Поп Лука Лазаревић (1774-1852.),

портрет - уље на платну, аутор: Урош Кнежевић (1811-1876.), збирка Народног музеја у Београду.

прота Матеја Ненадовић (1777-1854.),

портрет - уље на платну, аутор: Урош Кнежевић (1811-1876.), збирка Народног музеја у Београду.

САИ

Поводом 200 година

од почетка Првог српског устанка

Коцељева, 2004.

Самостално ауторско издање

За издавача: Зоран А. Живановић

Компјутерска припрема: Зоран А. Живановић

Лектор: Татјана Јеремић

Коректор: Зоран А. Живановић

Рецензија: др Момчило Исић

мр Душан Мркобрад Владимир Кривошејев

Тираж: 300

Штампа: ,,PC studio” Коцељева

Корице: ,,Бој на Мишару” - уље на платну, 1999.,

аутор: Владимир Бурсаћ, академски сликар

ISBN 86-906301-0-4

Зоран А. Живановић

Бој на Свилеуви

23 – 28. фебруар 1804.

Коцељева, 2004.

Mojoj Jeleni

s qubavqu!

Сви теоретичари се једногласно слажу у општепознатој чињеници да след догађаја увек иде преко узрока ко-ји ствара последицу.

Тај фундаментални природни закон и те како важи, не само у приро-дним, већ и у друштвеним наукама, а у историјским – посебно!

Када је у питању Први српски устанак (поред општепознате чињени-це да је он у Србији почео на Сретење, 2/15. фебруара 1804. године, паљењем турских ханова по Шумадији од стране Карађорђа), мало је познато да прва већа битка Првог српског устанка, је-сте, управо, чувени ,,Бој на Свилеуви” који је први трагичан узрок катастро-фалне последице за опстанак Осма-нског царстава у Србији, током година које ће уследити.

5

,,Бој на Свилеуви” јесте прва вели-ка победа Срба над Турцима од вре-

мена турског коначног овладавања Србијом, а посебно Посавотамнавом после 1521. године. Прва српска побе-да након скоро три предуга века те-шког и понижавајућег ропства, дошла је после 5 дана вођења љутог боја у Свилеуви, од 23. до 28. фебруара 1804. године (по старом календару).

Ето зашто је Свилеува, у глоба-лним размерама, историјски битна по судбину српског рода.

То је чињеница којој досадашњи историчари нису посветили довољно пажње, нити су се потрудили да је ја-сније осветле и појасне.

Засигурно, Први српски устанак морално је веома значајно подупрт уп-раво великом победом устаника на Свилеуви, 28. фебруара 1804. године.

6

До сукоба је дошло пошто је, само неколико дана по Карађорђевом позиву Србима да се прихвате оружја, Мус-

ага Фочић – комадант града Шапца, ка-да је дознао да се на Бранковачком ви-су окупљају устаници и да намеравају да крену у напад на Шабац, забринут и уплашен плимом устанка који се опасно приближавао Шапцу, затражио помоћ од јаничара Али-бега Видајића из Зворника.

7

Видајић као да је само то чекао, сакупио је један одред са око 1000 бо-шњачких крџалија1 из Зворника и Зво-рничке нахије, прешао преко Дрине у Лозницу, мобилисао већи број Срба Ја-драна и тада кренуо преко Ваљевске нахије, обилазним путем, кроз још нео-рганизовану устаничку одбрану, у по-моћ опкољеном Мус-аги у Шапцу. По-што су ушли у полупразно Ваљево, Турци су отпустили Србе Јадране и

1 Бошњачке крџалије (турцизам) = муслима-нски плаћеници у служби одметника од султа-нове власти (примедба аутора).

кренули у Шабац, али, опет, обилазним путем, преко Бељина.

Међутим, 23. фебруара 1804. г., те Турке који су пошли у помоћ Мус-аги, на Бељину пресретну и изненаде уста-ници под командом Јакова Ненадо-вића из Бранковине.

Пошто су одбијени на Бељину, Ту-рци се за Шабац упуте преко Свилеуве где се, по њиховим сазнањима налазио утврђени устанички логор и где их је, код кућа Лазаревића, чекао (како су они рачунали), богат плен.

Турци су упали у село Свилеуву и почели да га пљачкају, али, тада су већ пристигли и устаници, испречили се на путу турског кретања и присилили Ту-рке да прихвате борбу.

8

Следећих пет дана у Свилеуви је трајала једна од првих великих драма Првог српског устанка, драма која се за босанске Турке завршила трагедијом.

Турци су се налазили у недоврше-ном шарампову (шанцу) који су пре то-га устаници изградили.

Устаницима је дошло у помоћ око две стотине војника које је послао про-та Матеја Ненадовић.

Пушкарање је трајало неколико дана, а Турцима је већ почело да поне-стаје хране и зато су отпочели прегово-ре са Србима, изговарајући се да они нису дошли да се бију са Србима, већ да виде зашто су се ови подигли на устанак.

Устаници су одобрили да шанац напусте Турци из Босанског пашалука, међутим, када су са њима покушали да се извуку и Турци из Београдског па-шалука, устаници су напали и потукли и једне и друге.

