UVOD

Tema koju obrađujem, infrastruktura finansijskog tržišta, je veoma aktuelan I

gorući problem naše privrede. Po svim izveštajima većina preduzeća je privatizovana ali

samo po broju, jer je još uvek ostao problem privatizacije velikih javnih preduzeća koji je

ujedno I najkompleksniji u samom procesu privatizacije.

Sama privatizacija znači I transformaciju kompletne privrede jedne zemlje I

sasvim novo poglavlje u poslovanju preduzeća te zemlje. Ovaj proces zadire duboko u

pore društva I suštinski menja odnose koji su do njega važili. Značaj izveštavanja,

praćenje I analiza rada I poslovanja izbija u prvi plan.

Razvoj finansijskih tržišta segment ovog rada je takođe veoma bitan za razvoj

kompletne privrede. Finansijski I drugi instrumenti u mnogome nisu bili dostupni u

poslovanju preduzeća u socijalističkim I komunističkim režimima, ali njihova

upotrebljivost, dostupnost I diversifikovanost je veoma bitna za konkurentno I kvalitetno

poslovanje u uslovima tržišne privrede.

1

1.INFRASTRUKTURA FINANSIJSKOG TRŽIŠTA

Za efikasno i dobro funkcionisanje bilo kog procesa osnovna pretpostavka je kvalitetna infrastruktura. Ova konstatacija se, naravno, odnosi i na finansijsko tržište. Za potrebe ove analize izdvojili smo najznačajnije tržišne učesnike i to :

država, centralna banka, poslovne banke, institucionalni investitori, berzanski posrednici i ostali učesnici

Grafikon 1.1. Učesnici na finasijskom tržištu

Slika 4. Učesnici na finansijskom tržištu

2

1.1.Drzava učesnik i regulator nafinansiskom tržištu

Savremena shvatanja finansijskog tržišta u njegove učesnike ravnopravno uključuju državu. Pred modernu državu postavljen je zadatak da u realizaciji ekonomske i drugih parcijalnih politika (monetarno-kreditne politike, fiskalne, politike raspodele dohodka i dr.) koristi fini mehanizam tržišta i da bude odgovorna za funkcionisanje tržišta i njegov stalni razvoj, kao neizbežnog preduslova za stabilan razvoj cele privrede. Za jačanje vitalnosti datog tržišta bitna je sposobnost njegovih regulatora da odgovore na izazove tržišta i promene na njemu, i to na blagovremen, kreativan i fleksibilan način.

U regulativu spadaju zakonski propisi koji se formatizuju kao zakonski okviri i l i osnovi za podzakonske akte iz nadležnosti vladinih resora, drugih vladinih tela, državnih i poludržavnih agencija. Mera regulisanosti finansijskog tržišta je stalno otvoreno pitanje i potpuno je jasno da na tom planu država mora ići tankom linijom koja deli podregulisanost tržišta od prevelike regulisanosti. Podregulisano tržište teži lomovima, koji se ponavljaju ciklično, dok je previše regulisano tržište neefikasnotržište.1

U traženju optimalnih rešenja da izbegne podregulisanost tržišta i l i njegovu preveliku regulisanost, savremena država je jedan od izuzetno kvalitetnih odgovora dala kroz pravne okvire kojima reguliše transparentnost tržišta. Zahtev za transparentnošću tržišta podrazumeva otvorenost i nesmetan tok relevantnih informacija o potencijalnim poslovima i učesnicima u poslu, na osnovu računovodstvenih standarda. Ovaj zahtev je osnova za sigurnost koju tržište treba da pruža njegovim učesnicima.

Država kao učesnik na finansijskom tržištu ima posebno mesto i značaj, st o proističe iz njene specifične uloge u nacionalnoj ekonomiji uopšte. Država kao najveća upravna i izvršna vlast, na tržištu kapitala javlja se u ulozi: investitora, koris-nika kapitala, regulatora i kontrolora. Država se na tržištu kapitala može javiti i kao investitor i kao korisnik kapitala i istovremeno u obe uloge zajedno, tj. i kao investi-tor i kao korisnik.

Druga specifičnost uloge države na ovom područiju je u njenoj mogućnocti da napred navedene uloge koristi i kombinuje u realizaciji drugih funkcija, a pre sve-ga funkcije regulatora na tržištu kapitala. U tom smislu će se država, u slučaju kada j e tržište kapitala destabilizovano, pojaviti kao investitor, i amortizovati negativne tržišne oscilacije. Obrnuto je u slučaju kad je ponuda veća od tražnje jer će se u ovoj situaciji država pojaviti u ulozi korisnika kapitala i na taj način obezbediti stabilnost na tržištu kapitala.

Država kao tržišni akter ima posebno naglašenu ulogu kod regulisanja finansijskog tržišta. Posmatrano sa aspekta države regulacija finansijskog tržišta ima dva osnovna cilja:2

a) održavanje konkurencije među učesnicima i

1 Dragoslav Vuković, Osvrt na organizovano finansijsko tržište savremeni operativni koncept, standardi, karakteristike, Financing 2 3, Novi Sad 1998., str.19

2 Hendrik S. Houthakker, Peter J. Williamson,'The Economics of Financial Markets", Oxford University

Press, Oxford, 1996., str.285

3

b) zaštita investitora od prevara i zloupotreba.

Regulacija nema za cilj da se meša u delovanje tržišnog mehanizma, već na-protiv, cilj dobro osmišljene regulacije jeste da finansijsko tržište učini efikasnijim, odnosno regulativom se ne sprečavaju dnevne, već krupnije fluktuacije. U slučaju nagoveštaja velikih fluktuacija na finansijskom tržištu regulatornee i monetarne vlasti će svakako preduzeti sve mere da se one spreče i to putem velikih kupovina akcija i obveznica.

