hartefakt fond grants newsletter oktobar 2013

HARTEFAKT FOND GRANTS NEWSLETTER

Grants newsletter je deo Hartefaktovog programa malih grantova i izdaje se se sa ciljem promocije pomenutog programa kroz prezentacije podržanih projekata. Najbolji uvid o tipu projekta koje Hartefakt želi da podrži daju upravo ovi kratki prikazi odobrenih projekata. Kroz razgovore sa ljudima koji su radili na njima, pokušavamo da još bliže prikažemo šta smo u podržanim inicijativa-ma prepoznali kao važno podrške i pažnje. H

AR

TE

FAK

T FO

ND

GR

AN

TS

NE

WS

LET

TE

R

O Hartefakt fondu

Hartefakt fond (HF) je nezavisna regionalna fondacija koja podstiče razvoj odgovornog mišljenja i delanja kroz kreativnu i kritičku razmenu. Hartefakt podržava i sprovodi programe koji preispituju i osnažuju položaj manjina i marginalizovanih društvenih grupa, pomaže izgradnju regionalnog javnog i kulturnog prostora na novim osnovama, zagovara i sprovodi projekte sa ciljem izgradnje partnerstva između civilnog i javnog sektora, podržava produkciju kritičkog i odgovornog umetničkog i kulturnog stvaralaštva.

HF je osnovan 2009. godine; kroz program malih grantova do sada je podržano preko 60 organ-izacija iz Bosne i Hercegovine, Srbije i sa Kosova. Hartefakt je posebno fokusiran na podršku novih i svežih društveno angažovanih projekata u oblasti građanskog aktivizma i umetnosti.

Konkurs za projekte otvoren je tokom cele godine. Osnovne informacije o izgledu i sadržaju aplikacije mogu se naći na sajtu fondacije, u saradnji sa HF timom moguće je organizovati kon-sultacije oko pisanja projektne aplikacije. HF tim samoinicijativno ohrabruje umetnike, orgrani-zacije i grupe koje prepoznaje kao potencijalne grantije da apliciraju za grant.

1

AWO OMLADINSKI CENTAR BUJANOVAC

Najavljujemo vam upravo odobrene projekte Hartefakt fondacije; o sredini iz koje dolaze, o prob-lemima sa kojima se stalno susreću, o tome kako su došli da ideju da osmisle projekat, zašto misle da je važan i šta očekuju kao rezultat razgovaramo sa ljudima i Bujanovca, Kosovske Mitrovice, Leskovca, Sarajeva i Visokog.

HA

RT

EFA

KT

FO

ND

GR

AN

TS

NE

WS

LET

TE

R

Srboljub Stanković, koordinator projekta multietničke muzej-galerije

Šta je AWO Omladinski Centar i čime se bavi?

AWO Omladinski centar je mesto susreta mladih svih nacionalnosti (Srbi, Albanci, Romi…) uzrasta od 9 do 22 godine. U

centru se sprovode razne sportske, kreativne i slobodne aktivnosti, radionice i seminari. Centar organizuje putovanja sa

ciljem upoznavanja drugih gradova; organizuju se besplatni kursevi engleskog i nemačkog jezika i kurs informatike. Rad-

no vreme omladinskog centra je svakog radnog dana od 9 do 17 časova. Centar pruža podršku mladim ljudima različite

nacionalne pripadnosti sa ciljem uspostavljanja prijateljstva, poštovanja različitosti i tolerancije među njima.

Kako ste došli na ideju da osmislite projekat multietničke muzej-galerije?

Bujanovac kao sredina u kojoj živi puno mladih ljudi, na žalost, ne pruža nikakve mogućnosti za razvoj kulturnog života;

organizovanje kulturnih sadržaja su incidentne pojave. Kolege iz AWO omladinskog centra primetile su da postoji veliko

interesovanje za narodne običaje, stare predmete, nošnje iz prošlosti - mladi koji dolaze u centar izrazili su želju da se te

stvari prikupe i prikažu na jednom mestu, tj. da organizuju izložbu koja će postati dostupna za ostale građane Bujanovca.

Koji su ključni problemi vaše lokalne sredine i kako ovaj projekat pokušava da utiče na njih?

U Bujanovcu ne postoji muzej, ne postoji pozorište, ne radi bioskop, nemamo gradsku galeriju; glavni i jedini cilj nam je

da se mladi, na primeru ovog projekta, ohrabre i iniciraju da samostalno utiču na kreiranje kulturnog života grada.

Šta očekujete kao rezultat projekta?

Očekujemo da se, pre svega, uključi veliki broj mladih svih nacionalnosti koji će zajedno sarađivati na stvaranju ove

muzej-galerije. Takođe, očekujemo da i lokalna samouprava prepozna važnost ovog kulturnog događaja i na neki način

pokrene inicijativu za pružanje podrške u sprovođenju kulturnih projekata.

