Библиотека ,,Јанко Веселиновић” Коцељева

Издавач: Библиотека ,,Јанко Веселиновић” Коцељева

За издавача: Марина Антонић, директор

Уредник:

др Момчило Исић

Редакција: Стојан Топаловић, Срећко Јевтић, Марина Антонић,

Момчило Исић, Зоран А. Живановић, Марко Павловић, Радован Ранисављевић

Компјутерска обрада текста:

Зоран А. Живановић

Лектор: Татјана Јеремић

Коректор:

Зоран А. Живановић

Корице: Урош Предић - Поп Лука Лазаревић, портрет, уље на платну, колор репродукција,

Народни музеј у Београду

Штампа ,,Интелекта”, Ваљево

Тираж: - 50 примерака

CIP – Каталогизација у публикацији Београд, Народна библиотека Србије

94(497.11)

ЗБОРНИК / Сабор Поп Лука Лазаревић ; уредник Момчило Исић – 2004, бр. 1 -

Коцељева : Библиотека „Јанко Веселиновић“, 2004 – (Ваљево : Интелекта). – 30 cm ISSN 1820-3191 = Зборник – Сабор Поп Лука Лазаревић COBISS-ID 116828940

ISSN 1820-3191

С а б о р Поп Лукa Лазаревић

Зборник 1

Коцељева, 2004.

Предговор

Међу вођама Првог српског устанка, једног од најзначајнијих догађаја у историји српског народа, незаобилазна је личност Луке Лазаревића, рођеног у Свилеуви 1774. године. Иако свештеник, био је ватрени заговорник борбе против турског ропства, а када је та борба и отпочела - увек је био њена перјаница. Скоро да није било битке у којој није учествовао, и у којој се јунаштвом није истицао. Битком на Мишару, постао је легенда за живота.

Живу легенду, вео заборава почео је, међутим, да прикрива већ после смрти 1852. године, у Шапцу, граду у који се 1833. године вратио након дугогодишњег избеглиштва. Историографија се бавила неким другим јунацима, из неких других устанака и ратова, који су, на жалост, били доста чести на овом простору. Требало је да прође скоро 200 година, па да се, поново, сетимо нашег свештеника и војводе, нашег јунака, који је, и својом крвљу, градио и учвршћивао темеље модерне српске државе.

Од средине деведесетих година XX века почело се са организовањем “Сабор поп Лука Лазаревић”, који је од 2002. године прерастао у манифестацију са богатим културним, спортским и научним садржајима, у којој централно место заузима Округли сто, посвећен личности и делу Луке Лазаревића.

С обзиром на изузетно богат, али и дуг живот Луке Лазаревића, у оквиру овог Округлог стола анализирани су бројни аспекти из Лукиног живота, како из времена Првог српског устанка, најистраженијег дела Лукине биографије, тако и из периода избеглиштва, али и из раздобља Лукиног поновног боравка у Шапцу, после повратка из избеглиштва.

Надамо се да ће сви ови реферати, као и они који ће бити презентовани на будућим Саборима, допринети да се изради једна научно утемељена монографија о овом великану, не само Свилеуве, Посавотамнаве и Подриња, већ и целе Србије.

У очекивању овакве једне монографије, саопштења са Округлог стола објављива-ћемо у Зборнику “Сабор поп Лука Лазаревић”, чији ће први број обухватити реферате са Округлог стола одржаног 2002. и 2003. године, али и саопшштења припремљена за 2004. годину, којима ћемо обележити 200-годишњицу Првог српског устанка.

С обзиром да Округли сто, иако централна, није и једина манифестација у оквиру “Сабор поп Лука Лазаревић”, у Зборнику ћемо објављивати и све друге садржаје, у циљу да потомству оставимо што целовитију слику нашег старања да се од заборава отргне, и на научној основи расветли улога и значај Луке Лазаревића у историји Србије. Жеља нам је да се поново, не ,,потроши” још 200 година, како би тек онда отпочело истинско и научно сагледавање личности и дела Луке Лазаревића, истинске људске громаде.

Редакција

Споменик војводи Поп Луки Лазаревићу испред Дома културе у селу Свилеувa.

5BЗоран А. Живановић 3B-Завичајни музеј Коцељева-

0BЛоцирање родне куће Поп Луке Лазаревића

1BСепарат – посебан отисак из Зборника радова

,,Сабор Поп Лука Лазаревић”, бр. 1, 2BКоцељева, 2004.

4BКоцељева, 2004.

133

Зоран А. Живановић, археолог-кустос

Лоцирање родне куће Поп Луке Лазаревића У савременој историјској науци, бар када је у питању новија локална (провинцијска) исто-рија, веома често постоји доста непознаница. Некада су оне од мањег значаја за историјску науку, али, веома често, такве непознанице могу бити од капиталног значаја за локалну историју. Такав је случај и са проблемом прецизног лоцирања родне куће Поп Луке Лазаревића у селу Свилеува, у општини Коцељева (карте 1, 2, 3, и 4). Наиме, ни до дана данашњег није познато тачно место родне куће Поп Луке у којој је он рођен и у којој је провео детињство пре него што је отишао на школовање у Срем, у тадашњу Аустрију1. С обзиром да је у питању релативно новија историја овог краја, та проблематика више је него интригантна и веома зачуђујућа. Интригантна због изазова који поставља пред истраживача, а зачуђујућа због непостојања конкретних података у литератури, као ни у историјским изворима из периода пред, и после Првог српског устанака, а исто тако, чак ни у облику наслеђеног сећања у усменој традицији локалног становништва. Наиме, у литератури и изворима може се пронаћи само штури податак да је Лукина родна кућа, то јест ,,задруга Лазаревића” била у селу Свилеуви, у атару који се звао ,,Дуго воће”.2 Такоће, у литератури је могуће пронаћи податак да у Свилеуви живи наставник историје у пензији, господин Живко Лазаревић, који је и рођен у Свилеуви, и да се он бави истраживањем родослова породице Лазаревић. Лако је могуће да је Живко Лазаревић путем усменог предања своје породице, дошао до податка где се тачно налазила родна кућа Поп Луке Лазаревића, чији је и он један од индиректних потомака3. И то је све од података са чиме модерна историја тренутно располаже, барем када је у питању прецизна локација Лукине родне куће. Наиме, данас у Свилеуви не постоје остаци било какве архитектуре за коју се, у локалном усменом наслеђу, наводи да се односи на Лукину родну кућу, а исто тако ниједан топоним постао наслеђеним сећањем на ,,задругу Лазаревића”.4

Ипак, на терену, од локалних житеља у атару Свилеуве који се и данас зове ,,Дуго воће”, могуће је доћи до низа контроверзних података о локацији Лукине родне куће. Међутим, сви ти подаци нису доказани ни једном егзактном методом коју данашња наука користи као релевантну, тако да се са сигурношћу може претпоставити да су такви подаци произвољни, веома често