U određivanju zakonskog okvira problem je naći ono rešenje kojim će se rešiti dva problema:3

da se tržištu ostavi dovoljno prostora da odigra svoju ulogu i spreči radnje kojima se iskorišćavaju lakoverni, čime bi se ugrozila reputacija tržišta i na taj način bi se potkopala njegova celovitost i dugoročno uspešno funkcionisanje i

da ne zabranjuje učesnicima na tržištu da se oprobaju u svojim ino-vacijskim sposobnostima.

Drugi cilj regulacije finansijskih tržišta je zaštita investitora od prevara i zloupotreba. Prevara je obično rezultat nedostatka informacija. Ovakve stvari se dešavaju na finansijskim tržištima zbog velikog broja učesnika na njima. Dok po-jedinci smatraju da se tržišni mehanizam sam stara o ovakvim problemima bez regu-lacije, praksa je pokazala da regulacija ima značajnog efekta u sprečavanju prevara. U ovim slučajevima regulacija se vrši putem standardizacije predmeta trgovine, oblika trgovine i učesnika u trgovini. Pri tome, relevantne informacije koje se odnose na učesnike u trgovini i na predmet trgovine su od presudnog značaja za donošenje odluka o kupoprodaji. Informacije se daju u vidu statističkih podataka, a odnose se na aktivnost i poziciju predmeta trgovine na tržištu.

Dakle, finansijsko tržište njegove institucije i instrumenti, onakvo kakvo postoji i uspešno funkcioniše u razvijenim zemljama, pretpostavlja modernu i ot-vorenu tržišnu privredu, pravnu državu i, najzad, stabilan politički sistem. Drugim rečima, zahteva se ekonomski, pravni i politički ambijent gde su jasno definisana pravila igre u pogledu regulisanja vlasništva i prometa roba i faktora proizvodnje i gde su ekonomske funkcije države u službi održavanja i usavršavanja modernog tržišta, a ekonomska politika se vodi na osnovu demokratski utvrđenih odluka njenih političkih institucija.

1.2. Centralna banka - učesnik nafinansijskom triištu

Centralna banka spada u najznačajnije finansijske institucije. Ona je cen-ralna monetarna ustanova koja prema svom poslovnom obeležju jeste emisiona banka ili „banka banaka". Njena uloga, funkcija i odgovornost u domenu kreditno-monetarne, emisione, devizne politike i regulisanja novčane mase potiče iz prava i ovlašćenja koje njeni osnivači (najčešće država) prenose na nju kao monetarnu instituciju. Glavna uloga centralne banke odnosi se na regulisanje nivoa novčane mase i kredita u makrosistemu, kao i determinisanje stopa rasta ovih agegata u skladu sa optimalnom stopom rasta društvenog proizvoda, adekvatnom stopom zaposlenosti, relativnom stabilnosti cena i platnog bilansa. Međutim, alokativna i racionalizujuća kreditna uloga pripada poslovnim bankama i finansijskom tržištu,

3 Bernard J.Foley, Capital Markets, MacMillan Education Ltd., London, 1991., str.201.

4

s obzirom da centralna banka može samo indirektno i katalizatorski da usmerava novčane i kreditne tokove jer ne raspolaže mehanizmom distribucije i alokacije novčanih i kreditnihagregata nebankarskim sektorima. Centralne banke razvijenih zemalja su orijentisane na širi koncept monetarne politike i na tržišne mehanizme konkretnog realizovanja programiranih ili traženih kvantuma novca i kredita u opticaju. Istovremeno, u zemljama u razvoju centralne banke koriste koncept monetarne politike i uglavnom su u realizaciji orijentisane na kreditiranje i povlačenje kredita poslovnih banaka.

U monetarnoj teoriji i politici govori se o dve osnovne funkcije centralne banke. Prvo, centralna banka je nadležna za vođenje monetarne politike, odnosno kontrolu ponude novca, sa ciljem da se osigura niska stopa inflacije bez kreiranja visoke stope nezaposlenosti. Karakteristično je da se danas u razvijenim tržišnim privredama u hijerarhiji ciljeva monetarne politike - stabilnost cena, ekonomski rast, puna zaposlenost, uravnoteženi platni bilans - primat daje stabilnosti cena. Ovim se valorizuje značaj stabilnosti nacionalne valute za ravnotežna privredna kretanja. Teza monetarista (M. Friedman, A. Maltzer, K. Brunner i dr.) da je niska i stabilna stopa monetarnog rasta na dugi rok pretpostavka za postizanje stabilnosti cena valo-r izovana je u praksi velikog broja razvijenih zemalja.

Medutim, bilo bi pogrešno zaključiti da monetarna stabilnost podrazumeva samo stabilnost cena. Kompleksno poimanje monetarne stabilnosti podrazumeva stabilnost cena uz postizanje prilične stabilnosti deviznih kurseva i neometan promet na finansijskim tržištima tako da tržišni učesnici sa visokim stepenom izvesnosti mogu planirati šta će se desiti u bliskoj budućnosti.

Druga osnovna funkcija centralne banke je funkcija „zajmodavca u krajnjoj instanci" (lender of last resort) iii „poslednjeg utočištabanaka". Reč je o obezbeđenju likvidnosti makroekonomskog sistema. U finansijskom sistemu sa mnoštvom finan-sijskih posrednika potencijalna opasnost za pojavu finansijskih panika i ugrožavanje finansijske stabilnosti zemlje je konstantno prisutna. U ovakvim situacijama centralna banka se javlja kao spasilac koji je sposoban i spreman da odobri zajmove poslovnim bankama i na taj način spreči bankrotstvo. Objašnjenje za sposobnost centralne banke da daje zajmove u vreme dubokih kriza leži u tome što ona ima moć da kreira rezerve.

U pojedinim razvijenim tržišnim privredama postoji dvostepeno osiguranje protiv lančanog bankrotstva velikog broja banaka. U prvoj instanci to predstavlja određeni tip javne korporacije za osiguranje depozita koja garantuje do određenog iznosa štedne uloge građana. Tako na primer, u SAD Federalna korporacija za osigu-ranje depozita - FDIC (Federal Deposit Insurance Corporation) osigurava štedne uloge građana do 100 000 dolara u SAD i 20 000 evra u Evropskoj uniji. Ako iz bilo kog razloga dođe do poremećaja normalnog funkcionisanja korporacije, u drugoj instanci centralna banka, u ovom slučaju Sistem federalnih rezervi - FED, je uvek spremna da spasava takvu korporaciju delujući kao „zajmodavac u krajnjoj instanci«4

U razvijenim zemljama centralne banke koriste šest osnovnih instrumenata realizovanja monetarne politike i kontrole kreditnog potencijala privrede.