9

Задатак ове студије биће што пот-пунији приказ те битке од стране ње-них аутентичних актера, и то:

1. Поп Луке Лазаревића из Сви-леуве, као вође тамнаваца у чувеном ,,Боју на Свилеуви” који је о том Боју лично приповедао Сими Милутинови-ћу Сарајлији, а он то својом руком за-бележио, затим,

2. проте Матеје Ненадовића из Бранковине код Ваљева, као учесника и устаничког координатора код свог стрица Јакова који се, (заједно са Лу-ком), тукао са Турцима у Свилеуви, а који је у својим ,,Мемоарима” описао те догађаје, и

3. Вука Стефановића Караџића, који је у то време био писар код српских вођа: господар Јакова Нена-довића и харамбаше Ђорђа Ћурчије, и који је битку из Свилеуве детаљно опи-сао у свом делу ,,Прва година српског војевања на Даије”.

10

Сва три наведена аутентична акте-ра славних догађаја из Свилеуве, и њи-

хова записивања тих истих догађаја, чини их директним историјским изво-рима за новију историју српског наро-да, а, у случају ове студије и посебно актуелним и драгоценим.2

11

2 Сви датуми у овој студији дати су по старом (Јулијанском) календару. По новом (Грeгорија-нском) календару ,,Бој на Свилеуви” трајао би од 7. до 12. марта 1804. г., а која је била пре-ступна, па је фебруар тада имао 29 дана, и ра-злика од 13 дана између Јулијанског и Грегори-јанског календара даје горе наведен датум.

Вуково приповедање

Пођимо од тога како је директни учесник ,,Боја на Свилеуви” - Јаков Не-надовић те догађаје испричао свом пи-сару, Вуку Стефановићу Караџићу, а овај то и записао. Ево како је то Вук описао у својој ,,Даници” за 1828. го-дину:3

,,Срби су у Свилеуви били начинили мало шарампова4 од прошћа5, готово као обор, но кад опазе Турке, не ћедну, или не смједну, да се затворе у њега, него изађу напоље и уклоне се на стра-ну, те Турци уђу унутра. Како Турци

1

3 В. С. Караџич, Даница – забавник за годину 1828, Беч, 1828, с. 171-175, али, и као ре-издање оригинала: В. С. Караџић, Даница за 1826, 1827, 1828, 1829, и 1834. годину, Про-света, Београд, 1969, с. 334-335. 4 Шарампов (тур.)=шанац, ров (превод аутора).

2 5 Прошће (турцизам) = коље (превод аутора).

уђу у шарампов, Срби одмах окруже око шарампова, пак стану помало пуцати на Турке, а међутим чете је-днако прикупљати.

Кад Турци ноће двије-три ноћи у шарампову и поједавши оно што је који имао у бисагама, огладне и они и коњи њихови, а особито видећи да се Срби једнако прикупљају и пуцајући бију по шарампову њихове коње и људе, онда се поплаше и одмекну, пак стану довикивати Србе:

,,Еј, рајо! Бог с вама! Шта вам је, те сте полудјели? Ми нијесмо дошли да се са вама бијемо, него да вас пи-тамо шта вам је, од кога вам је криво, те сте се подигли!?” Онда од Срба један повиче:

,,Ми с Бошњацима∗ немамо ништа: ви, који сте из Босанског пашалука

_____________________________

13

∗ Бошњаци (турц.) - муслимани, тј. потурчени Срби који су прешли у исламску веру (п. а.).

излазите напоље, па идите својим пу-тем откуда сте и дошли, а Биогра-чићи6 нека остану овдје, па ми с њима како разгрнемо, ми ћемо њима казати на кога смо се дигли!” Онда Бошњаци повичу између себе:

,,Зашто ми овдје да умремо од глади и да гинемо за другога? Они који су рају зулумом својим побунили, тако нека јој одговор дају”, па спремивши се нагрну напоље. А Биограчићи помисле у себи:

,,Ако ови сад измакоше и ми оста-досмо сами, све ће нас хајдуци поби-ти!” Пак, навале и они уз Бошњаке.

Срби, пак, дочекају на засједама, које су већ били намјестили, па удри! И ове и оне.

И тако Бошњаци, мислећи да њи

само зато бију што и Биограчићи бје-

1

4 6 Биограчићи јесу београдски Турци (пр. аут.)

еже уз њих, а Биограчићи бјежећи са-ми за Бошњацима.

Разбију их Срби све, да није знао један за другога, него који продре жив, он нагне у Босну, куд му се прече учи-ни…

Кад овако разбијени Турци дођу у Лозницу, како што су год, полазећи, држали Србе за ништа, тако сад стану о њима чудеса казивати. Један вели:

,,Вала, јолдаш,7 ја сам се био са Московом8 и са Нијемцом али овога боја и овакве војске нијесам видјео: свако носи, подоштрен проштац9

пред собом, па, ударивши га у земљу, иза њега пуца; е шта ћу му чинити?” Други казује како Срби пушке пуне:

,,Као да си, вели, пред свакога ме- 7 Вала, јолдаш (турцизам) = Богами, пријатељу 8 Москов (старословенски) = Рус (прим. аут.). 9 Проштац (турцизам) = колац (превод аут.). 15

тнуо раскривљену врећу танета, пак да захвата шакама и баца, тако често лете танета.” Трећи казује како су обучени:

,,...Све у бијелим гаћама и црве-ним ћурчићима10...” Четврти казује и приповједа:

,,Како је виђео Ћурчију и остале харамбаше и поглавице ђе лете на би-јелим хатовима.”

1

Мешан Авдурамановић (онај што је, полазећи из Босне за Србију, казао да ће ударити на 25 Срба), дође пје-шице и донесе глас за Сендина (оног што је казао да ће ударити на 50 Срба), да га је некакав хајдук, још у шарампову, погодио, кроз прошће, баш у чело и да није ни медет11 могао ре-ћи…”

10 Ћурчић = врста капе (примедба аутора).

