji se bave istorijskom sociologijom sebe smeštaju u referentni okvir marksizma ili strukturalnog funkcionalizma, u nastojanju da ponude kritičke analize pretpostavki funkcionalizma, ekonomizma i evolucionizma (Sko- kpol 2003: 101-104). Ako je kritička istorijska sociologija većim delom poduhvat u okviru sociologije, možda je to iz razloga što je ova disciplina bila najdublje podložna zaostavštini onoga što


Skočpolova naziva „transistorijskim uopštavanjima i teleološkim shemama” (Skokpol 2003: 94) velikih društvenih teorija i meta- narativa modernizacije, razvoja i rastućeg izobilja, ili pak krizom vođenih težnji kapitalističkog načina proizvodnje.

Moglo bi se reći da je istorijski obrt u sociologiji deo razrešenja onoga što je Guldner (Gouldner) utvrdio kao nadolazeću krizu zapadne sociologije (Gouldner 1971). Nije neophodno učestvovati u ovom proročanskom obliku intelektualne aktivnosti da bi se zapazilo daje sociologija ispoljila osobine takve krize - ukoliko se pod tim podrazumeva prekretnica koja predočava bilo preobražaj, bilo katastrofu. U svakom slučaju, sociologija je postala oblik izučavanja kojem nedostaje ujedinjujuća teorijska građevina, ili čak usaglašene norme neospornosti i značenja, policentričan, haotičan, pa i kritički poduhvat (Smart 1990). U skladu sa ovim, istorijska sociologija, ili ono što bi se moglo bolje opisati kao kritičko istorijsko izučavanje, možda manje obrazuje ujedinjenu disciplinu, ili čak novo interdisciplinarno polje, već pre transdis- ciplinarnu, kritičku, osporavajuću, eruditsku intelektualnu radnju. Svakako, za ovu radnju se može reći da obuhvata jednu antisocio- logiju, utoliko što predstavlja toliko višestrukih linija odstupanja od glavne društvene teorije i od predmeta „društvo” kao globalnog jezgra, kritički ispitujući teorijske tvrdnje nasuprot onima koje se bave istorijskim učenjem i karakterističnim društvenim i političkim analizama. Moglo bi se reći da uspon istorijskosocio- loških istraživanja predstavlja niz višestrukih raskida, „deobliko- vanja” discipline iznutra koji pripremaju preobražaj sociologije u aktivnu ali naučenu praksu. Takva praksa bi davala prednost analitičkoj prefmjenosti, a ne teorijskim sistemima, konceptualnoj produktivnosti a ne vernosti ustanovljenim oblicima, i višestrukim i raznolikim intelektualnim pustolovinama pre nego potrazi za osnovama. Kretanje sociologa suprotno njihovom povlačenju u sadašnjost ne bi vodilo kraju sociologije, već njenom preobražaju u novu vrstu kritičke istorijskosociološke prakse, sa mnoštvom teorijskih putanja. Svakako, obnovljeno interesovanje za dosad zanemarivane ili marginalizovane istorijskosociološke mislioce, poput Karla Polanjija i Norberta Elijasa, mnogo ozbiljniji osvrt na

190 Mičel Din

istorijske spise Maksa Vebera, zainteresovanost da se crpe iz drugih verzija istorije poput škole Anala i, svakako, istorijskih radova Mišela Fukoa i ostalih koji su se bavili istorijom znanja i nauke, mogu da potvrde neizbežnost takvog preobražaja.

Kako god bilo, u preobražaju sociologije nalazi se mnogo ozbiljniji problem. U uklanjanju, iznutra kao i spolja, tvrdnji osnovne društvene teorije, čini se da ovaj istorijski zaokret podrazumeva određeni oblik „politike istine”, osporavanja načina na koji su iskazi proverljivi u okviru pojedinačne oblasti znanja. Konvencionalna društvena teorija je krenula hiperracionalnom putanjom. Bilo da je dirkemovska, funkcionalistička ili marksistička, ona je ustanovila hijerarhiju diskurzivnih objekata u kojima oni sa najvišim nivoima opštosti i apstrakcije imaju najjaču objašnjavajuću snagu. Karakteristike društvenih sistema, podela društvenog rada ili oblika proizvodnje, ili priroda moderne, kapitalizma i industrijalizacije, morale su da budu prizvane kako bi se razumelo bilo šta što se nalazilo u okviru njihovog delokruga. Nije nužno suprotstaviti hiperracionalizam hiperempirizmu da bi se zapazilo da ostaje malo prostora za analizu koja pokušava da dostigne maksimum razumljivosti regionalnih oblasti poput seksualnosti, ludila, delinkvencije, siromaštva i tako dalje, i naročitih oblika prakse i razuma, poput upravljanja, lečenja, kažnjavanja, ograničavanja. Svakako, postojeće sheme bi mogle da obezbede neku razumljivost. Ipak, sukob istorijskih sadržaja, otkrivenih preterano pedantnim analizama, sa osnovnim društvenoteorijskim shemama bio je naročito osetljiv na tvrdnje teorijskih i rangirajućih nauka.

Tačno je da sve istorijske sociologije ne podrazumevaju sukob uređenja osnovne teorije i njenog polaganja prava na nauč- nost. Ipak, postojanje takvih projekata sugeriše da su pripovesti i tipologije razvijene posredstvom takvih teorija na neki način problematične. U najmanju ruku, nastanak istorijskih sociologija potvrđuje potrebu za globalnim teorijama novog empirijskog vrednovanja, kako bi se i same učvrstile kao aktivni istraživački programi. Može biti, međutim, da postojanje ovih obnovljenih kritičkih istorijskih studija takođe znači da su ove teorije postale epistemološke prepreke (da pomenemo poznati termin Gastona


Bašlara2) za delotvorno poznavanje i analizu istorijskih putanja. Ako su istorijske sociologije posledica razjedinjavanja, ili pokušaja razjedinjavanja, onda posledica krize sociologije koja se bori sa zaostavštinom velike društvene teorije, ima malo razloga da se za nju traži novi teorijski sadržitelj. Takvim traganjem narušio bi se ne samo potencijal za veću verodostojnost koju imaju, već bi to bilo i štetno za oblik politike istine koju predstavljaju.

Ovo je, naravno, verovatna verzija istorijskog shvatanja sociologije koja se menja i onoga čemu bi ona mogla da vodi. Sada želim da predstavim neke od vodećih tema Mišela Fukoa, jednog od velikih savremenih mislilaca koji je možda najviše snage usmerio na razmatranje pitanja istorijskog smisla i onoga što čini ono što bismo mogli nazvati „kritičkom i delotvornom istorijom”. Daleko od toga da od Fukoa želim da načinim prerušenog sociologa, ovde želim da se osvrnem na njegov istorijski smisao i ono što bi on mogao da ponudi novom istorijskom smislu u sociologiji. U narednim poglavljima pratimo taj istorijski smisao kroz njegove razne aspekte pokušavajući da opišemo vezu između genealogije i arheologije, Fukoovih glavnih metodoloških pristupa, njegovog shvatanja kritičke istorije razuma, i njegovog pojma „istorije sadašnjosti”. Ostatak ovog poglavlja posvećen je uvođenju u neke od ključnih termina neophodnih za razumevanje Fukoovog naročitog doprinosa.

Fukoova savremena razmatranja

Mišel Fuko je nazivan „najvećim modernim filozofskim istori- čarem” (Murray 1990: VIII),„istoričarem u čistom stanju” (Veyne prema: Flabermas 1988: 262), koji je pronašao „jedan čisto filozofski način ispitivanja, koji je i sam nov i koji podstiče istoriju”

2 Guting (Gutting) je dao veoma koristan kratak sažetak Bašlarove istorije nauke, date u kontekstu kritičkog izlaganja Fukoove arheologije (Gutting 1989: 14-32). Ovde upotrebljavam termin „epistemološke prepreke” da navedem ostatke prethodne i aspekte trenutne misli koji blokiraju putanju ili nepotrebno ograničavaju puteve i arene istraživanja. U ovom smislu, jednom osvetljena objašnjenja istorijske promene iz tradicionalnih u moderna društva, ili pojmovi industrijalizacije i urbanizacije, mogu postati nepovratno korišćene sheme koje sprečavaju analizu jasnih istorijskih procesa.

192 Mičel Din

(Delez 1989: 54). Bilo bi neoprostivo nazvati ga društvenim teore- tičarem ili ga smatrati prikrivenim sociologom. Učiniti to značilo bi izložiti ova rascvetavanja između filozofije i istorije suvoj klimi teorijskih sistema i brutalnu potragu za najdubljim osnovama. Učiniti to značilo bi poreći specifičnost vesto uhvaćenu nazivom katedre koju je držao na Collège de France, Histoire des sistemes de pensée (Istorija sistema misli), i okrenuti se od stvarnih dostignuća njegovih kritičkih ekskurzija u istoriju razuma. Ovde, Fukou prilazimo onakvom kakav je bio, kao nekom ko se nalazi „između” i „preko” ustanovljenih granica znanja. Kada ga tako definišemo, mogli bismo da mobilišemo njegova dostignuća radi poduhvata koji se, isto tako, nalazi negde između i preko ustanovljenih disciplina i obrazaca misli.

Izučavanja ovog filozofskog istoričara (ili istorijskog filozofa) najpre su uvela termin „arheologija” a potom i „genealogija”, dok su njegova pisanja o upotrebi i praksi istorije, naročito u Arheologiji znanja (Fuko 1998) i u eseju o Ničeu (Nietzsche) (Fuko 1995), ponudila smernicu u razmišljanju o našem promenljivom istorijskom smislu. Ova pisanja nude oblik kritičkog istorijskog izučavanja koje za sobom ostavlja metode i ciljeve konvencionalne, empirijske istoriografije bez utočišta u sterilnim teorijskim shemama. Ona iznova otvaraju problem upotrebe i prikladnosti istorijskih izučavanja, i istorijskog rada koji je povezan, ali ne i podređen današnjim teorijskim, političkim i etičkim problemima.

Prilično je besmisleno ostati veran obliku misli koji sam po sebi deluje zamišljen tako da najodanijeg sledbenika skrene sa puta. Ovo je misao koja, uprkos unutrašnjoj doslednosti, nikada nije osećala potrebu da bude verna sama sebi. Ona se ne posvećuje sistematskom teorijskom usavršavanju. Ovde je pre reč o „teoriji” usađenoj unutar suštinskih analiza. Njeno utvrđivanje i ponovno utvrđivanje manje zauzima oblik napretka prema sve većoj jasnoći već pre oblik vrtoglave i dosadne igre, neprestanog obnavljanja same sebe, obnavljanja koje odbija da miruje, da bude isto. Zbog toga se osećam prinuđenim da prema Fukoovom radu zauzmem instrumentalan stav i priznam da je ono što sledi upotreba njegovog rada u određene svrhe, vezane za istorijskosociološka izu-


čavanja koja su već pomenuta. Moja opšta pretpostavka je da se Fukoov doprinos ovoj istorijskoj sociologiji najbolje može razumeti kao skiciranje oblika istorije koja je kako kritička, tako i delotvorna, i koja potiskuje najezdu istorijske analize, koju ću nazvati filozofijom istorije. Ovim pojmovima se mora pažljivo pristupiti, oni su suština predstojeće diskusije.

Uprkos njegovoj zainteresovanosti za diskurse kao sisteme kojima upravljaju pravila za proizvodnju misli, Fuko nikada nije pokušao da primeni određeni sistem niti da vlastitoj heuristici dozvoli da se potpuno zaledi i očvrsne u formalnu metodu. Svako izlaganje metode, prividno posvećene istom sveopštem okviru, otkriva potajne, a ponekad i velike, promene i preoblikovanja. Svakako, Fuko se u Arheologiji bavio zadatkom metodološkog oblikovanja, ali tek pošto je završio svoje „empirijske” studije i gotovo odmah krenuo novim putem u kojem je ovaj pristup bio obuhvaćen drugim, prilično drugačijim - genealogijom. Štaviše, nije nam ostavio opsežno metodološko izlaganje ove genealogije. Postoji niz eseja, predavanja, uvoda, intervjua i drugih fragmenata, u kojima se raspravlja o genealoškoj istoriografiji, ali nijedan od njih nije sveden na stalni jezik i stil predstavljanja. Jedan tekst u kojem se prilično detaljno raspravlja o genealogiji zapravo je komentar na Ničeovu genealogiju. Bez obzira na stepen bliskosti između Fukoa i Ničea, pretpostavka o istovetnosti između tumačenja i metodološkog pristupa opasna je i nekolicinu njegovih po- štovalaca, kao i napadača, odvela je na pogrešan kolosek.3

Odnos između Fukoovih osvrta na upotrebe i prikladnosti istorijskih studija i njegovih vlastitih istorija ne može se shvatiti

3 Ovo govorim jer znam za Fukoove donekle šaljive komentare, u tekstu za koji je rekao da mu je poslednji intervju: „Ја sam naprosto Ničeov sledbenik, i nastojim da vidim, na nizu primera, i u meri u kojoj je to moguće, uz pomoć Ničeovih tekstova - ali takođe i sa antiničeanskim tezama (koje su, bez obzira na to, ipak Ničeove) - šta se može učiniti na ovom ili onom polju” (Foucault 1988b: 251). Čak i ovde, budući „naprosto Ničeov sledbenik” nije sasvim jednostavno izloženo da je Fuko takođe priznao da je njegovo tumačenje Ničea bilo nesmotreno i donekle posredovano njegovim čitanjem Hajdegera (Heidegger) (Foucault 1988a: 250). Bez obzira na to, ni jedno od ovih upućivanja na završetak igranja ne govori nam o tome kako je on čitao i tumačio ove mislioce, u koje svrhe, zarad čega, itd. Jednostavno i neodređeno karakterisanje Fukoa kao „francuski ničeanizam” od strane ponovo rođenih humanista poput Ferija (Ferry) i Renoa (Renaut) (Ferry, Renaut 1990) je, trebalo bi da se to shvati i samo po sebi, veoma problematično.

194 Mičel Din

u smislu primene neke metode ili teorije. Ovo bi, opet, trebalo da nam da razlog za oprez. Sasvim je verovatno da su ove „metodološke” izjave prilika za preoblikovanje i repozicioniranje već obavljenog istorijskog rada, kao što su i načini uspostavljanja novih pravaca i ciljeva za istraživanje. Ovakve izjave su objedinjene osnovnim odbijanjem naivnog empiricističkog opisa istoriografije kao rekonstrukcije prošlosti, i shvatanjem o svrsi istorijskih izvora da otkriju stvarnost iz koje ovi izvori potiču. Uopštenije, objedinjene su odbijanjem sitničavosti metode, pojma da je istorijska praksa svodiva na primenu neke metodologije na određenom polju. Zasigurno, ovi pristupi metodi objedinjeni su uvidom u to da je istorija pre svega praksa, praksa sprovedena u određenoj sadašnjosti i iz određenih razloga vezanih za tu sadašnjost. Jer, bez obzira na to koliko istorijskih tekstova govorilo o dimenzijama i aspektima prošlosti, i koliko se njih odnosilo na događaje, upade, diskurse i društvene prakse kojima se može dodeliti karakteristika određenog prostora i vremena, oni su zapravo radnja koja je neminovno povezana sa njihovom sadašnjom upotrebom.

Jedan način da se dođe do ove ideje o istoriji, kao praksi u okviru određene sadašnjosti, je da se primeti da određene vrste istorije nastaju iz prilično proste potrebe za bavljenjem ovakvim ili onakvim zapisima, stvorenim unutar i izvan granica nacionalnih društava. Ovo je problem koji je postavljen u uvodu Arheologije znanja. Ovde istorija ne koristi samo dokumenta kao srećne uzgredne proizvode prošlosti koji služe kao njeno sećanje. Istorija je pre aktivno uređivanje istorijskih izvora, tako što je ona „izvestan način na koji jedno društvo daje status i obradu jednoj dokumentarnoj masi od koje je ono neodvojivo” (Fuko 1998: 11). Čak i ako je istorija svedena na ovu vrstu starateljske uloge, ona je ipak istorija svog vremena i mesta, i potrebe kojima služi su jednake potrebama tog vremena i mesta.

Ovo viđenje nije puko ponavljanje ideje da su sve istorije pisane s određenog stanovišta ili iz određene perspektive, jer ono takođe pokušava da pronađe zajednički jezik sa istorijom kao praksom, kao određenim skupom radnji koje treba da spekulišu sa određenim materijalom. Ovaj materijal nije „sirov”, već proizvod drugih


konzerviranja i organizacija. Iz toga sledi da ovde nije reč o odbrani prihvatanja perspektivističke istorije nasuprot pozitivističkoj, već o osvrtu na moguće upotrebe istorijskih izučavanja. Bilo koje kritičko, transdisciplinarno istorijsko izučavanje, stoga, ne samo da mora da izbegava empirističku naïveté, već mora i aktivno da tematizuje problem upotrebe zarad koje je istorija uposlena i potrebe kojoj ona odgovara. Rešenje koje Fuko daje u svojoj arheologiji nije u potpunosti zadovoljavajuće, i tokom bavljenja Ničeom, došao je do pojma genealogije kao „istorije sadašnjosti”, u kojoj arheologija postaje sredstvo analize, pre nego njen cilj.

Prema Arheologiji (Fuko 1998: 10-12), nove vrste istorijskog izučavanja, koje su spoveli škola Anala i francuska škola istorije nauke sledom Bašlara i Žorža Kangilema, nastaju upravo iz problematizacije dokumenata. U oba oblika istorije, presudno pitanje nije odnos između diskontinuiteta i kontinuiteta, već novi pristup dokumentu. Ovaj novi pristup napušta preobražaj sveta iz kojeg dokument potiče. Primarna uloga istorije nije da protumači dokument; umesto toga, ona „ga organizuje, kroji, raspodeljuje, raspoređuje, razmešta po nivoima, utvrđuje nizove, razlikuje ono što je značajno i ono što nije, identifikuje elemente, definiše jedinice, opisuje odnose” (Fuko 1998: 11). Ovde Fuko tvrdi da, posredstvom istorije znanja, sprovodi isto pomeranje konvencionalnih oblika istoriografije kojem je put prokrčila „serijalna istorija” škole Anala.

Ako Fukoova dijagnoza nove vrste istorije odbija naivnost dokumenta kao traga kroz koji prošlost može da se rekonstruiše, ona ne naseda na zavodljivu spiralu tumačenja karakterističnu za her- meneutiku. Još dok je pisao članak za Kolokvijum u Rojamonu 1964. (Foucault 1986), Fuko se izričito distancirao od devetna- estovekovnog otkrića beskonačnog zadatka tumačenja u kojem ništa nije prvobitno, dok je sam znak već tumačenje drugih znakova. Ovde ustanovljava da su hermeneutika i ono što naziva ,,se- miologijom” dva najstrašnija neprijatelja (Foucault 1986c: 5). Ako se uzme da semiologija podrazumeva bilo koje strukturalno izučavanje diskursa ili jezika, onda je jasno gde su Fukoove simpatije.

196 Mičel Din

Svakako, ova izjava podseća na ozbiljnu polemiku protiv „komentara” u predgovoru Rođenja klinike (Fuko 2009) koji je zasnovan na dvostrukoj suvišnosti značenja zato što pretpostavlja nemog označenog kome mora da se omogući da progovori, i označitelja koji je predmet neiscrpnog dešifrovanja. Ovo „nas osuđuje na beskonačan zadatak koji ništa ne može da ograniči”. Fuko, jasno, nije hermeneutičar. Arheologija nije još jedan oblik tumačenja koji u diskurs uvodi ono što nije rečeno. Ona se potpuno usredsređuje na ono što je rečeno, kao što Fuko ponavlja kroz ćelu Arheologiju, na projekat „jednog opisa diskurzivnih događaja” (Fuko 1998: 31). Ova afirmacija stvarnosti diskursa kao nečega što treba analizirati, opisati i urediti je ono što sprečava arheologiju da se vrati na tumačeću spiralu hermeneutike. U ovom smislu, arheologija kreće paralelno sa Emilom Dirkemom. Ako je maksima ovog drugog da „društvene činjenice treba tretirati kao stvari” zahtev da se prepozna specifičnost društvene stvarnosti, onda bi se možda moglo reći da nas je Fuko podstakao da diskurzivne činjenice smatramo za nesvodljivu stvarnost. Međutim, prikladnije je reći da Fukoova maksima nije bila da se diskurzivne činjenice smatraju stvarima već, pre, poljima, sistemima razbacanih odnosa koji su uslovi diskursa (Major-Poetzl 1983: 3-5).

Ime koje on dodeljuje ovom obliku izučavanja je „arheologija”. Ovo bi moglo biti neprikladno ime iz dva razloga, kojih je Fuko u jednom intervjuu (Foucault 1989a: 46) pokazao da je svestan. Arheologija nije pokušala da ponovo uspostavi arhe, ili prvobitni izvor, ili duboku osnovu oblika znanja, niti da iskopa ili ekshumira zakopane ostatke prošlosti. Svakako, arheologija poriče potragu kako za izvorima, tako i za skrivenim dubinama diskursa u pokušaju da definiše nivo suštinskog opisa arhive, koju Fuko definiše (Fuko 1998: 141) kao „opšti sistem obrazovanja i preobražaja iskaza”. Možda se ovo interesovanje za činjeničnost tvrdnji, njihovih međusobnih odnosa, pravila po kojima se obrazuju i pretvaraju, najbolje može uhvatiti u metaforama koje Fuko koristi na početku Arheologije (Fuko 1998: 11-12). Ovde, veli on, zadatak istorije nije više da ovekovečuje spomenike prošlosti i da ih tako pretvara u „dokumenta” stvarnosti i svesti, čiji su oni tek tragovi.


Pre, istorija postaje, veli on, ta koja pretvara dokumente u spomenike, u pregršt elemenata koje treba opisati i urediti. Ako je arheologija nekada i težila da postane oblik istorije, on predlaže da istorija sada teži položaju arheologije, koja se, kao i ona, zanima za suštinski opis spomenika. U jednom ranijem eseju, pronalazimo ovaj predlog predstavljen kao tretiranje „diskursa ne kao teme koja oživljava komentar, već kao spomenika koji treba opisati u njegovom suštinskom obliku” (Foucault 1991: 60).4

Arheologija je strogo i živahno promišljanje sadržaja konvencionalne istoriografije i njenog odnosa prema dokumentu. Međutim, ona zadržava određeni pozitivizam, koji je Fuko priznao (Fuko 2005) a Delez prepoznao (1989: 11), koji je beskoristan iz perspektive zainteresovanosti za upotrebu istorije u sadašnjosti. Odbijanjem naivnog pozitivizma koji zamišlja istoriju tako da se zanima za opisivanje stvarnosti, Fuko ga zamenjuje prefinjenim i razrađenim oblikom koji insistira na nesvodivosti diskurzivnog reda i sadržajima koji se u njemu pojavljuju. Na taj način, suprotno preovlađujućim viđenjima, Fuko, bar u svojim arheološkim metodama, nije bio ni relativista ni nihilista, dokazujući da je sve tumačenje, i poričući postojanje činjenica ili primarnih podataka. Svakako, diskurs arheologije ima specifičnu gustinu, čvrstinu i činjeničnost, i predstavlja nivo stvarnosti koji se ne može svesti na subjektivne osobine onih koji u njemu učestvuju. Umesto da pokušava da koristi dokumente kako bi rekonstruisao istorijsku stvarnost koja se nalazi iza i ispod njih, Fuko dokazuje da je problem u tome da se pozitivna stvarnost diskursa dovede u centar pažnje i da se pokuša dati opis njenih sistema oblikovanja.

Dostignuće Arheologije je ogromno, a sada je u neku ruku umanjeno kasnijim fazama Fukoove misli. Želeo bih da se oduprem svim prenagljenim tvrdnjama da se Fuko pronašao obuhvaćen strukturalističkim viđenjem diskursa kao suštinski samoreferen- tnog, i tako osetio potrebu za adekvatnijom teoretizacijom onoga što je preostalo kao nediskurzivna pozadina diskursa (Dreyfus, Rabinow 1983). Protiv takvih gledišta, neophodno je potvrditi ne

4 Ovde konkretno Fuko citira Žorža Kangilema kao izvor za termin „spomenik” (Foucault 1991:72).

198 Mičel Din

pobitno otkriće koje Arheologija znanja i slični tekstovi o pozitivnom i nesvodivom postojanju diskursa sadrže u sebi. Takvo otkriće ostaje osnovno kroz čitav njegov rad i, što je značajnije, ono je suštinsko za bilo koje promišljanje o mestu izučavanja diskursa i racionalnosti u okviru istorijske sociologije. Daleko od pribegava- nja pojmu diskursa kao idealnoj celini poput Weltanschauung-a, ili ideologije, arheologija obeležava pojavljivanje materijalističkog pristupa u analizi znanja i vere, ako se pod tim podrazumeva pristup koji uvažava postojanje diskursa, njegove materijalnosti, njegovog mesta u vremenu i prostoru, i pokušava da bude odgovorna za njega u smislu njegovih uslova postojanja.

Osnovni nedostatak arheologije, stoga, nije njeno bavljenje odnosima između diskurzivnih i nediskurzivnih praksi. To je način na koji se pojmi ukorenjenost istorijskog izučavanja u sadašnjim problemima i potrebama. Arheologija ne daje nikakvo eksplicitno objašnjenje načina na koji istorijski opis pozitivnosti diskursa treba mobilisati u smislu trenutnih svrha i problema.

Ovo bi, više od bilo čega drugog, moglo da bude ono što je Fu- koa navelo da se, nešto više od dve godine kasnije, osvrne na svrhe i upotrebe u eseju „Niče, genealogija, istorija”. Kao što je prethodno već pomenuto, postoje neke poteškoće da se ovom tekstu pristupi kao objašnjenju Fukoove vlastite pozicije, pošto je on sasvim jasno oblik intelektualnog pregnuća izvedenog na Ničeovim tekstovima, a nije, primarno, izlaganje Fukoove metode. Ovde su pojmovi koji odudaraju preuzeti od Ničea. Bez obzira na sve, oni su ti koji nam pomažu da steknemo utisak o tipu kritičkog istorijskog pristupa koji bi mogao da bude prikladan za sociologiju u procesu obnavljanja njenog vlastitog „istorijskog smisla”. Svakako, Fuko kroz Ničeove knjige pronalazi razasut pojam „delotvorne istorije”, wirkliche Historié, i analizu „smisla za istorijsko” (Fuko 1995: 87). Prema Fukou, istorijski smisao koji je Niče preporučivao je nešto što ide paralelno sa našim dijagnozama istorijskog okreta sociologije: ono dovodi u pitanje one istorije koje su podređene nadistorijskim stanovištima, koja svode raznolikost vremena u samozatvorenu ukupnost, koja istoriju smatraju mestom za lično prepoznavanje i pomirenje i koja podrazumevaju kraj vremena u završenom razvoju.


Smisao za istorijsko izbegava mnoštvo pipaka onoga što ćemo nazvati sintetičkom filozofijom istorije, nametanje nenadmašnih pogleda na istoriju koji govore o napretku razuma, usponu i padu civilizacije, ili gubitku i otuđenju i konačnom pomirenju i emancipaciji stvarnog postojanja čovečnosti. Izvan domašaja ove filozofije istorije leži fukoovsko-ničeovski delokrug delotvorne istorije koji sadrži više od vodilje ka mogućim pravcima kritičke istorijske sociologije. Ova delotvorna istorija „uvodi u nastajanje sve za šta se verovalo da je besmrtno kod čoveka (...) iznosi na videlo u događaju ono što može biti jedinstveno i upadljivo (...) da bi svakoj stvari ostavila njenu meru i njen intenzitet” (Fuko 1995: 88-90). Ukratko, delotvorna istorija istorizuje ono za šta se smatra da je transistorijsko, ona objedinjuje, pre nego što utiče na jedinstvenost događaja i procesa, i definiše nivoe analize koji su primereni njenim ciljevima. Delotvorna istorija odbija da istoriju koristi kako bi nas uverila u naš sopstveni identitet, kao i potrebu za sadašnjošću, a takođe problematizuje i nametanje nadistorijske ili globalne teorije. '

U istoj meri u kojoj je arheologija bila zauzeta polemikom protiv pretpostavlanja istorijske studije filozofiji istorije, koja idealni kontinuitet istorije postavlja oko priče njenog predmeta, ispunila je ovu ulogu kao delotvorna istorija. Međutim, dok njen „pozitivizam” može da bude tehnika sposobna da pronađe nivo koji odgovara njenim ciljevima, ona je ostala nesposobna da jasno izrazi sopstvene ciljeve i odnos prema sadašnjosti. Objašnjenje arheologije može da se odrazi na njene vlastite teorijske efekte (na primer uklanjanje istorije ideja, poricanje stvaralačkog subjekta, prekidanje besprekidnih istorija itd.), ne obezbeđujući objašnjenje njenih strateških ciljeva. Genealogija je mnogo bolje postavljena da to uradi.

Utvrđivanjem oblika ove delotvorne istorije, Fuko priziva drugo od Nesavremenih razmatranja (Nietzsche 1983:57-123) kao način da se obuhvati putanja Ničeovog razmišljanja o istoriji. Ovde je Niče raspoznao tri osnovne upotrebe istorije: monumentalnu, posvećenu poštovanju velikih događaja i delà (Nietzsche 1983: 6972); antikvarnu, posvećenu očuvanju prošlosti kao kontinuitetu

200 Mičel Din

identiteta u tradiciji (Nietzsche 1983: 72-75), i kritičku, usmerenu ka rasuđivanju i osuđivanju delova prošlosti u ime sadašnjih istina (Nietzsche 1983:74-75). Ovim oblicima, sugeriše Fuko, suprotstavljen je smisao za istorijsko Ničeove genealogije:

„Istorijski se smisao može upotrebiti na tri načina koji se, slovo po slovo, suprotstavljaju trima platonovskim modalitetima istorije. Prva upotreba, parodijska, ona koja destruira stvarnost, suprotstavlja se zadatku istorije-sećanja ili prepoznavanja; druga upotreba, koja razlaže i destruira identitet, suprotstavlja se istoriji-kontinuitetu ili tradiciji; treća upotreba, ona koja žrtvuje, destruira istinu i suprotstavlja se istoriji-saznanju. Ma na koji način da se upotrebi, radi se o tome da se istorija zauvek oslobodi metafizičkog i antropološkog modela istovremeno, kao i pamćenja. Reč je o tome da se od istorije napravi jedno protiv-pamćenje, - i da se tu, potom, razvije jedna sasvim druga forma vremena” (Fuko 1995:92-93).

Fuko je, tako, u ovim parodičnim, disocijativnim i žrtvenim upotrebama istorije pronašao tri dvojnika za monumentalni, anti- kvarni i kritički modalitet. Genealogija stoga prati konvencionalne upotrebe istorije sa dovoljnom svesnošću o njenim slabostima i zamkama. Ona može da se smeje lakrdijama veličine i velikog, da otkrije heterogenost zamaskiranu pretpostavljenim kontinuitetom identiteta i da svoju kritičku sposobnost usmeri od prošlosti ka predmetu znanja.

Ovaj poslednji potez uznemirio je Fukoove kritičare humaniste. Na kraju svog ogleda, Fuko argumentuje da je Niče ponovo razmotrio kritičku upotrebu prema kojoj „se ne radi više o tome da se sudi našoj prošlosti u ime istine... radi se o tome da se subjekt saznanja izloži opasnosti od destrukcije u beskonačno rasprostrtoj volji za znanjem” (Fuko 1995: 95-96). Ovaj i susedni pasusi su bez sumnje prouzrokovali osudu da je Fuko pratio Ničea u odbacivanju razuma (Ingram 1986: 314), ili da ovde Fuko popušta „odsviranoj melodiji priznavajućeg iracionalizma” (Habermas 1988: 264). Ovo je neodrživa optužba iz nekoliko razloga. Prvo, iako je Fukoa svakako privlačila Ničeova genealogija, kao izvor inspiracije i „istorijskog smisla”, pogrešno je ovo tumačiti kao metodološku


izjavu. Samo kroz detaljno istraživanje jezika i perspektive koju dozvoljava Ničeova analiza ogorčene želje za znanjem, Fuko tvrdi da „ne postoji saznanje koje ne počiva na nepravdi (da nema, dakle, u samom saznanju prava na istinu ili utemeljenja istinitosti)” (Fuko 1995: 94). Za Fukoa, ne radi se o prihvatanju Niče- ove provokacije kao surogatu istine, već o pretvaranju njegovog shvatanja u kritički problem. Nepokorna snaga kritike, okrenuta ka predmetu nauke, poreći će nauci bilo koju sigurnu osnovu u tom predmetu. Predložio bih da se Fuko nije obratio Ničeu radi modela metodologije koju bismo pratili, već radi podsticaja koji bi nas naveo na konceptualizaciju odnosa istoriografije prema sadašnjoj spoljašnjosti, razređenom pozitivizmu arheologije. Niče predstavlja stožer koji je sposoban da istrgne istorijsku misao iz njenog samozadovoljstva i njenih tipičnih pokreta, koji je sposoban da prouzrokuje efekte neophodne kako bismo ispitali vlastite namere u istorijskom izučavanju. Ovo ne poriče Fukoov samo- iskazani ničeanizam, već pokušava da razjasni vrstu upotrebe u koju je Niče smešten u Fukoovim razmatranjima.

Svakako, postoje neki dokazi koji navode da Fuko, za razliku od Ničea, kritičku upotrebu istorije nije smatrao toliko problematičnom. Više od decenije kasnije, Fuko raspravlja (Fuko 1984: 159-160) o vlastitom pristupu razumu kao „kritičkom istraživanju istorije racionalnosti”, „racionalnoj kritici razuma”, i insistira na mogućnosti o jednoj „beskrajnoj, višestrukoj bifurkaciji - o račvanju u izobilju”. Ako arheologija pomahnitalost tumačenja zamenjuje sa analizom pozitivnosti diskursa, onda genealogija zamenjuje kako potragu za prvobitnim osnovama tako i njenu suprotnost, nihilizam, sa oblikom strpljive kritike i problematizacije smeštene u sadašnjosti. Kako bi ustanovila praktične probleme, neophodnosti i oganičenja sadašnjosti, Fukoova kritička istorija napušta kritiku prošlosti u smislu istine sadašnjosti, ali ne i kritičku upotrebu istorije razuma. Zovimo istoriju „delotvornom” u meri u kojoj kolonizaciju istorijske nauke uznemirava shemama transcendentalne i sintetičke filozofije istorije, i „kritičkom” u odnosu prema njenoj mogućnosti da se angažuje u neumornom istraživanju onoga što se smatra datim, neophodnim, prirodnim ili neutralnim.

202 Mičel Din

Tragajući u ustanovljavanju takve istorijske prakse, Fuko je već počeo da iscrtava iste te pretpostavke koje bi istorijske sociologije, u približno istom periodu, imale da nađu u nasleđenim društvenim teorijama: sklonost ka totališućim apstrakcijama, teleologiju, nadistorijko uopštavanje, univerzalistička shvatanja ljudskog postojanja, potvrđivanje identiteta. Ako Fukoov sukob sa Ničeom predlaže neke šire poglede koji bi se mogli upotrebiti za stvaranje delotvorne i kritičke istorije, sama njegova istorijska izučavanja imaju značaj i kreativnu konceptualnu usredsređenost za kojom bi istorijski sociolozi mogli da tragaju. Na početku delà Nadzirati i kažnjavati, njegove poznate, popularne studije o kaznenoj praksi, Fuko postavlja pitanje razloga za pisanje takve istorije: „Је li to čisti anahronizam? Nije, ako pod anahronizmom podrazumevamo opisivanje istorije u kategorijama sadašnjosti. Jeste, ako anahronizmom smatramo istorijat sadašnjosti” (Fuko 1997: 37). Značaj ove „istorije sadašnjosti” za istorijsku sociologiju je mogućnost takve istorije da se smesti u svetio sadašnje stvarnosti ne prizivajući sadržaje sećanja, tradicije, i temelja, čineći od istorije utočište u kojem konstitutivni subjekt pronalazi pomirenje. Opšti kontekst za razmatranje genealogije i arheologije je, onda, treći pojam kojem se oba potčinjavaju, pojam istorije sadašnjosti.

Zaključak

Odoleo sam definiciji „istorijske sociologije” iz želje da pojam ostavim što otvorenijim i nepropisujućim. Takva definicija, ako je to moguće, mora da bude dovoljno široka da obuhvati projekte koji se protežu preko intelektualnih metoda, stilova, škola, tradicija i disciplina. Svakako, pre nego da je svedem na uporedni metod ili novu hibridnu disciplinu, radije bih istorijsku sociologiju smatrao kao bilo koji refleksivni pokušaj da se razviju i detaljno izlože društvenoteorijski koncepti u okviru polja pozitivne istorijske analize.

Suprotno tome, „istorija sadašnjosti” se može labavo okarak- terisati njenom upotrebom istorijskih izvora radi razmišljanja o


slučajnosti, jedinstvenosti, međuvezama i mogućnostima za različite puteve onih elemenata koji čine sadašnja društvena uređenja i iskustvo. Takva istorija obnavlja potragu za metodologijama adekvatnim za probleme podele, disperzije i razlike u okviru istorije, i pokušava da spreči anahrona razumevanja prošlosti koja sadašnjost čine neophodnim ishodom neophodno neprekidne prošlosti. Takva istorija je usmerena ka kritičkoj upotrebi istorije kako bi razumljivim učinila mogućnosti u sadašnjosti i na taj način ne može da doprinese ni univerzalističkim konceptima razuma i subjektivnosti, niti metapripovestima napretka, razuma ili emancipacije. Ovaj poslednji potez čini njegovu kritičku istoriju delotvornim alatom za istorijske sociologe.

Do sada sam raspravljao kao da postoji jasna podela između dva diskretna intelektualna pokreta. Ovo, naravno, nije slučaj. Istorija sadašnjosti je bila jedan činilac u promeni istorijskog smisla u sociologiji, činilac nesumnjivo neveliki, ali sve aktivniji. Dok su neke od prethodno navedenih istorijskih sociologija - naročito one koje izučavaju oblasti seksualnosti, devijantnosti, medicine - u različitoj meri sjedinile sadržaje i analize izvedene iz Fukoovih istorija, nastalo je, kao na paralelnoj stazi, nekoliko studija koje su ozbiljno preuzele njegov program za „istoriju sadašnjosti”.5 One obuhvataju izučavanja pojma ludila i mentalnog zdravlja i bolesti, disciplinovanja psihijatrije i psihologije u Francuskoj, Sjedinjenim Državama, Velikoj Britaniji, te porodice i društvene politike, različitih oblika uprave, obrazovanja i siromaštva. Ova izučavanja predstavljaju prve plodove novog stila istorijske prakse, uključene u prostor koji je omeđen i suprotstavljen dvema sukobljenim „uređenjima istine”: s jedne strane, društvenoj teoriji i sociologiji koja pokušava da žrtvuje istorijsku pojmljivost u korist modela, tipova i metoda; s druge strane, konvencionalnoj istoriografiji koja pokušava da napusti koncepte u potrazi za iscrpnim izgrad

5 Ovaj intelektualni pokret najbolje predstavljaju radovi Roberta Kaštela (Robert Castel / Castel 1988/), Žaka Donzelota (Jacques Donzelot /Donzelot 1979,1984/), Nikolasa Rouza (Nikolas Rose /Rosel984, 1990/), Jana Hantera (Ian Hunter /Hunter 1988/), i razni članci za Burčela (Burchell), Gordona (Gordon) i Milera (Miller) (Burchell, Gordon, Miller 1991) i izvesni eseji u Miler i Rouz (Miller, Rose 1986). Potrudio sara se da i ja doprinesem ovom delu literature (Dean 1991,1992).

