Od Rimskog do Osmanlijskog carstva

Rec "balkanizacija" cesto je upotrebljavanada oznaci rasparcavanje i nemire. Turska rec balkan znaci sumovite planine. Balkansko poluostrvo oiviceno je planinskim masivima. Dinarske planine prostiru se od slovenackih Alpa, duz jadranske obale do Albanije, potom se nastavljaju ka unutrasnjosti preko venaca Pinda u sredisnoj Grckoj. Karpati pocinju na severu Rumunije, pruza se ka jugu i razdvaja doline Moldavije i Vlaske od visova Transilvanije, zavrsava se na istoku u Bugarskoj . Isprekidana sturkutura ovih planina ometala je integraciju iznutra, ali nije ni bila zastita od spoljnog prodiranja. Pristup su omogucile doline, platoi i baseni. Najznacajniji putni pravci bili su Dunav i drum Beograd - Solun. Trajni uticaji dolazili s otvorenog severa ili sa juga evroazijskom vezom sledeci pravce sever - jug. Rimljani su osvojili deo Balkana, ali ga nisu naselili, izuzev duz jadranske obale i Dunava. Pocetkom 6.veka postojale su dve gradske oblasti - rimski sever - zapad i grcki jug - istok. Romanizovana zona obuhvatala je priobalni Jadran i dunavski blok. Juzni Sloveni dosli su sa severa Karpata, poteklih iz stepa sredisnje Azije, a potom presli Dunav. Rasuli su se Balkanom od Alpa do Peloponeza. Starosedeoci - helenizovani, romanizovani - povukli su se u planine. Na kraju je slavizovan sirok sredisnji kopneni pojas od Jadrana do Crnog mora. Opsti naziv Sloveni pridat je granicnom stanovnistvu. Stara imena vodećih plemena proširila su se na sve one koji su se naselili od zapadnih dolina do Jadrana - Hrvati, i na one duž južnih pritokaq Dunava - Srbi. Germansko, slovensko i grško stanovništvo nazivano je Vlasima.Prvi pokušaj hristijanizacije prekinule su seobe.Dlaje pokrštavanje Slovena od strane papstva i vizantije,dovelo je do toga da latinska varijanta prevlada na zapadu a na istoku grčki obredi.Upad novog stanovništva omogućio je nastanak južnoslovenskih feudalnih ustanova u prostoru nastalom između vizantijskog i rimskog carstva.Bugari su se u devetom veku ulogorili na obema obalama donjeg Dunava, a na kraju se utopivši u Slovene. Bugarska država doživela je svoj vrhunac kada je njen vladar Simeon prisvojio titulu cara 913. i pokušao da zauzme Carigrad.Na severu u Panonskoj niziji naselili su se Mađari koji su primili hrišćanstvo i zaveli feudalizam na slovenačkim zemljama pod nemačkom vlašću.Ovo je omogućilo hrvatskom kraljevstvu da zagospodari drumovima.Godine 1102 hrvatska kruna doćiće u posed kralja Ugarske .Venecija i Ugarska predstavljale su prepreke za srpske vladare koji su želeli da dođu do Jadrana.

Srbija je koristila opsednutost zapada Vizantijom i Svetom zemljom.Kada je Četvrti krstaški rat raskomadao carstvo , Nemanjići podsticali su Latine protiv Grka . Šireći se na štetu Bugara i Vizantijaca , Nemanjići 1217 god.dobijaju kraljevsku krunu od pape i crkvenu samostalnost u Nikeji.Kralj Dušan 1346 god. oovenčava sebe za cara Srba i Grka ( Sava i Dunav do Korinintskog zaliva). Dušanove dve težnje su bile zauzimanje Carigrada i odbrana od Turaka. U periodu od 12 do 15 veka čitavo pouostrvo je bilo most između Istoka I zapada.

Jeresi su cvetale i na istoku i na zapadu .Uspeli su da poljuljaju držvne vlasti, sprečili su stabilizaciju bugarske monarhije i pustile korene u feudalnom sloju Bosne.Jedino se Dubrovnik (Ragusa) odbranio od jeretičkih učenja i predtavljao je glavnu vezu između Italije i Balkana.

Oblasti sa romanizovanim stanovnišvom odžale su se u današnjoj Rumuniji , u dolinama donjeg Dunava i na drugoj strani Karpata.U 13 veku pojavile su se prve domaće države - vlahije Moldavija i Vlaška, čiji su stanovnici govorili romanskim jezikom, upotrebljavali slovensko pismo i pripadali istočnom htišćanstvu.Ostalo preslovensko stanovništvo bilo je potisnuto u planine Albanije.

Kraj spske moći stvorio je vakuum na Balkanu.Ugarska,Venecija i Turska požurile su da taj prostor popune.Bosna je tada doživela svoj vrhunac pod vladavinom kralja Tvrtka koji je preuzeo titulu kralja Srbije,Bosne,Hrvatske i Dalmacije.Nakon Tvrtkove smrti 1391.njegovo kraljevstvo se našlo između Turaka i Ugara.Od 1354. Osmanlije se učvršćavaju na tlu Evrope.Nakon bitke na Kosovu 1389. srpsko kraljevstvo potisnuto je na sever prema Ugarskoj i opstaje do 1459. padom Smedereva, a Bosna opstaje do 1463. Samo

jue Dubrovnik opsta zbog trgovine (neutralan). Ugarsko-hrvatsko kraljevstvo je potisnuto na sever nakon Veliko napada 1493. i nakon Krbavske bitke.

Kada je obnovljeno Sveto rimsko carstvo Karla Velikoga, pokrentut je pohod na istok. Istocna krajina (Ostman) pripala je Habzburzima (vladaju od 1273.) koji su sirili svoj uticaj i na Ugarsku. Kada su Turci 1526. porazili Ugre na Mohacu, gde je poginuo njihov kralj, na vlast dolazi Ferdinand, kralj Ugarske i kasnije Hrvatske.

Stupivsi na Balkan Turci su se polako kretali ka severu, od pada Galipolja1354. do bitke na MOhacu, koristeci raspadajuci feudalni poredak i versko nejedinstvo na poluostrvu. Osvajanje grckih zemalja dovresno je nakon pada Carigrada (Konstantinopolj, Istanbul) 1453.godine. Teritorijalni oblik, nehomogenost dustva srednjovekovnih balkanskih kraljevina bio je veoma nesiguran sto je islo na ruku Osmanlija. Turska vlast prosirila se Balkanom kao deo onoga sto je Trajan Stojanovic nazivaoEvropski stogodisnji rat.

Osmanlijska i habzburska vladavina

Turke je privlacila baklanska plodna zemlja. Prvi perod osvajanja odlikovalo je prilagodjavanje. Same Osmanlije zelele su da ih smatraju bastinicimanasledja Istocnog rimskog carstva. Vizantija je pred najezdom Turaka mogla da bira izmedju dva zla manje. Da padne pod Latine i izgubi pravoslavlje ili da ode pod Turke koji nisu bili pretnja za pravoslavlje. Ipak car VIzantije potpisuje uniju sa pastvom 1439. ali unija biva odbacena od strane Istocnih naroda. Pravoslavna crkva je bila zajednisa vernika u hriscanskom Rimskom carwstvu, koje je smatrano naseljenim svetom (vaseljenom) i car je imao ogranicenu moc zakonom, tradicijom crkve i javnim mnjenjem.

Osmanlijska vlast predstavljala je sultansko pravo da upotrebljava i stiti sve izbore dobara i da odrzava harmoniju medju drustveni stalezima i religisko-etnickim grupama ili miletima (millet - nacija). Prvi stalez cinili su nosioci drzavnih sluzbi, Osmanlije; oni su dobijali udeo u porezima i carskim posedima u zamenu za za vrsenje sluzbe.

Znacajna funkcija takvog posednickog sistema bila je obezbedjivanje konjice, Zemljoposednik - spahija bio je u pocetku cinovnik kome je dat izvestan broj ljudi u skladu sa povrsinom njegovog imanja - timara. Spahija nije polagao pravo na vlasnistvo zemlje, ali je primao dohodak, kao i izvesan broj dana seljackog kuluka. Sakupljao je odredjeni desetak od seljacke zetve, a u ime sultana sakupljao je od nemuslimanalicni porez u zemnu za vojnu sluzbu. Ovakva priveda se naziva timarska.

Turski osvajaci su bili skloniji da zive u gradovima, a da imanja drze u plodnim nizijama. Domace stanovnistvo odlazilo je na sever, povlaceci se iz Makedonije, preko Save i Dunava i odlazili u Ugarsku kako bi branili pogranicne prelaze. I Turci su, kako bi obnovili privredu i stanovnistvo, privlacili doseljenike tzv. devsirmom (mobilisanje hriscanskih decaka) i tako bi se stvorila elitna vojska janicara.

Vlaska i Moldavija nisu pokorene od strane Turaka i kao jedini preostali pravoslavni vladari na Balkanu, birani su od strane zemljoposednickog bojarskog plemstva, a sebe su videli kao nastavak vizantijske tradicije. Nikolaje Jorga je uveo termin Vizantija posle Vizantije za postvizantijsku kulturu.

Osmanlijska drzava je bila najveca muslimanska drzava. Njegovi vladari teorijski bili su poglavari svih muslimana od preuzimanja kalifa u 16.veku. Osmanlijski Turci mahom su pripadali sunitskim muslimanima, a sledili su hanafitsko tumacenje kuranskog prava, koje je bilo najrasirenije i najliberalnije. U njegovm krilu nalazila se i sekta bektasija koja je bila privlacna mnogim dervisima preobracenicima.

Hriscani i Jevreji smatrani su posebnim miletima, kojima je bilo dovoljno da zadrze svoje zakone i obicaje sa nekim ogranicenjima. Njihovi poglavari bili su zvanicni deo hijerarhije Carstva. Jevreji proterani iz Spanije izbegli su u gradove Osmanlijskog carstva. Osvajaci su ojacavali Carigradsku patrijarsiju kako bi sprecili papstvo. Turci nisu razumeli kanonske finese autokefalnosti, smatrajuci sve pravoslavce delom Rimskog

(Vizantijskog) mileta.

Jedinstvo istocne crkve u Osmanlijskom carstvu omogucilo joj je ulogu na vise nacina. Posto su njeni visi dostojanstvenici bili Grci, helenska kultura nastavila je da zivi. Na nizem nivou narodna kultura ocuvana je preko srodstvenicnih zajednica. Balkanski hriscani su se odrzali pred nadiranjem unijatizma, posto su katolicke crkve pri ukljucivanju pravoslavnog stanovnista u svoje drzave primenjivale uslove iz 1439, prema kojima je papska supremacija prihvatana u zamenu za ocuvanje istocnog obreda. Pravoslavno jedinstvo stitilo je i od islamizacije, iako su Turci doprinosili opstanku raznih narodnosti. Vrsioci duznosti bili su muslimani, ali je njihova vera bila smao kvalifikacija za sluzbu, sto objasnjava visok procenat preobracanja medju potcinjenima.

Ohridska arhiepiskopija bila je prva pravoslavna organizacija ukljucena u osmanlijsko ustrojstvo. Turci su sirili njenu jurisdikciju kako su se sirili ka severu, dok nisu usli u Ugarsku. Potom je sultan, da bi pruzio zadovoljenje Srbima, 1557. obnovio je Pecku Patrijarsiju. Patrijarsija je tada imala najvecu jurisdikciju u svojoj istoriji, koja se prostirala od severne Makedonije, preko Srbije, Crne Gore, BIH...

Carstvo je bilo na vrhuncu za vreme Sulejmana Velicanstvenoga (1520 - 1566), a samo vek kasnije Habzburska monarhija ce zaustaviti Osmanlije.

Osmanlijski posedi su izolovali najveci deo Balkana od ostatka Evrope, a pravoslavlje od hriscanstva. Katolicka Evropa je nastojala da nametne papsku supremaciju kao cenuza vojnu pomoc protiv Osmanlija, a u slucaju Slovena i Rumuna unijacenje je uzimalo maha uporedo sa potiskivanjem Turaka.

Osmanlije su retko dozivljavale pravoslavnu crkvu kao opasnost. Veru je odlikovalo duboko osecanje identiteta. Postati muslima znacilo je postati Turcin. Od kraja 15.veka njihovu vecinu cinili su preobracenici. Bugarska, Albanija i Bosna su narocito bile pogodjene sirenjem islama.

Siroka islamizacija zapocela je posto je slomljen Skenderbegov ustanak, podignut u saveznistvu sa Venecijom, kome je usledio dolazak katolika (2/3). Mnogi su postali i pravoslavci, a jos vise ih je preslo u islam. Katolici su ostali na severu, a pravoslavci na jugu. Seobe Albanaca na Kosovo, Makedoniju, Tesaliju, na Peloponez doprinele su islamizaciji i albanizaciji slovenskih i grckih oblasti.

U BH , muslimani su bili najveci deo stanovnistva, od 75% krajem 16.veka, da bi 1800. pao na 50%. Pravoslavno stanovnistvo tada nije prelazilo 10%, da bi se do 1900. povecao na 40%. Katolicko stanovnistvo krajem 19.veka cinilo je manje od 10%.

Islamizacija je navise sprovodjenau sredisnjoj Bosni, gde je bila snazna vlast "bosanske crkve". Opadanje islamske vojne moci omogucilo je drugoj imperijalnoj dinastickoj sili, Habzburzima, da posegnu za Balkanom. Turska pretnja je do kraja 17.vekabila suzbijena.

Stanovnistvo jadranskih i alpskih oboda poluostrva nalazilo se pod najvecim uticajem evropskih desavanja posle 16.veka. Dubrovnik je bio glavni posrednikizmedju evropske proizvodnje i sirovina i trzista u osmanlijskom delu. Dubrovnik je bio mesto renesanse.

Habzbursi su lako izvrsili promene u alpskim vojvodstvima Slovenaca i delovima razjedinjene Hrvatske. Uovim predelima nije doslo do izlocaji od ostatka Evrope.

Neuspeh poslednjeg turskog upada u Srednju Evropu, usled cega je 1683. slomljena opsada Beca, konacno je preokrenuo tok stvari. Austrijanci su umarsirali u Srbiju, gde su naisli na podrsku. Karlovackim mirom iz 1699. caru je formalno vracen najveci deo Ugarske i Hrvatske. Rat se obnavlja 1718 - 1739 i 1787 - 1792, Austrijanci su prodirali sve dublje u poluostrvo. Sve ovo su pratile velike seobe.