6 11 Медет (турцизам) = помоћ, помагајте...

Кад овакви гласови стигну, одмах Љешничани, Липничани и Лозни-чани навале, на врат на нос, са жена-ма и дјецом, на Дрину; и, испративши све у Босну, врате се само они који су за оружје…”

Ова прва велика победа над Тур-цима имала је изузетан значај за даљи ток устанка. Вест о великој победи у Свилеуви снажно је осоколила морал устаника у целој Србији.

Ту, у Свилеуви, погинуо је и ру-њански субаша Сеидин, а колико је би-ла снажна и увржена силина турског тровековног ропства над обичним српским народом, говори и податак да је у Свилеуви било људи који нису ве-ровали да је уопште и могуће Турчина убити.

17

Ево шта о томе пише наш иста-кнути историчар Станоје Р. Филипо-вић, у својој биографској студији по-

свећеној Поп Луки Лазаревићу:12

,,Причају да је овде у Свилеуви после боја Поп Лука нагонио силом не-ке Тамнавце, који у боју били нису, да заробљене Турке побију, но они нису смели Турчина убити. А када им он (Лука) припрети да ће ји поубијати ако они Турке одма не убију, тада они са страхом побију Турке. И кад виде да од њине руке мртви Турци пред њима леже, и да они могу Турчина као Царског сина убити, развеселе се, и тим и они и многи други Срби осло- бодивши се доцније ишли су у бој као на свадбу, и Турке јуначки тукли”.

Ове податке записао је Конста-нтин Ненадовић у својој биографији о

18

12 С. Р. Филиповић, Подринске војводе – Поп Лука Лазаревић, Годишњак историјског архива у Шапцу, бр. VI, Историјски архив у Шапцу, Шабац, 1968, с. 76.

Карађорђевим војводама,13 а историчар Станоје Филиповић их је искористио у свом делу о Луки Лазаревићу (видети наведено дело у фусноти 12).

19

13 Константин Ненадовић, Живот и дела вели-ког Ђорђа Петровића – Карађорђа, врховног Вожда, ослободиоца и владара Србије и живот његови војвода и јунака као градиво за српску историју од године 1804. до 1813., Књига II, Штампарија Јована Н. Вернаја, Беч, 1884., с. 544.

Протина прича

Сада је време да се представи оно

што је у својим ,,Мемоарима” о Боју на Свилеуви, записао прота Матеја Ненадовић из Бранковине (синовац Ја-кова Ненадовића), који је, током пето-дневне битке са Турцима у Свилеуви, крајем месеца фебруара 1804. године, устаницима у Свилеуву доносио муни-цију.14 Ево шта о томе пише прота:

20

14 Протине ,,Мемоаре” први пут штампао је његов син из другог брака – Љуба Ненадовић, 1856. године у часопису ,,Шумадинка” али, тада они нису објављени у потпуности. Љуба је Протине ,,Мемоаре” у потпуности штампао у Београду 1867., под насловом ,,Мемоари проте Матеје Ненадовића”. Уз ,,Мемоаре” штампано је и много докумената из Протине архиве. То издање припремио је за штампање Љубомир Ненадовић и пропратио га Протиним и својим белешкама. Треће издање Протиних ,,Мемо-ара” спремио је за штампање Љубомир Кова-

,,Турци Шапчани дочују за ску-пљену војску на Бранковачком вису, ко-ја се била разишла, - пођу на Ваљевску нахију, и дођу у Бељин, село Шабачке нахије.

Мој стриц Јаков са војском оде пред њих, и 23. фебруара 1804. године побију се, где погине од наше стране буљубаша Исаило Лазић из Уроваца, а од турске стране погине њихов ага Арпаџић-бег. Рањених било је од обе стране. Турци се узбију и пођу Ваљеву у помоћ, но Јаков и поп Леонтије пођу с војском поред Турака. Турци падну на конак у Свилеуву, у покојног обер-кнеза Ранка Лазаревића, илити попа Луке Лазаревића, и по селу притисну хара-ти. Наша им војска пресече пут од

21

чевић 1893. г. За потребе ове студије коришће-но је издање које је припремио Ђ. Јовановић, Југословенска књига, Београд, 1951, с. 76-83.

Ваљева и пође на Турке, а они направе од авлије метеризе и стане се, а села доносила су им храну; а наша војска била је у планини Гомилици; и тако сваки дан пушкарају се”.

Прота даље говори о томе како је у међувремену, с муком набавио не-што муниције за устанике у Ваљеву. Али, кад ју је и донео у Ваљево...

,,Но кад разумем да су Турци Ша-пчани, Зворничани и Срби Јадрани од Бељина, у Свилеуви, ударим на Гомили-цу где је наша војска. А ту били већ дошли и они храбри хајдуци: Дамјан и Григорије, браћа Недићи из Осечине, Ђорђе из Остружња и из Кутишице Дамјан. (Они су сви после изгинули у боју на Чокешини.).

22

Фебруара 25-тог оставим две вре-ћице, тј. 32 оке барута и нешто олова тој војсци у планини Гомилици код Свилеуве.

Каже ми стриц (Јаков) да је мно-

го Турака и сумња да ће их моћи разби-ти; зато, како одем, да му добрих ба-рем две стотине момака пошаљем, да се они Турци најпре разбију, пак ћемо после сви на Ваљево.

