Е Н Г Л Е С К А У Д О Б А С Т Ј У А Р Т А

Династија Стјуарта владала је Енглеском, са прекидима, нешто више од једног века

(1603-1714) који представља посебну епоху у историји ове острвске земље.1 Значајне

друштвене промене збиле су се у време Тјудора (реформација, ограђивање, прекоморска

експанзија) али су владари ове династије били довољно јаки да спрече да последице ових

превирања доведу до социјалних и политичких потреса већих размера, оних који би

озбиљније угрозили постојаност државе и установнљеног друштвено-политичког поретка.

У време Стјуарта последице процеса који су се одиграли у претходном столећу довели су

до озбиљних социјалних, верских и политичких сукоба који су досегли врхунац у

Револуцији и грађанском рату (1642-49) и Славној револуцији (1688). У енглеској

историографији преовлађује тежња да се као најважнији узрок за дестабилизацију

политичког система и грађански рат истакну личне особине владара из породице Стјуарт

који су често приказивани као слабе личности, без смисла за вођење реалне политике и

дара да ослушну схватања, тежње, интересе и жеље својих поданика. Насупрот овом,

делимично прихватљивом тумачењу, један део историчара, заступа мишљење да су

последице друштвених кретања из XVI века Тјудори само делимично санирали и за кратко

време одложили оштра политичка трвења која су иначе била неминовна а испољила су се у

оном тренутку када су околности за то сазреле. Стјуарти су својом нереалном политичком

делатношћу само убрзали овај процес. Ако су владавину Тјудора обележиле велике

привредне и друштвене промене за владавину Стјуарта су карактеристична велика

политичка превирања. Најважнија збивања у политичкој историји овога времена тичу се

сукоба између краља и парламента који је на крају владавине Стјуарта исходио победом

парламента и успостављањем парламентарне монархије.

ЏЕМС I (1603-1625)

1 Владари из ове династије су Џемс I (1603-1625) Чарлс I (1625-1649), (после револуције и погубљења Чарлса I следи период републике и протектората 1649-1660) Чарлс II (1660-1685), Џемс II (1685-1688) после Славне револуције и протеривања Џемса I престо се више не наслеђује по мушкој линији већ прелази на ћерке Џемса II - Марију II и њеног мужа Виљема III Оранског (1689-1702) и Ану (1702-1714) чијом смрћу практично престаје Стјуартовска епохоа. Енглески престо наслеђују (такође по женској линији преко Елизабете ћерке Чарлса I) краљеви из немачке династије Хановер (од 1916. Виндзор-Хановер).

1. Краљев карактер

Док су Тјудори били из Велса, Стјуарти су шкотска краљевска породица. Владари

из ове династије су седели на престолу Шкотске од почетка XIV века.2 Први Стјуарт који

је понео енглеску круну био је Џемс I (као шкотски краљ био је Џемс VI), син трагичне

шкотске краљице Марије Стјуарт и њеног другог мужа Хенрија Стјуарта лорда Дарнлија.

Ступио је на енглески престо априла 1603. у 36 години живота.3

Џемс је провео трауматично детињство. Отац му је убијен 1567.од стране његове

мајке Марије Стјуарт и њеног љубавника, доцније трећег мужа, Џемса Хепберна ерла од

Бодвела. Потом је огорчено шкотско племство подигло устанак и прогнало краљицу

Марију која је уз то била католкиња док су у шкотској преовладавали строги калвинисти.

Марија је свој живот окончала трагично. Побегла је у Енглеску где ју је краљица

Елизабета држала у кућном притвору. После оптужбе за заверу ,1587. године, одрубљена

јој је глава у Тауеру. Џемс је проглашен за шкотског краља 1567. када му је било само

годину дана, одмах пошто му је мајка протерана. Млади краљ одгајан је под готово

тиранским туторством својих пуританских учитеља - људи који су свргли његову мајку,

Џорџа Бјукенена и Питера Јанга (студирао је у Женеви код чувеног калвинистичког

теолога Теодора Безе). Стекао је солидно образовање. Знао је енглески, латински,

француски и понешто талијански. Велика интелектуална опсесија била су му теолошка

питања. Од строгих учитеља наследио је и болесну ситничавост и многе друге особине

које ће бити кобне по њега као владара. Поред тога растао је у атмосфери сталних

обрачуна око власти између шкотског племства које га је окруживало. У суровој

планинској земљи то нису биле рафиниране дворске интриге него примитивне сплетке и

крвави обрачуни кланова. Људи који су стајали на челу шкотске цркве ("Кирк"),

следбеници страшног Џона Нокса нису имали (као ни њихов учитиељ) поштовања према

установи монархије па ни самом младом краљу. Зато је, доцније, када је ступио на престо

Енглеске ("обећане земље") Џемс тако упорно настојао на божанском праву владара што

никако није било у складу са политичким традицијама и стварним положајем краља у овој

2 Први краљ из ове династије је Роберт II (1316-1390), Родоначелнике је Волтер Фицалан (Walter Fitzalan, +1177) који је био стјуард (steward-настојник двора) шкотских краљева по чему је породица добила презиме.

3 Рођен је 19. јуна 1566. године. Елизабета је умрла 24. марта 1603. године. Џемс је проглашен краљем у Лондону 8 сати по њеној смрти. а 10 дана доцније је кренуо на пут у Енглеску. У Шкотску се више никада није враћао изузев кратке посете (мај-август 1617).

земљи. Краљева таштина и представе о правима и дужностима монарха нису одговарале

његовим радним навикама. Склон уживањима, проводио је време углавном изван

престонице у лову на јелене, борбама медведа, коњским тркама и гозбама. Државом је

управљао путем преписке свраћајући у престоницу на свега неколико дана. Висок, лепе

спљашњости уживао је у јелу и пићу.4 Сматрао је себе образованим и желео да то покаже

и својој околини. Сувише самољубив није схватао да његово хвалисање - мешавина

простачких шала и учених цитата изречених тврдим шкотским нагласком - оставља

неповољан утисак на слушаоце. Објавио је и неколико књига: Demonology (1597) у коме

напада вештице (помама лова на вештице захватила је Енглеску у првој половини XVII

века); У делима The Trew Law of Free Monarchies (1598) Basilikon Doron (1599) изнео је

своје политичке идеје.5 У трактату Counterblaste to Tobacco осудио је пушење.6

Мада је био доста оштроуман лако је подлегао осећањима и ласкању дворана. Једна

од по краља погубних особина била је да људе из своје околине није бирао на основу

врлина него због њиховог шарма. Прерано сенилан (вероватно је боловао од порфирије)

Џемс I је доспео под снажан утицај двојице миљеника - Роберта Кара и Џорџа Вилијерса

војводе од Бакингема."Никада нисам видео ниједног оданог мужа који толико много и

усрдно облеће око своје лепе супруге као што сам видео да краљ Џемс то чини око својих

миљеника, посебно Бакингема." 7

Џемс је био ожењен (1589) Аном ћерком Фридриха II, краља Данске. Брак је почео

романтичним путовањем у Копенхаген по невесту али је ова лепа, плиткоумна и фриволна

плавуша такође доводила у питање краљев углед посебно када се обратила у католичку

веру. Умрла је од водене болести 1619. године.

2. Питање уједињења Енглеске и Шкотске

4 Зато се јако плашио воде и сапуна

5 "Стање монархије је врховна ствар на земљи и краљ седи под Божјим престолом, краљеви нису само Божји налогодавци на земљи него их и сам Бог назива боговима." Пошто су папе инсистирале на томе да су Христови намесници са правом да свргавају владаре, теолози и правници протестантских монархија су морали да установе догму која би то оповргла. Њихов став је био да је Божје право утеловљено у краљевима, прибављено, не сагласношћу цркве или народа како су учили језуити, него наслеђем.

6"Навика одвратна за око, мрска за нос, штетна за мозак, опасна по плућа и црним смрдљивим парама најближе наликује на ужасни стигијски дим бездане јаме."

7 "Нека те Бог благослови моја слатка жено и дете."- писао је краљ пред крај живота Бакингему.

Џемсово ступање на престо није значило јединство Енглеске и Шкотске. У правном

погледу однос ове две земље представљао је у време првих Стјуарта персоналну унију -

биле су повезане само личношћу владара и ничим више. Џемсова жеља била је да се

Енглеска и Шкотска ближе вежу и на почетку своје владавине покушао је да ову замисао

оствари али без успеха.8 Краљевска комисија образована да удовољи владаревој жељи

сматрала је да би јединство острвских држава требало остварити слободном трговинском

разменом и натурализацијом (признавањем енглеског држављанства) свих Шкота рођених

после Џемсовог ступања на Енглески престо. Парламент је оба законска предлога одбио

мада је упркос томе закон о натурализацији Шкота ступио на снагу путем обичајног

права.9 Овакво држање парламента имало је више узрока. Енглези су мало познавали своје

северне суседе. Због честих пљачки и оружаних чарки на граници, Шкоте су мрзели и

сматрали их варварима, сиромашним и заосталим попут ирских племена, што није у

потпуности одговарало стварности. Страховало се да би слободна трговина довела у

питање енглеске привредне интересе. Један од горљивих гласноговорника уједињења са

Шкотском био је познати државник и мислилац Френсис Бекон. Тврдио је да су Шкоти "по

својим могућностима и разумности народ племенит, на послу вредан, по храбрости

одважан".

3. Краљ и парламент

Већ је речено да је Џемс често инсистирао на божанском карактеру краљевске

власти и показивао мало слуха за политичке околности које су владале у Енглеској.

Парламент, посебно доњи дом, био је свестан своје моћи и значаја и још у Елизабетино

време умео је да се супротстави монарху. То је доводило до сукоба између парламента и

Џемса I (касније и његовог сина Чарлса I). Стјуарти су покушавали да владају сами, без

представничког тела, што су у ово време чинили и други европски владари, али то је у

Енглеској сматрано деспотским понашањем. Додуше, и неки од државника из краљеве

околине - Бекон, Солсбери, Страфорд - сматрали су да Енглеска мора развити апарат

8 Џемс је, себи својственом, китњастом реториком то изражавао следећим речима: "Ја сам муж а цело острво је моја жена. Зато се надам да нема човека који би био толико неразуман да мисли да би ја, хришћански краљ под Јеванђељем, могао бити полигамиста и муж две жене."

9 Наиме, енглески судови су у предмету краљевог сина Колвила (рођ. 1605. године у Единбургу) донели пресуду о признавању натурализације. То је омогућило енглеским судијама да на основу тумачења обичајног права пренебегну одлуку парламента који је желео да Шкоти буду сматрани странцима.

централизоване државне управе и прогресивних пореза ако мисли да не изгуби корак са

савременом Европом. Апсолутистички начин на који су државом управљали монарси у

Француској и Шпанији није одговарао друштвеним околностима које су владале у

Енглеској. Она није имала ни јаку војску ни развијен, централизован државни апарат,

односно бројно и послушно чиновништво. Енглеска војска била је милицијског типа а

локална самуправа је обављала све јавне послове у грофовијама.

За време свог краљевања Џемс I је четири пута сазивао парламент: 1604 -1611;

1614; 1621-22; 1624-25. Из тога произилази да је у току 21 године колико је био на

престолу око 12 година покушавао да влада без парламента.

На почетку Џемсове владавине главну реч у државним пословима водио је

Елизабетин први секретар (под Џемсом и лорд ризнице) Солзбери. Солзбери није био

генијални државник али је био способан и искусан човек. Упркос томе није му пошло за

руком да спречи сукоб између краља и парламента. Прво није могао да контролише

краљеве неодмерене изјаве и несмотрене потезе. Друго, распре које су се повлачиле још од

Елизабетине владавине нису више могле да буду сузбијане и сада су букнуле свом

жестином. Са својим првим парламентом краљ се завадио из два разлога: због верских

питања тј. око краљевог надзора над црквом и око финансијских проблема.

Невоље са новцем биле су делимично наслеђене од Елизабете а делимично су

изазване кривицом краља Џемса. Иза Елизабете остао је велики дуг али као последица

активне спољне политике и великих ратова. Поред тога у Џемсово време трошкови

владавине су расли због инфлације, повећаних издатака за издржавање државног апарата,

превазиђеног начина опорезивања. Краљ је био растрошан човек. Раскошно је живео а

нештедимице је даровао своје миљенике великим количинама новца а ови су опет пунили

џепове својих рођака. Са образложењем да је краљица Елизабета мање трошила у време

рата него Џемс у миру, парламент је одбијао да изгласа ванредне приходе краљу за обичне

мирнодопске потребе. Не могавши да смањи краљеве издатке Солзбери се потрудио да

увећа приходе круне тражећи отуђене краљеве поседе, откривајући старе дугове,

рационализујући управу краљевим доменима, повећањем царинских тарифа и

изнуђивањем. Одлука финансијског суда (Court of Ehcequer) у Батовом10 случају (јули

1606) да влада може да наметне додатна царинска плаћања без одобрење парламента ако

10 Бат је био трговац.

њихова сврха није увећање прихода него регулисање трговине, искоришћена је управо да

се увећа добитак од великог броја производа. По том питању дошло је до размимоилажења

између краља и парламента и распре су трајале све до краја Џемсове владавине. Веома

оштре речи измењене су између сучељених страна на заседању парламента од фебруара до

јула 1610. године. Солзбери је покушао да нађе решење за финансијске проблеме путем

копмпромиса са парламентом. Предложио је тзв. Велики уговор (Great Contract) - краљ је

требао да се одрекне неких феудалних права а заузврат добије од парламента своту од

200.000 фунти годишње. Парламенту је уговор ишао у прилог али је међусобно

неповерење између краља и представничког дома било толико да до споразума није дошло.

Џемс I је распустио парламент и читавих 10 година (изузев двомесечног парламента из

1614) владао сам. За то време његов финансијски положај бивао је све тежи. Довијао се

продајући монополе, краљевске земље, службе и племићке титуле. У ту сврху

установнљена је нова тутула "баронета" која је брзо продавана за 1.095 фунти док њоме

"тржиште није засићено". Наставио је да прикупља намете без дозволе парламента.

Покушај да се краљеве финансије поправе учинио је и банкар сумњивих способности сер

Вилијем Кокејн ("Кокејнов пројекат"). Министар благајне Кренфилд нудио је да

реформише финансије али краљ није имао довољно храбрости да пристане на неке

радикалне мере - реформу је било могуће извести једино на рачун Џемсових миљеника и

њихове околине огрезле у корупцију. ("Ако бих почео да кажњавам оне који узимају мито

могао бих ускоро да останем без иједног поданика"). Парламент коме се Џемс очајнички

обраћао (1614) био је спреман да изгласа приходе само ако би му се дозволио надзор над

људима који их троше и у коју сврху се троше - другим режима то би значило уплитање

парламента у спољну политику и постављање и смењивање министара. До споразума није

дошло.

4. Лични режим и владавина краљевих миљеника Кара и Бакингема

Распуштање парламента било је непопуларна мера. Да ствар буде још гора, 1612.

године умро је Солзбери а његово место су преузели краљеви миљеници чија ће политика

бити погубна. Џемс I је најпре пао под утицај Роберта Кара. Овај Шкот је краљеву пажњу

привукао 1607. године када је пао с коња и сломио ногу. Краљ га је посетио и одмах му му

постао наклоњен. Кар је био коврџаве косе леп и пун живота али необразован и

плиткоуман. Упркос томе брзо је напредовао у државној хијерархији - 1607. произведен је

у витеза, 1614. постао је лорд канцелар и краљев лични секретар. Јако се и обогатио, што

од мита што од краљевих издашних поклона. Заљубио се у Френсис Хауард удату за ерла

од Есекса. Да би удовољио своме штићенику краљ је сазвао комисију бискупа и судија која

је противправно дала Хауардовој развод брака. То је нарушило углед Џемса у очима

великог броја поданика. Ствари су постале још горе када се Кар оженио Хауардовом.

Престао је да се понаша као краљев штићеник и поставио се као надмени вођа партије

Хауардових стварајући велики број непријатеља. Хауардова је оптужена да је отровала

једног од Карових пријатеља који га је одговарао од женидбе са њом. То је превршило

меру и краљ је окренуо леђа Кару. Он и његова жена су осуђени на смрт 1616.године али

су помиловани и заточени у Тауеру.

Други краљев фаворит, који је тај положај задржао и за време његовог сина Чарлса

I, био је Џорџ Вилијерс, војвода од Бакингема. Бакингем је био леп, атлетске појаве, вешт

и окретан дворанин. Захваљујући краљевој наклоности он је као и његов претходник

направио вртоглаву каријеру. Потиснуо је струју Хауарда, Обогато се оженио и створио

читаву мрежу клијената. Згрнуо је велико богатство бројним синекурама, имањима,

поклонима и митом.

Један од краљу блиских људи - али не на исти начин као Бакингем - био је и

Френсис Бекон. Бекон је рођен у породици високог чиновника. Образован је на Кембриџу.

Обављао је једно време (1576-1579) дужност амбасадора у Француској где је био сведок

верских ратова. Направио је сјајну правничку каријеру. По повлачењу из политике

посветио се писању. Његови Есеји својом афористичном компактношћу предствљају важан

део енглеске књижевне баштине али и мудрости у свакодневном говору.11

У раздобљу од једне деценије док је Џемс I владао без парламента права поданика

бранили су правници. Један од најзначајнијих правника тога времена и представника

11 Francis Bacon (1561-1626). Рођен је у Лондону као осми син Никласа Бекона, лорда чувара печата. Мада је био сјајног ума, изузетних радних навика, амбициозан и поседовао изванредне породичне везе није лако напредовао ка високим положајима. Због погрешног просуђивања људи, хладне охолости, себичности, можда и хомосексуалних склоности побуђивао је неповерење и непријатељство у својој околини. Essays су излазили поступно - у првом издању (1597) било их је 10; у другом (1612) 38; у трећем (1625) 58. Његова дела Advancement of Learning (1605), Novum Organum (1620) и New Atlantis (1627) излажу амбициозни програм научних истраживања. Иако не сасвим оригинална, Беконова дела су имала значајан утицај на научну револуцију у Европи у XVII и XVIII веку. Он сам је био више мислилац него практични научник и није се освртао на неке од назначајнијих научних резултата до којих су његови савременици дошли експерименталним методама. Умро је пошто је назебао док је пунио заклану живину снегом не би ли установио да ли је исто толико делотворан као и со у конзервисању меса.

опозиције против Џемса био је Едвард Кок. Кок је каријеру започео још за Елизабетине

владавине и дошао до високих места у правосудној хијерархији. Као судија био је у

познавању права без премца али је због своје лоше нарави и окрутности био прилично

непопуларан.("Сер Едвард Кок, једна од најнеомиљенијих фигура у нашој историји, је

један од најважнијих бораца за наше слободе"- Тревељан). Кок је први наново оживео

теорију да закони нису инструмент већ окови краљевске моћи, и да судије нису, како је

његов супарник Бекон говорио, "лавови испод трона" него арбитри између краља и

поданика. Био је упоран у одбрани права и независности грађанских судова у односу на

више краљевске судове. Краљ Џемс је дрхтао од гнева када му је Кок саопштио да је суд

виши од краља. За казну је против воље постављен за судију Краљевског суда (Kings

Bench). Кок је и даље истрајавао у својим ставовима. Оглушио се више пута о краљеве

интервенције на његово суђење. То је учинило крај Џемсовом стрпљењу и Кок је

отпуштен.

Тако се борба против апсолутизма у Енглеској испољавала као сукоб извршне

(краљевске) и судске власти. Стога је судска власт у англосаксонским државама до

данашњег дана сразмерно јача у односу на законодавну и извршну него што је то случај у

другим европским државама.

4. Поновно сазивање парламента и успех опозиције

Краљ је парламент поново морао да сазове јануара 1621. године. Намеравао је да се

умеша у рат у Европи (Тридесетогодишњи рат) на страни свога зета Фридриха, изборног

кнеза Фалачке и за то су му била потребна велика новчана средства која се није усудио да

прикупи без подршке парламента. Опозиција је у парламенту била јака и њен

гласноговорник био је Едвард Кок. Користећи стару процедуру "сумњичења"

(Impeachment) која није примењивана од 1449. Кок се устремио и посредно и непосредно

на људе из краљеве околине - Бакингема и Бекона.12 Најпре су два Бакингемова трабанта -

Момпесон и Мичел - а потом и Бекон оптужени за узимање мита. Бекон је принуђен да да

оставку на свој положај, затворен је у Тауер и морао је да плати високу глобу од 40.000

фунти. У тамници је провео само једну ноћ а краљ га је ослободио новчане казне. Ипак,

Беконова политичка каријера била је запечаћена. Кок се устремио и на Бакингема и његову

прошпанску политику. Краљ и Бакингем су намеравали да ожене престолонаследника

12 Осумњичени је ислеђиван од стране дома лордова - свако политичко мешање било је онемогућено као и одбрана уобичајеним правним поступком.

Чарлса шпанском принцезом и тако, између осталог, мирним путем поврате Палатинат

окупиран од шпанских трупа Џемсовом зету Фридриху. У парламенту и јавном мњењу

владало је велико нерасположење против Шпанаца. Седницама парламента је

присуствовао и шпански амбасадор Гондомар. У својим говорима Кок је нападао Шпанију

и Шпанце "као да су они затвореници којима се суди а он поново државни тужилац."

Гондомар је протествовао. Краљ је наредио доњем дому да не расправља о спољној

политици. Посланици су се позивали на право слободе говора у парламенту што је било

њихово неоспорно право али је исто тако одлучивање о стварима спољне политике било

искључиво у краљевој надлежности. Посланици су на основу претходних записника

настојали на своме праву да унутар парламента о свему могу да говоре. Књига записника

је послата краљу 30. децембра 1621. а овај је одцепио страницу на коју су се позивали

посланици и на следећој седници јануара 1622. распустио парламент. Пошто су принчев

брак као и цео план измирења са Шпанијом пропали, Џемс I се спремао да уђе у рат. После

две године, фебруара 1624. године, парламент је поново сазван. Џемс је попустио.

Парламенту је дозвољено да расправља о спољној политици, да изгласава приходе под

условом да се троше по његовом нахођењу (парламента). Усвојен је и Акт о Монополима

по коме је уступање монопола од стране краља оцењено као противправно осим у

случајевима када се радило о новим изумима. Парламент је сада показао своју снагу али то

још нису биле одлуке које би значиле револуционарне промене у односу са монархом.

Ипак, њима је био антиципиран однос краља и парламента у наредном раздобљу, када ће

за владавине Џемсовог наследника Чарлса I доћи до грађанског рата.

5. Верске распре

5.1. Пуританци - ерастијанизам - Миленаријска петиција - ауторизовани превод

Библије

Краљ није грешио само у процени политичких прилика у Енглеској већ и по

питањима вере. Пуританци су још за Елизабетине владавине били врло јаки и имали су

упориште у парламенту. У Џемсово време били су још бројнији и утицајнији. Џемс је

носио немиле успомене из детињства на строгост својих калвинистичких старатеља и није

марио за пуританце. Са друге стране његово схватање краљевског достојанства и

божанског права владара није се подударало са презвитеријанским учењем. Желео је да

остане врховни поглавар енглеске цркве и задржи стару црквену хијерархију. Био је и

противник свих других реформи за које су се залагали пуританци. Због своје склоности

англиканској ортодоксији, прошпанске политике коју је водио неко време, као и чињенице

да му је жена прешла у католичанство, за Џемса се сумњало да је прикривени католик.13

Када је у питању однос цркве и државе, Англиканска црква је заступала учење

познато као Ерастијанизам. Основна претпоставка ове теорије била је да држава има

коначну реч у црквеним стварима. Ово учење је, погрешно приписивано Немцу Ерастусу

па је по њему (само у Енглеској) тако и називано.14 Теоријске темеље англиканском

поимању односа цркве и државе ударио је, у ствари, Ричард Хукер у последњој деценији

XVI века. У размирицама између калвиниста и англиканаца предност је дуго била на

страни првих јер је женевско учење имало разрађене и јасне теоријске поставке. Из тог

разлога је Хукер и написао своје дело О законима црквеног поретка које представља

класичну одбрану умереног, елизабетинског облика реформације.15 Калвинисти су тврдили

да све што се ради у цркви мора бити јасно прописано у Библији и због тога су нападали

Књигу општих молитава и начела елизабетинског уређења. Хукер је полазио од правдања

разума у вери. Поред онога што је изричито прописано Светим писмом постоје и ствари у

којима државна и црквена власт морају да се сложе са природним, Божјим, законима.

Људско друштво се мења и држава или црква могу наредити било шта што је поучно и

умесно под условом да њихова заповед поштује библијске законе или је у складу са

природним законима. Држава и црква су сједињени и зато побожни владар има право и

дужност да издаје законе, како на црквеном тако и на световном пољу али увек под

условом да ти закони буду у складу са природним и да нису у супротности са Светим

писмом.

Убрзо по ступању на престо, краљу је 1603. године, уручена петиција (Millenary

Petition) коју је потписало неколико стотина пуритански опредељених свештеника

13 Појам Англиканизам у употреби је од 1836.

14 Еrastus (c.1524-1583) право име му је Томас Либер. Био је ученик Хајнриха Булингера, Цвинглијевог наследника у Цириху. Од 1558. боравио је у Хајделбергу као лекар Фридриха III, фалачког кнеза-изборника. Ту се сукобио са Каспаром Олевианусом који је покушао да уведе калвинистичке конзисторије и дисциплину. Ерастус је писао и растурао тезе против презвитеријанског права екскомуникације које су се темељиле на следећем начелу: ако изопштење узрокује и кривично гоњење његово проглашење мора бити ствар световних власти (градског судије). Те тезе су после његове смрти пронађене и објављене у Лондону 1589. године.

15 Дело је објављено у осам књига. прве четири су изашле 1593, пета 1597, шеста и осма 1648. а седма тек у првом целокупном издању 1662. године. (Хукер је умро 1600).

англиканске цркве. Петиција је садржавала читав низ захтева на којима су Пуританци

настојали још у Елизабетино време: Да се не употребљава знак крста при крштењу и не

клања при помену Христовог имена; тражили су скраћивање богослужења и потицање

држања проповеди; упрошћавање појања како би што већи број верника учествовао у

богослужењу; спречавање давања синекура и држање више положаја од стране једне

особе; поштовање недеље и непридржавање празновања дана посвећених појединим

свецима. Ипак, одустали су од захтева да се укине епископално уређење цркве што јасно

говори да су пуританци ублажили своје ставове. Главне тачке у петицији биле су тражење

дозволе да свештеници по сопственом нахођењу одлуче да ли ће носити капу и мисну

кошуљу и да се од свештеника више не захтева да се својим потписом изјасне да верују у

апсолутну истину целе Књиге општих молитава (тиме су црквене власти желеле да буду

сигурне да ће свештеници у свим детаљима поштовати англиканско богослужење). Ова

два захтева су по мишљењу Пуританаца била кључна јер су стављала на пробу краљеву

добру вољу - повољан одговор (чак ако би остали захтеви били одбијени) би разјаснио да

ли владар заиста жели да толерише њихова уверења. Остављање могућности избора

свештеницима био је предуслов да се обезбеди опстанак Пуританцима. Они су били

толерисани у оквиру званичне цркве али под условом да богослужење врше по

англиканском обреду и ова толеранција није била осигурана законом. Сматрајући да су у

Епископалној цркви служили лојално, пуритански усмерени свештеници су заузврат

захтевали да се њихов положај утврди законом. За почетак је и краљева реч била довољна.

Петиција је разматрана јануара 1604. године на већању које је краљ сазвао у

Хемптон Коурту. Англикански бискупи су дошли решени да не допусте компромис.

Склоност ка коренитијој реформацији коју су показивали неки прелати елизабетиног

времена спласнула је. Бискупи су сада иступали као поборници идеје о националној цркви

и супрематији владара. Предводник ове струје био је бискуп Лондона Бенкрофт.

Пуритански гласноговорник био је доктор Џошуа Рејнолдс.

Најважнији захтеви изнети у петицији требали су да буду разматрани другог дана

већања. Бенкрофт је замолио краља да одбије да саслуша Пуританце. Позивао се на

канонско право по коме је јеретицима било забрањено да говоре против бискупа. Џемс је,

ипак, дозволио дискусију. Са склоношћу да себе сматра образованим човеком,

заинтересован за теолошка питања и сам је учествовао у расправи. Мада је краљ, тачку по

тачку одлучивао на штету Пуританаца, седница је текла уз примесу хумора и личила на

слободни интелектуални окршај. Расправа се, међутим, окончала на сасвим супротан

начин. Наиме, др Рејнолдс је изјавио да и ниже свештенство има право да се састаје ради

одлучивања и да би бискупи требали да консултују синоде својих дијецеза. Реч синоg

начинила је прелом у разговору. Она је код краља Џемса будила успомене на понижења

која је у младости трпео од Ноксових следбеника, строгих калвиниста шкотског Кирка.

При помену ове речи Џемс је престао да буде разборити, духовити интелектуалац и пао је

у јарост. "Ако циљате на шкотски презвитеријум" узвикнуо је "он се слаже с монархијом

као Бог са ђаволом". Грабећи шешир да би присутнима ставио до знања да је расправа

свршена, Џемс је из себе истиснуо најдубља лична осећања којима се руководио и у

верској политици: "Како су користили јадну леди, моју мајку, није непознато и како су

поступали самном у као с дететом. Зато додајем...Нема бискупа, нема краља...Дакле,

докторе (обратио се Рејнолдсу), имате ли још нешто да кажете." "Ништа више, ако то

изволи ваше Величанство." "Ако је то све што је ваша странка имала да каже, ја ћу их

натерати да се потчине или ћу их најурити из земље".

Први Џемсов парламент који се састао у пролеће 1604. године подржао је

Миленаријску петицију и то је још један од узрока сукоба између краља и представничког

тела. Када је у јулу 1604. парламент привремено прекинуо рад, краљ се обратио

свештенству прокламацијом у којој је захтевано да се сви свештеници, најкасније до

децембра, морају покорити постојећим правилима Англиканске цркве или ће у противном

остати без службе. Нешто пре истека овог рока, за Кентреберијског надбискупа постављен

је Бенкрофт један од најтврђих Англиканаца како би се обезбедило спровођење краљеве

воље. Три стотине свештеника је одбило да призна у потпуности Књигу општих молитава

и остали су без службе. Тако је изван званичне цркве, у статусу секташа, остало много

савесних и утицајних свештеника. До тога догађаја ван англиканске цркве били су једино

"независни" Браунисти који су својевољно из ње иступили.16

Једна од највећих тековина енглеске реформације, за коју је заслужан краљ Џемс, је

ауторизовани превод Библије познат и као King James Version. Треба одмах речи да ово

није први целовит превод Библије на енглески.

Вилијем Тиндeјл (William Tyndale), предавач на Кембриџу, је под утицајем Еразма

16 У Dictionary of English and European History 1485-1789. стоји да је без службе остало 90 свештеника

Ротердамског превео Нови Завет на енглески. Књига је штампана у Вормсу 1526. године.

