q w e r t y u i o p a s d f g h j k l z x c v b n m q w e r t y u i o p a s d f g h j k l z x c v b n m q w e r t y u i o p a s d f g h j k l z x c v b n m q w e r t y u i o p a s d f g h j k l z x c v b n m q w e r t y u i o p a s d f g h j k l z x c v b n m q w e r t y u i o p a s d f g h j k l z x c v b n m q w e r t y u i o p a s d f g h j k l z x c v b n m q w e r t y u i o p a s d f g h j k l z x c v b n m q w e r t y u i o p a s d f g h j k l z x c v b n m q w e r t y u i o p a s d f g h j k l z x c v b n m r t y u i o p a s d f g h j k l z x c v b n m q w e r t y u i o p a s d f g h j k l z x c v b n m q w e r t y u i o p a s d f g h j k l z x c v b n m q w e r t y u i o p a s d f g h j k l z x c v b n m q w e r t y u i o p a s d f g h j k l z x c v b n m q w e r t y u i o p a s d f g h j k l z x c v b n m q w e r t y u i o p a s d f g h j k l z x c v b n m q w e r t y u i o p a s d f g h j k l z x c v b n m q w e r t y u i o p a s d f g h j k l z x c v b n m q w e r t y u i o p a s d f g h j k l z x c v b n m q w e r t y u i o p a s d f g h j k l z x c v b n m q w e r t y u i o p a s d f g h j k l z x c v b n m q w e r t y u i o p a s d f g h j k l z x c v b n m r t y u i o p a s d f g h j k l z x c v b n m q w e r t y u i o p a s d f g h j k l z x c v b n m q w e r t y u i o p a s d f g h j k l z x c v b n m q w e r t y u i o p a s d f g h j k l z x c v b n m q w e r t y u i o p a s d f g h j k l z x c v b n m q w e r t y u i o p a s d f g hj k l z x c v b n m q w e r t y u i o p a s d f g h j k l z x c v b n m q w e r t y u i o p a s d f g h j k l z x c v b n m q w e r t y u i o p a s d f g h j k l z x c v b n m q w e r t y u i o p a s d f g h j k l z x c v b n m q w e r t y u i o p a s d f g h j k l z x c v b n m q w e r t y u i o p a s d f g h j k l z x c v b n m q w e r t y u i o p a s d f g h j k l z x c v b n m r t y u i o p a s d f g h j k l z x c v b n m q w e r t y u i o p a s d f g h j k l z x c v b n m q w e r t y u i o p a s d f g h j k l z x c v b n m q w e r t y u i o p a s d f g h j k l z x c v b n m q w e r t y u i o p a s d f g h j k l z x c v b n m q w e r t y u i o p a s d f g h j k l z x c v b n m q w e r t y u i o p a s d f g h j k l z x c v b n m q w e r t y u i o p a s d f g h j k l z x c v b n m q w e r t y u i o p a s d f g h j k l z x c v b n m q w e r t y u i o p a s d f g h j k l z x c v b n m q w e r t y u i o p a s d f g h j k l z x c v b n m q w e r t y u i o p a s d f g h j k l z x c v b n m q w e r t y u i o p a s d f g h j k l z x c v b n m r t y u i o p a s d f g h j k l z x c v b n m SVEN Ni q w e r t y u i o p ai s d f g h j k l z x c v b n m q wi e r t y u i o p a s d f g h j k l z x c v b n m q w e r t y u i o p a s d f g h j k l z x c v b n m r t y u i o p a s d f u Institut za socioloka istraivanja x c v b n m x c v b n i d f g h k z x c v b n m q w e r t y Filozofskog fakulteta u Beogradu y u i o p a s d f s u i i o p a s d f g h j k l z x c v b n m q w e r t y u i o p a s d f g h j k l z x c v b n m q w e r t y u i o p a s d f g h j k l z x c v b n m q w e r t y u i o p a s d f g h j k l z x c v b n m q w e r t y u i o p a s d f g h j k l z x c v b n m q w e r t y u i o p a s d f g h j k l z x c v b n m q w e r t y u i o p a s d f g h j k l z x c v b n m q w e r t y u i o p a s d f u h l g h j k l z x c v b n m q w e r t y u i o p a s d f g h j k l z x c v b n m q w e r t y u i p a s d f

okica Jovanovi

PRILAGOAVANJE Srbija i moderna: od strepnje do sumnje

Slika na naslovnoj strani: Panorama Nia sredinom XX stolea

| 2 |

SVEN, Ni

Institut za socioloka istraivanja Filozofskog fakulteta u Beogradu

2012

| 3 |

okica Jovanovi PRILAGOAVANJE Srbija i moderna: od strepnje do sumnje

| 4 |

| 5 |

Mom profesoru Sretenu Petroviu

| 6 |

Ova knjiga je napisana u toku rada na projektu Izazovi nove drutvene integracije u Srbiji: koncepti i akteri (179035), koji se realizuje na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Projekat Izazovi nove drutvene integracije u Srbiji: koncepti i akteri je pod pokroviteljstvom Ministarstva prosvete i nauke Republike Srbije.