1) Rediskontni krediti bankama

Rediskontni krediti bankama obuhvataju kupovinu robnih ili drugih ko-mercijalnih

4 Đorđe Đukić, "Centralna banka i finansijski sistem", Litopapir, Čačak, 2001., str. 12

5

hartija od poslovnih banaka, na osnovu čega se menično potraživanje prenosi na centralnu banku i vrši kreditna alokacija na račune odgovarajućih poslovnih banaka. Radi se zapravo o kratkoročnom finansiranju robnog prometa na bazi meničnog pokrića i maksimalnih rokova do 90 dana. Postoje dva tipa kredita: rediskontni i krediti pokriveni dokumentima.

U većini zemalja rediskontni krediti su osnovni metod kreditiranja poslovnih banaka čime se povećava njihov finansijski potencijal. Priliv svežeg novca u sistem nastaje na osnovu kupovine od banaka komercijalnih menica njihovih komitenata, po nižoj tržišnoj vrednosti u odnosu na njihovu nominalnu vrednost. Direktni krediti bankama se odobravaju uz prilaganje papira ili drugih dokumenata same banke koja koristi kredite (najčešće se za pokriće koriste državne obveznice).

Operacije diskonta i rediskonta i na toj osnovi povećanje novčane mase u sistemu zahtevaju korišćenje isključivo pouzdanih menica čime se garantuje robna realizacija kao realna podloga i pokriće za kreiranje kredita i dodatnog novca. Ovi krediti se automatski likvidiraju sa rokovima dospeća robnih hartija, a istovremeno postoji stalno povećanje kreiranog novca na osnovu povećanja realnog robnog pro-meta. Koristeći ovaj instrument centralna banka ima pasivnu ulogu, gde ne postoji direktna i zadovoljavajuća kontrola centralne banke nad obimom kreiranih kredita.

2) Operacije na otvorenom trzištu

U operacijama na otvorenom tržištu centralna banka ima aktivnu ulogu u pogledu promena obima kreditnog potencijala i ukupnih rezervi poslovnih banaka. Preko operacija na otvorenom tržištu otvaraju se mogućnosti višekratnog dnevnog ulivanja i povlačenja novca i rezervi iz sistema. U situaciji kada centralna banka kupuje državne obveznice od poslovnih banaka automatski se povećava nivo rezervi i potencijala banaka i otvara mogućnost povećavanja obima kredita i novčane mase u sistemu. Obrnuto, kada centralna banka prodaje državne obveznice bankama, kod kojih se menja struktura bilansnih portfelja smanjuje se potencijal za plasiranje do-datnih kredita.

Takođe, moguće je vršiti kombinaciju delovanja instrumentima rediskonta i operacija na otvorenom tržištu. Kada se želi postići ograničavanje rediskontovanja tada će centralna banka povećati nivo kratkoročne kamatne stope ili na drugi način limitirati obim izdavanja kredita. Na osnovu toga poslovne banke će se orijentisati na prodaju hartija od vrednosti, kako bi se kompenzovao deficit likvidnih rezervi. Efekat se ogleda u smanjenju nivoa zaduženosti banaka i povećanju obima njihovih slobodnih rezervi.

3) Stopa obavezne rezerve

U razvijenim zemljama stopa obavezne rezerve se koristi kao alternativa i l i korektiv instrumenata operacija na otvorenom tržištu. Za razliku od operacija na otvorenom tržištu koje se smatraju fleksibilnim instrumentom monetarno-kreditnog regulisanja, obavezne rezerve se kvalifikuju kao rigidan, povremen i neophodan in-strument monetarno-kreditnog regulisanja u pojedinim situacijama.

Varijacijama stope obavezne rezerve se brani programirani obim novčanog rasta od uticaja spoljnih faktora. Cilj monetarne i kreditne politike je da se optimalno

6

reguliše obim slobodnog potencijala banaka (koji se dobija kao razlika između viška rezervi i pozajmljenih sredstava kod centralne banke). Kada obim obaveznih rezervi banaka prevaziđe kvantitativno obim kreditnih izvora sredstava, tada sistem poslovnih banaka ima slobodni potencijal za finansiranje privrede i obrnuto.

Kroz varijacije stope obaveznih rezervi centralna banka linearno i simultano utiče na obim viškova ili deficita slobodnih rezervi banaka. Kada se poveća stopa obavezne rezerve uslediće smanjenje slobodnog bankarskog potencijala, a sman-jenje stope obavezne rezerve povećava nivo slobodnog potencijala banaka čime se uspostavlja mehanizam ekspanzivne monetarno-kreditne politike.

4) Specijalni depoziti banaka kod centralne banke

Mehanizmom specijalnih depozita banaka kod centralne banke dodatno se smanjuje obim raspoloživih bankarskih resursa, čime se u fazi ekspanzije depoz ita u bankarskom sistemu smanjuje depozitno-kreditna multiplikacija. Formiranje specijalnih depozita može se realizovati na osnovu uvođenja marginalne obavezne rezerve. Ovde je reč o većim stopama obaveznih rezervi od standardnih, koje se primenjuju na banke sa ekspanzivnim rastom depozita. Na specijalne depozite se plaća niža kamatna stopa u odnosu na prosečnu, s tim da centralna banka može uzeti i beskamatonosne dodajne depozite.