Posle zakljucivanja Karlovackog mira , Leopold Ije pozvao srpske izbeglice da se nasele na granici, izdajuci tom prilikom povelju pravoslavnoj "naciji". Poveljom je Srbima dato pravo na uspostavljanje njihove

mitropolije na teritorijama ugarskih zemalja, kao ogranka Pecke Patrijarsije. To je bila habzburska verzija mileta, sada pod zastitom beckog dvora, a pred pritiskom ugarsko-hrvatskih ustanova i Katolicke crkve. Takodje je postojala mogucnost stvaranja pravoslavnog vojvode, sto je Ugarski sabor odbio, ali je naziv ostao za to podrucije - Vojvodina. Stvorena je i tzv. Vojna krajina od srpskih stanovnika, prepreka turskim napadima i orudje habzburske vlasti. Od 16.veka ukljucivala je deo Hrvatske, Vojvodinu, i Transilvaniju.

Karlo VI je 1712. kolebajuci se izmedju hrvatskog i ugarskog plemstva, podneo je Hrvatskom saboru Pragmaticku sankciju o nasledjivanju loze po zenskoj liniji.

Krajem 17.veka Habzbursi zu trazili pomoc balkanskih hriscana u ratu protiv Turaka, obecavajuci povlastice. Razni hajduci (madjarska rec hajdu) i klefte (grcka rec) predstavljali su atavisticke odmetnike. Veliki deo stanovnista cinili su odmetnici, razbojnici.

Zavere i ustanci za oslobodjenje Balkana od nevernika bili su deo spoljnih snaga.

Topografija Crne Gore sprecavala je Turke da uspostave stalnu vlast i cg je bila konstantno pod opsadom.

Poziv Petra Velikog upucen balkanskim hriscanima 1711. imao je isti cilj kao i deklaracija Leopolda iz 1690. Ova deklaracija je imala za cilj da iskoristi raspolozenje iscekivanja rata sa Turcima. MIrom u Kucuk - Kainadziju iz 1774. ruskim poslanicima na Porti (sultanksa vlada) dato je pravo predstavljanja u korist pravoslavnih hriscana.

Helenizovana hijerarhija Ohridske arhiepiskpoje agitovala je protiv Turaka. Zato ih je sultan 1767. ukinio, formalno ih potcinivsi Carigradu. Prava Pravoslavne crkve postepeno su smanjivanje.

Nesigurni u odanost svojih hriscanskih podanika, Turci su u 18.veku podsticali islamizaciju u osetljivim podrucijima. Takav proces postizan je pomocu raseljeavanja Osmanlija izbeglih s izgubljenih teritorija.

Procenjuje se da je do kraja 17,veka balkansko stanovnistvopostalo etnicki ili jezicki tursko u udelu koji je bio najveci na istoku (30%), najmanji 10% na zapadu. Juzne i istocne kopnene oblasti postale su konglomerat naroda - Grka, Slovena, Turaka, Albanaca...

U drugim krajevima takvu ulogu u habzburskoj monarhiji imali su pravolsavci.

Dve privredne ustanove Turaka - timarski sistem (dodeljivani zemljisni posedi u zamenu za sluzbu) i ograniceni cehovski sistem zanatlijske proizvodnje. Ova dva sistema vise nisu bila dovoljna za finasiranje Turske vojske.

Prelazno razdoblje 18. veka

Tradicionalna osmanlijska socijalna struktura raspala se krajem 18.veka. Devsirme su opadale zajedno sa robovskom sluzbom u vojsci i robvskim radom. Nov oblik svojine zemlje - citluk (cift - par volova koji mogu da pooru za dan).

Citluci bili su koncentrisaniu sredisnjim balkanskim provincijama (zito, duvan, pamuk). Nalazili su se u vlasnistvu muslimanskih gospodara, koji su zavladali balkanskim seoskim oblastima. Novi gospodari su nametnuli seljastvu polozaj slican kmetskom. Ovakva forma nikada nije formalizovana od strane Porte iako je koriscena. Cifluci su obuhvatali selo sa 10 do 20 porodica.

Pretezan seoski obrazac u nizijama ostao je sitnoposednicki. Srodstvo, domacinstva, sela, seoski savezi i plemena predstavljali su izvor potpore, zastite i rada. Takve zajednice imale su posla sa zvanicnim zakupcima poreza, koji su se javili od kako Porta nije vise mogla da racuna sa spahijama,a koji su trazilipo nekoliko puta vece desetke od prpisanih. Centralna vlast je gubila i ovde, jer zastareli sistem je imao vise troskova, nego dohodaka.

Seljastvo organizovano strogo oko prosirene ustrojene porodice, izdrzavali su se od stocarstva, zbog nizeg poreza. Ovako ogranicena privreda dovela je do povecanja gradskog stanovnistva u periodu od 16. do 18.veka. Razliciti sistemi zakupa zemljista i seljacke zavisnosti postali su nasledniza hriscanske zajednise. Seoski uglednici bili su proizvodjaci, ali i skljupaci poreza, tgovci, uvoznici...

Dalje seobe ka Vlaskoj i Ugarskoj naterale su veliki broj Slovena da se pridruze Grcimau trgovackoj mrezi. Osmanlije se polako okrecu sve vecem uvozu.

Grcko stanovnistvo imalo je jake trgovacke veze sirom Balkana, a vremenom su postali i banakari Porte i savetnici Patrijarsije. Bili su to tzv. fanarioti (Fanar grad stolovanja patrijarha), predstavnici pravoslavne aristokratije, vrh grckog sveta u Osmanliji. Najuspesniji su bili u rumunskoj knezevini, gde se posredna vlast Osmanlija ustalila. Naravno docice do rascepkivanja rumunskih knezevina, 1775. sever Moldavije zauzima Austrija, a 1812. Rusija je zaposela istocni deo poznatiji kao Besarabija.

Nakon 1616. Porta je pocela da deli dostojanstvo pojedincima, a od 1711. najvise dostojanstvo je dodeljivala fanariotama, sto je islo u korak sa Portinom spremnoscu da ojaca fanariotsku moc kako bi stabilizovala nestabilnuOsmanlijsku privredu. Cak i u to razdoblje fanariotske vladavine, Osmanlijsko carstvo je bilo u opadanju. Knezevine unutar dve sile, dosle su u dodir sa prosvecenim apsolutizmom. Rumunski knezevi su sprovodili razne reforme, ali njegove odluke kocila je Skupstina u kojoj je bila politicka elita - bojari. Skupstina ce imati jaku moc sve do 18.veka, kada ce u takvom obliku nestati. Kriza Osmanlijskog carstva je povecala ekonomske dazbine, pa je tako npr. bilo moguce prodati knezevsko mesto (investitura).

Postepeno povlacenje Osmanlija pogodovalo je Venecijancima. Hrvatska je bila kraljevstvo, za Ugarsku vezano dinastickim ugovorom koji je formalno obezbedjivao autonomiju "nacije" njenih plemica. Naravno taj ugovor nije uvek bio na stabilnim nogama. Pokusaji plemstva da ocuva svoje povlastice i autonomiju naveli su ga na prihvatanje Pragmaticke sankcije u zamenu za obnovljenu garanciju njihove autonomije.

Vlast je bila olicena u banu. koji je predstavljao Krunu,u Saboru, u kom su se nalazili velikasi, prelati i predstvanici nizeg plemstva i slobodnih gradova. Pretezan politicki uticaj je bio konzervativan, pa je tako Hrvatska predala veci deo svoje autonomije Ugarskom saboru. Povracene zemlje drzane su u sklopu Vojne krajinepod neposrednom carskom upravom. Vojna Hrvatska je bila najsiromasnija oblast Habzburske monarhije koja je i dalje i pored svih tih povlastica davala vojnike Austriji sve do kraja 18.veka.

Promenljivost granica izmedju venecijanske Dalmacije I Osmanlija bila je pozornica konstantnih sukoba, a Dubrovnik je osta za Balkan prozor otvoren ka Zapadu.

Jozef II i Katarina II Velika stvorili su do 80tih godina 18.veka planove o podeli sultanovih evropskih provincija. Zato su dva carstva i zaratila protiv Turske u razdoblju izmedju 1787. i 1792. , ali ovi planovi su bili propali.

Porta zapocinje odmazdu. Odmazda je podrazumevala prvo zvanicno preobracenje u islal, uglavnom stanovnistva sa albanskih planina, okolne srpske i grcke teritorije. Ovo je dovelo do pogorsanja odnosa izmedju muslimana i hriscana, sto je stanovnistvo okrenulo ka severu.

Politicke snage na Balkanu imale su , sve do rata 1787. saradnju sa Austrijom i Rusijom, dok je odgovor Porte na to bila reforma (odmazda).

Evropski uticaj koji ce podstaknuti dalekosezne promene, poceli su krajem 18.veka bojazljivo da zrace iz Francuske. Francuska revolucija je odvratila paznju Habzburske monarhija sa Balkana, dok je na poluostrvo donela revolucionarne ideje o stvaranju nacije.

Na prelazu vekova Balkan je utonuo u bezvlasce. Balkan je bio razdeljen tri slicna, ali razlicita identiteta (pravoslavlje, islam, katolicastvo). Balkanom je vladao osecaj milenarizma (dolazak mesije) prema Trajanu Stojanovicu. Verovanje u dolazak nekog spasitelja, junaka koji ce povesti revoluciju po ugledu na Francusku.

U rumunskim knezevinama i Srbiji milenarizam je povrsno preuzeo prosvecenost. Iako je vladalo bezakonje, dolazi do preporoda trgovine pogotovo medju Grcima. Upravo su trgovci cinili jezgro novog balkanskog sveta okrenutog ka zapadu i predstavaljajuci zacetke svetovne inteligencije. Svetovnjastvo je pravoslavnim balkanskim trgovcima i intelektualcima pruzilo priliku da se na nivou svakodnenog zivota poistovete sa Evropom.

Trgovci iz rumunskih knezevina i juzne Ugarske bili su glavni nosioci ovakvog budjenja. Balkanski uceni ljudi bili su obuzeti zanimanjem za kulturno nasledje rodnih zemalja. Pocetkom 19.veka nastupile su promene, nakon sudara prosvecenog severa i razjedinjenog juga, sto je dovelo do paljenja revolucionarnog plamena.

Od fanariotskog vizantizma do revolucije

Pošto su proširili svoju ulogu, fanarioti su usmerili vizantijsku tradiciju u nove vode. Počeli su da bivaju imenovani na dužnosti u središnjoj osmanlijskoj birokratiji, a da se prethodno nisu preobraćali u islam. Svojim novcem i uticajem pomagali su Patrijašiju, vodili njene finansije i administraciju. Fanarioti su udružili svoje bogatstvo i položaj koji su zauzimali na vrhu grčke etničke elite sa stvarnom teritorijalnom vlašću u rumunskim kneževinama, gde su stvarali prave dinastije. Tako su snažili postojeći helenski kulturni uticaj, podsticali su grčke trgovce i bili pokrovitelji pokretima koji su vodili stvaranju pravoslavno – vizantijske političke svesti. Rumunski fanarioti bili su prvi nadahnuti duhom slobode koji je izvirao iz Francuske kao preteča koncepta nacije. Pored fanariotskog uticaja vrlo značajan uticaj na pokoreno stanovništvo Balkana ostvarile su i ideje Francuske revolucije. Kulturne promene pomerale su se ka dnu društvene lestvice. lestvice- od naučnika plemića ka sekretarima, vaspitačima. Oni su reformama davali prednost nad revolucijom. Najpoznatiji predstavnik takvog duha bio je Riga od Fere. U svojim spisima pozvao je stanovnike Rumelije, Moldavije i Vlaške, Egejskih ostrva i Male Azije da ustanu i stvore helensku republiku na načelima slobode, jednakosti, bratstva i narodnog suvereniteta. Revolucionarni mentalitet je uspostavljen kao nova veza među hrišćanima Osmanlijskog carstva. Oni su se organizovali u revolucionarna udruženje – Filiki heterija (osnovana u Odesi).

Lokalni ustanci bili su neuspešni i povlačili su odmazdu. Međutim, sabirajući efekat ratova ili ustanaka koji su pogađali mnoga pokolenja, zajedno sa stvarnim nestajanjem samih osnova osmanlijskog sistema, stvorili su pogodno tle za pobune protiv centralne vlasti, kao i za nastanak uporednih mesnih hijerarhija.

Osamostaljivanje od osmanlijske vlasti počelo je na periferijama Carstva. Razvoj tog procesa bio je postepen i neredovan, predodređen prostorom i prisustvom interesa Evrope. U prvim decenijama 19. veka dogodila su se dva ustanka koji zavređuju da budu nazvani revolucijama – bio je to ustanak Srba u Beogradskom pašaluku 1804. godine i ustanak Grka sa jezgrom na Peloponezu i ostrvima 1821. godine. Kada su borbe jednom otpočele, fanariotski san o Vizantiji ustupio je mesto novoj ideji o Grčkoj izašloj iz rata za nezavisnost.

Srpska revolucija

Beogradski sandžak je u dva razdoblja bio pod okupacijom i upravom Austrije u periodu 1718 – 1739 i 1788 - 1791. U to vreme oblast je nazvana Srbija. Obnova osmanske vlasti 1791. došla je sa amnestijom i autonomijom. U poređenju sa okolnim provincijama Beogradski sandžak je bio kao raj. Većim delom je upravljao sam sobom kao federacija seoskih zajednica, nastavljalo se doseljavanje sa juga i održavao je prekogranične veze.

Do početka 1804. godine janičarski odredi na silu su preuzeli vlast. Iste godine pokolj starešina doveo je do eksplozije – uplašeni prvaci mobilisali su seljaštvo, zajedno sa hajducima i bivšim austrijskim vojnicima. To nije bio ustanak protiv sultana, već pobuna dela hrišćana protiv muslimanskih uzurpatora. Ustanici su nastojali da privuku ispravne Turke i očekivali da Austrija obnovi pređašnji blag režim. U Šumadiji, naoružani ljudi Karađorđa Petrovića započeli su ustanak spaljivanjem hana janičarkog kapetana. Karađorđeva dominantna ličnost i njegovo zaleđe – bio je bogati trgovac svinjama, ali takođe i hajduk i

komandant starosedelačkih pomoćnih četa (frajkora) u austrijskoj vojsci – učinili su ga prirodnim vođom. Do jeseni 1804. godine, pokrajina je bila oslobođena od janičara i ustanak je nastavljen.

