pticica i gotova slicica.pdf

7/25/2019 Pticica i gotova slicica.pdf

http://slidepdf.com/reader/full/pticica-i-gotova-slicicapdf 1/10

Живот је бајка - МИЛАН ЈОВАНОВИЋ

ПАЖЊА ! ПТИЧИЦА ...

Ако је некоме било предодређено занимање, онда је то сигурно било знаменитом српском фотографу Милану Јовановићу (1863–1944). Уз старију браћу Павла- Пају и Светислава, он је био трећи изданак „тролиста”

познате уметничке породице Јовановић из Вршца.

ош у најранијем детињству он је највише помагао оцу Стевану у фотографској радњи

која се налазила близу познате вршачке Градске куће.Када је најстарији брат Паја отишао на студије

сликарства у Беч, убрзо за њим је пошао и Милан.Савладавши основна цртачка и сликарска знања неопходна за професионални рад фотографа, Милан је одлучио да настави усавршавање у Паризу .По повратку са студија, 1887, уз помоћ породице

почиње самосталан фотографски рад, у једној старој кући у близини Обилићевог венца, где се данас налази

Културни центар. Две године потом добио је престижну титулу дворског фотографа српске



династије Обреновић и црногорске Петровић. Те исте године оженио се Даринком Хаџи-Костић, а венчани кум био му је Бранислав Нушић. Прво веће признање уследило је 1892, када је на Занатској изложби у

Врању за фотографије добио златну медаљу .

Преломан тренутак у каријери, међутим, уследио је 1903, када је сазидао нови фотографски атеље на

Теразијама, рађен по пројекту Милана Антоновића (1868–1929), архитекте који је у београдску средину донео дух сецесије.Омања зграда која и

данас постоји (некадашњи биоскоп „Звезда“), са стакленим кровом, стакленом фасадом на првом спрату , стилизованим орнаментима, детаљима

од кованог гвожђа и мајсторски



пројектованим балконом на првом спрату ,представљала је за оно време прави професионалан фотографски студио.

За разлику од старог, у овом новом атељеу било је довољно светлости и простора, како за снимање појединачних портрета, тако и за групне фотографије,било при дневном или вештачком осветљењу . Бољи услови омогућили су му и фотографска увећања до

природне величине, док је посебан значај у свом раду придавао снимању уметничких дела других аутора,



попут Уроша Предића, Стеве Тодоровића, Ђорђа Јовановића и нарочито снимању и умножавању дела свог прослављеног брата Паје Јовановића, са којим је и заједно излагао на Балканској изложби у Лондону

1907. године. Утицај старијег брата био је несумњив, нарочито

када су у питању портрети у уљу сликани по фотографији, о чему сведочи и оглас који је сâм Милан дао у листу „Мали журнал” 1908, где се између осталог каже:

„Милан Јовановић, дворски фотограф Краља

Миланова 46 препоручује се грађанству ... Портрете најмодерније израде, пигмент слике, аквареле обичне израде и у боји, уметнички израђене слике масним бојама на платну по свакој старој фотографији”. Овај златни период рада фотографског студија Милана Јовановића траје све до почетка Првог светског рата.

Портрети познатих

Као војник у Првом светском рату Милан Јовановић је прешао Албанију , дошао до Бизерте, а потом отишао на опоравак у Фиренцу . Његов боравак у Италији доводи се у везу с принцем Ђорђем Карађорђевићем, који је управо њега одредио за свог посилног.Захваљујући фотографском искуству и знању , добио

је званично право да може да фотографише и потом умножава снимке познатих дела мајстора ренесансе и барока из богате збирке фирентинске галерије Уфићи.Када се по завршетку рата вратио у Београд, обновио

је рад свог атељеа, али ће то кратко трајати, јер је већ 1922. одлучује да се повуче из посла.