2

DAMAR OMLADINE VISOKO

HA

RT

EFA

KT

FON

D G

RA

NT

S N

EW

SLE

TT

ER

Edin Islamović, potpredsednik udruženja Damar Omladine i koordinator projekta Bez etiketa, molimŠta je Damar Omladine i čime se bavi?

Udruženje „Damar omladine“ je zvanično formirano 2010. godine u Visokom kao rezultat htijenja i želje grupe mladih

ljudi da promjene i doprinesu razvoju životne zajednice, sa ciljem da organizuju i pokrenu mlade ljude. Stoga i ne čudi da

je slogan Udruženja, čvrsto ukorijenjen u dalje aktivnosti, glasio i glasi: “Probudi se, pokreni se!”.

Kako ste došli na ideju da osmislite projekat Bez etiketa, molim?

Konstantnim posjećivanjem teatarskih izvedbi primjetili smo da su na našoj gradskoj teatarskoj sceni izostavljene osobe

na margini društva – o njima se ne priča, njih ne možemo videti na sceni. U skladu s tim odlučili smo da uradimo nešto

po tom pitanju, te smo kroz par neformalnih razgovora sa predstavnicima marginalizovanih grupa došli na ideju da

formiramo forum teatar.


Trenutna situacija u kojoj se nalaze marginalizovane grupe više je nego loša. Javne politike nisu usmjerene na rješavanje

problema sa kojima se susreću osobe na margini društva.

Pomenute osobe nisu aktivno uključene u razvoj lokalne zajednice niti su aktivisti bilo kojeg udruženja. Grad Visoko

posjeduje dvije omladinske scene međutim, primera radi, ni u jednoj nema pripadnika romske populacije ili osoba sa

određenim stepenom invaliditeta. Uključivanjem osoba koje su na margini društva u doprinos razvoja loklane zajednice

želimo kod njih pobuditi osjećaj pripadnosti zajednici u kojoj žive.


Formiran forum teatar koji će kontinuirano raditi na smanjenju diskriminacije osoba na margini društva sa posebnim

naglaskom na romsku populaciju (najbrojniju marginalizovanu grupu na našoj općini).

3

AKTIV ART CENTARKOSOVSKA MITROVICA

HA

RT

EFA

KT

FO

ND

GR

AN

TS

NE

WS

LET

TE

R

Kako ste došli na ideju da producirate predstavu “Kontrolni“ Milene Depolo? Nevladina organizacija Aktiv je u okviru kulturno-edukativnih programa koje pruža u kulturnom centru Aktiv Art Centar osnovala Aktiv Teatar u oktobru 2013. godine, pozorište za mlade i decu u kom se do sada okupilo oko 25-oro dece i mla-dih ljudi. Uz pomoć naših prijatelja, glumaca sa Fakulteta Umetnosti Prištinskog Univerziteta, započeli smo sa programom škole glume koja se odvija u okviru Aktiv Teatra od oktobra 2013 godine. Ideja da se kroz produkciju predstave „Kon-trolni“ spisateljice Milene Depolo promoviše kulturni aktivizam među mladima na severu Kosova prirodna je posledica želje da se rad mladih ljudi u našem centru predstavi široj zajednici uključujući i mlade ljude koje želimo da motivišemo da se oprobaju u nekom od naših programa u centru. Odabir komada „Kontrolni“ je odraz želje polaznika škole glume, mladih između 14 – 19 godina; komad govori o izazovima, problemima i životu njihovih vršnjaka. Milena Depolo u pome-nutom tekstu, koristeći ugao adolesceanta, otvoreno kritikuje krizu morala i porodice u našem drustvu i govori o novom sitemu vrednosti čiji su efekti već tu, u našim svakodnevnim životima, okruženju. Ovom predstavom želimo da postavimo i početni pravac budućeg rada Aktiv Teatra kao pozorišta za mlade u kome se otvoreno i kritički razgovara o problemima mladih u savremenom društvu. Aktiv Art Centar je zasebna programska celina nevladine organizacije „Aktiv“ osnovane u Kosovskoj Mitrovici 2003. godine. Cilj ovog centra je da promoviše kulturni aktivizam, neformalnu edukaciju i kulturne različitosti kao kohezivni društveni element u procesu jačanja saradnje različitih etničkih grupa na Kosovu. Aktiv Art Centar je partner regionalnih inicijativa Noć Otvorenih Ateljea u saradnji sa organizacijom Fraktal 3 i regionalnog knjizevnog festivala Krokodil. Koji su ključni problemi vaše lokalne sredine i kako ovaj projekat pokušava da utiče na njih? Mi živimo u društvu koje nije u stanju da proizvede ili toleriše plularizam ideja. Taj elitizam, kreiranje i odbrana krugova u kojima se donose odluke o životu velike većine ostalih, toliko je ukorenjen da je sve manje pokušaja da se nešto promeni ili sve manje svesti da je takvo stanje stvari devijantno, neprihvatljivo. Mitrovica je grad u kome jednu trećinu stanovnika čine studenti. Takav potencijal energije i ideja ostaje neiskorišcen uglavnom zato što se kultura individualizma, sopste-vnog mišljenja, orginalnih ideja koje menjaju svet ne neguje, naprotiv, čini mi se da se ona namerno guši. Mogućnosti da mladi izraze svoje stavove, postanu aktivni članovi društva, osude indiferentnost kao saučeništvo osnovni je cilj koji želimo da postignemo radom u Aktiv Art Centru. Glasovi mladih, bilo da su otpevani, naslikani, odglumljeni ili odigrani naš su parametar uspeha. Ovim projektom uspećemo da priđemo korak bliže ovom cilju. Daćemo priliku mladima da predstavom i glumom pošalju poruku ovom društvu da i oni imaju šta da kažu. Šta očekujete kao rezultat projekta?Svakako očekujemo da predstava promoviše kulturni aktivizam mladih ljudi na severu Kosova i donese ovom pozorištu i drugim programima u našem centru nove ljude. Ovim putem želimo i da mladi ljudi sa severa Kosova otvore sebe za saradnju sa vršnjacima u celom regionu. Pokušaćemo da iskoristimo svaku priliku da ova predstava gostuje na festivalima u regionu; istovremeno, radićemo na kreiranju stalnog repertoara našeg teatra.