Bilo je pogrešno smatrati Prvi srpski ustanak izdankom Francuske revolucije, predstava o njemu kao “srpskoj revoluciji” prihvaćena je u Evropi tog vremena. Oslobodivši sandžak od janičara, ustanak je jednovremeno uništio i same temelje osmanlijske vlasti u njemu. Oslobođenom teritorijom upravljala je domaća vlast, a branila ju je narodna vojska.

Ustaničko ratovanje imalo je odjeka i u susednim pokrajinama. Održavane su veze s ostalim odmetnicima, dovođeni su dobrovoljci sa habzburške granice, iz Crne Gore, Bosne ii z drugih krajeva Balkana. Ustanici su dobijali pomoć od srpskih trgovaca iz Hrvatske i drugih zemalja, fanariota i Grka iz rasejanja. Porta se našla u teškom položaju. Zbog opšteg sloma osmanlijske vlasti ona nije mogla da dovede dovoljno snaga pred obe pobunjene strane. Do 1805. godine ustanici su porazili jednu osmanlijsku vojsku, zbog čega je Porta objavila džihad – rat za islam.

Prvi srpski ustanak trajao je sputan između uspona i padova francusko – ruskih odnosa i Napoleonovih ratova. Kada su ruske snage ušle u kneževine, a Turska 1806. godine objavila rat Rusiji, Francuzi su podsticali, a Rusi obeshrabrivali sporazum Porte sa Karađorđem. Mada su ga borci uglavnom podržavali, Karađorđe se suočio sa zaziranjem seljaštva od svake vlasti, tako da je ostajao sve više usamljen. Nije bio dobar politički vođa u meri u kojoj je bio dobar vojni komandant. Srbija je do 1807. godine bila potpuno oslobođena od osmanlijske vlasti.

Zbog pogoršanih odnosa sa Napoleonom, Rusija je požurila da sklopi mir sa Turskom. Mirom u Bukureštu 1812. godine Rusija je zadržala Besarabiju, oblast Moldavije, dobivši za Srbiju ponovnu uspostavu uslova koji su postojali pre ustanka. Karađorđe nije bio uključen u pregovore, čiji ishod nije prihvatio. Porta je u očekivanju francuskog napada na Rusiju požurila da porazi Srbe, ne obazirući se na ugovor. Kako su sile bile zauzete Napoleonom, ovaj pohod Turske je bio itekako uspešan. U leto 1813. godine Osmanlije su upale u Srbiju sa tri strane, slomile ustanike, započele pokolje, pustošenja, spaljivanja, proterivanja, upostavljajući vladavinu terora.

Ustanak je uništio stari osmanlijski sistem u Beogradskom pašaluku, koji je u aprilu 1815. godine ponovo ustao, pod Milošem Obrenovićem, jednim od vođa prethodnog ustanka koji nije izbegao preko Save. I mada je Porta ponovo objavila džihad, Drugi srpski ustanak je bio drugačiji. Turci su uviđali da će sa porazom Napoleona, morati da se suoče sa Rusijom, srpski prvaci i seljaci su bili osiromašeni i prihvatili su ono što su mogli dobiti. Miloš je pregovarao u vreme dok je još uvek ratovao, boreći se da obezbedi mogućnost da trguje, tako je do novembra uspeo da se sporazume sa komandantom osmanlijskih snaga. Pod formalnom sultanovom vlašću, na čelo obnovljene domaće uprave došao je Miloš, koji se potom korostio nastavljenom krizom Osmanlijskog carstva, kako bi 1830. godine dobio i zvanično ono što je u stvarnosti već bio stekao. Heterija je uvela Karađorđa u svoje redove, izvela iz Rusije, provela ga kroz kneževine u Srbiju, gde je ubrzo ubijen. Miloš je koristio svoj položaj jedinog srpskog političkog predstavnika da bi stekao što veću autonomiju. Pružajući privid odanosti on je umanjivao sultanski vlast nad zemljom. Kada su ratovi sa Npoleonom bili okončani , Rusija je odlučila da reši probleme sa Turskom. Pitanje Srbije je bilo uključeno u ostala pitanja. Turska i Rusija su sve postojeće razlike rešile Jedrenskim mirom 1829. Mnoštvom pravnih akata određen je položaj Srbije i određene su njene granice.

Kraj fanariotske vladavine kneževinama

Dunavske kneževine su se nalazile izvan “evropske Turske”. Kao “ugorovorne teritorije” ostale su zarobljene između sve jačeg pritiska evropskih sila na Osmanlijsko carstvo i sloma uprave u Rumeliji. Porta je počela da se oslanja na njih kao na žitnicu carstva.

Bojari su bili prvi među staležima na koje je rumunsko društvo bilo podeljeno, posedovanje zemlje je bilo glavni uslov njihovog položaja, mada je sredinom 18. veka, po ruskom uzoru, državna služba postala obeležje staleža. Plemstvo je bilo daleko od bilo kakvog jedinstva. Politikom je preovladao sukob između kneževa, koji su nastojali da centralizuju vlast nad zemljom, i bojara, koji su se čvrsto držali sovjih povlastica, obavljajući državnu službu i dominirajući Opštim savetom. Sveštenstvo je bilo sve manje jedinstveno. Parohijski sveštenici regrutovani su iz redova seljaštva. Više sveštenstvo je najvećim delom bojarskog roda ili grčkog porekla. Crkva je putem darivanja sakupila velike zemljišne posede. Ta zemlja je mahom pripadala

manastirima. Oko dve trećine zemljišta bilo je u vlasništvu kneževa, bojara i manastira. Seljaci su bili sitnoposednici, vezani za teritoriju, izvršavali radne obaveze i plaćali su desetak. Malobrojni, gradski, srednji sloj nije uticao na događaje. Trgovina i zanati su se većinom nalazili u rukama Grka i Jevreja, koji su bili pod zaštitom stranih konzulata. Bukurešt, prestonica Vlaške bio je jedinstven po mešavini naroda. Polovinu stanovništva Bukurešta činili su Grci, a bilo je i Roma, Jevreja, Nemaca, Jermena, Bugara i Srba. Široki slojevi rumunskog stanovništva bili su u još lošijem položaju od srpskih i grčkih perifernih oblasti u kojima je izbio ustanak.

Godine između 1806. i 1812. bile su izuzetno teške. Kneževi su 1802. imenovani pod ruskim, a 1806. svrgnuti pod francuskim uticajem. Rusija na to nije pristala, zbog čega je uvela vojsku u kneževine. Usledili su rat i šestogodišnja ruska vlast. Rusija je vratila ranije kneževe na njihove prestole, upravljajući kneževinama bez obzira na Osmanlijsko carstvo sve do 1812, kada su još jednom došle pod punu sultanovu vlast.

Posle Napoleonovog pada, Rusija je povratila uticaj, ali se narod kneževina od nje otuđio posle godina okipacije. Oslabio je strah koji su bojari imali prema turcima. Fanariotska vladavina je osnažila veze sa Ruskom crkvom, kao i sa Vaseljenskom patrijaršijom. Uticaj grčke kulture učvrstio je veze sa vizantijsko-pravoslavnim svetom. Heterija koja se proširila za vreme ruske okupacije, donela je čudnovatu mešavinu nadahnuća – načela Svete alijanse, pod ruskom zaštitom, zamisli da će Grčka povesti balkanske hrišćane u slobodu. U Heteriju su bili uključeni rumunski bojari, grčki i srpski trgovici i izgnanici. Najznačajnija veza između Heterije i njenih balkanskih pristalica i Rusije bio je Aleksandar Ipsilanti, koji je pristao da povede udruženje u svojstvu “zaštitnika”. Zbrkani planovi za “grčki” ustanak dovršeni su oktobra 1820. godine. Miloš Obrenović je odbio da učestvuje. Moldavski knez, Mihail Suc je bio učesnik u pripremama za ustanak. Još jedna značajna ličnost u ovoj ustanku je bio bojar, Tudor Vladimiresku, on je imao svoju organizovanu miliciju za suzbijanje pljačkaških prekodunavskih bandi. Vladimiresku je održavao veze sa Ipsilantijem i vodećim bojarima koji su ga uveravali da je pravo vreme da se podigne ustanak. Vladimiresku je uveravao narod da je ustanak zapovedio sam car, radi “naše” slobode i slobode čitave “grčke” nacije. Pozvao je seljake da ustanu protiv zloupotreba, ipak postavivši razliku između zlih gospodara i onih koji su “sa nama”. Njegov poziv bio je upravljen protiv fanariota, a ne protiv sultana. Prišlo mu je na hiljade seljaka, koji više nisu plaćali poreze.

Početkom marta 1821. godine, Ipsilanti je prešao u Moldaviju i ušao u Jaši sa malim odredom sledbenika iz južne Rusije. Preuzeo je vlast, najavio rat za oslobođenje svih hrišćana i zajamčio da će moćna sila kazniti svaki turski napad na moldavsku teritoriju. Ipsilanti je zajedno sa knezom pisao caru koji se nalazio na evropskom “samitu” u Ljubljani, zahtevajući trenutno slanje ruskih snaga u Moldaviju. Izgleda da su heteristi došli do uverenja da su stvorili situaciju koja bi opravdala rusko mešanje. Pogrešno su protumačili rusku i podršku u zemlji. Tek što je Ipsilanti otišao u Bukurešt, doznalo se da ga car ne priznaje. Knez je abdicirao i otišao u Transilvaniju. Oba prestola su bila upražnjena.

Osmanlijske vlasti su ušle krajem maja u obe kneževine – bez prethodnog sporazuma sa Rusijom. Vlaška vlada je pobegla u planine. Vladimiresku i Ipsilanti su se povukli u planine. Heteristi su zarobili Vladimireskua, izveli ga pred sud i pogubili. Njegova vojska se raspala. U povlačenju su se rasturile i Ipsilantijeve pristalice. Ipsilanti je pobegao u Transilvaniju, gde su ga Austrijanci držali zatočenog, sve do smrti 1828. Najznačajniji bojari potražili su utočište preko granice, a vlast je nastavila da funkcioniše pod osmanlijskim vojnim upravnicima. Imenovana su dva nova kneza – Grigorije IV Grika u Vlaškoj i Jon Aleksandar Sturdza u Moldaviji.Rusija nije bila pitana u vezi sa okupacijom kneževina. Protestvovala je, sve dok car Nikolaj I nije odlučio da Vlaškoj i Moldaviji nametne preovlađujući ruski uticaj i izdejstvovao Akermansku konvenciju, koja je iznova potvrdila ovlašćenja Rusije kao “sile zaštitnice”. Rusko-turske odnose još više je pogoršao ustanak u Grčkoj. 1828. Rusija je ušla u rat. Strudza sklonjen u Besarabiju, Gika pobegao u Beč. Vlast nad kneževinama počeo je da obavlja ruski administrator. Rat je završen 1829. Jedrenskim ugovorom.

Grčki rat za nezavisnost

Grčki ustanak iz 1821. nije bio ništa manje revolucionaran nego što su bili raniji srpski ustanci, ali je njegov značaj bio znatno veći. Potekao iz lokalnih prilika, iza njega je stajao šitok spektar uticaja, a sam je

probudio izvanredno zanimanje Evrope. Grci su oblikovali nacionalizam na Balkanu sa idejom ujedinjenja svih Grcima naseljenih krajeva Osmanlijskog carstva u jednu državu. To bujanje događalo se većim delom izvan Osmanlijskog carstva, ili na njegovim rubovima. Južni i ostrvski deolovi današnje Grčke dugo su se nalazili pod vlašću Venecije, Jonska ostrva su bila zavisna teritorija Mletačke republike, sve dok je Francuska nije ukinula.

Peloponez je posle rata koji je vođen 1768 – 1774, imao samoupravu (slično kao u Srbiji posle 1791. godine). Klefte (hajduci) su pljačkali su bez razlike hrišćane i muslimane, ali je narod u njima video branioce potlačenih Grka, koji su se pobunili protiv svojih turskih porobljivača. Prilikom, jednog pokušaja da ih potčine i osiguraju bezbednost prelaza, osmanlijske vlasti upotrebile su protiv njih domaću, hrišćansku neredovnu vojsku, čak i pored toga što razlika između ovih “armatola” i klefta nije bila jasno utvrđena. Osmanlijska vojska je posle 1819. uglavnom povučena sa Peloponeza, radi ratovanja protiv Ali – Paše.

Heteristi su morali da podstaknu pobunu. Mesni prvaci nisu bili spremni da rizikuju gubitak svog povlašćenog položaja – plašili su se grčkih ratnika, i strepili do albanskih. Prvo vođstvo ustanka činili su ljudi iz drugih grčkih oblasti. Organizacija ustanka okupila je razne potpore i sredstva, ali tako razgranat pokret nije odgovarao prohtevima i gledištima raznih oblast ii delova društva. Njegovi planovi su bili panbalkanski, ali vladari Srbije i Crne Gore nisu hteli da priđu ustanku, u rumunskim kneževinama ustanak je dobio novi obrt, a ustanak na Peloponezu j bio prouzrokovan lokalnim događanjima. Osmanlijske vlasti su pokušale da zarobe mesne prvake jer su se plašili da bi se oni mogli pridružiti Ali – Paši. Zato je izbilo nasilje, i prva mesta ustanika su bila turska sela. To je bio pošetak slabo usklađenog ustanka od aprila 1821, koji se sa Peloponeza proširio na ostrva i na kopno, nagovestivši kraj Heterijinog i fanariotskog uticaja.

Na Uskrs 1821. u Carigradu, izvršen je pokolj vodećih prestavnika fanarske elite, počevši od patrijarha, koji je obešen na kapiji Patrijaršije. To je bio kraj velikog doba fanariota.