Како су примерци стизали у Енглеску тако их је лондонски бискуп палио. Тиндејл је свој

превод ревидирао и до 1566. штампан је четрдесет пута.

Други, целовит, превод Библије дело је Мајлса Кавердејла (Myles Coverdale).

Приређен је 1535. године на темељу превода Тиндејла, Лутера и латинског текста. Библија

је била посвећена краљу Хенрију VIII.

Године 1538. појавила се тзв. Велика Библија. Тај превод је ауторизован од стране

краља Хенрија VIII. Штампан је на великом формату и постављан на видна места у

црквама. Намера је била да се истисну незванични преводи попут Тиндејловог са њиховим

јетиким белешкама и примедбама. Ова верзија коришћена је и у време католичке краљице

Марије иако је служба у цркви поново била на латинском. Уз исправке, Велика Библија

поново је озваничена 1568. године.

Енглески протестанти у емиграцији су у Женеви приредили превод Библије који се

појавио 1560. године. То је тзв. Женевска Библија, посвећена краљици Елизабети I за

време чије владавине је штампана више од седамдесет пута.17 У овом издању је више од

половине Старог Завета превођено са Хебрејског. Садржавало је, такође, мапе и табеле и

било је прво издање на енглеском са бројевима стихова што је олакшавало читање.18

У Дуеу, у Низоземској, основан је 1568. године центар за школовање свештеника

који ће вршити католичку пропаганду у Енглеској. Овде је 1602. године издата тзв. Дуе

Библија - стандарни католички превод. Најзначајнији у тиму преводилаца био је Грегори

Мартин. Нови Завет се појавио још 1582. када је факултет био у Ремсу. Дуе Библија је била

дословни превод Вулгате па је то отежавало њену разумљивост на енглеском језику.

Најпопуларнија је била Женевска Библија за коју је краљ Џемс веровао да је

"најгора" и да су белешке које она садржи "врло пристрасне, неистините, бунтовне и

сувише личе на опасне и издајничке замисли." Краљ је, стога одлучио да изда нови превод

Библије. Одабрао је 47 учених преводилаца и наградио их, слабо, црквеним

унапређењима.19 Ови су радили подељени у шест група од којих је свака обрађивала

17 Овај превод је шире познат као "Библија у панталонама" зато што у Постању (3,7) стоји да Адам и Ева "зашише заједно смоквине листове и направише себи панталоне".

18 Обележавање стихова увео је Роберт Етјен у женевском издању из 1551. године.

19 ? У Dictonary of English and European History 1485-1789. стоји да их је било 54

поједине књиге Библије. Две групе су се састајале у Оксфорду, две у Кембриџу и две у

Лондону. Било им је наређено да следе Бискупску Библију из 1568. године и да без потребе

не мењају оно што су верници научили да слушају као и да не уносе спорне белешке из

Женевске библије. Ипак преводиоци су користили и Женевску и Дуе Библију. Када је

превод био готов, у сва три средишта прегледао га је одбор од дванаест чланова а затим су

га прегледали Билсон, бискуп Винчестера и доктор Мајлс Смит. Смит је извршио завршну

ревизију, додао неке примедбе и написао предговор. Напомена на насловној страни каже

да је књига "намењена читању у црквама". Изгледа да употреба других Библија тиме није

проглашена незаконитом. Међутим, краљевском штампару било је дато искључиво право

штампе а могао је да спречи друге штампаре да издају своје преводе. Велики број људи је

и даље користио Женевску Библију. Неки пуританци су сумњали да су превод краља Џемса

није веродостојан речи Божјој него да су га написали високи црквени великодостојници.

Превод краља Џемса званично се користио 350 година - Англиканска црква га је

ревидирала тек 1870. године. Сасвим је јасно да је толико читана књига морала извршити

велики утицај на енглески језик и у томе се огледа огроман значај "Библије краља Џемса".

Најрадикалнији енглески калвинисти "Инденпенденти" који нису били толерисани

напуштали су острво и одлазили у Холандију која је до избијања грађанског рата у

Енглеској 1642. била њихово главно стециште. Роберт Браун, вођ Инденпендената побегао

је 1582. са великим делом своје заједнице и својим главним сарадником, учитељем

Харисоном, у Миделбург у Холандији. Нонкоформисти из Лајдена били су предводници и

иницијатори исељавања у Америку где су намеравали да оснују савршену хришћанску

заједницу засновану на начелима њиховог вероучења. Око 1618. године, 35-орица међу

њима одлучили су да оду у Вирџинију. Прво су се вратили у Енглеску и уортачили се са

лондонским трговцима у једно непротоколисано акционарско друштво и закупили брод

Мејфлауер. Било их је тачно стотину (успут је рођено још двоје) када су, крајем лета 1620.

испловили из Плимута. Бура је скренула брод са курса и уместо у Вирџинију стигао је до

пусте обале рта Код. Како су се обрели у дивљини а одржавање дисциплине било је важно

за опстанак, склопили су тзв. Мејфлауерски споразум (Mayflower Contract) по коме су

образовали једно "цивилно политичко тело" и прихватили начело владавине већине.

Основали су колонију Плимут на обалама Масачусетског залива. Досељеници су били

људи из градова невични земљорадњи, лову и риболову и тешко су опстајали у дивљини.

Током прве зиме,безмало половина их је умрла. На срећу, Индијанци из суседства били су

благонаклони и научили су их да гаје кукуруз и другим вештинама. У јесен 1621.

светковали су први дан захвалности Богу што су преживели - и то је данас један од

највећих националних празника у Америци. У америчкој историјској традицији потхват

"отаца-ходочасника" са Мејфлауера има посебно место и постао је део националног мита.

За разлику од претходних покушаја насељавања овај није био организован од државе, неке

моћне трговачке компаније или велепоседника већ од скромних људи који су испољили

велики идеализам, храброст и упорност.

У време владавине Џемса I Енглеску је захватила права помама лова на вештице.

Његова претходница Елизабета је ове прогоне сузбијала. Већ први Џемсов парламент

донео је законе који су предвиђали смртне казне за жене које се баве црном магијом.

Представници власти и руља почели су да прогоне (углавном старе и ружне) жене за које

се сумњало да су вештице. Много њих оглашено кривим и погубљено.20 Апели појединих

образованих и разборитих људи да је се чини злочин над невиним и унесрећеним

женамаостајали су без одјека. Веровање у вештице било је укорењено у свим слојевима

становништва. То је видљиво и у делима писаца и научника као што су Шекспир и Бекон.

Краљ Џемс је у свом делу Demonology дао подстрек овом сујеверју а чувени правник Кок

поставио је законске основе за прогон. Помама лова на вештице достигла је врхунац у

време грађанског рата, под владавином строгих и крутих презвитеријанаца, који су, иначе

непрестано пребацивали католичкој цркви идолопоклонство и празноверје. Убрзо су

прогони су почели да јењавају (већ када су власт преузели Инденпенденти) а престали су у

на почетку епохе рационализма, у време рестаурације Стјуарта. Ова појава узела је маха и

у колонијама Нове Енглеске.21

5.2. Положај католика - грађани другог реда - глобе - варљиве наде у новог краља -

Барутна завера

Католичка вера у Енглеској формално није била забрањена али је положај католика

био врло тежак, како због законских одредби које су их сводиле на грађане другог реда,

тако и због верске нетрпељивости протестантске околине. Владавина Марије "Крваве"

20 У Енглеској погубљења вештица нису вршена само, како се то често мисли, спаљивањем већ и вешањем.

21 Зато је Нова Енглеска уобичајено место радње америчких "хорор" филмова који за тему имају вештице.

продубила је јаз између протестаната и католика. Дуготрајни рат са Шпанијом утицао је да

се, не без основа, уврежи мишљење да су католици шпанска "пета колона".

Колико је католика било у Енглеској тешко је речи. Неки су се отворено

изјашњавали као католици и одбијали да присуствују англиканском богослужењу - то су

тзв. рекузанти (recusants). Други, тзв. Црквени паписти (Church Papists), који су званично

били припадници англиканске цркве а потајно исповедали католичку веру, били су,

несумњиво, бројнији. Исто тако, велики број људи, нарочито оних из нижих слојева, био

је спреман да у том погледу прихвати опредељење "својих бољих" тј. лендлордова. Јасну

опредељеност за англиканизам или пуританску струју испољавали су припадници више и

средње класе у градовима и развијенијим крајевима земље. У забаченим и дивљим

областима на северу, према шкотској граници, велики део племства, иначе непокорног и

бунтовног, остао је одан католичанству а сељаштво их је следило. Чак и протестантско

становништво, недовољно верски просвећено још увек се држало неких католичких

обичаја.

Свесна да је број потенцијалних следбеника католичке вере далеко већи него што се

то у први мах може видети, држава се трудила да сузбије католичанство. Католици су

законом били искључени из свих управних тела и служби, како централне тако и локалне

власти. За свако удаљавање више од пет миља од места боравка морали су да траже

дозволу од локалних власти. И они католици који су мирно седели код кућа кажњавани су

за непосећивање англиканске службе. Припадници различитих класа били су глобљени на

различит начин. Најбогатији су плаћали 20 фунти месечно. Мањи католички

земљопоседници били су упропаштавани пошто су за непохађање службе морали да се

искупе по цену од две трећине својих годишњих прихода.22 Сељаци власници ситних

поседа, као и закупци земље, били су кажњавани тако што им су им порезници упадали у

куће и празнили амбаре и оставе с тим што је овај поступак био праћен насиљем и

понижењима. Римокатоличко богослужење (миса) било је у Енглеској забрањено. За

сваког свештеника који би вршио католичку службу, као и верника који ју је похађао, било

је предвиђено да буду погубљени као издајници. Закон у стварности није примењиван -

више је служио да сузбије претерану одважност појединих католика као и отворену

22 Ови закони нису се свугде доследно спроводили. У неким окрузима власти их нису примењивале. Чак и 1606. када су прогони католика кулминирали само су 162 земљопоседника платила две трећине прихода. Спискове оних које треба казнити достављале су локалне власти. Због наклоности и попустљивости једва да је један рекузант од петорице био глобљен.

пропаганду. Миса је држана слободно у капелама страних амбасада док су је енглески

католици похађали у уском кругу једноверника и били су поштеђени казне све док се не би

усудили да отворено парадирају са кршењем закона. Када су у северним грофовијама

судије на своју руку повешале неколико свештеника сматрајући да су тамошњи "паписти"

сувише дигли главу, краљ Џемс је спречио наставак ових прогона. Није их дозволио чак ни

после Барутне завере у којој су му католици угрозили живот.

Међу католичким свештенством, које је деловало тајно, посећујући вернике ноћу и

у сталном бекству пред потерама лутало земљом, није било јединства. Између Језуита и

мирског (секуларног) свештенства владало је супарништво око надлежности над

католицима у Енглеској. Припадници "Војске христове" сматрали су и тражили од папе да

управа над енглеском црквом треба да се повери њима а не епископима што је изазвало

отпор мирског свештенства. У време Џемсовог ступања на престо ови сукоби су достигли

врхунац.

Језуити су увиђали, а то се очитовало у верском и политичком животу других

држава где су се сучелиле римска и реформисана црква, да коначно верско опредељење

народа неће зависити од воље верника него ће бити извојевано у политичким и оружаним

сукобима. Енглеску треба вратити у крило Римске цркве не бирајући средства укључујући

ту и побуне, атентате и страну интервенцију. Имали су ауторитет као папини изасланици а

свој утицај и углед су подигли пожртвованим мисионарским радом. Својим деловањем

изазвали су прогоне католика а то им је послужило као оправдање да треба срушити

јеретичку државу. Протестантског владара је требало обратити или свргнути по цену

довођења странца на енглески престо. Језуити су се ослањали на подршку Шпаније што је

био мач са две оштрице. Дипломатска, новчана а потенцијално и војна подршка још увек

највеће европске силе давала им је снагу. То им је, међутим, рушило углед у очима

сународника који су у њима видели агенте туђе и после дуготрајног ратовања омрзнуте

државе. Џемсово ступање на престо побудило је наду међу католичким верницима у

Енглеској. Без обзира на своје калвинистичко васпитање био је син Марије Стјуарт

дугогодишње католичке претендеткиње којој је католичка пропаганда давала ореол

мученице. Папа и језуити нису се заносили оваквим заблудама. Гарнет, језуитски

провинцијал за Енглеску, је нешто пре Елизабетине смрти добио упутства од папе да,

уколико је то могуће, спречи Џемсово ступање на престо. Шпански краљ Филип III је

изасланицима енглеских језуита, у Мадриду 1602. године, обећао војну помоћ. Међутим

Филип је одустао од војног уплитања у Енглеској надајући се да ће са Џемсом успети да

склопи мировни уговор и тиме учини крај дугогодишњем рату, што се и десило.

У први мах се чинило да ће полочај католика бити олакшан. Џемс се одлучио за

исвесне уступке у циљу јачања стабилности у држави. Католицима је дозвољено приватно

исповедање вере под условом да се изјасне да су одани краљу а не папи. Ово је био мудро

осмишљен потез јер се тиме број католика не би увећао. Остварење ове замисли показало

се као неизводљиво због отпора и језуита и протестаната. Језуити нису желели да се закуну

на верност јеретичком краљу и одрекну тежњи ка покатоличавању Енглеске. Са друге

стране, привремена трпељивост власти (1603-1604) показала је снагу католика. Чим се

престало за наплаћивањем глоба за непосећивање англиканске службе, примећено је

одсуство великог броја верника из задњих клупа у црквама. Исто тако дозвола служења

мисе у приватним кућама довела је до већег окупљања католика што је узбунило њихове

протестантске суседе. Застрашен оваквим исходом, Џемс је попустио Сесилу и

протестантима. Већ фебруара 1604. године издата је прокламација којом је наређено свим

католичким свештеницима да напусте земљу. Августа исте године, без владине наредбе,

месне судије су повешале неколико католичких свештеника. Новембра се опет отпочело са

глобљењем за одсуство са богослужења. Децембра наредне, 1605. године, откривена је

Барутна завера што је довело до оштрих мера против католика.

Организатор Барутне завере био је Роберт Кетсби (Catesby) из Ворика. Окупио је

око себе своје рођаке и пријатеље Томаса Винтера (Winter), Томаса Персија (Percy), Џона

Рајта (Wright) и Гаја Фокса (Fawkes). План је био да побију краља и чланове парламента,

подигну устанак у Мидленду, докопају се краљеве деце Чарлса и Елизабете и поставе

једног од њих на енглески престо.23

Заверу за убијање Џемса сковали су 1604. године. Били су свесни да само уклањање

краља не би значило коначан успех већ би можда и отежало преузимање власти јер би се

држава нашла под управом парламента у коме су седели горљиви пуританци. Одлучено је

23 Кетсби и остали завереници су још пре Џемсовог ступања на престо били агенти језуитске странке. Кетсби је учествовао у Есексовој побуни 1601. године. Следеће 1602. су се са језуитским провинцијалом Гарнетом консултовали о могућности стране инвазије и неки од завереника су, заједно са језуитом Гринвејом (Greenway), изаслани шпанском краљу са којим су водили преговоре. За разлику од својих језуитских главешина, завереници су били лишени политичких амбиција и спремни на несебично жртвовање.

да се побију и чланови парламента. То су мислили да изведу тако 24 што ће зграда

парламента у време када овај у краљевом присуству буде заседао бити минирана.25

Цела операција представљала је прави подухват у којој су завереници показали

ванредну истрајност. Маја 1604. закупили су зграду у суседству Вестминстерске палате и

до децембра прокопали тунел до њених темеља. Ту су наишли на широк камени зид који

их је знатно успорио. У једном тренутку зачули су буку изнад глава и преплашили се да су

откривени. Испоставило се да се налазе поред оставе за дрва која се налази тачно испод

Дома лордова. Перси, који је сам био члан парламента, успео је да марта 1605. године

оставу добије под закуп. У ту просторију Фокс је довукао (20) 36 буради барута и преко

њих наслагао гвоздене полуге како би разорио таваницу. Све је то прекривено огревним

дрветом и угљем. Потом су се завереници разишли на шест месеци чекајући заседање

парламента. За то време текле су припреме за устанак који би букнуо одмах по вести о

експлозији. Завереници су о својој намери у исповести обавестили Гарнета. Провинцијал

се држао неодређено. Није се прикључио завери нити је шта учинио да је спречи. У

међувремену, број завереника се увећао за још 8 људи. Један од њих, Френсис Трешем

(Tresham), послао је писмо упозорења своме рођаку, католику и члану парламента, лорду

Монтиглу (Monteagle), не одајући при том своје саучеснике. Монтигл је писмо 26. октобра

показао премијеру Солсберију а овај је о томе обавестио краља. Дан уочи отварања

парламента, 4. новембра 1605. године, две групе су пажљиво претражиле зграду. Једна је

пронашла Фокса а друга бурад са барутом. Фокс је на време био упозорен да је завера

откривена али је ипак одлучио да остане и изведе оно што је наумио. Жестоко се борио пре

но што је савладан. Кетсби и другови су без обзира на то што атентата није било,

покушали да дигну устанак. Само неколицина људи им се придружила. Католици су им

застрашени затварали врата а протестанти су кренули да их прогоне. Духом клонуле

побуњенике сустигла је потера. Кетсби је са неколицином погинуо а остали су, многи

тешко рањени, доведени пред суд. Судио је Едвард Кок. Трешам је умро у тамници док је

8 завереника погубљено. Барутна завера остала је дубоко усађена у традицију и католика и

24 Узор је био атентат на мужа шкотске краљице Марије Стјуарт, Хенрија Дарнлија, када је разнета кућа у којој је он ноћио.

25 Акцијом је руководио Гај Фокс. Овај преобраћени протестант и фанатични католик је продао своје имање у Јоркширу и сав приход дао за ствар своје вере. Потом се, у редовима Енглеске католичке легије, борио дуго година у Низоземској као шпански војник. Тамо је изучио вештину минерских радова по којој су холандска и шпанска војска биле познате у Европи.

протестаната. Одлуком Парламента, 5. новембар је обележаван као дан спасења нације

који је, уз свечаности праћене ватрометом, празнован све до половине XIX века. Са друге

стране, код католика постоји прича да је приликом Гарнетовог погубљења његова крв

чудотворно осликала сламу коју је попрскала.26

6. Спољна политика

Џемс I је водио спољну политику у правцу мирољубиве неутралности. Он се у

високим представама о својој краљевској личности, заносио илузијом да као велики

европски владар може да помири зараћене политичке и верске странке на старом

континенту.

Први Џемсов корак био је склапање мира са Шпанијом. У сукобу са овом државом

Енглези су били од 60-их година XVI века с тим што је отворени рат отпочео тек у другој

половини 80-их. Рат против супарника у поморској експанзији и уз то омрзнутих паписта,

парламент и пуританци заговарали су без обзира на цену - на то што је гутао све

материјалне ресурсе, крв и снагу нације. Рат је окончан уговором у Лондону августа 1604.

године. Мир није поздрављен једнодушно од свих. У наредној деценији по питању спољне

политике постојаће размимоилажења између оних који су за рат са Шпанијом и других

који су за блиску сарадњу са њом - средње струје није било.

У име залоге за мир са Шпанијом Џемс се решио сер Волтера Ралија (ам. Роли),

једног од последњих великана елизабетинске епохе. Рали је био песник, историчар,

поморац и ратник. Борио се у редовима француских хугенота и гусарио против Шпанаца.

Под његовим вођством начињени су први покушаји насељавања северне Америке.27

Залагањем Бакингема ослобођен је и поверена му је експедиција против шпанских поседа

у Америци. Вратио се без плена. Прошпански оријентисани Џемс I га је на основу оптужбе

из 1603. године осудио на смрт.

У време Џемсове владавине политичке и верске супротности у Европи су

26 Гарнет је ухваћен нешто касније од осталих завереника у пролеће 1605. иза једног димњака.

27 Walter Raleigh (Ralegh) (c.1554-1618) Образован на Оксфорду. После борби у Француској и гусарења против шпанских бродова покушао је да оснује колонију на острву Роанок у данашњој Северној Каролини - тада је цела колонија названа Вирџинија по краљици Елизабети. Био је краљичин миљеник све док се није тајно оженио њеном дворском дамом, Елизабетом Трокмортон. После тога пао је у немилост и утамничен. Пошто је ослобођен повео је експедицију која је требала да пронађе Елдорадо - град о чијем су богатству колале бајке. Истражио је 3-4.000 миља долине реке Ориноко у Венецуели.

кулминирале и доживеле расплет у крвавом и разорном Тридесетогодишњем рату. То је

био у правом смислу речи први велики европски рат јер су у њему, краће или дуже време,

учествовале све државе на старом континенту. Џемс је све време водио нереалну политику

помиритеља међу закрвљеним државама и верама. У време кризе која је претходила

сукобу посредовао је у склапању примирја између Шпаније и Холандије (Уједињених

провинција) 1609; ступио је у савез са протестантском Унијом 1612. а своју ћерку

Елизабету удао је 1613. за вођу овог савеза фалачког кнеза изборника Фридриха V.

Истовремено је желео да прибави наклност католичке стране па је водио преговоре о

женидби престолонаследника шпанском принцезом. Џемсов старији син Хенри се

противио овом браку али он је млад умро.28 Нови престолонаследник Чарлс био је

сагласан са очевом жељом. Већина енглеских државника и народ били су против овог

брака. Страховали су да би то отворило врата католичком утицају и шпанској политици.

Имали су пред очима пример Француске и њеног краља Анрија IV, бившег протестанта

који је прешао у католичанство а своје негдашње једновернике довео у положај толерисане

мањине која се осипала. Енглези су доживљавали своју земљу као главно упориште

бораца за протестантску ствар. Да стање буде још сложеније, преговори о браку

престолонаследника постали су најактуелнији када је у Европи рат већ букнуо. Наиме,

Фридрих V, Џемсов зет био је проглашен за чешког краља. Његово несрећно, краткотрајно

"зимско краљевање" окончано је поразом Чеха од стране царске војске и трупа Католичке

лиге у бици на Белој Гори, новембра 1620. године. Шпанци су у току 1620-22. освојили

Фалачку. Фридрих се са својом женом Елизабетом потуцао од Чешке преко Фалачке до

Холандије. Џемс је мислио да ће Чарлсовом женидбом успети да убеди Шпанце да

Фридриху врате Фалачку. Чак је нудио Шпанцима поделу Ујединених провинција које су

биле симбол борбе против католичанства и економски и културно једна од најнапреднијих

држава у Европи. Положај католика у Енглеској се после прогона изазваних Барутном

завером поправио. Приход од глоба се смањио. Краљ је наредио да се пусте католици из

свих затвора у Енглеској. Шпански амбасадор Гондомар, главни заштитник енглеских

католика, сада је постао врло утицајан.29 Питање спољне политике је био кључни разлог за

28 Говорио је да "Две вере не могу у исти кревет".

29 Када је 1618. кренуо у посету Шпанији од Лондона до Довера пратила га је поворка од стотину ослобођених енглеских свештеника. Проповеди, памфлети и карикатуре којима су Енглези испољавали непријатељство према Гондомару били су од стране власти кажњавани.

сукоб између Џемса и парламента о чему је већ било речи. Парламент је распуштен јануара

1622. године. Фебруара 1623. престолонаследник Чарлс је кренуо на пут у Шпанију. Уз

просиоца је био и свемоћни миљеник Бакингем. Путовали су копном, преко Француске.

Енглези су оставили неповољан утисак на домаћине. Подсмевали су се сиромаштву земље

- пустим пољима, одрпаном становништву, јадним коначиштима. Људи из краљеве пратње

на челу са надменим Бакингемом, нису водили много рачуна о строгој дворској етикецији

што је вређало достојанствене Шпанце. Обећањима да ће бити укинути закони против

католика и да ће Чарлсова деца бити васпитана у католичком духу Шпанци нису веровали.

Сер Едмунд Верни, "добар витез без страха и мане", ударио је шамар језуити који је

убеђивао једног од Енглеза да пређе у римску веру.30 Шпански хидалгои нису крили

мржњу према охолим јеретицима и говорили су да ће "принцезу радије гурнути у бунар

главом на доле него у њихове руке". Тако се Чарлс вратио у домовину "жив, протестант и

нежења". У Лондону је дочекан са таквим одушевљењем као да је "уз Темзу као плен

дотерао целу шпанску флоту". Ођекивала су звона, гомила света се тискала око кочије

кличући, ослобађани су затвореници и паљене ватре.

ЧАРЛС I (1625-1649)

1. Краљеве личне особине - кратак преглед његове владавине

Џемс је умро 27. марта 1625. године у 59. години. Наследио га је 25-годишњи син

Чарлс.31 Чарлс I је васпитан на двору у слободном, аморалном и интелектуалном

окружењу које није одговарало његовој стидљивој, духовно тромој природи. Говорио је

замуцкујући, са шкотским акцентом и није волео јавне наступе. Своју повученост

превладао је захваљујући помоћи вештог Бакингема који је сада утицај који је имао на

Џемса задржао и у време Чарлсове владавине. Чарлс је био велики љубитељ уметности и

иза њега је остала збирка скултпура и слика којој нема равна у историји енглеске круне.

Био је ожењен француском принцезом Анријетом-Маријом, ћерком Анрија IV у Марије

Медичи. Са њом је имао седморо деце од којих су двојица синова касније владали - Чарлс

II и Џемс II.

Чарлсова владавина могла би се поделити у пет раздобља: 1) 1625-1629. У овом

30 Мада пуританац, Верни се борио у грађанском рату на страни Чарлса I - "из његове је мртве руке истргнута краљева застава у бици код Еџхила."

31 Чарлс је рођен у Данфермлину (Dunfermline) у Шкотској 19. новембра 1600. године.

раздобљу су се састала 3 парламента са којима се краљ сукобио због превеликог утицаја

Бакингема на вођење државних послова; 2) 1629-40. Чарлс је, пошто је распустио

парламент, владао сам уз помоћ Лода и Страфорда. Лична владавина је окончана по

избијању рата са Шкотском када је краљ морао да поново сазове парламент; 3)1640-42.

Тзв. Дуги парламент предвођен Пимом супроставио се краљу уклонио његове миљенике

Страфорда и Лода и принудио Чарлса да прихвати озбиљна ограничења своје власти.

Поставила су се питања реформе цркве и у којој мери краљева власт треба да подлеже

надзору парламента и по томе су се поделиле присталице краља и парламента што је

довело до грађанског рата; 4) 1642-46. У првом грађанском рату победио је парламент који

је имао боље позиције за вођење дуготрајне борбе, Шкота за савезнике тзв. Армију новог

типа коју је предводио способни Оливер Кромвел; 5) 1646-49. Дошло је до сукоба између

војске на челу са Кромвелом која је представљала радикалну и парламента који је

представљао умерену струју у енглеској револуцији. Краљ је једновремено преговарао са

парламентом, војском и Шкотима покушавајући да обећањима поврати изгубљене

позиције. Ројалисти су уз помоћ Шкота покушали да поврате власт. После пораза краљ је

ухваћен, суђено му је и погубљен је 1649. године.

2. Парламентарна владавина (1625-1629)

2.1. Спољна политика - неуспели рат са Шпанијом - краљев брак - рат са

Француском - убиство Бакингема

Раздобље парламентарне владавине почело је у знаку спољне политике.

Тридесетогодишњи рат био је у току и после неуспелог покушаја измирења за Шпанијом и

Чарлсове женидбе шпанском принцезом, Енглеска се умешала у сукоб. У вишевековној

енгеској историји њени војници се никада нису тако слабо показали као у ових неколико

година.

После победе католика у првој фази тридесетогодишњег рата (1618-25) на сцену је,

подстрекиван од Енглеске, Француске и Холандије, ступио дански краљ Кристијан IV.

Енглези су марта 1625. године на континент послали један корпус од 12.000 људи који је

требао да се бори под командом протестантског кондотјера Мансфелда. Енглеску војску

сачињавали су на силу врбовани цивили, лоше увежбани, одевени и наоружани,

снабдевени провијантом за само 5 дана и без новца. Хладноћа, глад и заразе

проузроковали су смрт и дезертирања тако да је после кратког времена енглеска

експедиција остала без девет десетина људи а да није учествовала у борби. За то време је

Бакингем, виновник овог злосрећног похода, уговарао краљу још један непопуларан брак.

Овај пут се краљ оженио а невеста је била 15-годишња француска принцеза Анријета-

Марија. Нова краљица је стигла у пратњи француских дворских дама навиклих на

галантни живот балова и двобоја и католичких проповедника који ће је усмеравати међу

јеретицима. Венчање је обављено у време док се парламент, који би се томе супротставио,

још није састао. Краљичина улога у будућем сукобу са парламентом, који је до краја

Чарлса коштао живота, није била пресудна али ни без значаја.32 Да ствар буде још гора,

брак је изазвао нерасположење у парламенту а није довео до побољшања односа са

Француском. Бакингем је октобра 1625, само пола године после катастрофе у Холандији,

предузео неуспелу експедицију на Кадиз. Ову важну шпанску луку су морски вукови из

Елизабетиног времена- Дрејк, Рели и Есекс успешно нападали. Бакингемову флоту

предводили су слаби капетани. Бродови су били у лошем стању а храна покварена. Посада

састављена од на брзину и присилно сакупљених људи разних занимања, најмање

помораца, била је болесна и гладна. Бакингем је очекивао да Француска загази у рат са

Шпанијом и љутио се што ова то не чини. Ришеље је био сувише мудар државник да

Француску одмах уведе у рат на захтев тако лакомислених политичара за какве је држао

Бакингема и краља Чарлса. Бакингемова наклоност према француској краљици није била

никаква тајна што је појачавало нерасположење Луја XIII.33 За коначну катастрофу - рат са

Француском - кривицу ипак сноси Чарлс. Према својој невести држао се прилично хладно.

Разјурио је и Французе из њене пратње што је додатно вређало понос француског краља.

Захтевао је од Луја XIII да га призна за званичног заштитника хугенота. Протестантски

поданици Луја XIII су били наоружани, још увек уживали све повластице које им је јамчио

Нантски едикт што је представљало потенцијалну опасност по јединство државе.

Француски краљ се управо спремао за поход на легендарно хугенотско упориште Ла

Рошел. Рат између Енглеске и Француске је био на помолу. У Ла Рошел су Енглески

поморци пристајали већ пола века и били дочекивани срдачно као једноверници. Бакингем

је маја 1627. године лично повео експедицију која је требало да заузме острво Ре надомак

ове луке које је било од великог стратешког значаја као база за енглеске трговачке и

32 Тревељан пореди њен утицај на догађаје са улогом Марије Антоанете у Француској револуцији.

33 На томе се заснива и заплет у роману А. Диме Три Мускетара.

гусарске бродове. Војвода је показао велику марљивост, личну храброст и командну

способност али му политичке околности нису ишле на руку. Због сукоба између краља и

парламента цео државни систем је лоше функционисао. Трупе су биле бунтовнички

расположене, снабдевање лоше. Флота која је требала да довезе појачање војсци на острву

Ре, није се појавила. Французи су прешли са копна и напали Енглезе који су се укрцавали и

без отпора их масакрирали - четрдесет енглеских застава је извешано у Нотр Даму.