1 Лука је рођен у тадашњој, тзв. породичној ,,задрузи,, у којој су, заједно са својим породицама живели рођена браћа: Лазар и Лукин отац Тодор. За наведене податке видети: М. Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија, Београд, 1876, стр. 434, као и фотореплинт рeиздање: ,,Слобода” Београд, 1976, с. 434; К. Ненадовић, Живот и дела Карађорђа и његових војвода, Беч, 1884, и каснија издања; Л. И. Лазаревић, Узор-витез Поп Лука Лазаревић, Београд, 1900, с. 1-2; Љ. Павловић, Антропогеографија ваљевске Тамнаве, Српски етнографски зборник, књига XVIII (Насеља српских земаља, књига VIII), Српска краљевска академија, Београд, 1912, с. 558, фуснота 1, као и реиздање оригинала: ,,АСЛ,, Београд-Уб, 1997 и 1998, с. 179, фуснота 1; Л. И. Лазаревић, Кнез Ранко Лазаревић, Београд, 1926, с. 1-2; С. Р. Филиповић, Подрињске војводе, Годишњак Историјског архива, бр. VI, Шабац, 1968, с. 63-65 и 70-71; Н. Прстојевић, Вождов коњаник - поп Лука Лазаревић, Шабац, фебруар 2000, стр. 23, фуснота 1. 2 За наведени податак видети литературу наведену у фусноти 1. 3 Н. Прстојевић, Вождов коњаник Поп Лука Лазаревић, Шабац, фебруар 2000, с. 23, фуснота 1. 4 Наведена тврдња проистекла је из личног ауторовог истраживања на терену у селу Свилеува, а с обзиром на то да је аутор ових редова и рођен у Свилеуви, као и то да је већи део живота провео баш у том месту, онда је њему више него било ком другом позната чињеница о непостојању било каквих архитектонских остатака Лукине родне куће, као ни података о томе где се она тачно налазила.

134

претенциозни, а самим тим и неосновани5, што не значи да на терену такве подат-ке не треба проверити сваком расположивом истраживачком методом. Из свега наведеног јасно је да је проблем лоцирања родне куће Поп Луке Лазаревића, у његовом родном селу Свилеуви, отежан непостојањем конкретних података, и то, како у лите-ратури и историјским изворима, тако и на терену. Што се тиче историјских извора, сигурно је да они нису у потпуности исцрпљени, и да је могуће да у архивима постоје подаци који би могли да јасније осветле наведену проблематику. Међутим, таква истраживања захтевају знатна средства и време са којима се, тренутно, не располаже. После свега реченог, јасно је да се решавање овог проблема мора реализовати са подацима и средствима којa су, тренутно, на располагању. Методологија која ће бити примењена, у сваком случају, мора бити егзактна и треба да резул-тира решењем постављеног проблема.

Карта бр. 1 Мачвански округ у северозападној Србији

5 Исто, као у фусноти 4.

135

Карта бр. 2 Општина Коцељева у мачванском округу

136

Карта бр. 3 Село Свилеува у општини Коцељева

137

Карта бр. 4 Село Свилеува са административно-културним центром

138 Методолошки поступак примењен у решавању проблема лоцирања

родне куће Поп Луке Лазаревића у селу Свилеуви За решавање наведене проблематике, с обзиром да не постоје конкретни подаци о прецизној локацији Лукине родне куће у његовом родном селу Свилеуви, како у литератури, тако и у историјским изворима, биће примењена класична археолошка методологија заснована на: - прикупљању и аналитичкој обради података из литературе и историјских извора, затим,

- на методи интервјуисања житеља села Свилеуве, и - методи класичне археолошке проспекције и рекогносцирања терена у селу Свилеуви. Метода прикупљања и аналитичке обраде података односи се на њихово прикупљање из литературе, њихову аналитичку обраду и адекватну селекцију, као и картографску анализу топографских карата територије села Свилеуве. Метода интервјуа има за циљ да прикупи што више усмених података заснованих на локалном, усменом предању о евентуалној локацији Лукине родне куће, затим, аналитичку обраду веродостојности добијених усмених података и, на основу тога, издвајање најрелеван-тнијих потенцијалних локација за даљу егзактну проверу. Тако издвојени (потенцијални) локалитети биће подвргнути класичној археолошкој методи проспекције и рекогносцирања, која имају за циљ да податке добијене методом интервјуа егзактно потврди или оповргне. То се постиже констатовањем постојања или непостојања културног слоја из траженог периода (друга половина XVIII и прва половина XIX века), на потенцијалном локалитету. Констатовање културног слоја реализоваће се: - хигролошком методом проспекције, која има за циљ да потврди или оповргне постојање

неког конкретног архитектонског објекта на том локалитету; - класичном археолошком методом рекогносцирања тј. прикупљањем са површине лока-

литета покретних предмета материјалне културе, ако је њихово постојање на том локалитету визуелном проспекцијом констатовано;

- Тако прикупљени предмети материјалне културе подвргавају се компаративној анализи зас-нованој на техноморфолошким, типолошким и стилским карактеристикама пронађених предмета. Резултати такве анализе треба да потврде или оповргну претпоставку о аутентичности

траженог периода на том локалитету. Ако се са наведеном методологијом успешно прецизира локација Лукине родне куће,

следећи логичан поступак био би: - стављање под законску заштиту тог локалитета као ,,Споменика културе од великог зна-

чаја”, затим; - реализација археолошког систематског ископавања те локације; па, - консолидација и конзервација архитектонских остатака (ако их буде било), као и покретних

налаза остатака материјалне културе и на крају, - њихова рестаурација, евентуална реконструкција, конзервација и - презентација. Тиме би, практично, био испоштован целокупан истраживачки и заштитарски методолошки поступак, чиме би, од неумитног пропадања, био сачуван за будућност и отргнут од заборава један изузетан споменик српске новије историје и културе у тамнавском крају.

139

Прикупљање и аналитичка обрада података

Подаци са којима се тренутно располаже у решавању наведене проблематике могу се, ус-ловно, сврстати у две основне групе: - подаци из историјских извора и - подаци из литературе.

Подаци из историјских извора

За ову групу података потребно је спровести посебно истраживање, за које, тренутно, нису обезбеђена средства нити издвојено потребно време, па у овој студији такви, евентуални подаци неће моћи бити искоришћени.

Подаци из литературе

Подаци из литературе односе се само на један конкретан податак везан за локацију Лукине родне куће – она се налазила у селу Свилеуви, у атару званом ,,Дуго воће”. Према породичном предању, Лазаревићи су пореклом из Старе Херцеговине, са Лима. Одатле су се, средином XVII века, одселили у Бирач и Остат у Босни.6 Лазаревићи су се, крајем XVII века, из Бирча у Босни, доселили у Србију. Презиме Лазаревићи донели су из родног краја. Са њима су у Србију пошли и Ненадовићи и преци Илије Бирчанина. Ненадовићи су се населили у Бранковини, преци Илије Бирчанина у Подгорини, а Лазаревићи крај Тамнаве. Из Бирча су у Србију пошла три брата Лазаревића: Теодор, Крста и Радосав.

- Теодор се населио у тамнавском селу Баталагама, и од њега су данашњи Тодоровићи, Глувчевићи и Ђурићи7;

- Крста у Посавини, а - Радосав у селу Свилеуви8.