Ја ону исту ноћ, 26. фебруара, стигнем у нашу војску у Грабовицу, је-дан сат до Ваљева, и одмах одвојим најбољих две стотине момака и са Лу-ком из Котешице пошљем стрицу на Свилеуву”.

Када се вратио у Ваљево, прота Матеја Ненадовић био је са ваљевским устаницима заузет опсадом Ваљева кога су, коначно, заузели 28. фебруара 1804. године. За Свилеуву и тамошњи бој Прота вели:

,,Те ноћи кад смо се тукли на Ва-љеву, видели смо с брда сво небо црве-но на Руднику који је Карађорђе и Ја-

23

нко Катић запалио, и то кад види на-ша војска, врло се охрабри; а тако су исто и они (као што ми је после Ка-тић казивао) видели пламен од Ваљева. То је било на Покладе, 1804. године, а исти дан и Јаков је на Свилеуви разбио Турке, и кажу да је око две стотине седамдесет Турака погинуло”.15

Пар дана касније прота Матеја до-бија писмо од свог стрица Јакова, у ко-јем му овај пише:

24

15 др М. Ђорђевић, Ослободилачки рат српских устаника 1804-1806., Београд, 1967, наводи један извештај у коме је о губицима Турака забележено: ,,У овом (свилеушком) боју на три бусије пало је 70 Турака мртви и 52 коња, а остали који су побегли многе велике ране однели су; од Срба погинуло 6 а рањених мало је било”. Подаци су преузети из: С. Р. Филипо-вић, Подринске војводе – Поп Лука Лазаревић, Годишњака историјског архива у Шапцу, бр. VI, Шабац, 1968., с. 76, фуснота 4, и списак литературе на страни 166.

,,...тако ми исто и стриц Јаков пише да су разбили Турке на Свилеуси, и много их побили, но да гледам џебане што више и брже могу да понесем да идемо на Шабац”. Као што се може јасно видети, прота Матеја Ненадовић био је ауте-нтични актер драматичних догађаја у Свилеуви од 23. до 28. фебруара 1804. г., у којима се његов рођени стриц Ја-ков Ненадовић активно борио са Ту-рцима, и за разлику од Вука, прота пре-цизно наводи и локацију на којој се та чувена битка и водила. То је планина Гомилица у Свилеуви.

25

Гомилице

Гомилице није планина у класи-чном смислу речи, већ само мало веће брдо или вис, али, ево шта је наш по-знати антропогеограф Љуба Павловић (у свом чувеном делу ,,Антропогеогра-фија Ваљевске Тамнаве”), још далеке 1912. године написао о ,,планини Го-милици” у Свилеуви. Љ. Павловић на-води следеће:16

,,...поцерска коса Владисављеви-ца се под овим именом простире на исток до села Каоне, одакле с јачим скретањем северу и под именом дра-гињских Столица и Врхова и свиле-ушких Гомилица, завршује се на извору Вукодражи.

Владисављевица је тачна северна

26

16 Љ. Павловић, Антропогеографија Ваљевске Тамнаве, (реиздање оригинала из 1912. г.), АСЛ Београд, Београд, 1998, с. 12, 25, 56, 71.

међа тамнавске области, од почетка па до извора Вукодражи, средње виси-не 256 м, састављена из секундарних кречњака, лапорца, пешчара и конгло-мерата, испод којих су у Гомилицама бели кристаласти кречњаци, верова-тно палеозојске старости. У селу Сви-леуси, под Гомилицама су извори погра-ничне речице Вукодражи, Савске при-точице.

Свилеуха је на север од Коцељеве, с леве стране Тамнаве, врло про-страно и неравно село, чији северни део, тј. Гомилице, дају селу и брдовит изглед.

27

У Свилеуси је одомаћено резање камена. Копање, резање, глачање и по-тписивање белог једрог кречњака у Гомилицама овог села одавно је главно занимање многих свилеушких породи-ца. Од камена се израђују и потписују надгробни споменици и продају у селу

и околини, или се израђено камење износи на ваљевски и шабачки трг и тамо продаје. Од трошака истог ка-мена жеже се креч и продаје по селу и околини”.

Ето како детаљно, на самом поче-тку XX века, ту ,,планину” Гомилицу у Свилеуви описује наш чувени антропо-географ и истраживач.

Из његовог описа види се да је Го-милица на северу села, што је, (у слу-чају Свилеуве, због величине села), ве-ома неодређен топоним. А где је тачно на Гомилици, крајем фебруара 1804. године, био чувени Бој на Свилеуви...?, то тек треба посебно истраживати.

28

Лукино казивање

На овом месту време је да се види шта о ,,Боју на Свилеуви” има да каже и сам Поп Лука Лазаревић, тј. главни вођа тамнавских устаника на почетку 1804. године, и аутентични учесник у самој свилеушкој бици.

Његово казивање о тим догађајима забележио је наш познати књижевник Сима Милутиновић Сарајлија, и то ка-да је у периоду од 1819. до 1825. годи-не боравио код својих родитеља избе-глих у Кишњево у Русији. У Кишњеву је, са својом породицом, био избегао и Карађорђев војвода - Поп Лука Лазаре-вић из Свилеуве.

Сима је то искористио да од Луке лично, из прве руке, сазна што више о Првом српском устанку.