Бакингем се вратио кући са половином од 8.000 људи колико их је повео у рат и сада се на

њега сурвао гнев нације која је већ била у сукобу са владом. Раздор између владара и

парламента испољио се свом силином. Упркос жестоким нападима на Бакингема краљ га

је поставио за команданта нове експедције која је требало да деблокира опседнути Ла

Рошел. Флота се окупљала у Портсмауту. Војска је била опет неплаћена, гладна и

малодушна. Џон Фелтон, племић из Сафока који је учествовао у два трагична похода, на

Кадиз и острво Ре је 23. августа 1628. Бакингема у његовој кући избо ножем и усмртио.

Вест о овом догађају проузроковала је отворено одушевљење у Енглеској. На улицама

Лондона људи су пили у част убице а одмах су се појавиле и песме у којима је слављено

његово дело. Да би се спречило скрнављење Бакингемових остатака од стране руље, тајно

је сахрањен а следећег дана је организована лажна погребна поворка. Градска милиција

која је била у пратњи ступала је уз звуке добоша као да иде на крунисање а не на сахрану.

Краља је смрт његовог миљеника и дружбеника потресла. После тога служили су га многи

способни и добри људи али ни према кома није испољио такву наклоност.

Флота је септембра испловила ка Ла Рошелу без војводе. У међувремену Французи

су направили мол (насип) дуг 1455 м који је препречио улазак у луку. Насип су бранили

добро обучени француски војници. Ла Рошел се предао на очиглед бунтовне енглеске

флоте. Од 18.000 становника само 5.000 је преживело опсаду. "Тако је окончан

најнедостојнији период у нашим војним аналима (...) Острво које је поседовало најбољи

материјал за војску слало је у ствари најгоре трупе у Европи". - каже Тревељан. Енглеска

копнена војска је још од времена Тјудора била слаба. Стајаћа војска била је скупа а

парламент и порески обвезници врло осетљиви на сваки нови намет. Војници су по

потреби на брзину и силом сакупљани и углавном се радило о слабом људском

потенцијалу. То је исмевао и Шекспир (Фалстаф). После похода на Ла Рошел Енглеска је

престала да се активно уплиће у рат у Европи. Мир са Француском склопљен је у Сузи

априла 1629. а са Шпанијом у Мадриду, новембра 1630. године. Енглези су се окренули

својим унутрашњим проблемима и размирицама а добар део енергије нације усмерен је на

трговину преко атлантика и колонизацију Северне Америке.

2.2. Сукоб краља и парламента - Петиција права - распуштање парламента

Последња два парламента за владавине Џемса I (1621-22; 1624-25) показала су сву

снагу опозиције. Кок је учинио крај политичкој каријери Бекона, Момпсона, Мичела а

Џемс је био принуђен на уступке по питању компетенције парламента у спољној

политици. У раздобљу које је претходило преласку Чарлса I на лични режим 1625-29.

парламент се састао три пута. Чарлсов први парламент (јун-август 1625) одбио је да

изгласа средства за рат мада га је годину дана раније заговарао. Било је више узрока овој

промени става посланика: Сматрали су да их краљ није сазвао прошле године када је за то

била прека потреба како би одлагањем добио времена да оствари свој брак са католкињом;

да је Бакингем (што се показало марта 1625. године у Холандији) неодговарајућа особа за

војсковођу; у Енглеској је владало уверење да ће јој учествовање у рату на континенту

одузети потребну снагу за поморски сукоб са Шпанијом.34 Видевши да не може да од

парламента добије новац а да претходно не гарантује где ће она бити усмерена Чарлс га је

распустио. Други парламент (фебруар-јун 1626) сазван је после шест месеци. У

међувремену се десила катастрофа код Кадиза а односи са Француском су се погоршали. У

својој таштини Бакингем се заносио илузијама да ће неким величанственим војним или

дипломатским потезом успети да преобрати мишљење парламента у своју корист и да ће

га овај славити као великог војсковођу и дрчавника. Уместо да је похапсио вође опозиције

из 1625. он их је поставио за шерифе. Опозицију су предводили Роберт Фелипс (Phelips)

Џон Кок (Coke) и Џон Елиот. Сер Џон Елиот властелин из Девона присуствовао је поласку

и повратку експедиције на Кадиз. Видео је лошу храну, труле бродове, енглеске морнаре

како гладују и војнике како пљачкају фарме у сопственој земљи. Одлучио је да, упркос

томе што је имао личних веза са Бакингемом овог у парламенту нападне у уклони са

положаја. Војвода је подвргнут истрази 35 пред Домом лордова. Циљ је био да се Бакингем

смени. Међутим, Чарлс I је одбио смењивање без уверења да се ради о кривичном делу и

да би спасао свог фаворита распустио је парламент.

34 Већина чланова парламента је, недовољно упућена у проблем и понесена славним победама из Дрејковог времена, веровала да се судбина протестантске Европе решава на мору.

35 Ради се о већ описаном правном поступку "сумњичења" (Imeachment ).

Пошто се 1627. уплео у рат са Француском и био без новца краљ је одлучио да

прибегне драстичнијим мерама. Од раније је постојала установа Слобоgног поклона (Free

Gift). Међутим онима који би то одбили краљ је наметао Принуgне зајмове (Forced Loan)

који су се од обичних пореза разликовале само по имену. Да би спровео ове мере Чарлсу је

био потребан развијен, уходан бирократски апарат ког Енглеска, за разлику од

континенталних апсолутистичких монархија, није имала. Комесари који су требали да

утерују принудне зајмове деловали су млако не желећи да прогоне своје суседе са којима

су имали заједничке интересе. Врховни судија Рандолф Кру (Crew) одбио је да призна

законитост принудних зајмова. Ухапшено је 76 племића који су одбили да дају новац.

Петорица ухапшених племића су поднела жалбу највишем краљевском суду (Kings Bench)

захтевајући да се судијама поднесу разлози за хапшење. Суд разлоге није прихватио као

законите и краљ је морао да пусти ухапшене. Финансијски учинак принудног опорезивања

није био сразмеран незадовољству које је расло међу становништвом. Краљ се нашао пред

одлуком - или да опет сазове парламент или да промени спољну политику која је захтевала

велика средства. Одлучио се да покуша сарадњу са парламентом.

Чарлсов трећи парламент (март 1628 - март 1629) протекао је у знаку смелих и

успешних иступа опозиције чији је гласноговорник био Сер Џон Елиот.36 Краљу је предана

представка позната као Петиција права (Petition of Right). Позивајући се на основне

одредбе Велике повеље слобода из 1215. коју је управо открио Едвард Кок састављачи

петиције су захтевали: 1) Да се средства за државне расходе убирају само у сагласности с

парламентом 2) Да краљ не шаље војнике на кантоновање и на тај начин не принуђује

поданике да му плаћају дажбине 3) Да се не врше произвољна хапшења и заточења у

тамници без суда. Чарлс је недељу дана оклевао а онда је потписао Петицију која је на тај

начин постала закон краљевине. То је изазвало велико усхићење у народу. Веровало се да

ће краљ послати Бакингема у Тауер. У посебној представци од јуна 1628. доњи дом је

краљу указивао на војводине недостатке и тражио његово уклањање. Краљ је одлочио

седницу парламента а Бакингема, са свим почастима послао у Портсмаут где је требао да

преузме вођство над експедицијом за деблокаду Ла Рошела. Ту је војвода убијен.

36 Sir John Eliot (1592-1632) син земљопоседника. Образован је у Тивертнону, Ексетеру и Оксфорду. Приликом путовања по Европи сусрео је Бакингема и, доцније, постао његов штићеник. Произведен је у вице-адмирала Девона 1622. године. Са 22 године (1614) био је члан парламента. На сазиву 1624-25. као водећи говорник подржавао је Бакингема заговарајући рат са Шпанијом али се истовремено супроставаљао опорезивању без одобрења парламента и спутавању слободе говора.

Истовремено су деловале и верске несугласице о чему ће касније бити више речи.

Углавном, Чарлс и Кентреберијски надбискуп Лод су заговарали чврсту англиканску

политику и сузбијање пуританизма који је имао јако упориште у парламенту. У последњим

парламентарним седницама расправљало се о верском проблему и посредним порезима

које је Чарлс покушао да прибира мимо парламента. На Елитов предлог парламент је

донео чувене Три резолуције у којим је речено да ће "бити сматран као врховни непријатељ

ове земље и заједнице": 1) Сваки онај ко покушава да унесе новотарије у религију челећи

да уведе или шири папинство и Арминијанизам или друга мишљења која се не слачу са

истинском црквом; 2) Онај који буде тражио или саветовао увођење пореза које није

одобрио парламент; 3) Сваки трговац или особа који добровољно буду платили намете

које није одобрио парламент. Краљ је наредио представничком телу да се разиђе. Међутим

Елиотови истомишљеници су силом држали председавајућег (speaker) парламента који је

плакао прикован за столицу док је Петиција усвајана а краљеви официри су за то време

залуду ударали на замандаљена врата дворане. Сутрадан су Елиот и још осморица чланова

парламента ухапшени и затворени у Тауер. Елиот је осуђен на 2.000 фунти глобе и да буде

затворен све док буде одбијао да призна своју кривицу и обећа да ће се убудуће добро

владати. 37 Чарлс је распустио парламент и почео да влада сам.

3. Лични режим

3.1. Новчани проблеми - ванредни порези - Страфорд

Први краљева брига при увођењу личног режима била је како обезбедити новац без

помоћи парламента. Резолуција парламента, мада је непотврђена од краља била без

законске снаге, имала је великог одјека међу Енглезима. Последњи члан је жигосао као

издајнике све који добровољно плате порез неодобрен од парламента и трговци су се по

цену материјалних губитака придржавали ове одредбе. Јасно је да трговци нису могли

дуго да истрају у овом отпору - одупирали су се око пола године - али је био опште

прихваћен што је говорило о свести нације. Убрзо је све кренуло уобичајеним током. Рат

између Шпаније и Холандије ишао је у корист енглеских трговаца, који су на својим

бродовима превозили шпанску робу. Енглески финансијери зарађивали су на кредитним

37 ? Елитов снажан дух је добро подносио тешке услове тамновања али му се здравље нарушило и умро је 1632. године у затвору. Његов син је замолио да му се дозоволи да очево тело однесе кући и тамо сахрани али је одбијен. "Нек сер Џон Елиот буде сахрањен у оној парохији у којој је умро." био је краљев одговор. Неколико дана пре Елиотове смрти један сликар је насликао његов портрет који је однет у завичај.

операцијама обеју зараћених страна.

Да би дошао до новца краљ је ставио на снагу намете од којих су неки датирали од

пре неколико стотина година и већ пар векова нису сакупљани јер су потпуно нестали

разлози због којих су уведени. Уведен је 1630. порез на племиће који су наследили војне

феуде у вредности од 40 фунти навише а нису произведени у витезове приликом

чарлсовог ступања на престо - тако је сакупљено преко 100.000 фунти. Тражио се повраћај

шума које су од плантагентских времена била краљево власништво али где су већ два-три

века стајала села и житна поља - разумљиво да су власници платили високу накнаду.

Броgски порез (Ship monney) уведен је 1635. а датирао је још из XI века када се сакупљао у

приобалним областима на име одбране од упада викинга. Краљ је у економској политици

поново увео још једну меру непопуларну у Енглеској - почео је са уступањем и продајом

монопола на одређену робу појединим корпорацијама. Уживаоци ових монопола имали су

читав низ повластица и права као нпр. да контролишу квалитет робе што им је

омогућавало да сузбијају и у крајњој линији угуше конкуренцију.38

У вођењу државе Чарлс се ослањао на узак круг саветника међу којима су водећу

улогу имали Томас Вентворт ерл од Страфорда и кентреберијски надбискуп Лод. На

почетку каријере Вентворт је био један од вођа опозиције - био је међу 76-орицом племића

ухапшених због тога што су одбили принудни зајам.39 Подржавао је Петицију права. За

разлику од већине других опозиционара није био пуританац и стога се размимоилазио са

њима по питању верске политике. У тренутку када су се супротности између краља и

парламента заоштриле прешао је на страну Чарлса. Арогантан, безобзиран али способан

управљач радио је једнако и у своју и у краљеву корист. Старао се да сузбије локални

сепаратизам и учврсти власт и у најзабаченијем кутку земље. Направио је неколико потеза

и у циљу побољшања полочаја нижих слојева - закон о заштити сиротиње, регулисање

ограђивања, борба против глади.

3.2. Верска политика - надбискуп Лод - Јачање англиканске цркве - прогони

пуританаца

38 Тако је нпр. монопол на производњу сапуна дат једној католичкој корпорацији што је изазвало огорчење али и страх у земљи - неки су веровали да "папистички сапун" штети телу а можда и души.

39 Thomas Wenthworth Earl of Strafford (1593-1641) син племића из Јорка. Образован на Кембриџу после чега је провео две године у Француској.

У оквиру јачања личног режима Чарлс се одлучио и за тврду линију у верској

политици. Решио је да ојача англиканску цркву и потпуно сузбије и одстрани пуританце.

То је требао да оствари кентреберијски надбискуп Вилијем Лод. Лод је био

бескомпромисан борац "за њега црква није била толико храм Духа живога колико палата

непобедивог краља.40 "Чишћење" англиканске цркве подразумевало је враћање отуђених

прихода; обнову запуштених цркава; боље образовање свештенства; надзор над штампом и

универзитетима; сређивање стања у црквеним судовима; увођење једнообразности у

богослужењу и сузбијање свих трагова пуританизма.

У спровођењу ових замисли Лод се ослањао на визитације црквене судове, Високу

комисију и Звезgану gворану. Висока комисија (High Commision) била је тело састављено

од свештеника и световњака коме је краљ препуштао бригу о црквеним надлежностима

круне. Мада су у комисији главну реч водили бискупи њени чланови били су у блиском

додиру са политичарима на двору. "Била је дуго и заслужено омрзнута. чак и под

Елизабетом је "Мирисала је на римску Инквизицију" како је то изјавио умерени и

разборити Бергли." Слично инквизицији и Висока комисија је имала надзор над штампом

и судску надлежност у случајевима који су се тицали кршења морала. Још у време

Елизабетине владавине Суд Звездане дворане је одлучио да се ни једна књига не може

штампати без дозволе надбискупа или лондонског бискупа. Сходно овом закону Лод је,

примењујући и казне, зауставио доток калвинистичке литературе са континента. Негде су

казне биле крајње строге и окрутне. Александар Ленток је због књиге против епископалне

цркве осуђен на глобу од 10.000 фунти и доживотни затвор, сем тога су му распорене

ноздрве, одсечене уши и на образе утиснут жиг робијаша. Адвокат Прин, свештеник

Бартон и научник Бествик су због написа против бискупа осуђени, јуна 1537. године, на

стуб срама, сечење ушију и доживотну тамницу. Маса света провалила је у двориште

двора где су казне вршене па се цео догађај претворио у пуритански скуп. Осуђени су се,

глава и руку укљештених у срамни стуб, обраћали народу говорећи о вери у бога и старим

40 William Laud (1573-1645) син ткача. Школован је на Оксфорду. Споро је напредовао у време Џемса I јер је на челу енглеске цркве био пуритански надбискуп Ебот. Његово теолошко образовање оставило је утисак на Бакингема који га је промовисао на двору и убедио краља Џемса да га постави за бискупа Сент Дејвида (1621). Кентреберијски надбискуп постао је 1633. године."Лод је био низак, румених образа, неприступачан, напрасит и оштрог језика. Није показивао никакву сумњу у исправност сопствених погледа и сасвим му је недостајао политички смисао за компромис."

слободама Енглеза.41 Џон Лилберн (Lilburne) будући вођ радикалне струје ("Левелера") у

грађанском рату је као младић од 21 годину ухапшен зато што је у Холандији штампао

забрањене књиге и кријумчарио их у Енглеску. Одбио је да положи пред судом заклетву да

ће одговорити на сва постављена питања. Иако је био племић, бичеван је и везан за стуб

срама пре но што је бачен у затвор.

У богослужењу Лод је потицао церемонијализам против кога су се пуританци

толико бунили. Свештеничке одежде, украшавање цркава, појање уз оргуље, клечање и

клањање учинили су да се култу врати стара раскошна и сјајна форма42. Забрањено је

коришћење цркава у друге сврхе сем верске. Цркве су се до тада, по навици која је вукла

корене још из средњег века, служиле као тврђаве, места за шетњу и састанке, чак су у

њима трговци склапали и потписивали уговоре.

Положај католика се побољшао. Имали су јако упориште на двору. Краљица

Анријета-Марија била је католкиња. Колико су односи између ње и краља били у почетку

хладни толико је касније Чарлс пао под њен утицај. Бити католик постало је у дворским

круговима и мода - тако да су богати људи и дворјани напуштали протестантизам. Чак се и

Џемсов унук, син Елизабете и протестантског вође, фалачког изборника Фридриха V,

принц Рупрехт, на згражање своје мајке, обратио у католичанство.Лод је, додуше

недовољно упорно, покушао да поново стави на снагу законе против католика али је

противника имао у личности краљице. Папа је Лоду нудио кардиналски шешир када је овај

постао Кентреберијски надбискуп. Све је то у народу будило сумњу да Чарлс I и његова

околина желе да земљу врате у крило Римске цркве.

3.3. Отпор режиму - случај седморице

Већ после неколико година, у другој половини 30-их Џемсова политика почела је да

наилази на отпор. Упад лондонске масе приликом извођења казне над Прином, Бествиком

и Бартоном је био одраз нерасположења. У току 1637-38. уследио је тзв. Хемпденов случај.

Увођење Бродског пореза изазвало је незадовољство и многи су одбијали да га плати.

Један од њих, Џон Хемпден предао је ствар суду (Ehcequer Court - финансијски суд)

тврдећи да је Бродски новац незаконит. Судије су са седам напрема пет гласова одлучиле у

корист краља. Међутим парница је имала великог ођека у јавности тако да је даље

41 Када је џелат откинуо Прину уши крик је допро до ушију краља Чарлса.

42 ? Сто за причешће (часна трпеза) померен је на исток и добио функцију олтара.

сакупљање бродског новца било скопчано са великим тешкоћама.

3.4. Страфорд покорава Ирску

Краљев најближи саветник Страфорд се за то време налазио у Ирској. Енглези су

ово суседно "Зелено острво" освојили у време владавине Хенрија II Плантагенета (1169-

1172) који је формално признат за краља Ирске. У току четири века енглески владари су

мање-више успешно сламали отпор ирског становништва ниховој власти.43 Ирска је била

подељена између енглеских племића и локалних племенских сатрешина. Била је то

заостала, дивља земља. Две трећине од укупно 600.000 становника били су сточари-

полуномади. Тјудори су безуспешно покушавали да уведу реформацију јер је готово

целокупно становништво истрајало у својој оданости католичкој цркви. Енглези су почели

насилну колонизацију протестантског становништва из Енглеске и Шкотске која је

праћена протеривањем домаћег становништва. Најитензивнија талас колонизације био је

1609. године када је протестантима насељен северни део острва - Алстер (Улстер). То је

доводило до низа побуна и устанака.44 Ипак у источним приморским градовима већина

трговаца били су католици а католички земљопоседници држали су највећи део земље.

Њихов положај био је несигуран. Страховали су од високих глоба и одузимања земље.

Страфордови претходници су покушавали да обрате католике тешким глобама. Међутим,

енглески проповедници нису знали језик домородаца а цркве су биле старе и рушевне. У

сваком случају енглеско свештенство у Ирској је водило више рачуна о личном богаћењу.

Енглески управни и судски апарат је законским злоупотребама отимао земљу Ирцима у

корист круне и протестаната. Систем пороте био је само фарса. Енглески поротници

никада нису доносили праведне пресуде у корист Ираца а Ирски поротници су сами, у

страху од племенских главара и крвне освете, исто тако били пристрасни на штету својих

сународника. У току седам година колико је боравио у Даблину (1633-1639), Страфорд је

завео чврст режим и успешно управљао. Ставио је парламент под контролу и уклонио

противнике из редова енглеске аристократије. Успео је да створи малу војску, проширио је

подручје за насељавање Енглеза, уништио пирате, успоставио ред, подстицао је развој

43 Када су Шкоти победили Енглезе код Бенкоберна (1314) Ирци су се дигли на устанак и позвали Шкоте у помоћ али су тучени код Етернаја (Athenry) 1315. и Фогарта (Faughart) 1318. године. Енглески краљ Ричард II (1377-1399) два пута је упадао у Ирску да би угушио устанак Арт Мекмероа (Art MacMurrough).

44 Најтежи пораз нанели су Ирци Енглезима 1598. код Блеквотера (Blackwater).

пољопривреде и индустрије, утростручио приходе од царина тако да је сада Ирска постала

извор зараде за круну уместо да исцрпљује енглеску благајну како је то било раније.

Међутим сви ови успеси били су привремени - све је пропало по Страфордовом повратку у

Енглеску.

3.5. Крах личног режима - Бискупски ратови са Шкотима

Догађаји који су непосредно изазвали крах Чарлсовог апсолутистичког режима су

тзв. Бискупски ратови између Енглеске и Шкотске. У Шкотску је реформација продрла и

победила у другој половини XVI века тј. 1567. предвођена Џоном Ноксом. Шкотска

реформисана црква Кирк била је калвинистичка и по вероучењу и по устројству. На челу

цркве била је Врховна скупштина која је одговарала хугенотском државном синоду а под

њом су стојале конзисторије и презвитеријуми у које су улазили и проповедници и

световњаци. Богослужење је вршено по женевском узору на темељу Ноксове Књиге

зајеgничког богослужбеног поретка (Book of Common Order). Краљ Џемс I је проблему

увођења епископалног црквеног уређења у Шкотску прилазио опрезно. Протерао је

Ендрјуа Мелвила, највећег поборника презвитеријанског уређења на континент и корак по

корак враћао бискупима јурисдикцију у Шкотској. На скупштини у Перту изнет је захтев

да Шкоти усвоје пет компоненти енглеског богослужења - клечање код причести,

приватну причест болесника, крштење у кући у случају потребе, кризмање деце од стране

бискупа, празновање Божића, Великог петка, Ускрса, Вазнесења и Духова. Мада је

скупштина усвојила ове захтеве са 86 према 41 глас они су у већини парохија остали мртво

слово на папиру. Већ два нараштаја Шкота учила су да је клечање код причешћа

небиблијско можда чак и идолопоклонство. Поред чисто верског постојала је и важна

економска страна проблема. Велики део шкотског племства је присвојио црквене поседе и

страховао од оспоравања својих својинских права.

Чарлс I је 1633. у присуству Лода дошао у Единбург на крунисање. Крунидбена

литургија личила је Шкотима исувише на католичку. Бискупи су 1633. донели каноне за

Шккотску цркву. Канон I прогласио је екскомуницираним све оне који прорекну краљеву

врховну власт у црквеним пословима. Канони су забрањивали импровизоване молитве при

јавним боглслужењима, заменили часне трпезе олтарима, а уопште нису помињали

Врховну скупштину, црквена судишта, презвитерије, нити старешине. Чарлс I и Лод су

хтели да Шкотској цркви наметну Књигу општих молитава и тако уведну једнообразоно

богослужење у целој краљевини. Било би исувише упадљиво и сигурно дирнуло у

национални понос Шкота да им се наметнула енглеска Књига општих молитава па је ова

посебно израђена од стране бискупа Роса и Данблејна. Шкотски молитвеник се, наравно,

подударао са енглеским са извесним мањим уступцима калвинистима као што је нпр.

коришћење речи презвитер уместо свештеник.

На сваком пијачном крсту је 1637. године истакнут краљев проглас да је Шкотска

књига општих молитава једини дозвољени облик богослужења у Шкотској и да свака

парохија мора купити два примерка пре Ускрса. Због незадовољства које је владало у

народу штотски бискупи су одгодили увођење Књиге. На инсистирање краља нови облик

богослужења одржан је у цркви Св. Андрије у Единбургу крајем јула 1637. Свештеника је

прекидао жагор незадовољних верника. Када је бискуп покушао да заведе ред гађали су га

столицама и другим предметима. Џемс који је рођен у Шкотској боље је познавао нарав

својих сународника и прилике у земљи и био је врло обзиран у увођењу епископалног

поретка. Чарлс и Лод су пренаглили. Наметањем англиканског богослужења озловољили

су све слојеве становништва и непоклоебљиве калвинисте и присталице умерене реформе.

Одбили су од себе и племство које је страховало за своје поседе. Шкоти су образовали

национални савез тзв. Конвенант (Convenant) да би одбранили своју веру. Чарлс је

одлучио да Шкотску оружјем присили на покорност.

Тако је почео први Бискупски рат 1639. године. Краљ уз себе није имао способног

Страфорда који се налазио у Ирској где је гушио устанак. Енглеска војска је као и

претходних година била лоша. чинили су је припадници на силу сакупљенe милиције лоше

опремљени чија је жеља била да сачувају живу главу и што пре се врате пољским

пословима. Део енглеског племства које је предводило војску, чинили су пуританци или

људи разочарани краљевом политиком и потајно прижељкивали неуспех против Шкота.

Насупрот њима шкотски горштаци су још увек били ратнички, племенски народ,

острашћен жељом да брани своју веру. Предводили су их племенски главари али и

ветерани из тридесетогодишњег рата који су се у холандској и шведској војсци упознали

са најмодернијим достигнућима ратне вештине.45 Ипак Шкоти су се показали довољно

мудри да не изазивају гнев веће краљевине и пристали на преговоре јуна 1639. на којима

су оставили врло повољан утисак на енглеско племстви и тако утрли пут будућем савезу са

45 Један од главних шкотских заповедника, Александер Лесли, ратовао је у Европи као војсковођа славног шведског краља Густава Адолфа.

британским пуританцима. Краљ је био присиљен да попусти и врати се са војском кући.

Тако је окончан први рат са Шкотима.

4. Дуги парламент

4.1. Сазивање кратког парламента пораз у рату са Шкотском - мир у Рипону -

устанак у Ирској

Пораз је био узрокован слабом мотивисаношћу и необученошћу војске и Чарлс је

схватио да му је, ако жели да ратује и покори Шкоте, неопходна подршка парламента.

Тако је сазван тзв. Кратки парламент који је заседао само нешто више од две седмице (13.

април - 5. мај 1640). Краљ је покушао да апелује на национална осећања Енглеза

оптужујући Шкоте за "побуну", "издају" и везе са Француском. Међутим опозиција

предвођена Пимом напала је режим. У неуобичајено дугом говору који је трајао два сата

Пим је побројао сва безакоња и злоупотребе која је починила влада Чарлса И у току

управљања државом без парламента. Пим је захтевао реформе и наглашавао политичку

супрематију парламента. Влада је обећала да ће спровести реформе али је унапред тражила

изгласавање новца за наставак рата са Шкотском. Међутим Пим је већ припремао петицију

против рата и краљ је распустио парламент.

У помоћ је прискочио Страфорд. Пре но што се "Кратки парламент" састао, он је

марта 1640. отишао у Ирску како би тамо сакупио војску. У ирском парламенту постојала

је равнотежа између католика и протестаната. Страфорд се ставио на страну католика и

заговарајући рат против шкотских презвитеријанаца успео да добије новац уз помоћ ког је

подигао војску у Ирској. Војску је требало сакупити и у Енглеској. Оставши без подршке

парламента овде је Страфорд наставио са утеривањем Бродског пореза и других

нелегалних намета. То је изазивало пасивни отпор пореских обвезника. Како због тога није

сакупљено довољно новца мобилисана је милиција на северу земље а на југу енглеске су

посебне дружине вршиле насилно врбовање за редовну војску. "Северњачка милиција

показала се безопасном по Шкоте а јужњачки регрути опасним по краља."46 Шкоти су

прешли границу потукли енглеску претходницу код Њуберна (Newburn) заузели Њукасл

који им је постао штаб и окупирали северне грофовије Дарем и Нортамберленд. Увидајући

да је велики део енглеског јавног мњења на њиховој страни, Шкоти су зауставили даље

46 Пуританска агитација била је врло јака међу регрутима на југу. Међу војницима се раширило уверење да су им сви заповедници "паписти": Један официр пише како је по цео дан у току марша морао да пева псалме како би разуверио своје војнике да је католик.

напредовање и отпочели преговоре. Мир је склопљен у Рипону октобра 1640. године. По

уговору Шкоти су задржали под својом контролом северне енглеске грофовије и

исплаћивано име је 850 фунти дневно.

Да стање буде још горе ирска војска која је требала да умири Шкотску окренула се

против Енглеза. Устанак у Ирској избио је 1641. као резултат тешког стања и

озлојеђености тамошњег становништва енглеском влашћу. Искоришћен је повољан

момената када је Енглеска имала везане руке због рата са Шкотима и унутрашњих

проблема. руковидећу улогу у устанку имали су војници ирске војске која је демобилисана

на захтев парламента. Ирски парламент је оспорио законитост низа Страфордових аката и

објавивши у посебној декларацији да су Ирци слободан народ којим треба владати на

основу општег права Енглеске и ирских статута и обичаја. Вест о устанку изазвала је у

Енглеској велику узнемиреност. Животи и имања протестаната колониста су били

угрожени. Шириле су се гласине да побуњеници у име Чарлса преговарају са католичким

државама на континенту у циљу покатоличавања Енглеске.

4.2. Дуги Парламент - састав - укидање Звездане дворане и Високе комисије -

укидање нелегалних пореза

Чарлс I је био принуђен да сазове тзв. Дуги парламент - парламент енглеске

револуције. Резултати избора за парламент били су по круну јако неповољни. Поново је

изабрано неких 30 посланика Кратког парламента. У Дугом парламенту преовлађивало је

средње аграрно племство. Представника грађанства било је мало. Не само у грофовијама

већ и у градовима изабрани су у већини случајева племићи.47

Дуги парламент је један од најзначајнијих у Европској историји. Заседао је од 3.

новембра 1640. године. Прво раздобље рада трајало је до избијања грађанског рата -

јануара 1642. године. Треба одмах рећи да су вођи опозиције на челу са Пимом још нису

имали у виду какав ће бити коначни исход њихове борбе. Желели су да врате парламенту

права и утицај какав је имао пре увођења личног режима и ограниче краљеву власт. О томе

да ће доћи до трансфера власти са суверена на поданике чију ће вољу они заступати нису

47 Посланика у Доњем дому било је око 500. Међутим, како је дворана била врло тесна мали број их је присуствовао седницама чак и приликом изгласавања тако пресудних докумената какви су Велика Ремонстранса (307) и Bill of Attainder (205 против 59). Седнице су почињале у осам или девет ујутру. У подне је већи број посланика истрчавао на ручак у суседне крчме "остављајући председавајућег да гладује у столици и с њим шачицу патриота који су у ходнику гутали нешто хлеба и сира..." Седнице би се настављале неки пут и после заласка сунца под светлошћу свећа.