204 Mičel Din

njama prošlosti, da bi je ispričala onakvom kakva je bila. Rešenje za istorijsku sociologiju često je bio uporedni empirizam stimu- lisan teorijskim, često klasičnim preporukama te, stoga, ranjiv na optužbe za zapostavljanje istoriografske upotrebe izvora (Gold- thorpe 1991). Istorije sadašnjosti su, suprotno, pokazale mnogo veću spremnost da se usredsrede na probleme koje su izložili istorijski izvori, na smisao istorijskih rizika, njihove podesnosti te na pretpostavke nasleđene od sintetičkih filozofija istorije sa kojima su društvena nauka i nauka o moralu bile upletene od njihovog nastanka u osamnaestovekovnom periodu škotskog prosvetitelj- stva.6

Literatura:

Abrams, R (1980) - „History, sociology, historical sociology”, Past and Present 87: 3-16.

Burchell, G, Gordon, C. and Miller P. (eds) (1991) - The Foucault Effect: Studies in Governmentality, London: Harvester Wheats- cheaf.

Бродел, Ф. (1992) - Cnucu o ucmopuju, Београд: Српска књижевна задруга.

Castel, R. (1988) - The Regulation o f Madness: The Origins o f Incarceration in France, trans. W. D. Halls, Cambridge: Polity.

Cohen, S, and Scull, A. (eds.) (1983) - Social Control and the State, Oxford: Blackwell.

Corrigan, P, and Sayer, D. (1985) - The Great Arch: English State Formation as Cultural Revolution, Oxford: Basil Blackwell.

Dean, M. (1991) - The constitution o f Poverty: Toward a Genealo-

6 Potpuno sam svestan odbrane filozofije istorije iz istorijsko-sociološke perspektive koju je razvio Džon A. Hol (Hali 1985: 3-23). Želeo bih da dodam samo dve stvari u vezi sa njom: prvo, nisam ubeđen da su Aron, Berlin (Berlin) i Poper (Popper), itd, u potpunosti pogrešili kada su istakli opasnosti filozofije istorije; drugo, napuštanje pripovesti napretka, pomirenja, emancipacije, itd, ne znači napuštanje potrage za „šablonima istorije”. Svakako, predložio bih da je ovo napuštanje uslov za takav oblik nauke.

Pol Ven

Kako se piše istorija*

Teorije, tipovi, pojmovi

Ili postoji razumevanje ili pak istorija nije više istorija. A može li postojati i više od razumevanja? Možemo li u razumevanju pronaći i neku individualizujuću metodu i neki uopštavajući momenat? Oto Hince (Otto Hintze)1 je tvrdio da istoričar koristi, kao sredstvo, ako ne i kao cilj, anschauliche Abstraktionen, intuitivne apstrakcije, kao što je prosvećeni despotizam (koji je i sam proučavao); te su apstrakcije relativno opšte, ali ne gube u potpunosti vezu sa osobenošću pojava, kao što je slučaj sa fizičkim zakonima ili hemijskim modelima, i omogućuju nam da shvatimo dublji smisao događaja. Intuitivne su apstrakcije, dakle, ono što inače nazivamo istorijskim teorijama: prosvećeni despotizam, francuska, engleska ili američka revolucija kao pobune buržoazije. Od čega se sastoji ono što je na prvi pogled privlačno, moćno, umno u velikim teorijama koje teže da objasne čitav jedan istorijski pokret? Postoji li u njima nešto više od običnog razumevanja? Ro- stovcev (Rostowzew) je, na primer, predlagao da se politička kriza, koja je početkom III veka potresala rimsko carstvo kao posledica trijumfa „vojne monarhije”, objasni kao sukob između vojske, koja predstavlja mase seljaka odanih imperatoru, i gradske i senatorske buržoazije; ukratko, to bi bio sukob između sela i grada, a impe-* Naslov izvornika: Paul Veyne, „Théories, types, concepts" i „Causalité et rétrodiction”, sedmo i osmo poglavlje knjige: Paul Veyne, Comment on écrit l'histoire, Éditions du Seuil, Paris, 1971/78.

1 Videti: Hintze 1962, naročito stranice 110-139: Typologie der stàndischen Verfassung des Abendlandes; Schieder 19S8 :172, „Der Typus in der Geschichtswissenschaft”; Wittram 1968:46, „Vergleich, Analogie, Typus”; Zittel 1952: 378-384; Hempel 1964.

210 Pol Ven

ratori, Severovi potomci, pre bi se mogli uporediti sa Lenjinom (Ленин) nego sa Rišeljeom (Richellieu)... Kakva je priroda jedne teorije ove vrste i po čemu se „sukob selo-grad” može smatrati tipom? Videćemo da se, uprkos tome što se zaogrću sociološkom i naučnom odeždom, teorije i tipovi jednostavno svode na večni problem pojma; jer šta su „intuitivne apstrakcije” ako nisu jedan ovozemaljski pojam?

Primer teorijeSukob selo-grad ne objašnjava krizu iz III veka, kao što je

dan događaj tim sukobom ne objašnjava drugi; on jeste ta kriza, protumačena na izvestan način: vojnici, zaštitnici i miljenici monarhije, poticali su iz sloja siromašnih seljaka i njihovo političko delovanje nadahnuto je solidarnošću sa braćom po bedi. Teorija Rostovceva, dakle, predstavlja šušti zaplet (ili način da se o njemu piše, a nije na nama da sudimo o njegovoj istinitosti) u kojem je naznačen lapidarni obrazac koji sugeriše da sukobi selo-grad pripadaju jednoj, u istorijskom smislu, prilično banalnoj vrsti i zbog toga ne zaslužuju poseban naziv, a sugeriše nam i kako ne treba da se iznenadimo ako pronađemo jednog predstavnika te vrste u trećem veku naše ere. To je istovremeno i sažetak zapleta i klasifikacija, kao kada lekar kaže: „Bolest koju ste mi opisali banalna je varičela.” Da li je dobra dijagnoza koju postavlja Rostovcev? A priori (što znači rasuđivati kroz retrodikciju polazeći od uporedne verovatnoće uzroka, kao što ćemo videti u narednom poglavlju), nismo sigurni šta da mislimo o njoj: u današnje vreme kod raznih naroda trećeg sveta vojska često ima važnu političku ulogu zato što je jedina ustrojena politička snaga, kao što je bila u Rimu, ali ta uloga varira na sve moguće načine od zemlje do zemlje: dešava se da vojska zastupa interese seljaka, a dešava se i da ih ugnjetava, dešava se da je briga za nacionalnu sigurnost navodi da podržava lokalnu buržoasku politiku, a dešava se, napokon, da izvede državni udar usled suparništva među grupama oficira ili među četama (kao što se desilo i u samom Rimu tokom krize iz 69, posle Neronove smrti). U svakom slučaju, o teoriji Rostovceva možemo suditi isključivo na osnovu istorijskih kriterijuma s obzirom na to da ne predstavlja ništa drugo do zaplet.

Kako se p iše istorija 211

Teorija nije ništa drugo do sažetak zapletaKriza iz III veka bila bi samo još jedan sukob selo-grad kad bi

se ispostavilo da je zaista tačno ono što kaže Rostovcev: ta teorija upućuje na tipologiju. Oko 1925. mnogo se govorilo o ovom tipu sukoba i njime su se tumačili ruska revolucija i italijanski fašizam. Moglo bi se pomisliti da je takvo tumačenje legitimno, kao i tuce drugih tumačenja od kojih je svako na svoj način istinito: zar istorija nije deskriptivna a ne teorijska nauka, zar svako opisivanje nije neizbežno parcijalno? Ne možemo da ne zapazimo kako sukob selo-grad nije uistinu tip; on je samo još jedan razumljiv sažetak zapleta: kada poljoprivredni delatnici daju svoje prihode gradskim delatnicima, javlja se odbojnost seljakâ prema građanima i dolazi do, da tako kažemo, geopolitičke projekcije jednog ekonomskog razvoda. Čitalac će pogoditi šta se moralo dogoditi u umovima istoricarâ koji su se pozivali na ovu teoriju ili na ovaj tip: pali su u zamku apstrakcije. Kada zaplet postane tip i dobije naziv, skloni smo da zaboravimo definisanost i da se zadovoljimo definicijom; vidimo da tu postoji sukob, znamo da u Rusiji, u Italiji i u Rimu postoje i gradovi i sela; tako izgleda da teorija zauzima mesto sebe same; nije li delovala kao sociološko otkriće kada je prvi put formulisana u opštem vidu? Poverujemo, dakle, da ta teorija nešto objašnjava, zaboravimo da nije ništa drugo do montirani sažetak zapleta i primenimo je na krizu iz III veka, što znači da kao objašnjenje nekog događaja navodimo sažetak o tom istom događaju. Istovremeno, zaboravimo i da taj apstraktni sažetak preoblikujemo u konkretan zaplet; zaboravimo da grad, selo i vojska nisu supstance, da postoje samo građani, seljani i vojnici. Da bi takav eksplikativni tok prošao, morali smo najpre da ustvrdimo da su ti vojnici od krvi i mesa očuvali klasni refleks nekadašnjih seljaka i da nisu zaboravili svoju braću po bedi kada su stupili u vojnu službu; samo smo, što bi rekao Sartr (Sartre), preskočili preko tih razmatranja.

Shvatili smo da teorija Rostovceva i Žoresova (Jaurès) teorija o Francuskoj revoluciji imaju nešto zajedničko, a to je prestiž; one sadrže tipologiju koja je na neki način uzvišena, zahvaljujući njima istorija postaje razumljiva i tajnovita kao neka drama u ko-

212 Pol Ven

joj se radi o moćnim silama, poznatim a ipak nevidljivim, silama koje uvek imaju isto ime: Grad, Buržoazija; čitalac je uronjen u alegoričnu atmosferu, ako, kao što kaže Muzil (Musil), pod alegorijom podrazumevamo stanje duha u kojem sve stvari dobijaju više značenje koje im se inače ne pridaje. Ne možemo da ne sao- sećamo sa ovakvom sklonošću ka dramatizaciji: Aristotel kaže da u dramskoj poeziji ima više filozofije i ozbiljnosti nego u istoriji, zato što se dramska poezija vezuje za opštosti; isto tako, istorija se oduvek trudila da sa sebe svuče svoju nepredvidivu i anegdotsku banalnost i da se zaogrne ozbiljnošću i uzvišenošću koje predstavljaju glavne odlike tragedije. Sada nam ostaje da saznamo da li tipologija može biti od neke koristi u istoriji: čemu služi zapažanje da je zaplet Hoefora isti kao zaplet Elektre i da lagidska monarhija nalikuje prosvećenom despotizmu Fridriha II? Tipologija, kako nam se čini, može da ima značajnu istraživačku vrednost, ali ne vidimo kako bi mogla da doprinese objašnjenju u istoriji. A da li bi mogla da postane autonomna disciplina, nezavisna od istorije? Sumnjamo, ali ne treba nikoga obeshrabrivati.

Tipsko u istoriji ■

Uvek je prijatno u opisu Kine iz vremena dinastije Song pronaći stranicu o paternalizmu individualnih odnosa ili stranicu o školama za zanatlije, a da se te stranice, takve kakve su, mogu preneti na sliku o rimskoj civilizaciji: vaša stranica rimske istorije je napisana, a istoričar koji je pisao o Kini daće vam ideje koje vam nikada ne bi pale na pamet, ili će vam omogućiti da zapazite neku značajnu razliku; ima još: to što pronalazimo iste činjenice u različitim vekovima i u sredinama koje su miljama udaljene izgleda kao da isključuje svaku slučajnost i potvrđuje da vaše tumačenje činjenica iz rimske istorije mora biti tačno zato što je u skladu sa tajnovitom logikom stvari. Nailazimo li na mnogo tipskog u istoriji? Postoje nauke, kao što su medicina i botanika, koje opisuju jedan tip na nekoliko stranica: ta i ta biljka, ta i ta bolest; one imaju sreću da dve vrste divljeg maka ili čak dve vrste varičele mnogo više liče nego dva rata ili čak dva prosvećena despotizma. Ali da istorija pristaje na tipologiju, to bi se odavno znalo. Sigurno je da

K ako se p iše istorija 213

postoje sheme koje se ponavljaju zato što broj kombinacija mogućih rešenja za neki problem nije neograničen, zato što je čovek životinja koja oponaša, zato što sigurno postoje instinkti, zato što1 delanje ima svoju tajnovitu logiku (kao što vidimo u ekonomiji); direktan porez, nasledna monarhija, eto poznatih tipova; nije postojao samo jedan štrajk, već mnogo štrajkova, a u jevrejskom profetizmu postoje četiri velika, dvanaest malih i gomila nepoznatih proroka. Ali nije sve tipsko, događaji se ne umnožavaju po vrstama kao biljke, a neka bi tipologija bila potpuna samo po cenu veoma slabe razumljivosti i ako bi se svela na leksički inventar istorije („rat: oružani sukob među silama”) - što će reći na pojmove - ili ako bi se prepustila inflaciji pojmova: kada tako počnemo, svuda pronalazimo barok, kapitalizam i homo ludensa, a Maršalov plan je samo epifanija večitog potlača. Mnogo smo puta pokušavali da pored istorije zasnujemo i istorijsku tipologiju2: to je jedna od mnogih aktivnosti koje su ujedinjene pod neodređenim imenom sociologija; tome je posvećen i jedan deo delà Maksa Vebera, kao i Mosovog delà na neki način. Izgleda da je iskustvo pokazalo kako je ono što uspemo da svedemo na tipsko često isuviše kratko da bi bilo zanimljivo; tipologija brzo ustupa mesto istorijskim monografijama; te su tipologije, najzad, toliko nepotpune da su gotovo neupotrebljive (sa nelagodnošću priznajemo da tu treba uračunati i one Veberove); kada istoričar koji proučava antičko doba konsultuje liste sa grupama ili tipovima moralnosti koje je sastavio Gurvič, gotovo uvek zaključi da na njima nema ničega što odgovara „njegovom periodu”.

Razlog za ove opsene veoma je jednostavan: samo se na polju biologije jasno uviđaju razlike između vrsta i individua; u prirodnoj istoriji tipovi imaju supstancijalne oslonce, a to su živi organizmi; oni se razmnožavaju na gotovo identičan način i u tom procesu možemo objektivno da razlučimo šta je tipsko, a šta su individualne osobenosti; nasuprot tome, u istoriji je tip ono što mi kažemo da jeste; on je subjektivan u maruovskom (Marrou) smislu: on je ono što mi izaberemo kao tipsko na događajnom polju.

2 Videti pokret mišljenja kod A. R. Redklif Brauna (RaddifFe-Brown), Struktura i funkcija u primitivnom društvu (Redklif-Braun 1982).

214 Pol Ven

Znamo da istorijski tipovi ne postoje sami po sebi, da se događaji ne umnožavaju sa konstantnošću živih vrsta, da je tipsko u istoriji stvar izbora: možemo da uzmemo prosvećenu monarhiju u ce- losti, ili jedan od njenih aspekata, ili pak nedovoljno prosvećene aspekte neke monarhije koja je u svemu drugom prosvećena; najzad, svako će na svoj način definisati tip „prosvećena monarhija”. Ukratko, broj tipova je neograničen budući da postoje samo preko nas. Još jednom moramo da glasamo za istorijski nominalizam.

U istoriji ne postoje prirodni objekti,prirodni kao biljka ili životinja, koji bi mogli da otvore prostor za tipologiju ili klasifikaciju; istorijski je objekat ono što mi kažemo da jeste i može se prekrajati na osnovu hiljadu kriterijuma od kojih je svaki valjan. Posle- dica te prevelike slobode jeste da istoričari ne prave tipologiju bez osećaja nelagodnosti: kada grupišu nekoliko događaja na osnovu istog parcijalnog kriterijuma, ne mogu da se odupru potrebi da odmah dodaju kako drugi aspekti tih događaja ne potpadaju pod izabrani kriterijum, a to ipak ne mora da se kaže; ako neko od njih tvrdi da evergetizam nalikuje potlaču kada se se posmatra kao vrsta davanja, odmah će zatim dodati da bi se po drugim osobenostima pre mogao smatrati porezom; ako neko drugi, pak, proučava na kakve načine zajednice pribavljaju sredstva koja su im neophodna i zbog toga uporedi evergetizam sa porezom, odmah će dodati da takvom poređenju „nedostaje istorijski smisao” i da evergetizam po drugim osobinama više nalikuje potlaču.

Tipovi su pojmoviAli, pošto smo izgradili tip umesto da ga pronađemo gotovog,

s obzirom na to da je tip ono što sami izaberemo, rezultat će biti da pozivanje na taj tip neće doprineti objašnjenju, a ideja o „ко- rišćenju tipologije”, formulisana na taj načun, nije ništa drugo do naučnički mit. Iako ne doprinosi objašnjenju, pozivanje na tipsko omogućuje da se objašnjenje skrati, kao što ćemo videti. Kada je reč o rimskoj krizi iz III veka, pozivanje na tipsko govori: „Dobro poznajemo ovaj tip sukoba, to je tip koji je već opisan pod nazivom grad-selo.” Istoričar, dakle, ne može pred tipskim imati isti stav kao prirodnjak; pošto je video divlji mak, prirodnjak nema

Kako se piše istorija 215

mnogo šta da doda rečenici „Ovo je tipičan divlji mak”. Istoričar najpre mora nadugačko da proverava odgovara li lagidska monarhija tipu prosvećenog despotizma i ne nameću li dokumenti nekakvo drugo tumačenje. I šta će dobiti kada zaključi da to uistinu jeste prosvećeni despotizam? Ništa što već nije znao i utvrdio: ali moći će da skrati opis lagidskog režima recima „imao je sve osobine prosvećenog despotizma”; kao i svakom dobrom istori- čaru, ostaće mu još samo da popuni praznine i da kaže u kakvim se okolnostima pojavio prosvećeni karakter tog despotizma i koje su njegove osobenosti. Tip ili teorija može, dakle, da služi jedino skraćivanju opisa; o prosvećenom despotizmu ili o sukobu grad- selo govorimo kako bismo skratili priču, kao što kažemo „rat” umesto „oružani sukob među silama”. Teorije, tipovi i pojmovi jedna su ista stvar: gotovi sažeci zapleta. Stoga je beskorisno propisivati istoričarima izgradnju ili upotrebu teorija ili tipova: oni to rade oduvek, ne bi ni mogli drugačije, osim da ne progovore ni reč, a zbog toga nisu u nekoj prednosti.

Da li bi istorija morala da postane uopštavajuća, da li bi morala da izgrađuje tipove i da se na njih poziva kako bi proučila pojedinačne činjenice? Praznoslovlje ovog naučničkog jezika možemo da procenimo kada vidimo na šta se on svodi u praksi. Šta znači „koristiti se tipom”, pozvati se na prosvećenu monarhiju kako bi se razumeo Ptolomej Evergeta? Da li to znači pozivati se na obrazac prosvećene monarhije, na definiciju od četiri reda, kako bi se utvrdilo, reč po reč, pristaje li uz njegovu vladavinu i omogućuje li da se reši problem njegovog upravljanja državom? Zar neće pre biti da smo pročitali monografiju o Fridrihu II ili o Josifu II i razumeli zaplet koji je tu opisan, a onda iz toga izvukli ideje koje omogućuju da shvatimo Ptolomeja i da o njemu postavimo pitanja koja nam inače ne bi ni pala na pamet? A šta znači „izgraditi tip”? Ako taj izraz ne označava akademsku operaciju koja se sastoji od sažimanja knjige na jedan dobro pogođen obrazac (a i pomalo usiljen, jer nijedan prosvećeni despotizam iz XVIII veka ne nalikuje drugom i svaki istoričar može da „kali” tu raznolikost prema planu koji mu odgovara), onda izgradnja tipa nije ništa drugo do razumevanje politike Fridriha II ili Josifa II. Tačno je

216 Pol Ven

da nas želja da zaokružimo neku ideju o toj politici može dovesti do otkrića nepoznatih aspekata delovanja ov dva vladara: tobožnja izgradnja tipa svodi se na istraživački proces; ako se bude dobro razumela, politika Fridriha II daće razne ideje istoričaru koji proučava Ptolomeja: upotreba tipova nije ništa drugo do takozvana uporedna istorija koja nije ni posebna vrsta istorije, nije čak ni metoda, već je istraživački postupak. U celini gledano, istorija koja se naziva uopštavajućom ne radi ništa drugo do ono što radi istorija kao takva: razume i omogućuje da se razume; tačno je da se i kod nje oseća čvrsta namera da razumevanje činjenica gurne dalje od onoga čime bi se zadovoljila nešto tradicionalnija istoriografija: mora biti da je „uopštavajuća istorija” nemačko ime za ono što Francuzi radije nazivaju strukturalna ili ne-događajna istorija. Konačno, gde počinje tipsko? Ako prosvećena monarhija predstavlja tip, zar to onda nije i monarhija kao takva? Neće li sve u istoriji biti tipsko i zar se tipologija neće pobrkati sa rečnikom? Upravo je tako: tipovi nisu ništa drugo do pojmovi.

Uporedna istorijaAko je situacija takva, kakva je onda uloga jedne discipline,

uporedne istorije, koja je veoma omiljena u ovom trenutku i koja mnogo obećava, iako su ideje do kojih se njome dolazi prilično nejasne? Baviti se uporednom istorijom znači promišljati helenističke monarhije, imajući na umu tip prosvećenog monarha kao što je Fridrih II. Šta je onda uporedna istorija? Metoda? Ne, već istraživački postupak3.

Teško je reći gde prestaje istorija kao takva, a gde počinje komparativna istorija. Pišemo li uporednu istoriju ako pri proučavanju vlastelinskih režima u Foreu pomenemo - a kako da to ne uradimo? - činjenice koje se odnose na razne vlastelinske režime? A ako proučavamo vlastelinski režim u čitavoj srednjovekovnoj Evropi? Mark Blok u delu Feudalno društvo poredi francusko feudalno uređenje sa engleskim, ali o uporednoj istoriji govori

3 O uporednoj istoriji, koja mnogo obećava i koja je jedan od najživljih pravaca u savremenoj istoriografiji (u Francuskoj, istina, manje nego u anglosaksonskim zemljama), ali o kojoj još uvek nemamo najjasnije ideje, videti bibliografiju Šidera (Schieder 1968:195-219; Rothacker 1957:13-33).


samo kada poredi zapadnjačko feudalno uređenje sa japanskim; nasuprot tome, Hajnrih Mitajs (Heinrich Mitteis) objavljuje istoriju srednjovekovne države u doba carstva u Francuskoj, Italiji, Engleskoj i Španiji, i to pod naslovom: L’Etat du haut Moyene Age, esquisse d’ histoire comparée (Država u ranom srednjem veku, nacrt za uporednu istoriju). Kada Rejmon Aron analizira politički život u industrijskim društvima s obe strane gvozdene zavese, kažemo da se tu radi o sociologiji, i to bez sumnje zato što su u pitanju savremena društva; nasuprot tome, knjiga R. Palmera koja analizira istoriju „doba demokratske revolucije u Evropi i Americi, 1760-1800” smatra se klasičnim delom uporedne istorije. Znači li to da neki od ovih istoričara insistiraju na nacionalnim razlikama dok drugi ističu zajedničke crte? Ako industrijske de- mokratije imaju toliko zajedničkih crta, u čemu je onda njihova istorija više uporedna od istorije raznih vlastelinstava u Foreu? Ili istorija dva vlastelinstva, dva naroda, dve revolucije ima toliko zajedničkih crta da ne možemo govoriti o uporednoj istoriji, ili se pak njihove istorije međusobno veoma razlikuju tako da njihovo objedinjavanje u jednu knjigu i prikaz njihovih sličnosti i suprotnosti ima nespornu didaktičku vrednost za čitaoca, pošto je imala istraživačku vrednost za autora. Pogledajte Mitajsa: on posvećuje po jedno poglavlje svakoj od evropskih država, a onda u jednom zajedničkom poglavlju o, mogli bismo reći, evropskoj istoriji, sažima evoluciju svih tih država zajedno i ističe analogije i kontraste. Kada pogledamo rezultate, ne vidimo razliku između knjige iz uporedne istorije i one koja to nije: samo je geografski okvir širi ili uži.

Istina je da je uporedna istorija (a isto bi se moglo reći i za komparativnu književnost) originalnija po elaboraciji nego po rezultatima budući da su to rezultati istorije kao takve; preciznije rečeno, dvosmislen i lažno naučni izraz uporedna istorija (Kivije /Cuvier/ i komparativna gramatika ipak su daleko od toga) označava dva ili čak tri različita postupka: pribegavanje analogiji kako bi se nadomestile praznine u dokumentaciji, istraživačko pridruživanje činjenica pozajmljenih od raznih nacija i iz raznih perioda i, najzad, proučavanje neke istorijske kategorije ili nekog tipa

218 Pol Ven

događaja kroz istoriju, bez uzimanja u obzir jedinstva vremena i mesta. Analogiji se pribegava zarad objašnjavanja smisla i uzroka nekog događaja (što ćemo nešto kasnije nazvati retrodikcijom) kada se isti takav događaj odvija u drugo vreme i na drugom mestu i kada odgovarajuća dokumentacija omogućuje da se shvate njegovi uzroci: na taj način postupa istorija religija još od Frej- zera (Frazer) i to kada, na primer, govori o činjenicama iz perioda rimskog carstva čije je značenje nejasno, koristeći analogiju sa poznatim činjenicama o Indijancima i Papuancima. Analogiji se pribegava i kada zbog praznina u dokumentaciji ne znamo za same događaje; gotovo da nemamo podataka o rimskoj demografiji, ali je proučavanje demografije modernih predindustrijskih društava toliko napredovalo u poslednjih nekoliko decenija da je na osnovu analogije sa njima sada moguće napisati nekoliko nes- pornih stranica o rimskoj demografiji, a da malobrojne poznate činjenice iz perioda rimskog carstva u svemu tome igraju ulogu začetka dokaza.

Drugim postupkom u uporednoj istoriji, istraživačkim pridruživanjem, služi se svaki istoričar koji nije pristrasan i ne zatvara se u „svoj period”, već „namerava da promišlja” prosvećeni despotizam kada proučava neku helenističku monarhiju, namerava da promišlja revolucionarne milenarizme srednjeg veka i trećeg sveta, kada proučava pobune robova u helenskom svetu, sve da bi „proučavao ideje” na osnovu sličnosti ili kontrasta. Posle toga, može ili da zadrži svoj komparativni dosije za sebe pošto ga je iskoristio za postavljanje svih pitanja koja su mu u vezi sa njegovom studijom pala na pamet, ili pak da paralelno opiše pobune robova i kmetova i da naslovi knjigu Esej iz uporedne istorije. To je postupak koji je blizak trećem postupku, a to je istorija po temama-, često se događa da stvari mogu da se poguraju još malo dalje: umesto da redamo monografije u glavi i u istom nizu, često možemo da napišemo globalnu studiju o feudalnom uređenju ili o milenarizmu kroz istoriju. Dovoljno je da zajedničke crte dovoljno odaju, ili da se razlike pojavljuju u vidu razrešenja za zajednički problem: to je pitanje prikladnosti. Tako je postupao Maks Veber u svojoj čuvenoj studiji o naselju u svetskoj istoriji; posle istorije


koja se raščlanjuje u odnosu na prostor („istorija Engleske”) ili u odnosu na vreme („XVII vek”) dolazi istorija koja se raščlanjuje po temama: naselje, milenarizam,„rat i mir među narodima”, monarhija u Ancien Régimeu, industrijska demokratija; na kraju ove knjige videćemo da se budućnost istorijskog žanra nalazi na ovom putu. Ali čak i tako, istorija „ро temama” ili „uporedna” istorija ipak ostaje istorija: ona teži tome da razume konkretne događaje koji se objašnjavaju materijalnim uzrocima, namerama i slučajevima. Postoji samo jedna istorija.

To je istraživački postupakVideli smo u kom se pogledu uporedna istorija naoko razlikuje

od obične istorije: u pogledu dokumentacije s jedne strane (pribegavanje analogiji kako bi nadomestila praznine u izvorima), i u pogledu žanrovskih konvencija s druge strane (briše jedinstvo vremena i mesta). U nastavku ove knjige imaćemo mnogo prilika da uporedo napišemo reči „dokumentacija” i „žanrovske konvencije” i videćemo da brojni lažno epistemološki problemi nisu ništa drugo do varke izazvane prirodom izvora ili konvencijama. I sama uporedna istorija predstavlja jednu od tih varki; njena suština je ste obavljanje istoričarskog zadatka: ne dozvoliti zatvaranje u konvencionalne okvire, već ih ponovo oblikovati po kalupu događaja i služiti se svim sredstvima u cilju razumevanja; neka u okvir uđe i Papuanac ako Rimljanin nije dovoljan. Ali dobijeni rezultat nije istorija koja bi bila različita, eksplikativnija, opštija ili naučnija od neke druge; uporedna istorija ne otkriva ništa što ne bi mogla da otkrije neka neuporedna studija; ona samo olakšava otkriće, ona je istraživački postupak, ali ne pomaže da se otkrije nešto drugo. Čuvajmo se uverenja da postoji i najtanja veza između uporedne istorije i uporedne gramatike; kada poredi dva jezika, na primer sanskrit i grčki, uporedna gramatika to ne radi kako bi za sebe olakšala, uz pomoć analogije, sličnosti ili kontrasta, prodor jednog od ta dva jezika; ona to radi kako bi rekonstruisala treći jezik, indoevropski, iz kojeg proizlaze ova druga dva jezika. Nasuprot tome, kada uporedna istorija govori o milenarizmu ili o naselju, saopštava samo istine koje važe za razne milenarizme i razna na-

220 Pol Ven

selja kojima se bavila; svetlost se lakše rađa iz poređenja, ali, pravo govoreći, neki bi prodoran um mogao iz neke monografske studije izvući sve ono što se uz poređenje izvlači na lakši način.

Iz toga proizlazi da uporedna istorija ne zna šta da radi sa „metodom razlike”. Da li će dobar način za otkrivanje uzroka evergetizma biti poređenje osobenosti helenske civilizacije, gde ta institucija postoji, sa firentinskom civilizacijom, koja za tu instituciju ne zna, a sve to kako bi se uz pomoć eliminacije otkrila osobenost koja predstavlja uzrok evergetizma? To je ili nemoguće ili beskorisno. Nemoguće, jer bismo morali potanko da objasnimo sve te osobenosti; dakle, ima mnogo šanse da one velikim delom pripadaju sferi nedogađajnog; drugačije rečeno, naše bi se uporedno istraživanje moglo završiti zaključkom; „Uzrok postojanja evergetizma u Grčkoj i njegovog nepostojanja u Firenci leži u različitim mentalitetima i tradicijama ova dva društva.” A ako nam sreća pomogne da odaberemo pravi uzrok? U tom slučaju, istraživački oportuno uporedno istraživanje neće biti manje beskorisno. Hajde da prepostavimo da se ispostavi kako glavni uzrok evergetizma leži u odsustvu direktnog poreza: Firenca je imala takav porez a nije imala evergetizam, a u Atini je bilo obrnuto; ali ko u ovome ne uviđa odnos uzroka i posledice? Gradu je potreban novac i on ga uzima tamo gde ga ima, iz kesa poreskih obveznika ili iz kesa evergetâ. Bilo je potrebno malo razmišljanja o Atini kako bi se pronašlo dobro objašnjenje; zašto bismo, osim da olakšamo sebi zadatak, koristili neku uporednu metodu koja nam pomaže samo da otkrijemo samo ono što se već nalazi u pojmovima koje pore- dimo4?

Rezultati uporedne istorije nisu, dakle, ništa bolji od rezultata istorije kao takve; napred smo videli daje takav slučaj i sa uopšta- vajućom istorijom. Videli smo i da su teorije i tipovi isto: gotovi sažeci zapleta, vrste pojmova. Drugačije rečeno, postoji samo jedna istorija koja se uvek zasniva na razumevanju i koja se piše recima; ne postoji više vrsta istorije ili više različitih misaonih ope

4 Nasuprot tome, kada sukobljava grčki i sanskrit, komparativna gramatika ima nameru da u tome pronađe nešto drugo, a to je indoevropski, kojeg ni najprodorniji um ne bi mogao da pronađe proučavajući samo jedan od pojmova: koliko god da smo pronicljivi, nikada nećemo zapaziti indoevropski samo u grčkom.


racija od kojih bi neke bile opštije ili naučnije od drugih. Šta mi radimo sem što pokušavamo da razumemo zaplete? A ne postoje dva načina da se razume.

PojmoviJedini istinski problem jeste problem pojmova u istoriji i na

njemu ćemo se dugo zadržati. Kao i svaka vrsta diskursa, istorijski diskurs ne koristi retke reci, već se iskazuje kroz pojmove i čak će i štura hronologija reći bar da se u toj i toj epohi odigrao rat, a u nekoj drugoj revolucija. Ti su univerzalni pojmovi ponekad bezvremene ideje, kao što je kralj ili rat, a ponekad pojmovi novijeg datuma koji su naoko naučniji, kao što je potlač ili prosvećeni despotizam. Ta je razlika površna, i kada kažemo da je rat iz 1914. bio rat ne znači da hodamo po pozitivnijem terenu nego kada govorimo o potlaču. Da bismo razumeli kako se jedna tako jednostavna ideja kao što je ideja rata mogla prvi put pojaviti u umovima na nekom stepenu evolucije društava i njihovih odnosa, dovoljno je da pogledamo kako su nedavno rođeni pojmovi revolucionarnog dana ili hladnog rata; rat je idealni tip i to se primećuje onda kada ga treba razlikovati od privatnog rata, anarhije, gerile, od „stogodišnjeg rata”, ili rata za smak sveta, da ne govorimo o „cvetnom ratu” kod Maja i makljažama između endogamnih plemena kod primitivaca. Reći da je Peloponeski rat bio rat već označava znatan napredak.

Istorija predstavlja opisivanje individualnog kroz univerzalno, što zapravo uopšte nije teško: ako kažemo da se Peloponeski rat odvijao na kopnu i na moru, ne znači da se borimo sa neizrecivim. Ali isto tako možemo zaključiti i da se istoričari neprestano muče sa pojmovima ili tipovima kojima se služe; zameraju im da su ključevi koji su korisni u jednom periodu ali ne funkcionišu u drugom, ili da nisu dovoljno jasni i da uz njih idu asocijacije ideja zbog kojih postaju anahroni ako se urone u novu sredinu. Kao primer ove druge neugodnosti citiraćemo pojmove „kapitalizam” i „buržoazija” koji pogrešno odzvanjaju čim ih primenimo na antičko doba (tipičan Helen ili Rimljanin uopšte ne razmišlja kao buržoaski kapitalista, što će reći Firentinac iz vremena Medičije-

222 Pol Ven

vih); kao primer prve neugodnosti navešćemo da gotovo sve reći iz fundusa istorije religija, kao što su folklor, pijetet, praznovanje, sujeverje, bog, žrtva, čak i sama reč religija, imaju drugačiju vrednost od religije do religije (religio kod Lukrecija znači „strah od bogova”, a grčku reč deisidaimonia u nedostatku bolje reči prevodimo kao „sujeverje” i te razlike na semantičkom nivou odgovaraju razlikama u koncepciji stvari). Uopšte.te teškoće sa pojmovima bacaju u očaj profesionalce, dobre radnike koji ne vole da se žale na svoj loš alat; njihov posao nije da analiziraju ideju revolucije, već da kažu ko je izveo revoluciju iz 1789, kada, kako i zašto; mudrovanje o pojmovima za njih predstavlja početničko zamaja- vanje. Preostaje nam da zaključimo kako pojmovi kao sredstvo predstavljaju tačku napretka istoriografije (imati pojmove znači pojmiti stvari); neprikladni pojmovi u istoričaru izazivaju karakterističnu nelagodnost koja podiže nivo dramatičnosti njegovog posla: svaki se profesionalac u jednom trenutku sretne sa utiskom da reč ne prianja, da pogrešno odzvanja, da je nejasna, da činjenice ne izazivaju efekat kakav smo očekivali s obzirom na pojam pod koji ih svrstavamo; ta je nelagodnost znak za uzbunu koji najavljuje pretnju od anahronosti ili nejasnoće, ali ponekad prođu godine pre nego što sve to pronađemo pod okriljem nekog novog pojma. Nije li istorija istoriografije na neki način istorija anahronizama koji su nastali kao posledica gotovih ideja? Olimpijska nadmetanja nisu bila igre, antičke filozofske sekte nisu bile škole, henotei- zam nije bio monoteizam, grupa oslobođenih rimskih robova nije predstavljala klasu buržoazije u nastajanju, rimski vitezovi nisu bili klasa, provincijske skupštine nisu bile kultna staleška udruženja sa ovlašćenjem od imperatora i nisu predstavljale posrednika između provincije i vlasti... Kako bi doskočio ovim nesporazumima, istoričar gradi ad hoc tipove koji i sami postaju zamke. Kada uvidi kako ne može da izbegne kontrasmisao ako upotrebi neki pojam, istoričar će refleksno razvijati nove pojmove; kada s jedne strane vidimo kako L. R. Tejlor (Taylor) objašnjava da političke partije u Rimu nisu bile ništa drugo do klike i klijentele, dok, s druge strane, neki tvrde da su predstavljale odraz socijalnih ili ideoloških sukoba, možemo unapred biti sigurni da brižljivo izu-


čavanje izvora neće nimalo pomoći u raspravi: treba odmah reći kako tu dilemu treba prevazići, kako predmet interesovanja treba da bude „sociologija” političkih partija kroz istoriju i kako treba izumeti, i to kroz istraživački postupak poređenja, „sociologiju” po meri političkih patija u doba rimske republike.

Jedan primer: helenski nacionalizamDa bismo ilustrovali ulogu pojmova, navešćemo primer koji

ćemo nešto duže razvijati, jer se iz njega može videti kako jedan pojam, ili idealni tip, pojam nacionalizma, omogućuje bolje razumevanje jednog istorijskog pokreta kada namerimo da ga svrstamo pod pojam, a takođe i da razumemo kako je, s druge strane, isti taj pojam u početku onemogućavao isto to razumevanje. Oko 100. godine naše ere, u zlatno doba rimskog carstva, živeo je grčki pisac Dion iz Pruse, veoma slavan u svoje vreme. Ugled mu je bio ogroman u helenskim zemljama koje su postale „provincije” carstva (rekli bismo gotovo kolonije) i bile su odane svojim osvajačima. Elem, taj pisac nije prestajao da širi ideje koje, posle viševekovne rimske dominacije, izgledaju na neki način zastare- le: nostalgija za nezavisnošću antičke Grčke, kult starih helenskih običaja, neprijateljstvo prema rimskim običajima, poziv grčkom narodu da ponovo postane svestan sebe i svog ponosa; pokaza- ćemo kako je jedan deo života proveo u traženju grada koji bi mogao da odigra ulogu leadera grčkog naroda (razočaran u Atinu usmerio je sve svoje nade prema Rodosu). Dugo je bilo uobičajeno - ali više u Francuskoj nego u germanskim zemljama - govoriti o ovim težnjama kao o koještarijama koje su se mogle začeti samo u mozgu jednog književnika. Te su težnje, u stvari, upravo težnje grčkog nacionalizma i Dion je predstavnik helenskog patriotizma u rimskom carstvu. Radi li se tu samo o promeni pogrdne reči „koještarija” u plemenitu reč „patriotizam”? Ne, tu se radi o menjanju samih činjenica, jer se ideja helenskog patriotizma puni implicitnim sadržajem koji pojam nacionalizma nosi iz svog rodnog mesta, a to je evropski XIX vek: Dionov će nacionalizam biti objašnjen kao isti snažni polet koji je potresao srednju i istočnu Evropu tokom XIX veka; bio je pretovaren istim političkim

224 Pol Ven

posledicama, a helenska kulturna renesansa s kraja prvog veka, koja se inače naziva drugim sofističkim periodom, pa čak i jezički purizam koji je počeo da besni (išli su tako daleko da su latinska imena izgovarali na grčki način), mogu se uporediti sa nacionalnim jezičkim i književnim preporodima u XIX veku; položaj Grka u carstvu može se uporediti sa položajem Čeha i Mađara pod Habzburzima. Odrekavši se antičkog patriotizma grada-dr- žave, čije postojanje nema svrhe otkako je rimski osvajač ujedinio Grke u ropstvu, Dion nam omogućuje da prisustvujemo rađanju panhelenskog nacionalizma koji najavljuje vizantijski patriotizam i raskid između Zapadnog i Istočnog rimskog carstva.