Ustanici su postigli početne uspehe. Ustanak je stekao naklonost širom Evrope. Nasuprot srpskim ustancima koji su se odvijali na maloj teritoriji i kojima je sukovodio jedan vođa, Grči rat za nezavisnost činilo je nekoliko neusklađenih pokreta i bez vrhovnog vođe. U toku tri meseca, uspostavljene su tri oblasne uprave. Dimitrije Ipsilanti je u junu preuzeo vrhovnu komandu u ime svog brata Aleksandra, ustanovio je Senat Peloponeza. Ipsilantijeva nominalna središnja vlast je sazvala prvu opštu skupštinu predstavnika raznih krajeva oslobođene Grčke, u Epidauru, sa zadatkom da sastavi Ustav, koji je i proglašen januara 1822. godine. Vlast je ostala u rukama prvaka. Svaka oblastna vlast držala je nominalnu sopstvenu teritoriju, sopstvenu vojsku i vladu na su se čelu nalazili mlađi, obrazovani fanariotski aristokrati. Ustanak se do kraja 1823, izvrgao u rat do istrebljanja. Dolazak Bajrona, sa njegovim međ.ugledom, omogućio je održanje ustavne vlasti.

Nakon što su Turci savladali Ali – Pašu, oni su u tri letnja pohoda pokušali da povrate Epir, Tesaliju i Makedoniju. Uspeli su da povrate veći deo kopna, ali nisu uspeli da pokore Peloponez. Krajem 1824. Mehmed II obezbedio je pomoć Mehmeda Alije, egipatskog vazala, dozvolivši mu zauzvrat da osvoji Krit i ponudio je njegovom sinu Ibrahimu upravljanje Peleponezom. Njihova vojka je 1825. zauzela Krit i iskrcala se na Peleponez. Slobodan Grčka je bila svedena na vladu u Nauploinu, nekoliko ostrva, i Atinu i Misolongiju na kopnu. Rusija je ponudila rešenje Grčkoj – da bude autonomna uprava pod osmanlijskim suverenitetom. Grci su zatrežili intervensiju sila. Britanija je podržavla Rusiju za uspostavljanje sporazuma o uređenju sličnog onom u Srbiji. Londonskim ugovorom iz 1827, tri sile (Francuska, Rusija i Turska) su se obavezale da će posredovati na zaustavljanju borbi postozanje pomirenja između Grka i sultana, dok se nominalna grčka vlada jedva održavala u Nauplionu. Vlada je za svog izvršnog guvernera imenovala Jana Kapodistriju, krfskog patriciju. Grci su se i dalje držali. Veliki pritisak javnosti naterao je evropske sile da otpočnu intervenciju.

Oktobra 1827, udružena evropska flota je uplovila u zaliv Navarino u kom je bila usidrena turko – egipatska flota. Dogodio se neobjašnjeni incident u kom je uništeno 60 turskih i egipatskih brodova. Carigrad je zapljusnuo snažan talas protivrevropskog raspoloženja. Porta je povukla pristanak na odredbe iz Akermana, a sultan je objavio džihad protiv Grka. U aprilu 1828. car je objavio rat i poslao vojsku u kneževine, a Velika Britanija i Francuska su se dogovorile da na Peloponez pošalju vojnu ekspediciju radi proterivanja Egipćana. Do kraja godine Egipat i Kikladi su bili pod protektoratom ove tri sile.

U martu 1829. tri sile su se složile da osnuju ograničeno autonomne kneževine Grčke, koja bi plaćala godišnji danak sultanu. Posle pada Jedrena u ruke Rusa, sultan je popustio prihvativši odredbe Jedrenskog mira. Velika Britanija je međutim tražila nezavisnost za Grčku da bi smanjila uticaj Rusije.

U februaru 1830. Grčka je postala prva samostalna država na Balkanu novim mirovnim ugovorom iz Londona, a njenim silama zaštitnicama su proglašene Francuska, Engleska i Rusija. Kapodistrija je doputovao u zemlju. Nameravao je da uvede centralizovanu vlast evropskog tipa, ali za to nije imao uporišta. Želeo je da seljaci postanu kičma nove dražve, ali je naišao na protivljenje narodnih prvaka i komandanata. Kapodistrija nije uspeo da uspostavi svoju vlast. Vodio je pregovore sa silama o budućem statusu grčke države, kojoj su sile konačno namenile da bude nasledna ustavna monarhija. Kapodistrija je preložio za kralja Leopolda od Saks-Koburga. Kapodistija je 1831. raspisao izbore, a nedugo zatim biva ubijen. Usledilo je rasulo. Izabrana skupština se podelila između dve suparničke vlade, i struje u zemlji. Krenule su borbe između ovih strana. Sile su priznale kao zakonitu vladu u Napulionu, zatim za kralja odredile Otla.

Carstva povezana preko svojih periferija

Međunarodnim ugovorima kao autonomne kneževine Osmanlijskog carstva bile su priznate Moldavija, Vlaška i Srbija, koje su svoj status stavile pod zaštitu Rusije. Grčka je prva na Balkanu postala nezavisna kraljevina pod zaštitom triju sila. Revolucionarno razdoblje dovelo je na čelo triju perifernih oblasti domaće vođstvo. Iz sloma osmanlijskog poretka ponikla je težnja za samoupravom.

Ustanici su započeli pokoljima običnih muslimanskih stanovnika, koja je trebalo da izazove vlast da na to odgovore.

Grčki rat za nezavisnost bio je najkrvaviji od svih pomenutih ustanaka. Turci su zbog istovremene borbe sa rumunima i muslimanskim buntovnicima činili surove pokolje širom Carstva- u Makedoniji, Trakiji, na Kipru, u samoj Anadoliji i u Carigradu. Grčki ustanici svetili su se na slobodnim teritorijama ( ubili 15 000- 40 000 peloponeskih muslimana) . Ubrzo je prihvaćeno da hrišćani i „Turci“ ne mogu dalje da žive zajedno.

U Beogrdskom pašaluku lokalni uslovi doveli su do ustanka. U kneževinama su njihovi planovi doveli samo do obnove vlasti domaćeg plemstva. Upravo su u Grčkoj ustanovljeni ideali obnovljene Vizantije ili sveobuhvatnog demokratskog helenstva.Pogođena je bila čitava evropska Turska.

Sve osmanlijske snage težile su da očuvaju carstvo pošto je bila narušena njegova ravnoteža; reformatori i konzervativci postali su protivnici u borbi za isti cilj. Reformatori su želeli da priznaju nastalo stanje tako započevši politički pravac koji će postati poznat kao tanzimat ili preuređenje.

Prva briga reformatora bila je uspostavljanje moderne vojske. Sultanu su mogli da daju vojsku samo feudalci sa prostranim zemljišnim posedima, koji su odavno stekli uporište u provincijama koje nije ometala centralna vlast ili su vodili privatne vojske, a upravo su se oni suprotstavili reformama. Mehmed II se obratio svom vazalu Mehmedu Aliji u borbi protiv janičara, 1826. Konzervativne snage izgubile su vojnu moć, ali Porta još uvek nije dobila pravu vojsku. Zato je bila prinuđena da popusti pred zahtevima hrišćanskih vođa i velikih sila.

Južni Sloveni i Rumuni živeli su rascepljeni sa obe strane granice između Osmanlijskog carstva i Austrije. Habzburška vojna granica zauzela je velike delove Hrvatske i Transilvanije. Stvaranje granice imalo je strateške razloge a njena poljoprivreda bila je zaostala. Posebnom politikom podsticana je osamljena i u velikoj meri samodovoljna zadužna imanja, slobodna od feudalnih obaveza; teški posredni porezi, nametnuti kasnije, i vojna služba bili su prepreka razvoju.Evropa romantizma je upravo preko Beča, ponovo otkrila Južne Slovene, Jernej Kopitar je predvodio krug slovenskih naučnika.

I Napoleon je ostavio trag na balkanu, stekavši između 1805. i 1809. teritorijalni pojas na istočnom Jadranu, kojim je upravljao iz Ljubljane kao Ilirskim provincijama Francuskog carstva. Oblast je nakon Napoleonovog

pada vraćna pod austrijsku vlast, ali francuskim zakonima uvedene su građanske i verske jednakosti, moderne škole i zvanična upotreba slovenskih narodnih jezika. Ovi podsticaji imali su remetilačko dejstvo, a delovali su i „povratno“, kada je na „ilirske“ godine počelo da se gleda kao na ogled kojim su Slovenci, Hrvati i Srbi, ujedinjeni u jednu političku zajednicu, oslobođeni od tradicionalnih političkih gospodara.Zemlje naseljene Slovencima, koje su pripadale naslednim posedima Habzburga, imale su neposredan pristup bečkom tržištu, kao i ekspanziji Trsta. Posle pada Napoleona i Dalmacija je ( sa Dubrovnikom) pretvorena u austrijsku krunsku zemlju.

Veze između unutrašnje Hrvatske i Slavonije s Ugarskom obnovljena je i posle njihovog oslobođenja od Turaka. Vodeći sloj je zemljoposedničko plemstvo (4%) i ono je bilo koncentrisano u Civilnoj Hrvatskoj, gde se ¾ obradive zemlje nalazilo u „feudalnom“ posedu.Dok je u Južnim krajevina Hrvatske plemstvo ostalo hrvatsko, na severu je ono sve više postajalo Ugarsko ili pomađareno.

Izrazitiji hrvatski zahtevi doći će iz nižih slojeva plemstva naročito iz redova školovane omaldine. Okrenuli su sa snovima o uvećanoj Hrvatskoj, koja bi uključivala Vojnu Hrvatsku i Dalmaciju, kao i široj južnoslovenskoj kulturnoj zajednici zasnovanoj na sličnostima jezika.

Druga oblast udružena s Ugarskom bila je Transilvanija. Bila je utočište emigrantima, ali joj je privlačnost opala od kada je krajem 17. veka povraćena iz turske vlasti. Autonomija njena kneževine bila je ograničena. Mađari su činili 24 % stanovništva, Nemaci 12%, Rumuni više od 63 %, i većinom su pripadali seljaštvu. Rumuni uprkost brojnost nisu bili jedna od priznatih nacija oblasti. Sami su bili izrazito podeljeni na pravoslavce i unijate. Zahtev za priznavanje Rumuna doći će iz redova unijatskog stanovništva.Između dva carstva postojala je znatna pokretljivost.

Samouprava, ustavi i revolucije, 1830-1856

Začeci nacionalnih država prema evropskim modelima. Kneževive autonomna Srbija i Kraljevina Grčka, Kolektivno evropsko jemstvo, reorganizacija i revolucija u carevinama.Posle Napoleonovih ratova, pojavilo se nekoliko samoupravnih teritorija. Tim je Balkan bio podeljen na tri zone – prvu su činile nove tzv. nacionalne države, a drugu teritorije pod neposrednom osmalijskom upravom, a treću habzburške zemlje. Osmanlijski suverenitet nad tim teritorijama bilo je ili ukinut ili sveden gotovo na puku fikciju i zamenjen zaštitom neke od sila ili više njih.

Srbija, Grčka i Ujedinjene kneževine postale su države koje su nastojale da svoje unutrašnje režime učvrste prihvatanjem institucija po duhu sličnih onim koje su nedavno bile uvedene u Zapadnoj Evropi. Na njih je uticala prerađena Povelja francuske Julske monarhije. Neobično je što autokratska Rusija promovisala ustavnu vladavinu u ovom regionu, zato što je želela prilagodljivije a time i manje moćne vladare, pa je uređenu vladavinu posedničke klase smatrala najdelotvornijim.

Namere Balkanskih država nisu bile deomokratske, iako je Grčka prva prihvatila praktično davanje prava glasa svim punoletnim muškarcima, ali je „nacionalna država“ bila revolucionarna zato što je bila u suprotnosti s principom imperije. Temeljile su se na jedinstvu stvorenom na različitim stupnjevima razvoja religije i jezika.Sve što je bilo nasleđeno od osmanlijskih gospodara nije moglo biti usklađeno s novim nacionalnim identitetom- osim društvenog i političkog mentalieteta. Svi koji su se smatrali Osmanlijama nisu se mogli ukopiti u nove države.

Nacionalna država podrazumevala je konceptualizaiju teritorije: Kneževina Srbija, Kraljevina Grčka i Ujedinjene kneževine bile su države Srba, Grka i Rumuna. Tačnije bile su jezgra takvih država pošto nisu obuhvatale sve one koji su sebe smatrali ili su ih drugi smatrali Srbima Grcima i Rumunima.

Balkanski nacionalizam u prvoj polovini 19.veka bio je pretežno kulturna pojava, ali su u svetskoj ekonomiji, države reagovale na potrebu stvaranja nacionalnog tržišta. Odmah po oslobođenju, tek stvorene države upustile su se u borbu za tržište, sa vizijama etničke teritorije koja bi obuhvatala čitavu njihovu etničku zajednicu.Rusija se susrela sa izazovom nastanka balkanskih država i pretećim slomom Osmanlijskog carstva pritešnjena između svojih legitimističkih odnosa sa drugim silama i religijskih veza. Nikolaj I se posle Jedrenskog mira upustio u novu politiku posredne prevlast nad čitavim Osmanlijsim carstvom.

Spor oko svetih mesta sa francuskim kraljem Napoleonom III, koji je doveo do Krimskog rata, začet je Nikolajevom željom da utvrdi autoritet Rusije u toj oblasti. Poraz od saveza Turske i zapadnih sila narušio je ruski ugled na Balkanu. Pariski ugovor 1856 je Moldaviju, Vlašku i Srbiju stavio pod zajedničko jemstvo svih sila. Zbog neslaganja oko rumunskog pitanja, sporazum je otvorio vrata principu samoopredeljenja.

U Osmanlijskom carstvu tanzimatski reformski pokret načinio je ozbiljan zaokret. Propadanje je bilo zaustavljeno, primena zakona je ublažena a nacionalne države privlačile sve veću pažnju. U habzburškim zemljama delotvorna vladavina je sprečavala obzbiljnije revolucionarne potrese sve do 1848. godine. Jedina trajna posledica uz neprestano jačanje etničke svesti duž granica, ogledala se u konačkom ukidanju ropskog položaja seljaka.

Dunavske kneževine pod organskim statutima

Posle Navarina grčka pobuna je dobila međunarodne razmere. Rusija je ponovo zaposela kneževine, zadrživši se sve do Jedrenskog mira. Moldaviji i Vlaškoj je trebalo da budu darovani organski statuti , a njima da vladaju izborni kneževi koje bi potvrdile dve garantne sile. Kneževine su oslobođene obaveza da svoje proizvode, po pravu preče kupovine, prvo ponude Porti i bila im je dopuštena slobodna trgovina. Turska je morala da isplati Rusiji veliku ratnu odštetu. Do ispunjenja ovih obaveza ruske trupe trebalo je da drže kneževine pod okupacijom.