5) Minimalna kamatna stopa

Mehanizam minimalne kamatne stope još se naziva i diskontnom il i eskont-nom kamatom. Radi se o kamatnoj stopi po kojoj je centralna banka spremna da kreditira poslovne banke. Preko minimalne kamatne stope centralna banka usmerava kreditne tokove i formiranje ostalih kamatnih stopa na finansijskom tržištu, a istovre-meno ona odražava i odgovarajuća kretanja kamata na tržištu. Kada centralna banka želi da smanji tražnju za novim kreditima i uspori kreditnu aktivnost bankarskog sistema izvršiće povećanje minimalne kamatne stope, a u uslovima orijentacije na ekspanzivnu monetarno-kreditnu politiku smanjiće minimalnu kamatnu stopu.

6) Direktivne mere

Direktivne mere mogu imati dva oblika: kvantitativni i kvalitativni. Kvan-titativne direktivne mere obuhvataju ograničavanje il i limitiranje obima kredita po-slovnih banaka nezavisno od kretanja i rasta depozitnog potencijala. Kvalitativne direktivne mere centralne banke se odnose na sugestije i uputstva bankama da u određenim periodima daju prioritet određenim grupama privrednih sektora. Direk-tivne ili selektivne mere centralne banke mogu biti: a) određivanje stope obaveznih plasmana banaka za finansiranje prioritetnih programa razvoja; b) plafoniranje uku-prcog obima bankarskih kreditnih plasmana i v) određivanje beneficiranih ili fiksira-nih kamatnih stopa za odgovarajuće oblike kreditnih plasmana.

Jedna od osnovnih funkcija centralne banke je redovno napajanje poslovnih banaka svežim kontingentima novca i kredita. U savremenim uslovima centralne banke instaliraju i paralelni mehanizam vanrednog snabdevanja banaka kreditima i novcem u uslovima kriznih perioda likvidnosti sistema poslovnog bankarstva. U

7

ovim slučajevima centralna banka se pojavljuje kao poslednje utočište za pokrivanje opšteg deficita novčanih sredstava poslovnog bankarstva i kao krajnji garant stabil-nosti i solventnosti sistema.

Stabilnost poslovnih banaka podrazumeva održavanje zadovoljavajućeg ste-pena likvidnog potencijala koji je neophodan za premošćavanje deficita u tokovima priliva i odliva novca banaka. Svoje primarne rezerve likvidnosti banke drže kod centralne banke čime je uspostavljena prva linija odbrane likvidnosti poslovnog istema banaka.

Druga linija odbrane likvidne pozicije se uspostavlja na osnovu formiranja sekundarnih rezervi likvidnosti, u vidu sredstava rezervnih fondova il i kratkoročnih hartija od vrednosti. U periodima kada pojedine poslovne banke ne mogu da pokr-iju svoje likvidne potrebe na osnovu primarnih i sekundarnih rezervi likvidnosti prinuđene su na otvaranje i treće linije odbrane likvidnosti preko korišćenja kredita na novčanom tržištu. U periodima kada je ceo sistem poslovnog bankarstva na ivici il i u zoni nelikvidnosti otvara se i četvrta linija odbrane likvidnosti banaka u vidu korišćenja kredita kod centralne banke.

Delovanje centralne banke može biti indirektno realizovano preko poslovnog bankarstva ili direktno preko parametara makroekonomske politike. U prvom krugu delovanja centralna banka neposredno vrši, putem instrumenata novčanog i kreditnog regulisanja: kreditiranje poslovnog bankarstva, varijacije stope obavezne rezerve, operacije na otvorenom tržištu, diskontna stopa i direktivne mere čime se utiče na obim novca i kredita u sistemu i troškova finansiranja reprodukcije, dok je alokativna funkcija prepuštena finansijskom sistemu i slobodnom tržištu.

Drugi krug kreditnog regulisanja centralne banke se vrši putem instrumenta selektivnog kreditiranja privrede preko poslovnog bankarstva.

Treći krug delovanja centralne banke se odnosi na supervizorstvo, odnosno nadzor nad poslovanjem bankarskog i šireg finansijskog sistema, kao i na praćenje i korigovanje najširih ekonomskih kretanja u zemlji i ekonomskih odnosa sa in-ostranstvom. Supervizorstvoje usmereno naapsorbovanje ekonomskih i finansijskih sokova i na minimizaciju rizika na planu transfera i alokacije novčanih i akumula-tivnih sredstava.

Glavna linija supervizorstva centralne banke se realizuje preko praćenja (monitoring), kontrole i korigovanja strukture poslovnog bankarstva. U razvijenim zemljama postoje dva osnovna pristupa supervizorstva: prvi, je karakterističan za anglosaksonske bankarske sisteme koji se bazira na instaliranju odgovarajućih stopa kapitala banaka i drugi, koji je karakterističan za bankarstvo Francuske, Nemačke i drugih zemalja, koji se oslanja na direktnijoj kontroli regulativnosti i adekvatnosti parametara poslovne politike banaka.

1.3. Banke - učesnici nafinansijskom trzištu

Banka je institucija koja prikuplja slobodna novčana sredstva (depozite), odobrava kredite i obezbeđuje transakcioni novac (plaćanje). Iz ove definicije banke proističe priroda posredničke funkcije banke. Međutim, banka nije običan posred-nik na finansijskom tržištu. Ona je agent preduzetnika u prikupljanju i korišćenju informacija. Prikupljanje i analiza informacija omogućava banci da pravilno donosi odluke o angažovanju sredstava, ocenjujući sposobnost zajmotražioca i kvalitet ul-aganja. Pri tome banka finansijsko posredovanje

8

obavlja preuzimajući kompletan rizik.Banke su najznačajnije depozitne finansijske institucije. One do sredstava dolaze

prikupljanjem različitih vrsta depozita: po viđenju, na osnovu tekućih i žiro računa, oročenih, štednih računa i dr.

Banka odobrava kredit iz prikupljenih depozita, ali ona može odobravati kredit i stavranjem obaveza prema samoj sebi, što se naziva kupovinom aktive kreiranjem depozita. Ovaj vid kreditiranja zasniva se na uverenju banke da svi de-poziti neće biti u istom trenutku pretvoreni u novac. Proces kupovine aktive kreiran-jem depozita poznat je u finansijskoj literaturi pod nazivom multiplikacija kredita.