Радосав Лазаревић је имао три сина: Лазара, Тодора и Гаврила. Радосављев син Гаврило се, из Свилеуве, насели први пут у Дрену. Ту је убио неког

Турчина па је морао да бежи у Грабовац, а када су га и ту приметили, отишао је у Милорце, а одатле у Љубинић где се закућио и умро. Гаврило је у Љубинићу за собом оставио четири сина: Велимира, Живана, Николу и попа Михаила. Синови Живан и Никола су још за Гавриловог живота, а по његовој изричитој вољи, отишли у Дрен где Живан остане на Дренском брду и од њега настану данашњи Живановићи. Живанов је син Неофит, калуђер манастира Боговође. Син Никола, по наредби куће Лазаревића, пређе у Купиново, где је почетком XX века имао потомство. Синови Велимир и поп Михаило остану са оцем Гаврилом у Љубинићу где су, до почетка XX века, очували потомство и свештенички чин у породици. Велимиров син је Веса Велимировић, највиђенији, најбогатији и најразборитији Тамнавац кра-јем XVIII и почетком XIX века, а касније је био и члан Правитељствујушћег совета за округ ваљевски. Од њега су, почетком XIX века настали Велимировићи, па касније Весићи и Поповићи”9.

6 Н. Прстојевић, Вождов коњаник – поп Лука Лазаревић, Шабац, 2000, с. 23, фуснота 1. 7 Љ. Павловић, Антропогеографија ваљевске Тамнаве, Српски етнографски зборник, књига XVIII (Насеља српских земаља, књига VIII), Српска краљевска академија, Београд, 1912, с. 606, фуснота 2, као и реиздање оригинала: ,,АСЛ,, Београд-Уб, 1997 и 1998, с. 226, фуснота 2. 8 С. Филиповић, Подринске војводе, У: Годишњак Историјског архива, VI, Шабац, 1968, с. 63-65. 9 Љ. Павловић, Антропогеографија ваљевске Тамнаве, Српски етнографски зборник, књига XVIII (Насеља српских земаља, књига VIII), Српска краљевска академија, Београд, 1912, с. 525, фуснота 3, као и реиздање оригинала: ,,АСЛ” Београд-Уб, 1997 и 1998, с. 148, фуснота 3.

140

Друга двојица синова Радосава Лазаревића, браћа Лазар и Тодор, осташе са оцем у Свилеуви где су живели заједно у великој ,,задрузи”. Радосављев син Лазар имао је само једног сина - Ранка, који је рођен око 1754. године, а који ће (касније) постати чувени обер-кнез Ранко Лазаревић. Њега ће 1800. године, на превару, убити Турчин Бего Новљанин у Шапцу. Други Радосављев син Тодор, са својом женом Јевросимом, добио је седам синова: Симеона или Симу; Радована; Василију; Петра; Луку; Ђуку или Ђуру, и најмлађег Гају.10

Лука је рођен око 1774. године и он ће касније постати један од највећих синова српског рода. Зато што је имао само једног сина Ранка, Лазар је од свог брата Тодора (који је тада имао пет синова), усинио његовог најмлађег сина Луку. Касније се ,,задруга” Лазара и Тодора поделила у две задруге. Једну су чинили Тодорови сино-ви (Лукина браћа), а другу ,,задругу” чинили су Ранко и његов брат од стрица – Лука.10а ,,Кућа (,,задруга”) кнез-Ранкова, у којој је Лука рођен и где је провео детињство пре од-ласка у Аустрију на школовање, била је у делу Свилеуве који се зове ,,Дуго воће”. Све српске куће, по селима, биле су мале, ниске, покривене кровином или сламом, док је кнез- -Ранкова кућа била већа од свих, са високим кровом од шиндре. Поред куће било је више зграда: чардаци , амбари, вајати, стаје, кочаци, итд... Свака имућнија породица имала је и засебну кућу која се звала конак. У тој згради обично је становао старешина задруге. Ту су примани ретки, отмени гости... У конаку је била и оџаклија- -трпезарија. Таква је била Ранкова куће у којој је рођен и одрастао Лука Лазаревић”11. ,,Од Лазара Лазаревића и његове задруге настали су данашњи Лазаревићи у Свилеуви , а у селу се зову још и Бајићи и Станојчићи. Увек су се истицали богатством, видним политичким радњама и умешношћу у управи народним пословима. Ова је породица дала селу и српству доста свештеника, кнезова и других угледних личности. Из ње су обер-кнез Ранко Лазаревић и његов брат од стрица-војвода поп Лука Лазаревић, и многе друге личности”12. Картографска анализа

Атар ,,Дуго воће” јесте топоним за који је картографском анализом утврђено да и данас постоји на топографским картама размере 1: 25 000, али он на тим картама обухвата велику површину територије села Свилеуве, које је, и иначе, по површини једно од највећих села у Србији. Међутим, топографском анализом утврђено је и постојање једне недоследности када је у питању топоним ,,Дуго воће” у селу Свилеува. Та недоследност односи се на различито интерпретирање положаја топонима ,,Дуго воће” на различитим топографским картама различитих издавача. Па тако, на карти размере 1:25 000 из 1970. године13,, Дугим воћем” је означена територија ис-точно од Станојчића, Перића и Атанацковића кућа, па на исток све до каменог пута који прола- зи кроз Гуњачку малу (махалу).

10 Имена Тодорових синова добијена су усмено од наставника историје у пензији, г. Живка Лазаревића из Свилеуве. Он је до њих дошао увидом у епитафе њихових надгробних споменика. 10а Податак о задрузи Лазаревића и њеном цепању налази се у: С. Филиповић, Подрињске војводе, У: Годишњак Историјског архива, VI, Шабац, 1968, с. 64. 11 За наведене податаке видети: С. Филиповић, Подрињске војводе, У: Годишњак Историјског архива, VI, Шабац,

1968, с. 63-65. 12 Љ. Павловић, Антропогеографија ваљевске Тамнаве, Српски етнографски зборник, књига XVIII (Насеља српских земаља, књига VIII), Српска краљевска академија, Београд, 1912, с. 558, фуснота 1, као и реиздање оригинала: ,,АСЛ” Београд-Уб, 1997 и 1998, с. 179, фуснота 1. 13 Карту је 1970-е године издао Војногеографски институт Београд. У то време топографска карта размере 1:25000 важила је за војну тајну, са назнаком ,,Поверљиво”. Међутим, 1995. године, због застарелости, све топографске карте у размери од 1:25 000 из 70-их година XX века повучене су из војног оптицаја и (за цивилну употребу), могле су се набавити у продавници Института у Булевару војводе Мишића (преко пута Сајмишта) у Београду.

141

.

Та површина је на северу ограничена асфалтним путем Коцељева-Баталаге у дужини од рас-крснице ,,Лазареви белези” па све до тзв. ,,магацина у Грабљанској мали”. Са југа је та територија ограничена земљаним путем који Перића и Атанацковића куће повезује са већ поменутим, Гуњачким каменим путем (карта 5). На тој карти из 1970-е године ,,Дуго воће” јесте атар Свилеуве који површински обухвата територију већу од 150 хектара, и као податак који може да помогне у прецизирању локације Лукине родне куће, није од некакве нарочито велике помоћи.