Ali dijalektika spoznaja i pojmova se tu ne zaustavlja, jer je ideja nacionalizma u suprotnosti sa drugim Dionovim stavovima. Kako je moguće da ovaj antirimski nastrojeni pisac drugde bude ubeđeni pobornik imperijalne sile, kako je moguće da suveren koga on priznaje bude stranac i da, ne prezirući ni niske poslove, posveti deo svojih aktivnosti propovedanju poslušnosti rimskom imperatoru Grcima iz Aleksandrije i to sa pretnjom na usnama? Tako shvatamo koliko je ideja nacionalizma zbrkana: stotinama godina domovina i država nisu koincidirale, mađarski je plemić bio ubeđeni neprijatelj austrijskih običaja, ali do smrti odan svome caru, iako je taj car Austrijanac. Hobs (Hobbes) raspravlja o prednostima i nedostacima stranca kao vladara, i to tonom u kojem naslućujemo koliko mesta treba prepustiti stranom kapitalu u ekonomskom životu jednog naroda. Germanski su naučnici bolje od francuskih filologa razumeli kako je Dion, odan svojoj grčkoj- domovini, mogao da bude odan i svom rimskom imperatoru5.

5 O skorašnjem karakteru koincidiranja između domovine i države, videti Passerin d’ Entrèves 1969: 211. - Dionovo je delo tako podeljeno između grčke nacionalističke propagande i propagande u korist rimskog imperatora. Moramo da razlikujemo Dionov loja- listički nacionalizam od jednog drugog pokreta, narodnog, a možda i društvenog (Cinici osuđuju bogatstvo vođeni asketskim moralom), a to je bio pokret narodnih govornika na raskrsnicama, kao što su bili Cinici, koji su propovedali ustanak protiv carstva: za vreme Antonija, Cinik Peregrinos Protej „pokušao je da uveri Grke da se dignu na oružje protiv Rimljana” ( Lucien, La Mort de Pérégrinos, 19); spalio se pred gomilom, kao što su se spaljivali indijski mudraci. Uporediti Miilhmann 1968:157: ,,U naše vreme u islamskim se zemljama mahđistički revolucionarni milenarizam, veoma raširen među nižim klasama koje okružuju narodne propovednike, suprotstavlja zvaničnoj racionalizujućoj doktrini nacionalizma, zato što je to luksuzna doktrina, rezervjsana za više klase”. Dionovom luk-


Tri vrste pojmovaIstorijski su pojmovi, dakle, čudne alatke; omogućuju da se

razume zato što su bogati smislom koji prevazilazi svaku moguću definiciju; iz istog razloga stalno vode ka kontrasmislu. Sve se odvija kao da pojmovi u sebi nose čitavo konkretno bogatstvo događaja koje pod njih svrstavamo, kao da ideja nacionalizma obuhvata sve što znamo o svim nacionalizmima. A tako i jeste. Pojmovi iz svakodnevnog života, a naročito oni kojima se služimo u istoriji, veoma se razlikuju od naučnih pojmova, bilo da su u pitanju deduktivne nauke kao što su fizika ili čista ekonomija, ili nauke koje obrađuju, kao što je biologija. Postoje, dakle, pojmovi i pojmovi i ne treba ih brkati (kao što to čini opšta sociologija, koja se bavi nekim zdravorazumskim pojmovima, zatim pojmovima društvene uloge ili kontrole, i to na tako ozbiljan način kao da su u pitanju naučni pojmovi). Navešćemo klasifikaciju pojmova koja je na putu da postane priznata: postoje, najpre, pojmovi iz deduk- tivnih nauka: sila, magnetno polje, elastičnost, kinetička energija; to su apstrakcije savršeno definisane teorijom koja omogućuje njihovo konstruisanje i pojavljuju se samo u okviru dugih teorijskih objašnjenja. Drugi pojmovi u prirodnim naukama otvaraju prostor za empirijsku analizu: intuitivno znamo šta je životinja ili riba, ali biolog će potražiti kriterijume koji omogućuju razlikovanje životinja i biljaka i on će reći spada li kit u ribe; na kraju, biologove ribe neće više biti zdravorazumske ribe.

Kritika istorijskih pojmovaIstorijski pojmovi su isključivo zdravorazumski (grad, revolu

cija), a ako i jesu naučnog porekla (prosvećeni despotizam), nisu ništa vredniji zbog toga. To su paradoksalni pojmovi: intuitivno znamo daje ovo revolucija, a ono samo pobuma, ali nećemo znati da kažemo šta je revolucija i šta je pobuna; govorićemo o njima a da ih zaista ne poznajemo. A ako bismo ih definisali? To bi bilo arbitrarno ili nemoguće. Revolucija je nagla i nasilna promena politike i vlasti u državi, kaže Litre (Littré), ali ta definicija ne analizira

suznom nacionalizmu i narodnom iliti levičarskom nacionalizmu Cinika treba dodati i treći stav, „kolaboracionizam” jednog drugog pisca, Elija Aristida, koji zahvaljuje Rimu na sposobnosti da učvrsti svoju dominaciju tako što je dao deo vlasti lokalnim elitama.

226 Pol Ven

pojam niti ga iscrpljuje; naše poznavanje pojma revolucije sastoji se, u stvari, od toga što znamo da se tako imenuje bogat i zbrkan skup činjenica koje pronalazimo u knjigama koje se odnose na 1642. i 1789: „revolucija” ima za nas fizionomiju svega što smo pročitali, videli i čuli o raznim revolucijama s kojima smo se sreli i to skladište znanja upravlja našom upotrebom te reči6. Pojam nema ni precizne granice; za pojam revolucije znali smo mnogo pre nego što je bio definisan, ali ne znamo šta znamo i ponekad se neprijatno iznenadimo kada otkrijemo da reč odzvanja pogrešno, ili anahrono u nekim slučajevima. Ali o njemu znamo dovoljno da kažemo, ako ne šta je revolucija, ono bar da li neki događaj to jeste ili nije: „Ne, gospodine, to nije pobuna”... Kao što kaže Hjum (Hume),„Mi ne prisajedinjujemo odelite i potpune predstave svakom izrazu kojim se koristimo i da, kad govorimo o vladi, crkvi, pregovorima, osvajanju, retko kad razastiremo u umu sve proste predstave od kojih su ove složene sastavljene. Može se zapaziti, međutim, da uprkos ovom nesavršenstvu, možemo izbeći da govorimo besmislenosti o ovim predmetima, i možemo opaziti svako neslaganje među predstavama kao i kad bismo imali potpuno shvatanje o njima. Tako, ako umesto da kažemo da u ratu slabija strana uvek pribegava pregovaranju, kažem o da ona uvek pribegava osvajanju, navika koju smo stekli da pridajemo izvesne odnose predstavama još uvek sledi reči i odmah uviđamo besmislenosti te postavke” (Hjum 1983: 33).

Istorijski pojam, na primer, omogućuje da se neki događaj označi kao revolucija, što ne znači da ćemo, samim tim što smo upotrebili taj pojam, znati „šta jeste” revolucija. Ti pojmovi nisu pojmovi dostojni tog imena, kompleksi obavezno povezanih elemenata; pre se može reći da su to složene predstave koje stvaraju iluziju poimanja, ali u stvarnosti nisu ništa više do vrste generičkih slika. Pojmovi „revolucija”, „grad”, stvoreni su od svih do sada poznatih gradova i revolucija i od našeg budućeg iskustva očekuju

6 „U reči nacionalnost odzvanja čitav XIX vek, čitalac čuje topove iz Solferina, trube iz Vionvila, Trajčkeov glas, vidi uniforme i gala odežde, misli o nacionalnim borbama u čitavoj Evropi..." (Wittram 1968:38); isti autor ukazuje na to da je rečenica koju u današnje vreme često možemo pročitati „ta reč nema isti smisao za ljude toga vremena i za nas” novijeg datuma nego što se misli. Drojzen (Droysen) je, po humanističkoj tradiciji i pod Hegelovim uticajem, živeo u intelektualnom svemiru utvrđenih pojmova.


da ih obogati i za to ostaju krajnje otvoreni. Isto tako, možemo čuti nekog istoričara, specijalistu za engleski XVII vek, kako se žali da su njegove kolege „govorile o društvenim klasama bez rezerve prema tom veku; govoreći o klasama u usponu ili opadanju, sasvim su očigledno imali na umu sukobe sasvim drugačije prirode” (Laslett 1969: 31)7; isto tako, izraz srednja klasa izaziva „isuvi- še varljivih asocijacija kada se primeni na stanje u društvu u doba Stjuarta”; „ponekad su (ali rede, upravo zbog nejasnog karaktera takvog diskursa) čak brkali hijerarhijski ustrojene grupacije sa društvenom klasom i nastavljali da rasuđuju kao da takve grupacije mogu da rastu, da opadaju, da se sukobljavaju, da razviju svest0 sebi, da vode sopstvenu politiku”. Ukratko, kao što kaže Kritika čistog uma „jedan pojam ne može se definisati, već se može samo eksplicirati; nikada ne znamo sigurno da li se pod ovom reći koja označuje jedan i isti predmet ne zamišlja u jednom slučaju više njegovih oznaka a u drugome slučaju manje. Tako neki u pojmu zlata mogu zamišljati osim težine, boje i čvrstine još i to da zlato ne rđa, dok drugi možda ne znaju ništa o toj njegovoj osobini. Mi se služimo izvesnim oznakama samo dotle dok nalazimo da su one dovoljne za razlikovanje; nova posmatranja pak čine da neke oznake otpadnu a da druge pridođu, te pojam dakle nikada ne stoji među sigurnim granicama. A čemu bi moglo i služiti to da se jedan takav pojam definiše, pošto mi, kada je, na primer, reč o vodi1 njenim osobinama, ne ostajemo pri onome što se zamišlja pod rečju voda, već pristupamo opitima, i reč sa ono malo oznaka koje su u vezi sa njom sačinjava samo naimenovanje jedne stvari, a ne i njen pojam, tako da vajna definicija nije ništa drugo do odredba reći” (Kant 1990: 438). Kad bismo se dogovorili da naziv revolucija rezervišemo samo za revolucije kojima se menjaju svojinski odnosi, sigurno bismo uveli malo reda u veličanstveni vrt francuskog jezika, ali ne bismo ni trunku unapredili teoriju i tipologiju revolucionarnih fenomena niti istoriju 1789. Cesto iskazana želja da istorija precizno definiše pojmove koje koristi, kao i potvrda da

7 Videti takođe: „Kapitalizam, jedna od tih mnogobrojnih reci koje ulaze u rečnik istoričara” (Laslett 1969:26-27); „Nesreća je što jedna preliminarna studija kao što je naša mora da se bavi tako teškim, nepreciznim i tehničkim pojmom kao što je pojam društvene klase” (Laslett 1969: 30); „Asocijacije ideja” (Laslett 1969: 61).

228 Pol Ven

je takva preciznost prvi uslov za njen budući napredak, predstavljaju lep primer pogrešne metodologije i beskorisne rigidnosti.

Ali još je podmuklija opasnost od reći koje u našem umu izazivaju pogrešna svrstavanja i koje naseljavaju istoriju univerzalnostima koje ne postoje. Antički evergetizam, hrišćansko milosrđe, kategorija pomoći u moderno doba i služba socijalne sigurnosti praktično nemaju ništa zajedničko, nisu namenjene istim kategorijama ljudi, ne zadovoljavaju iste potrebe, nemaju iste institucije, ne objašnjavaju se istim motivima i ne opravdavaju se na isti način; pomoć i milosrđe možemo proučavati kroz vekove, od faraonskog Egipta do skandinavskih demokratija; preostaće nam samo da zaključimo da je pomoć stalna kategorija, da obavlja funkciju koja je neophodna u svakom ljudskom društvu i da u toj stalnosti mora biti skriven nekakav tajnoviti krajnji cilj ka integraciji čitavog društvenog korpusa; tako ćemo dodati svoj kamen građevini funkcionalističke sociologije. Na taj način se u istoriji stvaraju varljivi kontinuiteti, pogrešne genealogije; kada izgovorimo reči pomoć, žrtva, zločin, ludilo ili religija, pozvani smo da poverujemo kako različite religije imaju dovoljno zajedničkih crta da se omogući njihovo proučavanje kroz istoriju. Pozvani smo i da poverujemo kako postoji nešto što se zove dar ili potlač, a što ima stalne i definisane osobine, na primer osobinu da izazove uzvratni dar ili da donese ugled i nadmoć onome koji daje u očima onih koji primaju. Nekadašnja je sociologija često upadala u zamku pojmovnog; počinjala je komparativnom istorijom da bi na kraju izazvala pojave zamišljenih bića; iz ljubavi prema opštosti (ona i jeste nauka samo kroz opšte), izmišljala je sociološku kategoriju po imenu kriminalitet i u istu vreću strpala gangsterske prepade u industrijskim društvima, makljaže i silovanja na Divljem zapadu, vendetu na Korzici ili u renesansnoj Italiji, i razbojništva izazvana bedom na Sardiniji.

SkupoviNe možemo da se ne zabrinemo kada vidimo knjige naslovlje

ne Rasprava o istoriji religija ili Religiozna fenom enologija: to mu dođe nešto kao; „ta” religija, dakle, postoji? Uskoro sa olakšanjem


utvrdimo da uprkos opštosti naslova, ove rasprave prećutkuju hri- šćanstvo ako im okviri omogućuju da raspravljaju o antičkim religijama i obrnuto. Što je i razumljivo. Različite su religije skupovi pojava koje pripadaju heterogenim kategorijama i nijedan od tih skupova nema isti sastav kao ostali; neka religija obuhvata rituale, magiju, mitologiju, neka se druga pridružila teološkoj filozofiji, povezala se sa političkim, kulturnim, sportskim ustanovama, sa psihopatološkim fenomenima, izlučila je institucije koje imaju nekakvu ekonomsku dimenziju (antičke panegirije, hrišćansko i budističko monaštvo); treća je „uhvatila” ovaj ili onaj pokret koji bi u nekoj drugoj civilizaciji postao politički pokret, ili nekakva zanimljivost iz istorije običaja; neumesno je reći da hipici pomalo podsećaju na prve franjevce: ali bar vidimo na koji način neki religijski skup može da prigrabi ono što mu pružaju psihosocijalne mogućnosti. Neuhvatljive su nijanse koje razdvajaju religiju od folklora, od pokreta kolektivne revnosti, od političke, filozof-1 ske ili harizmatske sekte; gde svrstati sensimonizam ili udruženje Stefana Đorđa? Budizam Malog vozila doneo nam je ateističku religiju. Istoričari koji proučavaju antičko doba znaju koliko može biti nesigurna granica između religijskog i kolektivnog (olimpijske igre), a reformati su na papističko hodočašće gledali kao na paganski turizam; čuvena rečenica ,,u antičko doba religijsko je sve ono što je kolektivno” ne predstavlja podsticaj da se preceni religijski element antičkog doba tako što će se na njega primeniti intenzitet kakav je religijskom elementu priznat u hrišćanstvu: ta rečenica, u stvari, znači da je skup koji nazivamo grčkom religijom bio prepun folklora.

„Plan” jedne religije ne nalikuje planu nijedne druge, kao što se plan svakog naseljenog mesta razlikuje od drugih: jedno ima palatu i pozorište, drugo fabrike, a treće je jednostavno seoce. Tu se radi o stupnjevima: od religije do religije razlike su toliko značajne da bi priručnik iz istorije religija bilo nemoguće napisati ako ne bi počinjao tipologijom, kao što knjiga iz opšte geografije sa naslovom Grad uvek počinje nabrajanjem raznih vrsta gradova i priznanjem da će razlika između sela'i grada ostati nejasna. Ipak mora postojati nešto zajedničko za različite religije, budući

230 Pol Ven

da su ujedinjene u okviru istog pojma, a sigurno je i da istori- čar misli kako je to nešto od suštinskog značaja i misliće tako i pod pretnjom da ne razume više ništa o religiji. Ali bilo bi teško definisati šta je to što je od suštinskog značaja: svetost, religiozno osećanje, transcendentalnost? Ostavimo filozofima da se bave ovim problemom suštine; kao istoričarima biće nam dovoljno da budemo upozoreni da je jezgro skupa samo jezgro, da ne možemo predvideti šta će biti to jezgro u datoj religiji, da to jezgro nije nepromenljivo i da se menja od kulture do kulture (ni „svetost” ni „bog” nisu jednoznačne reči; kada je u pitanju religiozno osećanje, možemo reći da ono u sebi nema ničega posebnog: ekstaza je religiozni fenomen kad se odnosi na svetost umesto na poeziju, kao u slučaju nekog velikog savremenog pesnika, ili na opijenost poznavanjem astronomije kao u slučaju astronoma Ptolomeja). Celina ostaje prilično mutna i verbalna, a i sam je pojam religije nesiguran i naprosto fizionomski; istoričar, dakle, mora empirijski da pristupa proučavanju i mora da bude oprezan kako ne bi u ideju o određenoj religiji uložio sve što se u pojmu religije zadržalo iz drugih religija (Stark, d o ck 1969: 253-261).

Pojmovi klasifikatoriDobro vidimo gde se krije opasnost: u pojmovima klasifikato-

rima. Sasvim je moguće pronaći reči da se opiše razbojništvo na Sardiniji, banditizam u Čikagu, budistička religija ili Francuska iz 1453, ali ne treba govoriti o „kriminalitetu”, o „religiji” niti o „Francuskoj od Klovisa do Pompidua”; možemo govoriti o onome što Grci nazivaju ludilo, o njegovim objektivnim simptomima, ali ne treba govoriti o ludilu „kao takvom” niti o „njegovim” simptomima. Ne treba iz toga izvlačiti ni ničeovske niti tragičke zaključke; treba jednostavno da kažemo kako je svaki pojam kla- sifikator pogrešan zato što nijedan događaj ne nalikuje drugom i što istorija nije neprestano ponavljanje činjenica: naša je krivica ako se poveruje u igru iluzija koju stvaraju pojmovi klasifikatori. Biće i identitet postoje samo kao apstrakcije, a istorija želi da se upozna samo sa konkretnim. Ovakav zahtev se ne može u potpunosti zadovoljiti, ali učinićemo mnogo ako odlučimo da nikada ne


govorimo o religiji ili o revoluciji, već samo o budističkoj religiji, ili o revoluciji iz 1789, i to zato da bi svet istorije bio naseljen pojedinim događajima (koji manje ili više nalikuju jedan drugom), a ne uniformnim objektima. Nesporno je da će se kontrasmisao istorijskih pojmova uvek odnekud pojaviti zato što je sve to još u nastanku; ali dovoljno je da se kontrasmisao ne pojavi iz izabranog zapleta; nije opasno govoriti o „buržoaziji od XIV do XX veka” ako se pod buržoazijom podrazumeva zajednica neplemića koji ipak nisu narod; opasnije bi bilo da pod tom rečju podrazumevamo klasu kapitalista. Na žalost, obično ne shvatamo da toj reči uglavnom pridajemo sva ta značenja istovremeno, jer takva je sudbina ovozemaljskih pojmova.

Naša namera nije da zbog udvorištva kapitalu poreknemo svaku objektivnost buržoazije, ili da zbog antiklerikalizma poreknemo da religija predstavlja poredak u paskalovskom smislu, ili da se njeni okviri ne mogu smanjiti; samo želimo da skromno istaknemo da je u buržoaziji ili u religiji teško pronaći znak prepoznavanja koji bi postojao u svim istorijskim epohama. Ako je, dakle, „religija” konvencionalno ime koje dajemo kompleksu skupova koji se međusobno veoma razlikuju, iz toga sledi da kategorije koje koriste istoričari, ne bi li uspostavili nešto reda - religijski život, književnost, politički život - nisu večni okviri i menjaju se od društva do društva; ne samo da će varirati unutrašnja struktura svake kategorije, već ni njihovi međusobni odnosi neće biti isti, a neće biti ista ni njihova međusobna podela događajnog polja. Na jednom mestu ćemo imati religijske pokrete koji bi se mogli nazvati i društvenim, na drugom imamo filozofske sekte koje su prilično religijske, na trećem političko-ideološke pokrete koji su političko-religijski; ono što se u jednom društvu svrstava u pregradak „politički život” na drugom će mestu, i to iz pogrešnih razloga, biti krcato činjenicama koje se obično svstavaju u pregradak „religijski život”. To znači da u svakoj epohi svaka od ovih kategorija ima utvrđenu strukturu koja se menja od epohe do epohe. Ne možemo da se ne zabrinemo kada u sadržaju neke knjige iz istorije pronađemo izvestan broj ladica sa naslovima „religijski život”, „književni život”, kao da su to večne kategorije, neodređena

232 Pol Ven

stecišta u koja još samo treba nabrojati bogove i rituale, autore i delà.

Uzmimo kategoriju „književnih žanrova” kroz istoriju. Za nas sa žalobna elegija prepoznaje po svojoj dubokoj crnini; za nas sve što je proza nije napisano u stihu i sve što je napisano u stihu nije proza. Ali u antičkoj su se književnosti žanrovi razlikovali u odnosu na metriku; u indoevropskim je jezicima fonološka vrednost opozicije kratkih i dugih slogova davala ritmu takav oblik da se stav antičkog pesnika prema metrici može uporediti sa stavom naših kompozitora prema ritmu plesa. Elegija je, dakle, bila svaka pesma napisana u elegijskom ritmu, bilo da je pevala o tuzi, o ljubavi, o politici, o religiji, o istoriji ili o filozofiji. Osim toga, pored poezije i proze postojala je i jedna posebna kategorija, umetnička proza, koja nije imala mnogo veze sa govornim jezikom i često je bila veoma opskurna: savremenici su isto kao i mi imali muke da razumeju Tukidida, Tacita ili Brahmane; Malarmeove proze su po ideji bliske ovoj umetničkoj prozi (zbog toga je mnogo teže proučavati stare jezike nego savremene, zato što se stari jezici proučavaju kroz književne tekstove). Hajde da sada razmotrimo pojam realizma ili romana. Kao što dobro znaju Auerbahovi (Auerbach) čitaoci, ni u indijskoj ni u helensko-rimskoj književnosti nisu bile prihvaćene u književnom smislu priče o svakodnevnom životu, o ozbiljnim stvarima, o onome što nije ni tragično ni komično; o ozbiljnim stvarima u životu moglo se govoriti samo satiričnim ili parodijskim tonom. Kao rezultat toga dobili smo dvojicu pisaca balzakovskog temperamenta; jedan od njih, Petronije, doživeo je tek delimičan uspeh na polju romana, a drugi, Tacit, vulgaran i užasan kao Balzak (Balzac), i sposoban da, kao i on, iz svake stvari izvuče nekakvu olujnu svetlost, postao je istoričar.

Svaka istorijska tvrdnja koja ima oblik „ovaj događaj pripada književnosti, romanu, religiji”, mora da se iskaže posle tvrdnje koja ima oblik „književnost ili religija bila je u toj epohi to i to”. Svrstavanje događaja po kategorijama zahteva prethodnu istori- zaciju tih kategorija, čak i po cenu da bude pogrešna ili anahrona. Isto tako, upotreba nekog pojma sa uverenjem da on sam po sebi prolazi, vodi prema riziku od implicitne anahronosti. Krivica za


to leži u maglovitom i implicitnom karakteru ovozemljskih pojmova, u njihovom oreolu od idejnih asocijacija. Kada izgovorimo reci „društvena klasa”, što je potpuno nedužno, u čitaocu budimo ideju da je ta klasa morala imati klasnu politiku, a to ne važi za sve epohe; kada izgovaramo reči „rimska porodica” bez ikakvog daljeg preciziranja, čitaoca navodimo da pomisli kako je ta porodica večna porodica, što će reći naša porodica, iako se ona zbog svojih robova, svojih klijenata, oslobođenih robova, ljubavnica, zbog konkubinata i prakse napuštanja novorođenčadi (naročito devojčica) od naše porodice razlikovala koliko i islamska ili kineska porodica. Rečju, istorija se ne piše na beloj stranici: tamo gde ništa ne vidimo, skloni smo pretpostavci da je postojao večni čo- vek; istoriografija predstavlja neprekidnu bitku protiv naše težnje ka anahronom kontrasmislu.

Nastajanje i pojmoviOvozemaljski su pojmovi često pogrešni zato što su maglovi

ti, a magloviti su zato što se njihov objekat neprestano pomera; buržoaziji iz vremena Luja XVI i rimskoj porodici pozajmljujemo osobine koje su se u pojmovima porodice i buržoazije zadržale iz hrišćanske porodice i buržoazije iz vremena Luja Filipa; onda otkrijemo da su se od Rima do Hrista i od Luja XVI do Luja Filipa porodica i buržoazija promenile. Ne samo da su se promenile, već u njima više nema nepromenljivih koje bi bile podrška njihovom identitetu dok prolazi kroz promene; s one strane svih pojmovnih određenja religije i svih religija u istoriji ne postoji jezgro koje se može definisati i koje bi predstavljalo suštinu religije; sama religioznost varira kao i sve ostalo. Hajde da zamislimo svet koji bi bio podeljen između zemalja čije bi se granice neprestano menjale i čije prestonice nikad ne bi bile iste; geografske karte koje bi se periodično crtale beležile bi te promene, ali jasno je da bi se od karte do karte identitet jedne „iste” nacije mogao utvrditi samo na fizionomski ili konvencionalan način.

„Uistinu, Protarše”, reče Fileb, „identifikacija Jednog ili Višestrukog vrludanja jezika oko svega što kažemo jeste posao koji nije započet danas i koji se nikada neće završiti.” Raskid između

234 Pol Ven

jednog i višestrukog, između bića i nastajanja, deluje tako da su u istoriji dva postupka podjednako legitimna i uvek će biti suparnici; to su postupci koje je odnedavno moderno nazivati angli- cizmima regresivna metoda („stvaranje francuskog jedinstva”) i rekurentna metoda („opstajanje alzaškog duha kroz hiljadu godina političkih promena”). U prvom se postupku za reper uzimaju granice „nacije” u datom trenutku: tada može da se proučava stvaranje ili razaranje te pojmovne teritorije; u drugom se postupku za reper uzima jedna od „provincija” za koju se pretpostavlja da je očuvala svoju osobenost u previranjima na pojmovnoj karti. U istoriji književnosti, na primer, prvi bi postupak bilo proučavanje evolucije jednog žanra: satira kroz vekove, njeni koreni, njeni preobražaji. Drugi bi postupak bio da za reper uzmemo „realizam” ili „šalu”; počećemo tako što ćemo se nasmejati naivnoj teleologiji prethodnog postupka; nasmejaćemo se i izjednačavanju evolucije žanra sa evolucijom nekog živog bića, grmećemo protiv njegovog jezika: „Ко još ne zna da satirični žanr nije ništa drugo do lažni kontinuitet, ko još ne zna da se taj žanr može isprazniti od svog duha i poslužiti u druge svrhe, a satirički će duh vaskrsnuti u nekom drugom žanru, kao što je roman, i on će onda biti autentični potomak satire?” To je pošteno. Na taj ćemo način fiksizam satiričnog žanra zameniti onim realizma ili šale; teleologiju regresivnog postupka zamenićemo funkcionalizmom rekurentnog postupka: sklonost ka realizmu pronaći ćemo u hiljadama inkarnacija, skrivenu u najneočekivanijim žanrovima; dogodiće se ipak da ta sklonost u nekim epohama ne pronađe žanr u koji će se izliti, ali to će nepostojanje izazvati pojavu nadomestaka, ili nekih fenomena kulturne patologije, fenomena koji će predstavljati počast odatu tajnovitom opstanku funkcije realizma.

Prvi postupak za reper uzima već utvrđenu podelu, a drugi uzima element za koji se pretpostavlja da se očuvao prilikom višestrukih podela; i jedan i drugi postupak su opravdani i izbor jednog od njih potpada pod pitanje prikladnosti: posle epohe u kojoj se „regresivni” postupak previše odomaćio, doći će epoha u kojoj će „rekurentni” postupak biti prikladniji. U oba postupka pronalazimo istu nezaobilaznu aporiju: prema Platonovom uče


nju, nastajanje ne možemo spoznati u čistom obliku; nastajanje možemo promišljati isključivo polazeći od repera koji su uzeti iz bića. Odatle potiču nedaće istoricarâ; istorijska spoznaja je spoznaja konkretnog, koje je nastajanje i interakcija, a njoj su potrebni pojmovi; biće i identitet postoje, dakle, samo kao apstrakcije. Razmotrićemo istoriju ludila kroz vekove (Bastide 1965: 73-81, 152,221,248,261). Etnografi su zapazili da su od naroda do naroda varirala psihička stanja koja su smatrana ludilom, a još su više varirali načini na koji su se ta stanja razmatrala: ista se psihoza, od naroda do naroda, smatrala demencijom, seoskom bezazlenošću ili svetačkim delirijumom; otkrili su i da je postojala interakcija i da su se učestalost i simptomi ludila menjali u zavisnosti od načina na koji je razmatrano; shvatili su, najzad, da ludilo „kao takvo” nije postojalo i da je, po dogovoru, uspostavljen kontinuitet identiteta među njegovim istorijskim oblicima; izvan tih oblika ne postoji psihoza ,,u primitivnom stanju”; a o uzroku toga kažu: u primitivnom stanju ne postoji ništa osim apstrakcija, ništa ne postoji kao pojedinačno i izolovano. Ali iz činjenice da jezgro psihoze ne postoji pojedinačno ne proizilazi da ono ne postoji; ne može se mimoići pitanje objektivnog postojanja psihoza. Slučaj ludila, iako nije jedini, predstavlja svakodnevnu hranu istoričara; svi istorijski entiteti bez izuzetka, a to su psihoze, klase, nacije, religije, ljudi i životinje, menjaju se u svetu koji se menja i svaki entitet može da menja druge entitete i obrnuto, jer konkretno predstavlja nastajanje i interakciju. A to pokreće problem pojma, problem koji su obnovili Grci.

Nijedna religija ne nalikuje drugoj, dovoljno je izgovoriti tu reč pa da se javi rizik od izazivanja asocijacija na varljive ideje. Jedna navika istoricarâ koji proučavaju antičko doba pokazuje koliko su bili svesni te opasnosti: to je navika da se koriste isključivo pojmovi iz te epohe; oni neće reći da je Lukrecije prezirao religiju, niti da je Ciceron ljubio slobodu i liberalnost, već će reći da je prvi prezirao religio, a da je drugi ljubio libertas i liberalitas. Nije reč o tome da je sadržaj latinskih pojmova eksplicitniji od sadržaja njihovih modernih ekvivalenata: uostalom, ovozemaljski pojmovi kod njih nisu bili ništa manje životni nego kod nas; pre će biti da

236 Pol Ven

istoričar računa na zajamčene idejne asocijacije koje će latinske reči izazvati u njegovim kolegama latinistima i koje će ga poštede- ti upadanja u anahronost, pošto nije morao da objašnjava smisao pojmova.

Pojam je kamen spoticanja istorijske spoznaje zato što je ta spoznaja deskriptivna; istoriji nisu potrebni eksplikatvni principi već reči, i to kako bi iskazala kakve su bile stvari. Ali, stvari se menjaju brže nego reči; istoričar se neprestano nalazi u položaju crtacâ istorijskih spomenika, crtacâ koji bez prestanka moraju da skaču sa stila na stil, da zaborave ono što su naučili u školi lepih umetnosti i da crtaju u egipatskom stilu po tebanskom bareljefu, da crtaju u stilu Majâ po stećku iz Palankvea. Pravo bi rešenje bila potpuna istorizacija svih pojmova i svih kategorija, što zahteva da istoričar kontroliše i najsitniju reč koja mu dođe pod pero i da bude svestan svih kategorija koje koristi bez razmišljanja. A to je ogroman zadatak. Shvatamo na koji način treba posmatrati neku knjigu iz istorije; u njoj treba videti polje na kojem se vodi bitka između istine koja se neprestano menja, i pojmova koji su uvek anahroni; neprestano moramo da preoblikujemo pojmove i kategorije koje nikada ne smeju imati unapred utvrđen oblik, već se moraju oblikovati prema realnosti svojih objekata u svakoj civilizaciji.

U tome smo manje ili više uspeli; svaka knjiga iz istorije ubacuje istorizovane pojmove u jedan anahroni talog koji otkriva eter- nalističke nesvesne predrasude. Benedeto Kroče je izvrsno opisao taj karakteristični osećaj pomešanosti i nečistote (Croce 1968: 40); knjige iz istorije, piše on, isuviše često nude čudnu mešavinu istinske naracije i pojmova koji nisu ni do kraja promišljeni, a ni čvrsto podržani; sa autentičnim bojama istorije brkaju se anahroni pojmovi i konvencionalne kategorije. Nasuprot tome, kada se i desi da pojmovi prilikom tumačenja činjenica budu prikladni, onda ta čistota načini od istorije umetničko delo, savršeno u kva- zitaoističkom smislu tako da, kao što kaže Čuang Ce, možemo da „pobedimo svaku stvar, a da ne povredimo nijednu od njih”.


A pen dix

Idealni tipČitalac bi s pravom mogao da se iznenadi što gotovo da nismo

ni pomenuli jednu čuvenu teoriju, teoriju idealnih tipova Maksa Vebera; o njoj nismo govorili stoga što idealni tip pripada jednoj potpuno različitoj problematici od one kojom smo se bavili. Idealni tip se nalazi na mnogo naprednijoj etapi sinteze od etape koju ćemo proučavati pod imenom pravljenje niza; a pravo govoreći, da bismo o njemu raspravljali i da bismo sudili o njegovoj valjanosti, trebalo bi da počnemo od rasvetljavanja bogatog i zbrkanog kompleksa koji se od Diltaja (Dilthay) naziva hermeneutikom i koja nam izgleda kao pandan istorizmu na planu kritike. Idealni tip je, u stvari, sredstvo tumačenja, hermeneutike, u okviru problematike u kojoj se istorija smatra spoznajom individualnosti.

Reč idealni tip u naše vreme se često (ali ne uvek) shvata na pomalo banalizovan način: idealnim tipom nazivamo svaki istorijski opis u kojem je događaj pojednostavljen i sagledan iz izvesnog ugla - što je slučaj sa svakom stranicom istorije, jer se ne može ulaziti u sve detalje, a na stvari uvek gledamo nekim redom. Ali Veber nije tako shvatao idealni tip. Za njega idealni tip nije bio rezultat istoričarevog rada, već samo sredstvo za analizu koje ne treba iznositi iz radnog kabineta i koje se upotrebljava isključivo pri istraživanju: ide na drugu stranu. Idealtip je uistinu idealan, to je savršen događaj koji u potpunosti zaokružuje svoju logiku, ili jednu od svojih logika; to omogućuje istoričaru da dublje prodre u logiku nekog konkretnog događaja, da potanko objasni ne- događajno, sve u cilju premeravanja intervala između idealnog i realnog: Veberovi su tekstovi veoma jasni; idealni tip (Sekta, Naselje, Liberalna ekonomija, Zanatsvo) je „pojam-granica”,„utopija” koja „nigde nije ostvarena”, ali „služi tome da se izmeri koliko se realnost približava idealnoj slici ili se udaljava od nje”; njegova je vrednost isključivo „istraživačka” i on nije cilj istoriografije: „on dolazi u obzir samo kao sredstvo spoznaje” i „ne treba brkati idealni tip sa istorijom”. Bez njega bi, međutim, istorijska spoznaja „ostala uronjena u sferu onoga što se samo nejasno oseća”. Idealni

238 Pol Ven

tip nije sredina, daleko od toga: on ističe ono što je značajno i suprotstavlja se generičkom: idealni tip se može veoma lako izvesti iz individualnosti8.

Današnjem Evropljaninu je teško da razume ovu teoriju. Nije da je Veber nejasan: ali današnjem Evropljaninu je teško da shvati čemu sve to služi. Ne zapažamo ni psihološku istinu ni metodološku neophodnost ovakvog postupka. U iskušenju smo da zaključimo: ili da je Veber nesvesno opisao sopstveni psihološki sklop i svoje istraživačke navike, ili da je njegova teorija u Nemač- koj 1900. imala harmoničke komponente koje više ne opažamo. Ova druga pretpostavka je dobra. Žan Molino (Jean Molino) mi je omogućio da zapazim da se niz nemačkih mislilaca, od Šlajer- mahera (Schleirmacher) do Diltaja, Majnekea (Meinecke) i Lea Špicera (Leo Spitzer) neprestano suočavao sa zagonetkom individualnosti; „već sam ti poslao rečenicu u kojoj sam pronašao čitav jedan svet: individuum je neizreciv’, pisao je Gete Lavateru9. Diltaj je pre svega bio biograf ovog genija, autor misaonih biografija Šla- jermahera i mladog Hegela; čitanje delà Le monde de l’esprit, koje ponekad može da zbuni ako se čita bez ovog predznanja, postaje uzbudljivo kada znamo da primer na koji se Diltaj u promišljanju neprestano poziva predstavlja spoznaju jednog individualnog delà10; opozicija koju uspostavlja između objašnjenja i spoznaje, a koja je bila gotovo fatalna za humanističke nauke, kod njega predstavlja biografovu ideju. Ali kod biografa, a često i kod filologa, „pravljenje niza”, koje predstavlja osnovu i za najmanju spoznaju - da rosa znači ruža i da je Homer pisao u stihovima - najčešće ostaje implicitno, jer se smatraju prvobitnim spoznajama; ono što predstavlja problem jeste delo u svojoj originalnosti.

8 Weber 179-210,469-471, za sve citate koji slede; o idealnom tipu videti naročito Aron 103-109.

9 Ova Geteova reč upućena Lavateru jeste epigraf Majnekeovog delà Entstehung des Hi- storismus.

10 „Biografija se smatra (Diltaj) istorijskim žanrom par excellence zato što osoba ima neposrednu i vrhovnu vrednost, a epohe se ostvaruju jedino preko genija koji daju konačan oblik raštrkanim bogatstvima jednog kolektiva. Biografija predstavlja epohu viđenu kroz jednog čoveka” (Aron 1969:108).