Rat je uništio ono malo naklonosti prema Rusiji u Moldaviji i Vlaškoj. Ruski general Pavel Kiseljev poslat je u Bukureštu za komandanta okupacione vojske i „opunomoćenog predsednika divana Moldavije i Vlaške“, zaduženog za sprovođenje mirovnih uslova. Njegovo najznačajnije postignuće bilo je uvođenje statuta. Statut je pisala zajednička moldavsko-vlaška komisija i obnarodovali su je u Vlaškoj 1831. i Moldaviji 1832. Bili su to prvi delotvorni ustavi na Balkanu.

Statutima je uspostavljena ravnoteža između ovlašćenja kneza i opšte skupštine. Upšta skupština predstavljala je ograničeno bojarsko izborno telo. Birana svakih pet godina, skupština je potvrđivala zakone i budžet; ima pravo reprezentacije kod kneza sizerenske sile i sile zaštitnice Rusije. Kneza, koji je biran doživotno iz redova značajnih bojara, birala je proširena vanredna skupština, kojoj su priključeni i predstavnici trgovaca i zanatlija. Knez je postavljao ministre i činovnike, imao pravo apsolutnog veta u zakonodavstvu i ovlašćenja da uz pristanak dve sile odloži redovnu skupštinu. Statutima je ustanovljena civilna administracija, jednoobrazni lični porez, nezavisno sudstvo, efikasno činovništvo i državno školstvo.

Ugovor vezan za rumunske zemlje bio je potvrđen u januaru 1834. godine. sultan je izdao statute kao sopstveni ferman, car je pristao na povlačenje ruske vojske, dok su zajedno odlučili da imenuju prve kneževe na sedam godina-samo ovoga puta. Ruska vojska je započela povlačenje. Aleksandar Gika bio je osmi vladar koga je vlaškoj dala njegova porodica. Teško je podnosi tutorstvo i nije mogao da sarađuje sa svojom skupštino. Moldavski knez Mihailo Sturdza, negovao je dobre odnose sa Rusijom tako da se suočio sa slabijom opozicijom.

Tek što su statuti potvrđeni Rusija je počela da zahteva usvajanje dodatnog člana, da bi sprečila svaku izmenu bez pristanka ruskog i osmanlijskog dvora. 1842. Gika je smenjen.

Njegov naslednik je bio Georgije Bibesku. Njegovo veliko dostignuće je bio sporazum sa Moldavijom o ukidanju carinskih barijera prihvatanje zakona o zajedničkom državljanstvu i upotrebi zvaničnog naziva Ujedinjene knežavine. Okupacija je sprovođena nad kneževinam kao nad jednom teritorijom.Ovo razdoblje bilo je vreme promena. rast gradova, smanjenje iseljavanja. Bukurešt je bio najveća balkanska prestonica.

Znatan deo srednje klase, naročito u Moldaviji, formalno je bio inostran. Liberalnije odredbe Jedrenskog ugovora privukle su Jevreje iz Rusije i Austrije. Pošto im je kao strancima bilo zabranjeno da posedujue zemlju, naselili su se u većim gradovima ili poslovali izvan postojećih struktura recimo držeći krčme.Bojarima je apolutno vlasničko pravo bilo ograničeno na trećinu poseda. Zavisnim seljacima na 2/3 zemljišta.

Prizvodnja je rasla, ali poljoprivreda zbog odustva promena u metodu rada, nije mogla da zadovolji sve veću potrošnju međunarodnog tržišta. Proizvodnja hrane bila je najvažnija privredna grana.

Među bogatim bojarima ustalio se običaj da svoje potomke šalju na školovanje u Francusku. Njima su bila otvorena vrata salona. Susretali su se sa poljskim emigrantima okupljenim oko kneza Adama Čartoriskog, koji su govorili o borbi protiv Rusije. u takvom okruženju organizovali su revolucionarna društva.

Modernizacija je pogodovala širenju političke nacionalne svesti. Teorija o rimskom poreklu bila je prihvaćena među obrazovanima. Najpoznatiji zagovornik bio je budući državnik Mihail Kogalničeanu.

Gotovo svi Rumuni koji su našli u Parizu krajem februara 1848. uzeli su učešće u tamošnjim demonstracijama. U Jašiju je sve bilo gotovo za tri dana. Okupljeni su usvojiloi peticiju, kojom su tražene ustavne reforme. Knez je delom prihvatio peticiju pre nego što je nastavio sa hapšenjem. U Bukureštu akcija je odlagana. Naposletku je revolucionarni komitet doneo odluku da okupi seljake i sprovede revoluciju.

Povelja rumunske slobode pročitana je 21. juna pred mnoštvom u gradu Islazu. Knez je pristao da potpiše povelju i prihvati privremenu vladu , ali je po nalogu ruskog konzula abdiciro i napustio zemlju. Privremena vlada bila je prestrašena glasinama o osmanlijskoj i ruskoj intervenciji. Prestala je da pominje ujedinjenje i agrarnu reformu, podvlačeći svoju vernost Porti i okrećući se zapadnim silama.

Turska je pod pritiskom Rusije pristala na zajedničku intervenciju. Krajem septembra osmalijske trupe su ušle u Bukurešt i vlada je pala. Zatim je stigla i ruska vojska, nametnuvši Turcima položaj običnih posmatrača. Dve sileozvaničile su svoj položaj u Balta Limanu, 1849. godine. sporazumom su izmenjeni statuti kneževina : kneževi su ponovo bili birani na sedam godina zajedničkom odlukom dva dvora ; izabrane skupštine zamenjene su imenovanim savetodavnim telima. Okupacija se nastavlja sve do uspostavljanja reda.

Bibesku je abdicirao i napustio Vlašku, Sturdza takođe. U Vlaškoj je presto nasledio Bibeskuob brat Barbu Štribej, dok je u Moldaviji na tron stupio još jedan Gika- Georgije V Aleksandar. Rusi su napustili kneževine tek 1851., da bi se vratili već 1853. godine.

Za rumunske intelektualce, plamen 1848. koji se proširio rumunskim kneževinam, označio je trijumf nacionalne ideje, pošto su pokrenuli pitanje prava samoopredeljenja njihove etničke zajednice u Moldaviji i Vlaškoj, tako što bi zbacili ruski protektorat i ujedinili ih, a u Transilvaniji tako što bi ujedili sve Rumune u jednu teritorijalnu jedinicu pod krunom Habzburga. Razmišljali su o ujedinjenju Rumuna s obe strane Karpata.U Transilvaniji su rumunski prvaci istupili protiv Mađara na strani habzburškog cara i Rusije.Pogoršanje odnosa došlo je do izražaja prilikom sukoba povodom ruskog prava da interveniše u korist sultanovih pravoslavih podanika. Kada je Rusija 1853. ponovo ušla sa vojskom u kneževine, njene namere nisu bile upravljene prema tim teritorijama već je njen cilj bio povećanje pritiska na Portu i snaženje ruskog uticaja na Balkanu.

Sve dok 1854. Britanija i Francuska nisu ušle u rat vođeno je „slabo ratovanje“, te su prave ratne operacije započela na Krimu.Pošto je pokušala da posreduje Austrija je od Porte dobila dozvolu da obezbedi evakuisanje kneževina po sopstvenom nahođenju. Njenom zahtevu da se povuku Rusi udovoljili su do kraja septembra 1854. godine.

Porta šaljući trupe pokušala da izigra sporazum i popravi sopstveni položaj. Tome se suprotstavila Austrija dovodeći vojsku pod zvaničnim terminom zajedničke okupacije. Austrija je konačno počela da teži potpunoj prevlasti nad kneževinama. I mada je njena uprava smatrana manjim zlom od ruske, kneževine nipošto nisu bile potpuno poslušne.

Iscrpljenost ratom i smrt cara Nikolaja I dovele su do okončanja rata. Rusija je prihvatila nametnute uslove pa je započeo Mirovni kongres u Parizu. Tu su rumuni lobirali u korist ujedinjenja kneževina. Uspeli su da pridobiju Napoleona III. Sardinija i Pruska podržale su u tome Francusku to je učinila i Rusija, teška srca doduše. Turska je bila najtvrđi protivnik ujedinjenja, u čemu su je sledila Austrija i Britanija.

Ugovor potpisan u Parizu 1856., potvrdio je osmanlijski suverenitet i povlastice kneževina i okončao isključivo tutorstvo Rusije. Sve strane trupe trebalo je da budu povučene. Uspostaljena su pravila za plovidbu Dunavom, Rusija je morala da prekine kontrolu na njegovim ušćem.Bilo je i daljih odlaganja. Još jednom prekršivši statut Porta je sama izabrala namesnike. Austrija je svoje povlaćenje uslovila novim, prihvatljivim utvrđivanjem granice između Rusije i Moldavije. spor je rešen tek krajem januara 1857. Konačna rešenja za Vlašku i Moldaviju su tako bila odložena, ali im je ipak prećutno prvi put priznato pravo na samoopredeljenje.

Autonomna Srbija

Srbija je bila autonomna kneževina čiji su položaj štitili ugovori između Porte i Rusije. U Srbiji je još uvek stolovao turski vezir kao predstavnik sultanovog suvereniteta, koji je imao neposrednu vlast nad šest utvrđenja i preostalim turskim stanovnicima. Ovima je tada dat rok od pet godina da rasprodaju imovinu i odsele se, ali zbog pritiska njihov broj je naglo smanjen.Ustanici su obogaljili privredu zemlje. Kada je knez Miloš ponudio besplatnu zemlju još tri godine oslobođenu od poreza nastala je pomama za zemljom.

Autonomna Srbija počela je da privlači doseljenike. Stanovništvo Beograda je dostizalo oko 18.000 ljudi, i bio je jedno od dva mesta gde je živelo više od 10.000. ljudi.Nestanak čitluka, a od 1830. i zakonsko ukidanje spahijskih poseda značilo je da seljaci više nisu morali da plaćaju uživanje nad svojim imanjima. Spahijska zemnja je jednostavno predana seljacima, a Miloš je i ukinuo radnu obavezu seljaka prema činovnicima. Sitan posed ostao je preovlađujući u Srbiji, ali s se uprkos tome seljaci prezadužili kod zelenaša.

Izvoz stoke držali su Srbi, ali je uvoz i ostalu trgovinu dalje držali Grci i drugi stranci.Miloš je gradio trajnu centralizovanu vlast. Kneževina s obzirom na mali broj pismenog stanovništva nije mogla da pronađe dovoljan broj činovnika za dršavni aparat, te je knez ponudio službu Srbima iz habzburških zemalja. Miloš je vlado zemljom kao svojim domaćinstvom i sa što manje birokrata i njegov politički mentalitet ostao je mentalitet jednog turskog paše.Skupštine narodnih prvaka i dalje su se okupljale. Miloš ih je sazivao dva puta godišnje da bi se odredili porezi i odobrili rashodi. Postojale su i vanredne skupštine koje su imale i po nekoliko hiljada učesnika, na koj su lokalni prvaci dovodili delegacije viđenijih ljudi da odobre značajne mere.

Nezadovolji Miloševim paternalizmom zahtevali su da kneževa vlast bude ograničena ustavom, pa je zato opozicioni pokret bio nazvan ustavobraniteljskim.Jedna ozbiljna buna 1835. naterala je Miloša da odobri donošenje ustava, da ne bi Porti i Rusiji prušio izgovor za intervenciju. Ustav je definisao prava, Savet, koji bi birao knez trebao je sa njim da deli

zakonodavnu i izvršnu vlast. Narodna skupština birana među najzasluženijim građanima, sastajala bi se jednom godišnje da odobri budžet i sastavi peticiju sa narodnim zahtevima .

Sizere, osmanlijska Porta i ruski vlada izneli su prigovore na doneseni ustav. Dve sile su trašile jedan osnovni ustav kojim bi bila ograničena Miloševa vlast, a ne ustav koji bi mu dozvoljavao da manevriše između Saveta i Skupštine. Miloš je bio srećan što može da prenebegne ustav. Porta je pozvala Miloša na pregovore u Carigrad.

Sporazum sačinjen 1838. dobio je oblik akta kojim je sultan oktroisao organski statut svojoj provinciji Srbiji. Statut je davao knezu nasledno dostojanstvo, umanjujući njegovu vlast na prerogative ustavnog vladara. Svaka odluka morala je biti donešena u sporazumu sa Državnim savetom, sastavljenim od 17 uglednih i uzornih članova, koje je birao knez, ali ih nije mogao smeniti niko, osim ako bi prekršili zakone. Skupština nije bila predviđena.Turski ustav, kako su ga u Srbiji nazivali, proglašen je 1839. godine. Četiri meseca kasnije Miloš je sišao sa prestola i otišao u izgnanstvo. Proglašenje ustava i Milošev odlazak označili su začetak moderne države.

Posle Miloša su se za kratko vreme smenila dva njegova sina. Prvi je umro od tuberkuloze, dok je drugi morao da siđe sa prestola, 1842. godine, pošto nije hteo da bude popustljiva figura. Tada je skupština izabrala Aleksandra Karađorđevića. Do 1858. u zemlji je stvarnu vlast imala grupa političara nazvana ustavobraniteljima. Porta njihovog kneza nije priznala za naslednog. A.K. nije posedovao ličnu privlačnost niti autoritet.

Ustavobranitelji su institucionalizovali položaj u kome su se našli, izgradivši sopstveni koncept prosvećen evropske vlade, trajnu birokratsku oligarhiju. Ustanovili su zakonska jemstva za imanja koja su seljaci stekli neposredno pre njihovog stupanja na vlast. Najznačajnije dostignuće bio je Građanski zakonik 1844. zasnova na austrijskom uzoru. Sledilo je organizovanje odvojenog sudstva.

Nisu štedeli truda kada je u pitanju unapređenje prosvete, posebno višeg obrazovanja. Licej je proširen, osnovane su vojna škola, bogoslovija, trgovačka i čak poljoprivredna škola.Vlada je finansirala školovanje mladih ljudi na visojkoobrazovanim instoitucijama u inostranstvu, ponajviše u Parizu. Preko nje je u Srbiju stizao francuski uticaj, i naposletku porazio austrijski uticaj. Zvali su ih „Parizlije“.