имали представе. Одмах су ослобођени Прин, Бествик, Бартон, Лилберн и остале жртве

судова Звезgане Дворане и Високе комисије. Бројним одлукама ограничена је краљева

власт. Поменућемо најважније: 1) Trienial act којим је гарантована да ће се парламент

састајати на 50 дана најмање једном у три године; 2) Акт против распуштања Дугог

парламента без његове сопствене сагласности; 3) Акт о царинама (Tunnage and Poundage)

које је краљ могао сакупљати само два месеца; 3) Укинути су (јула 1641) суд Звезgане

gворане и њему сродни Веће за Север и Веће за Велс као и Висока комисија који су

представљали окосницу краљеве власти и утицаја Англиканске цркве; 5) укинут је (август

1641) Бродски порез.

4.3. Суђење Страфорду - Анријета Марија

Убрзо по отварању парламента, 11. новембра 1640. ухапшен је Страфорд а недуго

затим, децембра, и Лод. Већина осталих минстара је спас потражила преко границе.

Истрага и суђење Лоду трајали су неколико година.48 Страфорд је намеравао да побегне у

иностранство и убеђивао је Чарлса да похапси вође опозиције под оптужбом да су

преговарали са Шкотима.49 Краљ му је гарантовао да неће бити оштећен у "личности,

части и богатству". Страфорд је марта 1641.подвргнут парламентарној истрази

(impeachment).50 Оптужен је за издају, извртање закона и намеру да краљеву Ирску војску

употреби у Енглеској. Страфорд се бранио речито и јаким аргументима. Оптужбу је

стварно било тешко доказати пошто су по енглеским законима под појмом издаје

подразумевана дела уперена против краља а Страфорд је, несумњиво радио у корист

Чарлса I. Пим је као врстан правник увиђао да Дом Лордова који је спроводио истрагу не

може дабпрогласи Страфорда кривим. Суђење је имало политичку позадину. Страфорд је

био оличење апслолутизма. Уз то је сматран способним и опасним човеком који би могао

да угрози борбу парламента. Тада је парламент прибегао крајњој мери - "пренео је битку са

поља правосуђа на поље законодавства." Изгласан је законски акт Bill of Attainder преме

48 Пошто нису могли да му докажу кривицу за издају, Дом Лордова је донео јануара 1645. Bill of Attainder (као раније у случају Страфорда) и 10 јануара исте године је надбискуп погубљен.

49 Шкотски изасланици су се слободно шетали Лондоном уживајући наклоност маса све док нису почели да саветују укидање епископалне цркве.

50 Поступак су водили представници Дома Лордова пред Доњим домом. У својству тужитеља иступала је група посланика Доњег дома предвођена Пимом. Краљ је неформално присуствовао седећи иза застора међу великим бројем посматрача од којих су многи скупо платили да би могли да присуствују.

коме је Страфорд проглашен издајником "као човек који је покушао да обори основне и

старе законе краљевине Енглеске и Ирске.51

Страфордову судбину убрзала је краљица Анријета Марија. Ова енглеска Марија

Антоанета је по избијању сукоба са Шкотском стала да на своју руку води политику.

Почела је да сакупља новац од енглеских католика и обраћа се папи тражећи војну помоћ.

Када је Дуги парламент почео са прогоном њених једноверника опет се обратила папи, па

кардиналу Ришељеу.52 Потом се постарала да придобије наклоност Оранске куће удајом

своје ћерке Марије за принца Виљема Оранског. Не успевши да обезбеди подршку и

иностранству почела је путем посредника да хушка војску против парламента. Војска је

највећим делом била концентрисана у Јорку, према Шкотима. Официри су били одани

краљу а њихова нетрпељивост према парламенту је расла. Били су спремни да крену на

Лондон, ослободе Страфорда и распусте парламент. То није била тајна. Официри у Јорку

нису крили своја осећања. Лондон је захватила паника. Људи су почели да се окупљају и

прете као издајницима члановима доњег дома који су гласали против Bill of Attainder. У

таквој атмосфери закон је требао да буде усвојен у Дому Лордова што се и десило 8. маја.

Остало је да то потврди краљ потврди својим потписом. Масе су се сакупљале око двора

(Whitehall). Узбуђени краљ је консултовао судије и бискупе који су били подељеног

мишљења. На крају је устукнуо и потписао документ који је слао његовог оданог и

способног министра на губилиште. У недељу ујутру 12. маја 1641. године 200.000 људи

присуствовало је егзекуцији "Црног Тома тиранина".

4.4. Верско питање - Петиција корена и грана - Велика ремостранса - образовање

странака - каваљери и облоглави

У жижи интересовања и расправа дугог парламента било је и верско питање. Верске

распре трајале су готово цео век и утицале и на политичке поделе. Монарси су штитили

англиканску цркву а у парламенту је било много пуританаца што је од елизабетинског

времена био један од узрока сукоба монарха и представничког тела. Рат са Шкотском

узрокован је верском политиком. Страховало се од краљичиног прокатоличког

51 "Један стари обичај много употребљаван у парламентарној тиранији Тјудора дозвољавао је Краљу, доњем и горњем дому да изгласају као било који други акт и акт којим могу да осуде на смрт сваког поданика без суда. Билл оф Аттаиндер је изгласан у доњем дому са 204 напрема 59 гласова.

52 Кардинал јој чак није дозволио да посети њену родну Француску.

опредељења. Због свог деловања против пуританаца бискупи су били омрзнути.

Пуританци нису били сложни по питању уређења цркве. Постојале су три струје:

Ерастијанаци, Презвитеријанци и Инgенпенgенти.

Ерастијанску струју предводио је Пим и уживала је подршку већине у парламенту.

Заговарали су се за државну цркву која не би толерисала ни Англканце ни радикалније

протестанте. То је практично била англиканска црква с тим што би краља и бискупе

сменили парламент и парламентарни комесари из редова световњака. Ова струја је

победила 1641-2. године.

Презвитеријанци су се залагали за потпуно усвајање калвинизма са организационом

схемом конзисторија, презвитерија и синода. Овај вид уређења је одбијен је 1641-2. али је

прихваћен због савеза са Шкотима 1643. године када је револуцији претила опасност.

Трећа струја били су Инденпенденти или секташи. Они су захтевали систем

независних конгрегација али и слободу вере и уверења.

Група грађана је 11. децембра 1640. уручила Доњем дому петицију потписану са

15.000 имена у којој се тражило укидање епископата са "свим његовим коренима и

гранама". То је тзв. Петиција корена и грана (Root and Branch Petition). Петиција је

постала јабука раздора око које ће се извршити коначне верске и политичке поделе међу

члановима Доњег дома. Образована је странка умерених, "каваљери" будуће присталице

краља која је желела задржавање епископалног уређења уз ограничење власти бискупа и

мале измене Књиге општих молитава.. Радикална струја, "облоглави", будуће присталице

парламента, желела је укидање епископалног и увођење презвитеријанског уређења цркве

и потпуну ревизију Књиге општих молитава. Иако је прва дебата о Петицији протекла је

као пријатељска размена мишљења међу браћом која су се заједнички борила за закон и

слободу сваки онај који је говорио у њену корист или против њеног усвајања борио се на

супротној страни у скорашњем грађанском рату. Петиција је усвојена после шест месеци,

јула 1641 године, с малом разликом при гласању. Петицијом је било предвиђено да се

управа над црквом предаје комитету од девет световњака које именује парламент.

Свештеницима није био дозвољено чланство у овом комитету. За петицију су били

презвитеријанци - будући "облоглави" а против ње "каваљери". Лордови су одбили да

искључе свештенство из Горњег дома.

Осим по верском ове две странке су се сучељавале и око тога колико далеко треба

ићи у ограничавању краљевске власти. Расцеп између ројалиста и присталица парламента

наступио је после прихватање Велике ремонстрансе. То је један од најважнијих

докумената енглеске уставне историје. У њој су се набрајали сви прекршаји политичких и

црквених права која је учинио апсолутизам и захтевало се да се на важна државна звања

поставе лица која уживају поверење парламента. У Ремонстранси се говорило и о замени

епископата парламентарном комисијом. Ројалисти и присталице епископата су се

сјединили у једну странку а презвитеријанци и радикали у другу. Ремонстранса је прошла

у парламенту са само 11 гласова предности. "Тако је парламент заувек престао да буде

једна странка и претворио се у бојно поље." Доњи дом је донео одлуку о штампању и

ширењу Ремонстрансе.

4.5. Покушај краља да ухапси вође опозиције - грађански рат

У време ових расправа у парламенту краљ се, од августа до новембра 1641, налазио

у посети Шкотској. Од сазива Дугог парламента понашао се дволично. После

Страфордовог погубљења чинио је све уступке које је парламент тражио и истовремено

разматрао сваки план за насилни обрачун с њим који му је препоручивала краљица. Ујутро

би преговарао са католичким агентима и официрима а увече потписивао законе који су

рушили моћ монархије. "Овакво његово понашање које је бацало у очај и пријатеље и

непријатеље је било израз глупог и себичног а не паметног и превртљивог човека...чинило

се да мисли да ће питомци Џона Нокса и језуите Парсонса заборавити своје свађе и личне

интересе како би могли да добију част да служе Чарлса Стјуарта."

По краљевом повратку из Шкотске и усвајању Велике ремострансе узбуђење у оба

завађена табора је расло. Официри Страфордове војске која је распуштена у Јоркширу

чекали су намештења у походу против устаника у Ирској и окупљали се око двора да

пруже краљу подршку. Њима су се придружили и многи млади племићи. Добили су

надимак каваљери који се касније пренео на све краљеве присталице. Сукобљавали су се са

калфама из околних радњи који су називани облоглави због начина на који су били

ошишани. Радње су биле затворене а обе стране су се наоружавале.

Краљ је већ почео да узвраћа ударац - 3. јануара 1642. је државни тужилац подигао

оптужбу и затражио парламентарну истрагу (импеацхмент) против петорице чланова

Доњег дома: Пима, Хампдена, Хезлериџа (Haslreigg), Холса (Holles) и Строда, под

оптужбом да су издали државу и подржавлали шкотске одметнике. Захтев није био

законит и дом лордова је одбио да изда налог за хапшење. Краљ је следећег дана покушао

да их ухапси. Са пратњом до 400 наоружаних људи кренуо се у Вестминстер где је заседао

парламент. Међутим једна од краљичиних дворских дама упозорила је парламент да краљ

долази са намером да похапси петорицу опозиционара. чланови парламента су чули

тутњаву бројних корака и звекет мачева. Чарлс је лично на челу одреда ушао у дворану у

којој су посланици заседали. Следио га је сестрић принц Рупрехт. Прошао је између

редова посланика који су устали и ћутали и закључио да су "птичице одлетеле". Док је

корачао ка излазу за њим су се чуо узвик привилегије, привилегије. Све то време врата

дворане су била отворена тако да су посланици могли да у холу виде гомилу војника, до

зуба наоружану, како затеже кокоте на пиштољима и прети покољем. Пим, Хемпден и

друга тројица посланика сакрили су се у лондонском Ситију који је одлучио да их и

оружјем заштити од хапшења. Окупило се око 4.000 наоружаних племића и слободних

сељака из долине Темзе и Бакингемшира и ставило у службу парламента. Прикључили су

им се и припадници ратне морнарице и ставили парламенту на располагање складишта.

После недељу дана вратили су се у парламент поздрављени од народа.

5. Грађански рат 1642-1649.

5.1. Карактер грађанског рата - територијалне, верске и социјалне поделе у Енглеској

- војска

Чарлс I је 10. јануара напустио Лондон. Тако је отпочео грађански рат мада ће

оружани сукоби почети тек у јесен 1642. када обе стране консолидују своје војне снаге.

Територијалне, верске и класне претпоставке на основу којих је дошло до поделе а на

присталице краља и парламента су прилично сложене и да траже бллиже објашњење.

Територијално, на страни парламента био су јужни и источни развијенији делови

Енглеске, затим велике луке, трговачки и индустријски центри и престоница, Лондон, који

је био главна покретачка снага револуције. Краљ је држао северне и западне покрајине а од

градова углавном седишта бискупија - ређе трговачка места. Сукнарски центри на северу

(Хул, мануфактурана област Вест-Ридинг са градовима Лидсом Халифаксом и

Бредфордом), настањени пуританцима као и лучки градови стали су на страну

парламента. Од 29. октобра 1642. главно седиште ројалиста постао је Оксфорд где се

сместио краљ са двором, штаб и арсенал.

У почетку је већина становништва била неопредељена. Страсти су биле распаљене

једино у Лондону. У време битке код Еџхила, у јесен прве ратне године ни половина

нације, чак ни половина племства још није стала на страну краља или парламента. У свакој

грофовији и граду су постојале две странке које су водиле локалне ратове више или мање

независно од главних војних операција. често би један једини одважан човек одредио

страначку припадност читавом округу јер је неутралаца било много. Ипак, средња струја

није дуго опстајала и неки крајеви су залуд покушавали да остану неутрални склапајући

међусобне уговоре који нису потрајали више од неколико недеља. Присилна регрутовања,

реквизиције, насилно опорезивања брзо су учинили да сви Енглези директно или посредно

буду умешани у рат на једној од страна.

"Узроци рата нису били економске природе а само су посредно били социјалне" па

и припадност одређеној класи није била од пресудног значаја за опредељење за неку од

зараћених страна. И у војсци краља и у војсци парламента било је људи свих друштвених

слојева.

Од крупног земљопоседничког племства већина је стала на страну краља мада је

део Дома Лордова још увек заседао у Вестимнстеру да употпуни Пимов парламент а

великаши као грофови Есекс, Манчестер и Брук су заповедали војском парламента.53

Главна снага краљевске странке долазила је од понешто посељачених сеоских племића из

старих породица који су мање повезани са трговачким светом док је парламент добијао

своје присталице из редова сеоских племића који су били јаче повезани са буржоазијом.

Економски јаки слободни сељаци - фармери и Јомени борили су се на обе стране. Они из

источних делова земље Ист Англије и Мидланда били су уз парламент а они са севера због

непријатељства према пуританцима су остали верни краљу. Сељаци-закупници су следили

свога феудалног господара у један или други табор. Пољопривредни радници и сиротиња

били су неутрални и присилно су мобилисани.

У овој прилично неуравнотеженој територијалној и социјалној подели уочава се

јасан утицај верске компоненте. Размимоилажења по питању вере су битан узрок сукоба

између Чарлса I и парламента тако да грађански рат у Енглеској има и одлике верског

рата. Обично се краљева ствар изједначава са англиканизмома а ствар парламента са

пуританизмом што се може прихватити уз извесне резерве. Борба са верске идеале посебно

53 У Лондону је остало 300 чланова доњег дома и 30 перова.

је надахњивала странку парламента мада она у том погледу није била јединствена - подела

на ерастијанаце, презвитеријанце и инденпенденте ескалирала је доцније у сукоб.

Присталице радикалних реформи Инденпенденти или "секташи", најгорљивији верници,

дали су најбоље борце и заповеднике војсци парламента. Источна и јужна Енглеска биле

су чврсто у рукама парламента и захваљујући Уgружењу источних секташа чије је

средиште било у Кембриџу. У краљевом табору није било толико верске загрижености -

противници су их нападали да су безбожници или у најмању руку верски индиферентни. 54

Поред англиканаца Чарлсу И се придружио део пуританског племства понет витешким

идеалом верности круни. Листом су га подржали католици, који су до избијања рата,

стајали по страни политичких и верских спорова. Они су посебно били одани краљици

Анријети-Марији која је била њихова заштитница. Северни делови земље који су

подржавали краља били су економски заостали али у мањој мери захваћени реформацијом.

Међу племством било је отворених католика али и англиканаца који су нагињали

католицизму. Сељаштво је било верски непросвећено и неговало многе католичке обичаје.

У северним грофовијама и Ланкаширу беснео је, тако, прави локални грађански рат између

католика и пуританаца.

Територијална, верска и социјална подела биле су пресудне за исход рата.

Економска моћ и верски жар били су на страни парламента. Сам Лондон био је

дестоструко настањенији и имао преко десет пута више готовог новца него било који

други град у Енглеској. У рукама парламента био је управни и административни апарат,

луке, трговачки и финансијски центри што му је омогућило да склапа зајмове и сакупља

порез у најпросперитетнијим деловима земље. Да би могао да плаћа ратне трошкове Дуги

парламент је изгласао низ пореских реформи. Уведене су, по холандском узору, акцизе

(трошарине) на разну робу. Измењен је и систем директног опорезивања. У време

Елизабете процењен су "субсидије" при чему је сваки округ плаћао 70.000 фунти и свота

није повећавана сразмерно расту богатства у земљи. То је Доњем дому одговарало док је

тај порез ишао у краљеву благајну. Међутим, када је рат почео уведен је систем

прогресивног опорезивања. Усавршено је разрезивање земљарине и пореза на имовину. Ти

су порези били кориснији за државу и мање неправедни за појединце него произвољне

основице разрезивања старих "субсидија". Ове одредбе представљају заметак модерног

54 Звали су их "Баалисти" или "атеисти".

енглеског пореског система. Ово није наишло на одобравање становништва али га је уз

роптање подносило. Поморске луке давале су парламенту трговачку морнарицу.

Прекоморска трговина Енглеске увећавала је богатство побуњеника док је Чарлс имао

муке и са увозом оружја из иностранства. Трошарине које је убирао парламент изражавале

су се и у повишеним ценама које су морали да плаћају ројалисти из унутрашњости за

предмете опорезоване у производним средиштима и лукама на подручју странке

пуританаца. Краљев положај био је далеко неповољнији. Краљеве присталице, углавном

феудално племство чије се богатство састојало у земљи, биле су широкогруде али нису

имале готовог новца.55 Понудили су краљу своје мачеве, коње, сребро али земља се није

могла лако уновчити. Трговачки и банкарски центри где би се новац могао добити на зајам

нису били под краљевом контролом. Краљ је морао да води рат ослањајући се на поклоне и

пљачку. Крупне своте за подизање краљеве војске дали су Хенри Сомерсет ерл од Вустера

и Виљем Кевендиш ерл од Њукасла који су за приложили преко милион и по фунти.

Католици који су у време Чарлсовог аутократског владања били поштеђени новчаних

казни сада су му се одучили пунећи његову благајну. Католик, ерл од Вустера који је

важио за најбогатијег човека у Енглеској имао је годишњи приход од 24.000 фунти и

готово га је целог уступио краљу ког је то спасило од финансијског слома. Племство је

поклањало сребрне предмете, којих је било у доста великим количинама, од посуђа до

накита. Тако су претопљена нека од најлепших дела Ренесансе. Ако је краљ добијао

поклоне, добијао их је и парламент јер су и пуритански племићи и трговци имали су у

изобиљу сребрног посуђа.

Обе стране биле су војно неспремне. Енглеска је у односу на европске силе на

континенту - Шпанију и Француску имала малобројну и слабо обучену војску. У току

грађанског рата никада није ангажовано више од 140.000 људи. Ниједна од зараћених

страна није водила битку са више од 9-15.000 људи. Изузетак је битка код Марстон Мура

када се око 20.000 људи борило на страни парламента.

Све до увођења војних реформи од стране Парламента тзв "New model Army" на обе

стране су војне јединице сакупљала и водила приватна лица. Неки од пукова су били

плаћани од локалних неки од општих пореза, неке су плаћали директно краљ или

парламент, неки пут окрузи или савез округа. Био је чест случај да је командант сакупљао

55 Та се широкогрудост манифестовала често на тај начин да племић поклони краљу своје имање а сам заплени суседово.

и водио војску о сопственом трошку па је тако одлучивао где и како ће она бити

употребљена. Поједини пукови су били стално ангажовани а неки су сакупљане за

одређени поход. Ова привремена регрутација била је врло лоше решење. Оставши без

посла и плате војници су прелазили од "Облоглаваца" "Каваљерима" и обратно - било је

оних који су више пута мењали страну. Плате ако их је било, касниле су и војске су биле

недисциплиноване и склоне пљачки - посебно краљева.

На обе стране су пукови били одевени у црвено, плаво, бело, зелено у зависности од

воље и укуса команданта - најчешће је била боја његове ливреје. Када је уведена "Војска

новог типа" почела је да у трупама парламента преовлађује црвена боја - омиљена боја

Удружења источних грофовија. Многи од официра "Облоглавих" носили су наранџасте

ешарпе. У метежу битке војници су се разазнавали по лозинкама "Бог с нама!" "Нек је с

тобом - за краља!" и по значкама посебно одређеним уочи битке.56 И заставе су биле

разнолике. Неки су носили грб пуковника или града, мото, политичке карикатуре "које су

увесељавале срца војника на маршу или непријатеља који би их заробили.57

У погледу квалитета трупа почетна предност била је на страни краља. Он је

располагао таквим људским материјалом који се брзуо могао претворити у добре војнике.

Племиће вичне јахању, њихове ловце и коњушаре требало је само обучити у тактици и да

се добије одлична коњица. Краљев нећак кнез Рупрехт, младић од 22 године, обучио је по

шведском узору краљевску коњицу којој у прве две године рата парламентарна војска није

могла да одоли. Грађанима са југа требала је дужа обука да би то постигли. И по квалитету

људства - чинили су је ситни племићи сквајри и слободни сељаци јомени - и по тактици

коњица је била главни род војске у Енглеском грађанском рату. Она је добила све

одлучујуће битке. Коњаници су носили грудне оклопе и металне шлемове или шешире.

Борили су се по систему који је установио велики уметник и иноватор на пољу ратне

вештине, шведски краљ Густав Адолф. Пре Тридесетогодишњег рата коњица је

употребљавана по тзв. холандској тактици - примицала се непријатељу у квадрату од шест

редова по дубини и деловала је више пиштољем него хладним оружјем.58 По шведском

56 Код Њуберија "Облоглави" су носили зелене гранчице а код Марстон Мура беле марамице или комад папира за шеширом.

57 На застави "Облоглавих" био је мали пас Пим који је уједао лава за реп.

58 Тактика се звала караколирање - коњаници наоружани са 2-6 пиштоља би се у колони од шест редова у дубину. У близини непријатеља заустављали први ред би испалио пиштоље и кретао се на

систему коњица је опет прешла на јуриш сабљама (сада у три колоне) и тако разбијала

непријатеља.

Пешадија је регрутована присилно од најамних радника и слободних сељака и била

слабог квалитета. Краљева пешадија је била боља од пуританске јер ју је сачињавала

жилава сиротиња из велшких брда и Корнвола.59 Пешаци су се борили у збијеном поретку

од шест редова у дубину. У средини су били копљаници а на крилима мускетари. На

непроходном терену били су делотворнији од коњице међутим на отвореном пољу нису

били кадри да издрже њен удар.

Артиљерија је употребљавана али није имала одлучујућу улогу у биткама.

Морнарица је одмах прешла на страну парламента ( "краља Пима").

Парламент није могао да своју економску предност претвори у војне успехе јер су

борбени каваљери били вештији борци од "исцрпених слуга и крчмара" па је војска

парламента у прве две године рата трпела поразе. Тада је ступио на сцену Оливер Кромвел

сквајр и будући протектор републике. Пук којим је командовао био је скупљен од стране

индепендетских Асоцијација источних грофовија. Успео је да обезбеди својим људима

редовну плату као први предуслов за сваку реформу војске. Као водећи пуритански

световањак у Ист Англији лично је привлачио људе којима приврженост пуританизму није

представљала партијску опредељеност него начин живота. При пријему људи у свој пук

проверавао је њихова верска уверења и подвргао их за оновремене појмове изузетно

строгој дисциплини и војној обуци. Пљачка, пијанство, женскароштво па чак и заклињање

су кажњавани. Војници су били углавном слободни сељаци који су у рат пошли

сопственим коњима. Извежбани су у шведском начину напада по узору на краљевску

коњицу. За разлику од краљевих коњаника Кромвелови су били и на бојишту и ван њега

дисциплиновани. Тако је настао сој строгих, фанатичних пуританских ратника прозваних

Гвоздени (Ironsides). Кромвелов пук постао је узор и основа за војну реформу и

образовање тзв. Армије новог типа.

Тако су у традицији остала упамћена два типа борца. Пожртвовани,

зачеље да напуни оружје и омогући другом реду паљбу. У борби прса у прса такође је давана предност пиштољу у односу на сабљу.

59 Корнволски добровољци у краљевој служби су били најбоља пешадија у грађанском рату. Нису били плаћени професионални војници са дугим роком службе већ цивили који нису хтели да на неодређено време буду удаљени од свог посла.

дисциплиновани и побожни пуритански коњаник кратко подшишан и полу-аскета. Он је

ватрено претресао политичка питања позивајући се на Библију као доказ и пре битке се са

својим друговима дуго молио и певао псалме крећући у окршај. Са друге стране био је

каваљер нагиздан, дуге коврџаве косе, са шеширом са кога се вијорила раскошна

перјаница, презадужени коцкар, бекрија и галантни љубавник, безбрижно одважан и

недисциплинован борац који "зато што дама беше окрутна или муж превише сумњичав

галопом стиже у сред похода"60. Ако су Кромвелови коњаници презирали каваљере као

безбожнике и развратнике ови су се подсмевали пуританском биготизму и сматрали их

ситним лицемерима - ћифтама-богомољцима.

5.2. Прва година рата - краљ на северу - неуспели преговори - битка код Еџхила -

штаб у Оксфорду

Како је већ речено, краљ је јануара 1642. у пратњи малог броја својих присталица

напустио Лондон и упутио се ка северу и стигао у Јорк где је добио подршку тамошњих

племића. Његови први покушаји да организује војску за борбу против парламента

завршили су се неуспешно. У два наврата пробао је да освоји Хул где су се налазиле

велике залихе војне опреме.

Упркос тешком краљевом положају парламент је ступио с њим у преговоре,

изневши му у лето 1642. "деветнаест предлога" - уколико би се с њима сагласио Чарлс био

могао да се врати на престо. Парламент је тражио да чланови тајног савета, виши

чиновници и начелници тврђава буду постављени с његовим зњањем и пристанком,

парламент је захтевао да се строго примењују закони против католика и да се искључе

"паписти" из дома лордова. Новопостављени перови смели су да уђу у Дом лордова једино

у сагласности оба дома парламента. Најзад, краљ је морао да се сагласи са црквеном

реформом и предајом "деликвената" (како су називани загрижени противници парламента

у Чарлсовом табору).

Краљ је одбио. После тога и догађаја у Нотингему парламент је, почетком

септембра, издао декларацију којом је изјављивао да наоружане снаге парламента неће

бити распуштене док се не оконча сукоб с краљем и док он не изручи нделиквенте и

злонамернике. Донета је одлука да се имања деликвената заплене и искористе за покриће

60 Нису их сви тако романтично видели "Готово све ове пијандуре" како су са задовољством примећивали њихови суседи" биће ускоро побијене тако да ће тешко и један од њих преживети рат и вратити се кућама".

расхода око издржавања војске, при чему ће се на рачун тих имања отплаћивати дугови

лицима која буду дала на зајам парламенту потребна средства за продужење борбе.

После неуспешних напада на Хул краљ је распустио одред јоркширских племића и

кренуо ка југу. Стигао је августа у Нотингем са малим одредом од 800 коњаника и 300

пешака. Ту је 22. августа објавио рат парламенту. Из Нотингема је отишао у Велс који је

због вековног раздора са Енглеском и борбености тамошњег становништва представљао

погодно подручје за регрутовање војске. Сакупио је војску од 6.000 пешака и 2.000

коњаника. Парламент је такође подигао армију на чијем су челу били Есекс, Манчестер и

Волер (Waller). Роберт Есекс припадник високог племства и популаран због тога што је

остао одан ствари парламента оклевао са нападом на краља у Нотингему који је у то време

још имао слабу војску.

До прве веће битке у грађанском рату дошло је 23. октобра 1642. код Еџхила

(Edgehill) северно од Оксфорда. На обе стране било је по 14.000 људи. Мада је пешадија

парламента потукла краљеву, коњица предвођена кнезом Рупрехтом одлучила је битку у

Чарлсову корист. Шест дана доцније краљ је ушао у Оксфорд и ту сместио свој штаб и

двор. Одатле је могао озбиљно да угрози долину Темзе и Лондон.

5.3. Офанзива ројалиста у току 1643 - напад са севера, из Јорка, опсада Хула - напад

са запада, опсада Глостера - битка код Њуберија - пад Бристола

У току 1643. краљеве снаге су нападале из три правца. Са севера из Њукасла, са

запада из Велса и са југозапада из Корнвола. Северна војска под командом ерла од

Њукасла прегазила је Јорк. Пали су Шефилд и Лидс али нису успели да освоје Хул који је

остао као острво одсечен од "текстилних" пуританских градова на северозападу.

Издржавао је уз помоћ флоте. Северњаци су угрозили августа 1643. Источне грофовије.

Парламент је послао тамо Манчестера да уз помоћ Оливера Кромвела подигне војску од

10.000 пешака и 5.000 коњаника што је било немогуће пре свршетка жетве. Међутим

Кромвелове трупе, које је он поучен поразом код Еџхила обучио и дисциплиновао су биле

довољне на обесхрабре Њукаслову војску. Њукаслови официри су одбијали да крену ка

југу и Лондону све док им је гарнизон у Хулу стајао за леђима као претња њиховим

имањима на северу. Да би опсео Хул Њукасл се вратио у Јорк пре краја августа. У јесен су

Кромвел и Манчестер са великом војском кренули ка северу осигурали Хул. На западу су

ројалисти освојили Девон, Дорсет пали су градови Бристол, Ексетер али се Плимут, као и

Хул на северу, држао уз помоћ флоте. Трупе из Велса су одбијале да крену на Лондон све

док не падне Глостер. Тако је напад на Лондон из три правца запречен Хулом, Плимутом и

Глостером пред којим је био лично краљ. У Глостеру је пуританска мањина присилила

своје помирљивије суграђане на готово очајнички отпор. У Лондону је владала прилична

паника. Пим је покушавао да спречи парламент да расправља о предаји. Дошло је до

демонстрација у дворишту Вестминстерске палате које је растерала коњица. Један дан је

група демонстраната тражила предају а други дан друга група грађана борбу до краја.

Стални порази и материјални проблеми учинили су да део становништва Лондона заговара

мир по цену предаје. Деблокада Глостера наметала се као крсташки рат. У престоници је

образована милиција коју су сачињавале лондонске калфе са задатком да ослободи

Глостер. Милиција је промаршила градом док су све радње стајале затворене и кренула на

бојиште. На вест да опседнутима стиже помоћ, кнез Рупрехт се са коњицом упутио да је

заустави док су артиљерија и пешадија и даље држале град у окружењу. Међутим Есексова

војска била је јака. Упркос томе што се кретала на отвореном земљишту одбила је

огорчене нападе Рупрехтове коњице. Када су стигли на место одакле су се могли уочити

кровови и торњеви Глостера видели су и колоне краљеве војске како се повлаче. Тиме

поход лондонске милиције није био окончан - требало се вратити кући. Пут је препречила

краљева војска код градића Њуберија. Есексов одред коме су залихе биле на измаку могла

је да бира између освајања Њуберија или предаје у року од неколико дана. Како су поља

око Њуберија била испреграђивана прва битка се (20. септембар 1643) водила по жбуњу и

јарковима цео дан све док у сумрак када се непријатељ могао разазнати само по пламену

из пушке. Тада су обе стране пошле на починак - сваки пук на земљишту које је држао.