| 7 |

Sadraj

Izjava zahvalnosti 11 Predgovor 13 Novi vek 23 Revolucije, bune...? 25 Evropski kontekst ili: Prethodnica

31

Revolucije: predvorje sadanjeg doba 45 Engleska, Francuska, Rusija 47 Ideja progresa 73 Progres je (ipak) novum 79 Nacionalizam 89 Nacija od bezvremenog monolita do fikcije 91 Od nacionalnog mita ka nacionalizmu 114 Nacionalizam je nasilje ili: Nepoznati na horizontu je neprijatelj na horizontu

134

Kultura kreator, akter i sauesnik u nacionalizmu i rasizmu 179 Stereotipi i predrasude gradivni elementi nacionalizma 203 Srbija 215 Ustanci, bune od premodernog ka premodernom 217 Modernizam i protivmodernizam 272 Beg od sadanjosti 303 Prolost koja dolazi zakasneli romantizam i blokirana postpetooktobarska modernizacija

327

Kako su radnici postali narod? 335 Da li je danas u Srbiji mogua levica? 348 Levica bez (leviarskog) sadraja ili: Kako je levica napustila sebe?

363

Jedan mogui pravac 401 Zakljuna re 413 Literatura 419 Web adrese 457 Indeks imena 461

| 8 |

| 9 |

Pazite se da vas ne zgromi neki kip!

Friedrich Nietzche

Bedan je i skuen ideal pisati samo za jednu naciju

Friedrich von Schiller

Ali priroda stvara pojedince, a ne narode

Baruch de Spinoza

| 10 |

| 11 |

Izjava zahvalnosti Zahvaljujem koleginicama i kolegama sa Odeljenja za sociologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu jer su mi omoguili, oslobodivi me obaveza u nastavi, da godinu dana radim na sakupljanju i izboru literature. Naroitu zahvalnost dugujem koleginici Oliveri Milosavljevi, koja je vrlo paljivo itala dve verzije rukopisa i dala mi vane sugestije i kritike primedbe. Zahvalan sam nadalje koleginici Oliveri Milosavljevi i kolegama Dragoljubu B. oreviu i Milanu Vukomanoviu koji su, kao recenzenti, kritiki itali rukopis i dali mi valjane preporuke. Zahvaljujem Smilji Mitkovi, koja je priljeno radila na lekturi i korekturi teksta, a uinila je i niz vrlo dobrih redaktorskih intervencija, te je tekst postao itkiji i jasniji, onoliko koliko je to moglo da se uini sa ovakvim tivom. Dugujem zahvalnost supruzi Mirjani i kerima Jeleni i Mariji, na velikom strpljenju i na nesebinoj podrci koju su mi pruale. Na kraju, no nikako manje vano, zahvaljujem pokojnom ocu Radisavu i majci Ljubici na brizi, razumevanju i hrabrenju koje su mi pruili za vreme rada na knjizi. Naravno, za sve napisano u ovoj knjizi odgovoran sam iskljuivo ja.

| 12 |

| 13 |

PREDGOVOR Al ipak pazi

ne ljubi prolost u ruku

Branko Miljkovi

| 14 |

| 15 |

Odmah, na poetku, elim da itaocu predstavim osnovno stanovite u ovoj raspravi. Pitanje modernizacije Srbije je, u njenoj tzv. modernoj dvovekovnoj kulturno-politikoj istoriji, uvek, na ovaj ili onaj nain, bilo i pitanje nacionalizma, ma kako se taj nacionalizam ideoloki imenovao. Iako ovaj fenomen nikako nije specifinost srpske kulture, nas interesuje njegovo mesto u kulturi i drutvenoj istoriji u Srbiji.

Nacionalizam je najee imenovan kao nacionalno pitanje, koje, budui da je pitanje, trai svoje reavanje. I u ovom dvovekovnom istorijskom periodu i u Srbiji su postavljana pitanja za ijim odgovorima se tragalo diljem Evrope. Jedno od tih pitanja bilo je i pitanje nacije i nacionalne drave. Osloboena sila ljudske misli, nauke i slobodnog preduzetnitva, nesputanog tehnolokog razvoja, otkrie novih svetova i otkrie novih naina eksploatacije i ljudskog rada i prirode, internacionalizacija finansijskog kapitala... sve je to pokrenulo nove snage grupisanja i okupljanja ljudi na do tada nepostojee naine grupnog ivota nastaju nacije i nacionalne drave. Otvara se, dakle, do dan danas, nejasno artikulisano nacionalno pitanje, pitanje nacionalne kulture i pitanje nacionalne drave. Pored kulturno-politikog statusa, koji mu se pripisuje, vrlo esto se radi o ideoloki intoniranom pitanju. Bez obzira na nejasan karakter toga ta je nacionalno, potpuno je jasan i belodan rezultat tog pitanja. Otvoriti nacionalno pitanje je uvek, bez izuzetka, znailo irom otvoriti kapije nesrei i nevolji, zarad sree i pravde narodne. Ali, otvoreno je, istovremeno, i pitanje graanina-pojedinca i njegovog interesa i njegovog mesta u poretku.