4

Miodrag Marinković, kooridnator projekta Aktiv Art CentarŠta je NGO Aktiv i čime se bavi? Nevladina organizacija Aktiv koja je osnivač Aktiv Art Centra ima širi spektar delovanja koji ukljčuje programski fokus na jačanje kapaciteta civilnog društva na Kosovu, promovisanje saradnje između različitih etničkih zajednica, jačanje ekonomske saradnje između etničkih zajednica na Kosovu, promovisanje prava ugroženih društvenih grupa kao i podrška i razvoj kulturnog delovanja mladih i dece na severu Kosova kroz pomenuti Aktiv Art Centar. saradnje između etničkih zajednica na Kosovu, promovisanje prava ugroženih društvenih grupa kao i podrška i razvoj kulturnog delovanja mladih i dece na severu Kosova kroz pomenuti Aktiv Art Centar.

ANTIKRIZNI CENTAR LESKOVAC

HA

RT

EFA

KT

FON

D G

RA

NT

S N

EW

SLE

TT

ER

Vesna Karanfilović, predsednica udruženja i koordinatroka projektaNije ružno biti drugačiji, ružno je što te drugačiji odbacuju

Šta je Antikrizni Centar Leskovac i čime se bavi?

Antikrizni centar je dobrovoljno, nevladino i neprofitno udruženje koje je osnovano 2012. godine u Leskovcu radi ostvari-

vanja ciljeva u oblasti zaštite ljudskih prava i pružanja psihosocijalne, defektološke, humanitarne i pravne pomoći svim

osobama kojima je potrebna, a posebno ranjivim, marginalizovanim i osetljivim društvenim grupama kao što su žene i

deca žrtve nasilja, izbegla i raseljena lica, Romi, deca sa smetnjama u razvoju i njihove porodice, LGBT osobe, osobe sa

posttraumatskim stresnim sindromom, stari i nemoćni.

Kako ste došli na ideju da osmislite projekat Nije ružno biti drugačiji, ružno je što te drugačiji odbacuju?

Visok stepen homofobije u čitavoj zemlji eskalira posebno u vreme kada se najavi Parada ponosa, ali u manjim sredinama

opterećenim tradicijom i niskim standardom to je još izraženije. Time se niko na jugu Srbije nije pozabavio do sada, bar

koliko je nama poznato. Imala sam prilike da pre više godina upoznam nekoliko LGBT osoba iz Leskovca i da se uverim u

kakvoj izolaciji i strahu žive, a jedna je od njih i često izložena uvredama. Mi mislimo da se dovoljno ćutalo i da je krajnje

vreme da im se makar omogući mesto gde mogu da se sretnu, druže i osete da ipak imaju podršku nekih sugrađana, da

nisu sami.


Ključni problemi u našoj opštini su siromaštvo, ukorenjene predrasude, patrijalhalna shvatanja, neznanje ili nedovoljno

znanje o nekim temama pa i o LGBT populaciji. Nadamo se da ćemo predavanjima uspeti da bar kod jednog broja

sugrađana utičemo na smanjenje homofobije, smanjenje predrasuda, nepoverenje i strah prema LGBT osobama.


Očekujemo da ćemo okupiti grupu LGBT osoba u Leskovcu koji će imati prostor odnosno svoj “kutak” u kome ih niko neće

uznemiravati, u kome će moći da dobiju pre svega psihološku i pravnu pomoć, pokušaćemo da od te grupe napravimo

grupu koja će funkcionisati kao grupa za samopomoć a idealno bi bilo da ih motivišemo i podstaknemo da osnuju svoje

udruženje građana. Cilj nam je da na pomenuta predavanja pozovemo i sugrđane koji ne pripadaju ovoj populaciji i koji

gaje predrasude o LGBT osobama – ovim predavanjima i direktnim kontaktom probaćemo da utičemo na njihove stavove.