Али, на интерној карти путне мреже села Свилеуве Службе за катастар непокретности Републичког геодетског завода у Коцељеви, у размери 1:25 000, ситуација је, када је у питању територија атара ,,Дуго воће” сасвим другачија. На тој важећој карти путне мреже села Свилеуве, територија атара ,,Дуго воће” је на сасвим другој локацији14 (карта бр. 6).

Наиме, на тој карти атар ,,Дуго воће” заузима територију коју са западне и северне стране ограничава асфалтни пут Коцељева-Баталаге, на потезу од Дома културе у Свилеуви, па све до већ помињане раскрснице ,,Лазареви белези”. Одатле, према југу, источну границу те територије чини, већ помињани, камени пут (бр. 4168) који пролази кроз Станојчића куће, све до куће чувеног учитеља Жоје ,,Тичића” тј. до куће његовог сина, садашњег домаћина, Душана Тодоровића. Од те куће, јужну границу атара ,,Дуго воће” чини камени пут (исто, бр. 4168), који води према западу и долази до, већ поменутог, Дома културе, одакле је и почео опис граница наведеног атара.

Територија која је на овој карти дефинисана као атар ,,Дуго воће” јесте за две трећине мања од претходно описане територије на карти Војногеографског института, и површински обухвата територију од, око, 50-60 хектара. Из свега наведеног јасно је да недоследност у дефинисању територије атара ,,Дуго воће” на картама исте размере, али различитих издавача, само додатно отежава и компликује истраживање. Очигледно је да да се на топографској карти Војногеографског института, топоним ,,Дуго воће” налази источно од Станојчића, ,,Бајића”, Перића и Атанацковића кућа, а да се на интерној карти путне мреже села Свилеуве, у истој размери, Службе за катастар непокретности Републичког геодетског завода у Коцељеви, атар ,,Дуго воће” налази западно од поменутих кућа, док територија западно од Перића и Атанацковића кућа и јужно од каменог пута бр. 4168, није дефинисан као ,,Дуго воће”. Обе карте су из 70-их година XX века, и не би требало да нису компатабилне.

Анализирањем наведених недоследности, поставља се очигледно питање - Где се тачно у Свилеуви некада налазио атар Дуго воће? Одговор на наведено питање могу пружити само топографске карте или геодетске, или катастарске карте из времена када је Служба за катастар тек почела да катастарски снима топогра-фију села Свилеуве, и када су подаци (тада добијени) од стране локалних житеља били веродостојни чињеничном стању на терену. Познато је да је у тамнавском крају тај посао урађен од 1930. до 1933. г.15. Други податак у литератури односи се на црно-белу фотографију засеока ,,Дуго воће” у Свилеуви, а која је објављена у књизи ,,Вождов коњаник - Поп Лука Лазаревић” на стр. 24, аутора Новице Прстојевића, публицисте из Шапца. Међутим, та фотографија не показује ништа конкретно, сем неколико домаћинстава из помену-тог засеока који (са поменуте фотографије то је немогуће видети), ни из далека није тако мали. Рекогносвирањем те локације утврђено је да се на парцели, која се види на фотографији, не налазе никакви остаци било какве архитектуре, па чак ни у траговима16. Тако нешто, на овој, као ни на осталим парцелама у њеној близини, рекогносцирањем није утврђено17

Исто тако, интервјуисањем људи који живе у кућама које се виде на фотографији, доби-

14 Једна такв карта доступна је на увид у Месној канцеларији у Свилеуви. 15 Овај податак добијен је увидом у архивску документацију Службе за катастар непокретности Републичког геодетског завода у Коцељеви, љубазношћу директора г. Верољуба Матића. 16 Рекогносцирање је реализовао аутор овог текста. 17 Рекогносцирање је реализовао аутор овог текста.

142

јени су подаци који директно не потврђују постојање Лукине родне куће баш на том конкретном месту, већ на неком неодређеном месту у оквиру тог дела засеока18. То сигурно указује на чињеницу да у том делу засеока усмено предање није сачувало конкретне информације, највероватније, из простог разлога што се такав податак никада није ни односио на тај део засеока, већ су такве неосноване тврдње произвољне, настале из жеље за престижом.

Трећи конкретан податак из литературе односи се на наставника историје у пензији, господина Живка Лазаревића у Свилеуви, који је индиректан потомак поп Луке Лазаревића, и бави се родословом породице Лазаревић. Постоји велика могућност да је Ж. Лазаревић дошао и до података о прецизном месту где се некада налазила родна кућа његовог чувеног рођака поп Луке, што је методом интервјуа потребно и проверити.

И то је све што се тиче података из литературе који би истраживачу могли, евентуално, да помогну у решавању задатог проблема.

Ратна застава Поп Луке Лазаревића

18 Интервју је спровео аутор овог текста.

143 Карта бр. 5 Део топографске карта Војногеографског института са топонимом ,,Дуго воће” у размери 1: 25 000, источно од административно-културног центра села Свилеуве и источно од Станојчића и Атанацковића кућа (означено белом стрелицом).

144 Карта бр. 6 Део карте (тренутно у службеној употреби) путне мреже села Свилеуве Службе за катастар непокретности Републичког геодетског завода у Коцељеви, у размери 1: 25 000. Бројеви означавају редни број сваког локалног пута. Атар ,,Дуго воће” налази се западно од Станојчића кућа (означен белом стрелицом).

145

Интервјуисање житеља села Свилеуве

Метода интервјуисања житеља села Свилеуве има за циљ прикупљање података из усме-ног предања локалног становништва, како би се, евентуално, ближе одредила конкретнија лока-ција на којој постоји могућност да је некада егзистирала Лукина родна кућа. После спроведеног интервјуисања утврђено је следеће:

Скоро сваки домаћин чије се домаћинство налази у неком од два потеса ,,Дуго воће” склон је субјективној и неоснованој тврдњи да је Лукина кућа била баш ту негде, у некој од ње-гових њива, што додатно оптерећује и компликује истраживање. Такви подаци обавезно немају одговор на питање: - Да ли им је за то причао неко ко је доста старији од њих, и да ли је тај неко то чуо од некога још старијег од њега, и од кога? Одговор је увек исти: ,,Не! Они су то само чули као врсту препричавања на сеоским седељкама”. Такође, нико од таквих испитаника у засеоку ,,Дуго воће” није са сигурношћу могао да покаже неко одређено и конкретно место за које би он, из поузданих извора знао, да се баш ту налазила Лукина родна кућа. Међутим, правило је да се најзначајнији подаци пронађу тамо где се најмање очекују. Тако је било и овај пут. Наиме, у Свилеуви постоје домаћинства Лазаревића која, у картографији, катастарски не припадају ниједном потесу ,,Дуго воће” а која су у родбинским везама са Лазаревићима поп Луке, исто као што и у оба потеса ,,Дуго воће” постоје домаћинстава која не носе презиме Лазаревић, али су нека од њих и пореклом од те породице19, а исто тако и фамилије које нису ни у каквим родбинским везама са Лазаревићима. Уочивши ту чињеницу, истраживач ове студије прво је интервјуисао Лазаревиће који катастар-ски у картографији припадају и једном и другом потесу ,,Дуго воће” надајући се да ће међу њи-ма бити оних који могу дати потребне релевантне податке. Анализом добијених усмених података утврђено је да су они нерелевантни за потребе овог истраживања, тако да су за интервјуисање остале само породице Лазаревић које катастарски у картографији не припадају ни једном потесу ,,Дуго воће”. И тада је до изражаја дошао податак из литературе о наставнику историје у пензији, господину Живку Лазаревићу чија кућа се налази у Грабљанској мали (махали) села Свилеуве и катастар-ски не припада ни једном потесу ,,Дуго воће”. Г. Живко Лазаревић јесте рођак поп Луке Лазаревића и директни потомак Лукиног брата Радована.20 Живко се већ годинама бави истраживањем родослова породице Лазаревић, прикуп-љајући податке о томе из историјских извора, а истовремено бележећи и усмено наслеђе од своје породице и бројне фамилије Лазаревића, ,,Бајића” Станојчића и Тодоровића. Тако је Живку лично његова пок. баба Стеванија, звана Роса, показала тачно место где је била Лукина родна кућа. Стеванија је рођена око 1883/4. г. у селу Новацима21, а удала се за Живковог деду Бошка Лазаревића који је рођен 1881. г. у Свилеуви.22 Стеванија је свом унуку Живку рекла да је њој тачно место Лукине родне куће показала њена свекрва Станица која је рођена у Свилеуви, у фамилији Гачић. Станица је била удата за Живковог прадеду Милосава Лазаревића23.

19 Нпр., Станојчићи и Бајићи (као и Тодоровићи у Баталагама) у директним су родбинским везама са Лазаревићима. За наведену тврдњу видети: Љ. Павловић, Антропогеографија ваљевске Тамнаве, Српски етнографски зборник, књига XVIII (Насеља српских земаља, књига VIII), Српска краљевска академија, Београд, 1912, с. 558, фуснота 1, и с. 606, фуснота 2, али и реиздање оригинала: ,,АСЛ” Београд-Уб, 1997, и 1998, с. 179, фуснота 1, као и с. 226, фуснота 2. 20 Н. Прстојевић, с. 23, фуснота 1. Те податке г. Живко је образложио и аутору овог текста. 21 Наведени податак добијен је усмено од Ж. Лазаревића, а потврђен је личним увидом аутора овог рада у епитаф Стеваниног надгробног споменика. 22 Наведени податак добијен је усмено од Ж. Лазаревића, а потврђен је личним увидом аутора овог рада у епитаф Бошковог надгробног споменика. Међутим, исти податак се може пронаћи и у: др М. Исић, Становништво Свилеуве у XIX веку, Свилеува, 2002, с. 188, стубац 1, ред 9.

146

Ни свог прадеду Милосава, ни своју прабабу Станицу, Живко Лазаревић није упамтио, али је сигуран да су они врло добро знали где се налазила Лукина родна кућа и да су то место показали својој снахи (Живковој баби) Стеванији. За такво своје уверење Живко наводи више разлога: - наведени преци (Милисав и Станица) блиски су рођаци поп Луке и директни потомци

Лукиног оца Тодора. Сигурно је да су били веома поносни на свог претка Луку и веома заинтересовани за све што се односило на њега, а самим тим и за место његове родне куће, које је за њих могло да има посебан значај.

- Као директни рођаци сигурно је да су били заинтересовани за све могуће податке о свом, на далеко чувеном и познатом рођаку, па између осталог, и за место где је Лука тачно рођен и где је одрастао.

- Наведене податке, док су они били још увек актуелни у сећању своје фамилије, Милисав и Станица могли су веома лако да сазнају, или конкретно од неког најближег из своје поро-дице, или су чак, можда, били и директни сведоци самих остатака архитектуре Лукине куће,

- временски су били ближи аутентичним подацима који се односе на период егзистенције Лукине родне куће, у односу на заборав данашњих поколења,

- и на крају, као директни Лукини рођаци, сигурно је да им је било важно да своје знање усмено и конкретно пренесу свом потомству, с обзиром да су били поносни на свог познатог и на далеко чувеног рођака Луку.

Наведеној Живковој логици нема шта да се приговори, нарочито зато што се односи на ау-тентичне личности и континуитет наслеђеног усменог предања у оквиру конкретне породице, на коју се задати проблем директно и односи, а понајвише зато што су те личности временски живеле, условно, веома близу аутентичног периода егзистенције Лукине родне куће. Самим тим, сигурно је и да су били, или директни сведоци (у време њиховог живљења) самих остатака Лукине родне куће, или им је то показао и испричао неко из њихове породице који је био временски још ближи (ако не и савременик) пероду када је Лукина кућа још увек била активно домаћинство. У изворима и литератури не помиње се време када је Лукино домаћинство у Свилеуви запустело, и због чега. Из литературе је познато, тек, следеће: Наиме, Лукину родну кућу, средином априла месеца 1806. године, спалили су Турци под вођством Осман-Џоре, али, Лука је касније своју кућу поново обновио24. Све до 1807. године, Лукина породица (жена Марија и синови Михаило и Кузман) је, заједено са породицом Ранкове жене Стоје и њених четворо деце (Димитрије, Марко, Марица и Марија звана Дева), живела у Свилеуви, а потом се преселила у Шабац. Лука се старао о својој и Ранковој породици и у току устанка , и када је постао комадант Шап-ца, све док није дошао у сукоб са Стојом25. Ранкова жена Стоја саживе се, неколико година по Ранковој погибији, са Милованом Јованови-ћем, једним од Ранкових момака, са којим се потом, иако Лука на то није благонаклоно гледао, венча и у кућу у Свилеуви га приведе. После десетак година, Стоја умре, а Милован, који је женидбом наследио доста имања преос-талог од обер-кнеза Ранка, поново се ожени...

Ранкова старија кћерка Марица умрла је врло млада, а и Ранков млађи син Димитрије умро је, као ђак са 13 година, у Срему.

Ранкова млађа кћерка Марија, звана Дева, која је са попом Луком била у прогнанству од 1813. г., удала се за Лазара Теодоровића из Каоне, који је на високим положајима у Шапцу и Београду био. По Девиној смрти Лазар Теодоровић се ожени Јелком Црнобарком која, чим пос-та удовица 1846. године, прода већи део земље преостале од обер-кнез Ранка, Милану Жива-новићу из Свилеуве.

23 Исто, само стубац 2. Такође, у истом делу (страна 277) може се пронаћи и податак да је Милосав умро 1900. год. 24 Н. прстојевић, Вождов коњаник – Поп Лука Лазаревић, Шабац, 2000, с. 72. 25 С. Филиповић, Подринске војводе, Годишњак Историјског архива, VI, Шабац, 1968, с. 68.

147

аси.