I jedno i drugo pitanje (i nacije i pojedinca) otvara prosvetiteljstvo. Upravljuje svetlosni zrak sa predikaonice na pojedinca i vie pita no to konstatuje: Konano, Ecce homo? Ali, upravljuje zrak, taj svetlosni, i na masu, pa pita: Ima li gomila psihologiju? Tu razdrtost drutva na pojedinca i kolektiv, tu estoku svau o tome ta je suverenost i gde je identitet u pojedincu ili kolektivu i danas dre otvorenom, jednako nae strasti, kao i naa

| 16 |

uverenja i verovanja, kao i naa nauka. Ali i vlastodrci, svetenici raznih crkava i njihove sluge-demagozi.

No, ipak, rezultati prosvetiteljstva i raanja graanina (uz mnoge mune kontroverze i ratne lomove o kojima e u ovoj raspravi biti rei) mnogim su evropskim drutvima ipak pomogli da uivaju otvorene rane, nekako zaceljuju tugu i alost, ortopedski sastavljaju smrskane kosti u ratovima-klanicama, izazvanim otvaranjem nacionalnog pitanja kao odsudnog pitanja. Prosveenost je izlazak ovekov iz stanja samoskrivljene nezrelosti.1

Srbija, ini se, tek poinje iz prikrajka da pogleuje na razoran i razoaravajui bilans reavanja srpskog nacionanog pitanja. To reavanje nacionalnog pitanja je u ovih dvestotinak godina Srbiju odvelo u dvanaest ratova, kako tvrdi Ljubodrag Dimi2, odnosno u deset ratova, kako navodi Miroslav Jovanovi3, gde su ratovi samo

1 Immanuel Kant, Um i sloboda. Spisi iz istorije, prava i drave, Velika edicija ideja, Beograd, 1974, str. 43.

2 Tema o kojoj govorimo obuhvata dva veka srpske isorije. O razmerama tih vekova govori: dvanaest ratova koji proizvode demografski umor, provociraju egzistencijlni minimum, podstiu bioloku i duhovnu ravnodunost, ukidaju budunost; vie genocida...; mnotvo buna i ustanaka...; vie graanskih ratova; nekoliko okupacija; vie oslobodilakih epopeja; etiri ekonomske blokade... koje su srpskom narodu, samo u 20. veku, uskratile ubrzani razvoj, sputale modernizaciju, pojele dvadeset godina (petinu veka); petnaestak velikih diplomatskih kriza...; utroak velikih generacijskih energija na podizanju i ouvanju drave (srpski narod pet puta stvara i isto toliko puta gubi dravu), obnovi ratom razorene drave, modernizaciji drutva, formiranju institucija, hvatanju civilizacijskog prikljuka sa Evropom; vie revolucija i diktatura u kojima, samo u 20. veku provodi dve treine njenog trajanja; Mnotvo seoba i tanjenja nacionalnog tkiva; brojni egzodusi i sabijanja u maticu. Ljubodrag Dimi, Srbija 1804-2004 (suoavanje sa prolou), u: Ljubodrag Dimi, Dubravka Stojanovi, Miroslav Jovanovi, Srbija 1804-2004: Tri vienja ili poziv na dijalog, Udruenje za drutvenu istoriju, Beograd, 2009, str. 14-15.

3 Ukoliko se za trenutak u drugi plan potisne ravan dogaajnog i moderni razvoj Srbije analizira na nivou generalnih trendova i pokazatelja politikog i drutvenog razvoja, jo lake se mogu uoiti brojni i radikalni diskontinuiteti. O kakvim, koliko dubokim i estim prelomima i preobraajima se radilo dovoljno je samo se podsetiti da su tokom poslednja dva veka Srbija i Srbi ratovali deset puta..., da je bilo najmanje sedam radiklnih promena dinastija/ vladara ili politikih elita..., da su te promene bile praene radikalnijim ili manje radikalnim preobraajima drutvenog stroja, naglim ruenjem starih i uspostavljanjem novih politikih, dravnih, ekonomskih i drutvenih struktura..., da je tokom tog vremena u nekoliko navrata dolazilo do radikalnih zaokreta u spoljnoj politici..., da je samo tokom 20. veka prestonica drave, Beograd, ak pet puta bombardovan i ruen..., i tri puta oslobaan..., da se dravna teritorija svakih nekoliko decenija proirivala ili

| 17 |

najbrutalniji vid dubokog dvovekovnog strukturnog i institucionalnog nereda u Srbiji. Tanije, do danas Srbiji nije polo za rukom da konsoliduje osnovne podsisteme (politiki, kulturni i ekonomski). I usred te nesposobnosti esto se moe uti isprazna floskula o Srbima kao dravotvornom narodu, koji, eto, jo uvek, po ko zna koji put, pokuava da pone sa stvaranjem drave. To pokazuje jednu nesrenu istoriju jednog drutva zakoprcanog u zamrenom klupku nerazumevanja, kako sopstvene tradicije, tako i modernizacije. Ovaj problem se, izmeu ostalog, manifestuje u izraenoj nepostojanosti suda srpske javnosti o svojim vladaocima. Svi vladari Srbije su, sem kneza Miloa Obrenovia, bili ubijeni ili su nasilno oterani s vlasti. A i knez Milo Obrenovi, dodajem, obilato je, posle smrti, pribijan na stub srama. Ovim podseanjem se nimalo ne iscrpljuje slika dugotrajnog kontinuiteta diskontinuiteta u Srbiji.