29 Те Симине белешке из Кишњева

тек су скоро публиковане,17 а у њима Лука о ,,Боју на Свилеуви” Сарајлији у перо казује, а овај бележи следеће:

,,Мус-ага у Шапцу како чује за свога брата шта у Ваљевској нахији ради, смјеста пошље неколико своје војске и момака на границу ваљевску да чувају да им се токорсе18 и Шабачка нахија не узбуни, у којој су они ђоја

19мировали, но, кад свеважнога Ранка још ономлане смакнути.20

Но, тамо и у селу Бељин, ваљевска чета како дођу нападне, и разбије, те они не могавши од грдила свога натраг 17 С. Милутиновић - Сарајлија, Житија уста-ника, Завичајни музеј Коцељева, Библиотека ,,Јанко Веселиновић” Коцељева, Коцељева, 2003, с. 22-23. 18 Токорсе (турцизам) - као бајаги, тобоже. 19 Ђоја (турцизам) - бива, дешава се.

30

20 Мисли се на обор-кнеза Ранка Лазаревића из Свилеуве, (примедба аутора).

у Шабац, искупе се и отиду кнеза Ра-нка кући, пак у њој засједну и утврде се, пошто Луку ни брата му никојега дома не застану.

Лука томе се још ненадавши био је у селу Мрђеновцу на скели, отерао да прода неколико свиња да се најпре отрошкари,21 него му и ту глас допа-дне шта му је на дому, те он брже у Посавину шабачку ка својима сродни-ма и пријатељима, који су се већ поче-ли на чете одметати, те и он ту још приумложи и у једну громилу случи, па шњима ка Свилеуви, где на ваљевскоме Дебелом брду, према својој кући логор намјести, куд му одма и близу десивши се Јаков22 и Живко Дабић са својима у помоћ притрчи, но, и тим истим Ту- 21 Отрошкари (турцизам) - зарадити новац за најнужније потребе, ,,опарити се” (прев. аут.).

31 22 Мисли се на Јакова Ненадовића (прим. аут.).

Рцима још из Шапца дружине придође, те ту они мало и шарампова, и по зградама пушкарница поначине, али и` Срби опсједну бити, и одрежу им све, што им је из вилајета23 долазило за-хире,24 на њиове очи сијено у колима паливши.

Неколико дана ту проведу које-како Турци, али дуже не могну, већ нау-ме издирати25 куд ко може, те и ударе на двије-три стране и громиле кроз Србе, изненад, него и ови дочекају до-бро, а још боље испрате, растјеравши и свуда, те је мало који од њи своје куће видио.

Отале пођу ови Срби заједно на

3

23 Вилајет (турцизам) - земља, народ, покраји-на, а у смислу ове реченице има значење: сео-ске околине, тј. села (превод аутора). 24 Захира, заира (тур.) - намирнице; храна за војску, следовање; храна људска и сточна.

2 25 Издирати (тур.) - бежати, јурити, (прев. аут.).

Ваљево, кад ал сви ваљевски Турци по-бјегли и сами; а Срби отале натраг те на Шабац, попале му сву варош, и за-творе град”.

У литератури се може пронаћи и још једно, лично и, скоро, 20-ак го-дина касније дато, Лукино сведочење о тим славним данима.

О својој првој борби, тј. ,,Боју на Свилеуви”, у судском предмету од 24. септембра 1839. године, у свом спору са синовцем Марком Лазаревићем, тј. одговарајући на његову тужбу, Лука је рекао следеће:

,,Онда кад се пок. Ђорђе26 поди-гао, подигну се Јаков и Живко Дабић, с коима се и ја састанем и договоримо те на 800 Турака кои су се у оно доба у моју наодећу се у Свилеуви кућу за-творили били, ударимо и онде иј разби- 26 Мисли се на вожда Карађорђа Петровића. 33

јемо”.27 Лука наводи да се ,,Бој на Свиле-

уви“ одвијао код његове куће, која се налазила у делу села званом ,,Дуго во-ће”28 али, и у логору његових устаника који се налазио на ваљевском ,,Дебе-лом брду”.29 27 С. Р. Филиповић, Подринске војводе – Поп Лука Лазаревић, Годишњака историјског архи-ва у Шапцу, бр. VI, Историјски архив у Шапцу, Шабац, 1968., с. 71, последњи пасус са фусно-том 3, као и стр. 75. 28 Исто, с. 64, трећи пасус.

34

29 Топоним ,,Дебело брдо” постоји и данас, али, катастарски припада суседном селу Ба-талаге. ,,Дебело брдо” у Баталагама удаљено је око 4 километра од топонима ,,Дуго воће” у Свилеуви. Топоним ,,Дуго воће” у Свилеуви, такође, постоји и данас, али у нешто мало измењеној локацији. Али, зашто Лука топоним ,,Дебело брдо'' у селу Баталаге зове ,,ваљевско Дебело брдо”? Зато што је село Баталаге, ка-ко то изричито наводи Вук Караџић, тада, ката-старски припадало Ваљевској нахији. За тај по-

Атар ,,Дуго воће” у Свилеуви, где се налазила Лукина, тј., Ранкова кућа у чијој задрузи је Лука рођен и у којој је одрастао, налази се изнад некадашње старе Основне школе, а данашњег До-ма здравља и Ветеринарске амбуланте

35

датак видети: В. С. Караџић, Даница – заба-вник за 1827. годину, Беч, 1827, с. 62, као и реиздање оригинала поводом стогодишњице Вукове смрти: В. С. Караџић, Даница 1826; 1827; 1828; 1829; 1834, Сабрана дела Вука Караџића, Књига VIII, Просвета, Београд, 1969, с. 145. Наиме, село Баталаге тек је 1. јануара 1960. године припојено општини Коцељева. До тада је оно било у саставу општине Бањани ко-ја је и данас у саставу Колубарског округа, чи-ји адмунистративни центар јесте град Ваљево, као што је административни центар мачванског округа (којем припада и општина Коцељева) - град Шабац. За податке о припајању села Бата-лаге општини Коцељева видети: М. С. Филипо-вић, Основне школе општине Коцељева, Осно-вна школа ,,Мића Станојловић”, Коцељева, 1992, с. 105.