K ako se piše istorija 239

Problem idealnog tipa jeste problem razumevanja individualnosti kao celinâ koje nisu svedene na pravljenje niza koje predstavlja osnovu za njihovo razumevanje. Ali razvoj jedne individualnosti (recimo: jednog zapleta, bilo da je u pitanju Naselje, Liberalna ekonomija ili formiranje Getea), nikada ne ide do kraja i ispresecan je materijalnim teškoćama ili slučajevima; kao što kažu Geteove prareči, to je igra „demona”, koji se nalazi u svakome, i njegove Tiheje. Hajde da zamislimo individualnost koja bi zaokružila svoju logiku i čiji rast ne bi zakočilo niti zaustavilo neko „trenje” ili nezgoda: ta bi individualnost bila idealni tip. U osnovi Veberove teorije postoji ideja potpunog razvoja jedinke: „Ideal- tip je pokušaj da se u generičkim pojmovima uhvate istorijske individualnosti”11; jer „kada želimo da damo generičku definiciju sadržaja nekog pojma, jedini oblik koji nam preostaje jeste idealni tip”. Suštinska ideja metode idealnog tipa jeste da jedino zaokružena jedinka omogućuje spoznaju nesavršene jedinke.

Uzročnost i retrodikcija

Istorija nije nauka, njen cilj je da „omogući razumevanje”, da ispriča kako su se stvari odigrale; to se ne razlikuje od onoga što nam svakoga jutra, ili svake večeri, omogućuju naše svakodnevne navike: tu je reč o sintezi (ostalo je posao kritike, erudicije). Ako je tako, kako je moguće da sinteza u istoriji bude teška, da napreduje malo po malo, da se odvija u polemičkom tonu, i da se istoričari ne slažu po pitanju uzrokâ pada Rimskog carstva ili po pitanju uzrokâ američkog rata za nezavisnost? Za to postoje dva razloga. Onaj o kojem smo upravo govorili leži u teškoći da se uz pomoć pojmova utvrdi raznolikost konkretnog. Sada ćemo govoriti o drugom razlogu, a to je da istoričar ima neposredan pristup samo malom delu konkretnog, onom delu koji može da pronađe u dokumentima kojima rapolaže; sve ostale rupe mora sam da zapušava. Samo mali deo rupa istoričar zaptiva svesno, i

11 Na drugim mestima Veber suprotstavlja genetičke pojmove generičkim pojmovima: to je verovatna aluzija na „generičku istoriju” koju je Karl Lampreht (Lamprecht) želeo da suprotstavi „individualnoj” istoriji.

240 Pol Ven

to uz pomoć teorija i pretpostavki; mnogo veći broj rupa zatvara nesvesno zato što se zatvaraju same od sebe (što ne znači da su dobro zapušene). Tako je i u svakodnevnom životu; ako u nekom dokumentu pročitam da kralj pije, ili kada vidim nekog prijatelja kako pije, ostaje mi samo da zaključim kako piju zato što su žedni, a taj zaključak može da bude pogrešan. Sinteza u istoriji nije niša drugo do taj postupak zapušavanja rupa; nazvaćemo ga retrodikcija i tu ćemo reč pozajmiti od jedne šupljikave teorije, a to je teorija verovatnoće. Predviđanje je kada razmatramo nešto što tek treba da se dogodi: kolika je ili kolika je bila verovatnoća da dobijem keca karo u pokeru? Problemi retrodikcije u suprotnosti su sa problemima verovatnoće uzrokâ ili, bolje rečeno, verovatnoće pretpostavki: koje je dobro objašnjenje za događaj koji se već odigrao? Da li kralj pije zato što je žedan ili zato što dvorski običaji nalažu da pije? Istorijski problemi su problemi retrodikcije onda kada ne spadaju u domen kritike12; zato je reč objašnjenje veoma popularna u istoričarskim krugovima: objasniti za njih znači pronaći dobro objašnjenje, zapušiti rupu, otkriti uzrok prekida veza između arapskog istoka i zapadnih zemalja, uzroka koji bi objasnio ekonomski pad koji je usledio. Svaka retrodikcija uvodi u igru objašnjenje uzroka (kralj pije zato što je žedan), a možda čak (bar se tako potvrđuje) i istinsku zakonitost (ako može, piće svako ko je žedan). Proučavati sintezu u istoriji ili retrodikciju znači proučavati ulogu indukcije u istoriji i proučavati od čega se sastoji „uzročnost u istoriji”; drugačije rečeno to znači proučavati uzročnost u našem svakodnevnom životu, ovozemaljsku uzročnost, s obzirom da istorija ne postoji.

Uzročnost ili retrodikcijaKrenućemo od najjednostavnije istorijske tvrdnje: „Luj XIV je

postao nepopularan zato što je uveo prevelike poreze”. Treba znati da rečenica ove vrste u sebi nosi dva veoma različita značenja (čudno je da, osim greškom, niko to nikada nije rekao: da slučajno

12 Pazićemo da u ovu priču ne uvućemo spornu bliskost između retrodikcije u istoriji i preračunavanja verovatnoće pretpostavki; videti Reichenbach 1964. Ukazaćemo i na Pir- sovu (Peirce) studiju o verovatnoći i istorijskoj kritici (Pierce 1966: 89-164, t. VII; zapazi- ćemo da se pri zasnivanju verovatnoće Pirs držao pojma „frekvencijalno”).


nismo zaboravili kako istorijske činjenice saznajemo iz dokumenata i kako je samim tim to saznanje prepuno rupa?); istoričari neprestano prelaze sa jednog od tih značenja na drugo bez upozorenja, a čak i bez svesti o tome, i rekonstruisanje prošlosti odvija se upravo u tim prelascima. Kada je napisana u prvom značenju, ta rečenica hoće da kaže kako je istoričar iz dokumenata saznao da su baš porezi bili uzrok nepopularnosti kralja; on je to, da tako kažemo, čuo sopstvenim ušima. Kada je napisana u drugom značenju, hoće da kaže kako istoričar zna samo da su porezi bili veliki i da je kralj postao nepopularan pred kraj svoje vladavine; onda on pretpostavi kako najočiglednije objašnjenje za nepopularnost kralja predstavlja visina poreza. U prvom slučaju istoričar nam priča zaplet koji je pročitao u dokumentima i koji kaže da je poreska politika doprinela nepopularnosti kralja; u drugom slučaju vrši retrodikciju, iz nepopularnosti izvodi pretpostavljeni uzrok, eksplikativnu pretpostavku.

Ovozemaljska uzročnostSaznanje da je kralj postao nepopularan zbog svoje poreske

politike potiče iz činjenice da smo u nekim memoarima iz vremena Luja XIV ili u zabeleškama seoskih paroha pročitali da je siromašni narod stenjao pod poreskim opterećenjem i da je u tajnosti proklinjao kralja. Uzročni je proces na taj način neposredno spoznat: kad ne bi bilo tako, ne bismo ni načeli pitanje odvijanja događaja u svetu. I detetu je dovoljno da otvori Tukidida, pa da razume, jer je dovoljno veliko da shvati značenje reći rat, naselje ili politički čovek; dete neće spontano doći na ideju da svako naselje više voli da zapoveda nego da bude pokoreno: to će naučiti od Tukidida. To što razumemo uzroke posledica ne znači da u sebi nosimo njihove ekvivalente. Mi ne volimo porez ništa više nego podanici Luja XIV, ali čak i kad bismo ga obožavali, to nas ne bi sprečilo da razumemo zašto su ga oni mrzeli; napokon, odlično razumemo ljubav bogatog Atinjanina prema onom dičnom i ubitačnom porezu kojim su bogataši bili opterećeni i koji se zvao liturgija, a razumemo i to što su plaćanje tog poreza smatrali pitanjem ponosa i patriotizma.

242 Pol Ven

Pošto srno ustanovili da je kralj postao nepopularan zbog svoje poreske politike, preostaje nam samo da čekamo da se takav proces ponovi: uzročni odnos po prirodi prevazilazi pojedinačni slučaj, nije samo nepredviđena slučajnost i podrazumeva nekakvu pravilnost (Stegmiiller 1969: 429)13. Ali, to uopšte ne znači da je postojan: zbog toga nikada ne znamo kako će izgledati sutrašnji dan. Uzročnost je neophodna i nepravilna; budućnost je neizvesna, poreska politika može da ugrozi popularnost vlasti; ali i ne mora. Ako se ispostavi da je ugrožena, ništa nam neće izgledati prirodnije od takvog uzročno-posledičnog odnosa, ali nećemo biti naročito iznenađeni ako se ispostavi kako vlast nije postala nepopularna zbog svoje poreske politike. Znamo da uvek ima izuzetaka, da se može desiti da patriotsko nadahnuće obuzme poreske obveznike pred opasnošću od invazije spolja; kada kažemo da je Luj XIV postao nepopularan zbog visokih poreza, na implicitan način imamo na umu ukupno stanje u toj epohi (ratovi u inostranstvu, porazi, seljački mentalitet...); osećamo da je takvo stanje osobeno i da se pouke koje smo iz njega izvukli ne mogu preneti u neku drugu epohu bez rizika od greške. Ali, može li se reći kako smo kadri da preciziramo u kojem bi se slučaju one mogle preneti ili koje nas to osobenosti sprečavaju da ih prenesemo u neku drugu epohu? Ne, ne, veoma dobro znamo da, ma koliko se trudili, nikada ne možemo precizirati u kojim bi okolnostima te pouke važile ili ne: znamo da ćemo, ako to pokušamo, uskoro biti primorani da prizivamo, na primer, tajnovitost francuskog nacionalnog temperamenta, a to znači da priznamo kako nismo u stanju da predvidimo budućnost i da objasnimo prošlost. Uvek ostavljamo prostora za maglovito i neizvesno: uzročnost je uvek praćena mentalnom restrikcijom; to je bilo dobro poznato instituciji škole koja je podučavala da u svetu svakodnevnog života fizičke zakonitosti funkcionišu do određenog stupnja, jer ih raznolikost „materije” sprečava da funkcionišu u potpunosti.

13 Moramo da ukažemo da strane 335-427 ovog važnog delà danas predstavljaju polaznu tačku za svako promišljanje epistemologije istorije.


Uzročnost je nepravilnaOve su istine, kao što ćemo videti, zanimljive u raspravama o

uzročnosti u istoriji; svaki istoričar može da ponovi ono što je Tacit izjavio u svojoj Istoriji, iako to izgleda kontradiktorno na prvi pogled: „Pisaću tako da čitalac nauči, ne samo šta se desilo, a što je često nepredviđeno, već i šta su uzroci onoga što se desilo.” To znači da je sve pitanje stupnjeva: događaji su, manje ili više, zbunjujući ili predvidivi, uzročnost funkcioniše, manje ili više, redovito od slučaja do slučaja. Predviđamo budućnost sa neizvesnim šansama da pogodimo. Iskustvo nas je podučilo toj neizvesnosti; sigurni smo da će neki predmet pasti na zemlju (iskustvo nas je tome podučilo kada smo imali pet meseci), osim ako nije u pitanju ptica ili crveni balon; prehladićemo se ako izađemo na ulicu slabo obučeni, ali ne mora tako da bude: ako se zaista prehladimo, znaćemo sigurno šta je uzrok, ali ako izađemo bez mantila, manje smo sigurni u posledice. Ako vlast poveća poreze i zaustavi rast plata, ljudi će verovatno biti nezadovoljni, ali ne znamo dokle će ići to nezadovoljstvo; rizik od pobune je ipak samo rizik. U našim delima ima neke stalnosti, jer bez toga ne bismo ništa mogli da uradimo; kada podignemo telefonsku slušalicu, da bismo dali uputstva kuvarici, sudskom poslužitelju ili dželatu, unapred računamo sa posledicama takvog postupka; dešava se, međutim, i da je telefon pokvaren i da oni odbiju poslušnost. Ta strana neujednačene stalnosti deluje tako što se tok istorije svodi na primenu recepata, što istoričar obavlja u tišini, pošto su događaji različiti. Ti događaji ulaze u sastav zapleta u kojem se sve može objasniti, ali nije u jednakoj meri verovatno. Visina poreza jeste uzrok pobune, ali nije sigurno da će do pobune uvek doći; događaji imaju uzroke, uzroci nemaju uvek posledice, šanse da se neki događaj odigra nisu podjednake. Možemo čak i da izdvojimo i zapazimo rizik, neizvesnost i nepoznanice. O riziku govorimo kada je moguće, bar otprilike, izračunati broj prilika da se desi nešto nepredviđeno: tako je kada prelazimo preko zaleđene površine na kojoj sneg prekriva pukotine, a znamo da pukotine nisu velike na tom mestu; o neizvesnosti govorimo kada ne možemo da kažemo kolika je verovatnoća da se nešto desi: tako je kada ne znamo da li

244 Pol Ven

se ispod snega po kojem gazimo nalazi podmukli led, ili bezazleni zaleđeni sneg; o nepoznanicama govorimo kada ne znamo čak ni šta se može dogoditi i koja vrsta nezgode može da se desi: tako je kada prvi put spustimo nogu na tlo neke nepoznate planete. Sve to je tako zbog činjenice da homo historiens više voli veliki rizik nego blagu neizvesnost (prilično je izvežban) i da se gnuša nepoznatog.

Uzročnost je zbrkanaPošto je uzročno-posledični odnos manje ili više stalan, te po

što se na njega možemo pozivati samo uz mentalnu restrikciju, znači da ga možemo percipirati samo kao nešto opšte i zbrkano. Uzročnost je previše zbrkana da bismo mogli o njoj da rasuđujemo na osnovu primera dva bilijarske kugle koje se jednostavno sudaraju (Michotte 1954). Verujemo u uzročno-posledični odnos kada ih vidimo kako se sudaraju zato što je logika ovog procesa isto toliko očigledna kao kada gledamo kako jedan ekser isteruje drugi; s druge strane ne smatramo da je dan uzrok noći, iako on dolazi posle nje ne može redovnije. Ako u nekoj nepoznatoj mašini vidim ručicu koja se spušta i začujem zvuk muzike, neću zaključiti da je ručica uzrok zvuka, već da su i ručica i muzika posledice istog skrivenog mehanizma. Ali, govorimo li često o uzroku? Govorim li o njemu kada je u pitanju električni prekidač ili fun- kionisanje dizalice? Kada upalim svetlost, svestan sam da se odvija jedan opšti proces i ne izjašnjavam se o njegovom razlaganju na uzroke i posledice. Sve se odvija kao da je uzročno-posledični odnos bio samo opšti zaključak o velikom broju maglovitih malih rasuđivanja, koja su isto toliko neuhvatljiva kao i Lajbnicove „male percepcije”. Ako neki dečak baci ciglu u moj prozor i razbije staklo, veoma ću dobro razumeti razloge za posledice; ako govorim plemenitim jezikom, moći ću čak da kažem da je cigla uzrok razbijenog stakla; ali bilo bi preterano da iz toga izvedem zakonitost po kojoj cigle razbijaju stakla14: ako bih to uradio, samo bih pokazao da se svaka rečenica može staviti u množinu. Svakodnevna je uzročnost sačinjena od pojedinačnih uzročno-posledičnih

14 Cf. Gardiner 1961: 86, i uopšte str. 80-98; Dray 1957 /1966/ poglavlja 3 i 4.


odnosa iza kojih nejasno naziremo nekakvu opštost. Činjenica da nešto što bacimo može da razbije prozor ne predstavlja urođeno znanje; novorođenče mora da nauči da je staklo krhko. Ja sam već video kako kamenje, lopte i šrafovi razbijaju prozore, ali ne i cigle; ipak ne sumnjam u rezultat, kao što znam i da kuglica od plute neće razbiti ništa; uz pomoć nekakvog maglovitog rasuđivanja, uzimam u obzir težinu predmeta, njegovu zapreminu, njegovu elastičnost, debljinu stakla, ali ne i njegovu boju.

Jedino nisam u stanju da kažem koja će težina, kakva elastičnost itd. biti u stanju da razbiju prozor; isto tako ne znam i da li postoje neki drugi meni nepoznati uslovi: to je stoga što ona predstavlja zaključak, nejasan zaključak, što je uzročnost uvek praćena time što ne znamo koliko je stalna, mentalnom restrikcijom, i što smo jedino manje ili više sigurni u njene posledice. Iako svaka posledica ima svoj uzrok, svaki uzrok neće imati posledicu; i institucija škole je smatrala da je prikladno proučavati kroz uzročnost, ali to ne znači sumnjivu mogućnost da se predvidi posledica polazeći od uzroka, već neophodnost da se iz posledice izvede uzrok i da se upita „odakle dolazi promena”, unde motus primo.

Postoji i drugi razlog za mentalnu restrikciju kojom okružujemo predviđanje: ono što nazivamo uzrokom nikada nije ništa drugo do jedan od uzroka koji se mogu izdvojiti iz procesa; ukupan broj svih uzroka koji se mogu izdvojiti je neograničen, a njihovo izdvajanje ima vrednost samo u okviru diskursa; kako da se raščlani na uzroke i uslove rečenica „Žak nije mogao da uđe u voz zato što je voz bio krcat”? To bi značilo da treba naredati hiljadu i jedan način da se ispriča ovaj mali incident. Uzrok razbijenog prozora može da bude cigla, dečak koji ju je bacio, mala debljina stakla ili tužna vremena u kojima živimo. Kako da nabrojimo sve uslove koji su potrebni da bi cigla razbila prozor? Luj XIV je postao nepopularan zbog svoje poreske politike, ali možda ne bi postao nepopularan da je zemlja napadnuta, da su seljaci patriote, da je bio viši i da mu je pojava bila veličanstvenija. Pazićemo i da nikoga ne uveravamo kako će svaki kralj postati nepopularan iz istih razloga kao i Luj XIV.

246 Pol Ven

RetrodikcijaIstoričar ne može sa sigurnošću predvideti hoće li neki kralj

postati nepopularan zbog svoje poreske politike, ali ako je svojim ušima čuo kako je neki kralj zbog toga postao napopularan, ne treba više da cepidlači o toj temi i da tvrdi kako „čunjenice ne postoje” (najviše što će moći jeste da mudruje na temu duha poreskih obveznika, kao što ćemo videti u narednom poglavlju). Pošto je naša spoznaja prošlosti puna rupa, veoma često se događa da se istoričar nađe pred posve drugačijim problemom: on utvrdi da je kralj nepopularan, ali ni u jednom dokumentu ne može da pronađe uzrok tome; onda mora iz posledice da izvede pretpostavljeni uzrok putem retrodikcije. Ako odluči da taj uzrok mora biti poreska politika, onda će napisati rečenicu „Luj XIV je postao nepopularan zbog poreza” u onom drugom značenju koje smo pomenuli; neizvesnost leži u sledećem: sigurni smo u posledicu, ali jesmo li iz nje izveli valjano objašnjenje? Da li je uzrok nepopularnosti kralja u poreskoj politici, ratnim porazima ili u nečemu trećem na šta nismo ni pomislili? Statistika broja misa koje su podanici naručivali za kraljevo zdravlje jasno ukazuje na hlađenje ljubavi prema kralju pred kraj njegove vladavine; znamo i da su porezi mnogo povećani, a znamo i da ljudi ne vole poreze. Ljudi, što će reći večni čovek, a to znači mi i naše predrasude; upoznavanje sa stanjem duha u toj epohi bilo bi od koristi. Znamo da su u XVII veku mnoge bune podignute zbog novih poreza, monetarnih promena i visoke cene žita; tu spoznaju nismo stekli rođenjem, a u XX veku nemamo prilike da se sretnemo s pobunama te vrste: razlozi za štrajkove su drugačiji. Ali pročitali smo istoriju Fronde; tu smo odmah mogli da zapazimo vezu između poreza i pobune i u glavi nam je ostala uopštena spoznaja o tom uzočno-posledičnom odnosu. Porez je verovatan uzrok nezadovoljstva, ali zar ne bi moglo biti i drugih? Kolika je bila snaga patriotskog osećanja u duši seljaka? Zar ratni porazi ne bi mogli da doprinesu nepopularnosti kralja u istoj meri kao i poreska politika? Moraćemo da upoznamo mentalitet u toj epohi kako bismo mogli sa sigurnošću da primenimo retrodikciju; možda ćemo se zapitati jesu li postojali neki drugi uzroci za neke druge slučajeve nezadovoljstva; verovatno


nećemo rasuđivati putem takve karikaturalne indukcije; već ćemo se, posle svega što znamo o stanju duha u toj epohi, zapitati je li narod možda sumnjao u to da je rat u inostranstvu dičan i otmen posao kojim se kralj bavi uz pomoć profesionalnih vojnika i koji se nije ticao podanika, osim onda kada su zbog njega trpeli u materijalnom smislu.

Na taj način dolazimo do, manje ili više, verovatnih zaključaka: „Uzrok ove pobune verovatno je bio porez, što je bilo uobičajeno u toj epohi i u takvim okolnostima.” Podrazumeva se uslov da se sve odigralo kao što je uobičajeno; u tom slučaju retrodikcija nalikuje rasuđivanju putem analogije ili predviđanju. Evo jednog primera rasuđivanja putem analogije: „Istoričar se, piše jedan od njih, neprestano služi uopštavanjem; ako je Ričard naredio da se poubijaju prinčevi u londonskom Taueru, istoričari će se zapitati, i to pre nesvesno nego svesno, da li je bilo uobičajeno da vladari iz te epohe ubijaju one koji ih mogu ugroziti na prestolu; njihov će zaključak opravdano biti pod uticajem tog uopštavanja” (Carr 1961: 63). Opasnost od ovakvog rasuđivanja, očigledno, proizlazi iz toga što je moguće da je Ričard bio okrutniji nego što je bilo uobičajeno u to vreme. Evo jednog primera predviđanja u istoriji: zapitajmo se šta bi se dogodilo da je Spartak porazio rimske legije i postao gospodar južne Italije; da li bi došlo do ukidanja robovlasništva? Ili do prelaska na viši stupanj u razvoju proizvodnih odnosa? Postoji paralela koja navodi na bolji odgovor, što se potvrđuje onim što znamo o toj epohi; otkako znamo da se u generaciji pre Spartaka odigrala velika pobuna robova na Siciliji i da su pobunjenici izabrali svoj glavni grad i svoga kralja (Robert 1962: 342), možemo da procenimo da bi Spartak, da je pobedio, osnovao još jedno helensko kraljevstvo u Italiji, kraljevstvo u kojem bi nesumnjivo postojalo robovlasništvo, kao što je postojalo svuda u toj epohi15. U nedostatku ove, postojala bi druga, ali ne tako dobra

15 Moramo odmah da ukažemo na dvosmislenost reci ropstvo; robovlasništvo je u jednom slučaju arhaična pravna veza koja se primenjivala na odnose u domaćinstvu, a u drugom se slučaju odnosilo na plantaže, kao što je bilo na jugu Sjedinjenih Američkih Država pre 1865. U antičkom dobu prvi oblik nije bio najrašireniji. Ropstvo na plantažama, jedino koje se odnosi na proizvodne snage i odnose, predstavlja izuzetak u Italiji i na Siciliji u kasnom helenističkom periodu, kao što je bilo izuzetak u svetu iz XIX veka; u svetu poljoprivrede u antičko doba postojali su, kao što je rekao M. Rodinson (Rodinson),

248 Pol Ven

paralela, a to je istorija egipatskih Mameluka. Vrednost sicilijanske paralele jeste u tome što ne vidimo iz kojih su razloga robovi sa Sicilije osnovali kraljevstvo, a ti razlozi možda ne bi postojali u Spartakovom slučaju; izbor monarhije ne bi se mogao nazvati neuobičajenim u toj epohi: monarhija je bila uobičajeno uređenje u svakoj državi koja nije bila naselje; s druge strane, mora da je ista harizmatska i milenaristička aura obavijala i Spartaka i kralja sicilijanskih pobunjenika: dobro poznajemo milenarizam „pobunjenika primitivaca”.

Zasnivanje retrodikcijeNa kraju uspevamo da zaokružimo ideju o mogućim događa

jima u datoj epohi, da spoznamo šta možemo, a šta ne možemo očekivati od ljudi iz te epohe; to se zove posedovanje istorijskog smisla, spoznavanje antičkog duha, osećaj za duh vremena: sve to se najčešće obavlja nesvesno ili bar prećutno, što je u skladu sa željom da se očuva ozbiljnost i žanrovska konvencija. Samo su epigrafičari dovoljno lucidni da govore u „pravljenju niza”. Postupno uvođenje jeste način rasuđivanja kojem retrodikcija najviše nalikuje; kada epigrafičar, filolog ili ikonograf želi da sazna šta znači reč rosa ili šta radi Rimljanin koji je na nekom bareljefu predstavljen na krevetu u ležećem položaju, on će pogledati gde se sve pojavljuje reč rosa i gde se pojavljuju Rimljani koji leže i iz tako sačinjenog niza izvući će zaključak da rosa znači ruža, a da Rimljanin spava ili jede* 16; ovaj je zaključak zasnovan na tome što

slobodni seljaci ili kmetovi: pošto je uništio sistem plantaža u ekonomiji, Spartak bi, kao i čitava njegova epoha, prihvatio robovlasništvo u domaćinstvu.

16 Pravljenje niza zaslužuje pažnju filozofa i lepe primere tog postupka možemo pronaći u prvom i sedmom poglavlju Spinozinog Teološko političkog traktata; ali nabolji način da se ovaj postupak upozna bilo bi proučavanje delà nekog filologa koji ga koristi ali ga ne imenuje, kao što to radi Eduar Norden (Eduard Norden), ili delà nekog istoričara koji ga koristi i imenuje, kao što radi L. Robert (L. Robert). Evo jednog primera za ovaj složen način izvođenja zaključka. Grčka reč oikeios u klasičnom grčkom znači „pojedinačan, sopstveni”: ali u epitafima iz rimske epohe često se sreću izrazi oikeios adelphos Ш oikeios p a ter, koju su napre prevođeni kao „njegov sopstveni brat”, „njegov sopstveni otac”; ali pridev se pojavljivao tako često daje brzo odgonetnuto daje vremenom postao jednostavni posesiv i da ga treba prevoditi naprosto kao „njegov brat”, „njegov otac”. Implicitno rasuđivanje kaže: pravili smo niz od slučajeva pojavljivajna reći oikeios i zaključili smo da su se pojavljivale mnogo češće nego što bi se razumno očekivalo i da je čudno što se na epitafima


bismo bili veoma iznenađeni kad jedna reč ne bi uvek imala isti smisao ili kad Rimljani ne bi jeli ili spavali onako kako su nalagali običaji toga vremena. Jasno je, dakle, kakva je osnova retrodikcije; tu se ne radi o tome da posledica uvek proizlazi iz uzroka; ne radi se ni o indukciji, ni o redovnom ponavljanju prirodnih pojava; tu se radi o nečemu veoma empirijskom: u istoriji postoje običaji, konvencije, tipovi. Vidimo Rimljanina koji leži, pa se zapitamo zašto je legao? Kad bi se ljudi ponašali u stilu kud-puklo-da-puklo, i kad bi se uvek ponašali hirovito, broj mogućih odgovora bio bi neograničen i bilo bi nemoguće pronaći tačan; ali ljudi imaju navike i uglavnom se ponašaju u skladu sa njima; zbog toga je ograničen broj mogućih uzroka. Moglo bi se desiti i da se stvari ne odvijaju na taj način, da ljudi ne znaju sve običaje, da žive kako im padne na pamet, istorija bi se mogla pisati samo retkim recima; u tom bi slučaju retrodikcija bila nemoguća, ali redovnost ponavljanja zakonitosti opstala bi u istoj meri, a epistemološka se građevina ne bi promenila ni za jotu.

Ljudska vrsta ili bar svaka epoha ponavlja se u nekom vidu i to nam omogućuje da primenimo retrodikciju. Reči se u lingvističkom smislu uvek upotrebljavaju u istom značenju; običaji nam nalažu da jedemo stojeći, sedeći ili ležeći, a ne kako hoćemo; klavijatura svakog društva je ograničena i neka manufakturna civilizacija ne može istovremeno da bude i viteška, jer ne možemo imati ni vremena ni duha za sve; vrsta ima svoje instinkte, na primer prihvata nasilje unutar grupe, kao što to čine pacovi, a i vukovi. To su konstante na koje možemo da računamo. Druge se oblasti opiru postupnom uključivanju. Na istoričaru je da se ponaša kao detektiv: kada političar pred sobom ima uobičajeni model „pripadnika određene grupe”, on zna šta da očekuje; s druge strane, on nikada ne može znati šta „intelektualci” mogu da izmisle. Greška, ekscentričnost, boemija, genijalnost i ludilo predstavljaju oblasti

toliko insistira na takvoj vrsti isticanja odnosa sa ocem ili bratom. Ali šta znači „razumno”? Reč je o nepriznavanju pravljenja niza: da bi reč oikeios postala jednostavni posesiv koji u sebi ne sadrži insistiranje, treba da se rediguju epitafi i to u jednostavnom stilu, a ne u stilu „kafkijanske” retorike iz vremena poznog rimskog carstva, retorike koja je svojom težinom pritiskala i najmanju reč; tumačenje reči oikeios pretpostavlja da smo procenili stil čitavog konteksta, što znači da smo ga uporedili sa drugim stilovima toga vremena... Takav je skup minirasuđivanja koji predstavlja podršku i za najjednostavnije tvrdnje.

250 Pol Ven

na koje je rizično primeniti retrodikciju. U niz se može uključiti neka skulptura lošeg kvaliteta, ali remek-delo ne može; poetski tekstovi se rekonstruišu mnogo teže nego administrativne formulacije. Rat je prisutan u čitavoj istoriji za koju zna ljudska vrsta, ali trgovački imperijalizam je veoma usko datirana pojava i bolje je ne pominjati ga kada govorimo o Peloponeskom ratu17. Najvažnije je znati razlučiti da li se nalazimo u oblasti u kojoj funkcioniše ponavljanje i možemo li da računamo na nju; postoje ekscentrične, ili inventivne epohe, u kojima su razmaci između ponavljanja mnogo veći nego u drugim epohama. U praksi istoričar neprestano oscilira između dve krajnosti: da će uspostaviti pogrešno pravilo („činjenica te vrste ne može se zapaziti u toj epohi, i ne pojavljuje se pre XVIII veka”); ili da pusti da sve ide kako ide, da kaže kako je sve moguće u svakoj epohi i da običaj nije tiranin kakvim ga smatraju. Jedan od zadataka neke buduće istorijske kritike bio bi da razradi kazuistiku retrodikcije.

Retrodikcija je „sinteza”Nije prvi put da to utvrđujemo, a neće biti ni poslednji: koren

problema istorijske spoznaje nalazi se na nivou dokumenata, kritike i erudicije. Filozofska tradicija u oblasti istorijske epistemologije cilja previše visoko; ona se pita da li istoričar objašnjava polazeći od uzroka ili od pravila, ali prelazi preko retrodikcije; govori o indukciji u istoriji, a ne zna za pravljenje niza. Ali istorija određene epohe se rekonstruiše uz pomoć pravljenja niza, šeta- njem između dokumenata i retrodikcije, a istorijske činjenice koje izgledaju najkonzistentnije u stvari su zaključci u kojima je retrodikcija odigrala značajnu ulogu. Kada istoričar, oslonivši se na rukopis nekog seoskog paroha, kaže daje poreska politika doprinela padu popularnosti Luja XIV, on, u stvari, primenjuje retrodikciju tako što podrazumeva da to svedočanstvo vredi i za susedna sela, što bi inače zahtevalo široku istragu kada bismo želeli da takva indukcija bude zaista zasnovana i da se taj obrazac može smatrati reprezentativnim. Prvi postupak u retrodikciji bio je da se tri veka unazad prenese rukopis koji nedvosmisleno postoji u 1969, što

17 S tim u vezi videti Vidal-Nake 2003.


znači da ga istoričar može videti i dodirnuti18. Učinak te značajne uloge retrodikcije i tumačenja je takav da nam omogućuje da u izvesnim oblastima očekujemo sva moguća iznenađenja; to je dovelo do toga da se pre dva veka prizna da je Romul bio legendarna ličnost, a od 1945. japanski istoričari mogu da napišu da je njihova vladajuća dinastija mitskog porekla. U istorijskom tkivu postoji ogroman broj rupa, i to zato što ih ima mnogo u u dokumentima i što istoriju spoznajemo preko tragova koje ostavlja.

Već smo videli kako nijedan dokument, pa bio to i život Robin- zona Krusoa iz pera samog Robinzona Krusoa, ne koincidira u potpunosti sa događajem; tok događaja ne može se rekonstruisati kao mozaik; ma koliko da su brojni, dokumenti su neizostavno posredni i nepotpuni; treba ih projektovati na izabrani plan i međusobno ih povezati. Iako je smatrana osobenošću stare istorije, takva situacija nije samo njena osobenost: i u najsavremeni- joj istoriji ima isto toliko retrodikcije; razlika je u tome što je u njoj retrodikcija praktično izvesna. Ali čak i kada novine i arhivi predstavljaju dokumente, treba ih međusobno povezati i ne treba pridavati isto značenje nekom članku iz Imanitea i nekom uvodniku iz Žurnal de deba i to na osnovu onoga što inače znamo o tim novinama. Neki traktat iz 1936. i nekoliko preseka iz štampe čuvaju uspomenu na štrajk u nekoj fabrici u predgrađu; pošto nijedna istorijska epoha ne radi sve u isti mah, i pošto se „masovni štrajkovi”, „divlji štrajkovi” i „štrajkovi sa lomljenjem mašina” ne sprovode istovremeno, taj štrajk iz 1936. biće smatran sličnim drugim štrajkovima iz te godine i to u kontekstu Narodnog fronta, ili radije u kontekstu svih dokumenata kroz koje smo saznali za te štrajkove. U staroj istoriji, naprotiv, i najformalniji dokument (ili dokument koji takav izgleda zato što se ne misli u dovoljnoj meri na udeo retrodikcija) ostaje dvosmislen u nedostatku konteksta. Evo jednog pisma Plinija Mlađeg koje je izolovano kao aerolit i iz kojeg saznajemo da je početkom drugog veka u Maloj Aziji bilo veoma mnogo hrišćana; nećemo moći čak ni da odlučimo (pod pretpostavkom da smo se uopšte zapitali) da li ovo pismo

18 Nećemo ulaziti u problematiku verifikacije uz pomoć predviđanja prošlih događaja i problem istorijskih iskaza prepustićemo filozofima, i to u onom obliku u kojem se postavlja u istoriji; zadovoljićemo se upućivanjem na Danto 1965, poglavlja IV i V.

252 Pol Ven

dokazuje da je, samo tri veka nakon Hristove smrti, hrišćanstvo u potpunosti prodrlo u ljudske duše, bar u oblastima sa razvijenom kulturom; ili da zaključimo da je samo trenutni razvoj situacije privukao pažnju Plinija i rimskih vlasti; da se radi o naglom bljesku preobraćenja u Aziji, bljesku sa kojim se može porediti anglosaksonski revival, ili epidemija jednodnevnih preobraćenja sa kojima su se susretali misionari u Japanu i koja su vlasti gasile sa veoma malo napora (ipak je, kao kad se povuče plima, na obali ostajao sićušni buket preobraćenih duša). Radi li se tu u redovitom nadolaženju religiozne plime, ili se radi i o plimi i o oseki? Ako se pridržavamo rimskih dokumenata, retrodikcija će u ovom slučaju biti nemoguća.

Malo po malo, dokumenti sa manje rupa omogućuju nam da sebi predstavimo kontekst neke epohe („da se srodimo sa svojim periodom”) i ta predstava nam omogućuje da popravimo tumačenje drugih dokumenata koji imaju više rupa. U tumačenju književnih tekstova ne postoji nikakav „začarani krug sinteze u istoriji”, ne postoji, štaviše, ni „hermeneutički krug”. A mi se pretvaramo da krug postoji. Da tumačenje konteksta zavisi od detalja, a da detalji dobijaju smisao koji preuzimamo iz konteksta19. U stvarnosti krug uopšte ne postoji, pošto se detalji na kojima se zasniva privremeno tumačenje razlikuju od novog detalja koji treba protumačiti; na taj način tumačenje napreduje kao stonoga. Kad bi bilo drugačije, ni do danas ne bismo dešifrovali nijedan tekst, osim na osnovu nekakve tajnovite intuicije.

Kao što ne postoji „istorijski krug”, tako se ni retrodikcija ne može primenjivati u beskraj; takav način izvođenja zaključaka oslanja se na ono što pružaju dokumenti. Iako se takav način zaključivanja ne može primenjivati u beskraj, ipak se uz njega može stići veoma daleko. Može se ići sve dotle dok se u glavi svakog istoričara ne istka jedna mala lična filozofija, jedno lično iskustvo, na osnovu kojeg on određuje težinu ekonomskih uzroka ili religiozne potrebe, razmišlja ili ne razmišlja o ovoj ili onoj retrodik- tivnoj pretpostavci. Upravo to iskustvo (u smislu iskustva nekog doktora ili ispovednika) smatramo čuvenom „metodom” istorije.

19 Boeckh 1877/1968:84 sq, suprotstaviti jednoj stranici iz Diltaja (Dilthay 1947: 331,1.1).


„Metoda”je iskustvoI najsitnija činjenica navodi na gomilu retrodikcija, ali uvodi i

nešto opštije retrodikcije koje ulaze u sastav koncepcije čoveka i istorije. Profesionalno iskustvo, koje se stiče proučavanjem doga- dajâ sa kojima je neraskidivo povezano, podudara se u potpunosti sa onim što Tukidid naziva ktèma es aei, istorijskim poukama koje važe zauvek.

Na taj način istoričari stiču, kada je reč o njihovom periodu i istorijskoj epohi, mudrost i ono što Mariten (Maritain) naziva „zdravom filozofijom čoveka, pravilnom procenom raznih aktivnosti ljudskog bića i njihove relativne važnosti” (Maritain 1957: 21). Da li revolucionarni polet predstavlja retku pojavu za koju je potrebna društvena i ideološka priprema naročite vrste, ili se događaju kao saobraćajne nesreće, tako da istoričar ne mora da se muči sa komplikovanim objašnjenjima? Da li nezadovoljstvo, koje se rađa iz uskraćenosti i društvene nejednakosti, predstavlja glavni faktor evolucije ili pak igra neku sporednu ulogu? Da li je snažna vera rezervisana za religioznu elitu ili može da ima masovni karakter? Čemu nalikuje čuvena „vera kopača uglja”? Je li ikada postojalo hrišćanstvo kakvo je zamišljao Bernano (Bernanos) (Le Bra /Le Bras/ je u to snažno sumnjao)? Da li je kolektivna strast Rimljana prema igrama i Južnoamerikanaca prema fudbalu samo privid koji prikriva neka politička previranja, ili je prihvatljivo da je ona sama sebi dovoljna? Nije uvek moguće pronaći odgovor na ova pitanja u dokumentima iz „svog perioda”; nasuprot tome, ti će dokumenti dobiti smisao iz odgovora koji svako formuliše na ova pitanja, a taj će odgovor biti pronađen u drugim periodima ako je istoričar kulturan, ili u njegovim predrasudama, što će reći u predstavi o savremenoj istoriji. Istorijsko se iskustvo, dakle, sastoji iz svega što je istoričar naučio iz sopstvenog života, iz onoga što je pročitao i video. Ali, zar ne iznenađuje činjenica da ne postoje dva istoričara ili dva lekara sa istim iskustvom i što nisu retke beskrajne rasprave pored bolesnikovog uzglavlja. Da ne zaboravimo naivce koji misle da rade nešto epohalno kada se pozivaju na brzopotezne tehnike koje se nazivaju sociologijom, religioznom fenomenologijom, itd; kao da su te nauke pale sa neba, kao da nisu

254 Pol Ven

bile induktivne, kao da nisu nastale iz istorije pod nešto opštijim vidom, kao da nisu bile, jednom rečju, iskustvo drugih, koje će istoričar sigurno znati da iskoristi ako ne dopusti da ga odbiju naoko lažne etikete. Zbog toga su pravi snalažljivci oni naivci koji sebi ne zabranjuju pristup tom iskustvu pod izgovorom da sociologija nije nastala iz istorije, a oni koji im se podsmevaju samo su poiusnalažljivci. Istorijsko je iskustvo spoznaja nastala iz svih opštosti i redovitih ponavljanja u istoriji kakav god da je način na koji su predstavljene te opštosti i ta ponavljanja.