Из брака са Даринком Хаџи Костић имао је три сина и једну ћерку Софију -Соку , која је умрла млада за

време Првог светског рата у избеглиштву у Скопљу .Најстарији син који је носио име деде Стевана био је инжењер, други Душан-Ђукин био је даровит вајар,док је трећи Павле, по професији хемичар, био отац наше чувене редитељке Соје Јовановић. Незванично,Милан је имао и ванбрачног сина Милана Гелбкеа кога је добио као млад док је боравио на студијама у

Паризу , али којег су , због очувања угледа породице,оцу Стевану представили као ванбрачног Пајиног сина. Чика-Милан, како су га из милоште звали,окренуо се у позним годинама својој породици и другој великој љубави – филозофији. С обзиром на то да је био начитан и знао неколико светских језика,опробао се и као преводилац појединих филозофских

дела на српски језик. Умро је 1944. у породичној кући у београдској Скендербеговој улици 29.



Атеље Милана Јовановића је почетком 20. века представљао стециште монденског света у Београду .Поред чланова династија Обреновић и Карађорђевић,које је као један од неколико дворских фотографа био

у обавези да снима, глумци и глумице Народног позоришта били су његови редовни модели и гости.На његовим фотографијама, забележена су готово сва значајна имена позоришне уметности тог доба: Вела Нигринова, Пера Добриновић, Милош Цветић, Илија Станојевић, Милорад Гавриловић, Софија-Цоца Ђорђевић и многи други. Поред глумаца омиљени модели били су му писци, књижевници, сликари.И данас су чувени и незаобилазни његови портрети



Боре Станковића, Милована Глишића, Бранислава Нушића, Љубомира Ненадовића, Лазе Костића, Ђорђа Крстића, Ане Маринковић, Ђорђа Јовановића, Стеве Тодоровића и других. Ту су и професори универзитета,

лекари, адвокати, официри, трговци, ... уопште, сав виђенији свет тадашње престонице. Неретко у тој изузетној галерији портрета личности могу да се нађу праве сјајне психолошке студије (Бора Станковић) или портрети из којих зрачи префињеност, грациозност и елеганција ( Ана Маринковић).

Дискретни шарм буржоазије



Колико је атеље Милана Јовановића у то време био вредан и пословно успешан речито говори и оглас дат у дневним новинама од 5. августа 1907, где се каже:

„Милан Јовановић дворски фотограф, Краља

Милана улица 46-телефон 157. Портрете најмодерније израде, платинотипије, пигментслике, као и аквареле,репродукције разне израде по свакој старој слици,групе, табло-е. Атеље је снабдевен најсавременијим апаратима за сликање електричном расветом.Сликање примам сваког дана од 8 сати у јутро до 7сати у вече”.



Поред портрета Милан Јовановић је сликао и ведуте Београда и околине, штампао разгледнице, таблое, а фотографије су му често биле објављиване у новинама „Мали журнал”, „Недеља”, „Балкански рат у слици и

речи”, „Илустровани Балкан”, „Орао”, „Пијемонт”,„Вечерње новости”... Поред свега, био је и утемељивач Српског фотографског удружења.

Са правом може да се каже да је Милан Јовановић био истински хроничар једног времена и једне средине. Иако је често био приморан да чини уступке

у раду са широм публиком, која је желела снимак управо из његовог атељеа, Милан Јовановић је у суштини тежио да изађе из уобичајених оквира фотографског рада. Следио је нова стремњења и био пријемчив за ликовност тада важних уметничких праваца симболизма и сецесије. Зато није случајно што се у неким његовим радовима могу наћи и почеци

модерне српске фотографије. Фотографије потписане фирмом Milan Jovanovitch. Belgrade / Photographe de la



cour Royale/ и данас, након сто и више година, плене неодољивим, дискретним шармом старе престоничке буржоазије.

Фотографије преузете из књиге Горана Малића

„Милан Јовановић”

Аутор:Петар Петровић

pticica i gotova slicica.pdf

Documents