Како нису заузели Њубери "Облоглави" су практично то сматрали поразом - на њихову

срећу краљ није више имао муниције па се у зору повукао и ослободио пут ка Лондону у

који се милиција тријумфално вратила.

5.4. Савез са Шкотском - Лига и Конвенант

Свака од зараћених страна тражила је савезнике. Краљ је био у преписци са

Холанђанима, Данцима, Французима, Папом и ирским католицима али ништа није

постигао. Парламент се за помоћ обратио Шкотима. Преговори су вођени у току августа и

септембра док је трајала кампања за деблокаду Глостера. И Шкоти су као и парламент

страховали од обнове Чарлсовог десптоизма и поновог угрожавања њихових верских

слобода. Тако је 25. септембра склопљен савез - Лига и Конвенант којим су се Енглези и

Шкоти обавезали да ће задржати презвитеријанску цркву, слободе и привилегије

парламената и краљевина Енглеске и Шкотске. То је био Пимов последњи политички

потез - умро је децембра 1643. године.

5.5. Војни успеси парламента 1644 - битка код Марстон Мура - пораз код Лоствитела -

сукоб између радикала и умерених - увођење војске новог модела

У јануару 1644. године Шкоти су упали у Нортамберленд и до пролећа продрли у

јужни Јоркшир. Маја исте године Шкоти и војска Удружења источних грофовија опселе су

заједнички Јорк. Ка опседнутом граду кренуо се кнез Рупрехт. Прошао је кроз Ланакшир

где се водио жесток верски рат између становника сукнарских пуританских градова и

околине коју су чинила католичка села. Рупрехтов долазак дао је снаге католицима. Заузет

је и опљачкан Болтон што је редак случај тако суровог пустошења у енглеском грађанском

рату. Краљева војска је продрла у равницу Јорка и успела да изманеврше своје противнике

и принуди их да дигну опсаду. Рупрехт их је следио и 2. јула 1644. дошло је до једне од

пресудних битака у рату. Одиграла се око 12 километара од Јорка код Марстон Мура.

"Облоглави" су имали три армије - Јоркширску под Томасом Ферфаксом, Шкотску под

Дејвидом Леслијем и Ист англијску којом је заповедао Оливер Кромвел - 20.000 пешака и

7.000 коњаника. Рупрехт и ерл од Њукасла водили су 11.000 пешака и 7.000 коњаника који

су до те летње вечери сматрани непобедивим. Сунце је већ залазило. Пуританци су певали

вечерњи псалм. Рупрехт се повукао да вечера а Њукасл у своју кочију да пуши када су се,

изненада, три армије "Облоглавих" сручиле на њих. Џорџ Горинг је потиснуо "Облоглаве"

под славним Ферфаксом - коњицу, јоркширске и шкотске пешаке. Међутим Кромвел и

шкотски заповедник Дејвид Лесли су са 2.500 Енглеских и 800 шкотских коњаника

одлучили битку у корист парламента. Марстон Мур је значио прекретницу у грађанском

рату. "Каваљери" још нису били сасвим поражени - до тога ће протећи још две године.

Међутим победа "Облоглавих" на отвореном пољу разбила је мит о непобедивости

Рупрехтове коњице и показала исправност Кромевловог начина регрутовања и обуке

војника.61

На другом фронту војска парламента коју је водио Есекс претрпела је неуспех. Он

је покушао да освоји Корнвол чије је становништво још увек подржавало краља. Међутим

61 Назив "Гвоздени" (Иронсидес) дао је Кромвеловим коњаницима сам кнез Рупрехт после битке и тако су ушли у легенду.

ројалисти су брзо пресекли везе Есексове армије са Лондоном. Покушавајући да обнови

комуникације поморским путем Есекс је са својим изгладнелим трупама кренуо је дуж

речице Фови (Fowey) која је била окружена шумама и мочварама у које су често

упловљавали енглески трговачки бродови тражећи уточиште од бура и гусара у Ла Маншу.

Краљ и Корнволци су читавом мрежом стражарских постаја окружили Есексову војску.

Есекс се спасао отпловивши бродом и остављајући своје трупе. Коњица је код Лоствител

(Lostwithiel) успела да ноћу пробије блокаду али је пешадија остала опкољена и изгладнела

се предала са оружјем и муницијом септембра 1644 године.

Победа код Марстон Мура и фијаско код Лоствитела показали су исправност

Кромвелове концепције о реорганизацији војске и сада се тај проблем наметао парламенту.

Међутим парламент је оклевао са спровођењем војних реформи јер су оне биле у тесној

вези са верским размимоилажањима и сучељавањима. Наиме, најбољи официри и војници

који су требали да сачињавају језгро стајаће "Војске новог типа" били су из редова

"секташа". Још у Елизабетино време најпре су се Браунисти и Менонити, потом и

инденпенденти и баптисти изјаснили против државне цркве и залагали се за слободу

вероисповести. Против њих стајала је англиканска црква али и већина умерених

пуританаца. У току 1641. већина у парламенту, предвођена Пимом се изјаснила против

презвитеријанског уређења цркве и прихватила еразијански модел по коме црквом уместо

бискупа треба да управљају комесари парламента. Споразумом са Шкотима чије му је

савезништво у том моменту било неопходно, парламент се обавезао да ће следити пример

шкотског Кирка "најбоље реформисане цркве". Међутим парламент се ипак није одрицао

државног надзора над црквом. У току 1644. парламент још није одлучио о питању

устројства цркве али је било јасно да при увођењу презвитеријанског уређења неће чинити

уступке ни англиканцима ни инденпендентима. Ова тенденција у парламенту очитовала се

у томе што су у свим окрузима кандидати за јавну службу пролазили проверу верске

исправности. Нешто другачије било је у Удружењу источних грофовија где су "секташи"

добијали унанпређења међутим и ту захваљујући својим способнистима и карактеру а не

бројности. И свештенство и службеници су били против њих. Отпуштане су старешине

због својих верских уверења што је повлачило и дезертирање војника и смањење борбене

готовости војске. чланови доњег дома ипак су више гајили одбојност према шкотском

клерикализму и његовим инквизиторским судовима него према верској толеранцији коју

су заговарали инденпенденти. Од два зла парламент се одлучио за "секташе" који су

обећавали победу на бојишту. Било је извесно да су неки чланови парламента пошли са

задњим намерама - да искористе инденпенденте у рату а потом им ускрате верске слободе

за које су се борили.

У току заседања парламента новембра-децембра 1644. Кромвел је напао

Манчестера.62 оптужујући да својим командовањем одлаже коначну победу. "Ако ми

деведесет девет пута поутчемо краља, он ће ипак остати краљ и то ће остати и његови

потомци, а ако краљ потуче нас ма и једанпут ми ћемо сви бити повешани а наши потомци

ће постати робови" - бранио је своје кунктаторство Манчестер. "Милорде ако је тако,

зашто сте се уопште латили оружја. То говори портив продужења борбе. Онда треба

склопити мир па ма колико понижавајући он по нас био...Ако војска не буде другачије

организована и ако се рат не буде енергичније водио, народ неће моћи даље да је издржава

и принудиће нас на сраман мир" - говорио је Кромвел који је својим непоштовањем ранга

и социјалног положаја иритирао парламент. Пошто је био бољи војник посланици су ипак

стали на његову страну против Манчестера. Парламент је изгласао Уреgбу о самооgрицању

(Self-Denying-Ordinance) којом су сви посланици морали да се одрекну положаја у војсци.

Том мером је смењена ранија презвитеријанска команда пошто су Есекс и већина

команданата били чланови парламента. План о реформи војске Доњи дом је прихватио 28.

јануара 1645. године. Место посебних одреда које је издржавала сопственим средствима

свака грофовија или сам командант организована је јединствена војска под јединственим

заповедништвом и издржавао ју је парламент. За главнокомандујућег је постављен Томас

Ферфакс. Ферфакс није био политички експониран. Упркос свом одмереном понашању,

повученој природи и честим нападима реуме био је енергичан и ратоборан заповедник.63

62 Edward Montagu 2. earl of Manchester (1602-1671) Образован на Кембриџу. Био је члан горњег дома (једини међу петорицом посланика које је Чарлс I покушао да ухапси). По избијању рата био је главнокомандујући снага Источног удружења а заменик му је био Кромвел. Био је противник социјалног, политичког и верског радикализма и склон компромису са краљем. После смењивања и даље је заговарао преговоре са краљем и противио се његовом погубљењу зашта је за време рестаурације награђен - постао је витез реда подвезице и надзорник двора.

63 Sir Thomas Fairfax барон од Камерона и шкотски пер (1612-1671). Његов отац Фердинандо је био члан парламента и један од водећих опозиционара у Јорку и имао велику клијентску мрежу - у почетку рата заповедао је парламентарним снагама у Јорку. Томас Ферфакс је образован на Кембриџу. Под славним сер Хорасом Вером (чију је ћерку оженио) борио се као 17-годишњак у Низоземској (1629-31). У "Бискупским ратовима " командовао је одредом драгона који је сам подигао. По избијању рата био је заповедник коњице у Јорку. Успешно је командовао при

Треба рећи да је "Војска новог типа" била само елитно језгро армије - 22.000 од око

80.000 људи колико их се 1645. борило у редовима "Облоглавих". У оквиру "Војске новог

типа" било је опет муке са пешадијом. Више од половине пешака чинило је присилно

мобилисани људство које није било склоно "секташима" - цео пешадијски пук се побунио

када је пуковник инденпендент покушао да одржи проповед. Инденпендентски агитатори

су и даље наилазили на подршку у коњици коју су и даље већином чинили присталице

грађанских и верских слобода. Мада је 1645. презвитеријанизам проглашен званичном

вером "Војска новог типа" је остала упориште инденпендената што ће довести до нових

сукоба.

5.6. Војна победа парламента - битка код Нејзбија 1645. - завршне војне операције -

пад Оксфорда - заробљавање краља

Док је војска парламента јачала "Каваљери" су бивали све слабији. Хронична

несташица новца спречавала их је да спроведу реорганизацију војске. Краљеви војници су

се све више одавали пљачки у чему је посебно на зао глас изишао генерал Горинг. Краљу

и даље желео да заузме Лондон и операције су вођен сходно том циљу. Кромвел и

Ферфакс су увели нову стратегију. Схватили су да заузимање Оксфорда или било ког

другог града или територије не би ништа одлучило јер би се краљ са двором једноставно

повукао. Одлучили су стога да војно слабијим "Каваљерима" по сваку цену наметну

одсудну битку и униште их. То се и десило 14. јуна 1645. код Нејзбија. Бројно и

организационо надмоћна војска парламента је однела победу. Краљеве трупе биле су

разбацане широм Енглеске без могућности да се концентришу. Сам краљ је са великом

коњичком телесном гардом годину дана тумарао земљом. Последња већа битка одиграла

се месец дана после Нејзбија - 10. јула 1645. код Лангпорта. Ферфакс се сударио са

Горингом. Деморалисане безнађем и пљачком Горингове трупе су се после само кратке

борбе разбежале пред јуришем коњице "Облоглавих". Верским жаром надахнути

Ферфаксови војници су у томе видели прст провиђења - сам Бог је усадио страх у срца

непријатеља док су они били изабрано оружје у рукама Господа.

Код Лангпорта је нестала последња армија којом је краљ располагао. Остатак рата

претворио се у опсадне операције. "Каваљери" су се склонили у утврђене градове и мале

замкове. Мада су омањи гарнизони били разбацани по широкој територији и по забаченим

деблокади Хула, са Манчестером и Кромвелом тукао ројалисте код Винсбија (окт. 1643). Командовао је десним крилом код Марстон Мура.

имањима савладани су за неколико недеља. При заузимању градова становници којима је

било доста рата и у жељи да избегну разарања и напоре опсаде често су сами

присиљавали гувернера на предају. Стари замкови и неутврђени мајури падали би убрзо

пошто би пуцањ из топа развалио капију. "Облоглави" су нису оштро поступали са

заробљеницима.64 Сада је краљева околина почела да врши притисак на њега да

капитулира. То су тражили пуританци из редова "каваљера" али га је тако саветовао и

принц Рупрехт. Оксфорд је под великодушним условима победника капитулирао 20. јуна

1646. године. Тако је окончан први грађански рат.

Чарлс I је претходно, 2. априла, напустио Оксфорд и десетак дана доцније, 5 маја,

се код Њуарка (Newark) предао Шкотима. Надао се да ће пробудити династичка осећања

сународника свога оца и ту сакупити војску. 65 Доживео је неуспех. Шкоти му нису

веровали. Енглески парламент који је одлагао да исплати шкотску војску за помоћ у рату

сада је одлучио да почене са исплатом у износу од 400.000 фунти стерлинга. Заузврат су

Шкоти изручили краља. У фебруару 1647. су енглески опуномоћеници уз пуно поштовање

замолили краља да пође са њима и сместили га у замак Холмби недалеко од Нејзбија.

6. Сукоб између војске и парламента

6.1. Укидање Књиге општих молитава - забрана верских слобода инденпендентима

Сада када је рат окончан, верски и социјални сукоби унутар присталица

парламента, који су за време борби потискивани, букнули су свом снагом. У јесен 1645.

године извршени су накнадни избори за "Дуги парламент" - радило се о 235 од укупно 500

посланичких места, која су упражњена углавном одласком ројалиста. Упркос

популарности инденпендената после битке код Нејзбија и њиховом успеху на ванредним

изборима они су у парламенту остали у мањини.66 Презвитеријанци су господарили у

представничком телу а инденпенденти у војсци тако да ће политичке и верске размирице

64 Сасвим другачије су дисциплиновани и побожни Кромвелови војници поступали са краљевим савезницима ирским католицима који су послали своје одреде у Енглеску. Пошто су потукли ирске трупе дивљачки су се понели према женама које су затекли у комори. Побили су преко 100 Иркиња а енглеским проституткама унаказили лица. Католичке свештенике су, обично без суда, стрељали на лицу места као и жене оптужене да се баве црном магијом - помама лова на вештице кулминирала је иначе у време грађанског рата.

65 Још у току 1645. успео је да придобије Монтроуза (Montrose), главара брдских племена. Монтроуз, способан заповедник, је са неколико хиљада брђана продро у равничарски део Шкотске. Међутим дивљи племенски ратници су се после првих победа повукли натраг у планине да би тамо оставили задобијени плен. Монтроуза је 13. септембра код Филипоа (Philiphough) поразио Дејвид Лесли.

испољавати кроз сукоб војске и парламента.

Презвитеријанци нису намеравали да по питању верске толеранције чине уступке

ни англиканцима ни "секташима". Књигу општих молитава су презвитеријанци сматрали

идолопоклоничком и да је "зато крајње време да се та безобразна змија уклони и смрви у

прах."67 Англиканско богослужење је законом забрањено. Око 2.000 свештеника је са врло

малим пензијама отпуштено из службе. Децембра 1647. на удару су се нашли и

инденпенденти. Парламент је изгласао прописе по којима ће Унитаријанци и остали

"слободоумни јеретици" бити кажњени смрћу а баптисти и други "секташи" доживотном

робијом. Изгласана је, такође, забрана лаицима да проповедају или да тумаче Свето

Писмо.

Не одобривши слободу вере парламент је показао врло мало политичког слуха и

обзира према војсци која је под вођством инденпендената извојевала победу. У својој

нетактичности парламент је отишао још даље. Поставило се питање шта радити са

војском. Предлагано је да се један део уптореби за борбу против устанка који је буктао у

Ирској а други отпусте кућама - али без плате коју им је парламент дуговао. То је био део

завере коју је сковао део презвитеријанских посланика да преговарају са краљем и уз

помоћ ројалиста елиминишу "секташе". Требало је да буду распуштене само трупе

"Армије новог типа" док су остале јединице које је плаћао парламент требале да остану

под оружјем - у јединицама на северу било је доста бивших "каваљера".

Војску је захватило незадовољство. Нашло се врло мало добровољаца за поход у

Ирску али су војници одбијали да се демобилишу. Армија новог типа била је још од раније

револуционисана мада ни међу војницима није било политичке сагласности. Постојале су

радикалнија и умеренија струје. Умеренији су се задовољавали добијањем верске

толеранције и парламентарне владавине - ова уверења делили су и Кромвел и Ферфакс. За

коренитије промене залагала се струја тзв Левелера ("уравњивача"). Били су то, углавном,

калфе, занатлије, ситни трговци. Њихов вођа био је Џон Лилберн.68 Мада је био пореклом

66 У томе је своју улогу одиграо и изборни систем - тзв. "трула места", градови који су одавно изгубили сваки значај и давали су посланике а неки нови развијени трговачки и индустријски центри нису. У "трулим местима" пресудан утицај на изборе имали су тамошњи аристократи.

67 ? Реч brazen значи и безобразан и месинган.

68 ? John Lilburne (c.1614-1657) рођен је у Гриничу. Лилберни су водили порекло из Нортамберленда. Џон није добио систематско образовање. Са шеснаест година је постао шегрт богатог трговца сукном и колонијалном робом. Имао је трговачких способности и често је

из старе аристократске породице "Слободнорођени Џон" (Freeborn-John) био је прекаљени

бунтовник кога глобе, везивање за стуб срама и затвор нису сломили. Његова политичка

доктрина почивала је на природном праву - да се људи рађању слободни и да је извор

сваке законите власти "народни споразум" . Циљ његове политичке борбе био је опште

право гласа, да се парламент сазива сваке године како би се обезбедио надзор посланика

од стране бирача. У верском погледу захтевао је укидање конвената и епископата и

слободу савести. Економски захтеви били су укидање трговачких монопола. Занимљиво да

је Лилберн у лордовима видео потомке Виљема Освајача и његових Нормана а у нижим

слојевима покорено англоскаксонско становништва.69 Лилберну је у току 1646. два пута

суђено. Дом лордова га је због бунтовних памфлета осудио на високу новчану глобу од

4.000 фунти, седам година заточења у Тауеру и доживотно лишење права на на вршење

грађанске или војне функције. Лилберн је наставио да пише памфлете из Тауера који су

вршили врло велики утицај у војсци.

Сада је почео организован отпор војске парламенту. Најпре су у осам коњичких

пукова а затим и у осталим јединицама војске новог типа којом је заповедао Ферфакс

изабрани војнички посланици или агитатори. Они су заједно са официрима изабрали веће

војске које је требало да заступа њене интересе. Међутим веће није разматрало само

проблем исплате дуга војницима него се позабавило и политичким питањима - обезбеђење

верских и политичких слобода. "Људи за које су се борили одрицали су им све ствари,

материјалне и духовне за које су они и њихови мртви другови ризиковали животе на

бојном пољу. Бранећи себе од вешала и затвора, инденпенденти су бранили слободу

мишљења у Енглеској." Хапшење Лилберна је само појачавало огорчење. Кромвел је

покушавао да са једне стране смири страсти у војсци а са друге да приволи парламент на

посећивао берзу по налогу свога газде. Када се вратио из Холандије осуђен је од суда Звездане дворане на глобу бичевање и срамни стуб. Са стуба срама се обраћао гомили и указивао на неправедност пресуде која је против њега изречена. После тога је окован у затвору мада је и ту писао прокламације које су ширили његови пријатељи. У тамници је био до избијања грађнског рата. Тада је ступио у пешадијски пук и учествовао у борбама и једно време је провео у заробљеништву ројалиста. Свој политички програм изнео је у памфлетима Оправgано право Енглеза рођењем (Engladnds Birtright Justified, 1645) Нароgни споразум (Agreement of Peopleе) Откривени нови ланци Енглеске (Englands New Chains discovered).

69 Тумачење настанка класне поделе етничким па и расним разликама освајача и покорених заговарали су многи енглески историчари у XIX веку (ту тезу су заступали и представници других европских историографија) и ова научно посредована предрасуда дуго је била присутна у историјској свести Енглеза.

разборитији однос према војницима. У парламенту није наишао на разумевање.

Саопштавајући војницима намеру парламента да их распусти кућама молио их је да се

потчине вољи парламента обећавајући да ће војницима који се пријаве за поход на Ирску

бити исплаћене све заостале принадлежности из времена грађанског рата. Кромвелов

говор наишао је на негодовање војничких представника. Долази до расцепа и међу

старешинама јер су неки од њих подржавали војнике. Официри спремни да се потчине

одлуци парламента су приговарали су својим колегама да кваре војску. У реферату који је

поднео парламенту Кромвел је морао да изнесе своје мишљење да ће се војници можда и

покорити демобилизацији али да Ирску неће ићи.

6.3. Везе парламента са краљем Чарлсом - сукоби унутар војске - Главе предлога и

конференција у Петнију - војска окупира Лондон

Ситуација се компликовала јер је парламент одржавао везе са краљем Чарлсом

намеравајући да уз помоћ ројалиста уклони противнике и смири војску. Краљ се, такође

неискрено и са задњим намерама, сагласио да укине епископално и призна

презвитеријанско уређења као и да све оружане снаге буду под контролом парламента

двадесет година. Краљ је пристао. Парламент је 27. маја наредио демобилизацију војске.

Чињеница да је све оно зашта се борио било доведено у питање преломила је

Кромвела на страну његових војника. Већ 31. маја одаслао је заставника Џојса и 500

коњаника на посебан задатак. Најпре је требао да оде у Оксфорд и спречи агенте

парламента да узму артиљерију која је тамо била смештена. Потом је имао да оде у

Холмби и стави краља под надзор како не би отишао у Лондон и прикључио се

парламенту. Лакомислени Чарлс је мислио да ће уместо уз помоћ презвитеријанаца сада уз

подршку Кромвелових коњаника сести на трон. Краљ је под пратњом стигао у Њумаркет

где је био логор Војске новог типа. Кромвел је напустио Лондон и прикључио се Ферфаксу

и војсци. Стављањем краља и топова под контролу Кромвел је рачунао да ће приволети

парламент на спроазум без да наруши интегритет овог тела. Међутим дошло је до

потпуног расцепа између војске и парламента. У Њумаркету су из редова војске чишћени

официри и војници одани парламенту а из Лондона су неки од посланика пребегли војсци.

На војном скупу одржаном 4-5. јуна у Њумаркету чланови војног већа су потписали

"Свечану обавезу" у којој су формулисали своје циљеве и програм. Тражило се да

"слободнорођени енглески народ" као и бивиши војници неће после демобилизације војске

бити изложени било каквим неправдама и увредама. Без задовољења тих захтева и

добијања одговарајућих гарантија војска није желела ни да се разиђе ни да се подели на

јединице. Истовремено је војно веће изјавило да војска не тежи обарању постојећег

поретка и да у њене планове не улази стварање инденпендентске владе и гушење

презвитеријанства.

Ускоро, потом, је главни штаб војске пренет из Њумаркета у Сент-Олбенс ближе

Лондону. Војно веће је 14. јуна издало нову декларацију која је имала да оправда

приближавање војске главном граду које је у престоници изазвало велики страх. У

декларацији су се тражили нови избори за парламент одређивање његових седница и

чишћење парламента од 11-сторице његових чланова који су се највише замерили војсци,

као и проглашење амнестије.

Мисао о војној окупацији Лондона била је све присутнија. Средином јула агитатори

су тражили да се одмах уђе у престоницу, да се изврши чишћење парламента, да се

лондонска милиција преда у руке инденпендената да се парламент обавеже да ни под

каквим изговором неће доводити стране трупе у земљу. Кромвел и Ајретон су оклевали.

На њихов предлог образована је комисија од 12 официра и 12 агитатора да састави попис

основних захтева војске као основе за даље преговоре са краљем и парламентом. Та

комисија је израдила такозване Главе преgлога (Heads of Proposals) у којима је захтевано:

да се парламент бира само на раздобље од две године; војска и морнарица треба 10 година

да буду под контролом парламента; спољном политиком треба да руководи посебан орган

- државно веће, које би објављивало рат и мир у сагласности са парламентом и које би

постављало више државне чиновинике. Даље, према том пројекту требало је да се укину

сви акти који су прописивали обавезно коришћење утврђеног текста енглеске литургије.

Са друге стране ни од кога се није смело тражити да прихвати конвенант. Ројалисти се у

року одпет година не смеју постављати на државне положаје ни бирати у парламент. Била

им је, додуше, остављена могућност да се откупе плаћањем глоба и да самим тим сперу са

себе љагу деликвенства.

Парламент и краљ су играли дволичну игру. Парламент је привремено почео да

чини уступке. Томас Ферфакс је постављен за главнокомандујућег свих војних снага

Енглеске, међу њма и трупама које су се налазиле на северу а којима је раније, до свог

хапшења командовао генерал парламента Поинтс. Решено је да се и команда над

лондонском милицијом повери инденпендентима. чланови парламентарне 11-орице су

добили дозволу да напусте Лондон и оду на континент.

Међутим становништво главног града је било против споразума са "секташима".

Трговачке калфе су провалиле на седницу парламента и почеле да прете. Парламент је сада

радио под диктатом лондонских маса. Лондонска милиција, главно упориште

презвитеријанаца, била је под оружјем. Неки од чланова парламента су побегли под

заштиту Кромвела и Ферфакса.

Да би спречила презвитеријански преврат војска је кренула на Лондон. Милиција се

није усудила да пружи отпор прекаљеним Кромвеловим ветеранима и главни град се 6.

августа 1647. нашао под окупацијом војске. Сада су војни агитатори захтевали спровођење

свог програма. Да би то извели било је потребно да створе инденпендентску већину у

парламенту јер су међу посланицима превладавали презвитеријанци. Кромвел је

распоредио коњички пук код зграде парламента и ушао на седницу. Тражио је да

парламент изгласа укидање одредаба које је донео од 26. јула до 6. августа под притиском

споља. Многи од презвитеријанаца прилазе инденпендентима а неки напуштају парламент

тако да је Доњи дом сада имао инденпендентску већину.

Сада када је требало остварити политичке циљеве дошле су опет до изражаја поделе

у војном већу између индепендентски расположених официра (Гранди) и радикално

настројених агитатора (Левелери) које је подржавала већина војника. Гранди су

инсистирали на Главама предлога а левелери на Лилберновом Нароgном уговору и Ствари

војске. Камен спотицања било је опште право гласа. Кромвел и Ајретон су се сада нашли

пред двостурким задатком - да умире радикале у војсци и да приволе краља Чарлса да

прихвати Главе предлога.70

Расправа између генерала и изабраних представника војске одржана је у току

октобра и новембра 1647. у Петнију (Putney). Инденпенденте су представљали виши

официри а левелере нижи официри, војни агитатори али и неки цивили који су дошли из

лондона. Вајлдман, Сексби и други левелери су инсистирали на праву стеченом рођењем

(биртх ригхт) на основу кога сваки пунолетан Енглез треба да има право гласа.71

70 Henry Ireton (1611-1651) син пуританског џентлмена образован на Оксфорду. Био је ожењен са Кромвеловом ћерком Бриџит. Учествовао је као један од најспособнијих официра у свим значајнијим биткама грађанског рата.

71 Право гласа имали су само фрихолдери са приходом од најмање 40 шилинга годишње.

"Природним законима" за које су се залагали левелери Гранди су супростављали

"Земаљске законе" - Гранди су сматрали да су потребне извесне корекције изборног

система али су били против општег права гласа.72 После бурног заседања војног већа, 29.

октобра 1647. образована је комисија са циљем да усклади захтеве левелера и оне изнете у

Главама преgлога.73 У компромисном програму решено је да се уопте не излази са

предлогом о општем праву гласа. Војницима се изашло у сусрет на тај начин што је

предложено да се бирачко право прошири на све оне који су се у грађанском рату борили

на страни парламента или су пружали материјалну помоћ. Левелери су били незадовољни

и трвења су се наставила. На седници од 1-8. новембра када се расправљало о краљевој

власти и правима Дома лордова, левелери су иступили са републиканских позиција."Бог

жели да искорени краљевску власт, а ми говоримо о њеном обнављању" - негодовао је

Сексби. Противници преговора са краљем добили су превагу на седници од 5. новембра.

На захтев левелера војно веће је одлучило да се сазове општи скуп војске на коме је читава

армија требала да одлучи о прихватању Нароgног уговора. Сазивање оваквог скупа претило

је да унесе неред у војску и Кромвел и Ферфакс су одлучили да по сваку цену томе стану

на пут. На заседању од 8. новембра Кромвел је оштро напао вође левелера иптужујући их

да уносе немир у војску и критиковао затев за општим изборним правом. Уместо општег

скупа читаве војске команданти су одлучили да одрже смотру војске по јединицама у три

временска рока на три различита места. Левелери су покушали да на смотру 5 пукова у

Веру заказану за 15. новембар доведу још два пука противно Ферфаксовом наређењу и

изведу оружану демонстрацију у корист Нароgног уговора. Ферфакс је успео да спречи

побуну. Наредио је војницима да са шешира поскидају цедуље са текстом народног

уговора. Одмах је сазван војни суд који је тројицу војника осудио на стрељање. Пресуда

над једним војником је изведена на лицу места пред целим пуком. Смотре других пукова

су прошле мирно. У Виндзору је заседало војно веће које је судило левелерски

расположеним војницима и официрима умешаним у побуну. На стрељање је осуђен још

један каплар 6-7 их је протерано кроз шибе. То је било све. У децембру је дошло до

измирења Гранда и левелера. Сви ухапшени учесници у побуни су одлобођени и враћени

72 Ајретон се изјаснио начелно против републиканизма и општег права гласа Кромвел је држао да такви захтеви тренутно не могу бити остварени.

73 У комисију је ушло 12 официра и 6 агитатора за разлику од претходне комисије која је изгласала Главе предлога у којој је однос био 12-12.

на раније дужности.74 Ројалисти су се спремали да узврате ударац и земља се налазила

пред новим грађанским ратом.

6.6. Бекство краља Чарлса - други грађански рат

Још док је трајала конференција у Петнију, краљ Чарлс је 15. новембра побегао у

замак Карисбрук (Carisbrooke) на острву Вајт и ту почео да спрема побуну. Његови ранији

преговори и са презвитеријанским парламентом и са инденпендентском војском били су

само маневар. Децембра 1647. склопио је спроазум са шкотским презвитеријанцима да се

угуши инденпендентски покрет у Енглској. Марта 1648. почели су устанци ројалиста у

Велсу, Кенту и неколико других грофовија. Једна четвртина морнарице стала је на

краљеву страну и отишла у Холандију и ставила се под команду Чарлсовог сина. Са севера

се кретала војска од 20.000 Шкота. У Ирској се такође спремала краљева војска. Међутим

већ у току маја-јуна Кромвел је потукао ројалисте у Велсу а Ферфакс у Кенту и Есексу.