5

PRAVO LJUDSKI FILMFESTIVAL SARAJEVO

HA

RT

EFA

KT

FO

ND

GR

AN

TS

NE

WS

LET

TE

R

Kumjana Novakova, koordinatorka izložbe Bila sam na KosovuŠta je Pravo Ljudski Film Festival i čime se bavi? Pravo Ljudski već osam godina pokušava uključiti javnost i inspirirati posjetitelje i posjetitljke ne samo na promišljanje društvenog i građanskog angažmana, već im približiti estetiku kreativnog angažiranog dokumentarnog filma, te različite forme audiovizuelne umjetnosti, vizualne komunikacije, neformalno obrazovanje, rasprave i aktivne razmjene. Naš cilj je promišljanje veza između umjetničkih, odnosno kulturno - umjetničkih praksi s političkim, ekonomskim, društvenim praksama, te moć obnove koju nezavisna umjetnost, ili tačnije, umjetnik i umjetnica, imaju. Pokušavamo re-kreirati javni prostor i usprotiviti se sistematskom uništavanju javnog prostora kao javnog dobra, i na taj način osnažiti prostor za ko-munikaciju i razmjenu ideja, energija… Pravo Ljudski je u konceptualnom smislu antipod festivala, anti-festival, što znači da se ne uklapa u sliku svijeta koju stvaraju ne samo komercijalni festivali, već i bilo koji drugi komercijalni akteri. Jedina Pravo Ljudski agenda jeste promo-cija savremene nezavisne kulturne i umjetničke produkcije.Kako ste došli na ideju da organizujete regionalnu izložbu DOKUPHOTO radionice? 8. izdanje Pravo Ljudski Film Festivala u saradnji sa DokuFest-om iz Prizrena, te galerijom Duplex100m2, postavlja re-gionalnu izložbu fotografija nastalih u sklopu DokuPhoto radionice, u Sarajevu, pod nazivom Bio sam na Kosovu. Doku-Photo je inicijativa našeg prijateljskog festivala DokuFesta koji već 10 godina promovira dokumentarnu fotografiju unutar Kosova. Ovogodišnje izdanje DokuPhoto-a je hrabro otišlo korak dalje, te iniciralo regionalnu saradnju, postavljajući temelje svojevrsne platforme putem koje će se dokumentarna fotografija promovirati kako u svom estetskom, tako i u društveno-odgovornom segmentu. Kao festival koji dijeli slične vrijednosti, prepoznali smo značaj i potencijal povezivan-ja autora i autorica iz regije, te odlučili da njihove radove nastale na Kosovu, predstavimo u Sarajevu. Jednako značajan ra-zlog jeste i to da je saradnja između Kosova i Bosne i Hercegovine taoc političke šizofrenije koja na žalost još uvijek vlada u regiji. Tako su zajednički projekti gotovo nemogući zbog iznimno komplikovanog birokratskog procesa dobijanja vize za ulazak u BiH za građane i građanke Kosova. Iz tih vrlo praktičnih ljudskih razloga počeo se razvijati i koncept predstavl-janja DokuPhoto uradaka: bila sam na Kosovu. Koji su ključni problemi vaše lokalne sredine i kako ovaj projekat pokušava da utiče na njih? Mi se uistinu nadamo da prekidamo lanac pasivnog promatrača i pasivne promatračice (a jedni smo od rijetkih koji uopće imenuju promatračice), jer kroz ovakve partnerske inicijative - nemamo publiku, nemamo gledaoce i gledateljice, nemamo “fanove“ - već imamo partnere i partnerice, prijatelje i prijateljice, saradnike i saradnice. Aktivna razmjena. Kritički i analitički pristup kulturi i sadržaju.Šta očekijete kao rezultat projekta?Prije svega, nadamo se da će Bila sam na Kosovu nastaviti svoje putovanje, te okupiti autore i autorice angažirane doku-mentarne fotografije i u drugim gradovima bivše države... te da će Pravo Ljudski i DokuFest trasirati put jedne regionalne saradnje nove vrste – kolaborativne umjetničke prakse u stvaralaštvu...

6

YESTERDAY, SETI SE DAZABORAVIŠ

Sa velikim zadovoljstvom predstavljamo neke od uspešno realizovanih projekata

podržanih u okviru Hartefaktovog grant programa u 2013. godini

HA

RT

EFA

KT

FON

D G

RA

NT

S N

EW

SLE

TT

ER

Yesterday, seti se da zaboraviš” u produkciji Bitef teatra i STANICE servisa za savremeni ples

“Pred umetnost mora biti postavljen zahtev da bude relevantna za društvo, izazovna, pametna u idejama, pri čemu je

posvećenost važnija nego ikad. Publika savremenog plesa nije više opsednuta spektaklima” – Jasmin Vardimon.