Nacionalizam, u nizovima diskontinuiteta, poprima obrise metafizike samosvrhovitosti: to je nacionalizam, sa duboko utkanim epovima, patrijarhalizmom, i, nadasve, razumevanjem nacije kao produetka drevnog gensa. Malo ima u srpskom nacionalizmu modernizacijskog htenja, onog kakvo je roeno u krilu zapadnih nacija i zapadnih nacionalizama. Srpski nacionalizam najee predstavlja arhaizovanu sliku o nama i on (nacionalizam) se, kao ideologija, javlja i predstavlja na mnogo naina: kao dravotvorni, kulturni, etniki, narodni, crkveni, herojski, pravoslavni, oslobodilaki, odbrambeni... Drugim reima, tekim tegovima protivmoderne kulture Srbija je jo uvek prikovana za imobilizirajui nacionalizam.

Dvovekovna istorija Srbije je istorija otvorene dileme kako se Srbija moe modernizovati? Kako uestvovati u evropskoj savremenosti? Otvoreno je i pitanje: da li Srbiju treba modernizovati po cenu gubitka njenog nacionalnog identiteta? Da li Srbija uopte treba da uestvuje u evropskoj savremenosti? I koliko Srbija ima zajednikog sa zapadnoevropskom tradicijom? Do danas je ponueno mnogo odgovora na ovo pitanje, ali nije usvojena dugorona kulturna strategija o smeru u kome bi valjalo da se kree

smanjivala..., da je tokom dva veka sedam puta menjan dravno-pravni status. Miroslav Jovanovi, Srbija 1804-2004: razvoj optereen diskontinuitetima, u: Ljubodrag Dimi, Dubravka Stojanovi, Miroslav Jovanovi, Navedeno delo, str. 157-158.

| 18 |

Srbija. Kada kaem usvojena ne mislim na to da se takva strategija usvaja nuno u nekom predstavnikom telu. Mislim na to da kultura, sama sobom, moe da odredi, usvoji osnovni vrednosni pravac. Modernije reeno, kultura moe da bude pokreta uspostavljanja vrednosnog konsenzusa o drutvenoj modernizaciji. Jo uvek se drutveni podsistemi, time i razni sektori kulture, nalaze u fazi pretkonsenzusnih sukoba. I ta faza je u kulturnoj dinamici bilo kog drutva nuna. Meutim, ta faza u Srbiji vrlo dugo traje vie od dva stolea. Sukobi dugog trajanja u kulturi o temeljnim pitanjima jednog drutva na tlu Evrope, to drutvo nuno dre u predvorju evropskih kultura.

U nameri da se bolje razume kulturna situacija u Srbiji, u svetlu dileme modernizam/ protivmodernizam, dajem pregled nekih bitnih kulturnih i politikih prilika kojima su pripremane revolucije i duboka transformacija drutva u Engleskoj, Francuskoj i Rusiji, kao sliku ireg konteksta, sliku ire stvarnosti u kojoj i Srbija pokuava da odredi sebi mesto. Izbor je pao na ove revolucije jer se u njima stiu magistralni pravci novovekovnih revolucionarnih promena u Evropi. Uz to, razdoblje izmeu engleske i francuske revolucije... je period raspadanja feudalnog sistema.4 Kao svaki izbor i ovaj je osenen arbitrarnom odlukom autorovom i podloan je kritikom preispitivanju. Ipak, uveren sam da ove revolucije predstavljaju glavne konture politiko-kulturno-istorijskog evropskog kompleksa u kome zapoinju i do danas se deavaju transformacijski procesi u Srbiji. Imanuel Valertajn (Immanuel Wallerstein) ak tvrdi da je glavno revolucionarno pitanje modernom svetu postavila Francuska revolucija. Francuska revolucija nije bila izolovan dogaaj. O njoj se pre moe govoriti kao o oku uragana (kurziv moj). Ona je (pre i posle) bila omeena dekolonizacijom Amerike... Francuska revolucija je podstakla borbu za osloboenje raznih vrsta kao i nacionalizme irom Evrope i na njenim rubovima od Irske do Rusije i od panije do Egipta. To je postignuto ne samo buenjem simpatija u tim zemljama za francuska revolucionarna uenja, nego i izazivanjem reakcija protiv francuskog (tj. napoleonovskog)

4 Mirjana Gross, Opa povijest: od engleske revolucije do propasti

francuskog carstva (1640-1815), kolska knjiga, Zagreb, 1955, u: Odrednica Revolucija, u: Renik srpskohrvatskoga knjievnog jezika, knjiga peta, Matica Srpska i Matica Hrvatska, Novi Sad i Zagreb, 1973.