Каваљери су разбијени и разбежали су се. Побуњени гарнизони су се један за другим

предавали. Ипак са севера је, као главна претња, надирала војска Шкота којој су се

придружили енглески презвитеријанци и "каваљери". Кромвел је са 9.000 људи кренуо у

сусрет краљевој војсци. До одсудне битке дошло је код Престона у Ланкаширу. После

битке у сусрету која је трајала три дана (17-19. август 1648) Шкоти и ројалисти су

потучени.75 Септембра су "Облоглави" заузели Единбург. Власт у Шкотској је прешла у

руке левих презвитеријанаца, савезника енглеског парламента. Кромвелова победа

омогућила је Ферфаксу да заузме 27. августа Колчестер последње уточиште "каваљера" у

Кенту. Флота ројалиста је потуснута у Холандију. Тиме је и други грађански рат окончан.76

7. Република и протекторат

74 На богослужењу одржаном за команданте у Виндзору 1. маја 1648. постигнуто је коначно измирење. Са сузама у очима сагласили су се да су све невоље "Божија казна за преговоре које су водили са краљем" и "Ако нас икад Господ доведе поново до мира (...) позвати на одговорност Чарлса Стјуарта, крвника, за сву крв коју је пролио и штету коју је нанео Божјој ствари и овој јадној нацији."75 ? Шкоти под Џемсовм Хамилтоном и ројалисти под Мармадјуком Ленгдејлом били су на маршу. Наступали су развучено без јединствене команде. Ленгдејл се први сукобио са Кромвелом и о томе обавестио Хамилтона. Шкот није веровао да се ради о главнини противничких снага, још мање је веровао да ће се "облоглави" одважити на битку па је оставио Ленгдејла без подршке. Кромвел је најпре потукао Ленгдејла а потом и Хамилтона и наставио енергично гоњење и 19. августа принудио противника на капитулацију. Заробљеници су дељени на две групе - присилно мобилисане и добровољце. Први су пуштени кућама и други укрцани на бродове и послати на Барбадос. 76 Тврђава Понтифрект (Pontifrakt) код Лидса предала се тек 22. марта 1649.

7.1. Прајдово чишћење - проглашење републике - суђење и погубљење краља Чарлса

Парламент је поново показао запањујућу умишљеност и одсуство политичког

слуха. Пошто је војска била изван Лондона презвитеријанци су опет дигли главу. Ступили

су септембра 1648. у преговоре са краљем који су се новембра ближили повољном

завршетку. Закони против "јеретика" су прошли оба дома што је јасно стављало до знања

Кромвелу и војсци чему могу да се надају.

Војници су одлучили да више не допусте парламенту да се поиграва са плодовима

њихове победе. При повратку победничка армија се зауставила у Сент-Олбенсу дан

путовања од Лондона. Донела је протестну декларацију против преговора парламента са

краљем и захтевала да му се суди и да се распусти парламент. Пуковник Прајд дошао је у

Лондон и 5. децембра са четом војника блокирао зграду парламента. Ушао је са списком и

одстранио из парламента све противнике инденпендената - њих 140. Остатак "крњи (румп)

парламент" прогласио је месец дана доцније, 4. јануара 1649. републику - Комонвелт

(Commonwealth). Сву власт имао је по уставу народ и од њега изабрани Доњи дом - Дом

Лордова 6. фебруара укинут као и краљевска власт ("непотребна, отежавајућа и штетна за

слободу, безбедност и интересе енглеског народа").77

Образован је нарочит суд од 135 људи који је судио краљу Чарлсу. У њега су ушли

чанови оба дома, истакнути правници, виши официри војске и чланови лондонског већа.

Суђење је одржано у Вестминстеру од 20. до 27. јануара 1649. Чарлс је одбијао да призна

суд сматрајући га нелегалним и изјављујући да брани слободу енглеског народа "јер ако

сила без закона може доносити законе... не знам ко од поданика може бити сигуран за свој

живот или ишта што назива својим." Краљу је 30. јануара била одрубљена глава.78

Монархисти у Шкотској и Ирској су прогласили његовог сина Чарлса II за краља.

Тако је установљена република. На њеном челу је још Парламент. То је у ствари

био "Дуги парламент" који је сазвао Чарлс I новембра 1640, наравно сада после бројних

чишћења "крњи". Први период републике био је 0д 1649. до 1653. - од њеног установљења

до проглашења Оливера Кромвела за протектора. У том раздобљу парламент је морао да

угуши ројалистичке побуне у Шкотској, Ирској и америчким колонијама и обрачуна се са

левелерима.

77 Ови предлози су дефинитивно прихваћени 17. и 19. марта 1649.

78 Кромвел је још раније рекао "Одрубићемо му главу са круном на њој".

7.2. Обрачун са левелерима - суђење Лилберну

Лилберна је презвитеријански парламент пустио из затвора у августу 1648. у нади

да ће он својом активношћу унети раздор у редове војске и у крајној линији устати против

Кромвела. Лилберн је у то време сматрао да ће бити целисходно да одржава савез са

грандима. Проглашењем републике задовољен је један од левелерских битних захтева али

су они ишли и даље. Лилберн је већ фебруара-марта 1649 издао један за другим два

памфлета у којима је нападао уређење републике као "Нове окове за Енглеску" и Уговор

слободног народа Енглеске. Левелери су тражили демократску републику. 79 Пошто је

грађански рат окончан, инденпендентима није био потребан савез са левелерима и

одлучили су да их одстране. Један од радикално опредељених војника стрељан је априла

1649. пред вратима цркве Св. Павла у срцу Лондона. Његова сахрана претворила се у

демонстрацију - било је присутно мноштво војника и грађана лондона са зеленим тракама

на шеширима.80 Покушана је и побуна у војсци али је побуњенике у поноћном нападу на

Барфорд (Бурфорд) маја 1649. разбио Ферфакс. Лилберн је марта 1649. изведен на

саслушање државни савет али је разговор био без резултата.81 Потом је вођи левелера

суђено у два наврата, октобра 1649. и 1653. године. Ови процеси су постали легендарни.

Оба пута га је порота упркос томе што је био крив ослободила оптужбе.82 Ипак, после

79 Њихови захтеви су следећи: да бирачко право добију сви Енглези који наврше 21 годину, изузев просјака и слугу, док је ројалистима право гласа ускраћено на 10 година. Парламент је требао да се бира сваке године с тим што нико није могао наредне године бити изабран; да се обуставе сви прогони због верских разлика и да се укину сви закони који су то омогућавали; да нема присилне војне службе - сваки човек треба да убудуће сам одлучи да ли је праведна ствар за коју се бори; У циљу спречавања војне диктатуре, предвиђало се да се војска равномерно рапореди по грофовијама и градовима. Парламент ће постављати команданте војске и више официре. Команданте пукова, ескадрона и чета бираће бирачи сваке грофовије који имају право при изборима за парламент. укидање монопола и давање права свим Енглезима да се баве прекоморском трговином; укидање трошарина, царина и десетине; ублажавање кривичног закона итд.

80 Зелена трака је обележје левелера.

81 Лилберн је одбио да скине шешир у износећи примедбу да "присустна господа немају више законитог ауторитета него он". На тренутак је послан у суседну собу и чуо Кромвела како повишеним гласом изјављује"Ја вам кажем господине немате другог начина да поступате са овим људима него да их сломите или ће они сломити вас."

82 У августу су неколико десетина мускетара послани да ухапсе Лилберна. Оптужен је због написа да је влада узурпаторска и тиранска и по закону је требао да буде оглашен кривим. Мада је све било јасно судије су одлуку препустиле пороти која је, међутим, смело донела ослобађајући пресуду што је био изазов влади. "тако гласан и једнодушан узвик који је трајао пола сата без престанка како се верује никада није чут у Гилд Холу и учинио је да судије пребледе и погну главе

гушења устанка у мају 1649, левелери више нису представљали неку политичку снагу и

тонули су у заборав.

7.3. Пораз ројалиста у Шкотској и прекоморским колонијама - гушење устанка у

Ирској

Други проблем са којим је република већ на самом почетку морала да реши били су

ројалисти који су груписали своје снаге у Шкотској, Ирској и прекоморским колонијама.

По погубљењу Чарлса I за краља је проглашен његов син Чарлс II коме је тада било 19

година. Он је од 1645. боравио у Француској и Низоземској да би 1650. дошао у Шкотску.

Тамо му је подршку, пружио Монтроуз. Чарлс II је изневерио овог човека који је

много жртвовао за њега и његовог оца. Монтроуз је био противник шкотских

презвитеријанаца за које је краљ налазио да су јачи и повољнији савезници па је склопио

савез са њиховим вођом Аргајлом. Монтроуз је ухваћен и обешен.83 Чарлс II је пристао да

прихвати презвитеријанску цркву.84 Кромвел је одмах реаговао. Упао је са војском у

Шкотску. Потукао 3. септембра Шкоте и ројалисте код Данбара, заузео Единбург али

даље није могао да напредује. Краљ је одлучио да из другог правца, преко Ланкашира

крене на Лондон. Шкоти нису хтели да следе ројалисте. У Енглеској није наишао на

подршку становништва - презвитеријанци нису желели да се прикључе војсци којом су

командовали англикански "каваљери" а англиканци и католици нису хтели да следе краља

који се званично определио за конвенант. До Битке између ројалиста и парламентараца

дошло је код Вустера (Worchester) 3. септембра 1651. године. Поражени краљ је побегао на

континент.

У Ирској је национално-католички покрет био у замаху већ неколико година али је

од страха. Оваква демонстрација у присуству суда који је политички био штићен од владе није запамћена у тјудоровској и стјуартовској Енглеској. Парламент је 1642. донео посебан акт који је осуђивао Лилберна на смрт али је већ 1653. пуштен кући зато што је закон био изван надлежности парламента. "Крњи парламент" је престао да постоји али су Кромвел и сенатори поново покренули парницу у којој се Лилберну радило о глави. Опет је узбуђење било велико. Шест хиљада људи је присуствовало његовом другом суђењу. Он је упркос чињеницама опет, уз велико одушевљење масе ослобођен.

83 Када је дошао у Шкотску чарлс је на градском вратима Абердина видео прикуцану Монтроузову руку.

84 Одрекао се чак и недељне шетње и плеса.

његово гушење одлагано због грађанског рата у Енглеској. На челу овог покрета био је

управљач Ормонд који је успео да и део енглеских и шкотских протестантских колониста

ројалиста. Под контролом парламента остали су само Лондондери и Даблин.85 Парламент

је одлучио 1649. да покори Ирску. Надао се, између осталог да ће ирском земљом

исплатити своје повериоце.

Кромвел је кренуо на Ирску са војском од 12.000 људи. Искрцао се у Даблину,

августа 1649. и упутио ка северу ка Дрогеди коју је посело 3.000 Ираца. Ирци су пружили

херојски отпор али су Кромвелови војници на јуриш заузели тврђаву и потом починили

невероватне злочине над преживелим војницима и становништвом. Кромвел је то сматрао

праведим Божјим судом над ирским "варварима и нитковима". Распао се лабави савез који

је Ормонд успоставио између католика и протестаната. Протестантски војници и

колонисти су приступали Кромвелу. Католици су се ставили под команду црквенио

великодостојника. У пролеће 1650. опасност је запретила из Шкотске и Кромвел је

напустио Ирску препустивши команду својим официрима. Енглези су, постпено сламајући

герилски отпор, овладали целим острвом. У мају 1652. су операције углавном окончане и

Енглези су приступили подели ирске земље. Одлуке Дугог парламента о секвестрацији

земљишта "деликвената" проширују се на Ирску. Ирци, као и енглески "деликвенти"

подељени су на више категорија - према степену кривице, тј. учешћа у устанку из 1641. па

надаље. На основу тога је вршена делимична или потпуна заплена имовине. На основу

акта о устројству Ирске из 1652. године извршена је у огромним размерама систематска

пљачка ирског становништва које се није зауставила само на конфискацији земљишта и

имовине. Ирци су насилно пресељавани на западни део острва или на континент или слати

на принудни рад у Западну Индију, Барбадос и Карипска острва. На континтенту је велики

део Ираца тражећи начина да преживи али и да се освети Енглезима ступао у војну службу

Француске и Шпаније.

Испрва су Енглези колонизовали само 10 од 32 ирске горфовије али после су у ту

сврху издвојена земљишта у још 11 грофовија. Помоћу ирске земље влада републике је

најпре исплатила војне лиферанте којима је држава била дужна преко два милиона фунти.

Затим је извршена - по официре веома повољна, а по војнике неповољна - операција

гашења дугова војсци. Демобилизација војске била је извршена у три рока и била праћена

85 Даблину је стигло појачење из Енглеске. Републикански војсковођа Џонс потукао је устанике пред самим вратима града.

емисијом обвезница (debentures) које су давале право на добијање земљишних парцела у

Ирској. Војници су често обвезнице продавали у бесцење обвезнице официрима,

авантуристима и трећим лицима која нису уопште имала права на добијање земље у

Ирској. У раздобљу од 1653-55. обвезнице су продаване по цени од 4-5 шилинга иако је

њихова номинална вредност износила 1 фунту. Последица шпекулација са обвезницима и

даљих операција на освајану ирске била је та да су земљишни шпекуланти војни

лиферанти и читав низ официра међу којима и сам Кромвел постали крупни ирски

земљопоседници, сопственици имања од по неколико хиљада јутара земље, замкова

некадашње ирске аристократије и паркова са дивљачи за лов. У Ирској није дошло до

стварања ситних војничких земљопоседа. Није се, такође, учврстио систем лендлордизма и

крупних капиталитичких фарми, обрађиваних радом пољопривредних радника - систем

који је био типичан за Енглеску. Развио се најтежи облик експлоатације - систем ситног

сељачког полунадничарског закупа и подзакупа, обрада земље помоћу рада

полупросјачких ирских закупаца.

Половином XVII века америчке колоније развиле су се услед прогона којима су

били подвргавани нонкофромисти. У Америку су се кретали две колонијалне струје.

Демократски оријентисани секташи насељавали су се, углавном, у северном делу у Новој

Енглеској а англиканско-католички аристократи у јужном делу данашњих САД. У време

грађанског рата ослабила је веза између колонија и метрополе. У Новој Енглеској

становништво је због својих верских уверења симпатисало парламент а затим републику.

Када их је парламент 1644. одлободио увозних и извозних царина Масачусетс је то

спровео као свој сопствени закон изјавивши да "акти енглеског парламента имају снагу

само у Енглеској". На југу су превладавали англиканци и ројалисти и ту је краљево

погубљење пропраћено великим негодовањем. У Вирџинији су сви они који су одбили да

осуде краљеубиство и који нису признали Чарлса II за краља били проглашени за

издајнике. Слично су реаговале и остале јужне колоније. Парламент је прогласио 1650. све

колонисте који нису признали републику издајницима и забранио сваку весзу са њима. На

Барбадосу у Малим Антилима су становици одбили да признају парламент и наоружали

војску од 6.000 људи. Међутим, по пристизању енглеске ескадре воља за борбом их је

прошла. И Република је морала да чини уступке. Допуштена је слобода вероисповести,

признато је да се порези не могу заводити без пристанка месног станоништва и дозвољена

је слобда трговине са свим државама које нису у ратном стању са Енглеском. Под сличним

условима су се и остале колоније потчиниле метрополи.

7.4. Навигациони акт (Закон о пловидби) - рат са Холандијом

Четвртина флоте прешла је на страну краља и сместила се у холандским лукама

одакле је под командом принца Рупрехта озбиљно угрожавала енглеску трговину. Славни

дани енглеског поморства су прохујали са Елизабетином владавином. Република ће успети

да поврати енглеској флоти снагу и углед који су изгубљени у првој половини XVIII века и

удари темеље поморској моћи до тада невиђеној у историји. Нашао се достојни наследник

Дрејка и Хокинса - адмирал Роберт Блејк.86 Он је био један од од три "Генерала мора" који

су командовали флотом. Много је урадио на реорганизацији морнарице: уведена је

професионална служба, усвојен програм за изградњу великих и тешко наоружаних

бордова и развијена нова поморска тактика.87 Блејк је прогонио Рупрехта од Ирске до

обала Португалије а потом у Медитерану где је код Картагене, новембра 1650. уништи

већи део ројалистичке флоте. У току 1651. су од краљевих присталица очишћена острава у

у каналу.

Морима и океанима је још увек суверено господарила Холандија (Уједињене

провинције) која је у то време доживљавала свој "Златни Век". Холандија је располагала са

око 16.000 трговачких бродова док су све остале поморске силе заједно имале око 4.000 -

Енглеска свега 570 бродова. Холандија је имала потпуни монопол у лову на харинге у

Северном мору, знатан удео у лову на китове (3.000 рибарских бродова и доходак од 60

милиона гулдена).

Њена поморска трговина протезала се све до Јапана а Шелдом, Мезом и Рајном

допирала дубоко у Европу. Гомилајући огромна богатства из свих крајева света и

искључујући безобзирно своје поморске такмаце, Холандија је највише угрожавала

Енглеску јер је држала у рукама девет десетина енглеске спољне трговине. Отуда је

Енглеска после револуције 1648. године приступила мерама национализације свог

тржишта. Најважнија је била мера о пловидби тзв. Навигациони акт од 9. 10. 1651. године

чије су одредбе драстично погађале холандску трговину. Навигациони акт је "забрањивао

увоз производа из било које земље Азије, Африке или Америке у било које подручје

86 Robert Blake (1599-1657) син трговца из Бриџвотера.

87 Донета су Упутства за борбу (Fighting Instructions) и Ратни прописи (Articles of War).

енглеске републике осим на бродовима који су власништво Енглеза или становника

енглеских колонија те имају посаде од којих више од половине морају бити Енглези по

народности. Увоз из било ког дела Европе могао се вршити једино на енглеским

бродовима или бродовима чији власници припадају оном народу који је робу израдио и

произвео. Из садржаја се сасвим јасно види да је закон усмерен против Холанђана,

"морских кириџија", који су имали монопол на превоз робе.

Ситуација се развијала у правцу рата. Али, холандска ратна морнарица није

одговарала ни приближно јачини, задацима и замаху трговачке морнарице. Истина,

Холандија је била географски најбоље постављена за превожење прекоморске робе у

Европу, али јој је Енглеска својим положајем могла затворити оба морска прилаза - кроз

канал и Северним морем.

После Вестфалског мира 1648. Холандија је приступила радикалном смањењу

оружаних снага. Од око 140 бродова њена ратна морнарица је сведена на свега 40.

Укидањем намесништва 1650. године, није било јединства ни у организацији ни у

командовању, ни у обуци. Због хидрографских прилика у холандском приморију

холандски ратни бродови били су неподесни за отворено море (малог газа, прилично

равног дна, широки, спори и слабог артиљеријског наоружања). Када су се 1651. односи са

Енглеском заоштрили, Холандија је опремила нових 36 ратних бродова а марта 1652.

почела је да гради нових 150. Јула исте године флота је имала 92 брода од којих 1 са 56

топова, 19 са 30-40 топова, 12 са 8-10 топова и 6 брандера - остатак флоте сачињавали су

трговачки бродови наоружани са по 20-30 топова. И Енглеска се од 1649. убрзано

припремала за рат изграђујући плански своју морнарицу. Флотом је командовала комисија

од 3-5 адмирала већином из копнене војске па су названи "генерали на мору". Генерали су

завели у морнарици строгу дисциплину и војнички дух. У марту 1651. енглеска флота

имала је 3 линијска брода са по 60-100 топова, 10 са по 50-54 топа и 12 са по 40-46 топова а

24 са по 34 топа и мање. Ратни бродови били су већи од холандских (имали су две палубе),

чвршћи, бржи, окретнији, са већим газом и знатно јачи по броју и калибру тешких топова.

И енглески трговачки бродови су били боље наоружани од холандских. Тако су Енглези

холандском "брду злата супротставили брдо гвожђа."

На обе стране, флоте су предводили великани поморске историје. Енглезима је

командовао Блејк а Холанђанима, Мартен Тромп.

Осећајући се јаком, енглеска влада дозоволила је гусарима да плене холандске

бродове. Холанђани су на ово одговорили истом мером, а осим тога, у британским морима

престали су да одају поздрав енглеској застави при сусрету и ускратили Енглезима право

прегледа својих бродова. Општа склоност ка незаконитим и насилним поступцима и

међусобно супарништво изазвали су, готово спонтано, први бој испред Довера 29. маја

1652. којим је и почео Англо-холандски рат - објављен је 28. јула исте године. Роберт

Блејк је отпловио у Северно море и заробио 12 мањих ратних и око 100 рибарских

бродова. Мартен Тромп је стигао прекасно да их заштити па је због тога смењен.

Холандски адмирал Ројтер је спроводио кроз канал конвој трговачких бродова.

Иако бројно слабији, напао је августа 1652. енглеску ескадру под Џорџом Екјуом код

Плимута и принудио је на повлачење. Затим је крстарио западним прилазима каналу

обезбеђујући холандско а угрожавајући енглеско бродовље. Крајем септембра запретила

му је главнина енглеске флоте па се повукао према главнини своје флоте у Њупорту.

Енглези су поново овладали Каналом и наставили да плене холандске бродове.

Холанђани су у јесен 1652. покушали да узврате ударац. Иако су били бројно и по

квалитету бродова слабији напали су Енглезе код Кентиш Хока. Нису успели да искористе

почетну предност јер је 20 бродова самовљно напустило бојиште и отпловило за

Холандију а потом је и цела флота напустила канал.

Енглези су са главног помороског ратишта, Северног мора и Канала одвојили 3

ескадре за споредне задатке а у Доверским вратима је остао на стражи Блејк са само 45

бродова. То је искористио Мартен Тромп који је у међувремену поново постављен за

команданта холандксе морнарице. Он је 1. децембра 1652. испловио са 80 бродова да би

спровео кроз Канал огроман конвој од 300 трговачких бродова који су кренули у

прекоморске земље и да би сачекао трговачки конвој који се враћао у Холандију. Успешно

је препловио Канал. Енглезе је изненада напао и потукао код Данџеса. Када се враћао из

правца Ла Рошела, Енглези су покушали да га зауставе. Тромп је ударио први и 28.

фебруара 1653. код Портленда се распламсала тродневна битка. Тромп је са већином флоте

успео да се пробије кроз Канал.

Највећа битка првог англо-холандског рата одиграла се 12. јуна 1653. код Норт

Форленд - Њупорта када су се први пут обе флоте судариле у пуној јачини. Победу су

славили Енглези. Блејк је приступио уској блокади холандске обале. Холанђани су

покушали да разбију блокаду и у размаку од два дана, 8. и 9. августа 1653, вођене су две

оштре битке - код Катвајка и Схевенхинена - у којима су Холанђани потпуно разбијени.

Сада су обе стране прешле на крстарички рат.

У Средоземљу су Холанђани и Енглези имали ескадре за заштиту своје трговине од

берберских гусара - први око 30 ратних бродова распоређених на више места а други 6

ратних и два наоружана трговачка брода. Одмах по избијању сукоба Холанђани су

блокирали део енглеске флоте у Ливорну, а ратне бродове који су пратили конвој напали

су 6. септембра код острва Елбе и после вишечасовног боја присилили их да уплове у

Порто Лонгоне на Елби. При покушају енглеских бродова из Ливорна и Порто Лонгона да

се сједине, дошло је до битке у којој су Енглези поражени и принуђени да напусте

Средоземље.

Холандију је рат тешко погађао. Њена поморска трговина је готово сасвим замрла.

Сматра се да су Енглези у току рата запленили 1.700 холандских трговачких бродова, што

је по вредности одговарало четвороструком годишњем приходу Енглеске. Поразом

Холандије били су погођени и енглески ројалисти, а учвршћен Кромвелов положај.

Напорна служба и лоше снабдевање изазивали су назадовољство и побуне и у енглеској

морнарици а Средоземно море је било затворено за енглеску трговину. Стога је Кромвел

приста на преговоре. Миром у Вестминстеру, 15. априла 1654, Холандија је признала

Навигациони акт, пристала на поздрав енглеској застави у британским морима и платила

ратну одштету од 900.000 фунти. Англо-холандски рат 1652-1554. био је приви од три

оружана сукоба ове две земље за превласт на мору.88 Два пута је Енглеска тријумфовала.

Холандија била принуђена да првенство у прекоморској трговини и колонијама препусти

својој супарници.

После успешно завршеног рата са Холандијом Енглеска која је обезбедила и

учврстила свој удео у светској поморској трговини, ушла је у рат са Шпанијом с циљем

директног напада на шпанске колоније. Лети 1654. опремљене су две ескадре. Прва, од 25

бродова, упућена је крајем септембра исте године у Средоземно море под Блејковом

командом. Блејк је присилио папу Александра VIII и великог војводу од Тоскане да плате

одштету због помагања принца Рупрехта и Холанђана у англо-холандском рату. Пошто је

беј Туниса одбио да гарантује безбедност енглеских бродова и грађана од напада туниских

88 Друга два су се водила 1665-67 и 1672-74.

гусара, Блејк је 9. априла 1655. упловио са 15 бродова у добро утврђену луку Порто-

Фарина, усидрио се испред батерија и ућуткао их после четворочасовног артиљеријског

двобоја. Енглески лаки бродови продрли су у унутрашњу луку и спалили 9 туниских

ратних бродова. Почетком јуна Блејк је стигао пред Кадиз и отпочео блокаду луке и

шпанске јужне обале ради хватања сребрне флоте али се у септембру повукао. Блокада

шпанске обале настављена је марта 1656. а септембра исте године Блејк је пресрео сребрну

флоту која се враћала из Мексика и после жестоког боја заробила и и потопила већину

бродова. Другу шпанску флоту Енглези су потпуно уништили априла 1657. у луци Санта

Круз де Тенерифе. Друга енглеска ескадра од 18 ратних и 20 транспортних бродова са

3.000 војника је под заповедништво адмирала Вилијама Пена усмерила се на шпанске

поседе у Западној Индији (Америка). Ово је био један од Кромвелових највећих војних

неуспеха. Припреме су извршене аљкаво у стилу Бакингемових похода. Окупљени су

најгори војници из различитих пукова а придодати су им насилно мобилисани цивили.

Експедиција је била неприпремљна за тропску климу. Велики број војника је оболео.

Енглези су се априла 1655. искрцали 7.000 војника на Хиспаниолу (Санто Доминго) али их

је ту на брзину сакупљено шпанско становништво потукло. Да би умањио бруку Пен је

кренуо на слабо брањену Јамајку коју је освојио 10-17. маја. Кромвел је придобио за

савезника Француску па су француске и енглеске трупе потукле Шпанце на пешчаним

дунама Денкерка јуна 1658. (Битка на дунама).

7.5. Верски живот у републици - верске слободе - велики број верских фанатика - пета

монархија - квекери

Надзор над верским животом поверен је одбору истражних судија који је имао

искључиво право да испита подобност кандидата за свештеничку службу. Одбор је бројао

38 људи и био састављен од презвитеријанаца, инденпендената и неколико баптиста.

Промењени су и декани универзитета и управници колеџа.

Верска пометња у време енглеског грађанског рата пружила је јединствену прилику

најразличитијим малим верским заједницама али и појединцима - често би пророк био

праћен са свега десетак следбеника. Чудаци, богомољци или настрани занесењаци који би

у неком времену навиклом на толеранцију привлачили мало пажње толико су

запрепаштавали тадашње јавно мњење да су презвитеријанци бележили и пописивали све

те јеретичке проповеднике и њихова "мишљења" правећи невероватно дуге спискове.

Јавили су се пророци са апокалиптичним визијама. Припадници "Петог царства" су

намеравали да што хитније образују државу Божју у Енглеској. Били су ту и

маглотонијанци, следбеници ексцентричног лондонског кројача који је тврдио да су он и

његов рођак двојица сведока из Откровења (гл. 11). Они су одбацивали проповедање и

тврдили да треба слушати проповеднике са кратко подшишаном косом Дебели стражар

Ричард Сејл ишао је улицама Дарбија, бос, одевен у пртену одећу посут пепелом по глави,

са мирсним цвећем у десном и смрдљивим коровом у левој руци. У новембру 1652. године,

кројач и Ферниса по имену Џорџ Милнер је после двонедељног поста прорекао да ће у

четвртак 2. децембра 1652. бити дан новог стварања када ће се с неба спустити

четвороугаона поњава са овцом. Од многобројних група верских занесењака једна је

прерасла ту почетну бизарност и стекла поштовање народа и државе. То је било друштво

пријатеља које је основао Џорџ Фокс које че сто година касније добити име по коме ће

бити познато -Квекери.

Џорџ Фокс (1624-1691) био је син побожног ткача из једног градића у Лестерширу

и мајке која је била из породице протестантских мученика. Да ли су га да учи обућарски

заната али је са 19 година, када је почео грађански рат, постао лутајући верски занесењак.

Одбијао је да иде у цркву "кућу са звоником" него је са Библијом лутао по пољима и

воћњацима. 89 Од 1648. је почео да проповеда Јеванђеље. Своје учење преузео је делом од

анабаптиста - одбацивање заклетви и војне службе, крајњу неповерљивост према спољним

формама вере. Веровао је да најпростији могу очекивати одуховљеност и да образовање и

проучавање Библије не дају могућност њеног бољег тумачења. човеку није потребан

ауторитет и водич у виду свештеника или проповедника јер свако поседује непосредну

спознају Христа у самом себи "унутрашње светло" "семе Божанства у самој души". Ово

учење о мистичној присутности у души проповедали су и неки радикалнији реформатори.

Заговарао је молитву у себи што је већ било уобичајено међу менонитима. Проповедао је,

такође, да се не треба клањати или скидати капу ни пред ким да се треба са ти обраћати

сваком човеку или жени били они богати или сиромашни, да никад не треба речи добро

вече, нити називати дане у недељи или месеце у години по имену него по броју. Фокс је

често упадао на богослужења, прекидао проповеди и свађао се и убеђивао вернике због

89 Његова породица му је препоручивала да се ожени, други су говорили да треба да ступи у војску а један свештеник му је препоручио дуван и певање псалама.

чега је имао великих проблема - од физичких обрачуна до затвора.90

7.6. Власт у републици - државни савет - Бербонов парламент - отпор следбеника

Пете монархије - Кромвелов други парламент - војна управа - Кромвелова смрт

Енглеска република била је комбинација цивилне и војне власти - на њеном челу

стајали су парламент и државни савет. Парламент, који је сада чинио само доњи дом био

је продужетак Дугог парламента који је сазвао краљ Чарлс 1640. године - у њему је било

тек педесетак од око 500 посланика изабраних 1640. Војска која је имала огроман утицај у

држави била је непријатељски расположена према представничком телу у коме су још увек

седели правници склони узимању мита и промовисању путем личних веза. Државни савет

стојао је као равнотежа између војске и парламента јер су у њега улазили најбољи људи с

обе стране тако да је Савет насупрот парламенту био оличење републиканске врлине.