Takav razvoj stvorio je jaz između generacija. Dok su očevi bili ustavobraniteljski prvaci, koji su uspostavljali birokratski sistem, sinovi su bili mlađi činovnici sa idejama o političkoj slobodi. Nova inteligencija se zalagala za predstavnički sistem vladavine.Savet je bio uporište oligarhijske vlasti. Uspostavljena uz rusku pomoć, ta vlast je pošto se učvrstila, počela da odupire mešanju Rusije, ali pošto još uvek nije bila nezavisna nezvanični osmanlijaki uticaj je bio obnovljen. Imali su jedan krajnji cilj ujedinjenje Srbije s ostalim južnoslovenskim zemljama.Značajnu ulogu u definisanju ove zamisli, imao je predsedin vlade Kneževine, Ilija Garašanin. On je započeo formulisanje dugoročnog programa srpske spoljne politike, podstaknut savetima poljske agenture, organizovane u Parizu.

Garašaninovo Načertanije iz 1844. bilo je poverljiv spis, u kome sadržane zamisli o tome na koji način je moguće očuvati i povećati državnu nezavisnost, kako bi zemlja mogla da se suoči sa propašću Osmanlijskog carstva. Da bi mogla da se posveti prevashodno radu na ujedinjenju Srba, Srbija je morala da se uveća oslobođenjem Bugarske, BiH, ujedinjenjem sa Crnom Gorom i obezbeđivanjem izlaska na Jadranskom more. Tako nešto je moglo biti postignuto uz pomoć zapadnih sila, ostalih Južnih Slovena i dela Albanaca. Ekonomski joj je bilo bitno izaći na more, kako ne bi bila ekonomski potčinjena. Ova država bi se prostirala od Jadranskog do Crnog mora.Ustavobranitelji ipak nisu raspoznavali suprotstavljenost između ekspanzije Srba i Srbije ko ujedinjavajućeg

činioca ostalih Južnih Slovena. Uvreme kada je plamen revolucije zahvatio i habzburške zemlje, obrazovana beogradska omladina, navaljivala je na vladu da im pruži pomoć.Porta, Rusija, a i habzburški dvor protivili su se svakom mešanju Srbije. Srpska vlada je ostala neutralna ali je morala da sazove skupštinu. Garašanin je nastavio da pripremam ustanike u slovenskim zemljama Osmanlijskog carstva.

Napetost je javila za vreme Krimskog rata, kad ase javnost stavila na rusku stranu, ali je vlada ostala neutralna. Sultan joj je podari to pravo i ukunuo rusko jemstvo nad njom. Pariskim ugovorom srpska autonomija, zajedno sa statusom Vlaške i Moldavije, stavljena je pod zajedničko jemstvo svih sila.Ovo je prosto značilo smenjivanje ruskog, austrijskim uticajem. VB i FR je za vreme rata Austrija bila potrebna, kako bi Rusiju držala na odstojanju od Balkana, te su joj zato i prepustili nadgledanje Srbijom.

Kako je Knez Aleksandar pokušao uz austrijsku podršku da stekne nešto više moći, ustavobranitelji su pokušali da ga zbace. Da bi u tome uspeli morali su da sazovu skupštinu. Tu su saznali da je pored Aleksandra nepolpularan i Savet. Narod je zahtevao povratak Miloša. Sve je to dovelo do pada režima 1858.godine. Vladavina ustavobanitelja je postavila temelje liberalizma među gradskim obrazovanim svetom, ali su nesrećne prilike za seljaštvo postavile temelje kasnijem usponu radikalizma.

Otova Kraljevina Grčka

Tri sile su okoncale borbu u Grčkoj tako što su nametnule rešenje, odredile toj zemlji teritoriju od 47.500 kvadratnih kilometara, pronašle joj vladara i garantovale kredit. Kralj Bavarske je bio opunomoćen da imenuje regentsko veće koje bi vladalo zemljom u ime maloletnog kralja Ota. (1815-1867) sve dok ne navrši dvadesetu. Grčka nije bila strana u dogovoru, tako da je njen kralj 1833. Sa sobom doveo jednu u suštini stranu administraciju- tri regenta Bavarca sa mnoštvom nemačkih činovnika.

Nasuprot neodređenim uveravanjima kralja Bavarske u vezi s ustavom, regenti su nastojali da u zemlji uspostave samo ono što su smatrali prosvećenom evropskom upravom. Vladali su složenim društvom koje su sami doživljavali kao primitivno. Donekle, takvo ponegde Grčko društvo bilo je razvijeno koliko i crnogorsko-ono nije moglo da bude izgrađeno po uzoru na Bavarsku. Istovremeno, bilo je i Grka posebno fanariota- koji su bili vičniji od stranih činovnika. Crkva je takođe bila prilagođena napoleonsko-nemačkom uzoru. Ako je uopšte i sledila uzor neke pravoslavne zemlje, bila je to Rusija Petra Velikog, što je u pravoslavnom smislu teško moglo biti za preporuku. Potvrđeno je odvajanje od carigradske patrijaršije, ponovo jednostrano i zato protivno kanonima, a na čelo crkvene hijerarhije, stavljen je sinod imenovan od strane krune.

Sile su odredile da kralj i regenti drže vojsku od 4000 bavaraca kojima je pridodato 1000 Grka (mornaricu su činili isključivo Grci). Zemlja je vrvela od boraca, rata za nezavisnost, većina njih je obeskućena došla iz krajeva koji su još uvek bili pod Osmanlijskom vlašću; mnogi su počeli da se bave hajdučijom. Najznačajnije pitanje koje je valjalo urediti bilo je agrarno pitanje. Najveći deo, 65.000 muslimanskih zemljoposednika vlasnika polovine ukupne zemlje napustio je novu državu. Veći deo preostale zemlje držali su hrišćanski prvaci, dok su je seljaci, većina stanovništva najčešće određivali kao napoličari. Revolucionarna vlada nacionalizovala je nekadašnju Tursku zemlju, koja se prostirala na 721.000 hektara, kako bi njenom deobom i prodajom mogla da reši nevolje pridošlice bezzemljaša. Pošto je vlada u praksi teško mogla da nametne svoju vlast nad pomenutom zemljom i ispuni svoja obećanja, 300.000 hektara zauzeli su narodni prvaci, ali je uz njih do zemlje došao i izvestan broj seljaka. Tako je do 1833. Svaki 6 seljak posedovao svoju zemlju.Da bi finansirali dugotrajan rat, ustanici su se zadužili u inostranstvu. Nedovoljno iskusni, prihvatili su nepovoljne uslove. Isplata zajmova je 1827. Prekinuta. Kada je to pitanje rešavano 1832. Sile su Grčkoj zajamčile zajam nezavisnosti od 600 miliona franaka. Regenstvo je mnogo učinilo na izgradnji države, premda ga je ometala suprotstavljenost vlastitih htenja i ciljeva, a u istoj meri i činjenica da je praktično isključilo narodne prvake iz vlasti. Oni su samo kroz nastavak rata mogli da učestvuju u revolucionarnoj vlasti, zajedno sa vojnim komandantima, prelatima filhelenima hajducima, prosvećenim fanariotima,

brodovlasnicima, piratima, poslovnim ljudima iz rasejanja i seoskim starešinama. Sa nezavisnošću oni su se našli izvan uprave, kojom su stranci rukovodili, i ustavom neograničena monarhija. Nedovoljno politički i socijalno određeni narodni prvaci okupljali su se oko moćnih pojedinaca, u struje koje su odražavale regionalna suparništva i uticaje sila zaštitnica.

Narodni prvaci sa Peloponeza i sa njima sveštenstvo okrenule su se starom političkom predvodniku nekada Klefti Teodoru Kolokotronu (1770-1843), i Rusiji. Veterani intelektualci kontinentalne Grčke tražili su tutorstvo Francuske okupljajući se oko Epirca Jana Koleta. (1788-1847).

Kolet je predvodio ustanke u krajevima severno od Korintske prevlake Istama, uživajući naklonost boraca čiju je stvar zastupao „englesku“ stranku činili su ostrvljani i trgovci iz kruga Aleksandra Mavrokordata (1791-1865), Fanariotskog aristokrate koji je predsedavao skupštinom u Epidauru. I kada se regenti ne bi složili, rezidenti (predstavnici) triju sila dobili bi valjan razlog da se umešaju, pošto su svi verovali, poput britanskog predstavnika da je „istinski nezavisna Grčka“ običan apsurd.

Krajem 1834. Malena politička scena „nezavisne“ Grčke, zarad prestiža, premeštena je u Atinu. To mesto, u tom trenutku jedno veliko upropašćeno selo, simbolisalo je klasično poreklo Grčke. Nova prestonica podignuta je kao spoj neoklasicizma i minhenskog državnog stila, pri čemu su poštovani ostatci iz klasičnog doba, dok su tvorevine narednih vekova ignorisane. Nezadovoljstvo Bavarskom vladavinom se širilo tako da je ona postala nesigurna, te Kolet 1834. Pozvan da uđe u vladu.

Sve prisutnijem nezadovoljstvu on se suprotstavio mobilišući svoje rumelijske pristalice. U pomoćnu žandarmeriju. Posle odlaska namesništva 1835 kralj Oto je započeo samostalnu vladavinu naročito pošto se 1836. Oženio lepom i ambicioznom Amalijom od Oldenburga. Uskoro je kralj imao i Grčke ministre, ali je morao da se nosi sa „ruskom“ „engleskom“ i „francuskom“ strankom, koje su zloupotrebljavale svoje zaštitnice upravo toliko koliko su se one koristile njima. I kraljeva vojska je postala Grčka, pošto je glavnina Bavaraca otišla 1838, no ipak domaća vojska nije predstavljala siguran oslonac. Mada nije bio autokrata, Oto je ostao apsolutni monarh. Nezadovoljstvo su uskoro izazvali nepostojanje ustava i nedostatak prestolonaslednika pravoslavne vere. Katolik Oto protestantkinja i Amalija složili su se da naslednik treba da bude odgajan kao pravoslavac. Naslednika medjutim nije bilo. Najskromnije želje ruske stranke podrazumevale su da budući kralj bude pravoslavac. Crkvu koja će biti kanonski ispravna, kao i pokornije vladare na čitavom Balkanu. Britanci su se pribojavali da bi Oto mogao da se oslobodi njihovog uticaja, te su se pridružili Francuzima u zahtevima za ograničenje kraljevske vlasti. Zahtev za donošenje ustava izražavao je nezadovoljstvo autohtonih narodnih prvaka i veterana, zato što su bili lišeni vlasti. Nezadovoljnici su se ujedinili u zaveri, a uslovi nametnuti za odobravanje naredne tranše zajma kulminirali su septembra 1843 u prevrat. Grupa političara, koja je podržala vojska, otišla je kralju da zatraži donošenje ustava. Protivno očekivanjima, monarh se složio da sazove skupštinu radi sastavljanja tog akta, pristao je i da imenuje vladu isključivo od Grka, u kojoj bi bile zastupljene sve političke struje. Bila je to prva skupština sa precizno određenim članstvom, ovom prilikom jedini predstavnici Grka koji su živeli izvan kraljevine bili su poslanici iz Epira, Makedonije i Tesalije, dok je sama skupština, kada se sastala, odlučila da iz službe odstrani Grke iz Osmanlijskog carstva koji nisu aktivno učestvovali u ratu za nezavisnost. Sve političke struje sarađivale su prilikom sastavljanja Ustava na koji se u martu 1844. Kralj zakleo. Ustav, napisan po uzoru na Belgijski Ustav iz 1831 godine, uspostavio je dvodomnu zkonodavnu vlast koja se sastojala od senata, čije je doživotno članove imenovala kruna i poslaničkog doma koja je na 3 godine biralo ograničeno biračko telo. Ustavom su zadržana široka ovlašćenja monarha, čiji je naslednik trebalo da bude njegov najbliži rodjak pravoslavne vere. Ipak, činjenica da je u Grčkoj uspostavljena ustavna monarhija nije izmenila poglede njenog vladara, nije uklonila neprilike u kojima se država nalazila, niti joj je oslobodila starateljstvo 3 sile. Saradnja medju silama i njihovim strankama okončala se istovremeno sa stupanjem ustava na snagu. 2 političara uzdigla su se iznad ostalih Mavrokordat, predvodnik „engleske“ stranke, verovao je da je prvi zadatak stvaranje uzorne države od kraljevine, jezgra kome će postepeno biti pridodavane ostale Grčke zemlje. Njegove zamisli o dobroj vladi pokazale su se iskrenim. Za Koleta koji je vodio „francusku“ stranku, najvažnije je bilo pripajanje dodatnih teritorija, jer je jezgro države bilo siromašno, ekonomski zavisno i još uvek nije sebi

prisajedinilo nijednu od bogatijih oblasti ili važnijih središta. Pošto je Kolet odbio da se pridruži koalicionoj vladi, kralj se okrenuo Mavrokordatu ponudivši mu da bude prvi ustavni predsednik vlade. Činjenica da je bio poražen na prvim izborima, održanim posle uvođenja ustava, predstavljala je dokaz Mavrokordatove čestitosti. Kolet je preuzeo vladu, ostavši do svoje smrti na njenom čelu. Tesno saradjujući sa kraljem Otom, Kolet je ustrojio „sistem“ kojim je omogućio svojim saradnicima, da se koriste državnim sredstvima, dok je državni aparat jemčio njegovoj stranci opstanak na vlasti putem izbora, što je predstavljalo suštinu Koletove unutrašnje politike.

Postavljanjem zvaničnih poreznika okončana je praksa zakupljivanja poreza. Zakonom je još državnih poseda putem poklona razdeljeno veteranima i naseljenicima iz neoslobođenih oblasti, kao i zakonskim priznavanjem naseljenih prava. U spoljnjoj politici Kolet je težio ekspanziji, ali pošto su se sile tome usprotivile, njegova nastojanja nisu imala stvarnih tekovina. Koletova stranka razvijala se na francuskim revolucionarnim tradicijama, dodatno nadahnutim retorikom ljubavi prema narodu i još uvek neoslobođenim grčkim zemljama. Takva vlada protivnike je imala u konzervativnim „engleskim“ poslovnim ljudima i „ruskim“ prvacima grčkog seljaštva, koji nisu imali čvst program, ali teško da su mogli da podrže bilo kakvu pretnju postojećem poretku. Upravo je Kolet stvorio i obnarodovao termin Megali idea (Velika ideja) i izneo tako misao o jednoj Grčkoj za sve Grke sjedinjene na temeljima koje je činila grčka istorija. Tako formulisana Velika ideja je zaokupila narodne snove.