Usluge koje vrše banke u oblasti plasiranja sredstava dele se u tri grupe:a) individualno bankarstvo,b) institucionalno bankarstvo iv) globalno bankarstvo. 5

Individualno bankarstvo obuhvata poslove sa stanovništvom, hipotekarne poslove, poslove sa kreditnim karticama, kreditiranje kupovine potrošnih dobara i razne usluge koje su, uglavnom, namenjene stanovništvu.

Institucionalno bankarstvo se odnosi na poslove kreditiranja nefinansijskih organizacija, finansijskih organizacija i državnih agencija.

Globalno bankarstvo podrazumeva veliki broj aktivnih i pasivnih bankar-skih poslova, kao što su: poslovno finansiranje, investiranje u hartije od vrednosti, poslovi na tržištu kapitala, poslovi na deviznom tržištu, poslovi na tržištu izvedenih hartija od vrednosti, itd.

Postoji više kriterijuma za podelu banaka. Ako se kao kriterijum uzme kreiranje i trgovina finansijskim instrumentima, onda je banke moguće podeliti na:

univerzalne komercijalne i investicione banke.

Univerzalne banke su tradicionalni oblik organizovanja banaka u Evropi. Naziv univerzalna banka ukazuje da je lepeza usluga koje nude univerzalne banke prilično bogata. U delokrug rada univerzalnih banaka ubrajamo sledeće poslove: transakcije sa hartijama od vrednosti u tuđe ime i za tuđ račun, prodaja osiguranja, kupovina akcija u drugim firmama, garancije pri emisiji hartija od vrednosti, poslovi hipotekarnog bankarstva, portfolio menadžment i upravljanje investicionim fondo-vima.

Zbog širine poslova i razvijenosti interesa poslovnih subjekata univerzalnebanke se danas organizuju u veće bankarske organizacije, koje po svom karakteru i ukupnoj aktivi kojom raspolažu prerastaju u prave „mega banke"

5 Mirko Kulić, "Finansijska tržišta", Megatrend-univerzitet primenjenih nauka, Beograd, 2003., str.56.

9

Grafikon 1.2. Najveće svetske banke po visini ukupnih aktiva (u milijardama dolara, 1999.)

Komercijalne ili depozitne banke - su u savremenim uslovima poslovanjajedan od najrasprostranjenijih oblika bankarskog organizovanja. Njihova osnovna

karakteristika jeste struktura njihove bilansne pasive, koja je svojim pretežnim delomkratkoročnog karaktera. Primarni posao depozitnih banaka je prikupljanje sredstavaiz depozita sektora privrede, neprivrede i stanovništva. Prikupljena sredstva se daljeusmeravaju uglavnom za određene komercijalne aranžmane privrednih subjekata, pa

po tom osnovu i imaju naziv komercijalne banke.Komercijalne banke obezbeđuju esencijalne finansijske usluge za svoje kli-jente koji

su uključeni u međunarodnu trgovinu i finansije. One daju garancije na kredite firmama sa dobrim performansama, radi kupovine raznih roba u inostranstvu. Banke, takođe, odobravaju direktne zajmove stranim vladama i multinacionalnim kompanijama radi izgradnje novih proizvodnih objekata i realizacije drugih poslova. Jedna od najstarijih bankarskih usluga vezana za medunarodnu razmenu je kupo-prodaja stranih valuta za račun svojih komitenata. Ovo su rizični poslovi i najčešće se poveravaju najvećim bankama, koje vrše tehničku ekspertizu i koje imaju bogato iskustvo u uspešnom trgovanju devizama.

Ulaskom na finansijsko tržište komercijalne banke menjaju strukturu svog poslovanja. Putem emisije svojih obveznica banke formiraju dodatne nedepozitne izvore sredstava. Kupovinom hartija od vrednosti na finansijskom tržištu komerci-jalne banke proširuju spektar svojih kamatonosnih aktiva.

Karakteristično je da pored tradicionalnih aktivnosti savremene komerci-jalne banke sve više obavljaju i razne netradicionalne aktivnosti. Poslednjih tride-setak godina američko komercijalno bankarstvo beleži simultan pad tradicionalnih bankarskih aktivnosti (provizije od usluga plaćanja i kreditiranja) a beleži porast ne-tradicionalnih aktivnosti (usluge

10

zasnovane na plaćanju članarina). Tako su prihodi ostvareni obavljanjem tradicionalnih aktivnosti smanjeni sa 36% u P65. godini na 22% u 1998. godini, dok je učešće prihoda od vršenja netradicionalnih aktivnosti u ukupnim prihodima banaka poraslo sa 7,6% na 17,2% u ovom periodu.6

Investicione banke su specijalizovane banke koje u svom finansijskom po-tencijalu raspolažu pretežno kvalitativnim sredstvima kojima banka finansira razvo-jne potrebe klijenata. U poslove koje obavljaju investicione banke ubrajamo:

organizovanje emisija hartija od vrednosti otkup i distribucija hartija od vrednosti trgovina hartijama od vrednosti

restrukturiranje preduzeća

promena vlasničke strukture preduzeća konstalting i dr.

Pored ovih poslova, investicione banke veoma često traže poslovne partnere za kompanije koje nastoje da budu finansijski restrukturirane ili za kompanije koje fraže odgovarajuće kompanije da bi ih vlasnički preuzele.

U sklopu deregulacionih tendencija i opšte homogenizacije finansijskih in-stitucija, kao i globalizacije finansijskih odnosa relativizuju se funkcionalne razlike između investicionih i komercijalnih banaka. S jedne strane, investicione banke se sve više bave tradicionalnim poslovima komercijalnog bankarstva, kao što su pri-manje depozita, odobravanje kredita, osiguravajući uslužni poslovi. S druge strane, komercijalne banke su ušle u domen investicionog bankarstva, povećavajući svoje investicione aktivnosti sa hartijama od vrednosti.