Dva ograničenja istorijske objektivnostiAko istorija predstavlja mešavinu onoga što je dato i iskustva,

ako se ona upoznaje kroz dokumenta puna rupa i uz pomoć retrodikcije, ako se rekonstruiše onako kako dete malo po malo upoznaje svet oko sebe, onda možemo da vidimo koje je ograničenje istorijske objektivnosti: podudara se sa rupama u dokumentaciji i sa raznovrsnošću iskustava.

DokumentacijaTakva je priroda ograničenja. Odmah se može prihvatiti da je

istorija subjektivna, kao što kaže Maru, pošto Istorija ne postoji i sve može biti materijal za zaplet; mogu se odmah prihvatiti i ograničenja istorijske objektivnosti o kojima govori Aron, koji kaže da su zapleti ovozemaljski, da u njima ima istine, ali da ona nije naučna istina, da će jedna stranica iz istorije uvek više nalikovati stranici iz priče nego stranici iz fizike. Iz toga ne treba zaključiti da je dopušten skepticizam prema književnom kraju, po staroj modi, ili, po novoj modi, da činjenice ne postoje i da zavise od jednog tačnog mišljenja o smislu istorije. Iz toga se može samo zaključiti da istorija nije objektivna onako kako je objektivna nauka, da je njena objektivnost iste vrste kao objektivnost sveta koji nas okružuje. U pravu je F. Šatle (Châtelet) kada kaže: „Ako posmatramo radove današnjih istoričara - i to ne samo njihova razmišljanja o istoriji - primetićemo da su besmislene polemike o nemogućnosti postojanja istorijske istine, o njenoj zasnovanosti na pretpostavkama, o neumanjivom udelu subjektivnosti. Mislim


da treba da postoji više tumačenja dogadajâ i da svako od njih treba da obasja te događaje novim svetlom”. Nećemo uvažiti ono što među ograničenjima objektivnosti proizlazi iz podele umova na sekte; marksista će uvek reći da su najvažniji ekonomski uzroci, a drugi će govoriti o želji za vlašću ili o međusobnom smenjivanju elita. Za razliku od rasprava među hemičarima ili fizičarima, ova je podela na sekte izvandisciplinarnog porekla i odiše dosadom. Nećemo uvažiti ni stanje nedovršenosti u istoriji, što je slučaj sa svakom spoznajom koja nije neposredna; nećemo uvažiti ni činjenicu da se analiza može gurnuti dalje (Toljati /Togliatti/), ili ne toliko daleko (Hruščov /Хругцев/) u nedogađajno, jer to samo dokazuje da postoje dobri i manje dobri istoričari i da se uvaćava istorijsko iskustvo. Kada sve to prihvatimo, ne vidimo šta bi spre- čilo istoričare da se slože oko seleukidskog imperijalizma ili po pitanju maja 1968, ako izuzmemo nedostatak dokumenata; istorijska praksa samim svojim postojanjem demantuje da bi moglo biti drugih ograničenja objektivnosti i nikada nismo videli kako rasprave istoričara dovode do otkrića nekih nerazrešivih sumnji: otkrivaju se samo zbrkani pojmovi, problemi koji su složeniji nego što se predviđalo i pitanja na koja nismo ni pomislili; istorija nije nesaznatljiva, ali je krajnje složena i zahteva iskustvo istančanije od onog koje smo do sada mogli da steknemo. To znači da čak i razlika između površnih i dubokih uzroka nije pitanje ličnog ukusa, a ni tačke gledišta. Izvesno je da su dva izlaganja o istom istorijskom periodu prilično različita; ali te razlike proizlaze iz načina na koji se pitanje osvetljava, iz redaktorskog insistiranja na tom i tom vidu činjenica, iz različitog izbora obavljenog u tišini; pronašli bismo iste razlike i između dva matematička izlaganja, ali ipak može biti u pitanju i istinsko razilažanje mišljenja: u tom se slučaju rasprava može objektivno započeti i zaista se započinje, ali nikada ne dovodi do sumnji, već samo do zađevica.

Raznovrsnost iskustavaDrugo ograničenje objektivnosti - u stvari više kočenje ili

zadržavanje nego pravo ograničenje - predstavlja raznovrsnost ličnih iskustava koja su teško prenosiva. Dvojica istoričara koji

256 Pol Ven

proučavaju religije neće se složiti po pitanju „rimskog pogrebnog simbolizma”, zato što je jedan stekao iskustvo na osnovu antičkih natpisa, bretonskih hodočašći, napolitanske pobožnosti i na osnovu toga što je čitao Le Braa, dok je drugi za sebe formulisao religioznu filozofiju na osnovu antičkih tekstova, sopstvene vere i svete Tereze; pošto pravila igre nalažu da se ne traži objašnjenje sadržaja iskustava koja čine osnovu retrodikcije, neće im preostati ništa drugo do da se međusobno optužuju za nedostatak religioznog osećanja, što ništa ne znači, ali se lako oprašta. Istoričar poziva na pouke iz sadašnjosti ili iz nekih drugih epoha kako bi napravio osnovu za svoje tumačenje, ali to radi više u smislu ilustracije nego u smislu dokaza za svoje mišljenje: skromnost mu pomaže da odgonetne kako bi u očima logičara indukcija u istoriji izgledala užasno nesavršena, a istorija bi izgledala kao nekakva jadna analoška disciplina. U takvoj je situaciji sasvim dopušteno uverenje da istoriju pišemo svojom ličnošću, što će reći skupom zbrkanih spoznaja. Nema sumnje da je to iskustvo prenosivo i kumulativno zato što je u velikoj meri knjiško; ali ono ne predstavlja metodu (svako stiče iskustvo onako kako može i hoće) i to najpre zato što nije zvanično priznato i što se ne stiče organizovano, a onda i zato što se ne može formulisati iako je prenosivo: stiče se kroz spoznaju konkretnih istorijskih situacija iz kojih svako izvlači pouke na svoj način. Ktèma es aei Peloponeskog rata implicitna je u priči o tom ratu, i tu nije reč o maloj pouci izvan teksta; istorijsko se iskustvo stiče na gomili; ono nije plod proučavanja već naukovanja. Istorija nema metodu zato što ne može da formuliše svoje iskustvo u obliku definicija, zakonitosti i pravila. Rasprava o različitim ličnim iskustvima uvek je, dakle, posredna; s vremenom se uskladi sve što smo naučili, kao što se neko mišljenje nametne, ali ne zbog pravila koje uspostavlja.

Uzroci ili zakonitosti, umetnost ili naukaIstorija je umetnost koja zahteva učenje radi sticanja iskustva.

Ali u tome ima nešto varljivo, nešto što nas navodi da se neprestano nadamo kako ćemo moći da je jednog dana dovedemo do istinski naučnog stupnja, a to je činjenica daje istorija puna opštih ideja i približnih ponavljanja, kao što je i svakodnevni život; kada


kažem da je Luj XIV postao nepopularan zbog poreza, prihvatam mogućnost da se tako nešto dogodi i nekom drugom kralju iz istih razloga. Na ovaj način dotičemo nešto što je predstavljalo veliki problem u anglosaksonskim zemljama, a to je problem istorijske epistemologije: da li istoričar objašnjava uz pomoć uzrokâ ili uz pomoć zakonitosti? Da li je moguće reći kako je Luj XIV postao nepopularan zbog poreza, a da se ne pozovemo na covering law koji predstavlja osnovu tog uzročno-posledičnog odnosa i koji bi potvrdio da bi svaka vlast postala nepopularna ako uvede previsoke poreze? To je naizgled ograničena problematika, ali u sebi sadrži pitanje naučnog ili ovozemaljskog karaktera istorije, pa čak i pitanje prirode naučne spoznaje; ostatak ovog poglavlja biće posvećen tom problemu. Svi znaju da postoji nauka opšteg i da je istorija puna opštosti, ali jesu li to „dobre” opštosti? Najpre ćemo izložiti teoriju covering laws, jer treba zapamtiti nekoliko stvari u vezi sa njenom analizom objašnjenja u istoriji. Samo ćemo napomenuti da uprkos tome što ponekad tako izgleda, objašnjenje nije ni u kakvoj vezi sa objašnjenjem u nauci; kao i svi čitaoci Ž. Gran- žera (Granger 1960/1968; 1957)20, nećemo se više zaklinjati kako se između „proživljenog” (mi smo ga nazvali ovozemaljskim) s jedne strane i „formalnog” s druge, nalazi formalizujući karakter svake nauke dostojne tog imena. Ima li istina o karakteru narodâ, „svaka će vlast postati nepopularna ako uvede previsoke poreze, osim ako ne postane”, ikakve veze sa Njutnovim (Newton) zakonom? A ako nema, zašto nema?

Objašnjenje u skladu sa logičkim empirizmomTeorija covering laws u istoriji nastala je zahvaljujući logičkom

empirizmu21.

20 O teorijama u fizici, o pseudoteorijama u sociologiji, o društvenim naukama kao naukama o radu, videti veoma jasan članak A. Rapoporta (Rapoport 1958: 972-988).

21 Ključni rad je rad C. G. Hempela, The function o f general laws in history (1942) pre- štampan u: Feigl, Sellars 1949; Gardiner 1959; u istom smislu videti Scheffler 1966, poglavlje VII; cf. K. Popper, Misère de l'historicisme 1956: 142, videti već citirane veoma izni- jansirane stavove u: Gardiner 1961 i Dray 1957, kao i Danto 1965, poglavlje X. Ali najbolji ekspoze Hempelove teorije jeste Štegmilerov ekspoze (Stegmüller 1969: 335-352). Logički empirizam i neopozitivizam umnožili su studije o ovom pitanju i sigurno nećemo laskati sebi, pa reći da ih sve poznajemo.

258 Pol Ven

Ova je škola uverena u jedinstvo razuma. Njena analiza objašnjenja u naukama kaže da se svako objašnjenje vraća na svrstavanje događaja pod zakonitosti. Zamislimo kako treba da objasnimo neki događaj: ono što će ga objasniti sastoji se s jedne strane od onoga što je dato, ili od prethodnih okolnosti, to jest okolnosti koje su nastale u određeno vreme i na određenim mestima (to su, na primer, inicijalne okolnosti ili fizički ograničene okolnosti); s druge strane se nalaze naučne zakonitosti. Svako objašnjenje nekog događaja (širenje toplote kroz ovu gvozdenu šipku, više nego proporcionalno opadanje cene ovogodišnjeg roda žita) sadrži bar jednu zakonitost (u slučaju žita to je Kingov ukaz). Takva je analiza nesumnjivo nepogrešiva; hajde da je primenimo na istoriju. Zamislićemo sukob između papstva i carstva22. Ne želeći da se prepusti neprestanoj regresiji duž lanca događaja, istoričar će početi tako što će se složiti sa polaznim činjenicama. U XI veku postoji papstvo, a postoji i jedna imperijalna sila i njihov karakter je takav i takav. Svaki naredni postupak jednog ili drugog učesnika u istorijskoj drami biće objašnjen zakonitošću: svaka sila, čak i duhovna, želi da bude potpuna, svaka institucija teži da se zgusne, itd. Iako se svaka pojedina epizoda objašnjava zakonitošću ili zakonitostima, ili pak prethodnom epizodom, ne treba poverovati da epizode proističu jedne iz drugih, i to tako da je moguće predvideti čitav lanac; to nije tako zato što sistem nije izolovan: na scenu neprestano ulaze nove datosti (kralj Francuske i njegovi pravnici, temperament Henrija IV, izgradnja nacionalnih monarhija) koje menjaju prethodne datosti. Iz toga sledi da nije čitav lanac objašnjiv iako jeste svaka karika, jer će nas objašnjenje svake nove datosti odvući isuviše daleko u proučavanje lanaca iz kojih proizilaze.

Čestitali smo sebi što smo uporedili istoriju sa dramskim zapletom: logički empirizam tako želi. Datosti su kao likovi u drami; postoje i pobude koje pokreću te likove i koje predstavljaju večne zakonitosti. Često iskrsavaju novi akteri čiji dolazak, iako je sam za sebe objašnjiv, ipak iznenađuje gledaoce koji ne vide šta se de-

22 Uporediti Stegmiiller 1969: 354-358,119; o teoriji deduktivno-nomološkog objašnjenja, Stegmüller 1969: 82-90.


šava izvan scene: njihov dolazak neosetno menja tok zapleta koji nije predvidiv, iako se može objasniti iz scene u scenu, tako da je njegov rasplet i neočekivan i prirodan pošto se svaka epizoda objašnjavala večnim zakonitostima ljudskog srca. Iz ovoga vidimo zašto se istorija ne ponavlja i zašto se budućnost ne može predvideti: sve to nije moguće i to ne zato što, kao što bismo možda hteli da pretpostavimo, jedna zakonitost kao što je „svaka sila želi da bude potpuna” možda ne spada u najapsolutnije i naučne zakone. Ne: sve to je tako zato što se sistem, koji nije izolovan, ne može u potpunosti objasniti polazeći od početnih datosti. I najžešći će naučnički um prihvatiti takvu vrstu neodređenosti.

Kritika logičkog empirizmaAli, šta mislimo da smo postigli izlaganjem ovu sheme? Istkali

smo metaforu. Da se razumemo23: ne osećamo ni najmanju nostalgiju za Diltajevom opozicijom između prirodnih nauka koje „objašnjavaju” i društvenih nauka koje samo omogućuju da se „razume”, i koja predstavlja jedan od najupečatljivijih ćorsokaka u istoriji nauka. Bilo da je reč o slobodnom padu ili o ljudskom delovanju, naučno objašnjenje je isto, deduktivno i nomološko; samo ćemo napomenuti da istorija nije nauka. Granica prolazi između nomološkog objašnjenja u naukama, bilo da su prirodne ili društvene, i svakodnevnog i istorijskog objašnjenja, koje je uzročnog karaktera i previše je zbrkano da bi se moglo uopštiti u obliku zakonitosti.

Istinu govoreći, teško je tačno znati šta logički empirizam podrazumeva pod tim „zakonitostima” kojima bi istoričar imao da se služi. Jesu li te zakonitosti naučne, i to naučne kao fizičke ili ekonomske zakonitosti? Ili su otrcane istine u množini, kao što je „svaka vlast će postati nepopularna...”? U delima mnogih autora primetili smo da postoji nekakvo kolebanje po ovom pitanju. U principu se radi samo o naučnim zakonitostima; ne bi bilo velike koristi kad bi shema logičkog empirizma bila primenjiva samo na stranice iz istorije koje se pozivaju na neku od tih zakonitosti. Onda se, malo po malo, mirimo sa tim da zakonitošću nazovemo

23 Stegmüller 360-375: „La prétendue méthode de compréhension”; Boudon 1967: 27.

260 Pol Ven

istine o karakteru naroda; toliko je iskreno ubeđenje da je istorija ozbiljna disciplina koja ima svoje metode i svoju sintezu, i koja obezbeđuje i nešto više od objašnjenja koja bismo mogli pronaći svuda. Kad smo već morali otrcane istine nazvati zakonitostima, preostaje nam da se tešimo nadom: u pitanju su jednostavni „nacrti za objašnjenje”24, nepotpuni, implicitni ili privremeni, u kojima će otrcane istine biti zamenjene zakonitostima boljeg kvaliteta kada nauka bude uznapredovala. Ukratko, ili se pretvaramo da istorija objašnjava uz pomoć istinskih zakonitosti, ili otrcane istine nazivamo zakonitostima, ili se, pak, nadamo da su te otrcane istine nacrti za buduće zakonitosti; na taj način pravimo tri greške25.

Teorija istorijskog objašnjenja u skladu sa logičkim empirizmom nije toliko pogrešna koliko je malo poučna. Nesumnjivo postoje sličnosti između objašnjenja uzročnog tipa u istoriji i no- mološkog objašnjenja u naukama; u oba slučaja pribegavamo datostima (porezi, Luj XIV) i jednom opštem odnosu (zakonitost), ili bar odnosu koji se može uopštiti, osim u izuzetnim slučajevima (uzrok); zahvaljujući toj sličnosti istoričar može uporedo da se služi uzrocima i zakonitostima: pad cene žita objašnjava se Kingo- vim ukazom i prehrambenim navikama francuskog naroda. Razlika je u sledećem: iako se neki uzročno-posledični odnos može ponoviti, nikada se ne možemo formalno uveriti kada će se i pod kojim uslovima to dogoditi: uzročno-posledični odnos je zbrkan i globalan, istorija zna samo za pojedine slučajeve tog odnosa, slučajeve koje bismo znali da utemeljimo kao pravilo: istorijske su „pouke” uvek praćene mentalnom restrikcijom. Zbog toga se istorijsko iskustvo ne može formulisati, a ktèma es aei ne može se izo-

24 O „nacrtima objašnjenja”, Stegmüller 1969:110,346.

25 Na sva ova pitanja vratićemo se u X poglavlju, u kojem ćemo samo moći da razvijemo raspravu. Problem je u tome što elementi proživljenog (vatra, islam, stogodišnji rat) nemaju ničega zajedničkog sa apstraktnim elementima formalnog (kvanti, magnetno polje, kvantitet pokreta), što postoji jaz između pojma doxa i pojma epistema i što proživljeno ne omogućuje da se na istoriju primene naučne zakonitosti, osim za detalje: upravo to prepoznaje Stegmüller kada pokazuje da postoje zakonitosti u istoriji (što će reći u svakodnevnom životu: crep koji padne na Pirovu glavu očigledno potpada pod zakon o slobodnom padu), ali ne i zakonitosti o istoriji (str. 344); ne postoji zakonitost koja bi objasnila odvijanje četvrtog krstaškog rata. Slažemo se sa Grenžerom (Granger 1960/1968: 206-212).


lovati iz pojedinačnog slučaja u kojem je potvrđena. Uzmimo neki od tih pojedinačnih slučajeva i pokušajmo da, uprkos zdravom razumu, njegovu pouku uopštimo u obliku zakonitosti, pomirimo se unapred sa činjenicom da ćemo zakonitošću nazvati običnu otrcanu istinu: ali treba i nju pronaći, a to nije tako jednostavno zato što je uzročno-posledični odnos globalan; nemamo nikakav kriterijum za analizu: broj mogućih raščlanjenja biće neograničen. Hajde da razmotrimo već pominjani primer: „Luj XIV je postao nepopularan zbog poreza.” Evo šta izgleda jednostavno: uzrok je poreska politika, a posledica je nepopularnost; što se zakonitosti tiče, čitalac je sigurno već zna napamet. Ali, postoje li možda više od dve različite posledice i više od dva uzroka: porezi su uzrok nezadovoljstva, a to nezadovoljstvo postaje uzrok nepopularnosti? To je nešto tananija analiza iz koje ćemo izvući dodatni covering law koji će iskazati da je svako nezadovoljstvo preneto na uzrok činjenice koja je proizvela to nezadovoljstvo (ako me sećanje ne vara, o tome možemo čitati kod Spinoze). Hoćemo li onda imati dve zakonitosti za samo jedan slučaj nepopularnosti? Imaćemo ih i mnogo više ako budemo temeljno istraživali „previsoke poreze” i „kralja”, i ako ne uvidimo na vreme da je naša tobožnja analiza u stvarnosti opis onoga što se dogodilo.

Štaviše, ma kako da je formulišemo, naša će zakonitost biti pogrešna: u slučaju patriotskog oduševljenja, ili kad god se desi nešto manje ili više neobjašnjivo, ta zakonitost neće funkcionisa- ti. Rečeno je26: „Umnožimo okolnosti i uslove i zakonitost će na kraju postati tačna.” Hajde da probamo. Za početak ćemo izuzeti slučaj patriotskog oduševljenja i umnožićemo nijanse; kada zakonitost bude opisana na nekoliko stranica, rekonstruisaćemo jedno poglavlje o istoriji vladavine Luja XIV čija će zabavna osobenost biti to što je napisano u sadašnjem vremenu i u množini. Pošto smo na taj način rekonstruisali taj pojedinačni događaj, još nam preostaje da u njemu pronađemo zakonitost.

26 Scheffler 1966:94: „(Neko slabo uopštavanje) može se zameniti nekom drugim tačnim uopštavanjem koje sadrži dodatne okolnosti.” Brzo ćemo dodati da će u očima nekog autora kao što je Stegmüller takva procedura proizvesti samo pseudoobjašnjenje (Stegmüller 1969: 102) tipa: Cezar je prešao Rubikon usled zakonitosti koja kaže da bi svaki pojedinac koji bi se našao u Cezarovoj koži i u okolnostima u kojima se on našao, nesumnjivo prešao svaku reku kao što je Rubikon.

262 Pol Ven

Istorija nije nacrt za naukuTakva je razlika između konkretnog i nepravilnog uzročno-

posledičnog odnosa u ovozemaljskom i apstraktnih i formalnih zakonitosti u naukama. Ma koliko da je detaljna, zakonitost nikada ne može sve da predvidi; ono što nismo predvideli obično nazivamo iznenađenjem, nezgodom, neverovatnom slučajnošću, ili preokretom u poslednjem trenutku. Sociolog ne može da se nada kako će proreci rezultate izbora sa većom sigurnošću od fizičara koji predviđa rezultate nekog jednostavnog ogleda sa klatnom. Ni fizičar nije sasvim siguran u svoje rezultate: zna da iskustvo može da zakaže, da klatno može da se slomi. Naravno, zakonitost klatna neće zbog toga biti manje tačna: ali takva uteha neće zadovoljiti našeg sociologa koji se nadao da će predvideti ovozemaljski događaj, a to je izborni rezultat; to je, međutim, varljivo.

Naučne zakonitosti ne proriču da će Apolo XI sleteti u More tišine (a to je ono što bi istoričar želeo da zna); polazeći od Njut- novih zakona mehanike, one predviđaju da će Apolo tamo sleteti, osim u slučaju nezgode ili kvara27. One određuju okolnosti i predviđaju samo na osnovu njih u skladu sa formulom koja je draga ekonomistima, a to je da su „uostalom sve stvari ravnopravne”. One određuju slobodan pad, ali u praznom prostoru, mehaničke sisteme, ali bez trenja, stabilnost tržišta, ali u uslovima savršene konkurencije. Ovakvo apstrahovanje konkretnih situacija omogućuje da one funkcionišu formalno kao i matematičke formule; njihova je opštost posledica apstrahovanja i ne proizilazi iz toga što smo pojedinačan slučaj stavili u množinu. Te istine sigurno ne predstavljaju otkriće, već nas sprečavaju da sledimo Štegmi- lera dok u knjizi, na čiju smo važnost, jasnoću i trezvenost već ukazali, pruža podršku tezi da se istorijsko objašnjenje i naučno objašnjenje razlikuju samo u nijansama. Odbijanje istoričara da prihvate činjenicu kako objašnjavaju uz pomoć zakonitosti proizilazi ili iz činjenice da se njima služe nesvesno ili pak iz činjenice da svoja objašnjenja smatraju „nacrtima za objašnjenje” u kojima su zakonitosti i datosti formulisane nejasno i nepotpuno; za tu

27 Upravo to je razlika između proročanstva i predviđanja na koju ukazuje Karl Poper u „Prediction and Prophecy in social sciences” (Popper 1959: 276).


nepotpunost, nastavlja Štegmiler, postoji više razloga; zakonitosti mogu na implicitan način ulaziti u sastav objašnjenja; takav je slučaj kada postupke neke istorijske ličnosti objašnjavamo njenim karakterom ili pobudama; u drugim se slučajevima smatra da se uopštavanja odvijaju sama od sebe, naročito kada su izvedena iz psihologije svakodnevice; dešava se i da istoričar smatra da nije njegov posao da ulazi u tehničke i naučne aspekte nekog istorijskog detalja. Zbog trenutnog stanja nauke veoma često je teško precizno formulisati zakonitosti: „Imamo samo približnu predstavu o pravilnosti nižeg reda i ne možemo da formulišemo zakonitost zbog njene složenosti” (Stegmiiller 1969: 347).28 Potpuno se slažemo sa ovakvim opisom objašnjenja u istoriji, samo što ne vidimo kakva je korist od njegovog svrstavanja među „nacrte” za naučno objašnjenje; tako bismo mogli reći da sve o čemu su ljudi oduvek razmišljali predstavlja nacrt za nauku. Između istorijskog i naučnog objašnjenja ne stoji nijansa već ambis, i to zato što je potrebno skočiti da bi se prešlo sa jednog na drugo, zato što zahteva preobražaj i što se naučne zakonitosti ne izvlače iz svakodnevnih načela.

Tobožnje zakonitosti u istorijiPošto nisu apstraktne, tobožnje zakonitosti u istoriji ili u so

ciologiji ne poseduju besprekornu čistotu fizičkih formula, a ni ne funkcionišu najbolje. Ne postoje same po sebi, već samo kroz implicitne reference na konkretan kontekst: svaki put kada formulišemo neku od njih, spremni smo da dodamo: „Govorio sam uopšteno, ali sam sačuvao rezervu za izuzetke i za neočekivano”. Iz njih su nastali ovozemaljski pojmovi „revolucija” ili „buržoazija”: pretovarene su konkretnošću iz koje smo ih izvukli i nisu raskinule vezu sa njim; smisao i svrha istorijsko-socioloških pojmova i zakonitosti postoji samo kroz neprestane tajne razmene sa

28 Kako ne pomisliti na kritiku koju sam Štegmiler upućuje Hjumu (Stegmiiller 1969: 443, cf. 107): „Očajnički je poduhvat vezivanje za svakodnevni način govora i želja da se iz toga načina govora izvuče više preciznosti nego što je on zaista poseduje, a da se pri tom ne napusti nivo tog istog načina govora.” Citiraćemo i njegova priznanja sa strana 349 (sa napretkom nauke neki nepotpuni »nacrt za objašnjenje” češće biva zamenjen nego upotpunjen) i 350 („Zamena nacrta za objašnjenje potpunim objašnjenjem gotovo uvek ostaje platonovski zahtev”).

264 Pol Ven

konkretnim kojim vladaju; upravo nam te razmene omogućuju da uvidimo da ih u nauci nema. Kada govorim o poslu statike, mogu i moram da zaboravim šta znači reč „posao” u svakodnevnoj upotrebi; posao fizičari, koji to ime nosi samo zato što je morao nekako da se zove, nije ništa drugo do proizvod sile nastao projekcijom pomeranja na pravac te sile; kao i svi naučni objekti, on je ono što mi kažemo da jeste: predmet nauke jesu njene sopstvene apstrakcije; otkriti naučnu zakonitost znači otkriti, izvan onoga što je vidljivo, apstrakciju koja funkcioniše. Nasuprot tome, ne može se definisati „posao” u sferi životnog; on je samo ime koje dajemo konkretnom na čije se zbrkano bogatstvo možemo pozivati samo uz pomoć fenomenologije. Definisaćemo ga samo kako bismo kod čitaoca izazvali uspomenu na to konkretno koje ostaje jedini autentični tekst. Ktèma es aei ne može se formulisati nezavisno od događajnog konteksta; hajde da pretpostavimo da nas ktèma podučava zakonitostima koje se tiču revolucije, buržoazije ili plemstva: pošto ti pojmovi nemaju smisao i ne mogu ga dobiti od činjenica na koje ih primenjujemo, ktèma ne bi ni bila razumljiva bez konteksta.

Ako želimo da saznamo koliki će put preći telo koje pada u praznom prostoru, mehanički ćemo primeniti odgovarajuću formulu, a da se, prema svemu što znamo o jabukama, ne zapitamo koji su motivi naveli jabuku koja pada da preleti delove puta u proporciji sa jedinicama vremena. A ako hoćemo da saznamo šta će uraditi pripadnici sitne buržoazije pred pretnjom od krupnog kapitala, nećemo primeniti odgovarajuću zakonitost, čak ni ako je materijalistička, ili ćemo se na nju pozvati samo kao na credo ili na uputstvo; ali ćemo za sebe ponoviti razloge koji navode pripadnike sitne buržoazije da u sličnim slučajevima potraže pribežište u savezu sa proletarijatom. Te razloge ćemo tumačiti u skladu sa onim što znamo o pripadnicima sitne buržoazije, shvatićemo šta ih pokreće i ostaviti u rezervi slučaj da ne urade ono što se od njih očekuje zato što su preveliki individualisti, ili zato što nisu u stanju da prepoznaju svoj interes ili Bog zna zašto.


Istorija je opisIstorijsko objašnjenje nije nomološke već uzročne prirode;

pošto je uzročne prirode, sadrži opštost: sve što nije slučajnost, namenjeno je umnožavanju; ali ne može se tačno reći ni šta se umnožava ni pod kojim uslovima. Naspram objašnjenja koje pripada sferi nauka, prirodnih ili društvenih, istorija izgleda kao jednostavno opisivanje29 onoga što se dogodilo; ona objašnjava kako je do nečega došlo, ona omogućuje da to razumemo. Ona priča kako je jabuka pala sa drveta: jabuka je bila zrela, ili je dunuo vetar i jedan udar vetra je pretresao drvo; nauka otkriva zašto je jabuka pala; uzalud bismo pisali i najdetaljniji istorijski izveštaj o padu jabuke, nikada se u njemu ne bismo sreli sa silom privlačnosti, skrivenom zakonitošću koju je trebalo otkriti; jedva da bismo stigli i do otrcane istine da padaju svi predmeti koji nemaju oslonac. Istorija opisuje ono što je tačno, konkretno, proživljeno, ovozemaljsko; nauka otkriva ono što je skriveno, apstraktno, i konačno, ono što se može formulisati. Predmeti proučavanja nauke strani su našem svetu; ti predmeti nisu slobodni pad, duga ili magnetni kamen, jer oni predstavljaju samo polaznu tačku za istraživanje, već su formalne apstrakcije kao što su sila privlačnosti, kvant ili magnetno polje.

Ako svedemo životni uzročno-posledični odnos i naučni uzročno-posledični odnos na isti logički nivo, znači da potvrđujemo loše formulisanu istinu, da ne znamo za ambis koji razdvaja pojam doxa od pojma epistema. Izvesno je da je svaka logika de- duktivna i treba priznati da potvrda koja se odnosi na Luja XIV logički podrazumeva prvu premisu „svaki porez doprinosi nepopularnosti”; u psihološkom smislu, ova je premisa strana razumu istorijskog posmatrača, ali nije prikladno brkati logiku i psihologiju spoznaje. Samo što nije prikladno ni brkati logiku i filozofiju spoznaje; istina je da žrtvovanje te filozofije logici ili psihologiji predstavlja uobičajenu pojavu u empirizmu.

U logičkom empirizmu se nalazi hendikep svakog empirizma, on ne zna za ambis koji razdvaja pojam doxa od pojma epistema, ne zna za istorijsku činjenicu, za „životno” (pad jabuke ili pad

29 O opoziciji objasniti-opisati, v. Stegmüller 1969: 76*81, cf. 343.

266 Pol Ven

Napoleona) i za apstraktnu naučnu činjenicu (sila privlačnosti)30. Sada smo u stanju da pokažemo kako istorijsko objašnjenje nije nesavršeni „nacrt za naučno objašnjenje” i da kažemo zašto istorija nikada neće postati nauka: vezana je za uzročno objašnjenje od kojeg polazi; čak i kada bi društvene nauke sutra otkrile bezbrojne zakonitosti, istorija ne bi time bila poremećena, već bi ostala ono što jeste.

Nauka kao intervencijaIpak, reći će neko, ne poziva li se ona već na zakonitosti, na na

učne istine? Kada kažemo da je narod sa gvozdenim oruđem pobedio narod sa bronzanim oruđem, ne pozivamo li se na ono što znamo o metalurgiji koja kaže da je gvozdeno oruđe nadmoćnije? Zar se ne možemo pozvati na meteorološku nauku kako bismo objasnili katastrofalan poraz Armade31? Pošto činjenice na koje

30 Kasirer 1986: 378: „Na toj tački ćemo iznova videti koliko je velika distanca između iskaza empirizma’ i činjeničkog stanja prave, konkretne ‘empirije’. Doduše, to dvoje se poklapa u jednom čisto negativnom motivu, u odbacivanju određenog metafizičkog ideala saznanja. I moderna fizika se odrekla pretenzije da prodre u ‘unutrašnjost prirode’, ukoliko se pod tom ‘unutrašnjošću’ podrazumeva onaj poslednji supstancijalni prauzrok iz kojeg se izvode empirijski fenomeni. S druge strane, ona povlači mnogo strožu granicu između čulne‘pojave’ i naučnog‘iskustva’nego stoje to slučaj u sistemima dogmatskog empirizma, bilo da se tu misli na Loka i Hjuma ili na Mila i Maha. U onome što ti sistemi opisuju kao čiste činjeničnosti, kao 'matter o f fa c t ’, ne može se spoznati neka bitna metodska razlika između ‘faktičkog’ u teorijskoj prirodnoj nauci i ‘faktičkog’ u istoriji. Ali baš tim nivelisa- njem saseca se u korenu pravi problem fizikalne‘činjeničnosti’. Činjenice fizike nisu ravne činjenicama istorije zato što se zasnivaju na sasvim drukčijim prepostavkama i na sasvim drugim misaonim posredovanjima” (Kasirer 1986: 378). U istom delu Kasirer (Cassirer) obelodanjuje čuvenu rečenicu „Jovan Bez Zemlje neće ponovo proći ovuda”; ne treba reći da se jedna istorijska činjenica neće ponoviti (pad Napoleona), a da jedna fizikalna činjenica hoće (pad jabuke): ova su dva pada ravnopravna, i jedan i drugi (pad Napoleona, pad ove jabuke) jesu istorijske činjenice. Ono što se ponavlja nije činjenica (pad jednog suverena, pad jabuke), već apstrakcija zasnovana na činjenici (zakonitost o padu); kroz proces apstrahovanja fizika omogućuje da se ponovi apstrakcija koju sada smatra činjenicom; „nema nikakvog fakticiteta po sebi, kao apsolutnog, zauvek fiksiranog i nepromen- ljivog podatka: to što nazivamo faktom mora uvek biti već nekako teorijski orijentisano, mora biti sagledano u vezi sa izvesnim pojmovnim sistemom i njime implicitno određeno. Sredstva teorijskog određenja ne pridružuju se naknadno onome što je samo činjeničko, nego ulaze u definiciju samog tog činjeničkoga. Tako specifična tačka ka kojoj je misao usmerena od početka razdvaja „fakta” fizike od „fakata” istorije” (Kasirer 1986: 356-357). Videćemo da je u istoriji, gde zaplet predstavlja sistem referenci, perspektiva uzročnosti specifična i da možemo preći u sferu zakonistosti samo ako potpuno izmenimo sistem.

31 Oba primera su Štegmilerova (Stegmiiller 1969: 344).


se primenjuju naučni zakoni postoje u sferi životnog - a u kojoj bi drugoj sferi postojale? - ko nas sprečava da se pozivamo na ove zakonitosti kada govorimo o tim činjenicama? Prema tome kako nauka bude napredovala, biće dovoljno upotpuniti ili popraviti istoričarske nacrte za objašnjenje. Na žalost, ta nada zaobilazi ključnu tačku. Istorija se poziva na mnoge zakonitosti, ali to ne radi automatski, na osnovu činjenice da su te zakonitosti otkrivene: poziva se na njih samo tamo gde te zakonitosti igraju ulogu uzrokâ i gde se uklapaju u ovozemaljsku potku. Kada Pir pogine od crepa koji mu je neka starica bacila na glavu, nećemo se pozvati na kinetičku energiju kako bismo objasnili posledice; umesto toga, istoričar će pravo reći: „Jedna danas poznata makroekonom- ska zakonitost objašnjava ekonomsku propast Narpdnog fronta, a ta je propast predstavljala zagonetku za savremenike koji nisu znali da je odgonetnu32.” Istorija se koristi zakonitostima samo onda kada te zakonitosti upotpunjuju listu uzroka, a onda i same postanu uzroci. Uzročnost nije nesavršen sistem zakonitosti, već je autonoman i dovršen sistem: to je naš život. Svet koji posmatramo pripada sferi životnog, ali u njemu koristimo naučno znanje u obliku tehničkih obrazaca; način na koji istoričar koristi zakonitosti pripada istom redu: u oba slučaja istoričar i tehničar polaze od ovozemaljskog kako bi stigli do ovozemaljskih posledica, i to preko naučnog znanja. Istorija je, kao i naš život, nastala iz zemlje i u zemlju se vraća. Ako ne igra ulogu uzroka, ako samo objašnjava već shvaćenu činjenicu, onda je zakonitost samo beskorisno tumačenje s kojim istorija ne zna šta da radi: rečenica „Napoleon je bio ambiciozan, a kao što znamo, ambicioznost se objašnjava viškom jednog lanca dezoksiribonukleinske kiseline” nije ništa drugo do tumačenje, kao što je kinetička energija u Pirovom slučaju; naučno objašnjenje ambicioznosti jeste spoznaja koja dolazi sa neba i u ovom je slučaju zanimljiva samo na platonovski način. Nasuprot tome, rečenica „korzikanski običaji povijanja beba i odbijanja od sise načinili su budućeg Napoleona ambicioznim kakvim ga znamo” predstavlja umesno istorijsko objašnjenje: jedna

32 O ekonomskoj istoriji Narodnog fronta videti drugi tom Histoire de la France entre les deux guerres (Sauvy 1967); ova majstorska knjiga osvetljava odnose koje mogu da podrže istorija i neka društvena nauka.

268 Pol Ven

ovozemaljska činjenica kao što je prerano odbijanje od sise dovela je, zaobilaznim putem koji će antropološka nauka kasnije otkriti, do ništa manje ovozemaljske posledice kao što je ambicioznost čudovišta sa Korzike i pala nam je takoreći na glavu. Da se poslužimo tananim jezikom atomske balistike, istoričar, kao i tehničar, prihvata putanje zemlja-zemlja (Napoleonova ambicioznost objašnjava njegovu politiku) i zemlja-vazduh-zemlja (odbijanje od sise jeste naučno objašnjenje te ambicioznosti), ali ne i putanju vazduh-zemlja (Piru je razbijena glava? To je kinetička energija).

Upravo sam odgledao dokumentarni film o Narodnom frontu; pri ruci mi je Histoire économique de la France entre les deux guerres (Ekonomska istorija Francuske između dva rata) A. Sovija (A. Sauvy), kao i Theory o f political coalitions ( Teorija političkih koalicija) V. H. Rajkera (Riker 1962/1965)” Sada ću pričati o us- pesima i padovima Narodnog fronta; 1936. formira se i pobeđuje predizborna koalicija čija će ekonomska politika propasti. Uzroci za stvaranje koalicije su jasni: proboj desničara i fašista, deflacija itd. Ako tome dodamo dvadeset stranica iz matematike o koalicionim igrama, stranica koje bi objasnile zašto ljudi rade to što rade, tumačili bismo ono što je jasno; u Rajkerovoj teoriji nema, dakle, ničega korisnog za istoriju - ili bar za zaplet koji sam ispričao. A kako onda da objasnimo ekonomsku propast? Ne vidim joj uzroke: Sovi mi kaže da ih treba tražiti u jednoj makroekonomskoj zakonitosti koja nije bila poznata 1936; ta zakonitost kaže da jedan ovozemaljski događaj (četrdesetočasovna radna nedelja) dovodi do ništa manje ovozemaljske posledice.