у Свилеуви, у непосредној близини цркве и Дома културе у Свилеуви, док је ,,Дебело брдо” заправо, вис, узви-шење, брдо у северном делу села Бата-лаге, одмах изнад речице Вукодраж, уз саму североисточну границу села Сви-леуве. ,,Дебело брдо” удаљено је од ,,Дугог воћа” (у правој линији), око 3 километра, а ваздушном линијом око 1 километар.

Из свега наведеног јасно се види да се Поп Лука Лазаревић и прота Ма-теја Ненадовић, иако обојица актери једног те истог догађаја, у исказима уо-пште не подударају по питању навође-ња прецизне локације на којој се оди-грао чувени бој. На први поглед, то изгледа веома чудно, али, у ствари, то је веома логично ако се има у виду једна друга чињеница.

36

Наиме, обојица су у својим иска-зима наводила позиције на којима су се

борили њихови устаници: Јаков са Ваљевцима на Гомилици, а Лука са Та-мнавцима на Дебелом брду и Дугом во-ћу. Највероватније је да су устаници у Свилеуви почели да праве шанац, тј. шарампов, на брду Гомилици, као најпрегледнијем месту према Шапцу, одакле су и очекивали турске нападе.

Међутим, Турци су устанике изне-надили, па су у Свилеуву упали преко Дебелог брда, са североисточне стране села, тј. из правца Бељина где су разби-јени од стране Јакова Ненадовића и ње-гових устаника.

37

Највероватније је да је један део Турака одмах отишао Лукиној кући у Дуго воће и ту се (не нашавши Луку код куће), и стационирали, док је други део турске ордије отишао у српски не-довршени шанац, из којег су Срби, кад су видели турску војску, изашли и сколонили се на сигурније место.

Турци су, не слутећи ништа, нај-вероватније, ушли у недовршен шанац из пуке радозналости да се увере да ли у њему има некога, што су скривени устаници искористили да их опколе и приморају да остану у шанцу као у клопци.

У том је, највероватније, гонећи Турке још од Бељина, пристигао и Ја-ков са својим устаницима, и придру-жио се устаницима у Свилеуви који су држали опкољене Турке у шанцу на Гомилици и забаракадиране у Лукиној кући у Дугом воћу.

Највероватније је, убрзо, присти-гао и Лука са својим устаницима, и из предстрожности, улогорио се на сусе-дном Дебелом брду, како устанике не би изненадили нови Турци из Шапца.

38

Са Дебелог брда Лука је могао да координира својим устаницима у борби са Турцима како на Гомилици, тако и

код своје куће, на Дугом воћу. Али, када је Јакову на Гомилицу стигло 200 момака које му је, као тражено поја-чање, послао његов синовац прота Ма-теја, онда је Лука несметано могао да тежиште битке са својим устаницима у потуности пренесе на Дуго воће.

После петодневне опсаде, када је Турцима нестало хране и сена за њихо-ве коње (подсетимо, месец је фебруар), Турци су покушали пробој и на Гоми-лици и на Дугом воћу, и то пробој, нај-вероватније, у правцу из којег су и до-шли, зато што су тај пут једино и зна-ли, будући да је велика већина њих би-ла из Босне и Ваљевске нахије и овај тамнавски терен, (на којем су се сада нашли), нису баш тако добро позна-вали.

39

Наравно, устаника је сада било да-леко више, па су Турке сада спремно дочекали и по правди даривали.

Међутим, један део тих Турака (подсетимо, било их је од 800 до 1000), ипак је успео да се пробије путем ко-јим су и дошли, али, на Дебелом брду налетели су на Лукин логор који је ту био стациониран, још пре пет дана.

Устаници из Лукиног логора зад-ржали су Турке довољно дуго док, го-нећи турску ордију, нису пристигли Ја-ков и Лука са својим људима, и на Де-белом брду се, вероватно закратко, отворило и треће бојиште. Зашто закра-тко?

Највероватније зато што су (већ исцрпљене) Турке устаници ту потпу-но десетковали и разбили.

Одатле су се Турци, спасавајући голи живот, наврат-нанос разбежали на све стране.

40

Међутим, да ли је то, уистину (све баш), тако и било? Да ли се безрезрвно може веровати Поп Луки када каже да

се у Свилеуви борио на Дугом воћу и Дебелом брду, или, проти Матеји када говори о томе да је свом стрицу Јакову, који се борио на Гомилици у Свилеуви носио џебану (муницију) и слао поја-чање, или Вуку Караџићу када описује оно што му је његов господар Јаков приповедао да се дешавало у Свилеуви од 23. до 28. фебруара 1804. године (по старом календару)?

Наравно да може! Сва тројица су најбоље што је Србија тада (а и сада), уопште и имала.

Само, свако од њих је сведочио у своје име о ономе у чему је само он учествовао, док за остале (из разнора-зних разлога), није хтео ништа одређе-није да прича. То је више него поштено.