Кромвел је 20. априла 1653. распустио "Крњи парламент". Међутим нису одржани избори

већ су су посланике изабрале инденпендентске црквене општине а савет официра је

прегледао и допунио списак представника.

Скупштина, од 140 људи (Бербонов парламент - по једном од својих чланова).91

заседала је од јула до децембра 1653. године. Лево крило, које је својом активношћу

обележило петомесечни рад парламента, чинили су следбеници тзв. "Пете монархије"

(Фифтх Монарцхy), радикалног верског покрета. У социјалном погледу стајали на

позицијама левелера. Ова група верских фанатика ("Свеци", "Божји људи") проповедала је,

да, "Пета монархија" - "Држава Божја на земљи" која треба да отпочне другим Христовим

доласком - само што није наступила.92 Њихов гласноговорник био је Мајор Томас Харисон,

90 Фокс је ушао у цркву Свете Марије у Нотингему и супроставио се проповеднику усред проповеди. У Мидленду је је стално прекидао богослужења - разбеснела паства у једном граду га је пребила, стављали су га на стуб срама и више пута затварали. Похвалио је некога Вилијема Симпсона који је ишао наг улицама лоднона и тако саблажњавао људе. Приликом једног од честих прекида богослужења оставио је утисак на извесну Маргарет Фе. Она је убедила свог мужа адвоката да Фоксу пруже уточиште у њиховој кући. По мужевљевој смрти Фокс се оженио својом добротворком

91 Код Скаскин-Вајнштана и "зеленашки парламент"- не због неке везе његових чланова са позајмицама уз високу камату него зато што је зелена боја симбол "левелера".

92 Њихово учење се заснивало на Књизи пророка Данила и Откровењу у којима се говори о четири велика царства (Асирско-Валвилонско, Персијско, Македонско и Римско) после којих наступа други Христов долазак, страшни суд и успостављање Царства Божијег (Ово је и једна од општеприхваћених периодизација историје света која је дуго била актуелна). Владавина четвртог царства била је у току, оличена у Папству које је оличавало Звер или Антихриста.

син касапина. Он се био истакао у рату што је потхрањивало његово уверење да врши

мисију по Божјем налогу. У циљу припреме за "Други долазак" желели су радикалне

политичке, закодавне, социјалне и економске реформе које су задирале у темеље

друштвеног поретка - укидање државне цркве, поједностављивање законодавства.93 Део

њиховог програма је у кратком периоду спроведен у дело. Убирање трошарина и других

индиректних пореза предато је у надлежност државним чиновницима и одузето закупцима.

Издат је низ строгих аката о завођењу одговорности за државни дуг и порезе. Смањени су

државни расходи смањивањем војске и официрских примања. Уведен је грађански брак.

Донесен је закон о ослобођењу дужника затворених у тамнице и приступило се изради

пројекта закона о организацији државне помоћи сиромашнима.

Бербонов парламент изневерио је Кромвелова очекивања да ће у њему наћи ослонац

за управљање државом. Иако у мањини припадници "Пете монархије" су доста утицали на

рад скупштине. Умерена већина је почела да се противи. Незадовољство је било велико и у

ванпарламентарним круговима буржоазије и племства. Умерени су одлучили да распусте

парламент и власт предају Кромвелу на кога су се сада свеци обрушили називајући га

"Старом Аждајом" (Old Dragon - Сотона) и "човеком греха". После неколико дана, савет

официра је поднео нов пројекат устава под насловом Оруђе управе (Instrument of

Goverment) по коме је власт пажљиво подељена између протектора, Државног савета и

Парламента.94 За доживотног лорда-протектора проглашен је 16. децембра Оливер

Кромвел.

Остало је још да се сазове нови Парламент. У Оруђу управе зацртан је и нови

изборни закон који је предвиђао измену у расподели посланика по изборним окрузима.

Њиме су многа "трула места" изгубила право да дају посланике. Према томе нова изборна

подела одговарала је реалном стању и променама до којих је довео привредни развитак.

Међутим, нови изборни закон је био далеко од жеља војске из времена грађанског рата. Не

само да није уведено опште право гласа него је изборни ценз знатно повећан - са 40

шилинга на 200 фунти годишње. Према томе из бирачког тела су искључени средња и

ситна буржоазија. "Каваљери" су били лишени права гласа.

Кромвелов први парламент заседао је кратко, од септембра 1654. до јануара 1655.

93 Свођење закона "на величину џепне књиге" (мисли се на Библију).

94 Устав је рађен великим делом по угледу на Главе преgлога из 1647. године.

године. Мада су у њему били представници својине и реда - племство, крупна а делом и

средња буржоазија, и у њему су се нашли противници диктатуре Кромвела и војске.

Опозиција је покушала да ограничи власт лорда-протектора па је Кромвел распустио

парламент. Пошто је у земљи и даље постојала опасност од побуне ројалиста и социјалних

немира нижих слојева, Кромвел се опет ослонио на војску. Енглеска је подељена на 11

округа на чије су чело августа 1655.постављени генерал-мајори са 500 војника и

неограниченим овлашћењима. Ови су гушили немире и с лева и с десна - прогањали и

ројалисте и левелере. То се претворило у праву војну инквизицију. Борбе петлова, игре

медведа, коњске трке, позоришне представе и јавне куће су забрањени. То је учињено

делом из морално-верских разлога како би се сузбиле све испразне и неморалне забаве и

поштовала строга пуританска недеља, делом да би се спречило окупљање већих група

људи.

Други парламент протектората заседао је од септембра 1656. до јуна 1657. године.

Кромвел га је сазвао због финансијских проблема а и зато што се овакав начин владавине

није слагао са његовом природом и уверењима. Приликом избора генерал-мајори су имали

велики утицај. Из парламента је исклучено 100 посланика радикалних уверења. Парламент

је испољио незадовољство војном диктатуром и желео је цивилну владавину али опет с

ослонцем на Кромвела. Донео је акт Понизна петиција и савет (Humble Petition and

Advice) по коме је протектор требао да бира свог наследника и саветнике. Кромвелу је је

понудио и краљевску круну али је овај то, после оклевања (вероватно под притиском

војске), 27. маја 1657.одбио. Поново је успостављен Горњи дом сада под називом Други

дом у који је ушло 30 Кромвелових најближих сарадника. Искључених 100 посланика су

поново могли да учествују у раду парламента. Доњи дом се успротивио војној диктатури и

почео са нападима на Горњи дом у коме су седеле Кромвелове присталице. Разљућен

протектор је расупстио скупштину речима"Ја мислим да је крајње време да окончам вашу

седницу. И ја ћу распустити овај Парламент. И нека Бог буде судија између вас и мене".

Кромвел је умро седам месеци по распуштању овог парламента. Тако је отишла са

историјске сцене једна од највећих личности енглеске прошлости. Кромвелов свакодневни

лични живот, политичко деловање и командовање у борби били су прожети дубоком

религиозношћу. Све што је чинио било то племенито или свирепо попут обрачуна са

Ирцима чинио је са вером да га Бог води и штити. "Ако је стремио ка небу, био је дубоко

укорењен у земљу". Кромвел је био разборит и одмерен човек у свему што је радио. Није

нагињао крајностима. Иако је као прави пуританац владао својим осећањима и поступцима

није био мрачне, круте нарави - имао је разумевања за животне радости и био отворен и

расположен и спреман за шалу у општењу са људима.

7.7. Стање после Кромвелове смрти - Ричард Кромвел - Џорџ Монк - споразум у

Бреди - рестаурација монархије

Кромвела је на месту протектора наследио син Ричард - бледа сенка очевих врлина

и способности и историјска личност без значаја. Њега је сменио убрзо горњи слој

официрског кора - официрски савет - Савет безбеgности (Comitte of Safety) коме је

фактички припала власт у земљи. Најутицајнија личност у Савету био је генерал Џон

Ламберт. Он је био способан војник и учествовао је у свим значајнијим биткама и

политичким расправама у време грађанског рата. Пошто је био једна од личности

најближих Кромвелу многи су у њему видели протекторовог наследника а и сам

амбициозни Ламберт се носио том мишљу.95 Због својих конзервативних политичких

уверења Ламберт се супростављао и Кромвелу па га је овај 1657. принудио да поднесе

оставку на све положаје и повуче се у приватни живот. У пометњи која је настала после

протекторове смрти Ламберт је искористио прилику и постао један од најутицајнијих

политичара. Распуштен је парламент изабран у време Кромвела и поново сазван "Крњи

парламент" што је јасно говорило да се инсистира на легитимитету и да конзервативци

преовлађују. Међутим Ламберту и Савету безбедности није пошло за руком да уведу

чврсту власт. Нестанком Кромвела са сцене није више било ни личности ни установе која

би стабилизовала републику. Цивили су били сити владавине "капетана, оклопника и

копљоноша". У самој војсци стање није било сређено - владало је супарништво између

ветерана и нових пукова, пешадије и коњице, појединих команданата. Земља је била и у

неповољном економском стању - трговци су се опет жалили на конкуренцију холанђана и

на штету коју су трпели од напада гусара међу којима је било много ројалиста. Земљишни

фонд којим је држава располагала истопио се и државна каса није више била солвентна.

Виши слојеви становништва су све више излаз из ситуације видели у рестаурацији

монархије.

Сада је на сцену ступио генерал Џорџ Монк, гувернер Шкотске. Овај средовечни

95 У војно-политичкој хијерархији био је на трећем месту одмах после Кромвела и Ајретона.

војник од заната, духовит и лепе физичке појаве, имао је запажену и бурну каријеру иза

себе.96 За време Чарлса I, када му је било 16 година, ступио је у војску. Учествовао је у

Бакингемовим експедицијама на Кадиз Ла Рошел (1625, 1627). У току 30-их година се у

оквиру енглеске добровољачке јединице борио на страни Холанђана у 30-годишњем рату.

Учествовао је у Бискупским ратовима против Шкота (1639-40) и Страфордовом походу на

Ирску (1642-43). У грађанском рату борио се на страни краља предводећи Ирски пук. У

бици код Нантвича јануара 1644. потукао га је и заробио Ферфакс и Монк је провео две

године у тамници у Тауеру. 97 Ослобођен је и учествовао је у Кромвеловом походу на

Ирску (1647-49) на Шкотску (1652-53). У рату са Холађанима био је један од Генерала на

мору. Био је противник војне власти.

Његова шкотска војска је за разлику од трупа у Енглеској била дисциплинована.

Сада су неки политичари почели да му се обраћају за помоћ. Он није имао јасног

политичког плана. Преговарао је, са члановима парламента одуговлачећи, добијајући на

времену и чистећи из војске бунтовнике и политички непоуздане људе. Најкасније 1659.

ступио је у везу са краљем Чарлсом II и одлучио се за рестаурацију монархије. Прешао је

са војском у Енглеску јануара 1660. године.98 Подршку му је пружио славни командант

Војске новог модела Томас Ферфакс, који је заузео Јорк дан раније. Мирољубиво, без

отпора, Монкове трупе су, по дубоком снегу, стигле у Лондон 3. фебруара. У почетку је

Монк био спреман да се повинује цивилним властима али је постепено, под утицајем своје

амбициозне жене и неких политичара, преузео ствар у своје руке. Дозволио је повратак у

Крњи парламент свим члановима Дугог парламента који су одстрањени у Прајдовом

чишћењу 1648. године. Обновљени Дуги парламент је донео марта 1660. одлуку о свом

распуштању и одредио поновне изборе. За то време Монк је саветовао краља Чарлса II да

се из Брисела у шпанској Низоземској пресели у Бреду у Холандији. Ту је априла 1660.

краљ издао тзв. Бредску декларацију у којој је изнео услове под којим ће се вратити на

престо. Свестан да ће рестаурација бити врло лако прихваћена од већине становништва ако

не буде дирао у неке тековине револуције, Краљ је начинио врло мудре и неопходне

96 George Monck (Monk, 1608-1670).

97 Ту му је љубавница била затворска праља коју је после оженио.

98 Трупе које је водио Монк из шкотске су постале краљева гарда - и данас најчувенији енглески гардијски пук Колgстрим (Coldstream - село кроз који су Монкови војници прошли упркос огромном снегу).

уступке - општа амнестија; да нови власници задрже земље конфисковане ројалистима,

круни и цркви које су на разне начине прешле у својину нових власника; слобода

вероисповести. Монк је спречио презвитеријанце да поставе захтеве који би онемогућили

споразум са краљем. Нови парламент (Конвенцијски) састао се 25. априла 1660. и 8. маја

прогласио Чарлса II краљем Енглеске. Он је стигао у Довер две недеље доцније, 25. маја

1660. године. На обали га је дочекао Монк који је за улогу коју је одиграо обасут

почастима.

ЧАРЛС II (1660-1685)

1. краљева личност

Када је ступио на престо Енглеске Чарлс II имао је 30 година.99 Био је најстарији

преживели син Чарлса И и француске принцезе Анријете-Марије. Провео је тешко

дечаштво и младост у грађанском рату и избеглиштву у Француској и Низоземској. Ова

искуства учинила су да се развије у самопоздану личност. Умео је да процени људе и

управља њима. Био је висок, атлетске појаве и дуге црне косе и мало је личио на типичног

Енглеза. Као и његови претходници на престолу био је склон уживањима и на двору се

водио раскалашан живот који је јако одударао од пуританске строгости која је владала у

време револуције. Чарлс II је државне послове радије препуштао својим саветницима. Када

би га некако уловили између шетњи, куглања, тениса и удварања дамама и довукли на

седницу савета он се досађивао. Ретко је узимао реч - пуштао је саветнике да расправљају

док се он играо својим псима. Ожењен је из политичких разлога португалском принцезом

из династије Браганца, Катерином. Ова "женица из португалског манастира" мало је

привлачила краља и често му је служила за подсмех. С њом није имао потомства. Уживао

је у читавом низу љубавница и с њима изродио 14-сторо ванбрачне деце од којих је

најзначајнији био Монмут који ће начинити више покушаја да се докопа престола.100

2. Рестаурација монархије - верска рестаурација - Кларендонов закон - државна

управа - Кларендон - кабала - јачање католичанства на двору - преговори са Лујем

99 Рођен је 29. маја 1630.

100 Краљеве љубавнице биле су Луси Волтер, Барбара Палмер - војвоткиња од Кливленда; Нел Гвин и Лујза де Керуил- војвоткиња од Портсмута.

XIV о покатоличавању Енглеске

Сам процес рестаурације монархије имао је два периода. Тзв. Прву рестаурацију

(април-децембар 1660) спроводио је у дело презвитеријански парламент изабран под

Монком а Друга рестаурација је дело Каваљерског парламента који је заседао читавих 18

година (1661-1679).

По ступању на престо Чарлс је сходно обећању које је дао у Бреди прогласио

амнестију. Међутим за оне који су осудили његовог оца Чарлса I није било опроштаја. Њих

11-оро је погубљено.101

Презвитеријански парламент је уместо републиканске "отворености за таленте"

поново на положаје вратио припаднике аристократских породица. Каваљери, огорчени

прогонима, губитком имовине и боравком у емиграцији захтевали су и накнаду

материјалне штете. Међутим, у Монковом парламенту још увек је седела презвитеријанска

већина која је успела да ове захтеве отклони. Ројалисти којима је извршена директна

конфискација имовине успели су да поврате изгубљено. Међутим они каваљери који су

упропашћени тешким глобама републиканске владе остали су кратких рукава. Тако је

извршена "социјална рестаурација". Остало је још питање англиканске цркве тј. "верске

рестаурације". Презвитеријански парламент је ово питање одложио у варљивој нади да

неће доћи до поновног успостављања епископалне цркве. Посланици нису увиђали да

после политичке и социјалне рестаурације нужно долази и верска.

Мере парламента нису наишле на отпор изузев неуспелог устанака који су

покушали да дигну следбеници "Петог царства" јануара 1661. године. То је послужило

влади као изговор да побије више републиканских ветерана који нису прихватали нови

поредак -тиме је запечаћена могућност повратка војне диктатуре.

После ових делимичних промена распуштен је Монков парламент. Изабран је нови

"каваљерски парламент" у који су ушли припадници породица лојалних династији. То су

били врло млади људи који ће тек после деценије седења у парламенту стећи пуну

политичку зрелост.102 Овај парламент је задао одсудан ударац пуританизму. Најпре је

101 Краљeубицама је судило веће састављено и од презвитеријанаца и од каваљера. Губилиште је постављено на истом месту где је одрубљена глава краљу Чарлсу. Неки су успели да се спасу бекством а осуђени су се већином држали храбро и достојанствено. Када је џелат показао главе и срца погубљених руљи чули су се узвици одобравања.

102 "Морам их чувати док им браде не израсту" - говорио је краљ Чарлс II.

распуштена војска. Краљ Чарлс II је по природи био апсолутиста и милитариста али му је

сметала велика стајаћа војска снажно задојена пуританским и "секташким" идејама.

Морнарица, "плави капути", остала је јака - чак 100.000 људи - краљу је више сметало

10.000 "црвених капута" копнене војске која је распуштена.

Тада је уследио драконски Кларенgонов закон (Clanrendon Code). То је био читав

низ одредби које је каваљерски парламент донео у раздобљу 1661-1665. усмерених на

јачање англиканске цркве и потпуно сламање презвитеријанаца. Закон је добио име по

Едварду Хајду ерлу од Кларендона тадашњем премијеру и писцу најчувеније савремене

историје енглеске револуције. Треба рећи да је назив сасвим неоправдан јер је Кларендон

као и краљ заговарао толерантнију верску политику.103 Кларендонов закон чинила су

четири закона:

1) Акт о Корпорацији (Corporation Act) из децембра 1661. којим су све службе у локалним

органима власти биле поверене само онима који припадају англиканској цркви.

2) Акт о јеgнообразности (Act of Uniformity) из маја 1662. поново је ставио на снагу Књигу

општих молитава и отпуштено је из службе 2.000 пуританских свештеника и управника

школа који су одбили да у потпуности признају Молитвеник.

3) Акт о Конвенту (Conventicle Act) из маја 1664 . предвидио је казне за све оне који

похађају било какав верски скуп изван Англиканске цркве, проповедају на таквом скупу

или изнајме зграду за његово одржавање. Први и други пут се за онога ко начини овакав

преступ предвиђала казна затвора, трећи - изгнантство а четврти - смрт.

4) Акт о пет миља (Five Mile Act) октобар 1665. По овој одредби се свештеник или учитељ

нису смели приближити у круг од 5 миља од неког града пре но што се изјасне да неће

103 Edward Hyde 1st earl of Clarendon (1609-1674). Отац му је био сеоски племић који се посветио правничкој каријери. Кларендон је такође школован за правника на Оксфорду. Био је члан Дугог парламента. Спочетка је подржавао све одлуке које су ограничавале краљевски апсолутизам. Противио се презвитеријанском уређењу цркве и залагао за умерени епископализам. Постао је 1641. саветник Чарлса I кога је без успеха покушавао да убеди да склопи компромис са парламентом. Није био без остатка ројалиста и у краљевом табору је за време грађанског рата представљао умерену струју. Постао је председник савета младог Чарлса II кога је следио у емиграцији. Преговарао је са Монком при доношењу декларације у Бреди и на тај начин обезбедио Чарлсу повратак на престо без проливања крви. Постао је канцелар јуна 1660. Био је високих-начела и неподмитљив али крут, неприступачан и строг. Његова ћерка Ана Хајд постала је љубавница а потом и жена краљевог брата Џемса (будућег краља Џемса II). У току његове владе десио се читав низ крупних политичких неповољности по Енглеску - продаја Денкерка Француској, други рат са Холандијој куга и пожар у Лондону. Пао је у немилост и побегао из земље како би избегао парламентарну истрагу. Написао је два важна дела: Историју побуне (History of the Rebellion) и мемоаре Живот (Life) која су објављена 1702-4. и 1759.

никада заговарати могућност промене уређења у држави или цркви. Пошто су пуританске

заједнице биле смештене углавном по градовима ово је представљао велики ударац за њих.

Све до Славне револуције 1688. Кларендонов закон је до краја спровођен.104 Његови

извршиоци били су локални магистрати које су сада чинили англиканци огорчени

поступком према њима у Кромвелово време - многи месни управљачи су проводили добар

део свог службовања упадајући изненада на поноћна окупљања презвитеријанаца и ловећи

учитеље и проповеднике. Велики број плаћених доушника је радио исти посао. Стотине

проповедника и верских занесењака су завршили на вешалима. То је нанело ударац

пуританизму од кога се неће никада сасвим повратити - нарочито у погледу политичког

утицаја.

Презвитеријанци су изгубивши статус државне цркве постали само једна у мору

непризнатих секти. Многобројни презвитеријанци из редова племства приступили су

англиканској цркви не желећи да изгубе политичка права и друштвени положај. Одани су

остали једино ситни буржуји. Да би избегли прогоне многи презвитеријанци али и

припадници других секти попут квекера су се исељавали у Америку. Пуританизам је ипак

оставио видљивог трага на духовном животу и менталитету Енглеза. То се очитује у

раширеној склоности читања и тумачења Библије међу свим слојевима становништва,

самоконтроли, суздржаности у опхођењу, меланхоличној нарави људи, предузимљивости у

привредним потхватима. Пуританске идеје ће поново оживети тек у XIX веку.

Као реакција на дуготрајни и бурни период верског занесењаштва и распри око

религије јавили су се у извесној мери верска равнодушност и рационализам. Међу

енглеским државницима неће бити више дубоко религиозних људи попут Кромвела и

његових савременика. Рационализам и одсуство верског фанатизма биће један од чинилаца

који ће омогућити развој природних наука и рационалистичке филозофије у Енглеској у

време последњих Стјуарта. У сваком случају загрижени и дисциплиновани пуританци

постали су досадни и непожељни у високом друштву које се после дугогодишње

владавине строгих верника окренуло веселијем и распуснијем животу.

Убрзо после уследио је Кларендонов пад. Рат са Холандијом донео је мало успеха.

Краљ је био киван на њега због брака са Катерином Браганца. Пошто је Кларендонова

ћерка била удата за Џемса сви су у њему видели будућег краљевског таста и то је будило

104 Прогони су нешто ублажени Актом о опроштају (Act of Indulgence) 1672. године.

страх и завист његових противника којих није било мало.

После Кларендоновог силаска с политичке сцене, 1670. године, наступиле су

значајне промене у државној управи. Краљев Лични савет (Privy Council) из времена

Тјудора задржао је своју извршну власт али је почео да губи на значају. Образован је један

ужи круг министара назван Кабала.105 То је био тек корак ка правом кабинету. То није било

јединствено тело где поједини чланови нису били одговорни за делатност својих колега.

Парламенту нису уопште одговарали за свој рад сем у случају непосредног и личног

напада - поступком истраге (Impeachment) или Акта о провери (Test Act).

У верском погледу краљ је нагињао католицизму. Његова мајка Анријета Марија

била је одана католкиња и покушавала је да га обрати у римску веру док је био у

избеглиштву. То јој није пошло за руком првенствено заслугом Кларендона и других људи

из његовог круга који су сходно жељи Чарлса I младог краља чврсто држали у

англиканској вери. Краљева сестра Анријета војвотикиња од Орлеана, коју је много волео,

била је католкиња. Краљ би вероватно начинио уступке енглеским католицима али је

морао да одустане од тога јер би га то довело у сукоб са парламентом. Чарлс II је у току

1662-63. ушао у преговоре са папом и француским краљем Лујем XIV са циљем да

васпостави католицизам у Енглеској. Ритуал англиканске цркве требао је да буде

изједначен са римокатоличким с тим што ће се причест делити у оба вида. Енглеска црква

признала би папу за поглавара с тим што би уживала извесну аутномију сличну

галиканској цркви у Француској. Од Луја XIV очекивао је војну и новчану помоћ у

остварењу те намере.

Преговори су вођени у строгој тајности и отегли су се неколико година. Папа није

имао разумевања за половично обраћење какво му је Џемс нудио а страховао је да ће се

све разбити о отпор парламента. Чарлс II се уплео и у политички савез са Француском -

тајним уговором у Доверу (1670) обећао је Лују XIV да ће се обратити и себе и своје

поданике у католичанство и повести рат са Холандијом. У рат је ушао 1672. године.

Вероватно се тајно покрстио.106 Антикатоличко расположење у земљи било је трајно и

велико. Чарлс је под видом Акта о опроштају (Act of Indulgence) покушао да положај

католика учини сношљивијим сходно својим обећањима Лују XIV. Парламент је одлучно

105 ? CABALA - скраћеница изведена од почетних слова презимена министара (Cliford, Arlington, Buckingham, Ashley, Lauderdale).

106 То је поверио двојици својих саветника.

био против те декларације па се његов однос са краљем погоршао. Краљ је био приморан

да се одрекне декларације добивши заузврат од парламента крупан кредит. Наслутивши

шта се крије иза краљеве жеље за верском толеранцијом, следеће 1673. парламент је донео

Акт провере (Test Act) по коме они који нису припадали англиканској цркви нису могли

добити ни цивилну ни војну службу. Чарлс II је схватио да је боље да одустане од намере

де Енглезе преведе у римску веру. Његов брат и будући краљ, Џемс војвода од Јорка, није

извукао никакву поуку па је од 1674. преузео улогу католичког експонента у Енглеској.

Прва Кабала на чијем челу је био ерл Шефтесбери пала је после сукоба краља и

парламента око верске толеранције и увођења Акта о провери.

4. Денбијева влада - Оутсова ("Папистичка") завера - јачање антикатоличких

расположења у народу - подела на виговце и торијевце - судски процес

Шефтесберија је наследио Томас Осборн гроф од Денбија. Ова влада се одмах

суочила са негодовањем јавног мњења које су подстакле вести да је краљев брат и

престолонаследник, Џемс војвода од Јорка, католик. На отпор је наилазила и спољна

политика ослањања на Француску. Денби је успео да отклони ово незадовољство

безусловном подршком англканизму пошто је одобрио казнене законе за припаднике друге

вере. Испољио је непријатељство према Француској и престолонаследника Џемса венчао

са Холађанком Маријом из владарске куће Оранских која је важила већ 100 година као

заточник протестантске вере. Упркос овим потезима Денби се није задржао на власти.

Откривена је септембра 1678. "Паклена завера" коју су сковали језуити да убију краља, уз

помоћ Француза и Ираца освоје Енглеску и присиле њене становнике да се обрате у

католичанство. То је била једна од оних прича у којој је било тешко разлучити истинито од

измишљеног, кривотворене документе од оригиналних и тим пре је уносила велико

узбуђење у јавност. Прве вести о завери предочио је државном савету Тит Оутс човек

бурне, мрачне и нечасне прошлости. Он је био протестант који је прешао у католичанство

и провео две године у језуитским школама у Шпанији и Низоземској.107 Био је "избачен из

107Отац Тита Оутса (Titus Oates) био је баптиста и свештеник у једном од Кромвелових пукова. Оутс је постао свештеник англиканске цркве. У младости је био осуђен због лажног сведочења. Прешао је у католичанство надајући се да ће ту постићи неки успех. Боравио је у енглеским језуитским школама у Ваљадолиду у Шпанији (1677) и Сен Омеру у Низоземској (1678). Био је неомиљен међу колегама од којих је и чуо прве информације о завери - да је краљ чарлс одустао од обраћања земље у католичанство а да су сада све наде положене на његовог брата Џемса. Сазнао је да је 24. априла одржан састанак енглеских језуита (али не и да се то десило у одајама престолонаследника Џемса).

сваког удружења у које је ушао". По доласку у Енглеску испричао је неким протестантима

детаље о завери предочивши им подебео рукопис у коме је све детаљно потврђивано са

дугачким (кривотвореним) списком енглеских католика умешаних у овај мрачни план.

Прича је доспела до Државног савета. Пошто је Оутс три ноћи испитиван савет је ступио у

акцију. Оутс је са оружаном пратњом кренуо да претреса куће осумњичених. Код

Колемана, поверљивог секретара краљевог брата Џемса, пронађени су документи, тзв.

Колеманови папири, односно његова преписка са папским нунцијем и исповедником Луја

XIV, оцем Лашезом (Pere La Chaise). За разлику од Оутсових ови документу су били

оригинални.108 У неким писмима која је Колеман упутио оцу Лашезу јасно се видело да је у

питању завера. Иза свега је стајао краљев брат и престолонаследник Џемс. Народ је

захватио гнев и страх. Да ствар буде још гора нађен је убијен протестантски племић сер

Едмунд Бери Годфри.109 Његово тело је било изложено на улици у отвореном ковчегу два

дана и крај њега су дефиловали протестанти заклињући се на освету. Људи су ноћима били

на опрезу очекујући католичку инвазију.

Папистичка завера отворила је пандорину кутију политичких несугласица.

Компромитовала је династију у очима Енглеза. Дошло је до сукоба између краља и

парламента. То је и време када су политичке поделе довеле до образовања две струје -

виговаца и торијеваца које ће представљати заметке две велике политичке партије које ће у

наредним столећима доминирати политичким животом Енглеске.

Прва струја виговци, добила је име по речи Вигамор (Whiggamores) како су за време

револуције звали загрижен шкотске презвитеријанце "који су давили бискупе по

мочварама". Тако су сада у парламенту поспрдно противници називали посланике који су

се залагали да се краљевом брату Џемсу ускрати право наслеђа престола. Ову струју

чинили су аристократи и припадници средње класе, поглавито бивши пуританци и

"облоглави" који су се сада прикључили англиканској цркви. Залагали су се за ограничење

краљеве власти од стране парламента, већу верску толеранцију према протестантима и

били антикатолички расположени. То је практично био ублажени програм пуританаца из

времена уочи револуције.

Друга струја у парламенту названа је, такође од противника, торијевци. Torry су

108 Папири су откривени у једној кутији скривеној иза димњака.

109 ? На његовом врату били су уочљиви трагови дављења а мачем му је прободено срце.

били ирски одметници католици који су се супростављали енглеској власти у време

републике и сурово се разрачунавали са протестантским досељеницима. Торијевци су

заступати оданост круни и англиканској цркви. Треба рећи да ће и по питању социјалног

порекла њихових следбеника и у погледу програма ове странке касније еволуирати и да ће

се задржати само називи. У ово време камен спотицања између краља и торијеваца са једне

и виговаца са друге стране биће питање наслеђа престола Џемса војводе од Јорка.

Резултат борбе биће да ће краљ у раздобљу од 1679. до 1681. распустити четири

парламента и пречи на апсолутистички начин владавине.

5. Проблем наслеђа престола - "Ексклузиона криза"

У атмосфери паничног страха од католика почело је последње заседање "каваљерског

парламента" (21. октобар - 30. децембар 1678.). Парламент је кренуо са истрагом

"Папистичке завере".110 Под његовим притиском краљ је подигао милицију, окружио двор

топовима и напунио затворе стотинама католика, мада сам није био уплашен. Колеман је

приликом истраге изјавио да је Џемс знао и одобравао његову преписку. Један део

посланика предвођен бившим канцеларом Шефтесберијем видео је у свему опасност за

протестантску веру и захтевао драстичну истрагу. Желео је да искористи прилику када је

верска исправност краљевске куће била компромитована и ојача власт парламента - то су

будући виговци. Други у парламенту на чијем је челу био Денби били су одмеренији и

тражили заштиту краља и његове породице - то су будући Торијевци. Бивши енглески

амбасадор у Француској Ралф Монтагју напао је Денбија да је у његово име тајно

преговарао са Французима тражећи новац за краља.111

Парламент је био озлојеђен. Спроведен је Акт провере којим су из парламента

искључени сви католици сем Џемса краљевог брата. Денби је подвргнут истрази.