Posle Koletove smrti 1847, ostareli junaci nastavili su sa manje uspeha da održavaju njegov sistem. Privreda je nekako napredovala, i pored beznadežnog stanja vladinih finansija i nepostojane bezbednosti u unutrašnjosti zemlje. Garantovani Zajam nezavisnosti sile su produžile na 20 godina, tokom kojih su se njime koristile radi ostvarenja političkog uticaja na grčku spoljnu politiku. Primorana da 1836. Obustavi redovno servisiranje duga, Vlada ga je neredovno odplaćivala sile su svakom prilikom jemčile narednu tranšu kredita, kako bi omogućile delimičnu isplatu ranijih tranši, pa je stvaranje movih obaveza radi izvršenja starih smanjivalo najveći deo prvobitne vrednosti koju je zajam mogao imati za obnovu zemlje. Nacionalna banka Grčke stvorena je kao privatno preduzeće tek 1841. Godine. Kao dodatak postojećoj tradicionalnoj kreditnoj strukturi, ova banka je privlačila domaći kapital i dalje obezbeđujući prevlast starešina u kreditiranju i ukidajući svaku mogućnost stvarne industrijalizacije. U medjuvremenu su zanati koji su se održali uprkos ratu, teško mogli da konkurišu britanskoj proizvodnji. Pri tom su seljaci imali dovoljno zemlje da prežive. Na Peloponezu je poljoprivreda bila u usponu, intenzivnim kulturama koje su iziskivale mnogo rada a malo zemlje (grožđe, masline, limuni i duvan) sabiranjem svih proizvoda trebalo je isplatiti uvezeno žito. Broj stanovnika je rastao i uprkos nastavljenom iseljavanju, prešao broj od milion do 1856. Kada je i u Atini stanovništvo povećano na 35.000

Posle sticanja nezavisnosti nastavljen je brz razvoj pomorstva što nikako nije bio znak opšteg napretka već nedostatka bilo kakvih perspektiva za ostrvske zajednice. Proširivanje izbornog prava na šire slojeve stanovništva dovodilo je u bolji položaj bolje naseljene poljoprivredne oblasti i ostrvljanima je bilo teško da se uklope u takav sistem.

Sa takvom nerazvijenom grčkom državom koja skoro da je bila obična enklava na osmanlijskoj teritoriji, glavna misao spoljne politike bilo je širenje na susedne Grcima naseljene oblasti. Velika ideja bila je više od izborne parole. Ona je bila spona opstalog pokreta za nacionalno oslobođenje sa središtem u nezavisnoj Grčkoj s ekonomski nadmoćnim helenstvom koje je ostalo izvan nje. Posle 1843. Grčka država je povezala jezik i veru kako bi podstakla sjedinjenje celokupnog pravoslavnog stanovništva sa grčkog govornog područja u osmanlijskom podanstvu sa nezavisnom Grčkom. Bio je to dalekosežan cilj grčke spoljne politike. Godine 1850. Okončan je raskol sa Patrijaršijom u Carigradu, koja je priznala autokefalni status Grčke crkve.Zato je spoljna politika bila ograničena na delovanje rodoljubivih društava i ratovanje oružanih četa na osmanlijskoj teritoriji. Posledica su im bili zvanični turski protesti i odmazde, naročito prema Grcima koji su živeli u Carstvu. Bilo je ozbiljnih graničnih incidenata. Diplomatska kriza koja je izbila 1847. Povećala je vojne troškove i razljutila Britance.

Palmerston je bio rešen da ponizi Grčku. Potreban mu uje bio samo povod koji je 1850. Pronašao u Don Pasifikovoj aferi. Tom prilikom su izneti razni neispunjeni zahtevi britanskih podanika. Njihovo ispunjenje zahtevano je ultimatumom podržanim pomorskom blokadom. Brutalnost te akcije pomogla je kralju Otou. Poneo se dostojanstveno i zemlja je ostala mirna rusija i Francuska su intervenisale ali je Grčka morala da popusti.

Ovi događaji doveli su do uspostave stvarne veze između kralja i javnog mnjenja i do njegovog okretanja Rusiji. Odnosi Britanije i Grčke bili su dodatno pogoršani za vreme Krimskog rata, kada je kralj Oto stekao novu, do tada neviđenu popularnost. Čim su započela neprijateljstv između Rusije i Turske ustali su Epir, Tesalija, Makedonija i Kipar. Porta je raskinula odnose sa Grčkom i počela da preduzima mere odmazde. Grčke vođe nisu mogle da se saglase o tome kada državu da uvedu u rat. Podržan narodnim oduševljenjem u svojoj viziji Grčke, koja u savezu sa Rusijom učestvuje u uništenju Osmanlijskog carstva kralj je nastavio sa pripremama za rat sve dok ustanci nisu pokolebani, a zapadne sile odlučile da ga prinude na neutralnost. Uzimajući kao izgovor činjenicu da je novac određen za otplatu zajma potrošen za ratne pripreme Britanija i Francuska iskrcale su vojsku u Pireju. Kralj je bio primoran da prihvati „okupacioni kabinet“ pod Mavrokordatom, koji se bio već povukao iz politike, ali se prihvatio tog nezahvalnog zadatka. Odnosi sa Osmanlijskim carstvom su obnovljeni ali je Grčka iskljucena iz Pariskog mira od 1856. Godine. Okupacija je nastavljena do 1857, kada je oformljena finansijska finansijska kontrolna komisija. Mavrokordat se zauvek povukao 1855 godine kao i u Srbiji bilo je sazrelo jedno novo pokolenje obrazovano na univerzitetima Zapadne Evrope ili Atine. Nadahnuti liberalnim idejama, oni su u istinskoj parlamentarnoj vladavini videli jedini lek političkom nazadovanju. Težeći sticanju visokih dužnosti u državi počeli su polako da se suprotstavljaju kralju. Kada je 1858. Proslavljao dvadesetpetogodišnjicu svog stupanja na presto kralj Oto je bio popularniji nego ikada ali je ipak samo četiri godine kasnije bio svrgnut. Rat za nezavisnost pomogao je uspostavljanju nacionalne svesti i izvan krugova onih koji su se borili perom ili puškom ali ipak nije postojao naročit smisao za odanost Kraljevstvu, koje su doživljavali kao jednu proizvoljno određenu teritoriju u kojoj se nalazila samo manjina grčkog življa.

I dok su rani nacionalisti bili okrenuti isključivo klasičnoj prošlosti, sredinom stoleća nacionalisti su počeli da dokazuju kako su deo neprekinutog sleda, potvrđujući svoje težnje da u granicama jedne države sjedine sve grčke naseobine na Bliskom istoku.usmerenost ka moru pomogla je uspostavljanju veza sa kontinentom no ipak još uvek nije bilo izvesno njeno identifikovanje kao evropske nacije. Grčka država onakva kakva je nastajala nije imala mnogo ekonomskog opravdanja. Ona je ostala podeljena na enklave koje su bile skoro nezavisne jedna od druge, i često više okrenute ka Osmanlijskom carstvu. Trgovački sloj čiji je sam razvoj doprineo revoluciji nastavio je u velikoj meri da deluje u Osmanlijskom carstvu. Trgovački sloj, čiji je sam razvoj doprineo revoluciji, nastavio je u velikoj meri da deluje u Osmanlijskom carstvu. Krupniji trgovci napuštali su grčko tržište i okretali se međunarodnoj trgovini. Viši sloj strarešina u Kraljevini naglo je osiromašio, pred obzorjem mračne budućnosti ugroženi od sopstvene države i pojavom sitne buržoazije povezane sa vladom i tercijalnim sektorom ekonomije. Starešine su zato bile prinuđene na saradnju sa nižim slojevima ističući u borbi protiv kraljeve moći demokratske zahteve.

Tanzimat i revolucija carstvima

U razdoblju izmedju Jedreneskog mira i Krimsog rata, Porta je morala da izadje na kraj sa ustankom Mehemeda Alije i da prihvati zastitu odbranbenog saveza sa Rusijom. Dodatno suocen sa nevoljama u svojim evropskim posedima, sultan je odgovorio reformama i ustupcima.Egejsko ostrvo Samos dobilo je 1832 god. status autonomne knezevine sa knezom hriscaninom na celu, koga je imenovao sultan. bilo je ustanaka na Kritu povezanih sa ratovima koje je Mehmed Alija vodio protiv svog sizerena: tamosni muslimani su se odupirali daleko delotvornijoj egipatskoj upravi, a njima su bili nepokorni njihovi hriscanski seljaci.

Muslimanski pleimici iz Bosne i Albanije ustajali su protiv poreskih i vojnih reformi, obracajuci se za pomos knezu Milosu. On im je davao novac ali samo kako bi na taj nacin zaokruzio svoju Knezevinu spajanjem nekoliko granicnih oblasti koje su bile deo Karadjordjeve teritorije, i tako ucenio portu da takav njegov postupak 1832 prihvati.

Tanzimatski ministri zeleli su da ono sto je preostalo stavi pod upravnu centralnu vlast, delotvorne vlade koja bi obezbedila sigurnost zivota i imovine za sve. Savremena stajaca vojska, zasnovana na efikasnom poreskom sistemu, i agrarni sistem, koji bi obezbedio izvoz poljoprivrednih proizvoda da bi se isplatio uvoz industrijske robe bili su 2 znacajna sredstva pomocu kojih bi se to postiglo. Osmanlijski drzavnici jasno su sagledavali taj problem ali su bili nemocni da preko noci promene ustanove i obicaje koji su stolecima razdvajale drustvene grupe i veroispovesti.

Vojni posedi bili su ukinuti 1834 god; Onim spahijama koje su ispunile svoje vojne obaveze bilo je dozvoljeno da zadrze svoje posede u celini. Prikupljanje poreza bilo je dato u zakup novim poreznicima. Kuluci ukinuti. Godine 1839 obnarodovan je prvi u nizu svecanih akata kojima je obecana ravnopravnost za sve sultanove podanike. Taj dokument davao je zakonsko pravo hriscanima da poseduju zemlju, uz obavezno ukljanjanje svih monopola.

Rezultati reforme bili su razocaravajuci u jezgru citluckog pojasa sredisnjeg balkana, gde je poljoprivredni izvoz opadao i pored sve vecih obaveza seljaka napolicara. Razvoj Bugarske mogao se sa vise strana uporediti sa onim sto se dogadjalo u Srbiji, osim sto se Bugarska nalazila blize sredistu osmanljijske vlasti i procvetala je pod reformisanom umesto pod slabom upravom. Ponovo uspostavljanje reda, reforme, kao i povecanje evropske potraznje za zitom, doneli su oporavak oblastima koje su dugo smatrane zaostalim, narocito u zitaricama bogatim nizjama. Turski zemljoposednici izgubivsi mogucnost da dopune svoje prihode sakupljanjem poreza, poceli su da rasprodaju svoje posede hriscanima i da odlaze. Najsiromasniji seljaci, koji su ranijih godina najvise patili zbog nereda, i dalje su siromasili zaduzujuci se, tako da su se prikljucili lokalnim seljackim bunama, koje su u ovom razdoblju izbijale u balkanskim provincijama Turske i Austrije.

Bogatiji seljaci su, onda kada su nadoknade u robi i novcu zamenile kuluk, mogle da proizvode trzisne viskove. Najbogatiji medju njima poceli su da kupuju zemlju od turaka koji su se selili. To su bile seoske staresine cije su porodice, kao i u Srbiji ili na Peloponezu, obavljale administrativne duznosti. U Bugarskoj je ta kategorija u drustvu nosila neobicno ime „Corbadjije“. Njihovo postavljanje za mesne cinovnike i sakupljaca poreza posle reformi iz 30tih godina 19 veka, cesto je bilo samo ozvanicavanje duznosti koji su vec obavljali. Preuzimanje poreza i davanje zajmova omogucili su im da, cak i pre sticanja turskog poseda dodju do zemlje, oduzimajuci je prezaduzenim seljacima.

Nova stajaca vojska podrazumevala je garnizone i vojnicke ugovore. Vlada je u oblastima nedaleko od Carigrada, u kojima je bilo razvijeno ovcarstvo, a nije bilo vecih buna, od bugarskih trgovaca vunom i stokom kupovala tkanine i kozu za izradu uniforme. Ovo je uz tradicionalnu metalurgiju omogucilo opstanak i razvoj starih zanata i posle polovine 19 veka.

Trgovacki odnosi omogucili su nastajanje klase putujucih trgovaca, koji su poslom putovali u osmanljijske provincije preko Dunava u Rumunske knezevine i juznu Rusiju. Tamo su susretali svoje ranije doseljene sunarodnike, izbeglice od ratova i mnoge koji su kao dobrovoljci ruske vojske napustili zemlju 30te. Tamosnji bugarski doseljenici bili su obicno bastovani, krojaci, bavili su se raznim zanatima ili sitnom trgovinom. Od tog vremena do 1875 god. stanovnistvo Bugarske u granicama kakve ce ona imati prije 1914 god. udvostrucilo se (sa 1,5 na 3 miliona).

Gradsko stanovnistvo se takodje povecala i predstavljalo je petinu ukupnog stanovnistva, ali je bilo rasutu u 20tak gradova, od preko 5000 stanovnika koji su sve vise bili nastanjivani bugarima. Obezemljeni seljaci selili su se u gradove u vreme kad su njihovi zanati bili trazeni.

Ono sto je kasnije nazvano bugarskim preporodom nije bilo delo corbadjija a jos manje seljastva. Ipak, potpuno zastarelost seljastva ucinila je da ne bude pod uticajem helenizacije ono malo „kulture“ koja je postojala. Ucesnici ovog preporoda poticali su iz redova trgovaca i zanatljija, narocito onih koji su se iselili u inostranstvo, zatim ucitelja i pisaca, koji su od njih zavisili, kao sto je to bio slucaj i u grckom i srpskom kulturnom preporodom.

