UNIVERZITET U NOVOM SADU

Akademija umetnosti

„Ka siromašnom pozorištu“ Ježi Grotovski i„Rad sa Grotovskim na fizičkim radnjama“ Tomas Ričards

- utisci -

Profesor: Nikita Milivojević student:Asistenti: Jelena Đuvezan i Boris Liješević Igor Greksa

Novi Sad, oktobar 2015. godine

Nakon pročitanih knjiga – „Ka siromašnom pozorištu“ i „Rad sa Grotovskim na fizičkim radnjama“, mogao bih ih obe objediniti rečima: posvećenost i žrtvovanje. Kroz ove knjige, intervjue, ali i druge tekstove o Grotovskom koje sam čitao na internetu, imamo uvid u svet koji je Gotovski stvorio: bio je glumac, reditelj, predavač, ali pre svega – pozorišni istraživač. Svet pozorišta je digao na jedan novi, pomalo metafizički nivo (što je i razumljivo ako se pogleda vreme u kojem je stvarao, vreme hipi pokreta). Ipak, uneo je revoluciju u shvatanje pozorišta, glumačke profesije, pa i gledaoca kao podjednako bitnog pozorišnog elementa. On je dao princip „siromašnog“ pozorišta. U njemu nema mehaničke muzike, dekorativne scenografije, suvišnih rekvizita, veštačkih kostimografskih rešenja, spektakularnog osvetljenja. Siromašno pozorište lišeno je svih suvišnih detalja, a u centru umetničkog izvođenja jeste odnos glumaca i gledalaca. Svaki predmet može biti dočaran snagom glumačke igre, a svaki zvuk stvoren kontrolom glumčevog govornog aparata. Ovaj njegov princip nije ostao samo na nivou teorijske pretpostavke, nego je siromašno pozorište Ježija Grotovskog zaista i postojalo u njegovom Pozorištu Laboratorijum. Razlog za „siromaštvo“ u pozorištu je u tome što koliko god neka bogata pozorišta ulagala u scenografije, kostime i svetlosni park – pozorište će uvek u tehničkom smislu biti inferiornije od filma. I zbog toga treba razmišljati iz kontre i u pozorišta uvesti siromaštvo. Pozorište i pozorišna predstava treba samo da se oslanjaju na glumca i njegovo umeće. Ono što je Grotovski radio u svom istraživačkom centru, a što je bitno za mene kao studenta glume jeste upravo – rad sa glumcem. Glumac je podvrgnut treninzima, obukama, čitavom nizu vežbi... Uči kako da diše, kontroliše impulse, ujednačava unutrašnji ritam, kako da se koncentriše i na taj način svoje fiziološke procese prenese na svoj spoljašnji izraz. Cilj glumca je da se ogoli, oslobodi, dovede sebe do totalnog čina. I u ovome svemu nema kompromisa. Glumac se predaje u potpunosti radu na sebi, ili ne treba da se bavi ovim poslom. Na to sam mislio kada sam na početku rada napisao da mi je jedna od asocijacija na Grotovskog – posvećenost. Koliko takve posvećenosti ima uopšte danas (u bilo kojoj profesiji) ili je bilo u vreme Grotovskog govori i to da je njegova Laboratorija okupljala veoma mali broj ljudi koji su bili spremni na ultimativno žrtvovanje, na to da postanu „sveti glumci“. Iako i sam Grotovski govori za sebe da je nevernik, da je ova „svetost“ svetovnog a ne duhovnog karaktera, da glumac ne treba svoje telo i sebe da prikazuje publici, već da ga žrtvuje za umetnost, da prekoračuje svoje psihičke i fizičke granice i time se „približava svetlosti“. To je možda nešto što mi se nije dopalo kod Grotovskog (ili njegova tumačenja nisam shvatio na pravi način). Obrazložiću kasnije zbog čega. Što se tiče odnosa predstava – gledalac, u Laboratoriji je proučavano koliko i u kojoj meri gledalac može da učestvuje u jednoj predstavi. Tako, u gotovo svim predstavama Akropolis, Postojani princ... publika svojim prisustvom (u istom prostoru su kao i glumci) učestvuje u stvaranju umetničkog dela. Proučava se razmena energije između izvođača i posmatrača. Grotovski ima veoma isključiv stav što se tiče publike. On odbacuje i skoro prezire publiku koja odlazi u main-stream pozorišta jer je takav gledalac navikao da bude ušuškan u mekim sedištima i gleda sladunjave predstave. Na časovima Svetske drame i pozorišta profesorka nam je čak jednom rekla da nije bila retkost da Grotovski među publikom koja je došla na predstavu BIRA ko će moći da je gleda a ko ne (!) Mislim da je radikalizam na koji sam naišao čitajući ove dve knjige zaista preteran. Prvo, uzdizanje pozorišta i glumca na nivo metafizičkog kod mene je stvaralo otpor. Slažem se da požrtvovanost i predanost u ovom pozivu mora da postoji da bi se on radio kako treba, ali baš da se umetnost diže u sfere sakralnog, da je glumac svet, pozorište hram, predstava ritual – to ne mogu da pojmim. Slično je i sa odnosom prema publici. Fakat je da jedna pozorišna predstava postoji i pravi se da bi je neko pogledao. Pozorište je namenjeno pre svega publici a gluma je izvođaćka umetnost. Stoga isto ne mogu da shvatim kako neko može da ima stav prema prosečnom gledaocu kao Grotovski. Čitajući „Ka siromašnom pozorištu“, u