Jasmin Vardimon je britanska koreografkinja izraelskog porekla. U toku prošle sezone, sa igračima Bitef Dens komanije,

Jasmin je uradila predstavu “YESTERDAY, Seti se da zaboraviš”, svojevrsni presek svog desetogodišnjeg rada u kojoj

predstavlja najuzbudljivije duete, solo i ansambl numere iz svog bogatog koreografskog opusa. Predstava je sačinjena od

delova iz ranijih koreografija ukomponovanih sa novim materijalom koji ih povezuje. Suština ovog komada jeste sećanje,

memorija tela. Ostvarenje „Yesterday, Seti se da zaboraviš” govori o tome koliko i kako telo pamti. Ne mozak, nego samo

telo kao domaćin mozga. Kako to ono doživljava? Kako se ponaša telo kada je napadnuto? Da li ga je napala bolest ili nešto

drugo.. Predstava donosi konceptualno istraživanje tela kao kuće. U kontekstu kolektivne (ne)slobode – ekonomske,

političke, društvene i lične Vardimon pristupa konceptualnom istraživanju memorije ličnog.

Delo Jasmin Vardimon karakteriše vrlo jasan i često oštar politički i feministički stav. Koristeći žanr fizičkog teatra, koji

mora da ostane pametan, pešački i misaono-provokativan, ona zauzima oštar stav i čvrsto kritikuje društvene probleme,

čime ostvaruje osnovnu funkciju umetnosti i pozorišta, aktuelnost i refleksiju društvenih problema, na ogoljen, jednosta-

van iskren način, militaran i invanzivan, istovremeno mek i osećajan. Baš kakvo je i društvo danas.

Predstava „Yesterday, Seti se da zaboraviš” obrađuje estetizaciju autorkinog odnosa prema svom desetogodišnjem radu,

prema društvenom kontekstu života i rada u evropskoj uniji, sa iskustvom koje je stekla tokom odrastanja i obrazovanja u

rodnom Izraelu, a u kome vladaju još uvek vidno drugačiji obrasci ponašanja, kulturnih normi i vrednosti koje se odnose

na ključne pojmove na kojima počiva današnje demokratsko društvo – sloboda i kontrola, kao i njihovoj inverziji. U ovom

komadu ona direktno referiše na moć agitpropa koji društvo dovodi do ivice, a čiju silinu ublažava svojim teatarskim

dodirom.

Hartefakt fond je podržao istraživačko-edukativni segment projekta kao i deo regionalne turneje. Predstava se nalazi na

redovnom repertoaru Bitef teatra.