Osmanlijska esnafska organizacija omogucavala je osnovno politicko poducavanje. Esnafski predstavnici nalazili su se u novim gradskim savetima, koji su pocele da osnivaju bugarske nize strucne skole, cak i pre nego sto su 1840te poslanicima mileta zagarantovana mesta u savetima provincija. Pozicije corbadjija u mesnim savetima bile su snazne, ali je njihovo simbolicno prisustvo u provincijskim savetima omogucilo muslimanskom i grckom svestenstvu da tamo imaju premoc sve do 60tih godina veka. Zamah pokretu koji je stvaranjem skolskog sistema i mesne vlasti izgradio etnicku svest bugara omogucio je izvestan procvat koji su prethodno doziveli trgovci i zanatljije.

Romantickarski pokret omogucilo je Evropi da otkrije Balkan a balkanskim „intelektualcima“ – onima koji su imali nekakvo obrazovanje i koji su znali da citaju i pisu – da pronadju Evropu. U Habzburskim zemljama – herderovsko shvatanje nacije odredjene njenim jezikom i obicajima bilo je najvazniji cinilac koji je uticao na juzne slovene i rumune da sebe sagledaju kao posebne narode.

Kako bi se oduprili pritisku da prihvate zvanicnu upotrebu madjarskog jezika u zemljama krune Svetog Stefana, hrvatski intelektualci poceli su da ujednacavaju domaci knjizevni jezik i da sprovode ilirsku ideju od vremena Napoleonovog carstva do 1848 godine. Najznacajniji predstavnik tog pokreta bio je Ljudevit Gaj koji je skolovan u Madjarskoj i Austriji. Bilo mu je poznato Karadjicevo delo i tezio je da otkrije osnove jedinstvene slovenske kulture, nasuprot nemackim i madjarskim nastojanjima da ostvare kulturnu nadmoc. Klasicno zajednicko ime „ILIRI“ usvojeno je po navodnim zajednickim pretcima slovenaca, srba, hrvata i bugara.

Na slican nacin je i medju rumunima u Transilvaniji, iskljucenim iz politike zbog njihovog drustvenog polozaja i vere, za kratko vreme stasalo pokoljenje skolovanih gradjana, koji su u pretezno nepismenom drustvu smatrani intelektualcima. Oni su pokusavali da odrede sopstvenu naciju, pomazuci se istorijom i latinskim korenima njenog jezika, kao potomstvo rimskih naseljenika Dakije. I u Hrvavtskoj i u Transilvaniji pokret je 40tih godina, 19 veka, presao u politicke vode.

Cilj Ilirskog pokreta koji se pretvorio u narodnu stranku, onda kada je njegovo staro ime odbaceno bio je reorganizacija carstva po etnickom osnovu. Pritom je odrzavana veza sa Beogradom, i pored toga sto je bio u osnovi hrvatski pokret, cije stanoviste bilo juznoslovensko, posto mu je bila potrebna sira osnova kako bi se suprotstavili vise hrvatski definisanim pristalicama Ugarske – Madjarima. Takodje su imali pristalice u Slavoniji, Dalmaciji, medju vojvodjanskim Srbima i bosanskim Franjevcima. No najobrazovaniji slovenci nisu mnogo marili da se prikljuce pokretu koji je bio usmeren ka Ugarskoj.

Kada je 1848 revolucionarna groznica presla iz Pariza u Pestu, Prag i Bec Svenamacki parlament, koji je zasedao u Frankfurtu, naisao je na suprotstavljanje sveslovenskog kongresa, koji se pod ceskim uticajem odrzavao u Pragu, i novog ugarskog parlamenta. Juzni sloveni i Rumuni reagovali su na dogadjaje u Ugarskoj, kada je ona od cara dobila sopstvenu vladu. Ustali su protiv sirenja madjarskog jezika i ugarskih institucija na sve pridruzene joj zemlje i njihovu nemadjarsku vecinu.

Ustav, koje je Bec u aprilu proglasio za neugarske zemlje, sa glasackim pravom zasnovanim na primanjima i ukidanjem seljackih radnih obaveza, zadovoljio je mnoge politizovane slovence, ali revolucionarni zahtevi sacinjeni su u Zagrebu i ticali su se teritorijalne reorganizacije feudalnih odnosa u veza sa Ugarskom. Car Ferdinand imenovao je bana, zaobilazeci ugarsku vladu. Novi ban, baron Josip Jelacic, bio je omiljen i ilirski nastrojen hrvatski general, koga je pozdravila revolucionarna skupstina, koja je zahtevala jos teritorijalno

ujedinjenje i ukidanje staleskog predstavnistva. Kada se sastao redovni sabor, radi potvrdjivanje njegovog izbora, zakletvu je, u odsustvu zagrebackog katolickog biskupa, polozio pred pravoslavnim mitropolitom iz Sresmih Karlovaca, verskim poglavarom ugarskih Srba. U juznoj Ugarskoj srpsko gradjanstvo takodje je zapocelo da se bavi pitanjima sopstvenog jezika i da iznosi lokalne zahteve. Velika skupstina u Sremskim Karlovcima u maju je proglasila mitropolita Jozefa Raicica za „srpskog patrijarha“ i izabrala za vojvodu pukovnika srpskih kraisnika, koji je tada sluzio u Italiji, proizvevsi ih u vodje nad zemljama oznacenim kao srpska Vojvodina, koje su ostale pod austrijskom dinastijom, ugarskom krunom i u savezu sa Trojednim kraljestvom Hrvatske, Slavonije i Dalmacije. Cinjenica da su u srpskoj Vojvodini Srbi cinili 29% stanovnistva, gotovo u podjednakom broju kao i rumuni, odslikava teskoce sa kojima su se suocavali vodje raznih narodnosti kada su 1848 tezili teritorijalnoj autonomiji na etnickim osnovama.

Zagreb je trazio do svog kralja, cara Austrije, obnavljanje trojednog kraljevstva (u cijem sastavu su: Hrvatska, Slavonija, Dalmacija i delovi cisto madjarske teritorije ukljucujuci i Rijeku) i federalizaciju carstva po principu narodnosti. Nacionalisti su se cak nadali prikljucenju Vojvodine u jedinstvenu Kraljevinu Iliriju pod ustavnom monarhijom Habzburga.

U Transilvaniji skupstina Rumuna sastala se, takodje u maju, pokraj Blaza, zahtevajuci priznavanje vlastite nacije i jezika u okvirima jedne teritorijalne jedinice. Izjavili su vernost caru i uspostavili trajni rumunski nacionalni komitet u Sibuu, kojim je predsedavao umereni pravoslavni episkop Andrej. Situacija je postala napeta kad je transilvanski sabor, u kome su prevagu imali ugarski plemici, glasao za potpunu sjedinjenje te oblasti Ugarskoj, pri cemu je Ugarska vlada u potpunosti ignorisala rumunske zahteve.

Sve dok Ugarska vlada nije raskinula veze sa carskim dvorom, hrvati, srbi i rumuni, predvodjeni konzervativcima, jednako su tezili sporazumu. Dvor je ostao neutralan; napustio je revolucionarni Bec, a njemu odane, pretezno slovencima popunjene armije, bile su vezane za severnu Italiju. No, kada se dvor docepao Praga i porazio Pijemont, vojska je zarsko zelela da zaustavi madjare. Kada je, tokom leta, Kosut preuzeo radikalizovanu ugarsku vladu zapocele su borbe.

Nije bilo mnogo sloge izmedju rumuna i juznih slovena. Bukurest i Jasi, ukljesteni izmedju Pesta i Beca doziveli su tokom dugog leta 1848 zasebne revolucije. Osecanja beogradskih ustavobranitelja bila su podeljena. Odrzavali su vezu sa Zagrebom; nastojali su da iskoriste moguci uticaj srpsko-hrvatske saradnje za ustanak u osmanljijskim zemaljama; tezili su federalnom povezivanju sa Bugarskom pod sizerenstvom sultana. Medjutim, trudili su se i da zastite svoje odnose sa portom i sa svojom zastitnicom Rusijom. Na drugoj strani, obrazovana beogradska omladina, koja je prosto sanjala o jednom revolucionarnom i demokratskom pokretu od Hrvatske do |Bugarske, zahtevala je od vlade otvorenu podrsku.

U Hrvatskoj je Jelacic oprezno nastojao da ostane veran caru i uzme u obzir raspolozenje svojih srpskih vojnika.Gaj je izneo dalekosezan cilj stvaranja Jugoslavije sa sredistem u Beogradu, a izgnani Milos Obrenovic se pojavio u Zagrebu. Ugarski uticaj ostao je jak u Slavoniji, dok u Dalmaciji, politicki daleko svesniji stanovnici grada nisu zudeli za sjedinjenjem sa Hrvatskom. Vojvodjanski Srbi su takodje bili podeljeni na nacionaliste i madjarofile, konzervativne prvake i mladje radikale. Rumuni nisu bili ujedinjenji oko pitanja autonomije, a u Juznoj Ugarskoj, narocito u Banatu (gde su rumuni bili najbrojniji) njihovi odnosi sa Srbija bili su veoma napeti.

Kako je Ugarska vlada postajala radikalnija u svojim zahtevima i bivala nepomirljivija u svom odnosu prema nemadjarima, probecki nastrojeni konzervativci sticali su prednost nad svojim protivnicima. Za to vreme dvor se konacno vratio u Bec, Ferdinand je decembra iste godine abdicirao u korist svog sinovca Franca Jozefa. Jelacic, koji je pomogao ponovnom zauzimanju Beca, imenovan je jos i za guvernera Dalmacije i Rijeke; priznati su srpski patrijarh i vojvoda. Tek je tada Rumunski komitet Transilvanije zatrazio uspostavljanje rumunskog vojvodstva (politicke jedinice slicne Vojvodini) i ujedinjenje svih Rumuna u

carstvu pod carem kao velikim vojvodom Rumuna.

Carska vlada uspela je do tada da sa lojalnom vojskom ponovo pod svoju kontrolu stavi sve oblasti izuzev Ugarske, a Rumuni, Srbi i Hrvati su se rame uz rame sa njom borili protiv madjara. Novi carski ustav sve ih je zatekao cinjenicom da su njime ocuvane novouspostavljene oblasti. Ugarski sabor je u aprilu svrgao habzbursku dinastiju. Franca Jozefa je potom zatrazio interveniciju ruskoh trupa iz dunavskih knezevina. Niz poraza okoncao je madjarski otpor i carska vlast je iznova uspostavljena u Ugarskoj.

Godine 1848. prvi put je osvedocen nekakav narodni jugoslovenski pokret koji je bio u zacetku i neorganizovan. Nepomirljivost ugarskog plemstva onemogucila je zajednicku akciju naroda protiv Beca i, sto je ugarski pokret postajao radikalniji, vise se nastojalo na tome da Ugarska postane unitarna drzava. Ulazak u ugarsku naciju bio je mogucan svima koji su se smatrali madjarima i govorili madjarski jezik. Hrvati, Srbi i Rumuni gajili su vecu naklonost prema ugarskom nacionalizmu dok nije postalo jasno da je ugarski program ostro suprotstavljen njihovim teznjama za nacionalno priznanje i teritorijalnu autonomiju.

Neuspeh pokreta iz 1848 doveo je do obnavljanje centralizma u svim krajevima carstva. Rumuni i Juzni sloveni nisu bili nagradjeni za svoje usluge habzburzima. Nije doslo do etnicke reorganizacije carstva. Transilvanija i Hrvatska sa Slavonijom ostale su odvojene od Ugarske, kao i vojna granica i umanjena Vojvodina. Predstojece razdoblje obelezilo je pokusaj povratka na manje-vise prosveceni apsolutizam koji je drzavi omogucio najvecu mogucu efikasnost. Centralisti i autoritarni rezim dosli s do izrazaja. Istorijske krunske zemlje zadrzane su kao administrativne jedinice, lisene njhove sustine. Umanjena Vojvodina bila je srpska samo po imenu. Tamosnjih 300 000 Srba bili su malobrojniji od nemaca i rumuna a nemacki je bio sluzbeni jezik. Car je uzeo titulu velikog vojvode Srbije. Reformama posvuda sprovedenim 1848 god. ukinute su preostale feudalne obaveze seljaka; na njih se vise nije bilo moguce vratiti. Seljaci su postali vlasnici imanja koja su obradjivali, uz izvesnu nadoknadu, dok su bivsi feudalci zadrzali ostalu zemlju. Plemstvo, koje su uglavnom cinili stranci, zadrzalo je sredjene zemljisne posede, a seljastvu je ostala skucena mogucnost da utice na dalji razvoj. Sitno plemstvo i siromasniji seljaci bili su pogodjeni tim promenama narocito u Ugarskim zemljama. Polovina seljaka ostala je bez zemlje do 1848 zbog rasprodavanja imanja radi smanjivanja radne obaveze i isplacivanja nameta. Sada je nize plemstvo bilo na gubitku. Radne obaveze su za njih bile jedini nacin da sakupe letinu, a seljaci su nastojali da koristeci sopstveni zemlju vise za stocarstvo nego za poljorpivredu izbegnu placanje destatka. U deceniji centralizma koja je sledila ukidanje stare hierarhije nacije u Transilvaniji u najmanju ruku je ucinila Rumune jednakim sa Madjarima i Nemacima. Cetrdesetosmasi su se povukli iz javnog zivota ili su se u izgnanstvu pridruzili svojim istomisljenicima iz knjezevina, ali ideja o rumunskoj naciji se odrzala. Zagovornici istinskog jugoslovenstva medju juznim slovenima bili su regrutovani iz redova intelektualne elite i mladih idealista. U Zagrebu su oni velicali juznoslovensko kulturno jedinstvo, sluzeci se njime kao potporom hrvatskih teznji. I u Beogradu su mnogi medju obrazovanim omladincima istovetno prihvatili ideju o zajednickom jeziku i agitovali u njenu korist, ali je njihova koncepcija zaednicke nacije bila usredsredjena na autonomnu Srbiju. Zagrebacki narodnjaci uskoro su prihvatili naziv Jugosloven, mada su mnoge Gajeve pristalice verovatno bile naklonjene ranijem – Hrvat. U vezi sa tim bilo je odstupanja, nesporazuma i nesuglasica. Sekularizovanu ideju jezickog jedinstva mimo i iznad verske pripadnosti, cesto je bilo tesko prihvatiti. Ipak, ugledni pisci iz oba naroda sporazumeli su se marta 1850 u Becu o zajednickom knjizevnom jeziku.