momentima sam se osetio kao kad sam gledao „Smrt Ivana Iljiča“ Tomija Janežiča – predstava postoji, mi je igramo ali za sebe, a vi niste dostojni (ili ste jako glupi i plitki) da gledate naše umetničko delo. Opet, ponavljam, možda nisam razumeo na pravi način ni Grotovskog ni Janežiča.

Da ne budem samo pesimističan, postoje stvari koje su mi se zaista dopale i mislim da su stvarno korisne za jednog glumca, a odnose se na vežbe koje daje Grotovski a o njima piše Tomas Ričards. To su fizičke radnje i impuls. Jako lepo je objašnjena distinkcija između fizičke aktivnosti i fizičke radnje na primeru ispijanja čaše vode. Sam čin pijenja vode je fizička aktivnost, ali ako toj aktivnosti dodamo ritam, stavimo je u okolnost i dodamo joj nameru – ona postaje živa fizička radnja na sceni. Po tom principu bi glumac na sceni trebalo sve da radi. Svaki pokret, postupak, pa čak i mirovanje mora da bude fizička radnja. Prema svemu što radimo treba imati odnos. Ipak, dešava se da posle izvesnog vremena glumac već napamet zna svoje fizičke radnje i počinje da ih izvodi mehanički. Da bi se to izbeglo fizičku radnju, ili partituru fizičkih radnji treba razbiti na manje radnje i učiniti je još detaljnijom. Na taj način se radnja „osvežava“ i svaki put je živa. Impuls je za Grotovskog nešto što glumca gura iznutra i usmereno je ka spolja. To je nešto rođeno unutar tela, ne mora imati veze sa emocijama, već češće dolazi iz domena telesnog ili iz kontakta sa partnerom. Impuls je ono što nas goni na delanje. Glumac prvo mora ove impulse da osvesti u svakodnevnom životu da bi mogao da ih koristi na sceni. I ono što već svi znamo ali nas je Grotovski još jednom podsetio: kad smo na sceni ne treba u sebi da oblikujemo unutrašnjeg posmatrača koji će nam govoriti šta je dobro a šta ne (što realno svi često radimo). Ovo samoposmatranje je veliki neprijatelj glumca i koči njegove prirodne reakcije.

I pored stvari sa kojima se ne slažem, generalni utisak o Grotovskom je da u pozorišnoj umetnosti ima malo ljudi kao što je bio oni njegovi sledbenici. Premalo je danas tolike predanosti i posvećenosti, pa makar ona bila i radikalna i na ivici svojevrsnog kulta.