| 19 |

imperijalizma, voenog u ime tih istih uenja.5 Ne samo da je postavila glavno revolucionarno pitanje, ve je Francuska revolucija izazvala najdublje promene u Evropi: promenila neka najdublja shvatanja i dotadanje dominatne predrasude, tvrdi Isaija Berlin (Isaiah Berlin). Ta sveukupna revolucija duha pripremljena je dubokim renesansnim preobraajem ljudskog ivota i zapadne misli pokrenutim novim tehnologijama i razvojem prirodnih nauka potom, opadanjem jedinstva hrianskog sveta i, naroito, nastankom novih drava, klasa, socijalnih i politikih formacija.6

Na modernitet ne gledam oima aksiologa, niti tom pojmu pridajem aksioloke atribute. Prema tome, ne presuujem da je modernitet, sa istorijsko-socijalnog stanovita, nuno poeljan kao humanije stanovite u odnosu na prethodna. Ono to se, pak, moe ustvrditi je: modernitet nastupa i na temeljima i na ruevinama prethodnih epoha i kao takav, on jeste istorijski novum. Sa jedne strane, modernitet je riznica (i starih, a i novih) ideja i prakse emancipacije ovekove u odnosu na poretke neslobode. Sa druge, pak, strane, modernitet je na nov nain pokrenuo destruktivne momente u ljudskoj kulturi, za ta je plaena cena u desetinama miliona ubijenih i unesreenih ljudi i u masovnim razaranjima materijalnih dobara. Modernitet, poput prethodnih epoha, ima janusovski lik u kome su i rat i mir, i ima dva lica: starako, koje gleda unazad, i mladiko koje gleda unapred. Iz koje god perspektive da gledamo na modernitet i na modernizaciju, prihvatiemo injenicu da je to dominantni proces sadanjeg doba. U njemu se moe uestvovati, ali i ne mora. Jedan ili drugi izbor podrazumeva odreenu socijalnu cenu i odreenu socijalnu dobit. Stanovite koje zastupam je na strani uestvovanja u procesu modernizacije ako ni zbog ega drugog gubici e biti manji.

Dugujem itaocu jo jedno objanjenje. Zato sam ovaj tekst odredio naslovom Prilagoavanje i podnaslovom Srbija i moderna: od strepnje do sumnje? Velike preokrete Evropa je doivela od kasnog srednjeg veka, preko renesanse, pa preko prosveenosti, revolucij,

5 Imanuel Valertajn, Posle liberalizma, Slubeni glasnik, Beograd, 2005,

str. 111. 6 Isaiah Berlin, The Bent Twig: A Note on Nationalism, Foreign affairs, 51,

(1972). Dostupno na: http://www.foreignaffairs.com/articles/24371/isaiah-berlin/the-bent-twig. Preuzeto 21. 8. 2011.

| 20 |

ratova, holokausta, genocida, totalitarizama, proplamsaja politikih sloboda, hrabrosti umetnike i naunike, utopijske vere u demokratiju, socijalizam, komunizam... Svu ovu erupciju kulturne i politike istorije Evropa je misaono pripremala i predviala, a kada je ta erupcija nastupila, s mukom se trudila da je razumeva i savlada. I, razumevala ju je. I savladavala ju je. Meutim, nikada u potpunosti. Ali, nikada nije ni prestajao taj impuls za razumevanjem sopstvene kulture. Moda na nedostatan, ali, svakako, najcelishodniji mogui nain, to se ini stvaranjem Evropske Unije.7

Srbija je, pak, sklanjajui se ili nevoljno uestvujui u evropskoj buri pokuavala da razumeva epohu moderne najee preuzimanjem, kopiranjem, ree, modifikovanjem evropskih ideja. U Srbiji nije nastala, kao vodea, kultura modernizacije. I dok je Evropa, ipak i uprkos svemu, sluala ta imaju da kau arl Monteskje (Charles-Louis de Secondat, baron de La Brde et de Montesquieu), Don Lok (John Locke) ili Fransoa Mari Volter (Franois Marie Arouet Voltaire), dok su ameriki ustavopisci pisali Ustav Sjedinjenih Amerikih Drava prema pravnoj filozofiji Monteskjeovoj, dok je Deklaracija o pravima oveka i graanina nastala na osnovu filozofije francuskih enciklopedista, dotle su u Srbiji skoro sav (misaoni) autoritet predstavljali nepismeni i polupismeni vlastodrci, njihovi doglavnici i politiari. Dakle, autoritetom su se, po pravilu, kitili nekompetentni vlastodrci i pretendenti na vlast i, dakako, njihove svite. ak, neretko su i oni ljudi od vlasti koji su bili vrlo kvalifikovani u svojim poslovima i naukama pokazivali nekompetenciju u sudaru sa konkretnim drutvenim prilikama. U nedostatku artikulisane kulture novuma, drutveni problemi su reavani u okviru postojeeg kulturnog modela i postojee kulturne prakse na osnovu tradicionalnih, obiajnih ili uobiajenih znanja i prakse. Pa, i onda kada se pokuavalo sa uspostavljanjem novih drutvenih odnosa, ubrzo su, pod uticajem dominantne predstave o tradiciji kao okviru (ablonu) odreenog iskustva, stvarani abloni miljenja, ponaanja i odluivanja. Ilo se tragom ovetale misli o tome da su nai stari