Ali hajde da pretpostavimo da za zaplet nisam izabrao Narodni front, već temu iz komparativne istorije: „koalicije kroz vekove”; pogledaću da li koalicije odgovaraju ili ne optimalnom proračunu teorija o igrama i Rajkerova će knjiga biti umesna u istorijskom smislu. Kinetička je energija pogodna za objašnjenje veoma

33 Iskreno govoreći, ovde govorimo metaforički, zato što se Rajkerova knjiga, čiji je cilj teorijske vrste, bavi samo koalicijama čiji je politički ulog ravan nuli i ne može se odnositi na Narodni front zato što je radikalna partija imala podeljene interese, tako da njihov ulog nije bio ravan nuli. Ali znamo da je veoma teško igrati igru sa ulogom ravnim nuli i to sa stanovišta matematičara, a naročito sa stanovišta jednog bezbožnika kao što je autor ovih redova. Pronaći ćemo jedan drugačiji i komplementaran pristup kod Rozentala (Rosenthal 1968:270).


značajnog istorijskog događaja kao što je usvajanje najstarije od svih tehnika, tehnike projektilâ, za koju su znali sinantropi, što će reći viši majmuni. Izbor zapleta suvereno odlučuje o tome šta će a šta neće biti pogodno u smislu uzrokâ; nauka može da napreduje koliko hoće, istorija će ostati pri svojoj osnovnoj opciji, prema kojoj uzrok postoji samo kroz zaplet. Takva je poslednja reč pojma uzročnosti. Hajde da pretpostavimo da treba reći koji je uzrok neke automobilske nesreće. Vozilo je skliznulo s puta usled kočenja na vlažnom i neravnom putu; za policiju, uzrok je prevelika brzina i istrošenost guma; za putare, uzrok je veliki broj neravnina; za direktora auto-škole, to je zakonitost za koju učenici ne znaju, a koja kaže da interval kočenja raste više nego proporcionalno sa brzinom; za porodicu, uzrok je sudbina koja je htela da tog dana pada kiša ili je htela da taj put postoji kako bi vozač na njemu poginuo.

Istorija nikada neće biti naučna disciplinaAli, reći će neko, zar nije istina da su svi uzroci pravi i da va

ljano objašnjenje jeste ono koje ih sve uzima u obzir? Nije tako, i sofizam empirizma počiva u uverenju da se konkretno može rekonstruisati uz pomoć dodatih naučnih apstrakcija. Broj uzrokâ je neograničen iz jednostavnog razloga što ovozemaljski uzročni način razumevanja, drugačije rečeno - istorija, predstavlja opis, a neograničen je broj mogućih opisa jednog istog događaja. U jednom zapletu uzrok će biti odsustvo znaka „klizav kolovoz” na tom mestu, u drugom to što putnička vozila nemaju padobran-kočni- ce. Hajde da od dve stvari načinimo jednu; kada želimo potpuno uzročno objašnjenje, ili ćemo govoriti o ovozemaljskim uzrocima (nije bilo znaka, a vozač je prebrzo vozio), ili pak o zakonitostima (delovanje raznih sila, prianjanje guma...). U prvoj pretpostavci potpuno objašnjenje jeste mit koji se može uporediti sa mitom o geometričkom svojstvu događaja koje bi objedinilo sve zaplete. U drugoj pretpostavci potpuno objašnjenje jeste ideal, regulaciona ideja srodna ideji univerzalnog determinizma; ne možemo je primeniti u praksi, a i kad bismo mogli, objašnjenje bi ubrzo postalo nepogodno za upotrebu. (Primer: čak se ne mogu proračunati po-

270 Pol Ven

> kreti vešanja na automobilu na neravnom putu; mogu se ispisati dvostruki i trostruki integrali na tu temu, ali po cenu takvih pojednostavljenja - pretpostaviće se da vešanje nije elastično i da su putevi potpuno ravni - da će teorija biti neupotrebljiva). Kad bi potpuno određenje životnog bilo moguće, onda bi bilo nemoguće i dosadno pisati istoriju. Nemoguće, jer bi objašnjenja postala nepogodna za upotrebu zbog brojnosti i složenosti. Dosadno, jer tajnovita ekonomska zakonitost koja rukovodi mišljenjem nalaže da događaj iz kojeg izvodimo zakonitost za nas ne bude ništa više od anegdote: fizika nije zbirka zadataka i problema, već je korpus zakonitosti; istorija, kao naučna disciplina, proizvela bi smešnu posledicu kakvu proizvodi izvestan fizički problem koji je generacijama studenata bio poznat pod imenom „problem blatnjavog bicikliste”: treba proračunati na koji će deo leđa bicikliste pasti grudvica blata koju lansira točak (pretpostavke su prazan prostor, jednolična brzina i savršeno ravan put). Radije mislimo da ne bi bilo dosade: pošto bi životno, uprkos svim objašnjenjima, na naše oči nastojalo da očuva svoju zgusnutost, nastavili bismo da pišemo istoriju kao i ranije. Ono što podiže barijeru između istorije i nauke nije privrženost individualnosti, nije ni odnos prema vred- nostima, a ni činjenica da Jovan bez Zemlje neće ponovo proći ovuda, već je to činjenica da doxa, životno i ovozemaljsko jesu jedno, a nauka nešto drugo, i istorija se nalazi na strani pojma doxa.

Postoje, dakle, dva krajnje različita rešenja za objašnjenje nekog događaja: ili ćemo ga objasniti kao konkretnu činjenicu, omogućiti da ga se razume, ili ćemo pak naučno objasniti samo neke odabrane aspekte tog događaja; ukratko, objašnjenje će biti dugačko, ali loše, ili će pak biti kratko, ali dobro. Ne možemo uraditi oboje istovremeno zato što nauka uzima u obzir beskrajno mali deo konkretnog. Ona polazi od zakonitosti koje je otkrila, ali ne zna za aspekte konkretnog koji odgovaraju tim zakonitostima: fizika rešava probleme fizike. Zadatak fizike je da omogući razumevanje zapleta koji je odabrala, a ne da u njemu iskroji problem po svojoj meri. Naučnik će proračunati aspekte kaolicione igre sa političkim ulogom većim od nule, kao što je slučaj sa Narod-


nim frontom, istoričar će ispričati kako je nastao Narodni front i pribegavaće teoremama samo u veoma ograničenim slučajevima kada je to neophodno radi potpunijeg razumevanja.

Jedino mesto nauke: nenamerno izazvane poslediceAli najzad, šta nas sprečava da kombinujemo ova dva krajnje

suprotna rešenja? Da budemo u toku sa napretkom nauke i da malo po malo zamenimo opisna rešenja naučnim rešenjima, kao što zahteva logički empirizam? Ne sprečava nas ništa osim činjenice da bi tako dobij ena mešavina bila nesuvisla, da bi se opirala jednoj vrsti misaone potrebe za valjanom formom kojoj je dovoljno da tvrdnje budu istinite; treba samo da se setimo Pirove glave i kinetičke enegije i da budemo upućeni u taj problem. Nije dovoljno što je neka istina otkrivena, već je potrebno i da uđe u ovozemaljski sistem istorije, a da ga ne deformiše. Ovde zapaža- mo umetnički nivo koji podržava svaku misaonu aktivnost: sve se odigrava kao da se vežbanje mišljenja ne uzdiže samo iz ideala istine, već i iz ideala dobrog rukovođenja koji zahteva da usvojena rešenja budu suvisla, stabilna, ekonomična. Upravo na taj nivo rukovođenja misaonom aktivnošću odnosi se, na primer, ideja „1е- pote” nekog jezika ili neke filozofije, koja se ne može ni definisati ni izbeći, ili ideja lepote u matematici: s obzirom na neograničen broj sistema kombinacija, neke strukture izgledaju zanimljivije, poučnije, plodnije nego neke druge - ne znamo baš koji pridev da upotrebimo - plodnost i lepota ovde izgledaju povezane tajnovitim vezama (Lichnerowicz 1967:480).Ta umetnost misaonog rukovođenja zabranjuje i mešanje istorije i nauke, osim ukoliko nauka ne nosi ime nekog sistema svojstvenog istoriji.

Ali u kojim je slučajevima to moguće? Koji su kriterijumi oko kojih se vrti valjana forma istorije? Jedna od najupečatljivijih crta društvenog života jeste da se u njemu ništa nikada ne dešava kao što je predviđeno, da uvek postoji mali ili veliki raspon između naših namera i događaja; drukčije rečeno, naše namere nisu neposredno spojene sa događajima. Dadilja koja je previše stezala pelenu bebe Bonaparte nije znala da priprema katastrofe iz 1813, a Blum nije znao da onemogućuje ekonomski oporavak. Ovaj ras-

272 Pol Ven

pon između namere i posledice jeste mesto koje rezervišemo za nauku kada pišemo istoriju i kada se njome bavimo. Da bih bacio ovaj nacrt u korpu za papir, dovoljno je da to poželim; da bih lansirao raketu na mesec, namera više nije dovoljna: tada u pomoć pozivamo nauku; da bismo objasnili neshvatljivu Blumovu propast, u pomoć pozivamo ekonomiju.

Kao kontemplacija, nauka nastoji da nam objasni sve, ali mi ne znamo šta bismo sa njenim objašnjenjima; no kada su u pitanju naša delà, kao i spoznaja naših delà, a to je istorija, nauku pozivamo u pomoć samo onda kada namere više nisu dovoljne (Poper 2002). Može li se reći daje istorija namerno odabrala da posmatra čoveka ljudskim očima, da njegove namere smatra neumanjivom realnošću, da bude samo ponovna spoznaja onoga što je on proži- veo? Nikako. Nemojmo smatrati namerom kao takvom nešto što predstavlja samo meru za mudro rukovođenje; nemojmo jednom egzistencijalnom stavu pridavati svojstvo koje se pre uzdiže iz ideala misaone lepote. S jedne strane imamo ovozemaljsko stanovište, čija se suština na naše oči artikuliše u odnosu na naše namere; s druge strane imamo stanovište episteme kojoj ni te namere ne mogu pobeći. Šta izabrati? Vežbanje mišljenja pokorava se obama kriterijumima, i istini i umetnosti rukovođenja. Kada bismo imali načina da sami spoznamo čitavu istinu i da otkrijemo skrivene porive za ono što radimo, jasno je da ne bismo pobegli pred tim prizorom i ne bismo ga velikodušno zaogrnuli Nojevim kaputom; i kad bismo hteli, ne bismo mogli: od trenutka u kojem bi istorijska epistema postala moguća, istorijska bi doxa za nas bila samo anegdota i greška. Kada bismo na raspolaganju imali potpuno opremljenu društvenu nauku, preostalo bi samo da se istorija iseli iz pojma doxa u kojem je trenutno nastanjena. Ali kada će se to dogoditi? Sve dok ne bude dosegnut određeni kritički prag (a to se nikada neće dogoditi) na kojem će životno moći bez problema da bude zamenjeno za formalno, na kojem će naučna objašnjenja biti potpuna, ali da ostanu pogodna za upotrebu (a to je kontradiktorno), zdravo će rukovođenje braniti istoriji da se iseli, jer bi to samo dovelo do haosa.

Istorija nije nauka zato što se nalazi na strani pojma doxa i ostaje na toj strani zbog svojevrsnih zakona suvislosti. Prirodne


i društvene nauke mogu da napreduju najviše moguće, istorija se neće promeniti; ona se neće koristiti njihovim otkrićima osim u veoma preciznom slučaju: kada ta otkrića omogućuju da se objasni raspon između namera i rezultata.

A pen dix

Svakodnevica i pravljenje niza„Pravljenje niza” (metoda koja se sastoji od sakupljanja što je

moguće većeg broja slučajeva u kojima se pojavljuje neka činjenica zarad objašnjenja te činjenice: sakupljanje svih načina upotrebe neke reći u sačuvanim tekstovima, ili sakupljanje svih primera nekog običaja) predstavlja metodu koja je draga istoričarima i filolozima, i to iz mnogo razloga (čak i kada je koriste ne znajući ili, kao neki „literate”, ne želeći da znaju). Ali među tim razlozima postoji jedan koji je toliko značajan za iscrtavanje fizionomije životnog i za autentičnost istoriografije da se na njemu moramo zaustaviti.Taj razlog je u tome što u skladu sa brojem prikupljenih slučaja pojavljivanja neke činjenice, običaja, reči, zaključujemo da li ta činjenica, običaj, reč odlučuje o normi te epohe. A u viziji koju ljudi imaju o svojoj epohi, ova je ideja norme od velikog značaja: ona njihovom svetu daje pečat bliskosti, svakodnevnosti; a ta svest o svakodnevnosti stiže im iz iste metode pravljenja niza koju će jednog dana koristiti istoričar njihove epohe. Postupak indukcije će ih naučiti da u onome što ih okružuje razlikuju banalne pojave od bitnih osobenosti. Značaj ovog utiska svakodnevnosti je toliki da nećemo preterati ako kažemo da se istoriografija svodi na oživljavanje svakodnevne banalnosti prošlosti. Nećemo pogrešiti ako kažemo da taj smisao za banalnost razlikuje dobrog istoričara od onog manje dobrog.

U našoj percepciji sveta prirode i sveta društva u kojem živimo, sve odrednice „se odnose na normalnost iskustva koja može da varira od sveta do sveta. „Hladno” vreme u tropskom pojasu ima drugačije značenje nego u umerenoj zoni; „brza” kola u vreme diližansi imaju drugačije značenje nego u veku trkačkih automo-

274 Pol Ven

bila„ (Husserl 1970: 233; cf. Toulemont 1962: 70, 188-192, 239). Ljudi i stvari koje pripadaju našoj civilizaciji na naše se oči svrstavaju u tipove; odatle dolazi utisak bliskosti koji odaju. Nasuprot tome, neki će neočekivani objekat odlučiti o toj tipologiji u koju „ne ulazi u nizu”. Antepredikativna indukcija omogućila nam je da sastavimo gomilu društvenih, profesionalnih, regionalnih tipova... Zahvaljujući njima dovoljan nam je samo jedan pogled da svrstamo neki novi tip. Od sada svaki objekat više neće biti samo ono što jeste: ako ne ulazi u niz, biće obojen karakterističnim ose- ćajem nenormalnosti.

Razumevanje prošlosti pretpostavljaće da istoričar u svojoj glavi rekonstruiše normalnost epohe i da zna da je približi čitaocu. Događaj nije to što jeste u odnosu na norme epohe; pred svakom čudnom činjenicom koju pročita u istoriji, čitalac se zapita: „Da li je to bilo isto toliko čudno njima kao što je nama?”; dobar istoričar će znati da ga o tome obavesti, bilo jednom rečju, bilo rečeničnim obrtom. Čak je i u savremenoj istoriji često potrebno oživljavati normalnost: da bi profesor 1970. objasnio studentima šta je bilo šokantno u depeši iz Emsa, mora da je uključi u niz, u diplomatskom stilu tog vremena koji je karaterističan po svojoj bezgraničnoj kurtoaziji. Na toj strani treba tražiti istinitost često loše shvaćene tvrdnje da o nekoj epohi treba suditi na osnovu njenih vrednosti.

Želimo da skrenemo pažnju na jedan čest prosede koji služi tome da u čitaocu izazove taj utisak normalnosti epohe i čije je značenje preuveličano. Pretpostavimo da napišem sledeće tvrdnje: „Astrologija je kod obrazovanih Rimljana zauzimala gotovo isto mesto kao i psihoanaliza kod nadrealista”; „naši su se preci oduševljavali cirkuskim predstavama kao što se mi oduševljavamo automobilima”; da li ja time tvrdim kako cirkus i automobili zadovoljavaju istu antropološku „potrebu”? Ili da u stilu etnografa treba napraviti istorijsku kategoriju po imenu fokalizacija34 koja bi služila kao vreća u koju treba staviti sve pojave kolektivne strasti koje se poklapaju jedino u tome što iznenađuju društva koja

34 O fokalizadji videti odlično delo M. J. Herskovitsa (Herskovits 1967), poglavlje XV; R. Linton (Linton) radije govori o „investicijama” (Linton 1968).


ne dele tu istu strast? Neće biti tako: poredeći astrologiju ili cirkus sa savremenim pojavama (koje im nalikuju samo u najširem mogućem smislu), ja samo želim da u čitaocu izazovem utisak da su Rimljani smatrali astrologiju ili cirkus isto tako normalnim kao što mi smatramo strast prema automobilima ili psihoanalizu. Čitalac ne treba da uzvikne: „Kako je bilo moguće biti Rimljanin?” ne treba da zaluta prema naduvanim spekulacijama o masovnim medijima i antičkoj „modernosti”35.On mora da oseti da je, gledano iznutra, biti Rimljanin bilo veoma banalno.

Ima knjiga iz istorije koje briljiraju u oživljavanju te svakodnevice, a Mark Blok je među vodećim piscima. Ima i drugih, koje su nam možda manje drage, a koje nam prošlost predstavljaju kao čudniju, ponekad divniju, a ponekad sumnjiviju: onaj ko je čitao Nilsona (Nilsson) i A. D. Noka (Nock) s jedne strane, i Kimona (Cumont) s druge, naslućuje šta hoću da kažem. Ako se ne zna za normalnost, ako je osećaj za svakodnevnost nepoznat, ili ako nam sistematski beži, imaćemo svet iz romana Salambo; imaće- mo i mešavinu čuda i galimatijas etnografskih opisa koji na naše oči evociraju svet primitivaca koji su „varvari” u istoj meri kao i Floberovi (Flaubert) Kartaginjani i neverovatni kao i snovi gospođe Bovari u kojima sreća, Napulj i mesečina dobijaju gustinu metala.

Ali, to se ne tiče čitaoca, jer čitalac istorije zna da je istorija banalna kao i naš svakodnevni život. On a priori zna da bi mu bilo nemoguće da predvidi čime bi se bavio kad bi se neki bog potrudio da ga prenese u neki drugi istorijski period: da daje po- tlač, da učestvuje u „cvetnom ratu”, ili u krstaškom ratu, ili da se bavi menadžmentom. Nasuprot tome, siguran je da će svuda pronaći svakodnevnost istog stila, istog sivila, sa istom otuđenošću od samog sebe i od sveta koji će mu u duši odzvanjati prazno. Iako mu je cvetni rat ili krstaški rat samo minut ranije izgledao zapanjujuće, istog trenutka kada bi ga bog stavio u njegovo novo telo izgledao bi mu sasvim normalno. Odatle dolazi poluiluzija da samo čovek može shvatiti čoveka; da, ako objasnimo prirodu,

35 Videti zabavnu satiru o sociologiji modernosti koju su napisali Pjer Burdije (Pierre Bourdieu) i Paseron (J. C Passeron) (Bourdieu, Passeron 1963: 998).

276 Pol Ven

„shvatamo” čoveka, da se možemo staviti na njegovo mesto... Ono što je u toj ideji tačno jeste to što maglovito i izričito znamo da osećaj za normalnost igra istu ulogu u viziji naših prethodnika i u našoj viziji; a ono što nećemo saznati ni uz pomoć introspekcije ni uz pomoć zdravog razuma jeste kakva je ta normalnost u datom periodu.

Literatura:

Aron, R. - La sociologie allemande contemporaine, 2. izdanje.Aron, R. (1969) - La Philosophie critique de l’histoire, essai sur une

théorie allemande de Г histoire, Vrin.Bastide, Roger (1965) - Sociologie des maladies mentales, Paris:

Flammarion, 1865.Boeckh (1877/1968/) - Enzyklopadie und methodenlehre der phi-

lologischen Wissenschaften, 1, Formale Théorie der philologis- chen Wissenschajt, 1877 (Teubner, 1968).

Boudon, R. (1967) - L’Analyse mathématique des faits sociaux, Paris: Plon.

Bourdieu, P, Passeron, J. C. (1963) - „Sociologues des mythologie et mythologie des sociologues”, Les Temps modernes, 1963.

Carr, E. H. (1961) - What is history? (Penguin Books, 1968).Croce, B. (1968) - L’histoire comme pensée et comme action.Danto, A. C. (1965) - Analytical Philosophy o f history, Cambridge:

Cambridge University Press (Paperback, 1968).Dilthay, W. (1947) - Le monde de l’esprit, prevod Remy, Aubier-

Montaigne.Dray, W. (1957) - Laws and explanations in history, Oxford: Cla

rendon Press, 1957 (1966).Gardiner, P. (1961) - The Nature o f historical explanation (pre-

štampano Oxford Paperbacks, 1968).Gardiner, P. (ur.) (1959) - Theories o f history, Glencoe: Free Press.

Najal Ferguson

Virtuelna istorija: ka „haotičnoj” teoriji prošlosti*

Šta bi bilo da nije bilo engleskog Građanskog rata? Šta bi bilo da nije bilo američkog Rata za nezavisnost? Šta bi bilo da Irska nikada nije podeljena? Šta bi bilo da Britanija nije ušla u Prvi svetski rat? Šta bi bilo da je Hitler izvršio invaziju na Britaniju? Šta bi bilo da je porazio Sovjetski Savez? Šta bi bilo da su Rusi pobedili u Hladnom ratu? Šta bi bilo da je Kenedi preživeo? Šta bi bilo da nije bilo Gorbačova?

Otvorena primedba na takva hipotetička, ili „protivčinjenična” pitanja je jednostavna: zašto se uopšte trudimo da ih postavljamo? Zašto se zanimamo za ono što se nije dogodilo? Kao što nema svrhe plakati nad prosutim mlekom, nema svrhe ni pitati se kako smo mogli da izbegnemo njegovo prosipanje. (Još uzaludnije je spekulisati o tome šta bi se dogodilo da smo prosuli mleko koje je još uvek bezbedno u boci).

Jednostavan odgovor na ova pitanja bio bi da mi svakodnevno postavljamo takva „protivčinjenična” pitanja. Šta bi bilo da sam obratio pažnju na ograničenje brzine ili odbio poslednje piće? Šta bi bilo da nikada nisam sreo(la) svoju ženu ili muža? Šta bi bilo da sam se kladio na Red Ruma umesto na Olso Rana? Čini se da ne možemo da odolimo zamišljanju alternativnih scenarija: šta bi se dogodilo, samo da smo, ili da nismo... Zamišljamo sebe kako izbegavamo greške iz prošlosti, ili kako pravimo greške kojima smo

* Naslov izvornika: „Introduction. Virtual History: Towards a chaotic’ theory of the past”, u: Niall Ferguson (ed.), Virtual History: Alternatives and Counterfactuals, London: Paper- mac 1998, prevedeni odabrani delovi sa str. 1-20; 71-90.

282 Najal Ferguson

izmakli za dlaku. Ni ovakve misli nisu puka sanjarenja. Naravno, odlično znamo da ne možemo da se vratimo u prošlost i neke stvari uradimo drugačije. Ali zamišljanje ovakvih protivčinjenica predstavlja suštinski deo načina na koji učimo. Pošto su odluke o budućnosti, često, zasnovane na merenju potencijalnih posledica alternativnih oblika delovanja, ima smisla upoređivati stvarne ishode onoga što smo uradili u prošlosti, sa zamislivim posledicama onoga što smo mogli da učinimo.

Holivud se nikada ne umara od iskorišćavanja naše opčinjenosti onim što gramatičari nazivaju konjunktivnim kondicionalom („ali za X, možda ne postoji Y”). U filmu Ovo je divan život Frenka Kapre (Frank Capra), Džima Stjuarta njegov anđeo čuvar hvata na ivici samoubistva i daje mu kratak pogled u to koliko bi svet - ili bar njegov rodni grad - bio lošiji da on nikada nije živeo. Pegi Sju se udala vrti se oko kajanja sredovečne Ketlin Tarner zbog njenog izbora muža pre mnogo godina; dok u Povratku u budućnost, Majki Dž. Foks umalo sprečava svoje začeće putujući nazad kroz vreme i nesvesno privlačeći svoju buduću majku, oduzimajući je od njegovog budućeg oca. Užasnut smrću svoje devojke u zemljotresu, Supermen (Kristofer Rivs) vraća vreme i oslobađa je „buduće” katastrofe, kojoj su on i publika upravo bili svedoci. Stvaraoci naučne fantastike sve vreme se vraćaju istoj fantaziji. U Besciljnoj potrazi Džona Vindhema (John Windham), na primer, fizičar Kolin Traford je katapultiran u paralelni svet u kojem nije bilo Drugog svetskog rata ni atomske bombe, da bi otkrio da je njegov alter ego novelista ženskaroš, koji zlostavlja svoju ženu. U sličnoj priči, Rej Bredberi (Ray Bradbury) zamišlja ceo svet koji je vešto ali duboko izmenio putnik kroz vreme koji nenamerno putuje na praistorijskom leptiru.1

Naravno, Holivud i naučna fantastika nisu od akademskog značaja. Međutim, ista ideja je, takođe, privukla pažnju i besprekorno renomiranih pisaca. U svom vajmarskom remek-delu, Čovek bez kvaliteta, Robert Muzil naširoko se osvrće na naše predispozicije da razmišljamo protivčinjenično:

1 Za analizu traženja pomoći od ovih zamišljenih alternativnih svetova, videti Pavel 1986.

Virtuelna istorija 283

„Ako pak postoji osjećaj za stvarnost, a nitko ne može posumnjati u opravdanost njegova postojanja, onda također mora postojati nešto što možemo nazvati osjećajem mogućnosti.

Tko ga posjeduje neće, na primjer, reći: ovdje se ovo ili ono dogodilo, ili će se dogoditi, ili se mora dogoditi; a ako mu štogod objašnjavamo da je tako kao što jest, onda misli: pa, moglo bi, vjerojatno, da bude i drukčije. Na taj bi se način osjećaj za mogućnost prosto-naprosto mogao definirati kao sposobnost da zamišljamo sve što bi isto tako moglo biti i da ono što postoji ne smatramo za nešto važnije od onoga što ne postoji. (...) [Za] ono što je moguće (...) još neprobuđene božje nakane. Neki mogući doživljaj ili moguća istina ne predstavljaju, baš kao ni stvaran događaj i stvarna istina, neku manju vrijednost stvarnog bitisa- nja, nego imaju u sebi, barem prema mišljenju njihovih pristalica, nešto vrlo božanstveno, neku vatru, polet, volju za izgradnju i nekog svjesnog utopizma koji se plaši zbilje ali s njom postupa kao sa zadatkom ili nečim izmišljenim” (Musil 1967: 14-15).

Ipak, kao što je Muzil takođe predložio, uvek će postojati oni kojima će ovaj osećaj mogućeg biti duboko sumnjiv:

„Nažalost, [posledice takvih naklonosti] zbog toga se ono čemu se ljudi dive često čini krivim ili ono što je zabranjeno pričinja dopuštenim, ili oboje pak ravnodušnim. Takvi ljudi s osjećajem za mogućnost žive, kako se ono veli, u nekom finije istkanom tkanju, u tkanju magle, uo- bražavanja, sanjarija i konjunktiva; djeci, koja imaju tu naklonost, naročito izbijamo to iz glave te pred njima takve ljude nazivamo fantastima, sanjarima, slabićima, vajnim sveznalicama ili cjepidlakama.Ako ih želimo pohvaliti, nazivamo te ljude i idealistima (...)” (Musil 1967: 14). I

I ovo, moglo bi se reći, prilično dobro sažima stav generacija istoričara, za koje, u odbacujućoj frazi E. H. Kara (E. H. Carr), „protivčinjenična” istorija predstavlja puku „salonsku igru”, „diverziju” (Carr 1987). Po ovom viđenju, bukvalno ne postoje niti su postojala dva oblika nečega, a pitanja koja počinju sa „Šta bi bilo?” jednostavno nisu vredna postavljanja. Da bi se razmatrale „stvari koje su mogle da se dogode”, nije dovoljno samo se pretplatiti na teoriju istorije „Loš kralj Džon” ili „Kleopatrin nos”. Ono podrazumeva da se, takođe, bude i loš gubitnik:

284 Najal Ferguson

„Mnogi ljudi koji su direktno ili indirektno patili zbog razultata boljševičke pobede ... žele da izraze svoj protest protiv nje; i to, kada čitaju istoriju, dobija oblik puštanja mašti na volju i, u većoj meri, prihvatanje stvari koje su mogle da se dogode... Ovo je čisto emocionalna i neistorijska reakcija... U grupi ili narodu koji leti na sredini, a ne na perjanici istorijskih događaja, teorije koje stavljaju naglasak na sreću ili nesreću u istoriji smatraće se preovlađujućim. Gledište da su rezultati ispitivanja lutrija, uvek će biti popularno među onima koji su svrstani u treću klasu... Istorija je... zapis onoga što su ljudi uradili, ne onoga što nisu uspeli da urade... Istoričara zanimaju oni koji... su postigli nešto” (Carr 1987; 44f, 90, 96,105).

Ova netrpeljivost prema protivčinjeničnim argumentima bila je, i ostala, iznenađujuće rasprostranjena među profesionalnim istoričarima. Svakako, E. P. Tompson je otišao toliko daleko da je odbacio „protivčinjenične izmišljotine” kao čisto „Geshichtswi- ssenschlopff, neistorijsko sranje” (Thompson 1987: 300).

Da budemo načisto, ne bi svi istoričari sebe nazvali „deterministima”, čak i u labavom smislu pojma, omiljenom anglo-marksistima poput Kara i Tompsona. Postoji značajna razlika između onih koji veruju u istorijsku sudbinu - ideja da su događaji, na neki način, unapred programirani, tako da je ono što se dogodilo, moralo da bude - i onih koji veruju u limitirane pojmove uzročnosti. Ne dele svi koji veruju u linearni red, ili tok uzroka, u kojem su svi događaji isključivo moguće posledice njihovih „određujućih” prethodnica, verovanje mnogih devetnaestovekovnih determinista da on ima svrhu ili značajan pravac. Svakako, postoje duboke razlike između religijskih istoričara, koji božansko posredovanje vide kao osnovni (ali ne neophodno isključivi) razlog za događaje; materijalista, koji istoriju smatraju razumljivom u smislu podudarnosti sa, ili izvedenosti iz prirodnih nauka (poput univerzalnih zakona); i idealista, za koje je istorija, maštom istoričara, transformacija „misli” prošlosti u razumljivu (i često teleološku) strukturu. Ipak, postoji saglasnost koja prevazilazi sve ove razlike. Sve tri škole smatraju pitanja „šta bi bilo” fundamentalno neprihvatljivim.


Iako snažan protivnik materijalističkog determinizma, koji zastupaju oni poput Kara i Tompsona, Kročeov napad na „apsurdnost” protivčinjeničnih pitanja bio je nedvosmislen:

„Kada se doneta presuda zasniva na činjenicama, činjenica se uzima takvom kakva je, a ne kakva bi mogla da bude... Istorijska nužnost mora da bude potvrđena i stalno da se iznova potvrđuje da bi se iz istorije isključio ‘kondicional’ kome tamo nije mesto... Ono što je zabranjeno je... antiistorijsko i nelogično ‘ako’. Takvo ‘ako’ proizvoljno deli tok istorije na nužne i slučajne činjenice... Pod oznakom ovog ‘ako’, jedna činjenica u pripovesti smatra se nužnom, a druga slučajnom, i druga je mentalno eliminisana da bi se otkrilo kako bi se prva razvijala svojim tokom, da je nije ometala druga. Ovo je igra kojoj se svi mi, u trenucima rasejanosti ili dokolice, odajemo kada razmišljamo o načinu na koji bi se odvijao naš život da nismo sreli određenu osobu... veselo se zabavljajući, u ovim razmišljanjima, kao da smo mi nužni i stabilni element, a jednostavno nam ne pada na pamet... da sebi predstavimo ovu našu transformaciju koja je, u trenutku razmišljanja, takva kakva je, sa svim svojim iskustvima, kajanjima i fantazijama, upravo zbog toga što smo sreli tu osobu... Jer ako bismo krenuli u tako potpuno istraživanje realnosti, igra bi se uskoro završila... Kada pokušamo da igramo ovakvu igru na polju istorije, gde joj zaista nije mesto, efekat je isuviše dosadan da bi ona duže potrajala” (Croce 1966: 557 i dalje).

Još žešći protivnik protivčinjeničnosti bio je engleski filozof idealista Majki Oukšot (Michael Oakeshott). Prema Oukšotovom viđenju, kada istoričar „kroz neki idealni eksperiment razmatra šta je moglo da se dogodi, kao i ono što ga činjenice obavezuju da veruje da se dogodilo” on „iskoračuje iz toka istorijske misli”:

„Da je Sveti Pavle uhvaćen i ubijen kada su ga prijatelji skinuli sa zidova Damaska, moguće je da hrišćanstvo možda nikada ne bi postalo centar naše civilizacije. I iz tog razloga, širenje hrišćanstva može da se pripiše begu Svetog Pavla... Ali kada se događaji razmatraju na taj način, odmah prestaju da budu istorijski događaji. Rezultat nije samo loša ili sumnjičava istorija, već potpuno odbacivanje istorije... Razlika... između suštinskih i slučajnih događaja uopšte ne pripada istorijskoj misli; ona je monstruozni upad nauke u svet istorije”.

286 Najal Ferguson

I Oukšot nastavlja:

„Pitanje u istoriji nikada nije šta je moralo, ili moglo da se dogodi, već isključivo ono na šta nas dokazi obavezuju da se dogodilo. Da je Džordž III bio kralj Engleske kada su nastali problemi u američkim kolonijama, moguće je da tamošnje razlike ne bi dovele do rata; ali zaključiti iz ovoga da je Džordž III bio jedinstvena prilika koja je u kritičnom trenutku promenila ‘prirodni’ tok događaja, značilo bi napustiti istoriju zarad nečeg manje isplativog, ako ne zabavnijeg... Istoričar se nikada ne poziva da razmotri ono što je moglo da se dogodi da su prilike bile drugačije” (Oakeshott 1933: 128-145).

Zamišljati alternativne tokove događaja je, stoga, Oukšotovim recima, „čist mit, ekstravagancija mašte”. Ovo mora da je jedna od mnogih stvari u kojima se složio sa Karom i Tompsonom.

Tako suprotstavljena viđenja od strane tako različitih ličnosti, delom objašnjavaju zašto su odgovore na protivčinjenična pitanja, čijim nabrajanjem sam započeo, češće davali pisci fantastike, negoli istoričari - razmišljamo, na primer, o nedavnom romanu Roberta Harisa (Robert Harris) Otadžbina, detektivskoj priči smeštenoj u zamišljenu Evropu dvadeset godina posle pobede nacista (Harris 1992).2 Kako knjiga odmiče, ona je sve bolja. Ali je ona potpuno izmišljena, tim pre što priča prati klasični šablon popularnog trilera i kao takva nastoji da umanji verodostojnost istorijskog okvira. Umesto da predstavlja katastrofu koja se umalo dogodila, te da spreči nestanak miliona ljudi, pobeda nacista u Drugom svetskom ratu postaje prijatna pozadina za dobru priču koja se čita u čekaonicama. Brojni drugi radovi fantastike bili su zasnovani na takvim protivčinjeničnim istorijskim pretpostavkama: Kingsli Ejmisova (Kingsley Amis) Alternacija, koja željno negira englesku Reformaciju, drugi je dobar primer (Amis 1976).3

2 Ideja o pobedi Nemaca inspirisala je mnoge manje uspešne radove, npr. Dick 1962; Benford, Greenberg 1988; Tsouras 1944.

3 Slična haotična utopija zamišljena je u; Roberts 1968. Ne čudnovato, bilo je uporedivih književnih delà zasnovanih na južnjačkoj pobedi u američkom Građanskom ratu - videti Moore 1953; Turledove 1992. Engleskim čitaocima su manje poznata dva delà zasnovana na pobedi republikanaca u Španskom građanskom ratu: Fernando Diaz-Plaja, El desfile de la victoria (Diaz-Plaja 1976); Jesus Torbado, En el dia de hoy (Torbado 1976). Zahvalan sam dr Brendanu Simsu (Brandan Simms) za ove reference.


Ali oni nemaju ništa više veze sa istorijom od knjiga „futurologije” koje Londonska biblioteka kategoriše kao „imaginarnu istoriju”. Futurolozi često nagađaju koje bi moguće alternative, sa kojima se danas suočavamo, mogle da nadvladaju u narednim godinama i svoja predviđanja često zasnivaju na ekstrapolaciji prošlih trendova. Sudeći po preciznosti takvih radova, oni bi, međutim, podjednako mogli da se zasnivaju na astrologiji ili tarot kartama.4

Uprkos tome, bilo je ozbiljnih istoričara koji su imali dovoljno smelosti da prizovu (ili da bar postave) protivčinjenična pitanja. Gibon (Gibbon) je oduvek bio fasciniran beznačajnošću određenih istorijskih razvoja i povremeno je sebi dozvoljavao da piše na eksplicitno protivčinjenični način. Dobar primer je njegova kratka studija o onome što je moglo da se dogodi da Šari Martel nije pobedio Saracene 733. godine:

„Pobedonosna linija marša bila bi produžena hiljadu milja od stene Gibraltara do obala Loare; ponavljanje jednakog prostora odvelo bi Saracene do granica Poljske i planina Škotske; Rajna nije ništa manje prelazna nego Nil ili Eufrat, i arabljanska flota je bez vodenih borbi mogla da plovi do ušća Temze. Možda bi se tumačenje Kurana danas učilo u oksfordskim školama, a propovednici bi tamo obrezanim muškarcima dokazivali svetost i istinu Muhamedovih otkrovenja” (Gibbon 1994:445).

Ovo je, naravno, bio čisto ironičan dodatak, gibonovska šala na račun univerziteta koji ga je tako malo naučio. Znatno ambiciozniji bio je francuski pisac Šari Renuvije (Charles Renouvier), čije delo Uhronija (Uchronie) (objavljeno tačno sto godina posle prvog izdanja Gibonovog Opadanja i propasti) nije bilo ništa manje do „istorijski i apokrifni esej o razvoju evropske civilizacije koja se nije dogodila, ali koja je, možda, mogla da se dogodi”. Renuvije sebe opisuje kao „neku vrstu Svedenborga istorije - vizionara

4 Da navedemo nekoliko izvanrednih primera ovog žanra: G. H. Wells, The Shape o f Things to Come: The Ultimate Revolutions (London, 1933); R. C. Churchill, A Short History o f the Future (London, 1955); Sir John Hackett, The Third World War: The Untold Story (London, 1982); William Clark, Cataclysm: The North-South Conflict (London, 1984); Peter Jay and Michael Stewart, Apocalypse 2000: Economic Breakdown and the Suicide o f Democracy, 1898-2000 (London, 1987); James Dale Davidson and William Rees-Mogg, The Great Teckoning: How the World Will Change in the Depression o f the 1990s (London, 1992).