Аргументи торијеваца да је Денбијева дужност била да се повинује краљевим наређењима

нису усвојени. Краљ је јануара 1679. после 18 година рада распустио "каваљерски

парламент".

На изборима за нови парламент фебурара 1679. победили су виговци захваљујући

својој организованости и страначкој дисциплини.112 Они су сада озбиљно размишљали о

110 Popish plot - под тим именом се ова завера помиње у литератури и као појам има одреднице у лексиконима. 111 Краљ је добио 300.000 фунти.

112 У Лондону је још 1675. основан Клуб зелене врпце (Green Ribon Club) који је испрва окупљао

томе да спрече Џемса, осведоченог католика, да наследи престо и доведу другог

кандидата. Додуше било је извесних спорова унутар виговаца да ли да се Џемсова власт

ограничи или да се српечи његов долазак на престо. Прву опцију заступао је Халифакс а

другу Шефтесбери. Парламент је припремио акт о искључењу из наследства (Еxцлусион

Билл). Тако је почела тзв. Криза око искључења (Exclusion crisis) која је трајала две године

и расправљана у три "Ексклузиона парламента".

Први "Есклузиони парламент" (март-јули 1679) присило је Денбија на оставку и

наставио истрагу против њега. Краљ га је својом одлуком изузео од тужбе. Доњи дом је

одлуку прогласио нелегитимном. Дом Лордова је ухапсио Денбија који је следећих пет

година провео у Тауеру. Међутим Акт о искључењу није прошао јер је краљ распустио

парламент како би спречио његово усвајање. У лето 1679. политичка игра се наставила ван

парламента. Виговци су у своје планове сада укључили краљевог ванбрачног сина

Монмута. Овај врло леп и неозбиљан 30-годишњак који је умео да општи за народом и

побуди у њему симпатије "био је створен да буде играчка у рукама других".113 Како је у

Шкотској избио устанак протестаната под вођством Бодвела виговци су искористили

прилику и предложили да он угуши устанак. Чарлс је због јавног мњења, које се

противило рату и било склоно виговцима, пристао да начини овакав рискантан потез (није

дозволио да му то поквари расположење па је време проводио у риболову). Ситуација је

ишла на руку Шефтесберију и његовим истомишљеницима - краљ Чарлс се изненада

разболео, Џемс је био у формалном изгнанству у Бриселу а њихов претендент Монмут на

северу са војском. Група племића је успела да доведе Џемса у Енглеску међутим он је тамо

затекао краља Чарлса како се са уобичајеном веселошћу опоравља. Чарлс је да би

отклонио опасност наредио Монмуту да преда команду над војском у Шкотској па је и

њега и Џемса послао у иностранство. 114 Монмут се на своју руку вратио у Лондон после

презвитеријанце а од 1679. постао је упориште виговаца. Имао је великог уплива на лондонске масе које је, попут јакобинског клуба у Паризу из времена француске револуције (с њиме га пореди Тревељан) могао да за кратко време мобилише становнике неких лондоских четврти. Осим посланика у клубу су се окупљали неки чланови лондонске градске управе, најмљени песници и памфлетисти, искусни завереници.

113 James Scott duke of Monmouth (1649-1685) син Чарлса II (бар тако је краљ веровао) и његове љубавнице Луси Волтер (Walter) образован на безбрижном двору и размажен. Ожењен је као 14-годишњак врло богатом Аном Скот грофицом од Буклеа. Учествовао је у трећем англо-холандском рату (1672-74).

114 Монмута у Холандију, Џемса у Шкотску.

месец дана али га је краљ опет изгнао.

Други ексклузиони парламент требао је да се састане октобра 1679. али је краљ

одложио његов сазив до октобра 1680. године.

На овом заседању до револуционарности борбени виговци су опет покушали да

спроведу Акт о искључењу. Међутим у Дому Лордова Акт је одбијен са 63 напрема 30

гласова. Краљ, који је лично присуствовао расправи одлучио је да распусти парламент.

Трећи ексклузиони парламент састао се у Оксфорду марта 1681. године, на краљев

захтев, како би се избегао утицај антикатолички расположене лондонске гомиле.115

Торијевци и виговци су се већ и на улицама сукобљавали у двобојима. Универзитетске

зграде биле су адаптиране за смештај парламента и разних комисија. Краљ је пунудио врло

прихватљиво решење: да у Џемсово име као регенти владају Виљем Орански и његова

жена Марија. Холандски владар био је осведочени протестант што би требало да

одобровољи виговце. Краљ Чарлс уопште није био рад да ову могућност српведе у дело -

предложио је то зато што је знао да ће га политички острашћени виговци одбити 116. Ови су

то из себичних интереса и учинили отворено истичући као свог кандидата Монмута. Краљ

је марта 1681. обезбедио материјалну помоћ од Луја XIV како не би зависио од парламента

што му је олакшало одлуку да распусти представничко тело и почне да влада сам. Када је

краљ саопштио да је парламент распуштен посланици су били преплашени. Очекивали су

да ће краљ послати војнике да их похапсе. "Цене коња у Оксфорду удвостручиле су се као

у граду у који траба да уђе победоносни непријатељ." Шефтесбери је залуду слао гласнике

по граду како би убедио посланике да остану на окупу. Ови су се разбежали сваки у свој

крај.

6. Распуштање парламента - завера за свргавање краља

Од распуштања парламента у Оксфорду, 28. марта 1681. па до своје смрти 1685.

Чарлс II је владао без парламента уз помоћ својих министара Рочестера, Сандерленда,

Годолфина и Халифакса. И теоријску и стварну подршку режиму пружили су торијевци.

Они су се од парламентарне странке изродили у дворску камарилу. Сада су, уз

англиканска цркву, оксфордски и кембрички универзитет, заговарали начело

115 Крајем 1679. у Лондону је прирeђена карневалска поворка која је спалила "папу" - лутку одевену за ту прилику. Ово није била сасвим безазлена манифестација јер су изражавана и политичка опредељања и исказивани повици мржње према католицима.

116 "Хвала богу"- писао је један дворанин -"Бог их је заслепио".

недодирљивости монарха по сваку цену. Чак им се и Чарлс II чинио сувише умерен. Већу

популарност међу њима уживао је краљев брат, Џемс војвода од Јорка. око кога се и

развио цео сукоб. Торијевци су искористили прилику да спроведу одмазду над својим

политичким противницима. Виговци су смењивани са положаја које су заузимали у

локалној управи (у централној их није ни било). Локални органи власти су се, уместо као

досад на католике, устремили на виговце. Пред судом се нашао њихов вођа Шефтесбери.

Порота га је у Лондону ослободила и то је изазвало одушевљење његових присталица -

последњу демонстрацију виговаца. Торијевци су, озлојеђени, одлучили да ударе на

лондонску самоуправу. На изборима за шерифа наметнули су, насилно, упркос вољи

већине своје људе. Касније је, у целој Енглеској, влада почела да поставља службенике у

локалним магистратима што је било гажење локалне самоуправе. То је била уобичајена

пракса у апсолутистичким монархијама на континтнту - Шпанији, Француској, Аустрији

али је без преседана у енглеској историји. Забрањена је и слобода говора и штампе.

Сломљени и огорчени Чарлсови противници су одлучили да га уколоне. чланови

клуба "Зелене врпце", Есекс, Расел, Хемпден, Сидни и краљев незаконити син Монмут су у

јесен 1682. разматрали су могућност да дигну земљу на устанак. Неки чланови клуба су у

договору са бившим кромвеловцима, Ремболдом и Ремзијем, планирали атентат на Чарлса

II и његовог брата Џемса.117 Водили су преговоре са Џемсовим зетом, холандским

владаром Виљемом Оранским, који је био најозбиљнији кандидат за наследника.

Завереници су били прилично неодлучни и сметени. Нису били истог мишљења ни по

питању будућег уређења државе. Есекс и Сидни видели су решење у аристократској

ребулици по узору на антички Рим док су Кромвелови ветерани били за демократску

републику. Новембра 1682. власти су забраниле симоблично спаљивање папе и његове

свите које је у спомен ступања на престо краљце Елизабете одржавано сваке године. Тај

дан су завереници одредили као почетак устанка. Уплашен да је завера откривена

Шефтесбери је побегао у Холандију. Остали завереници нису одустали од намере да

уклоне краља.118 Међутим, јуна 1683. неки од учесника су све одали властима. Уследила су

хапшења. Расел и Сидни су погубљени а Шефтесбери је убрзо умро у Холандији у крајњој

беди.

117 Није познато да ли је Шефтесбери био укључен у ове планове.

118 На инсистирање Монмута одустали су од убиства.

7. Спољна политика - ратови са Холандијом

У време рестаурације тридесетогодишњи рат је већ био окончан. Вестфалски мир

1648. и Пиринејски мир између Шпаније и Француске 1659. означили су крај једног

периода у европској историји. Променио се однос снага на политичкој позорници. Цео

XVI век Шпанија је била водећа европска сила - сада је ту улогу преузела Француска под

Лујем XIV.

Чарлс II је у спољној политици ишао на руку интересима Француске - продао је

Лују XIV Денкерк октобра 1662. године. То је учинио из материјалних разлога и током

целе своје владавине ослањаче се на новчану помоћ моћног француског монарха.

Ако Чарлс и није био склон својој жени Катерини Браганца, брачни уговор са

Португалијом донео је користи Енглеској. Португалци су као мираз уступили Бомбај у

Индији и Тангер у Мароку и дали велике концесије енглеској трговини у свом огромном

колонијалном царству. Португалске луке су биле од огромног значаја за енглеску

пловидбу. Помоћ коју су, заузврат, пружали Енглези Португалцима у њиховим сукобима

са Шпанијом није Чарлса много коштала. Тиме су се окористили и Французи јер им је

слабљење Шпаније ишло на руку.

Највећи супарник Енглеске биле су Уједињене провинције и у време Чарлса II

вођена су два англо-холандска рата (1665-1667. и 1672-1674). Холандија је после

изгубљеног рата са Кромвеловом Енглеском (1652-1654) успела да се поврати - средила је

своје финансије, увећала своје колонијалне поседе и проширила своју спољну трговину у

толикој мери да је опет надмашила Енглеску. Политички и војни престиж Холандије

увећан је њеним успесима у Шведско-данском рату.

Увидевши да мирнодоопском конкуренцијом не могу да претекну Холанђане,

Енглези су се опет одлучили на рат. Холанђани су то покушали да избегну посредством

француске дипломатије али им то није пошло за руком. Енглези су још 1664. док рат није

званично почео запосели холандске колоније у Северној Америци, Нову Холандију

(преименовали су је у Њу Џерси) и Нови Амстердам (преименован у Њујорк). Заузети су и

холандски поседи на западној обали Африке.

Холанђани су, под изговором борбе против берберских гусара, опремили ратну

флоту. Адмирал де Ројтер је повратио западноафричке колоније. Као одговор на то

Енглези су запленили све холандске бродове у својим лукама - Холанђани су им узвратили

истом мером. Због напад на свој конвој у Гибралтару 29. децембра 1664. Холандија је ,

месец дана доцније, 24. јануара 1665. објавила рат.119

Енглеска флота била је добро опремљена и обучена. Бројала је око 80 линијских

бродова и фрегата (међу њима било је доста тропалубних наоружаних са по 90 топова) и

око 40 других мањих ратних бродова. У обе флоте укључени су наоручани трговачки

бродови. До прве велике битке дошло је код Лоустофа 13. јуна 1665. године. Победили су

Енглези али то нису могли да искористе јер је у Лондону владала епидемија куге па флота

није излазила из лука. Холанђани су то искористили да се поврате од пораза и опреме нове

бродове. Холандији су се прикључиле Француска и данска које се практично нису

ангажовале у операцијама.

Једна од најчувенијих борби у поморској историји је тзв. четвородневна битка

вођена од 11. до 14. јуна 1666. код Даунса у близини Довера.120 Обе флоте биле су

импресивне. Енглеска је имала 80 линијских бродова а Холанђани 84 с тиме што је на обе

стране било укључен већи број малих бродова. На енглеским линијским бродовима било је

4.460 топова и 22.000 морнара, на холандским 4.615. топова и 31.100 морнара.

Енглеска флота била је издељена на три ескадре а предводили су је заједнички

принц Рупрехт и Џорџ Монк. Холанђанима је командовао адмирал де Ројтер а ескадрамаа

Корнелис Еверстен, Корнелис Тромп. Де Ројтер, најславнији поморски ратник у

Холандској историји ступио је у морнарицу када му је било 15 година. Убрзо је прешао у

војску, најпре у пешадију а потом у коњицу јер се надао да ће на тај начин задобити више

плена од Шпанаца. Вратио се у морнарицу и истакао се приликом напада на један шпански

брод - био је мешу првима оји су прешли на противничку палубу. Том приликом је

задобио рану - једину осим смртносне која ће му под старост бити нанета у бици код

Сиракузе. Врло често је пловио у Западну Индију а 1640. ступио је у службу Португалије

која се тек била отцепила од Шпаније и тражила од Холанђана војну помоћ. Ова јој је

послала 15 линијских бродова и 5 фрегата. Једним линијским бродом заповедао је де

Ројтер. У једном окршају између португалске и шпанске флоте само се он од холандских

119 Енглези су то учинили тек 14. марта 1665.

120 ? Енглеска је на нови (Грегоријански) календар прешла 1752. (католичке земље су то учиниле одмах по његовом увођењу 1582) па је у енглеској литератури датум дат по старом (Јулијанском) календару - 1-4. јун. Забуне настале због неуједначеног коришћења старог и новог календара нису ретке у енглеској историографији.

капетана добро држао што је било пресудно за победу. По повратку у Холандије опет је

најчешће пловио за Западну Индију и по Средоземљу где је стекао велико поверење

берберских владара и становништва. Једном приликом сукобио се са већим шпанским

бродом и потопио га. Посаду и капетана је спасио. Шпанском капетану је поставио питање

шта би он учинио на његовом месту а Шпанац му је пркосно одговорио да би пустио

Холанђане да се подаве. Де Ројтер је плануо и наредио да се сви заробљеници побацају у

море. Одустао је тек пошто је шпански капетан пао на колена и молио га за милост. Када је

Холандија 1658. година пружила помоћ Данској у рату са Шведском Де Ројтер је добио

данско племство. Живео је, иначе, врло скромно, као обичан грађанин. Био је врло

побожан, држао је само једног слугу. Умро је од рана задобијених у бици код Сиракузе

када му је топовско ђуле смрскало обе ноге.

После три дана огорчене борбње између Холанђана и Енглеза на ушћзу Темзе битка

још није била одлучена. Ројтер је одбијао савете потчињених официра да се повуче и

одржао им полетан говор. Четврти дан Холанђани су однели победу. Енглези су изгубили

19 бродова и 8.000 људи (мртви, рањени, заробљени) а Холанђани 7 бродова и 2-3.000

људи од којих је 1.000 погинуло. Енглезе је од већег пораза спасила магла која је

онемогућила Холанђане да до краја искористе победу.

После четвородневне битке, у току јула и августа Енглези су трпели највеће ударце

у својој поморској историји. Де Ројтер је крстарио обалом нападајући луке и сидришта. Са

7.000 војника он је 13. јула освануо пред ушћем Темзе. Енглези су успели да поседну сва

места погодна за десант па су Холанђани одустали од искрцавања али су држали ушће

Темзе под блокадом. Код Норт Форленда 4. августа Енглези су успели да нанесу пораз

Холанђанима. Међутим избио је катастрофални пожар у Лондону који је трајао од од 12.

до 16. августа. То и оскудица у новцу приморали су Чарлса ИИ на преговоре који су

започели у Бреди средином октобра 1666. и потрајали 9 месеци. Одлуку Енглеза да

попусте убрзали су Холанђани успешним настављањем операција. Ројтер је харао ушћем

Темзе заузео Ширнес и нападао енглеску обалу. Мир је коначно склопљен 21. јула 1667.

године. Упркос успеху Холандија није добила веће олакшице у погледу Навигационог

акта. Добила је енглеску колонију Суринам али је морала да се одрекне Нове Холандије и

поново призна поздрав енглеској застави. Трећи англо-холандски рат водио се у

склопу рата који је против Холандије отпочео француски краљ Луј XIV.121 Холандски

штатхалтер Јан де Вит је страхујући од напада премоћне Француске склопила тројни савез

са Енглеском и Шведском. Вешта дипломатија Луја XIV придобила је на његову страну и

Шведску и презадуженог Чарлса II који је зависио од Лујеве помоћи. Енглеско јавно

мњење, иначе несколоно ратовима са Холандијом, у овом случају је видело издају

савезника и уз то протестантске државе у корист традиционалног непријатеља и католичке

силе која је сада агресивном спољном политиком нарушавала европску равнотежу.

Холандија се налазила у већој опасности него икада пре. Да би избегла рат попуштала је

пред Енглеском до крајњих граница. Енглези су без објаве рата, почетком марта 1672.

напали конвој од 72 холандска трговачка брода који се враћао из Измира - званично су

ратне операције почеле тек 7. априла.

На копну је моћна француска војска незаустављиво напредовала. У Холандији је

дошло до политичких немира које су користиле присталице прогнане династије Оранских.

Јан де Вит је дао оставку и Виљем III Орански се вратио у земљу.122 Холанђани су се

одлучили за очајнички корак - отварање брана и потапање земље - што су чинили и у

време устанка против Шпанаца.

На мору је деловала заједничка англо-француска флота. Ројтер је искористио

моменат док је савезничка ескадра била на сидришту и напао ју је мада је био бројно

слабији. То је била битка код Соул Беја 7. јула 1672. у којој је Ројтер однео победу и

спречио пребацивање англо-француског десанта на Холандију. Савезничка флота се под

командом краљевог брата Џемса појавила пред холандском обалом не би ли извршила

десант али је разбијена великим невременом и уз велика оштећења се вратила у Енглеску

односно Француску. Виљем III Орански је подигао борбену готовост холандске војске и

флоте. Ројтер је у биткама код Схоневелта 7. и 14. јуна 1673. и Тезела 21. августа исте

године још једном онемогућио искрцавање савезника. Енглези су дигли руке од рата и

распремили флоту што је омогућило и Холанђанима да посаде употребе за ратовање на

копну. Рат на мору свео се само на гусарење.

121 Луј XIV је у току тзв. Деволуционог рата 1667-1668. упао у Шпанску Низоземску и Франш-Конте и миром у Екс-ла-Шапелу добио читав низ утврђења. Пошто су се тој експанзији супротставили Холанђани одлучио је да их елиминише. Рат је почео упадом у Француза у Холандију и трајао 7 година (1672-1679).

122 Јана де Вита и његовог брата Корнелиса је разјарена руља у Хагу линчовала тако што и исекла на комаде.

Мир између Енглеске и Холандије склопљен је 19. фебруара 1674. у Вестминстеру.

Холанђани су признали безусловно првенство Енглеске на мору, право енглеске ратне

заставе на поздрав, признали Енглеској повластице у Источној Индији, платили 2. милиона

гулдена одштете и уступили Нови Амстердам (Њујорк) који су у току рата заузели.

8. епидемија куге - велики пожар и обнова Лондона - Чарлсова смрт

У време Чарлсове владавине Лондон су захватиле две велике катастрофе -

епидемија куге 1665. и разорни пожар 1666. године. Од велике епидемије куге 1347.

енглеска је више пута била изложена овој опакој пошасти али никада више у таквим

размерама. Било је повремено епидемија које се нису шириле ван градских и покрајинских

граница. Епидемија куге 1665. била је последња коју су Енглези упамтили. Захватила је

Лондон, трајала 6 месеци од јуна до децембра и однела 30.000 живота у престоници која је

тада бројала нешто више од 450.000 становника. Следеће године избио је пожар који је

трајао пет дана од 2. до 7. септембра. Захватио је Сити, само трговачко седиште града. Без

крова над главом остало је више од половине житеља Лондона. Изгорело је 89 цркава међу

њима и готичка катедрала Св. Павла. Било је ту и среће у несрећи. Уништене су куће од

лошег материјала, збијене у уским уличицама123 које су пружале неодговарајуће хигијенске

услове и биле често извор болештина. Опасност од пожара била је стална. После пожара

подигнут је новији и удобнији трговачки центар Лондона. У то време почео је да бива

познат и славни архитекта Кристофер Рен (Wren) који је између осталог пројектовао ново

величанствено здање цркве Св. Павла. У успаниченом народу шириле су се свакојаке

гласине. Земља је била у рату са Холандијом коју су из прикрајка подржавали Французи.

На Холанђане није било много повике али су људи видели у томе руку традиционалних

непријатеља и "мрских паписта" Француза.

Чарлсов раскалашни живот остављао је последице на његово здравље. То је неко

време успевао да отклони спортом. Фебруара 1685. у својој 55 години смртно се разболео.

На самртничкој постељи примио је причест од католичког свештеника и тако умро у вери

коју из државних разлога никада није смао да обзнани.

123 ? Понекад толико уским да су се шегрти руковали са својим друговима у радњама прекопута.

ЏЕМС II (1685-1688)

1. краљева личност

По ступању на престо Џемс II је веч био средовечан човек.124 Био је повучене,

озбиљне нарави. Није имао ни вештину опхођења са људима нити политичке

прилагодљивости и прагматизма као његов брат Чарлс. Био је римокатолик и имао је

довољно храбрости и части да то отворено призна што му је умањивало углед у очима

његових протестантских поданика и отежавало политичку делатност. Остао је до краји

одан успомени на свога оца Чарлса I и идејама католицизма и апсолутизма - дивио се

Шпанији и Француској. Младост је провео у емиграцији и борио се у шпанској и

француској војсци. Учествовао је у другом и трећем англо-холандском рату и показао се

као способан и храбар војсковођа. Женио се два пута. Прва Жена била му је Ана Хајд,

Кларендонова кћи и са њоме је имао две кћери - Марију и Ану - које су га наследиле на

престолу. Две године по њеној смрти оженио се (1673) Беатричом д Есте черком Алфонса

IV војводе од Модене (проводажије су били Французи) са њом је имао сина Џемса Едварда

који је се без успеха борио за престо после свргавања његовог оца па је у историографији

позната и као "Стари претендент" (Old Pretender).125

2. Краљев католицизам - прогон нонкоформиста - Акт о толеранцији

Иако је краљ због своје вере био предмет сумњичења његов први парламент се

показао као јако дарежљив и изгласао му већи приход него иједном његовом претходнику.

Ипак краљ се убрзо сукобио са парламентом, првенствено због вере.

Одмах по Џемсовом ступању на престо отпочели су прогони припадника

нонкоформистичких конфесија. У Енглеској су затварани и глобљени а у Шкотској

убијани на најсуровији начин.

Већ у јуну 1685. начињен је покушај да се Џемс збаци са престола која су

организовали вођи виговаца у емиграцији. У Шкотској се на устанак дигао Аргајл али је то

војска лако угушила. Опаснији је био Монмут. Он се са неколицином следбеника искрцао

у Лајму. Монмут је био популаран међу широким слојевима становништва који су у њему,

између осталог видели будућег праведног краља и спасиоца од беде и понижења.

124 ? Рођен је 14. октобра 1633.

125 тако је убележен и у енциклопедије. Његов син чарлс Едвард "Лепи принц чарли" (Bonnie prince Charlie је називан млади претендент (Young Pretender).

Придружили су му се сељаци у Дорсету и известан број пуританаца. Монмутовом војском

је заповедао формално Лорд Фивершем а стварно млади Џон Черчил који ће касније као

војвода од Марлбороа постати један од најславнијих војсковођа енглеске и европске

историје.126 Краљеве трупе су ову шаролику необучену војску потукле код Сиџмура

(Седгемоор) 6. јула 1685. Џемсова одмазда била је непотребно свирепа. Одмах после битке

300 сељака је повешано дуж путева у Весексу а 800 послано на присилни рад на Барбадос.

Овакве мере су његови претходници предузимали само према коловођама побуна никако

према заведеним сељацима или присилно мобилисаним људима. Највећу окрутносто у

гушењу побуне показао је Кирк и његове трупе које су претходно служиле у Тангеру где

су готово подивљале као и судија Дефриз који је са готово лудачким жаром изрицао

смртне казне. Монмут се није достојно понео. На коленима, обливен сузама молио је

стрица за милост али је завршио на губилишту.

По угледу на европске државе Џемс је почео да устројава стајаћу војску која је

увећана са 6 на 30.000 људи што је спрам Француске, Шпаније, Аустрије, Пруске или

Русије био незнатан број али је за енглеске прилике то био револуционаран потез.

Парламент је почео да страхује од војне деспотије и увођења апсолутизма по узору на

европске монархије. За разлику од Кромвелове у Џемсову војску нису узимани људи

свесни за шта се боре већ људи са дна друштва - разбојници и убице међу којима се

дисциплина могла одржавати само физичким казнама. Да ствар буде још гора за официре

су постављани католици мада је то Актом о провери (Test Act) било забрањено. Међу

војницима је вршена католичка пропаганда. У војном логору у близини Лондона је

подигнута дрвена капела и војници су подстицани да похађају римокатоличко

богослужење. То је наишло на отпор међу војницима протестантима. Иако нису били

људи јасних и чврстих верских уверења као Кромвелови гвоздени коњаници били су

одгајени у схватању да паписти заслужују да буду вешани као криминалци.

У међувремену је војска са изразитим католичким обележјем образована у Ирској под

заповеднишвом римокатолика ерла од Тирконела (Tyrconell).

Иако је доњи дом био политички млак састављен од умерењака и краљевих

присталица смогао је снаге да се супротстави Џемсу. Краљ је желео да се Акт о провери

126 ? То је директни предак великог државника Винстона черчила

стави ван снаге али парламент је одбијао да га у томе подржи. Упркос томе краљ смењивао

министре торијевце и на њихово место постављао католике. Краљ је незаконити два

колеџа на Оксфорду претворио у католичке семинаре. Отпуштени су професори

Магдалена колеџа како би се на њихово место довели католици. Појавили су се католички

свештеници и монаси у "фантастичним костимима који су овој генерацији Енглеза били

познати само из стране штампе..."Нису се ни сви католици радо примали положаја.

Католички племићи су били свесни да представљају мањину у Енглеској и да не могу

победити без стране интервенције. Поучени искуством из прошлости, избегавали су да

постану оруђе у рукама језуита и жигосани као издајници буду жртве својих сународника.

Католичке средње класе која би се прихватила чиновничких места готова да није било.

У Француској је 1685. опозван Нантски едикт који је јемчио слободу вере

хугенотима и почели су велики прогони протестаната. Велики број њих је напуштао земљу

упркос забрани власти. То је, уз католицизам Џемса II, свирепо гушење Монмутове побуне

код Енглеза будило успомене на време "Крваве Марије" и народ је захватио страх од

васпостављања католичанства.

Видевши да нема подршку парламента ни довољног броја католика краљ је одлучио

да се обрати пуританцима не би ли њих придобио обећањима верске толеранције коју је

наменио католицима. Сада се и англиканска црква грабила за поптору нонкоформиста

обећавајући верску толеранцију гарантовану законом чим се састане слободно изабрани

парламент. Краљ је свог саветника нашао у квекерском вођи Виљему Пену. Стјуарти су

спасили квекере од прогона англиканаца у Енглеској и пуританаца у Америци. Пен, је

сматрао англиканску цркву нетолерантном и опаснијом од католика и пуританаца. Утицао

на краља да се верска толеранција не призна само католицима него да се прошири на све

остале вероисповести. Џемс је доне два акта о верској толеранцији априла 1687. и априла

1688. године. Првим је загарантована слобода вере и католицима и пуританцима и

суспендовани су закони којима им је било забрањено да добијају цивилну и војну службу.

Отворени су затвори и пуштено је хиљаде људи који су били утамничени због верских

разлога. Други акт понављао је одлуке првог с тим што је препоручивао католике за

државну службу и што је краљ захтевао да се закон јавно саопшти са проповедаоница.

Англиканска црква осећала је да је њена супрематија угрожена и сматрала ове краљеве

одлуке незаконитим јер их није потврдио парламент. Седам бискупа који су одбили да

прочитају акт о толеранцији су ухапшени.

Сада су против Џемса II били и торијевци и англиканска црква и виговци. Страх

од католичанства окренуо је против краља и јавно мњење. Сви су се уздали да ће Џемса

наследити кчери које су биле протестанткиње. Када се Џемсу крајем јуна 1688. родио син

опасност од постепеног враћања Енглеске католичанству била је сасвим реална

(протестанти су успели да рашире сумњу да је престолонаследник уопште Едвардово

дете). Већ после погубљења Монмута, 1685. у први план је иступио муж принцезе Марије

Виљем III Орански. Био је потомак Виљема Ћутљивог вође устанка против Шпанаца и

легендарног борца за протестантску ствар. У време доношења акта о толеранцији Виљем је

јавно изложио свој став - да одобрава давање слободе вероисповести али да се противи

укидању закона који искључују католике из државне службе. Његов манифест је преведен

на неколико језика и кружио је по Енглеској. Истога дана када су бискупи похапшени, 30.

јуна 1688., представници свих партија Шрузбери, Денби, Ламли, Расел, Сидни, Девоншир

и Комптон, су на захтев Виљема Оранског саставили писани позив да дође у Енглеску и

преузме власт. Луј XIV је понудио Џемсу помоћ али је овај то јавно одбио и замерио се

француском краљу. У сваком случају Луј је после ушао у рат са Царством и послао трупе

на Рајну. Тако је Виљем имао довољно времена да се припреми за поход на Енглеску.

Септембра 1688. Џемс се уплашио за свој положај. Министар Сандерленд га је саветовао

да попусти и призна искључење католика из државне службе. Међутим француски језуити

око краља су се сукобили са Сандерлендом и он је смењен.

Виљем се са војском састављеном од свих протестантских народа Европе искрцао у

Торбеју. Краљеву војску захватило је расуло. Протестанти су се сукобили са католицима,

Енглези са Ирцима. У одсудном моменту краљу је окренуо леђа Џон черчил и други

заповедници. Џемс се није одважио на борбу. Вођа Торијеваца Сејмур дигао је устанаку

Вескексу, виговац Девоншир у Мидленду а Лондонске масе су се дигле спонтано. Виљем

је био довољно мудар да све обави без крвопролича. Џемс је побегао у Француску. То је

била "Славна револуција". Тај надимак добила је по томе што је изведена без крви,

грађанског рата, прогона и покоља - у свему осталом нема ничега што би заслужило епитет

"славно" .