7 O ovome ire u: okica Jovanovi, Vladimir Cvetkovi, Balkanske

vrednosne matrice i kulturne vrednosti Evropske Unije ili: kompatibilnost balkanskih kulturnih obrazaca sa vrednostima Evropske Unije, u: Drutvene promene, kulturni i etniki odnosi i evrointegracijski procesi na Balkanu, Instititut za sociologiju, Filozofski fakultet, Ni, 2004, str. 183-199.

| 21 |

stvarali ablon kao poeljan (pa i nuan) nain ivota (i preivljavanja). U tom smislu inilo se, takoe, poeljnim da se i u aktuelnom stanju uspostavi ablon (nain ivota). Iskustvo je govorilo da je ablonsko kretanje najmanje rizian nain kretanja. To, uistinu jeste tako. Jer, i tada kada se kretalo ka novumu, ilo se, poglavito, putem oponaanja onoga to je novum ili to mu je bilo nalik na evropskom istoku ili zapadu, a bez unutranje i autentine slobodne debate i misaononog, kulturnog dakle, svladavanja (zbiljske spoznaje) novuma. Tako smo od graanske revolucije, demokratije i komunizma, ovde (smo) mogli videti tek stidljive naznake!8 Tu pojavu Stevan Sremac ovako opisuje: Ama, vide li udo, Ibi-aga, to prave ovija selski zveri i kuiki? I onija vrljie ubare, pa si kupuju eiri! Pa na glavu eir, a na noge opnci; pogleda nagorke: gospodin i uovnjak, a pogleda nadolke: zver i kue! (kurziv moj).9

Uprkos reenim prilikama, Srbija je imala svoje nosioce moderne. Imala je Dositeje, Ruvarce, Skerlie, Grujovie, Davidovie, Vujie, Tucovie, Markovie, Sremce, ika-Jove, Lapevie, Jakie, Domanovie, Vinavere, Nuie, Lazarevie, Miljkovie, Bajramovie... Olako su odbacivani, kanjavani, zaboravljani... zarad toga da bi, u nekim prelomnim istorijskim momentima, dominantne sile antimodernizma mogle slobodno, neometano i suvereno, a, u stvari, sklanjajui iz javnosti svoje modernizatore, nekritiki da prilagoavaju Srbiju uzoritim vrednotama svoga vremena, Jednom je to Moskva, taj Trei Rim, koja u svojoj pravoslavnoj imperijalnoj uznesenosti sasvim malo mari za majunu, na Balkanu zaturenu, Srbiju; drugi put su to nacizam i faizam iju recepciju i prihvatanje od strane beogradske inteligencije tvrdo i beskompromisno godinama istrauje Olivera Milosavljevi; trei put je to staljinistiko-narodnjaki boljevizam; etvrti put je to divlji (nacionalistikom ideologijom pravdan) kapitalizam, oroen kapima krvi iz razorene Jugoslavije..., obogaen planiranom i temeljnom pljakom sopstvene otadbine, pljakom Srbije...

8 Ivan Kova, (Pre)oteto prokleto, Republika, Beograd, 498-499, Beograd

(2011), str. 30. 9 Stevan Sremac, Ibi-aga, u: Vidosav Petrovi, Saa Hadi Tani (prir.),

Nike pripovetke Stevana Sremca, II, Stevan Sremac, Ni, 1995, str. 189.

| 22 |

ta su, u takvoj stvarnosti, inili najuticajniji pojedinci i najuticajnije ustanove? Prilagoavali su svoja nastojanja i namere, kao i stvarnost same Srbije, onoliko koliko su mogli da utiu na nju, manje ili vie, stvarnoj slici Evrope ili slici onih delova Evrope koje su smatrali podobnim za ugledanje.

ini se da je Srbija tek prela, za nju tegoban, put od neverice u vrednosti i mogunosti moderne, od strepnje pred modernom, pa do sumnje u to da je Srbiji potrebna modernizacija i do sumnje u sopstvene modernizacijske sposobnosti. Dakle, strepnja od sopstvenih, sasvim realnih i postojeih, modernizacijskih potencij u Srbiji u znatnim, esto dominatnim delovima u svim drutvenim slojevima traje i danas. Strepnja pred novim, strepnja kao sastavnica kulture, vodi ka sumnji, ka preispitivanju poeljnih i nepoeljnih karakteristika toga to je novo. To je uobiajen put kojim se ide ka konanom prihvatanju ili odbacivanju novog. Srbija je tek prela tegoban, dugotrajan, ali kratak put od strepnje do sumnje. Stala je na pola koraka, s nogom u vazduhu daleko od odluke o prihvatanju ili odbijanju novog. U tom nejasnom unutranjem stanju Srbija obitava vrlo dugo.

Na kraju, knjiga nije pisana sa ambicijom da se u njoj predstavi istorijski pregled dvovekovnog kretanja Srbije ve je pisana sa namerom da se d prilog aktuelnoj debati o modernizacijskim tegobama Srbije.