288 Najal Ferguson

koji sanja prošlost”, a svoju knjigu je okarakterisao kao „mešavi- nu pravih činjenica i zamišljenih događaja” (Renouvier 1901: iii). Predstavljena kao baština sedamnaestovekovnog antidetermini- ste, koju su preneli i dopunili njegovi potomci, centralna protiv- činjeničnost u Uhroniji nije u potpunosti različita od Gibonove. Kao rezultat male izmene toka događaja na kraju vladavine Marka Aurelija, hrišćanstvo ne uspeva da se uspostavi na Zapadu. Ono hvata korene samo na Istoku, ostavljajući Zapad da uživa u još jednom milenijumu klasične kulture. Kao rezultat, kada hrišćanstvo dolazi na Zapad, ono je samo jedna od mnogih religija koje se tolerišu u suštinski sekularnoj Evropi. Kao što se moglo i očekivati u viđenju Renuvijeovih liberalnih naklonosti, knjiga ima primetno antiklerikalno uporište.5

Godine 1907. - šest godina po objavljivanju drugog izdanja Re- nuvijeove Uhronije - najsamosvesniji pisac edvardijanskih isto- ričara Dž. M. Treveljan (G. M. Trevelyan) napisao je (na predlog urednika Vestminsterskih novina) esej pod nazivom: „Da je Napokon pobedio u bici kod Vaterloa”. Poput Gibonovog, i Trevelja- novo delo je alternativna prošlost proračunata da uznemiri, pre nego da inspiriše. Sa Napoleonom kao poglavarem kontinenta posle pobede kod Vaterloa, Britanija ostaje zarobljena na „poraženom putu tiranije i opskurantizma”. Revolucija koju je predvodio Bajron brutalno je ugušena i generacija mladih radikala bila je primorana da se bori za slobodu u udaljenim južno američkim pampasima. Napokon, „neprijatelj kako potonjeg režima, tako i demokratske slobode”, konačno umire 1836. godine. Ukratko, da nije bilo Vaterloa, ne bi bilo vigovske istorije.6

Ipak, uprkos Treveljanovom primeru, ovo nije bio žanr koji su pokušavali da razviju mnogi istoričari. Kada je, 25 godina kasnije, Dž. C. Skvajer (J. C. Squire) sastavio zbirku sličnih protivčinjenič- nih eseja, njegovih jedanaest saradnika bili su raznovrsna družina, uglavnom sastavljena od romanopisaca i novinara (Squire 1932). Skvajerovo delo Da se dogodilo drugačije imalo je kompletan pri-

5 Renuvije je ovu knjigu posvetio „novim partizanima ljudske slobode, što je uistinu i bila, u prošlosti koju je stvorila”. „Naš glavni spas je” izjavio je „da odlučujemo sami za sebe” (Renouvier 1901:31).

6 Videti Trevelyan 1930:124-35. Za skoriji francuski odgovor, videti Aron 1968.


zvuk samopobijanja; podnaslov mu je čak bio „skretanje u imaginarnu istoriju”. Skvajer je priznao na početku da nisu svi njegovi saradnici pisali „na potpuno istom nivou realnosti”. Neki, više od drugih, svojim spekulacijama unose satire; svakako, neke od njihovih maštarija doprinose raspoloženju Džonsonove opaske da „čovek nije natpis na spomeniku”. Nažalost, uvod koji je Skvajer napisao bio je, sam po sebi, neka vrsta natpisa u kamenu. Protivči- njenična istorija „ne pomaže mnogo”, zaključio je bogaljasto, „jer niko ne treba da je zna”. Nimalo ne iznenađuje da je knjiga ubrzo zamrla i zaboravljena.

Da li je Skvajerova knjiga diskreditovala pojam protivčinjenič- ne istorije za jednu generaciju? Svakako, neki članci pomažu da se objasni zašto su mnogi istoričari počeli da je doživljavaju kao puku igru koja se igra po čekaonicama. „Da su u Španiji Mavri pobedili”, Filipa Gvadale (Philip Guedalla) na primer, zasnovana je na protivčinjenicama španskog poraza na Lanjaronu 1491. godine, što je dozvolilo islamskom kraljevstvu Granade da postane centar Renesanse, kojom su upravljali Arapi, i osamnaestovekov- na imperija. (U ovom alternativnom svetu, Dizraeli završava kao veliki vezir Granade). „Da je Don Džon od Australije (vanbrač- ni brat Filipa II od Španije) oženio Meri, kraljicu Škota”, još je fantastičnije delo, kontrareformacijska romansa u kojoj kraljevski par zatire kalvinizam u Škotskoj, nasleđuje engleski presto, i obustavlja reformaciju sine die. Fišerovo (H. A. L. Fisher) delo „Da je Napoleon pobegao za Ameriku” zamišlja Bonapartu kako prelazi Atlantski okean (pre nego da se preda Belerofonu) i sa Bo- livarom se pridružuje snagama za oslobođenje Latinske Amerike od papske vlasti i monarhije. Harold Nikolson (Harold Nicolson) nudi još toga u svom „Da je Bajron postao kralj Grčke”, gde Baj- ron preživljava groznicu, od koje je umro na Misolongiju 1824. godine, i na kraju postiže sasvim drugačiju apoteozu kao papučar i sve pokvareniji kralj Džordž I od Grčke (1830 - 1854). (Tipično, Nikolson kao Bajronovo najtrajnije dostignuće vidi „uklanjanje razbacanih predmeta sa vrha Akropolja i, umesto njih, podizanje identične kopije Njustedske opatije”). Milton Valdmanovo (Milton Waldman) delo „Da je But promašio Linkolna” znatno je ma-

290 Najal Ferguson

nje frivolno, opisujući Linkolna kao groteskno ostarelog „nastranog autokratu”, diskreditovanog blagim mirovnim sporazumom koji nije zadovoljio ni Sever ni Jug, u svađi sa svojom sve osveto- ljubivijom partijom u Kongresu, koja konačno nestaje 1867, izlizana poslednjom, presudnom izbornom kampanjom.7 Ali što se tiče Skvajerovog delà „Da je 1930. otkriveno da je Bejkon zaista napisao Sekspira”, najviše što se može reći je da u svoje vreme ne bi bio deplasiran u Lakrdijašu (ovde je, suprotno, Šekspir napisao Bejkonova delà). Isto se odnosi i na Ronald Noksovo (Ronald Knox) satirično izdanje Tajmsa „31. jun 1930. godine” koji stavlja kasniji datum na uspešno okončani opšti štrajk.8

Da budemo pravedni, nije sve u Ako... lišeno istorijske vrednosti. Andre Moroaovo (André Maurois) poglavlje izbegava Francusku revoluciju zamišljajući uspešnu finansijsku reformu, koju je do kraja vodio Tirgo, potpomognutu ne samo većim kraljevskim razrešenjima, već i zaključujućim porazom parlamenata 1774. i reformom pariške policije. Čerčil (Churchill) postavlja podjednako zanimljivo pitanje o južnjačkoj pobedi u američkom Građanskom ratu, pretpostavljajući pobedu konfederacije u Getisburgu. A delo Emila Ludviga (Emil Ludwig) raspravlja da - kao što se naširoko verovalo u to vreme - nemački car Frederik III nije umro 1888. godine (posle samo devedeset i devet dana na tronu), nemački politički razvoj je mogao da krene liberalnijim putem. Ipak, čak i bolji eseji na temu Ako... su, vrlo očigledno, proizvodi savremenih političkih ili religijskih preokupacija savremenih autora. Kao takvi, oni nam mnogo manje govore o alternativama devetnaestog veka nego, na primer, o gledištima tridesetih godina dvadesetog veka na Prvi svetski rat. Međutim, Moroa zamišlja francusku bez- bednost stalno osiguranu ujedinjenom Anglo-Amerikom (gde je Britanija pobedila u američkom Ratu za nezavisnost); Čerčil uda-

7 Za pro-Linkolnovu protivčinjenicu videti Lewis 1935.

8 Spisak objavljenog zakonodavstva daje naročiti ukus ovom komadu: „Akt o obaveznom zapošljavanju’, „Zakon o cenzuri komičnih novina” i „Zakon o raspuštanju gradskih kompanija”. Dok ovi prizivaju jedva komično viđenje sovjetizovane Britanije, moderni čitaoci mogu smatrati manje nepoznatim takve pojmove - koji bez sumnje pogađaju Noksa kao podjednako nerealnog - kao što je „Zakon o dodeljivanju maksimalnih plata za direktore kompanija”, dodatno mleko i „racionalizacija univerziteta” tako da Velike na Oksfordu zamene inžinjerstvom.


ra u svoj doboš zarad iste transatlantske kombinacije (Britanija je uspela da pomiri Jug i poraženu Uniju); a Ludvig peva staru nemačku liberalnu tužbalicu za propuštenom prilikom za anglo- nemački savez (za koji veruje da bi ga Frederik, da je duže poži- veo, zaključio). Drugim recima, umesto da prošlim događajima priđu svesnom nezainteresovanošću za ono što je poznato o kasnijim događajima, svaki od njih za polaznu tačku uzima goruće savremeno pitanje: Kako je stradanje Prvog svetskog rata moglo da bude izbegnuto? Rezultat je, u suštini, retrospektivno čežnjivo razmišljanje. Zanimljivo, jedino Hiler Belok (Hilaire Belloc) zamišlja protivčinjenični ishod lošiji od istorijske realnosti. Poput Moroa, Belok izbegava Francusku revoluciju, ali je ovog puta propadanje Francuske kao sile ubrzano, dozvoljavajući Svetoj rimskoj imperiji da se proširi na federaciju Evrope „protežući se od Baltika do Sicilije i od Kenigsberga do Ostenda”. Međutim, kada izbije rat sa ovom Većom Nemačkom 1914. godine, Britanija je ta koja gubi, završavajući kao „provincija Evropskog komonvelta”.

Isti defekti ponavljaju se u ostalim, skorijim zbirkama protiv- činjeničnih eseja naslovljenih Da sam bio (Snowman 1979). Dva autora odvraćaju od američkog Rata za nezavisnost (jedan kao Eri od Šelburna, a drugi kao Bendžamin Frenklin), drugi (kao Hua- rez) odvraća od meksičkog građanskog rata opraštanjem meksičkom caru Maksimilijanu 1867. godine, a neki (poput Tiersa) sprečava Francusko-pruski rat od 1870. do 1871. Oven Dadli-Edvards (Owen Dudley-Edwards) (poput Gledstona /Gladstone/) rešava irsko pitanje odlučujući se za više reformi zemlje umesto za samoupravu, Harold Šukman (Harold Shukman) (poput Kerenskog / Kerensky/) izbegava boljševičku pobunu pažljivijim postupanjem prema Kornilovu, a Luis Alen (Louis Allen) (poput Tojoa /Тојо/) pobeđuje u ratu za Japan napadajući britanske i holanske imperije umesto Perl Harbur - poželjno razmišljanje iz američke, kao i japanske perspektive. Kao da to nije dovoljno, Nemačka je ponovo ujedinjena 1952. godine, zahvaljujući Morganovom (Roger Morgan) Adenaueru; Praško proleće nije ugušeno, zahvaljujući Filip Vindzorovom (Philip Windsor) Dubčeku; a čileanska demokratija je sačuvana Harold Blejkmorovim (Harold Blakemore)

292 Najal Ferguson

Aljendeom. Očigledna zamerka je da sve ovo predstavlja toliko mudrosti nakon događaja. U svakom slučaju, argument se zasniva više na onome što znamo o posledicama onoga što je urađeno, nego na opcijama i podacima zaista dostupnim dotičnim likovima u to vreme.

Druga slabost Skvajerove i Snoumenove (Snowman) zbirke je da u velikom broju poglavlja jedna, često trivijalna, promena ima trenutne posledice. Sada, dok ne postoji logički razlog zašto trivijalne stvari ne treba da imaju trenutne posledice, značajno je paziti se svodećih zaključaka da je, stoga, trivijalna stvar razlog za veliki događaj. Teorija o Kleopatrinom nosu (originalno Paskalovom) je samo najpoznatija među mnogim takvim svodećim objašnjenjima: dakle, Antonijeva strast za njenim nosom određuje sudbinu Rima. Drugi atributi Ričarda III svode se na izgubljen nokat:

Jer nem ade nokta, izgubljena je cipela;

Jer nem ade cipele, izgubljen j e konj;

Jer nemade konja, izgubljen je jahač;

Jer nem ade jahača , izgubljena je bitka;

Jer nem ade bitke, izgubljeno je kraljevstvo!

A ista logika leži u osnovi Gibonovog predloga da je kostobo- lja četrnaestovekovnog osmanskog sultana Bajazita jedini razlog koji ga je sprečio da opustoši Rim (Gibbon 1994: 341, tom VI); nepopustljivog Sauthernera (Sautherner) da je američki Građanski rat izgubljen samo zato što je general Unije Džordž B. Mekle- lan slučajno pronašao Lijevo (Lee) Specijalno naređenje br. 191; i Čerčilovog da je glavni rat između Nemačke i Turske bio izazvan ujedom zaraženog majmuna, koji je bio uzrok smrti grčkog kralja Aleksandra 1920. godine (Churchill 1929: 386). Kao što takva svedena objašnjenja podrazumevaju protivčinjenice (da nije bilo ujeda majmuna, ne bi bilo rata), tako su, obratno, brojne protivčinjenice u Skvajerovoj zbirci izvedene iz svedenih objašnjenja: da je nedostatak čvrstine Luja XVI doveo do Francuske revolucije, da je rana smrt Frederika III prouzrokovala Prvi svetski rat, i tako


dalje. Takođe, Snoumanova knjiga se, od početka do kraja, zasniva na pretpostavkama da su pogrešne odluke nekolicine „velikih ljudi” dovele do velikih kriza, poput gubitka američkih kolonija, Francusko-pruskog rata i Boljševičke revolucije. Kao i kod drugih svedenih objašnjenja, o kojima se raspravljalo ranije u tekstu, ovo je ponekad mogao da bude slučaj; ali ona moraju da budu predstavljena a ne samo pretpostavljena jer, u suprotnom, objašnjenja jednostavno nisu prihvatljiva - i protivčinjenični ishodi, na kojima se zasnivaju, padaju u vodu (Dray 1957:103).

Srodan problem je efekat humora. Eseji u Skvajerovoj zbirci treba da, u različitoj meri, budu smešni. Ali što su smešniji, manje su uverljivi. Ovo je istina za najsvedenija objašnjenja: drugačije formulisana, mogu da postanu uverljivija. „Da Antonije nije odlagao sa napuštanjem Egipta, mogao je da porazi Cezara”; „Da je Ričard III pobedio na Bosvortu, mogao je da stabilizuje vlast u Jorku”; „Da je Bajazit odlučio da napadne Italiju posle pobede u Mađarskoj, mogao bi da porazi Rim”; „Da nisu znali za namere Lija, vojske Unije mogle su da budu poražene na Antietamu”; „Da grčki kralj nije umro, možda ne bi izbio rat sa Turskom”. Manje zabavno, u svakom slučaju, ali verodostojnije. Slično tome, nije besmislica predložiti da bi, u slučaju da je opšti štrajk bio uspešni- ji, radničke vlade potrajale duže i postigle više nego što su postigle između ratova. Samo kada su napisane kao parodije u Tajmsu protivčinjenice postaju neverovatne.

Ako ništa drugo, Skvajerova knjiga čvrsto je ustanovila karakter protivčinjeničnog eseja kao jeu d’esprit, sredstvo za priželjkiva- nje ili svedeno tumačenje - a, pre svega, kao dobru šalu. U svojoj karakteristično zlonamernoj kritici marksizma u delu Sloboda i organizacija (1934), Bertrand Rasel (Bertrand Russell) održao je standard koji je Skvajer postavio:

„Može se tvrditi kao sasvim verovatno [sic] da, u slučaju da se Henri VIII nije zaljubio u Anu Bolejn, Sjedinjene Države danas ne bi postojale. Jer je, zahvaljujući ovom događaju, Engleska prekinula savez sa Papom, i stoga nije priznala Papino davanje Amerika na poklon Španiji i Portugaliji. Da je Engleska ostala katolička zemlja, verovatno je da bi ono što su danas Sjedinjene Države bio deo Španske Amerike”.

294 Najal Ferguson

U istom šaljivom raspoloženju, Rasel je predložio „bez neume- sne usiljenosti, sledeću alternativnu teoriju uzročnosti industrijske revolucije”:

„Industrijalizacija je sprovedena zahvaljujući modernoj nauci, moderna nauka je nastala zahvaljujući Galileju, Galilej je nastao zahvaljujući Koperniku, Kopernik je nastao zahvaljujući Renesansi, Renesansa je nastala zahvaljujući padu Carigrada, do pada Carigrada je došlo zbog migracije Turaka, do migracije Turaka je došlo zbog odluka centralne Azije, Stoga je osnovna studija u traženju za istorijskim uzrocima hidrografija” (Russel 1959: 294).

Ova tradicija nastavlja da živi u zbirci eseja Da nemade konja, koju je 1984. godine objavio Džon Meriman (John Merriman).9 Oni uključuju tri američke spekulacije: šta bi bilo da Pokahontas nije spasla kapetana Džona Smita? Šta bi bilo da je Volter emigrirao u Ameriku 1753? Šta bi bilo da je ćerka guvernera Hačinsona uspela da ga ubedi da ne vrati Dartmaut (incident koji je ubrzao bostonsku čajanku)? Uz to, tu su i dva francuska predmeta: šta bi bilo da je let iz Varene bio uspešan i šta bi se dogodilo da Bur- bonska linija nije propala 1820, kao i jedna britanska: šta bi bilo da je Vilijama III na moru porazio Džejms II? Sve u svemu, ovo je istorija za posle večere. Kompletan ton naveden je u uvodnom poglavlju, u kojem se spekuliše šta bi se dogodilo da je Fidel Kastro potpisao ugovor da igra bejzbol za Njujork Džajante, a podstaknut je apsurdnim delom Pitera Geja (Peter Gay), koji implicira da bi psihoanalitičari bili ozbiljnije shvaćeni da njihov osnivač nije bio Jevrejin. Jedino esej Konrada Rasela (Conrad Russell) o 1688. godini, naslovljen - „Katolički vetar”, ima neku pravu istorijsku vrednost (Russel 1984:103-107).

Ovde Rasel originalno (ali neobično) obnavlja pitanje koje je postavio Česterton (Chesterton) u Skvajerovoj zbirci: da li je engleska reformacija mogla da se poništi, u ovom slučaju, vetrom koji je bio naklonjen floti Džejmsa II, pre nego Vilijama III? Varijaciju na istu temu je, samo nekoliko godina ranije, zapravo predložio Hju Trevor-Roper (Hugh Trevor-Roper) koji je diskutovao o

9 Viđeti: Merriman 1984; zapravo je samo polovina eseja uistinu protivčinjenična.


neizbežnosti Stjuartovog neuspeha 1640. i 1680. godine, postavljajući pitanje: „Zar nije mogao mudriji kralj od (Čarlsa I ili Džejmsa II) da očuva ili obnovi autoritarnu monarhiju u Engleskoj, kao što je učinjeno u mnogim evropskim zemljama?” Da je Carlsu odobreno „još nekoliko godina”, kako Trevor-Roper predlaže, starenje njegovih parlamentarnih protivnika radilo bi protiv njih. Da je Džejms, „poput njegovog brata, postavio politiku iznad religije, Stjuartov otpor” možda bi „pustio korenje”: „А onda plemići Viga iz Engleske, poput hugenotskih plemića iz Francuske, ne bi počeli da obožavaju izašlo sunce?”10 Džon Vinsent (John Vincent) je nedavno dalje razvio ovu temu, upoređujući Renuvijeovu „alternativnu” istoriju paganske Evrope sa alternativnom 'istorijom katoličke Engleske. Vinsent za početak uzima raniji trenutak od Rasela i Trevor-Ropera:

[ŠJpansko osvajanje šesnaestog veka [podrazumevalo je] nametanje racionalnosti relativno bez krvoprolića, ali... je naknadna upornost u oporezivanju ta koja je vodila ka sporadičnim revoltima, poput Iko- noborstva u Norviču. Ozbiljnije od toga, ono je ostavilo Englesku bez mogućnosti da odigra ulogu demilitarizovanog pratioca. U Tridesetogodišnjem ratu više od trideset stranih vojski borilo se za vlast nad engleskom zemljom, a nabijanje Bristola na sablju ušlo je u narodno pamćenje.U početku ove katastrofe Vinsent zamišlja period „stabilnosti” koji traje sve do osamnaestog veka, ali se on završava drugom nesrećom: „Propašću državnog uticaja posle poraza u francuskom ratu, i ustupkom Francuskoj svojih ‘prirodnih granica’ na Temzi.”

Posle ovoga, stvari se vrtoglavo pogoršavaju, tako da devetnaesti vek postaje nadir Engleske, a ne njen zenit:

„Abdikacija, koja je potom usledila, dovela je do isprekidanog građanskog rata između plemićke republike građana Burka i pomorskih radikala, koji se okončao protektoratom maršala Velslija i ulaskom u

10 Videti: Trevor-Roper 1981:356-369. Isto predavanje sadrži moderniju protivčinjenicu postavljajući „četiri hipotetička događaja” koja su pobedu Nemačke u Zapadnoj Evropi mogla da učine „konačnom” posle 1940. godine: da nije bilo Čerčila; da nije bilo ultra oba- veštajne službe; da se Franko pridružio silama osovine; i da Musolini nije izvršio invaziju na Grčku.

296 Najal Ferguson

francuski merkantilistićki sistem. Uprkos nezainteresovanoj vladi, Engleska je pod Velslijem bila lišena trgovine, neumitno se pomerila ka demografskoj katastrofi, ozlojeđena zavisnošću od jedne letine, i postala žitnica sve industrijalizovanije Evrope. Plamenjača i masovna glad kišnih godina prouzrokovale su katastrofalno raseljavanje stanovništva. Politički, neuspeh pokušaja Francuskih olakšica inspirisao je op- sesivni nacionalizam, usmeren na oslobađanje takozvane ‘izgubljene’ francuske pokrajine južno od Temze, pokret je naglo prekinut begom vigovskih erlova na Madeiru i zatočenjem Gledstona na Svetoj Jeleni”.

Ali najgore je tek trebalo da se dogodi:

„Sledećeg veka, odlučujući događaj bio je nemački rat. Dugotrajna zaostalost engleske nauke učinila je neizbežnim da Nemci budu prvi koji će imati atomsku bombu. Klinička eliminacije Lidsa i Šefilda dovela je do brze predaje i, barem, spasila Englesku od invazije. Svakako, nijedan drugi događaj nije učinio više da Englesku dovede u Evropsku uniju...”11

Za razliku od tolikih saradnika Skvajera i Merimana, ni Ra- sel, ni Trevor-Roper, niti Vinsent ne mogu se zaista optužiti za priželjkivanje nečega. Niti su njihove pretpostavke svedene do te mere da budu samo smešne. U svakom slučaju, istaknuta je ozbiljna istorijska ideja o mogućnosti engleske „vanrednosti”. Ipak, njihovi razni doprinosi ostaju samo predloži, uz sitne prikaze dokaza. Oni su briljantno formulisana protivčinjenična pitanja, a ne odgovori.

Protivčinjeničnu argumentaciju su potpuno drugačije upotrebi - li predstavnici takozvane nove ekonomske istorije.12 Prva ozbiljna spekulacija u kvantitavnoj protivčinjeničnoj argumentaciji delo je R. V. Fogela (R. W. Fogel) o doprinosu železnice za američki ekonomski razvoj, u kojem je pokušao da stvori model ekonomskog razvoja SAD bez železnica, da bi osporio tradicionalnu pretpostavku da su one bile nezamenjive za američku industrijalizaciju. Prema ovim proračunima, da nije sagrađena ni jedna železnica, američki BNP bio bi samo malo niži nego što je zapravo bio 1890.

11 Videti: Vincent 1995: 39f. Videti takode njegovu raspravu o protivčinjenicama na str. 45ff.

12 Videti uopšteno: Fogel 1966: 642-51; Hunt 1968: 3-13.


godine, dok bi površina obrađivane zemlje bila značajno manja (Fogel 1964).13 Slične metode koristio je i Mekloski (McCloskey), i ostali, u raspravi o relativnom ekonomskom padu Britanije posle 1870. godine.14

Ovde nema priželjkivanja nečega i, svakako, nikakve šale. Međutim, postoje ozbiljni prigovori na takve „kliometrične” argumente. Najčešči je da relativno uska osnova devetnaestovekovne statistike ne može da izdrži građevinu ekstrapolacije i kalkulacije, koja je na njoj počiva (Elton, Fogel 1983). U meri u kojoj je ovaj prigovor bio usmeren na Fogelov rad o robovlasničkoj ekonomiji, on jasno ima politički podtekst: njegov argument da je robovlasništvo, da nije bilo Građanskog rata, moglo ekonomski da opstane bio je, prirodno, nepopularan kod mnogih američkih liberala.15 Ali se on, značajno, primenjuje i na njegov rad o žele- znicama. Nudeći samo pravične herojske pretpostavke o „nazadnim i naprednim vezama” mogao je Fogel da prizove - čak iako samo u tekstu ispisanom na računaru - Ameriku bez železnica. Ozbiljnija primedba njegovom pristupu je ta da dotičnim protiv- činjeničnim scenarijima nedostaje istorijska verodostojnost, ne zato što su svedeni ili proizvoljni, već zato što su anahroni. Savre- mene rasprave o železnicama nisu uglavnom bile o tome da li, već gde da se grade. Najbolja odbrana Fogela je da svrha računanja „društvene uštede”, koja je omogućena železnicama, nije radi prizivanja verodostojne alternativne istorije, već kako bi se testirala hipoteza o ulozi železnice u ekonomskom razvoju. Niko, zapravo, ne pokušava da „zamisli” devetnaestovekovnu Ameriku bez železnice. Svakako, konačni rezultat ove vrste protivčinjenice bio je da pokaže zašto j e železnica izgrađena, kvantifikujući njen (značajan) doprinos celokupnoj ekonomiji. Na sličan način, rasprava o opcijama ekonomske politike poslednjih godina Vajmarske republike, težila je da pokaže da nije bilo nikakvih politički održivih alternativa merama koje izazivaju deflaciju, koje je zaveo kancelar Bruning između 1930. i 1932. godine.16

13 Za primenu istih metoda na britanski slučaj, videti Hawke 1970.

14 Videti uopšteno: Floud, McCloskey 1994, tom II.

15 Videti: Fogel, Engerman 1974; Fogel 1989. Za suprotno viđenje videti Gutman 1975.

16 Za kratak pregled „Borhart debate” videti Kruedener 1990.

298 Najal Ferguson

Drugim recima, postoje dve različite vrste protivčinjenica koje su koristili istoričari: one koje su u osnovi proizvodi mašte, ali im (uglavnom) nedostaje empirijska osnova; i one stvorene da testiraju hipoteze empirijskim sredstvima, koje izbegavaju maštu na račun proračuna. U prvom slučaju, tendencija oslanjanja na inspiraciju, ili na svedena objašnjenja je ono što vodi neverodo- stojnosti. U drugom slučaju, to je tendencija da se prave anahrone pretpostavke. Koliko je teško prevazići ove teškoće, može se videti u pokušaju Džefrija Hotorna da utre put kombinovanju elemenata oba pristupa.17 U jednom od svojih pretpostavljenih „verodostojnih svetova”, on „izbacuje” kugu iz francuske srednjovekovne istorije, zamišlja kasniji ulazak u ruralnu plodnost u Francuskoj i ubrzavanje tempa francuske ekonomije i političku modernizaciju u osamnaestom veku. U drugom, zamišlja posledice američke ne- intervencije u Koreji posle Drugog svetskog rata; a u trećem, odvraća kurs italijanske umetnosti kasnog duećenta i ranog trećenta od inovacija koje su bile preteče Renesanse. Drugi primer je, možda, najverodostojniji, ukorenjen u američkim diplomatskim dokumentima (Fïawthorn 1991:81-122). Ali, Hotornovi ostali „svetovi” su manje verovatni. Prvi uključuje argument o vezama između srednjovekovne demografije i osamnaestovekovnog ekonomskog i političkog razvoja koje bi i najsmeliji kliometričar posmatrao s nevericom; dok se njegova vizija ,,ne-Renesanse” u umetnosti, gotovo u potpunosti, zasniva na sumnjivim pretpostavkama o dinamici stilističke promene u umetnosti (Hawthorn 1991:123-56). Što se tiče njegovih manje detaljnih uvodnih prikaza renesanse Laburističke partije osamdesetih godina dvadesetog veka i mavar- ske superdržave u dvadesetom veku (zapravo, jednom produžetku Gvadalinog eseja iz 1932. godine), ovi ne bi delovali deplasirano u novom izdanju Skvajerovog Ako... (Hawthorn 1991: 1,10).

Same po sebi, mane svih ovih pokušaja u eksplicitnoj protivči- njeničnoj analizi gotovo da bi mogle da objasne neuspeh protiv- činjeničnosti da postane prihvaćena. Da li zbog postavljanja neprihvatljivih pitanja, ili zbog pružanja neprihvatljivih odgovora,

17 Džefri Hotornov začetnički Plausible Worlds: Possibility and Understanding in History and the Social Sciences (Hawthorn 1991).


protivčinjenična istorija nastojala je da samu sebe diskredituje. Ipak, postoje drugi razlozi zbog kojih je tako mali broj istoričara pokušao da raspravlja na ovaj način - ili što su, kada su priznali mogućnost alternativnih ishoda, napustili protivčinjenični sadržaj, kao vrstu podteksta. Tako zamaskirana protivčinjeničnost bila je glavna osobina velikog broja skorašnjih „revizionističkih” istorijskih radova - ne sasvim iznenađujuće, u njima većina revizio- nista nastoji da ospori neke oblike determinističke interpretacije. Da uzmemo jedan primer, R. F. Fosterova (R. F. Foster) pravedno odobravana Moderna Irska stalno dovodi u pitanje nacionalističku teleologiju neizbežne nezavisnosti od „engleske” vladavine. Ipak, ni u jednom trenutku Foster jasno ne daje implicitne alternative (na primer, nastavljeno članstvo Irske u Savezu, možda kao proizvod uspešnog donošenja jednog od ranih Zakona o samoupravi) (Foster 1988). Dosta toga istog može da se kaže o Džon Čarmlijevoj (John Charmley) polemičkoj kritici Čerčila, prema kojoj bi se Britansko carstvo očuvalo posle 1940. godine sredstvima alternativnih politika, poput mira sa Hitlerom, ne navodeći kako bi to funkcionisalo (Charmley 1933). Jasno, nešto više od mana prethodnih pokušaja protivčinjenične istorije odvratilo je takve istoričare od iznošenja istorijskih alternativa o kojima govore njihove knjige. Na snazi je dublja sumnja u protivčinjeničnost - sumnja kojoj su najdublji koreni u filozofiji istorije...

Haos i kraj naučnog determinizmaPostoji bliska (ali daleko od toga da je slučajna) paralela izme

đu dovođenja u pitanje pripovedačkog determinizma, od strane pisaca poput Muzila i Borhesa (Borges), i dovođenja u pitanje klasičnog Laplasovog determinizma, od strane naučnika dvadesetog veka. Ovo je nešto što su, nažalost, istoričari imali običaj da zanemaruju (što je E. H. Kar učinio budući suočen sa teorijom o crnim rupama), ili da, naprosto, pogrešno razumeju. Jer, upečatljiva osobina mnogobrojnih modernih razvoja u prirodnim naukama je da su u osnovi istorijskog karaktera, u tome što su bili povezani sa promenama tokom vremena. Svakako, iz ovog razloga nije u potpunosti proizvoljno postaviti staro pitanje i ne pitati „Da li je istorija nauka?”, već „Da li je nauka istorija?”

300 Najal Ferguson

Ovo je istinito čak i za relativno stari drugi zakon termodinamike, koji tvrdi da se entropija izolovanog sistema stalno povećava - to jest, da će, ako su stvari prepuštene sebi, nered težiti da se povećava i da pokušaji da se stvori red za konačni ishod imaju smanjenje broja dostupne uređene energije. Ovo je od velikog istorijskog značaja, jer podrazumeva konačni i neuređeni kraj istorije ljudskog života i, svakako, univerzuma. Ajnštajnova teorija relativitieta, takođe, ima implikacije za istorijsko razmišljanje, pošto ne upotrebljava pojam apsolutnog vremena. Posle Ajnštajna, mi sada shvatamo da svaki posmatrač ima sopstvenu meru vremena: ako bih se popeo visoko iznad zemlje, delovalo bi da događajima ispod mene treba više vremena da se dogode, zbog uticaja zemljinog gravitacionog polja na brzinu svetlosti. Međutim, čak i relativno vreme ima samo jedan smer ili „strelicu”, pre svega zbog entropije i posledica entropije na naše psihološko poimanje vremena: čak i energija potrošena na beleženje nekog događaja u naše sećanje povećava količinu nereda u univerzumu.

Nered se povećava. Ništa ne putuje brže od svetlosti. Suprotno očekivanjima devetnaestovekovnih pozitivista, međutim, ne može svaki proces u prirodnom svetu da se sumira tako oštrim zakonima. Jedan od najznačajnijih naučnih razvoja kasnog devetnaestog veka bilo je shvatanje da većina iskaza o odnosima između prirodnih fenomena nije ništa više do verovatnoća u prirodi. Zapravo, amerikanac Čarls Sanders Pirs (C. S. Peirce) je označio kraj determinizma još 1892, u svojoj knjizi The Doctrine o f Necessity Examined. „’Izgledi’ po sebi osiromašuju put do smisla: od svega, oni su najviše nametljivi”, ustvrdio je Pirs (1892: 73). „Slučajnost je Prva, Zakon Drugi, tendencija ka uobličavanju Treća” (Hacking 1990). Odlučujući dokaz za to stigao je 1926. godine, kada je Haj- zenberg (Heisenberg) dokazao da je nemoguće precizno predvideti buduću poziciju i brzinu čestice, zato što njena sadašnja pozicija može da se izmeri samo korišćenjem bar kvantuma svetlosti. Što kraću talasnu dužinu svetlosti koristimo, dobićemo preciznije merenje pozicije čestice - ali, takođe, i veći poremećaj njene brzine. Zbog ovog „principa neizvesnosti”, kvantna mehanika može samo da predvidi broj mogućih ishoda za određeno posmatranje


i da predloži koji je od njih verovatniji. Kao što je Stiven Hoking (Stephen Hawking) rekao, ovo ,,u nauku uvodi neizbežni elemenat nepredvidivosti ili slučajnosti” na najosnovnijem nivou (Hawking 1988: 53). Svakako, ovo je upravo ono što je Ajnštajn, odan idealu laplasovskog univerzuma, smatrao tako nepoželjnim. Kao što je to predstavio u svom poznatom pismu Maksu Bornu (Max Born):

„Ti veruješ u Boga koji igra kockice, a ja u potpuni zakon i red u svetu koji objektivno postoji, i koji ja, na teorijski način, pokušavam da zarobim. Čvrsto verujem, ali se nadam da će neko pronaći realniji način, ili opipljiviju osnovu nego što sam ja imao sreće da učinim. Čak ni ogromni početni uspeh kvantne teorije ne navodi me da verujem u osnovnu igru kockicama, iako sam svestan toga da tvoje mlađe kolege ovo tumače kao posledicu senilnosti” (Stewart 1990: 293).

Ali, neizvesnost je nadživela Ajnštajna; i ona nije ništa manje zbunjujuća za istorijski determinizam. Po analogiji, istoričari nikada ne bi trebalo da izgube iz vida vlastiti „princip neizvesnosti” - da svako posmatranje istorijskog dokaza neizbežno iskrivljuje svoj značaj, samom činjenicom njenog izbora kroz prizmu nesmotrenosti.

Drugi moderni naučni koncept sa značajnim istorijskim implikacijama je takozvani „antropijski” princip, koji u svojoj „snažnoj” verziji tvrdi da „postoji mnogo različitih univerzuma ili regija jednog univerzuma, gde svaki ima vlastitu početnu konfiguraciju i, možda, vlastite naučne zakone... (ali) da bi se samo u nekolicini univerzuma koji su poput našeg, razvila inteligentna stvorenja” (Hawking 1988: 123). Ovo, prirodno, izaziva očigledne probleme: nije jasno kakav bi značaj trebalo da pridajemo drugim „istorija- ma” u kojima mi ne postojimo. Prema Hokingu, „naš univerzum nije samo jedna od mogućih istorija, ali je jedna od najverovatni- jih... postoji određena porodica istorija koje su mnogo verovatnije od ostalih” (Hawking 1988: 137). Ovu ideju o višestrukim univerzumima (i dimenzijama) nastavili su fizičari poput Mičia Kakua (Michio Kaku). Istoričar ne mora, čini mi se, da uzima isuviše bukvalno neke od Kakuovih fantastičnijih ideja. Zbog ogromne količine energije koja bi bila potrebna, deluje nepouzdano da bi

302 Najal Ferguson

putovanje kroz vreme kroz „poprečne cevaste rupe” u prostoru - vremenu moglo da se opiše čak i kao „teorijski” moguće. (Nezavisno od bilo čega drugog, kao što je često rečeno, kada bi putovanje kroz vreme bilo moguće, već bismo bili preplavljani „turistima” iz budućnosti - onima, to jest, koji su izabrali da ne putuju dalje u prošlost kako bi sprečili Linkolnovu smrt, ili zadavili novorođenog Adolfa Hitlera) (Kaku 1995: 234).18 Kako bilo, ideja o beskonačnom broju univerzuma može da posluži u značajne istraživačke svrhe. Ideja da - kao što je to predstavio jedan fizičar - postoje drugi svetovi, u kojima je Kleopatra uklonila bradavicu sa vrha svog proslavljenog nosa zvuči, i jeste, fantastična. Ali nam ona pruža živopisni podsetnik na neodređenu prirodu prošlosti.

Biološke nauke učinile su slična udaljavanja od determinizma tokom poslednjih godina. Iako Ričard Dokins (Richard Dawkins), na primer, udara na determinizam, njegova definicija pojedinačnih organizama, uključujući i ljude, kao čistih mašina za „preživljavanje”, koje su izgradili kratkotrajni savezi dugotrajnih gena” u svom delu Sebični gen19 eksplicitno tvrdi, da geni „određuju ponašanje samo u statističkom smislu... (oni) ne kontrolišu svoje tvorevine”.20 Njegova darvinovska teorija evolucije „šlepa je za budućnost” - priroda nema predodređeni nacrt. Svakako, čitava ideja o evoluciji je da replikatorni molekuli (poput DNK) čine i reprodukuju greške, tako da „naizgled trivijalni, sitni uticaji mogu da imaju ogroman uticaj na evoluciju”. „Geni nemaju moć predviđanja. Oni ne planiraju unapred”. Samo je u jednom pogledu Dokins determinista, u tome što isključuje ulogu „loše sreće” u prirodnoj selekciji: „Ро definiciji, sreća udara nasumice, i gen koji je na gubitničkoj strani nije nesrećan; to je loš gen”. Međutim, oni organizmi koji prežive udarce i strele sreće najbolje su napravljeni da to učine: „Geni moraju da izvrše zadatak koji odgovara pred- skazanju... (Ali) predskazanje u kompleksnom svetu je riskantan

18 Naravno, zamislivo je da će uspešnom putniku kroz vreme svest o njegovom putovanju kroz vreme biti izbrisana u putovanju.

19 Navodi iz knjige Ričarda Dokinsa u ovom tekstu dati su dati prema drugom, dopunjenom izdanju. Postojeći srpski prevod urađen je prema prvom izdanju (Dokins 1979, prim, pr.)