Ono što je posebno značajno naglasiti je činjenica da se, u novije vreme, smanjuje uloga banaka kao finansijskih institucija na finansijskom tržištu. To je di-rektna posledica snažnog trenda povećanja dereglacije banaka, kao i podsticanja jake konkurencije između banaka i njihovih bliskih konkurenata finansijskih institucija štedionica, štednih banaka, investicionih fondova i nebankarskih finansijskih institucija.

Naime, nebankarske finansijske institucije, u specifičnim segmentimatržišta, obezbeđuju veću diverzifikaciju portfolia i profesionalno investiciono upravljanje u odnosu na banke. To omogućava promenu u pogledu obima i raznolikosti investi-cionih opcija koje su dostupne individualnim investitorima. Sa smanjenjem tržišnog udela banaka smanjuje se i njihova profitabilnost, pa su one prisiljene na promenu poslovne orijentacije. Promene se odvijaju u pravcu saradnje sa novim finansijskim posrednicima i korišćenja neposrednih odnosa vlasnika i korisnika kapitala. Dakle, od adaptibilnosti banaka, na promene u tehnologiji i globalizaciju međunarodnog finansijskog tržišta, zavisiće održanje njihove konkurentske sposobnosti među finan-sijskim institucijama nafinansijskim tržištima.

6 Edvards, F.R., Mishkin, F.S., 'The Decline of Traditional Banking:Implications for Financial Stability and Regulatory Policy, NBER Working Paper Series, No. 4993, 1998., str..2O6.

11

1.4.Institucionalni investitori

Institucionalni investitori (Institutional Investors) su finansijske institucije koje obimom prometa i načinom trgovanja na finansijskim tržištima značajno utiču na obrasce kreiranja i trgovine finansijskim instrumentima. U užem smislu, u ovu grupu finansijskih učesnika spadaju:

1. osiguravajuiće kompanije

2. penzioni fondovi i

3. investicioni fondovi ili kompanije.

Osiguravajuće kompanije predstavljaju finansijske posrednike koji za utvrđenu naknadu (premiju) obezbeđuju isplatu ugovorene sume, ukoliko se desi određeni (osigurani) slučaj. Osiguranjem se vrši transfer rizika čija bi pojava imala ekonomske i socijalno negativne posledice za osiguranika. Transfer rizika se vrši distribucijom na veći broj nosilaca, a polazeći od verovatnoće njegovog dešavanja

Penzioni fondovi obezbeđuju pojedincima sigurnost i stabilnost prihoda posle završetka radnog veka. Oni se razlikuju od klasičnih finansijskih posrednika po tome što pružaju mogućnost indirektnog posedovanja finansijskih instrumenata od strane krajnjih investitora (ne emituju sekundarne finansijske instrumente). Imaju naglašeni fiducijarni karakter, kao i obavezu da obezbede penzioni dohodak i zato su p od stalnom kontrolom države.

Investicioni fondovi i l i kompanije su finansijske institucije koje prikupljaju kapital od pojedinaca emitovanjem akcija, i l i ređe, potvrde o učešću i dalje ga plasira u portfelj različitih hartija od vrednosti. Rizik plasmanaje na strani ulagača, odnosno akcionara. Prag ulaganja u ove institucije je veoma nizak, tako da je i najsitnijim investitorima omogućeno da na mala vrata uđu u veliki svet finansija. Na ovaj način mali investitor postiže efekat disperzije rizika ulaganja, jer posedovanjem akcije in-vesticionog fonda postaje srazmeran vlasnik ogromnog portfolia različitih hartija od vrednosti.

U širem smislu u ovu grupu se mogu uključiti i investicione banke, finansi-jske kompanije i zadužbine.

Značajna razlika institucionalnih investitora u odnosu na kreditne institucije ogleda se u tome što sredstva prikupljju u nedepozitnim oblicima a dalje ih plasiraju u hartije od vrednosti. Međutim, razlika postoji ne samo u načinu prikupljanja sred-stava već i u karakteru formiranog portfolia.

Institucionalni investitori formiraju investicioni portfolio od raznih instru-menata tržišta kapitala, akcija i obveznica, ali pod pretpostavkom da je sekundarno tržište kapitala duboko i da mogu relativno lako da se oslobode istiL To znači da su portfoliji institucionalnih investitora znatno likvidniji od kreditnih institucija što ujedno predstavlja i osnovnu prednost institucionalnih investitora u odnosu na ban-ke.

Institucionalni investitori su veoma specifična grupa finansijskih institucija koja se

12

od ostalih institucija razlikuje po tome što:

institucionalni investitori nisu predmet monetarnog regulisanja, ne obezbeđuju funkciju platnog prometa, imaju pretežno funkciju poverenja (fiducijarni karakter) i institucionalni investitori preuzimaju rizike koji ne proističu iz normalne ekonomske aktivnosti, već iz okolnosti koje su vezane za uslove života i prirodne uslove.

S obzirom na ogroman značaj ove vrste finansijskih institucija, detaljnija analiza institucionalnih investitora i njihovog rastućeg značaja na medunarodnom finansijskom tržištu biće obrađena u posebnom poglavlju.

1.5. Berzanski posrednici - Brokersko dilerske firme

Poslove posredovanja na finansijskim tržištima mogu da obavljaju mnoge od već analiziranih finansijskih institucija. 7Međutim, razvijeno finansijsko tržište karakteriše postojanje velikog broja učesnika koji su specijalizovani isključivo za obavljanje poslova posredovanja između ostalih učesnika na berzama i finansijskim tržištima. Ova kategorija učesnika je najčešće oličena u specijalizovanim brokersko-dilerskim kućama. Mnoge od njih se ne bave samo brokerskim i dilerskim poslovima, već i šire, poslovima investiranja, portfolio menadžmenta, finansijskog konsaltinga, itd.

Berzanski posrednici su vrlo značajna i heterogena grupa učesnika na finansijskim tržištima. lako postoji više vrsta, sve ih je grubo moguće svrstati u jednu od sledeće dve osnovne grupe:- Brokere i- Dilere.