Ранков старији син Марко, о којем је сву бригу преузео Лука, поста врло рано капетан тамнавски и погину септембра 1844. године, као председник Окружног суда у Шапцу, за време Катанске буне26. Лука је до 1813. године, са својом породицом живео у Шапцу, а после повратка из прогнанства 1833. г. добио је кућу у Шапцу, где је наставио да живи све до своје смрти 1852. године. Није познато да ли од 1833. до 1852. г. имао и кућу на свом старом огњишту у Свилеуви. Такође, није познато да ли је Јелка Црнобарка продала и Лукину родну кућу, заједно са остатком Ранко-вог имања, или је та кућа временом, сама од себе, запустела, што не би било ништа необично.

Разлог за запуштање могуће је тражити у веома честим деобама породичних ,,задруга” што је био општи тренд у Свилеуви у другој половини XIX века.27 То је, поред веома израженог морталитета у том периоду села Свилеуве,28 као и због мигра-ционих стремљења Лукиних потомака ка урбаним срединама,29 био веома сигуран начин да неко домаћинство остане без наследника, и да се уг

А можда је то имање са кућом припало, некако, задрузи Лукине браће, која је (речено је то), била одавно одељена од Ранкове и Лукине задруге. Треба још једном подсетити да су очеви, и Лукин - Тодор, и Ранков – Лазар, пре деобе живели заједно, у једној задрузи. У тој задрузи, тј. у кући те задруге је и Лука рођен и провео детињ-ство. Тек касније, највероватније после смрти Лазара и Тодора, а свакако пре времена тзв. ,,Кочине крајине” (тј. четвртог аустро-турског рата 1788-1791. г.), Лукина браћа су се оделила и основала (нову) своју задругу.

Та нова задруга Лукине рођене браће, највероватније је, била у непосредној близини задруге у којој је, са својим братом од стрица - Ранком, остао да живи Лука. Дакле, Лука је остао да живи на огњишту на којем је и рођен, док су се његова рођена браћа населила у њиховој непосредној близини. Било како било, тек, господин Живко Лазаревић је располагао са, до сада, најверодостојнијим податком о прецизној локацији Лукине родне куће.

По његовим подацима Лукина родна кућа налазила се на садашњем имању Веселина М. Станојчића из Свилеуве (рођ. 1927. г.), тј. прецизније речено на његовој њиви означеној ката-старским бројем 1579/3, која се у локалној, интерној топографији назива ,,Кличићевка”.

Та парцела се налази при врху брда, са леве стране каменог пута (бр. 4168) који води од Дома културе за Станојчића, Перића и Атанацковића куће, тј. налази се источно од некадашње старе основне школе у Свилеуви, а данашње Медицинске и Ветеринарске амбуланте. Локација на којој је била претпостављена Лукина родна кућа налази се на самом врху те парцеле, одмах уз камени пут бр. 4168 који, од раскрснице код куће учитеља Жоје ,,Тичића” води даље Станојчића кућама, па на асфалтни пут Коцељева – Баталаге.

Живко Лазаревић наводи податке које је усмено добио од садашњег власника Веселина, да као потврди његове тврдње да је у тој њиви била Лукина родна кућа, иде у прилог и чињеница да је Веселин приликом обраде те њиве изоравао велику количину ломљеног камена и цигле, највероватније од остатака некадашњих темеља и зидова, као и доста поломљених ћупова и старог новца. Та чињеница је за г. Живка, поред података његове пок. бабе Росе, била више него довољна потврда да се баш у тој њиви налазила Лукина родна кућа. Наведеним подацима иде у прилог и чињеница да се та њива налази у потесу који је на карти путне мреже села Свилеуве означен као ,,Дуго воће”. Преостало је још само да се та парцела рекогносцира и да прикупљен покретни материјал потврди наведене податке, па да проблем лоцирања Лукине родне куће буде успешно решен.

26 Н. Прстојевић, Вождов коњаник – Поп Лука Лазаревић, Шабац, 2000, с. 42, фуснота 5. 27 За наведену претпоставку видети потврду у: др М. Исић, Становништво Свилеуве у XIX веку, Свилеува, 2002, с. 34 и даље. 28 Исто. 29 Исто.

148

Међутим, треба имати на уму да пре примене методе рекогносцирања, могућности истра-живачке методе засноване на интервјуисању, у решавању ове проблематике, још нису у потпу-ности исцрпљене. Наиме, податак да је Лукина родна кућа била у поменутој њиви потребно је допунити додатним подацима везаним за покретне предмете материјалне културе (као аутентичним документима), а који су на месту Лукине куће, тј. у већ описаној њиви, евентуално, случајно пронађени приликом њене агротехничке експлоатације. Први корак у овој фази интервјуисања, сасвим природно, треба да почне од тренутног вла-сника њиве ,,Кличићевке” у ,,Дугом воћу”, тј. од г. Веселина М. Станојчића.

Па тако, у разговору са Веселином, дошло се до сазнања да је он у тој њиви, приликом машинског орања исте, изоравао велику количину цигле и обрађеног камена. Цигла је изора-вана фрагментована, али и цела, па је Веселин по њеном облику и боји дошао до закључка да она не потиче из скоријег времена. А што се тиче обрађеног камена, он га је чак намерно, чистећи и успремајући њиву, вадио из архитектонских структура које су сигурно биле темељи неких грађевина.

Такође, приликом окопавања ратарских култура на тој њиви, Веселин је уочавао и фрагменте стакла, а по његовом опису, то стакло није захватио процес иридације, што индицира, такође, његову временски скорашњу продукцију. Поред тога, Веселин је на тој њиви уочавао и фрагменте од керамичких посуда, за које каже да су турски, а налазио је и аустријски бакарни и сребрни новац који, нажалост, није сачувао.

Веселин ту њиву није наследио од својих предака, већ ју је он купио, почетком 70-их година XX века, од власника који још увек живи у суседном селу Баталагама. Исто тако, Веселину је његов рођени деда Владислав (рођен 1876. године), причао и показивао да се баш у тој њиви налазила Лукина родна кућа, а с обзиром да су Станојчићи и у родбинским односима са породицом Лазаревић (видети фусноту 12), као и чињеница да је то сазнање Владисаву пренео неко још старији од њега (његов отац Светозар, рецимо, 1832-1884), веома је лако могуће да је то породично усмено предање засновано на објективним и реалним основама. А још када се свему томе дода и чињеница да је Веселинова кућа у којој је он рођен и сви његови стари, од те њиве ,,Кличићевке” удаљена свега 700/800 метара, онда се сви ти подаци могу узети са великом дозом вероватноће. После интервјуисања власника ове парцеле, а пре њеног рекогносцирања, било је неоп-ходно у локалном катастру проверити њен катастарски број (као и бројеве суседних парцела) и узети копију плана исте. Међутим, приликом увида у катастарску карту села Свилеуве у Служби за катастар непокретности Републичког геодетског завода у Коцељеви, дошло се до веома интересантног открића. На катастарској карти која носи ознаку: ,,Одељење Катастра и државних добара” Краљевине Југославије, Детаљни лист 7.В.29/1.В, бр. 13, Размера - 1: 2 500, Година: 1933/34/35/, крупним, писаним, црним масним словима уцртан је и топоним ,,Дуго воће” са сасвим разли-читом локацијом од оних које су претходном картографском анализом утврђене на двема прет-ходно описаним топографским картама из друге половине XX века30 (карта бр. 7). То је директна потврда претпоставке да је некада потес ,,Дуго воће” био већи, и да је територијално заузимао и простор западно од Атанацковића кућа. У том случају, тврдње Живка Д. Лазаревића и Веселина М. Станојчића да је баш у том делу атара била Лукина родна кућа, и те како има смисла.