7

FESTIVAL ZVUK I VIZIJE MAJDANPEKH

AR

TE

FAK

T F

ON

D G

RA

NT

S N

EW

SLE

TT

ER

peku gledam sa optimizmom, a ako nas bude pedeset biće nas i petsto.Kao selektor programa kratkometražni igrani film zanima nas kojim se kvalitetima vodiš pri odabiru filmova? Kako festival ima i program industrijskog turizma da li i filmski autori koji su gosti festivala nalaze zanimljivom sredinu koja se prezentuje kroz pomenuti program?Lično volim filmove i Džona Hjustona i Andreja Tarkovskog i Urliha Zajdla i Tima Bartona i Alfreda Hičkoka i Bruna Di-mona – na prvi pogled različite autore, ali pre svega autore sa velikim A. Istim sam kvalitetom vođen i pri selektovanju fil-mova za festival – autorstvo pre svega. Međutim, to nije jednostavno izvesti kao što je lako reći. Naš festival nije teretana za velike teorije i eksperimente već spa centar za opuštanje i stimulaciju zdravih ideja i zato se svaki put dobro namučim da bih napravio selekciju koja bi trebalo da inspiriše za bilo šta plemenito, lepo ili dobro, a da pri tom stvorim kapacitet za nešto veće, bolje i moćnije. Po prirodi stvari mladi su neiskusni ali željni osvajanja novih ideja pa zato više pažnje posvećujem tome šta oni misle i šta njih interesuje. Ovo nisam radio u početku ali sam zaključio da je to jedini ispravan put ako je smisao održavanja ovog programa edukacija i građenje publike. Doprinos ostvarivanju te misije, pored selek-cije programa i učešća afirmisanih filmskih radnika u funkciji žirija, daje i činjenica da su svi autori koji su u mogućnosti da dođu u Majdanpek – gosti festivala. Njima takođe želimo da pružimo zadovoljstvo zabave i saznanja, a to u najvećoj meri postižemo kroz program industrijskog turizma. Do sada se pokazalo da nesvakidašnji pejzaži RBM-a nikoga nisu os-tavili ravnodušnim i svake godine se ponavljaju komentari: “Ovde je kao na mesecu”,”Ovde je kao u Sahari” ili “Ovde može svašta da se snimi…”Ove godine održana je i akcija sakupljanja novca putem individualnih donacija uz pomoć koje su prikupljena sredstva za izradu murala Žolta Kovača. Sve vezano za ovaj mural je sjajno – od toga kako su prikupljena sredstva za izdradu, do toga da se nalazi na jednom zidu na lokalnoj pijaci – pa do njegovog konteksta. Pomenućemo da je naziv murala Nacija bez muzeja (majdanpečka Monaliza). Kakve su reakcije građana na ovu akciju danas?Jeste, ta akcija je jedna zdrava priča. Kada smo se odlučili da je sprovedemo mislili smo da je važno da prvo pronađemo način kako da kod publike probudimo potrebu da se uključi, da im pomognemo da shvate da udruženi možemo više nego pojedinačno svako od nas. To smo ostvarili tako što je bilo dovoljno da svako učestvuje sa minimalnim sredstvima u vrednosti jednog pića, odnosno sa 100 dinara, a rezultat je vidljiv, svima dostupan mural koji, pored estetskog dopri-nosa sredini, komunicira s građanima o jednom opštem problemu. Mural je, kao što si rekla, naslikao Žolt Kovač na zidu gradske toplane koja se nalazi na gradskoj pijaci, zove se Nacija bez muzeja – majdanpečka Monaliza a rezultat je Žoltove majdanpečke adaptacije jednog od crteža iz njegove serije radova pod nazivom Nacija bez muzeja u kojima se polemiše o tome šta je ostalo jednoj naciji kada je ostala bez najvažnijih muzeja. Reakcije su pozitivne, mislim i najveće od svega što smo radili u okviru programa Vizuelne intervencije.Program vašeg festivala je zaista bogat i ambiciozan – sadrži filmski program, program industrijskog turizma, muzički program, vizuelne intervencije, open source i kreativnost u digitalnom domenu. Program koji je toliko raznovrstan i koji se trudi da korespondira sa sredinom u kojoj nastaje i kojoj je namenjen glavni su kvaliteti vašeg festivala. Na žalost, ne postoji nijedan drugi festival koji se dešava u nekom malom gradu a koji bih mogla da uporedim sa vašim. Šta bi ti poručio mladim ljudima, kako da se organizuju i pokrenu sličnu stvar u sredini u kojoj žive?Samo verujte u svoje snove! Šalim se, to nikako – živite svoje snove! Nemam baš neki savet, kada me neko pita zašto ovo radim ja ne znam odgovor jer nikada to pitanje sebi nisam postavljao. Radim ovo jer želim to da radim, volim svoj grad, volim ljude u njemu i želim da svi zajedno živimo lepše i kulturnije. Poklopilo se mnogo stvari; Vlada i Peda su pre početka festivala Sound and Visions deset godina zaredom organizovali memorijalni košarkaški turnir u okviru kog su pravili koncerte što iz ove perspektive izgleda kao praksa za organizaciju festivala. Oni su stekli poverenje lokalne vlasti i treba istaći da nas i ona podržava od samog početka. Takođe, pored lokalne samouprave sa nama je od početka i Ministar-stvo kulture Republike Srbije, a kako smo to ostvarili – nisam siguran, možda je dobra ideja u pravom trenutku pola posla. Znam samo da smo svi mi maksimalno posvećeni ovom festivalu i da nam nikada nije bilo teško da postavljamo, a kas-nije – posle ponoći – sklanjamo binu, čistimo, vozimo, plaćamo piće… mudro ćutimo… i sve to polako stvara obrise našeg krajnjeg cilja – da promenimo sliku o samrtnom gradu i da u njemu oživimo interesovanje za alternativnu kulturu. Dakle – živite svoje snove. Sound and visions forever.