Prema odredbama jugoslovenskog Zakona o berzama, berzanskom poslovanju i berzanskim posrednicima iz 1994. godine (čije odredbe su važile do 31. maja 2003. godine), berzanski posrednici se definisani značajno šire. Tu su uključene banke, poštanska štedionica i osiguravajuća društva. Oni su morali da dobiju saglasnost Narodne banke Jugoslavije za obavljanje trgovine, isto kao i investicioni fondovi i drugi berzanski posrednici brokerskog i dilerskog načina trgovanja koji se osnivaju u skladu sa tim zakonom. A to su mogle da budu:- Eskontne firme - koje vrše poslove otkupa, eskonta i reeskonta menica.

- Lombardne firme - koje vrše otkup, lombard i relombard hartija od vrednosti ili odobravajukredite na osnovu zaloga hartija od vrednosti i drugih roba.- Žiro firme - koje obavljaju poslove bezgotovinskog i klirinškog platnog prometa.- Založni zavodi i zalagaonice - koji odobravaju kredite na osnovu zaloge pokretnih stvari.- Menjačnice - koje obavljaju poslove kupo-prodaje deviza.- Otkupne firme - koje vrše otkup hartija od vrednosti.- Brokersko-dilerske firme.

7 Tu pre svega mislimo na banke i investicione kompanije.

13

Na žalost, izuzev menjačnica i brokersko-dilerskih firmi, ostale firme nikada nisu zaživele na domaćem finansijskom tržištu. Mnoge od njih ne bi ni mogle da egzistiraju kao samostalne firme, pošto je reč o različitim vrstama poslova koje su posredničke institucije mogle da obavljaju. Novi zakon, donešen krajem 2002. godine, koji je stupio na snagu 1. juna 2003. godine malo drugačijeje definisao brokersko-dilerska društva. Prema odredbama Zakona o tržištu hartija od vrednosti i drugih inansijskih instrumenata brokersko-dilersko društvo se definiše kao »pravno lice koje ima dozvolu za rad Komisije za hartije od vrednosti za obavljanje delatnosti brokerskog-dilerskog društva u skladu sa ovim zakonom«. Delatnost brokersko-dilerskog društva se detaljnije reguliše odredbama poglavlja VII ovoga Zakona, gde su tačno određeni ovlašćeni učesnici na organizovanim tržištima hartija od vrednosti i njihove delatnosti. Član 85 definiše čitav niz delatnosti koje brokersko-dilerska društva mogu da obavljaju. To su:

1) Brokerski poslovi - posredovanje u kupovini i prodaji, kao i kupovina i prodaja hartija od vrednosti u svoje ime, a za račun nalogodavca, odnosno u ime i za račun nalogodavca.2) Dilerski poslovi - kupovina i prodaja hartija od vrednosti u svoje ime i za svoj račun.

3) Poslovi market-mejkera - obaveznu kupovinu hartija od vrednosti u svoje ime i za svoj račun, a po cenama koje su unapred javno objavljene.4) Poslovi portfolio menadžera - upravljanje hartijama od vrednosti u ime i za račun nalogodavca.

5) Poslovi agenta emisije - organizovanje distribucije hartija od vrednosti bez obaveze otkupa neprodatih hartija.

6) Poslovi pokrovitelja emisije - organizovanje distribucije hartija od vrednost sa obavezom njihovog otkupa od izdavaoca radi dalje prodaje ili sa obavezom otkupa neprodatih hartija.

7) Poslovi investicionog savetnika - obuhvataju poslove pružanja savetodavnih usluga u vezi sa poslovanjem hartijama od vrednosti.8) Određene vrste poslova kastodi banke

Ukazivanjem na odredbe našeg zakona dotakli smo mnogo pitanja. Pre toga, pokušaćemo da se zadržimo na bazičnim pitanjima - šta su to brokeri i dileri?

1.5.1. Pojam brokera i dilera

Pojam broker vodi poreklo od francuske reči - broacier (engleski - broacher) - što bi opisno značilo - neko ko iznosi nešto na videlo u jednom značenju, ili neko ko stavlja pečat na vinsku burad sa druge strane. Ovo drugo značenje je povezano sa početnom upotrebom pojma, koji se koristio za preduzetnike koji su kupovali vino u buradima od seljaka da bi ga kasnije prodavali u manjim količinama (na primer flašama) pod svojom markom. Danas, pojam broker se može pojaviti u najmanje tri značenja:

1) Kao berzanski posrednik u poslovima na berzi - u smislu osobe koja posreduje između kupaca i prodavaca i koja za svoje usluge naplaćuje proviziju. Ovo je najšire i najčešće značenje pojma. U pojedinim zemljama, naročito u Velikoj Britaniji koristi

14

se još pojam stockbroker. Broker kao berzanski posrednik se javlja isključivo kao posrednik između kupaca i prodavaca, tojest on nije vlasnik finansijskih instrumenata ili robe kojom se trguje. Bez obzira na vrstu i obim trgovine, brokeri naplaćuju proviziju za svaku obavljenju kupo-prodajnu transakciju. Oni mogu da rade u svoje ime i za tuđ račun, ali i tuđe ime i tuđ račun. U većini zemalja sveta moraju biti registrovani, odnosno moraju imati licencu za svoj rad. Otuda se u SAD za njih sreće pojam registrovani predstavnik. Da bi to postali moraju položiti odgovrajući stručni ispit (series 7exam) i dobiti saglasnost od Udruženja brokera i dilera da ispunjavaju određene etičke i moralne standarde. U našoj zemlji brokeri su takođe licencirana zvanja. Dozvole za rad izdaje Komisija za hartije od vrednosti posle uspešno položenog brokerskog ispita.

2) U trgovini nekretninama - osoba koja predstavlja prodavca. I u ovom značenju brokeri rade za proviziju, koju dobijaju tek nakon prodaje nekretnine.

3) U poslovima osiguranja -za osobu koja pronalazi najbolji aranžman osiguranja za svog klijenta, a zatim mu prodaje polisu osiguranja.