Наиме, то је зато што је та њива (,,Кличићевка”) некада фактички припадала потесу

30 За увид у катастарске карте аутор се захваљује на љубазности и предусретљивости директору Геодетског завода у Коцељеви, господину Верољубу Матићу, његовом заменику господину Ђорђу Тешићу, и геометрима: Мићи Тадићу, Тихомиру Андрићу и Драгану Марковићу.

149,,Дуго воће” који је тада био знатно другачије територијално дефинисан, а што се најбоље види на катастарској карти из 1933. године (карта бр. 7), када је тај податак са терена био аутен-тичнији, и као такав, и релевантан чињеничном стању. Картографском анализом решена је дилема у картографској недоследности око проблема различитог лоцирања топонима ,,Дуго воће” која је, највероватније, проистекла из админис-тративне претенциозности насилне аграрне реформе, одмах после Другог светског рата, и као таква ушла у послератну топографску картографију друге половине XX века. Карта бр. 7. Део катастарске карте села Свилеуве Одељења катастра и државних добара Краљевине Југославије из 1930-1934. г., која се и данас налази у употреби у Служби за катастар непокретности Републичког геодетског завода у Коцељеви.

150

Кућа учитеља ,,Жоје”

Стара основна школа

Дом културе и црква

(центар села)

1579/3

Карта бр. 8 Увећан део катастарске карте села Свилеуве Одељења катастра и државних добара Краљевине Југославије из 1930-1934. г., која се и данас налази у употреби у Служби за катастар непокретности Републичког геодетског завода у Коцељеви, а на којој је јасно обележена локација парцела кат. бр. 1579/3, звана ,,Кличићевка”.

151

Кућа учитеља ,,Жоје”

Локација Лукине родне

куће

Парцела звана ,,Кличићевка”, катастарски број

1579/3

Карта бр. 9 Парцела кат. бр. 1579/3, западно од куће покојног учитеља Жоје ,,Тичића” са убележеном прецизном локацијом бивше Лукине родне куће

152

Фотографија 1. Локација Лукине куће у парцели кат. бр. 1579/3, са истока, означена белом

стрелицом

Фотографија 2. Панорамски снимак локације Лукине родне куће са запада, тј. од куће Витомира Д. Ранисављевића у Ристивојчевића мали. Прецизна локација означена је

белом стрелицом

153

После решавања наведеног проблема, методом интервјуа31, наредни истраживачки поступак треба да се односи на примену методе рекогносцирања новооткривене локације, а која би на егзактан начин потврдила или оповргла добијене резултате истраживачке методе интер-вјуисања, тј. наведене податаке Живка Д. Лазаревића и Веселина М. Станојчића, да је Лукина родна кућа била у њиви званој ,,Кличићевка”, кат. бр. 1579/3. Приликом рекогносцирања наведене локације претпостављене родне куће поп Луке Лаза-ревића, при самом врху парцеле зване ,,Кличићевка”, кат. бр. 1579/3, са леве стране каменог пута бр. 4168, одмах код раскрнице овог пута поред куће чувеног пок. учитеља Жоје Тодоровића, званог ,,Тичић”, у атару званом ,,Дуго Воће” у селу Свилеува, визуелном проспек-цијом утврђено је следеће: На поменутом месту налази се један леп, раван плато веома подесан за постављање било каквих архитектонских објеката. Плато је осунчан током целог дана и веома је оцедит. На том платоу, по узораној земљи могуће је уочити тамне, веће мрље које су последица постојања архитектонских објеката на том месту. Такође, по површини је могуће констатовати присуство ситног камена и фрагмената опека, али у веома малом броју, зато што се Веселин годинама трудио да што више тог грађевинског материјала уклони са тог места, како би њиву ослободио за несметану агротехничку обраду.

Приликом рекогносцирања наведене локације, истраживача и аутора овог текста посе-тили су локални житељи Зоран П. Атанацковић, поштар, и Златан П. Ђокић. Њихове куће се налазе око непун километар од овог места, а у поменутој парцели они су веома често радили, помажући у моби Веселину Станојчићу да ову њиву обрађује, па су, тако, имали прилике да приликом окопавања кукуруза, рецимо, на овом платоу пронађу и неке предмете материјалне културе из времена када је на овој локацији егзистирао некакав архитектонски објекат.

Тако је поштар Зоран Атанацковић, рецимо, пронашао на овом месту једно деформисано бронзано перо за писање и један еродиран бакарни новчић, док је Златан Ђокић пронашао један перфориран сребрни новчић. Обојица су изразила спремност да Завичајном музеју у Коцељеви уступе пронађене предмете32, како би они били подвргнути стручној анализи и публиковању. На сребрном, перфорираном новчићу, који је у поменутој парцели пронашао Златан П. Ђокић, на аверсу, по ободу монете, стоји текст: IOSEPH · II · D · G · R · I · S · A · G· R · HIE · HVN · BOH · REX Такође, на аверсу је приказано попрсје владара дато у профилу, са ловоровим венцом на глави, а испод попрсја налази се слово В.

31 Треба напоменути да је прелиминарни резултат лоцирања родне куће Поп Луке Лазаревића у Свилеуви већ објављен у чланку: З. Живановић, Сабор Поп Луке Лазаревића, У: Годишњак села Свилеуве, бр. 1., Свилеува, 2003, с. 76-90. Међутим, у том чланку, на страни 87, пети пасус, забуном је дошло до омашке у навођењу прецизних података, па је тако речено следеће: (почетак цитата) ,,Изложени резултати Живановићевог истраживачког про-јекта могу се свести на податак да је Лукина родна кућа у његовом родном селу Свилеуви била у атару званом ,,Ду-го воће”, на парцели која данас носи катастарски број 2392, а у власништву је Веселина Станојчића из Свилеуве. Наведена парцела налази се са десне стране пута који од Дома културе и цркве у Свилеуви води покрај старе основне школе (а данашње медицинске и ветеринарске амбуланте), за Тодоровића, Станојчића, Перића и Атана-цковића куће. Лукина родна кућа била је у њиви која која је мало изнад и преко пута старе основне школе” (завршен цитат). Треба напоменути да ови подаци нису тачни и да су омашком овако наведени. Наиме, Лукина кућа се не налази у парцели катастарски број 2392, већ у парцели катастарски број 1579/3, званој ,,Кличићевка”, а власника Веселина М. Станојчића из Свилеуве. Та парцела се налази при самом врху брда, са леве, а не десне, стране пута који од Дома културе и цркве у Свилеуви води ка кућама Тодоровића, Станојчића, и Бајића са једне стране, као и кућама Перића, Атанацковића и Пантелића са друге стране. На месту наведене парцеле кат. бр. 2392, са десне стране пута бр. 4168, заиста се налазе, такође трагови остатака неког архитектонског објекта, али, по причању Веселина М. Станојчића, на том месту је била кућа неке жене зване Манда која је себи у кућу примила, да са њим живи, неког капетана. Те податке о Манди, Веселину је испричао, такође, његов рођени деда Владислав. 32 На овом месту аутор овог текста се у име Завичајног музеја Коцељева, и у своје лично име захваљује Зорану П. Атанацковићу, поштару из Свилеуве и Златану Перићу из Свилеуве на указаном поверењу и гесту добре воље да помогну истраживање проблематике лоцирања родне куће поп Луке Лазаревића у селу Свилеува.