41

А да је све то тако у Свилеуви и било, тј. да је те прве устаничке годи-не вођена битка на три положаја, све-

дочи и још један опис те битке којим се послужио наш истакнути историчар др Мирослав Ђорђевић:

,,У овом боју на три бусије пало је 70 Турака мртви и 52 коња, а остали који су побегли многе велике ране однели су; од Срба погинуло 6, а рање-них мало је било”.30

Без обзира што се број погинулих Турака код др Ђорђевића (70), не сла- же са бројем погинулих Турака који наводи прота Матеја (270), ипак, др Ђорђевић наводи да се ,,Бој на Свиле-уви” водио на три бусије (положаја), што се перфектно слаже са реконстру-кцијом те битке на основу аутентичног сведочења Поп Луке, проте Матеје и Вука Караџића.

42

30 др М. Ђорђевић, Ослободилачки рат српских устаника 1804-1806, Војноиздавачки завод, Београд, 1967.

Ти борбени положаји у Свилеуви су: Гомилица, Дуго воће и Дебело брдо. А питање: - Где су тачно и пре-цизно те борбене локације на овим то-понимима...?, е, то тек треба посебно истраживати.

Прича се да су побијени Турци са-храњени, изгледа, у заједничкој гро-бници на месту где се данас налази тзв. ,,Перића гробље” у Свилеуви, које до тада уопште није постојало и које је тек после те инхумације формирано. То је, данашње, гробље на раскршћу код Зарића и Перића кућа. Свакако да овај податак треба посебно проверити и истражити.31

43

31 Овај податак аутор је усмено добио од, сада већ покојног, Александра Пантелића из Сви-леуве, а који је и сахрањен на том гробљу. Њему је тај податак испричао покојни Живојин Тодоровић, тзв. ,,Жоја Тичић” - бивши сеоски учитељ, чија се кућа налази тик уз Лукину

Као што се у овој краткој студији, из свега изнетог јасно и види, неопхо-дно је извршити детаљна истраживања како би се утврдила прецизна локација свих борбених положаја на којим је во-ђен чувени ,,Бој на Свилеуви” као и прецизну локацију где су побијени Ту-рци из тог боја и сахрањени.

Свилеува засигурно заслужује да тако нешто прецизно сазна и зна, с обзиром да је (у међувремену) већ по-чела да тако нешто важно по своју про-шлост помало и приборавља.

Надајмо се, не за увек, и не непо-вратно!

44

родну кућу, али, и у непосредној близини тог гробља. Можда је тај податак аутентично очу-вано сећање на те догађаје.

Осман-Џора у Свилеуви

На овом месту требало би рећи још нешто о још једном догађају из Свилеуве који је оставио трајног трага у српској историји Првог устанка, а који је био последица ,,Боја на Сви-леуви”.

45

Не заборављајући онај свој вели-ки пораз у Свилеуви крајем фебруара 1804. године, Турци се посебно око-мише на кућу Поп Луке Лазаревића, коју, заједно са осталим кућама Лазаре-вића, попалише и опљачкаше, па са

Наиме, почетком месеца априла 1806. г. (по старом календару), Турци су се (под командом Осман-Џоре), од Соко града спустиле у долину реке Пе-цке, одакле су продрли чак до Бранко-вина, где су попалили цркву и куће Не-надовића и, потом, продрли све до Свилеуве.

богатим пленом кренуше назад пут Ва-љевске нахије.

Међутим, за њима је одмах орга-низована потера коју је предводио ра-зљућени Поп Лука. Устаници су 4. aприла 1806. г., (по старом календару), у мрклој ноћи, код села Чучуга, изне-надно и силовито, напали далеко бро-јнију турску ордију.32

Нажалост, о овоме догађају само је један његов индиректни актер успео да остави писаног трага. Ево, како је то доживео и забележио прота Матеја Не-надовић, индиректни актер овог дога-ђаја:

,,Ето овако је било: Јаков и поп Лука и Живко Дабић, како чују да су Турци у Свилеуву дошли, крену се хи-

46

32 С. Р. Филиповић, Подринске војводе – Поп Лука Лазаревић, Годишњак историјског архива у Шапцу, бр. VI, Шабац, 1968., с. 90-91.

тно и не застану турке у Свилеуви, за њима пођу, стигну где су у Чучугама на конаку Турци.

Они дођу близу и разреде војску која ће с које стране ударити, оставе рок када Турци проуче јацију,33 тј. у два сата ноћи.

47

Кад се добро смркне, они сваки са своје стране се прикуче; како два са-та (ноћи) буду, јурише са три стране, и проспу плутоне. Турци од ватри по-бегну, оставе покрај ватри печене ја-гањце, сву вечеру, сав пртљаг и пља-чку, побегну, неки се у вировима упским удаве,34 доста их и мртви ос-тане, а други се под једно брдо ускрај прибију. Наши сву ноћ из мрака пуцају. (Кажу да је било 5800 Турака). Када се већ зора укаже, наши даду знак те се

33 Проучити јацију (турцизам) - обављати но-ћну молитву (превод аутора). 34 Речица Уб, или Убача (примедба аутора).

сва војска наша, кроме коњика,35 прибере на једно брдо у винограду; и ограде нешто шанчића од прошћа.

Турци нагло ударе, тако да су барјактари до прошћа барјаке доно-сили и над шанац надносили, но ту су сви гинули и барјаке поред шанца остављали. Много је и других, осим ба-рјактара, Турака падало, и у нашем шанцу много се ранило и коња поги-нуло. После трећега јуриша Турци се поиступе мало, метеризе похватају36 и из шеша 37на туку.