U Niu, januara 2012. godine

okica Jovanovi

| 23 |

NOVI VEK Nijedan ovek ne moe biti dobar graanin

ako se lino ne interesuje dravnim poslovima

Harold Joseph Laski

| 24 |

| 25 |

Revolucije, bune...? Tano petnaest godina posle graanske revolucije u Francuskoj u Srbiji se, takoe, dogodila Srpska revolucija (4. februar 1804 7. oktobar 1813),10 ali odmah uoavamo razliku u kakarkterima Francuske revolucije i prevrata u Srbiji. Zato se koristim pojmom prevrat? Sa sigurnou se ne moe tvrditi da je u Srbiji do revolucije dolo ako se imaju u vidu ve prihvaena znaenja pojma revolucija.

U Velikom reniku stranih rei i izraza Ivana Klajna i Milana ipke nalazimo da je revolucija 1. Promena politikog ureenja i drutveno-ekonomskog sistema nasilnim putem. 2. Korenite promene u nekom segmentu ivota (u nainu rada, shvatanjima, kulturi i sl.)11. Na web-stranici Enciklopedije Britanika nalazimo, pak, sledee odreenje: revolucija je velika, nagla, a time obino i nasilna promena vlasti, promena u institucijama i promena drutvene strukture... Iako je ideja revolucije bila prvobitno povezana sa aristotelovskim pojmom cikline promene vlasti, danas ona podrazumeva sutinsko odstupanje u odnosu na bilo koji prethodni istorijski obrazac.12 Mirjana Todorovi u odrednici Revolucija, u Sociolokom reniku, pie da je revolucija vrsta drutvenih promena i kretanja... najee se podrazumeva brza, korenita, sutinska

10 Leopold von Ranke, Die Serbische Revolution. Aus serbischen Papieren

und Mittheilungen, Berlin, 1829. Neu se ovde baviti dilemom u vezi sa pitanjem o tome da li je Leopold Ranke (Leopold von Ranke) preradio jedan tekst Vuka Karadia piui svoju knjigu, ili je sam napisao studiju oslanjajui se na komunikaciju sa Vukom Karadiem.

11 Odrednica Revolucija, u: Ivan Klajn i Milan ipka, Veliki renik stranih rei i izraza, Prometej, Novi Sad, 2006.

12 Odrednica Revolution, u: Britannica The Online Encyclopedia. Dostupno na: http://www.britannica.com/EBchecked/topic/500584/revolution. Preuzeto 5. 9. 2010.

| 26 |

promena drutvenih pojava, odnosno drutva kao celine...13 U Oksfordovom sociolokom reniku se ukazuje na dve struje u razumevanju revolucije. Revolucija je relativno retka, ali istorijski vana pojava kada dolazi do potpune promene drutvenog i politikog poretka, uglavnom nasilnim sredstvima i uspostavljanja poretka na novim principima sa novim liderima. Re revolucija se slobodno moe primeniti da oznai bilo koje dramatine drutvene promene, kao to je industrijska revolucija, kompjuterska revolucija... Ali, njeno centralno znaenje je uvek politiko. Teko je napraviti razliku izmeu otre politike revolucije i pobune, mada ima shvatanja da termin revolucija treba da bude rezervisan za one sluajeve u kojima vladajua elita pokuava da naini korenite promene u drutvenoj strukturi.14 Ono to se moe smatrati izvesnim je da revolucionarna promena podrazumeva kulturno-vrednosnu promenu. Tek ovakva temeljna promena u nainu ivota i stvaranje drugaijeg vrednosno-normativnog poretka, jeste izvorno mesto za drutveni pokret u drugom (u odnosu na dotadanji) pravcu i novi nain reprodukcije sveg drutvenog ivota. Drava se ne plai ni kriminala, ak ni onog velikih razmera, poput mafije, ukoliko se samo kri zakon. Ne kri se drava. Druge opasnosti se plai drava, kae ak Derida (Jacques Derrida): drava strahuje od utemeljujueg nasilja, odnosno onog koje je u stanju da opravda, da legitimie... ili da preobrazi pravne odnose... i na taj nain, dakle, da se predstavi kao ono to ima izvesno pravo na pravo... Sve revolucionarne situacije... opravdavaju upotrebu nasilja pozivajui se na ustanovljenje koje je u toku ili koje potie od jednog novog prava (kurziv moj).15 Tanije, re je o naputanju magistralnih smerova predrevolucionarnih drutvenih tokova. Da li e se drutveni novum dogoditi zavisi upravo od prirode nastupajueg kulturno-vrednosnog (revolucionarnog) sistema. Upravo je ovo prelomno mesto za odreivanje karaktera promene ili e promena biti revolucuionarna, ili e voditi ka restaurativnim formama, ili e se slomiti kao posledica prostog politikog pua. Ili nee biti nita od

13 Mirjana Todorovi, odrednica Revolucija, u: Aljoa Mimica i Marija

Bogdanovi (prir.), Socioloki renik, Zavod za udbenike, Beograd, 2007. 14 Odrednica Rebellion, u: Gordon Marshall (ur.), Dictionary of Sociology,

Oxford University Press, Oxford, New York, 1998. 15 ak Derida, Sila zakona. Mistini temelj autoriteta, Svetovi, Novi Sad,

1995, str. 55-56.

| 27 |

reenog. Nee biti ni pu ni restauracija ve, kao u Srbiji, na primer, sunovrat u religiozno verovanje u kierski mit o sopstvenom nastanku i sopstvenoj izabranosti.