8

Mali tim ovog udruženja uspeo je da u okviru promotivnih aktivnosti pomenutog festivala organizuje trideset koncerata u Beogradu i Majdanpeku, gostovanje britanskog street art umetnika, rodonačelnika tehnike reverse graffiti, Paul Cur-tis Moose-a u Beogradu i Majdanpeku, rezidencijalne boravke u Majdanpeku Dis-patch kolektiva iz Beograda, umetnika Branka Milanovića, Marka Markovića, Gorana Micevskog, Ivana Petrovića, Ivana Šuletića, Žolta Kovača. Program Industri-jski turizam koji je pokrenut u oviru ovog festivala ima tendenciju da postane tromesečna aktivnost u redovnoj ponudi turističke organizacije opštine Majdanpek.Udruženje Zvuk i vizije želi (i uspeva) da pokrene revitalizaciju kulturnih sadržaja na teritoriji grada Majdanpeka, učestvuje u kreiranju kulturne politike na lokalnom nivou opštine Majdanpek i pokrene oživljavanje i iskorišćavanje javnih prostora sa ciljem njihove preorijentacije putem umetničkog i aktivističkog delovanja grupa i pojedinaca.O pomenutom festivalu razgovarali smo sa Daliborom Knežicom, organizatorom i selektorom filmskog programa:Kako je došlo do osnivanja festivala i koju ulogu igra u motivaciji mladih ljudi u Majdanpeku, s obzirom da se radi o jedi-nom festivalu koji se održava u pomenutom gradu?Slučajno. Jedne noći smo Vlada (Vladimir Stojković – selektor muzičkog programa) i ja maštali i rekli: “Hajde da probamo! Pozvaćemo Pedu (direktor prvog festivala koji je otišao među anđele) i reći mu šta smo smislili.” Kasnije smo pozvali Sašu (Saša Tkačenko – selektor programa Vizuelne intervencije) i Džonija (selektor programa Open source i kreativnost u digitalnom do-menu) i kako je jednom rečeno: Koska je bačena i samo nam je još sreća bila potrebna. Priča o motivaciji mladih je bolna tema. U početku smo mislili da smo napravili program kakav malo ljudi u unutrašnjosti Srbije može da vidi ali i da to nikog ne zanima previše, kao da su nam rekli – Hvala, nije trebalo. Međutim, vremenom smo shvatili svu složenost problema letargije mladih koji je posledica višegodišnjeg lošeg stanja u našem gradu. Klinci koji danas imaju osamnaest, dvadeset ili dvadeset dve godine ne znaju kako izgleda kada imaš izbor da umesto u diskoteku izađeš npr. u jedan ili drugi rock ‘n’ roll klub. U gradu u kome se škole zatvara-ju dvadesetoro srednjoškolaca koji prate sve što se dešava oko Sound and visions festivala i koji su spremni da pomognu kada je to potrebno smatramo velikim uspehom. Sudbina Majdanpeka je od njegovog nastanka bila vezana za produktivnost Rudnika bakra Majdanpek a kako on – koji kao živo biće raste i menja se, u ovom periodu doživljava renesansu, na budućnost mladih u Majdan-

NA TREĆI POGLED - UDRUŽENJE DUŠABEOGRAD

HA

RT

EFA

KT

FON

D G

RA

NT

S N

EW

SLE

TT

ER

i da probam da osetim kako svako od njih može da se pokrene kroz kreativan čin, da se igra i da uđe u stvaralački proces.Umetnički predložak koji koristim u radu, često dramski tekst, unosi distancu u taj proces i omogućava učesnicima da radeći na likovima rade i na sebi.Dosadašnje radionice i prezentacije istih dovele su do toga da je publika prihvatila da se pred njima nalazi pozorišni komad u kome mentalni invaliditet prestaje da bude ključni element percepcije. Ovo je veoma važno za sredinu kakva je Srbija, gde je stigma prema psihijatrijskim korisnicima još uvek veoma jaka, istice Vesna Avramovic, predsednica udruzenja Duša. Kako si ti već dugo vremena poznaješ ljude iz Udruženja Duša, kakvi su tvoji lični utisci, kako i koliko njima znači bavljenje pozorištem?Teško mi je da odgovorim umesto njih, ali čini mi se da ljudima iz „Duše“ pozorište omogućava da dožive nesto drugačije. To je mesto gde se od njih ništa ne očekuje, gde mogu da postoje kao i svi drugi. Kroz bavljenje pozorištem mogu da se razvijaju, da glume da su neko drugi ali da zapravo sve više i više budu svoji. Kroz pozorište svako može da vidi bogatstvo koje nosi u sebi: u nama nema ničega lošeg i sve može da se koristi za umetničko stvaralaštvo. Čini mi se da je pozorište mesto gde se osećaju slobodni, slobodni da budu svoji, da izraze svoja osećanja, da kažu sta žele društvu u kome žive; to je mesto gde postaju vidljivi; mesto gde su drugima (publici) interesantni što im omogućava da spoznaju i svoju vrednost.U radu često koristite poznate likove iz drama: Hamlet, Otelo.. U poslednjoj predstavi metaforu i simbol Višnjika iz istoimene Čehovljeve drame zamenjujete pozorištem; kako kod Čehova Višnjik mora biti prodat da bi se isplatila hi-poteka, tako se i u vašoj predstavi prodaje pozorište da bi se otvorio šoping centar; na sceni glumci izgovaraju „Može li se bez pozorišta“ , postavljajući isto pitanje publici. Kakav je vaš odgovor? Šta je to u pozorištu bez čega se ne može?Pozorište i umetnost uopšte su kao suma bez kojih društvo ne može da diše.Kada glumci iz Udruženja Duša izlaze na scenu čini mi se da nešto govori kroz njih, nešto iza jezika govori o njima i o publici. Taj odnos sa publikom je naravno veoma važan. Publika može da se vidi kroz glumce.Čini mi se da je pozorište mesto u društvu gde ljudi mogu da se okupe, mesto na kome svako može da gleda sa distancom na sebe i na društvo u kome živi.