154 На реверсу монете, по ободу, стоји следећи текст: ARCH · AUST · DVX · BURG · I TH · BRAB · COM · FLAN · 1789 · Такође, на реверсу се налази представа укрштених флоралних снопова, а у празним метопама крста дате су три круне и једна лента. На основу изнетог, јасно је да је у питању сребрни новац аустријског цара Јосифа II, из 1789. године. Други, бакарни новчић, поклон Зорана П. Атанацковића, због излизаности услед интезивног оптицаја, тј. употребе, није читљив. Али, на аверсу је могуће препознати попрсје владара дато у профилу, док је на реверсу новчића могуће прочитати ,,KREICER” што је име за аустријску монету мале номинације. Овакав бакарни аустријски новац је био у интезивном оптицају крајем XVIII и почетком XIX века.

Слика 1. Аустријски новац

Трећи налаз З. Атанацковића – метално перо за писање посебно је интересантан. У

питању је, савијањем незнатно оштећено, бронзано перо за писање дужине 45 милиметара. Перо је некомплетно, зато што му недостаје врх за писање, па је заједно са тим делом, најверо-ватније било дугачко 50 милиметара. Оваква пера за писање била су у оптицају крајем XVIII и почетком XIX века, док је подручје њихове продукције био запад Европе.

Слика 2. Метално перо за писање.

155 На основу компаративне анализе пронађених предмета на локацији претпостављене родне куће поп Луке Лазаревића, могуће је доћи до закључка да су ти предмети били у продук-цијском оптицају крајем XVIII и почетком XIX века, што се временски поклапа са периодом егзистенције задруге породице Лазаревић у атару ,,Дуго воће” села Свилеуви.

Такође, у прилог тој чињеници иде и закључак да је бронзано перо за писање у том вре-мену себи могао да приушти само неко ко је био писмен, што је за тај период у Србији била права реткост. Познато је да је крајем XVIII и почетком XIX века, поп Лука био један од ретких писмених људи у Србији тог времена. То и оправдава овакав тип налаза на овом месту и говори у прилог тези да је баш на овом месту била родна кућа поп Луке.

Такође, у прилог тој тези иду и сведочења Живка Д. Лазаревића и Веселина М. Станој-чића, која су они добили од њихових старих, још из XIX века, да је баш на овом месту била род-на Лукина кућа.

Такође, тој чињеници иду у прилог и налази мањих фрагмената зелено глеђосаних кера- мичких посуда, која су добијена рекогносцирањем ове локације. Ови фрагменти несумњиво припадају керамичкој продукцији XVIII и XIX века на овим просторима. Исто тако, са овог места је рекогносцирањем откривено и једно ливено оловно тане за пиштољ или пушку који су се пунили спреда (кремењаче), што је карактеристично за време егзистенције Лукине родне куће на овом месту. На основу свега изнетог, могуће је, са великим процентом тачности, закључити да се Лу-кина родна кућа налазила у селу Свилеуви, у атару званом ,,Дуго воће", у парцели катастарски број 1579/3, званој ,,Кличићевка", власника Веселина М. Станојчића из Свилеуве. Прецизна локација Ликине родне куће односи се на сам врх поменуте парцеле, одмах уз поме-нути камени пут бр. 4168, на самој раскрсници овог пута код куће покојног учитеља Жоје Тодоровића - ,,Тичића". Наравно, тек би систематска археолошка ископавања овог локалитета могла у потпуности да потврде или оповргну изнету тезу, добијену овим истраживањем.

203Подаци о аутору

Зоран А. Живановић

Зоран је рођен 4. феб-руара 1963. године, у Свиле-уви. Основну школу завршио је у родном месту, а средњу школу - у Шапцу. Дипломирао је на катедри за Методологију археолошких истраживања Одељења за археологију на Филозофском факултету у Београду.

Као археолог-кустос ради у Завичајном музеју у саставу Библиотеке ,,Јанко Веселиновић” Коцељева, у Коцељеви.

До сада је објавио јед-ну књигу поезије, ,,Лутања” (1992), док су му песме објав-љиване у многим књижевим часописима. Поред тога, објавио је десетак студија, чланака и распарава из области археологије и ис-торије. Дугогодишњи је сарадник Истраживачке станице Пет-ница код Ваљева. Живи и ради у Коцељеви. Контакт адреса је:

Зоран А. Живановић, Завичајни музеј Коцељева, Немањина 70, 15220 Коцељева,

тел. у Завичајном музеју: +381-(0)15-556-635; и +381-(0)63-84 -17-822.

207

Садржај

Предговор…………………………………………………………………………………………….....3

Зоран А. Живановић Сабор поп Луке Лазаревића …………………………..………………………………………………5

Богдан Секендек Почетак Првог српског устанка у Подрињу и ,,Бој на Свилеуви” …………………...…………..15

др Момчило Исић Лука Лазаревић у Првом српском устанку …………………………...…………………………….23

Велибор Берко Савић Лука Лазаревић у завери против Карађорђа ….………………………………………………..…....31

мр Славко Богојевић Лука Лазаревић у Протоколу Шабачког магистрата и Деловодном протоколу Карађорђа Петровића……………………………………………………...37

др Милан Д. Лазић Лука Лазаревић у избеглиштву од 1813. до 1833. године ………………….……………………..47

др Момчило Исић Лука Лазаревић у Шапцу по повратку из избеглиштва 1833-1840. ………………………………53

Велибор Берко Савић Лука Лазаревић и Вучићева буна ………………………………………………………………….65

Љубодраг Поповић Војвода Лука Лазаревић у казивањима савременика Првог српског устанка …………………73

Новица Прстојевић Архивска грађа о тамнавским устаницима у перспективи будућих истраживања ………………………………………………….……………79

Живко Д. Лазаревић и Зоран А. Живановић Родослов поп Луке Лазаревића и његове породице до 1900. године …………………………....83

Зоран А. Живановић Лоцирање родне куће поп Луке Лазаревића ………………………………………...…………….133

мр Душан Мркобрад и Зоран А. Живановић Црквине у Свилеуви, резултати прелиминарних историjско-археолошких истраживања ……157

Миленко Марковић Преци и потомци поп Луке ………………………………………………………………………...197

Анка Томић Прича о поп Луки Лазаревићу ……………………………………………………………………..199 Марија Ђаковић Поп Лука Лазаревић ………………………………………………………………………………...202

Зоран А. Живановић Белешке о ауторима ……………………………………………………………………….………..203

Садржај …………………………………………………………………………………….………...207