Pored pomenuta tri, ponekad se može naći i četvrto značenje pojma broker:4) Osoba koja je uključena u trgovanje po-lovnim stvarima.Prema odredbama jugoslovenskog Zakona o berzama i berzanskom poslovanju iz

1994. godine berzanske posrednike koji obaljaju brokerske poslove mogu osnivati i fizička lica i to uz uslov da ih je najmanje dvoje. Po istom zakonu, brokerski način trgovanja znači obavljanje poslova u tuđe ime i za tuđi račun, uz plaćanje brokerske provizije. Po istom zakonu, postoji više vrsta brokera:

- Brokeri berze - reč je o licima koja su zaposlena na berzi i ovlašćena za berzansku trgovinu,- Brokeri članova berze - lica koja su članovi berze ovlastili za berzanski i vanberzanski promet, i- Nezavisni brokeri - lica koja su berzanski posrednici ovlašćeni samo za vanberzansko trgovanje.

Brokeri mogu da osnivaju svoja udruženja. Tako i u našoj zemlji postoji Udruženje brokera. Svakako najpoznatije je ono u SAD - to je čuveni NASD (National Association of Securities Dealers),

Pojam diler takođe ima nekoliko značenja. Najpoznatija su:1) Kao berzanski posrednik - Dileri zajedno sa brokerima spadaju u

najznačajnije kategorije berzanskih posrednika. To je ujedno i najrasprostranjenije značenje pojma. Preko brokera i dilera nvestitori u hartije od vrednosti širom sveta dolaze u međusobne kontakte. Dileri se ponekad nazivaju stokdžoberima ili market mejkerima. Oni kupuju i prodaju hartije od vrednosti u svoje ime i za svoj račun, što znači da su vlasnici finansijskih instrumenata ili robe kojom trguju. To je osnovna razlika u odnosu na brokera, koji je samo posrednik, dok su vlasnici njegovi klijenti. Dileri tesno sarađuju sa orokerima i drugim dilerima. Ne rade za proviziju, već prihod ostvaruju iz sopstvenog poslovanja, pre svega iz razlike u ceni.

2) Kao osoba koja kupuje robu ili usluge, radi prodaje krajnjim potrošačima. Veoma čest primer za ovakvo značenje pojma su na primer dileri automobila.

3) Ulični prodavac deviza - U Jugoslaviji sredinom devedesetih godina XX veka

15

pojam dilera je korišćen u vulgarnom značenju za osobe koji su se bavile ilegalnom trgovinom valuta.

Dileri su vrlo značajna kategorija berzanskih posrednika koji rade u svoje ime i za svoj račun. Oni nisu samo posrednici u trgovanju, već i vlasnici finansijskih instrumenata koji su predmet trgovine. Na taj način oni zaradu ostvaruju na bazi razlike u ceni po kojoj kupuju ili prodaju finansijsku aktivu. Na određenim berzama posluju kao market-mejkeri (market-makers), što znači da su obavezni uvek da Kupe ili prodaju hartije od vrednosti po ceni koju su unapred objavili. Samim tim, oni su kao neka vrsta kreatora tržišta" i imaju vrlo značajnu ulogu u održavanju stabilnosti tržišta. Sličnu ulogu imaju i džoberi (stockjobber), s tom razlikom što je to kolokvijalni naziv za dilera na berzi u Londonu.

Osnovni prihod dilera je na bazi razlike u ceni finansijskih instrumenata kojima trguju. Na primer, razlika između kupovne i prodajne cene pojedinačne hartije se naziva pojmom kotacioni raspon (bid-ask spread). Pored toga, dileri svoje prihode mogu da ostvaruju i na neki od sledećih načina:

- Na osnovu kapitalnih dobitaka - to jest razlike u visini tržišnih cena hartija od vrednosti koje zadržavaju u svom posedu.

- Na osnovu arbitraže - odnosno kupovine finansijskih instrumenata na jednom tržištu i njihove kasnije prodaje na nekom drugom tržištu, naravno po višoj ceni. Ovo je vrlo čest slučaj za dilere koji posluju na segmentu deviznih tržišta.

- Na osnovu razlike u visini stope troškova kapitala (odnosno cene po kojoj dolaze do sredstava) i stope prinosa (tj. prihoda koji ostvaruju od investicije u hartije od vrednosti).

Konačno, na kraju objašnjavanja značenja pojma broker i diler ukazaćemo na to kako su početkom XX veka u prvim knjigama iz ove oblasti to radili. Edvard Miker (J. Edward Meeker, 1922,) je još početkom 20-ih godina pisao: "Broker izvršava naloge za kupovinu ili prodaju određene hartije od vrednosti, prosto kao agent za nekoga drugoga i za to dobija odredenu proviziju. Diler ili trgovac, sa svoje strane nema klijente i ne posluje kao bilo čiji agent On radi za sebe, kupujući i prodajući hartije za svoj sopstveni račun. Otuda njegova zarada u potpunosti zavisi od profita iz trgovanja, a ne iz naplate provizije." Ova razmatranja nas lagano uvode u pitanje posla brokera i dilera.

16

ZAKLJUČAK

Razvoj tržišta pruža nove nama još nedovoljno jasne prednosti koje moraju da se

koriste od strane šire populacije i većeg broja preduzeća od današnjeg broja korisnika.

Edukacija po ovom pitanju predstavlja osnovni preduslov razvoja pre svega malih i

srednjih preduzeća i preduzetnika, jer sa širokom i dostupnom ponudom i tražnjom

postiže se kvalitet i jedne i druge strane.

Berza kao karakteristično i donekle poznato mesto širem krugu ljudi u našoj

zemlji je najočitiji primer neiskorišćenih mogućnosti naše privrede u celini.

Na kraju da izrazim nadu da ćemo uz velike napore i žrtve ipak uspeti da

podignemo nivo i kvalitet ponude i tražnje na jedan konkurentan nivo kako bismo

sačuvali naše tržište za nas i kvalitetno konkurisali na stranim tržištima.

17