Околна села, како су чули пушке у

35 ...Кроме коњика (тур.) - …осим коњаника. 36 Метеризе похватају - заклоне пронађу.

48

37 Шешана јесте врста пушке која се пуни с преда. Прво се с преда у цев убаци барут који се једном гвозденом шипком добро сабије, па се, затим, у цев убаци округло оловно зрно, које се, такође, добро сабије на барут. Тек по-сле тога изврши се опаљивање (прим. аутора).

Чучугама, сви грну, старо и младо унаоколо, долазити, док и Милован Грбовић и Молер из Кличевца успут јаве селима, који се сви искупе. И од села Докмира повиче Грбовић и Молер: ,,Ај, браћо, држите се, удрите се, ето нас вама у помоћ!”

У исти час погине Џора-Осман, турски старешина. Турци побегну, а наши заокупе и, они одморни од кућа, потерају. Турци бегајући побацаше пушке, хаљине, обућу, да би лакше бе-гали, али забадава: Срби стизају, и кољи сабљом, ножем, који бритвом – кољи, који прошћем и крљађем38 у главу туци.

Мој старији брат Петар на конак четири жива доведе, те их једно дете исече. Казивао ми је скоро Гаја Дабић чије је оно дете било.

49

38 Крљађе (турцизам)-одломци од дрва.

Главе нису секли, јер су сви ра-зним хаљинама, пушкама и другим пљачкама натоварени били.

Терали су их докле их нису Милић Кедић и Недић Мијаило са својом во-јском сусрели; пак ови уморни вратили се, а Кедић отера до Соколске нахије, док Гаја и поп Мића из Скадра их про-терају до Сокола.

Преко 2800 Турака је погинуло, и оно што је утекло, на добрим коњима, а пешак слабо је утекао, и то босо, голо и сакато.

Ово је било на Светли уторник, 3. априла 1806. – Наша се војска врати опет Добрави чувати Шабац, и у Ва-рну”.39

50

39 прота Матеја Ненадовић, Мемоари, Уре-дник: Ђ. Јовановић, Југословенска књига, Бео-град, 1951., с. 76-83.

Као што прота Матеја наводи, на бојишту у Чучугама оста мртав и ту-рски силник Осман-Џора, који је, до-тле, више пута босанске Турке у сли-чне пљачке предводио.

Осман-Џору је у Чучугама, из сво-је шешане (пушке) убио неки Павле Ра-фаиловић, звани ,,Воришице”, из села Трлић код Уба.40

Устаници се после ове битке врате опсади Шапца, где је већ било доста друге српске војске.

И, тако... после ових славних до-гађаја у Свилеуви, прошле су деценије и деценије, а нове генерације скоро да и заборавише шта се то све, по српски род важно, издогађало у овом питомом тамнавском селу.

51

40 Љ. Павловић, Антропологија ваљевске Та-мнаве, (Реиздање оригинала из 1912. године), Београд-Уб, 1998., стр. 214, фуснота 11.

Ово је прилика да се тих догађаја поново присетимо и са поносом подсе-тимо, али, и да их никада с ума не сметнемо.

Ама баш никако, ако је, икако, мо-гуће!!!

Крај

52

Подаци о аутору

Зоран А. Живановић рођен је у Сви-леуви 4. фебруара 1963. године. Основну школу завршио је у Свилеуви, средњу у Шапцу, а дипломирао је на катедри за Методологију археолошких истражива-ња, Одељења за археологију на Филозо-фском факултету у Београду.

Као дипломирани археолог, са стру-чним звањем - Kустос, ради у Завичај-ном музеју у Коцељеви.

Научне радове из области археоло-гије и историје публикује у домаћим стручним часописима.

Поред тога бави се и литералним радом, из чега је произишла једна збирка поезије, (Лутања, 1992.) а своје радове објављује у литералним часописима. Заступљен је и у неким антологијама.

Са супругом Јеленом живи и ради у Коцељеви.

53 Контакт телефон: +381-(0)63-84-17-822.

Zoran A. @ivanovi}

54

Садржај

Бој на Свилеуви...........................5

Вуково приповедање.................12

Протина прича.........................20

Гомилице....................................26

Лукино казивање.......................29

Осман-Џора у Свилеуви...........45

Подаци о аутору.......................53 55

CIP – Каталогизација у публикацији Народне библиотеке Србије, Београд

94 (497 . 11) ''1804/1813''

ЖИВАНОВИЋ, Зоран А. Бој на Свилеуви : 23-28. фебруар 1804. / Зоран А. Живановић. – Коцељева : 3. А. Живановић, 2004, (Коцељева : PC studio). – 55 стр. : илустр. ; 12 цм.

Ауторова слика. - Тираж 300. – Напомене уз текст. – Подаци о аутору: стр. 53. - Напомене и библиографске

референце уз текст.

ISBN 86-906301-0-4

а) Бој на Свилеуви 1804 б) Први српски устанак 1804-1813

COBISS.SR - ID 119200780

56

Вук Стефановић Караџић (1787-1864.),

портрет - талботипија, аутор: Анастас Јовановић (1817-1899.),

збирка Музеја града Београда.

Јаков Ненадовић (1765-1836.),

портрет - уље на платну, аутор: Урош Кнежевић (1811-1876.), збирка Народног музеја у Београду.