9

„Na treći pogled” je ciklus inkluzivnih pozorišnih radionica (radionica umetničke podrške) sproveden sa grupom od sedam članova Udruženja Duša koji već tri godine kontinuirano rade sa glumcem i rediteljem Rišarom Groloom iz udruženja ARTI-ZANAT. Pored pet nedelja inkluzivnih pozorišnih radionica projekat podrazumeva redovno izvođenje novonastale predstave, kako u psihijatrijskim bolnicama i psihijatrijskim službama u zajednici širom Srbije tako i u institucijama kulture. Nakon premi-jernog izvođenja predstave „Na treći pogled..Višnjik“ u Centru za kulturnu dekontaminaciju 9. oktobra, prvo u nizu gostovanja održano je 14. oktobra 2013. u okviru obeležavanja nedelje mentalnog zdravlja u Specijalnoj bolnici za psihijatrijske bolesti GORNJA TOPONICA kod Niša.Razgovor o predstavi, procesu rada i saradnji sa udruženjem Duša vodili smo sa rediteljem i glumcem Rišarom Groloom.Pored korisnika psihijatrijskih usluga za tvoj rad vezuju se i druge osetljive grupe; radio si sa Udruženjem Roma Novi Svet i AS centrom za osnaživanje osoba koje žive sa HIV-om i AIDS-om. Pored profesionalnog bavljenja glumom pohađao si i školu za terapiju umetnošću INECAT u Parizu nakon koje počinje tvoj rad sa ranjivim populacijama u Fran-cuskoj i u Srbiji. Kaži nam nešto više o metodu rada u inkluzivnom pozorištu.Pitanje na kome se zasniva moj rad sa osetljivim grupama je kako umetnička praksa koja može da pomogne svakome da se otvori prema sebi i prema drugima. Kada vodim pozorišne radionice sa ranjivim populacijama trudim se da radim kao da radim sa glumcima i da budem učesnik kao i ostali. Pitanje moje pozicije u tom procesu je bitno za mene jer od nje zavisi i moj pogled na ljude sa kojima radim : u tom procesu ja sam glumac koji radi sa drugim ljudima; moj posao je da budem pažljiv, da ih slušam

Uostalom, kada radim ovu vrstu projekta, trudim se da se povežem sa nekim pozorištem ili drugom institucijom kulture koja predstavlja „vrata“ prema društvu.Dugo godina već radite u inkluzivnom pozorištu, paralelno sa tim teče i vaša profesionalna karijera glumca. Koliko vas je rad sa osetljivim grupama promenio, kako nakon tog iskust-va pristupate glumačkom radu?Dok sam radio samo kao glumac nešto mi je uvek nedostajalo : osim toga da se pitam da li sam dobar ili loš glumac nisam nalazio veliki smisao u pozorištu. Osećao sam da treba da se otvorim pre-ma drugima, želeo sam da radim nešto sa ljudima koji su margin-alizovani uz pomoć pozorišta ali nisam znao tačno kako i pomalo sam se plašio da izgubim pozorište i da radim samo kao socijalni radnik. Kada sam počeo da radim sa osetljivim grupama razumeo sam da pre svega treba da istražim šta za mene znači pozorište, šta je njegova suština. Radeći sa različitim grupama morao sam i da odredim ono što je bitno kada više nema dramskog teksta ili kada je teško da se razumemo putem govora.Naravno, sada ne glumim na isti način kao ranije; oslobodio sam se, bolje znam zašto izlazim na scenu, razumeo sam koliko mi je pozorište važno i našao sam neki put koji za mene ima puno smisla. Našao sam taj put kada sam se otvorio prema drugima putem pozorišta.Podvlačite da vaš rad nije terapija tako da i ja imam potrebu da to istaknem u ovom razgovoru. Iz neznanja ali i nezain-teresovanosti stvaraju se predrasude oko inkluzivnog pozorišta na koje vi ukazujete ovakvim stavom. Šta biste poručili kolegama koji su zainteresovani da pokrenu ovakve projekte?Teško je da poručim nešto jer je svaka situacija drugačija. Ipak mogu da probam da kažem šta mi se čini važno kada radim sa osetlijvim grupama. Moje prirodno mesto je mesto glumca i to je moja pozicija tokom radnog procesa ali čini mi se da je važno da svako nađe mesto koje mu najviše odgovara. Za mene je takođe važno i da učesnici znaju da nisam tu da im pomognem. Bavimo se pozorištem zajedno, tražimo zajedno, probamo da se nešto pokrene i otvori kroz pozorište, kroz umetnički proces. Trudim se da budem otvoren, da slušam. Kada učesnici radionice imaju želju, pokušavam da ih maksimalno uključim u proces, da ih ohrabrim da daju svoje predloge. Kada počinjem da radim ne znam šta će biti na kraju. Najvažniji je sam proces a javna prezen-tacija, ukoliko je ima, samo je tačka na kraju.

[email protected]

hartefakt fond grants newsletter oktobar 2013

Documents