20 Dawkins 1989:267,271.


posao. Svaki posao kojeg se lati mašina za preživljavanje igra je na sreću... One jedinke, čiji geni stvaraju mozak tako da imaju običaj da se kockaju na pravi način, za direktnu posledicu imaju više izgleda da prežive, i da, na taj način, umnožavaju te iste gene. Stoga je glavna nagrada, u osnovi, stimulans bola i užitka, i mogućnost da se seti grešaka, da stimuliše izbor i razgovara sa drugim ‘mašinama za preživljavanje’,,.21

Drugi evolucionisti se, međutim, ne slažu sa ovim nizom argumenata, sa njegovim i dalje determinističkim implikacijama da trku dobija jak pojedinačni organizam (ili „meme” ili „fenotip”, Dokinsovi drugi oblici replikatora). Kao što Stiven Džej Gould (Stephen Jay Gould) pokazuje u svom Divnom životu, određeni slučajni događaji - velike ekološke katastrofe, poput one koja se očigledno dogodila posle takozvane „kambrijske eksplozije” - remete proces prirodne selekcije (Gould 1989: 47). Potpuno menja- jući dugotrajne ekološke uslove, preko noći obezvređuju vrednosne atribute koji su kao odgovor na ove uslove brušeni mileni- jumima. Preživeli preživljavaju, ne zbog toga što su njihovi geni stvorili i izgradili superiorne „mašine za preživljavanje”, već, često, zato što preostali atributi postaju aduti. Ukratko, nema okretanja leđa ulozi slučajnosti u preistoriji. Tradicionalni nizovi i kupe evolucione teorije, kao što Gould pokazuje, prosto su istrošeni raznovrsnošću anatomskih konstrukcija obelodanjenih u 530 miliona godina starom Burges Šejlu u Britanskoj Kolumbiji. Ni jedan darvinovski zakon prirodne selekcije nije odredio koji je od organizama sačuvanih u Burges Šejlu preživeo veliku krizu koja je zadesila Zemlju pre 225 miliona godina. Oni su, jednostavno, bili srećni dobitnici na kataklizmičkoj „lutriji”. Stoga, da je kataklizma imala drugi oblik, život na Zemlji bi evoluirao na sasvim drugačiji, i nepredvidiv, način.22

21 Dawkins 1989: 4, 8 , 15fT, 24f, 38f, 45. Otuda, takođe, i naš instinkt da branimo živote drugih mašina za preživljavanje u odnosu prema broju gena koji sa nama dele i njihovom starošću i budućom plodnošću, u odnosu na našu. U Dokinsovom modelu, čak je i kontrola rađanja stvar maksimalizovanja broja preživelih potomaka koji će tako roditeljskim genima dati najbolju šansu za preživljavanje.

22 Isti utisak je, zapravo, imao i Bari: „Pojavljivanje raznovrsnih biljnih i životinjskih vrsta koje postoje i postojale su čini se da je zavisilo od slučaja. U logici života nije bilo ničega što bi postojanje hrasta ili nilskog konja učinilo neizbežnim. Ne može se ni dokazati da je bilo ičega što je postojanje cmtroposa učinilo neizbežnim. Na udaljenom pragu

304 Najal Ferguson

Ponovo, lako je rugati se Gouldovim alternativnim svetovima nastanjenim „napasajućim vodenim biljojedima” i „vodenim predatorima sa grabljivim udovima s preda i čeljustima poput krcka- lice za orahe”, ali ne homo sapiensima („Da su crvići penisa vladali morem, ne verujem da bi australopitekus ikada uspravno hodao afričkim savanama”) (Gould 1989: 238, 309-321).23 Ali, Gouldovi komentari o ulozi slučajnosti u istoriji daleko su od apsurdnih. U nedostatku naučne procedure verifikacije ponavljanjem, isto- ričar evolucije jedino može da stvori priču - i da onda spekuliše o tome šta bi se dogodilo da su početni uslovi, ili neki događaji u vremenu, bili drugačiji. Ovo se ne odnosi samo na srećnu pobedu polihaeta nad priaplidima posle burgeškog perioda, ili pobedu sisara nad ogromnim pticama u periodu Eocene. Ono se primenjuje na ovu kratku istoriju osamnaestohiljaditite planete, kada ju je nastanio čovek.

Istina, Gouldov argument se u velikoj meri zasniva na ulozi velikih poremećaja - poput onih izazvanih napadom vanzemaljskih tela. Ipak, ovo nije jedini način na koji slučajnost ulazi u istorijski proces. Jer, kao što su pokazali zagovornici „teorije haosa”, prirodni svet je dovoljno nepredvidiv - čak i kada nema meteora koji padaju - da bi se zadatak tačnog predskazanja učinio skoro nemogućim.

U njegovoj modernoj upotrebi od strane matematičara, meteorologa i drugih, „haos” ne znači anarhija. On ne znači da ne postoje nikakvi zakoni u prirodnom svetu. On, naprosto, znači da su ti zakoni toliko kompleksni, da nam je praktično nemoguće da postavimo prave pretpostavke, tako da dosta toga što se događa oko nas deluje kao da je nasumično ili haotično. Međutim, kao što je Jan Stjuart (Ian Stewart) rekao, „Bog, u jednom dahu, može da igra kockice, stvara univerzum kompletnog zakona i reda”, dok, „čak i jednostavna jednačina (može da) stvori pokret tako

istorije deluje da pronalazimo praiskonsku slučajnost - poreklo čoveka”; Bury,’Cleopatra’s Nose’, str. 68.

23 Za neke neubedljive pokušaje da se obnovi determinizam u reakciji na Gouldov rad, videti Lewin 1995: 23-72,130ff. Neki od kritičara Goulda sebe prave smešnima u pokušajima da obnove pojam božanskog posredovanja i kompletnog univerzuma pod okriljem zemaljske boginje Geje. Ovo je Hegel Novog doba.


kompleksan, tako osetljiv na merenje, da se čini da je nasumi- čan” (Stewart 1990: 2, 6). Da budemo jasni, teorija haosa bavi se stohastičkim (to jest, naizgled nasumičnim) ponašanjem koje se događa u determinističkim sistemima.

Ovo je prvobitno bio fenomen koji je zanimao samo sledbeni- ke pionirskog francuskog matematičara Anrija Poenkarea (Henri Poincaré). Poenkare je ustanovio da periodičnost mora konačno da nastupi ako se transformacija iznova primenjuje u matematičkom sistemu; ali, kako su Stiven Smejl (Stephen Smale) i ostali shvatili, neki dinamički sistemi u višestrukim dimenzijama nisu se zasnovali na četiri vrste stalnih stanja, koje je Poenkare identifikovao za dve dimenzije. Koristeći Poenkareov topološki sistem raspoređivanja, bilo je moguće identifikovati broj „stranih činilaca” (poput kantorskog pribora) ka kojima su sistemi težili. „Stra- nost” ovih sistema zasnivala se u ekstremnoj teškoći predviđanja njihovog ponašanja. Zbog njihove ekstremne osetljivosti na početne uslove, bilo je potpuno nemoguće precizno znati njihova mesta polaska, kako bi se napravile precizne prognoze (Stewart 1990: 57, 95).24 Drugim recima, očigledno nasumično ponašanje ispostavilo se da nije u potpunosti nasumično - samo je nelinearno: „Čak i kada je naša teorija deterministička, sve njene pretpostavke ne vode do ponovljivih eksperimenata. Samo one koje su otporne na male izmene početnih uslova”. Teorijski, možemo da predvidimo ishod bacanja novčića kada bismo tačno znali njegovu vertikalnu brzinu i broj obrtaja u sekundi. U praksi, ovo je preteško - isto se odnosi a fortiori i na kompleksnije procese. Tako, iako je univerzum ipak pojmovno determinističan, „otpadaju sve determinističke opklade. Najviše što možemo da učinimo su [sic] verovatnoće... [zato što] smo isuviše glupi da bismo uvideli ša- blon” (Stewart 1990: 289-ЗОГ).

Brojne su primene (i izvodi) teorije haosa. Jedna od prvih bila je u klasičnom fizičkom problemu „tri tela” - nepredvidivi gravi-

24 Da damo potpun primer» pozadinski prikaz х—»кх (1-х) (tj. ponavljanje ne-linearne jednačine xt+l= kxt(l-xt)) deluje da postaje slučajno kada je vrednost k veća od 3. Ako se k veoma postupno povećava, međutim, pojavljuje se šablon: kada je х zavisno od k, rezultat je dijagram beskonačnog grananja: takozvano „drvo smokve” (nazvano po svom pronalazaču Majklu Feigenbaumu) (Stewart 1990: 145ff).

306 Najal Ferguson

tacioni uticaji dve veličinom jednake planete na trunku prašine - koji su astronomi videli u praksi, u prividno nasumičnoj orbiti Hiperiona oko Saturna. Haos se primenjuje isto tako na turbulenciju u tečnostima i gasovima: ovo je bila glavna oblast interesovanja Mičela Feigenbauma (Mitchell Feigenbaum). Benoa Mandelbrot (Benoit Mandelbrot) je otkrio druge haotične šablone u svom radu Fraktalna geometrija prirode-, fraktal, kao što ga je definisao, „nastavio je da ispoljava detaljnu strukturu kroz veliki broj mera” - kao što je slučaj i sa Feigenbaumovim „drvetom smokve”. Istraživanje Edvarda Lorenca (Edward Lorenz) o konvekciji i vremenu nudi jedan od najizvanrednijih primera haosa u akciji: koristio je frazu „Efekat leptira” da okarakteriše osetljivu zavisnost klime od početnih uslova (podrazumevajući da lepet jednog krila leptira danas, teorijski može da odredi da li će uragan udariti jug Engleske sledeće nedelje). Drugim recima, sitne fluktuacije u stanju atmosfere mogu da imaju značajne posledice - iz tog razloga je nemoguće dati približno preciznu vremensku prognozu (čak i uz najveće moguće računare) za više od četiri dana. Haotične šablone su, takođe, pronašli Robert Mej (Robert May) i ostali u fluktuacijama populacija insekata i životinja. U nekom smislu, teorija haosa konačno potvrđuje ono što su Marko Aurelije i Aleksandar Poup odavno znali instinktivno: čak i ako svet deluje kao da je „posledica Sreće”, on i dalje ima „pravilnu i lepu” - ako ne nerazumljivu - strukturu. „Sva Priroda je umetnost koju ne znaš; / Sva Sreća, put, koji ti ne možeš da vidiš”.

Jasno, teorija haosa ima značajan uticaj i na društvene nauke. Ekonomistima teorija haosa pomaže da objasne zašto su predviđanja i prognoze zasnovani na linearnim jednačinama, koje su osnova većine ekonomskih modela, često netačni (Кау 1995). Isti princip „da jednostavni sistemi ne moraju neophodno da imaju jednostavne dinamičke osobine” mogao bi, takođe, da se primeni na svet politike (Stewart 1990: 21). On je, ako ništa drugo, upozorenje svim učenjacima da izbegavaju jednostavne teorije o odlučujućim faktorima izbora. Najviše što možemo da učinimo s našim razumevanjem haotičnih sistema, kao što je Rodžer Pen- rouz (Roger Penrose) predložio, je da „stimulišemo tipične isho-


de. Predviđeno vreme možda nije vreme koje se zaista događa, ali je savršeno verodostojno kao vreme” (Penrose 1994: 23). Isto se odnosi i na ekonomska i politička predviđanja. Najviše što dugoročni prognozer može da uradi je da nam da nekoliko mogućih scenarija, i da prizna da izbor između njih može da bude samo nagađanje, a ne proročanstvo.

Ka haostorijiAli od kakvog je uticaja haos za istoričare, koje ne zanima pred

viđanje budućnosti, već razumevanje prošlosti? Nije dovoljno jednostavno reći da je čovek, poput svih stvorenja, predmet hao- tičnog ponašanja prirodnog sveta, mada je, svakako, istina da je, sve do kasnog devetnaestog veka, vreme verovatno bilo osnovni odreditelj većine dobrobiti ljudi. U modernoj istoriji, međutim, delà drugih ljudi počela su da igraju sve značajniju ulogu u ovom smislu. U dvadesetom veku, drugi ljudi - kao suprotstavljeni prirodi - skratili su živote većem broju ljudi nego ikada ranije.

Filozofski značaj teorije haosa je u tome da ona miri pojmove uzroka i slučajnosti. Ona nas ne spašava samo od apsurdnog sveta idealista, poput Oukšota, u kojem ne postoji takva stvar kao što je uzrok ili posledica, i podjednako apsurdnog sveta determinista, u kojem postoji samo niz predodređenih uzroka zasnovanih na zakonima. Haos - stohastičko ponašanje u determinističkim sistemima - znači nepredvidive ishode, čak i kada su uzastopni događaji uzročno povezani.

Zapravo, srednja pozicija je već bila izražena u onome što su filozofi istorije rekli o uzročnosti tokom četrdesetih i pedesetih godina dvadesetog veka - pre pojave teorije haosa. Osnovna deterministička ideja da uzročne tvrdnje mogu da se predvide samo zakonima može, kao što smo videli, da se prati unazad do Hjuma (Hume). U njegovom Ogledu o ljudskoj prirodi, Hjum je tvrdio da uzročna veza između dva fenomena XI i Y1 može da se postavi samo ako su posmatrani nizovi slučajeva u kojima su slučajevi X I, X2, ХЗ, X4,... praćeni Y l, Y2, Y3, Y4,... - niz dovoljno dug da opravda zaključak da X uvek (ili gotovo uvek) prate (ili gotovo uvek) Y. Prerađeno od strane Hempela (Hempel), ovo je postalo

308 Najal Ferguson

poznato kao „pokrovni zakon” modela uzročnosti, koji tvrdi da je bilo koja tvrdnja uzročne prirode zasnovana na zakonu (ili „ек- splicitnoj tvrdnji /pretpostavljenih/ opštih pravilnosti”) izvedenom iz ponovljenog posmatranja.25

Međutim, Karl Poper baca sumnju na mogućnost uspostavljanja takvih zakona istorijske promene, ako se pod „zakonom” smatra predvidiva tvrdnja analogna klasičnim zakonima fizike. Poperova ideja je bila da naučna metodologija - sistematsko testiranje hipoteza ekperimentima - ne može da se primeni na izučavanje prošlosti. Ipak, Poperovo odbacivanje determinizma - koji je prilično zbunjujuće nazivao „istoricizam” - nije podrazumevalo potpuno odbacivanje pojma uzroka, kao što je to učinio Oukšot.26 Poper je prihvatio da su događaje ili trendove zaista prouzrokovali „inicijalni uslovi”. Kritična tačka bila je da je u istoriji moguće imati uzročno objašnjenje koje ne zavisi od tako opšte tvrdnje ili deduktivne sigurnosti. Kolingvud (Collingwood) je već napravio razliku između hempelovskog (ili nomološkog) tipa uzročnog objašnjenja i tipa objašnjenja „praktične nauke”, u kojem je uzrok „događaj ili stanje stvari koje stvara ili sprečava ono što mi možemo da stvorimo ili sprečimo, a čiji je to uzrok” (Collingwood 1940). Ovde najbolji kriterijum za stvaranje uzročnog odnosa nije bio hempelovski pokrovni zakon, već takozvani „da nije” ili sine qua non test, primenjujući princip da „posledica ne može da se dogodi ili postoji ukoliko se uzrok ne dogodi ili ne postoji”. Poper je istakao to isto: „Postoje nebrojeni mogući uslovi; i da bismo mogli da ispitamo te mogućnosti, u našoj potrazi za istinitim uslovima toka, na raspolaganju nam je svo vreme da pokušamo da zamislimo uslovepod kojim a bi tok o kome se radi nestao” (Popper

25 Hempel 1959: 344-355; 1966: 143-163. U drugom delu, Hempel pravi razliku između univerzalnih zakona i verovatnih objašnjenja, zasnovanih na statističkim odnosima, predlažući da su mnoga istorijska objašnjenja zasnovana na ovom drugom, pre nego na prvom. Videti takođe Nagel, „Determinism in History” (Nagel 1966). U odbrani kvalifikovanog determinizma, Nagel oživljava Plehanov-Bari metaforu sudarajućih nizova kako bi objasnio očigledno „slučajne” događaje; ibid., str. 373.26 Ključni tekstovi su: Karl Poper, Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji (Poper 1993) i The Poverty o f Historicism (London, 1957).


1957: 122, 128ff). Svakako, Poperova optužba „istoricista” o kojoj se najviše govorilo bila je njihova nemogućnost da postave takva pitanja - „da zamisle izmenu u uslovima izmene” (nešto za šta su idealisti poput Oukšota, kao što smo videli, bili podjednako krivi).

Značaj ovog viđenja detaljnije je istražio Frankel (Frankel), koji citira neke primere istorijskih objašnjenja koji su naprosto tvrdnje o „uslovima bez kojih se konkretni događaji ne bi dogodili”:

„Da li bi Francuska revolucija bila drugačija da Ruso nije napisao Društveni ugovor7. Da li bi period Rekonstrukcije posle Građanskog rata bio drugačiji daje But, poput većine tobožnjih ubica, promašio? Prosto, kada pripisujemo uzročne uticâje određenog tipa Rusou ili Linkolnu pretpostavljamo da će se na ova pitanja potvrdno odgovoriti... Koje je, zapravo, uopštavanje koje leži iza tvrdnje istorijske uzročnosti poput te da je ’Kleopatrina lepota navela Antonija da se zadrži u Egiptu”? (Frankel 1959: 411-415).

Recima Galija (Gallie) „istoričari... nam govore kako se određeni događaj dogodio, pokazujući nam do sada neprimećene, ili bar potcenjene, prethodne događaje, ali zbog kojih se, tvrde na široko uvodnim osnovama, dotični događaj ne bi ili teško da bi se dogodio” (Gallie 1959: 387; Scriven 1966: 238-264). Jedna od razlika između nauke i istorije je u tome što istoričari često moraju isključivo da se oslanjaju na takva objašnjenja, dok naučnici mogu da ih koriste kao hipoteze koje će se eksperimentalno testirati. Drugim recima, ako želimo da kažemo nešto o uzročnosti u prošlosti, a da ne prizivamo pokrovne zakone, zaista moramo da koristimo pro- tivčinjenice, makar i da bismo testirali naše uzročne hipoteze.

Pravni teoretičari uzročnosti - koji su, ipak, kao i istoričari podjednako zainteresovani za razumevanje uzroka prošlih događaja - došli su do istog zaključka drugim putem. Kao što Hart (Hart) i Onore (Onore) pokazuju iz perspektive pravnika, postoje praktični problemi sa Milovom definicijom uzroka kao „ukupnim zbirom pozitivnih i negativnih uslova uzetih zajedno; sve slučajnosti... budući shvaćene, redovno prati posledica” (Hart, Honore 1985: lOfF). Jer, u njihovoj potrazi za odgovornošću, obavezom, nagradom i kaznom, pravnici moraju da ustanove koji je od vi-

310 Najal Ferguson

šestrukih uzroka - vatra, na primer, ili smrt - „načinio razliku” (Hart, Honore 1985: 22-63). Ovde je, takođe, jedini način da se to učini postavljanje „da nije” ili sine qua non pitanja: samo govoreći da li bi se određena šteta dogodila bez prestupnikovog navodno pogrešnog delà možemo da kažemo da li je, u pravne svrhe, delo bilo uzrok štete. Recima R. B. Brajtvajta (R. B. Braithwaite), uzročno povezani događaji su, stoga, oni koji se koriste: „Da opravdaju zaključke, ne samo o onome što se dogodilo ili će se dogoditi, već protivčinjenične’ zaključke o onome što j e moglo da bude slučaj da se neki stvarni događaj, koji se zapravo dogodio, nije dogodio... Pravnik pristupa opštem elementu prisutnom u uzročnim tvrdnjama... [pitajući] kada se predlaže da je A uzrok za B... da li bi se B dogodio bez A?” (Hart, Honore 1985: 15f, 21n).

Hart i Onore priznaju praktična ograničenja sine qua non (na primer, u hipotetičkom slučaju, u kojem dva čoveka istovremenim pucnjem ubijaju trećeg čoveka) (Hart, Honore 1985:101,109-14). Ali oni ne sumnjaju da, ipak, treba da budu pretpostavljena ništa manje subjektivnim pretpostavkama koje „realisti” daju o namerama zakonodavaca.

Kompleksna su filozofska grananja protivčinjenica. Kao što je Gardiner (Gardiner) istakao, dosta toga zavisi od oblika koji dobije protivčinjenično pitanje, a koji je često nepotpun:

„Da li je pucnjava na bulevarima bila uzrok revolucije u Francuskoj 1848. godine?” Da li ovo znači: „Da li bi revolucija izbila u isto vreme kada je izbila da se pucnjava nije dogodila?” Ili znači: „Da li bi revolucija izbila ranije ili kasnije Čak i da nije bilo pucnjave?” I da li, pošto dobijemo potvrdni odgovor na ovo potonje pitanje, pitamo: „Koji je, onda, bio pravi uzrok revolucije?” opet je neophodno dalje određenje. Jer, postoje mnogi mogući odgovori... I, ne postoje apsolutni pravi uzroci koji čekaju da ih istoričari otkriju...” (Gardiner 1952:107 i dalje).

Ove probleme formulacije naširoko su istraživali logičari (Lewis 1973; Reichenbach 1976; Kvart 1986). Ali iz perspektive istoričara verovatno je značajnije odrediti koja protivčinjenična pitanja uopšte postaviti. Jer, jedan od najsnažnijih argumenata protiv celokupnog stanovišta razmatranja alternativnih scenarija


je taj da ne postoje ograničenja broja koji možemo da uzmemo u obzir. Poput Borhesovog Cui Pena, istoričar je suočen sa neograničenim brojem „puteva odvajanja”. Ovo je Kroče video kao glavni tok protivčinjeničnog pristupa.

U praksi, međutim, nema neke svrhe postavljati najverovatnija protivčinjenična pitanja. Na primer, nijedna razumna osoba ne želi da zna šta bi se dogodilo 1848. godine da su celokupnom stanovništvu Pariza izrasla krila, pošto ovo nije verovatan scenario. Na ovu potrebu za verovatnošću u formulisanju protivčinjeničnih pitanja prvi je ukazao Ser Isaija Berlin (Ser Isaiah Berlin). Polazna tačka Berlina u njegovoj kritici determinizma, poput Majnekeove, bila je njegova neusklađenost sa potrebom istoričara da napravi vrednosne sudove o „karakteru, svrhama i motivima individua” (Berlin 1954).27 Međutim, nastavio je praveći značajnu razliku (koju je prvobitno predložio Namier /Namier/) između onoga što se dogodilo, onoga što je moglo da se dogodi i onoga što nije moglo da se dogodi:

„Niko neće želeti da porekne da često raspravljamo o najboljim mogućim tokovima radnji otvorenim za ljudska bića u sadašnjosti, prošlosti i budućnosti, u mašti i snovima; da istoričari (i sudije i porotnici) pokušavaju da ustanove, koliko god su sposobni, koje su ove mogućnosti; da načini na koje su ove linije iscrtane obeležavaju granice između pouzdane i nepouzdane istorije; da se ono što nazivamo realizmom (kao suprotan mašti ili neznanju života, ili utopijskim snovima) sastoji baš od smeštanja onoga što se dogodilo (ili je verovatno moglo da se dogodi) u kontekst onoga stoje moglo da se dogodi (ili može da se dogodi), i razgra- graničavanja ovoga od onoga što nije moglo da se dogodi; da je to sve... na šta se osećaj istorije, na kraju, svodi; da od ove mogućnosti zavisi sva istorijska (kao i pravna) pravda...” (Berlin 1959: 320f; podv. N. Е).

Ova razlika između onoga što se dogodilo i onoga što je prihvatljivo moglo da se dogodi od kritičnog je značaja:

27 Videti naročito str. 78f.: „Oni koji su [determinističkog viđenja] istoriju koriste kao metod za beg iz sveta koji im se, iz nekog razloga, pretvorio u grozan, u maštu gde se nelične jedinice svete za uvrede koje su im nanete i sve stavljaju na svoje meslo”. Videti takođe Geyl 1955:237-241.

312 Najal Ferguson

„Kada istoričar, u pokušaju da odluči šta se dogodilo i zašto, odbaci svu beskonačnost logički otvorenih mogućnosti, od kojih je ogromna većina očigledno apsurdna, i, poput detektiva, istražuje samo one mogućnosti koje imaju bar neku inicijalnu verovatnoću, smisao onoga što je verovatno - šta su ljudi, budući ljudi, mogli da urade ili da budu - je ono što čini smisao koherentnosti sa šablonima života...” (Berlin 1966: 49).

Drugi način da se ovo kaže je reći da nas zanimaju mogućnosti koje su delovale verovatne u prošlosti. Ovo je poenta koju je Mark Blok dobro razumeo:

„Proceniti verovatnoću nekog događaja znači izmeriti njegove šanse da se dogodi. Ta dozvola, da li je ona pravovaljana da govori o mogućnosti za prošli događaj? Očigledno ne, u apsolutnom smislu. Samo budućnost ima mogućnost. Prošlost je nešto već dato i ne ostavlja prostor za mogućnosti. Pre nego što se kockica baci, verovatnoća da će se pojaviti neki broj je jedan prema šest. Problem nestaje čim se isprazni kutija sa kockicama... U ispravnoj analizi, međutim, upotreba koju istorijsko istraživanje čini od ideje o mogućnostima uopšte nije kontradiktorna. Kada se istoričar pita o mogućnosti prošlog događaja, on zapravo pokušava da, čistom upotrebom uma, sebe prebaci u vreme pre samog događaja, kako bi odredio njegove izglede, kakvi su oni bili uoči njegovog ostvarenja. Stoga, verovatnoća prikladno ostaje u budućnosti. Ali pošto je linija sadašnjosti nekako pomerena u mašti, ono što je za nas prošlost, budućnost je prošlih vremena sazdana na fragmentu” (Blok 1966:103).

Gotovo identičnu poentu imao je i Trevor-Roper:

,,U bilo kom trenutku u istoriji postoje prave alternative... Kako možemo da 'objasnimo šta se dogodilo i zašto’ ako samo posmatramo ono što se dogodilo i nikada ne razmatramo alternative... Jedino ako se sme- stimo ispred alternativa u prošlosti..., ako živimo samo za taj trenutak, kao što su ljudi tog vremena živeli, u njegovom još uvek fluidnom kontekstu i među njegovim još uvek nerešenim problemima, ako vidimo te probleme kako nam nailaze, ... tada možemo da izvučemo korisne lekcije iz istorije” (Trevor-Roper 1981: 363ff).28

Ukratko, sužavanjem istorijskih alternativa koje razmatramo na one koje su verovatne - i stoga, zamenjujemo enigmu „prilike”28 Elton (Elton) je bio sličnog viđenja u The Practice o f History (Elton 1967), kao i Hoj- zinga.


sa proračunom verovatnoća - razrešavamo dilemu izbora između pojedinačne deteminističke prošlosti i neizvodljivo beskonačnog broja mogućih prošlosti. Protivčinjenični scenariji koje, stoga, treba da stvorimo nisu puka mašta: oni su simulacija zasnovana na proračunima o relativnoj verovatnoći verodostojnih ishoda u ha- otičnom svetu (stoga „virtuelna istorija”).

Prirodno, ovo znači da treba da posedujemo neko razumevanje verovatnoće. Treba, na primer, da izbegavamo zabludu kockara koji veruje da ako se na točku ruleta crveno pojavi pet puta za redom, da su veće šanse za crnu pri sledećem obrtanju - ovo nije tačno, a isto se odnosi i na situaciju kada bacamo novčiće ili kockice (Wolpert 1992: 20f). S druge strane, istoričare zanimaju ljudska bića koja, za razliku od kockica, imaju pamćenje i svest. Za kockice, prošlost zaista ne utiče na sadašnjost; jedino što je značajno su jednačine koje upravljaju njihovim kretanjem kada se bace. Ali za ljudska bića, prošlost često ima uticaja. Da napravimo jednostavan primer (pozajmljen iz teorije igre): političar koji dva puta izbegne vojnu konfrontaciju može biti ohrabren da se lati oružja treći put kada ga izazovu, baš zbog sećanja na ta poniženja. Svaka tvrdnja o njegovim verovatnoćama da se bori mora da se zasniva na proceni njegovih prošlih postupaka i njegovih sadašnjih stavova o njima. Tako je istorijska verovatnoća kompli- kovanija od matematičke verovatnoće. Baš kao što Bog ne baca kockice, ljudi nisu kockice. Vraćamo se na ono što je Kolingvud nazvao istinskom „istorijskom formom” uzroka, gde je ’ono što je ‘prouzrokovano’ slobodan i nameran čin svesnog i odgovornog izvršioca”.29 I, kao što je Drej (Dray) rekao, „principi delovanja” izvršioca u prošlosti nisu uvek bili ono što bismo smatrali striktno racionalnim.30

Ipak, bez odgovora ostaje sledeće pitanje: kako da pravilno razdvojimo verovatne neostvarene alternative od neverovatnih? Naj-

29 Svakako, Fišer dodaje još nekoliko tipova uzročnosti: one zasnovane na „abnormalnim prethodnicima”, „strukturnim prethodnicima”, „nizovima slučajnih prethodnika” i „prenagljenim prethodnicima”. Međutim, korisnost ove tipologije deluje sumnjiva, pošto razlike ni izbliza nisu jasne.

30 Dray 1957; 1963; 105ff. Za druge kritike Hempela viđeti Donagan 1966: 127-159.

314 Najal Ferguson

češće davana zamerka na protivčinjenični pristup je da on zavisi od „činjenica koje nikada nisu postojale”. Stoga, nama jednostavno nedostaje znanje da odgovorimo na protivčinjenična pitanja. Ali, nije tako. Odgovor na pitanje je, zapravo, jednostavan: treba da razmatramo kao verodostojne ili moguće samo one alternative

♦ koje možemo da pokažem o na osnovu savremenih dokaza, koje savremenici zapravo razmatraju.

Ova stvar je od vitalnog značaja, i nešto što je Oukšot, izgleda, prevideo. Kao što se često kaže, ono što nazivamo prošlošću nekada je bila budućnost; i ljudi iz prošlosti nisu ništa bolje znali kakva će im budućnost biti nego što mi možemo da znamo o našoj. Jedino što su mogli da urade bilo je da razmatraju verovatnu budućnost, verodostojni ishod. Moguće je da se neki ljudi u prošlosti nisu uopšte zanimali za budućnost. Takođe je tačno da su mnogi ljudi u prošlosti bili sasvim sigurni da znaju kakva će budućnost biti; i da su, ponekad, čak bili u pravu. Ali većina ljudi u prošlosti težila je da razmatra više od jedne moguće budućnosti; iako se nije ostvarila više od jedne, u trenutku pre nego što se ostvarila nije bila ništa realnija (mada sada može da deluje verovatnijom) od ostalih. Sada, ako je sva povest istorija (zabele- žene) misli, svakako moramo da pridamo podjednak značaj svim ishodima o kojima se razmišljalo. Istoričar koji dozvoljava svom znanju, na osnovu kojeg su se ovi ishodi dogodili, da izbriše ostale ishode koje su ljudi smatrali mogućim, ne može se nadati da ponovo uhvati prošlost „kakva je zaista bila”. Jer, razmatranjem samo mogućnosti koja se zapravo ostvarila, on čini najosnovniju teleološku grešku. Da bi shvatili kako je to zaista bilo, mi, stoga, moramo da razumemo kako zapravo nije bilo - ali kako je, savre- menicima, moglo da bude. Ovo je još tačnije kada je istinski ishod onaj koji niko nije očekivao - o kojem se zapravo nije razmišljalo sve dok se nije dogodio.

Ovo značajno sužava obim protivčinjenične analize. Možemo samo dosledno da razmatramo one hipotetičke scenarije koje savremenici, ne samo da su razmatrali, već su ih stavili i na papir (ili ih nekako drugačije zabeležili) i koji su preživeli - i koji su istoričari prepoznali kao validan izvor. Jasno, ovo uvodi dodatni


elemenat slučajnosti, pošto ne postoji ništa neminovno o tome koji dokumenti preživljavaju, a koji ne. Ali, u isto vreme, ono pro- tivčinjeničnu istoriju čini izvodljivom.

Postoji, onda, dvostruko obrazloženje za protivčinjeničnu analizu. Kao prvo, logička je neophodnost da kada se postavljaju pitanja o uzročnosti, da se postave „da nije” pitanja, i da se pokuša da se zamisli šta bi se dogodilo da naš pretpostavljeni uzrok nije bio prisutan. Iz tog razloga, primorani smo da stvorimo verodostojne alternative prošlosti na osnovu mišljenja o verovatnoći; a ona se mogu napraviti samo na osnovu istorijskog dokaza. Kao drugo, raditi ovo istorijska je neophodnost, kada pokušavamo da razumemo kakva je prošlost „zaista bila” - upravo u Rankeovom (Ranke) smislu, pošto moramo da pridamo podjednaki značaj svim mogućnostima o kojima su savremenici razmišljali pre događaja, i veći značaj njima nego ishodu koji oni nisu očekivali.

Osim prve pretpostavke da su sine qua non argumenti neophodni i treba da budu eksplicitni, glavno metodološko ograničenje, nametnuto u ovoj zbirci, je stoga da protivčinjenice treba da budu one o kojima su savremenici razmišljali. U svakom poglavlju, alternative su ponekad posmatrane kao realnost koja omogućava neophodnu početnu poziciju za argument.

Kada ih razmatramo pojavljuje se veliki broj stavova. Kao prvo, ono što se zaista dogodilo često nije bio ishod koji je većina oba- veštenih savremenika videla kao najverovatniji: protivčinjenični scenario je, u tom smislu, bio „realniji” za one koji donose odluke u kritičnom trenutku, od stvarnih događaja koji su usledili.

Kao drugo, počinjemo da uviđamo gde determinističke teorije zaista igraju ulogu u istoriji: kada ljudi veruju u njih i veruju da su u njihovim stegama. Kao što je gore zabeleženo, razlika između haosa u prirodnom svetu i haosa u istoriji je u tome da je čovek, za razliku od gasova, tečnosti ili nižih organizama, svestan. Nisu samo njegovi geni rešeni da prežive; i on je takođe rešen, i on stoga traga, da pre od delovanja u sadašnjosti, stvori smisao prošlosti i da na toj osnovi predvidi budućnost. Nevolja je u tome što su teorije na kojima je obično zasnivao svoja predviđanja tako često bile nepotpune. Bez obzira na to da lije prihvatio postojanje Boga,

316 Najal Ferguson

Uma, Ideala, klasne ili rasne borbe, ili bilo koje odlučujuće sile, one su ga dovodile u zabludu preuveličavajući njegovu mogućnost da stvori ispravna predviđanja. Tokvil je jednom napomenuo: ,,Čo- vek je sposoban da nastrada u politici zbog previše sećanja”; ali je trebalo da kaže: „Zbog previše determinističke istoriografije”. Na druge načine, verovanje u determinističke teorije stvorilo je sve velike konflikte koji su ovde razmatrani - engleski građanski rat, američki Rat za nezavisnost, anglolrski konflikt, Prvi svetski rat, Drugi svetski rat i Hladni rat - što nije malo verovatno. Na kraju, kao što ova knjiga pokušava da raspravlja, oni koji su umrli u ovim konfliktima bili su žrtve izvorno haotičnih i nepredvidivih događaja, koji su mogli da ispadnu drugačiji. VerOvatno je isti broj ljudi poginuo od nenamernih posledica determinističkih proročanstava kao i od njihovih tendencija za samoispunjenjem. Ipak, upadljiva činjenica je da su njihove ubice tako često delovale u ime determinističkih teorija, koje god religijske, socijalističke ili rasističke. U ovom svetlu, možda je najbolji odgovor na pitanje: „Zašto uopšte da postavljamo protivčinjenična pitanja?” jednostavno: šta ako ih ne postavimo? Virtuelna istorija je neophodan antidot determinizmu.

Stoga nema potrebe da se izvinjavamo zbog činjenice da je ova knjiga, u suštini, niz odvojenih putovanja u „vreme mašte”. Ona ukazuje na primesu naučne fantastike i nudi čitaocu poglede, kroz nizove cevčica, u osam paralelnih univerzuma. Ali pretpostavke na kojima je zasnovano svako poglavlje su više od puke mašte ili fantastike. Svet nije božanski uređen, niti njime upravlja Um, klasna borba ili bilo koji drugi deterministički „zakon”. Jedino što možemo reći sa sigurnošću je to da je zbog entropije osuđen na sve veći nered. Istoričari koji proučavaju njegovu prošlost moraju da budu sumnjičavo nesigurni: zato što su artefakta koja tretiraju kao dokaz često preživlela slučajem, i zato što prepoznavanjem artefakta, kao komada istorijskog dokaza, istoričar istog časa narušava njegov značaj. Događaji koje pokušavaju da izvedu iz ovih izvora bili su prvobitno „stohastički” - drugim recima, očigledno haotični - zato što ponašanjem materijalnog sveta upravljaju nelinearne, kao i linearne jednačine. Činjenica o ljudskoj svesti (koja


ne može da se iskaže jednačinama) samo doprinosi utisku haosa. Pod ovim okolnostima, potraga za univerzalnim zakonima istorije uzaludna je. Najviše što istoričari mogu da urade je da daju privremene tvrdnje o uzročnosti, upućujući na verodostojne pro- tivčinjenice, stvorene na osnovu procena o verovatnoći. Konačno, može da se uključi verovatnoća alternativnih scenarija samo iz takvih tvrdnji savremenika o budućnosti kakve su preživele. Ova gledišta bi mogla da se smatraju manifestom nove „haostorije” - haotičnog pristupa istoriji. Ali na mnogo načina, ona jednostavno čine eksplicitnim ono što su mnogi istoričari radili godinama u samoći vlastite mašte.

Poslednje pitanje: da ova knjiga nije objavljena, da li bi se slična (možda bolja) knjiga uskoro, a ne kasnije, pojavila? Primamljivo je - i ne samo iz skromnosti - reći da bi bila objavljena. Ideje o uzročnosti u nauci toliko su se tokom prethodnih decenija promenile da deluje realno pretpostaviti da bi ih i istoričari, pre ili kasnije, prisvojili. Svakako, moglo bi se reći da, u slučaju da je sadašnja generacija istoričara obratila onoliko pažnje na matematiku, fiziku i čak, paleontologiju, kao što je na sociologiju, antropologiju i teoriju književnosti, knjiga mogla da se pojavi pre deset godina. Međutim, istorija ne postupa poput nauke. Kun (Kuhn) je možda u pravu o konvulzivnom kvalitetu naučnih revolucija - tendencija da staromodne „paradigme” odole neko vreme po nastupanju njihove zastarelosti (Kun 1974). Ali se, ne samo zbog moderne koncentracije izvora istraživanja, bar paradigma na kraju menja u ono za šta se smatralo da su značajna pitanja. (Čak i ako se ispostavi da je pitanje beznačajno, to postaje očigledno pre ili kasnije, kada nastupe umanjujući povraćaji). Istorijske paradigme se menjaju na manje slučajan način. Na mestu periodičnih „promena” napred, moderna istorijska profesija ima trom „revizionizam”, u kojem se učenici uglavnom bave određivanjem tumačenja prethodnih generacija, samo retko (i uz rizik po vlastite karijere) dovodeći u pitanje njihove pretpostavke. Ako ponekad deluje da istorija istorije ima ciklični kvalitet, čije postojanje na univerzalnom nivou ova knjiga poriče, onda to jednostavno prikazuje inherentna ograničenja profesije. Svakako, trendovi poput

318 Najal Ferguson

„preporoda pripovesti” odlično oslikavaju istoričarevu tendenciju da ide unazad, radije nego napred, u potrazi za metodološkom novinom. Iz tog razloga, čini se ispravno zaključiti u posibilitari- janskom tonu. Nije bilo ničeg neizbežnog u vezi s ovom knjigom. Ili pre, knjiga identična ovoj, ne bi se pojavila da nije bilo uzastopnih sastanaka istoričara istomišljenika, što je lako moglo da se ne dogodi - odvodeći nas valjano do autentično haotične prirode svakodnevnog života - kao i u slučaju svake protivčinjenice o kojoj se prethodno raspravljalo - bez obzira na to da li stvarni ishod treba staviti ispred mnogih neostvarenih, ali verodostojnih, alternativa.

istorijska sociologija sociološka hrestomatija.pdf

Documents