Mnogo ee nego revolucije, dogaaju se pobune. Akteri pobune esto sebe vide, a i predstavljaju, kao revolucionare. Pobune, suprotno od revolucija, predstavljaju politike nemire ogranienog socijalnog dometa ili predstavljaju zamenu jedne vladajue grupe drugom. Pobunama se neposredno ne menja postojea privredno-kulturno-politika paradigma. Nije est sluaj da pobuna otvora kapije revolucionarnoj akciji ili kakvim drugim krupnim drutvenim promenama. Drugaije reeno, ne moe se uvek uoiti o emu se tano, u toku nekog burnog drutvenog procesa, radi. Nekada e se proces imenovati revolucijom ili pobunom prema tipu promena do kojih je doveo. ee e tip promene biti zamagljen ideolokom interpretacijom samog dogaaja, zavisno od toga koji akter ocenjuje dogaaj dobitnik ili gubitnik. Desie se, nekad, da zapoeti proces krene u drugom pravcu od nameravanog, pa buna izraste u revoluciju ili revolucija splasne u bunu.

Moraju se imati u vidu bar jo dva znaajna faktora. Prevrati, revolucije u Zapadnoj Evropi, kojima je sma Evropa sutinski transformisana, su: (1) Uz nastajanje i samoaktuelizaciju graanina, i artikulacije interesa tog novog sloja u sukobu sa silama starog reima, bile misaono pripremljene. Povodom Francuske revolucije Valertajn kae: Osnovna uenja skovali su teoretiari prosveenosti u osamnaestom veku (i ak ranije), ali ih je drutveno institucionalizovala tek Francuska revolucija. Jer ono to je Francuska revolucioja uradila, jeste pruanje javne podrke prihvatanju dva nova pogleda na svet: politika promena je normalna a ne izuzetna: suverenost se nalazila u narodu a ne suverenu.16 Ne radi se samo o filozofskoj misli i njenoj emancipaciji, ve i o snanom razvoju nauke (tj. kritikog). I jo neto je vano. Ono to je do tada bila skrivena i manje-vie jasna intencija alhemije, sada postaje otvorenom i razgovetnom osobinom nauke da se daju primenjivi odgovori na pitanja i probleme koja postavljaju vreme i prilike. Radi se i o grandioznom oslobaanju umetnikih formi u svim umetnostima. (2) U Zapadnoj Evropi revolucije nisu (osim u izdvojenim sluajevima) bile pokretane borbom za formiranjem

16 Imanuel Valertajn, Navedeno delo, str. 214-215.

| 28 |

nacije i njene emancipacije u odnosu na hegemonu dravnu vlast (ili hegemone pretenzije) neke druge etnike zajednice, ve, esto, u protivstavu prema hegemoniji vlastitih izrabljivakih slojeva. Istina, Francuska revolucija je proglaavanjem principa narodnog suvereniteta stvorila modernu francusku naciju. Paradoksalno (?): moderna je stvorila nacionalizam, nacionalizam je stvorio naciju, a onda se nacionalizam, sve ee, okree protiv moderne. No, kao to e se videti kasnije, francuska nacija nije, izvorno, stvorena ni na etnikoj, ni na istorijskoj, ni na jezikoj, dakle, ne na kulturnoj, ve na stalekoj osnovi. A kad je re o etnicitetu kao gradivnom materijalu nacije, vano je pomenuti da engleska i francuska nacija ne prikazuju svoju povijest jednodimenzionalno, nego priznaju da su koktel naroda.17

U Srbiji je pokreta promena bio drugaiji. U Srbiji se nije razvila autentina politika filozofija, jer nije ni bilo drutvenih slojeva koji bi bili njeni tvorci i nosioci. Nije bilo urbanih slojeva, nije bilo ni srpske aristokratije, ali ni buroazije. Otuda nije bilo ni filozofske ni umetnike artikulacije pripreme ili nagovetaja prevrata. Razlog prevratu se moe nai na drug0j strani u otporu prema otuenim i osamostaljenim elementima osmanske vlasti, iz ega se razvila potreba za osamostaljenjem. U Srbiji srpskog treeg stalea nije bilo, a nove politike, filozofske i umetnike ideje mahom su bile refleks takvih ideja u Evropi. Recimo uslovno, Srbija je prola kroz niz polurevolucija: koje su poinjale 1804, 1941. i 2000. godine. Ni jedna od njih, bez obzira na njihove socijalne domete, nije za saveznika pozvala pojedinca. Sve su se pozivale na kolektivnu legitimaciju (narod, klasa, nacija). U ovoj kulturno-istorijskoj injenici vidim osnovu na kojoj nastaje razliita drutvena praksa u Evropi i Srbiji.

U Srbiji je, oigledno, posle I i II ustanka dolo do korenite promene politikog sistema, dolo je i do promena u nainu privreivanja. Srbija je sticala slobodu pod seljakim dinastijama, to je bio jo jedan faktor koji je uticao na to da se unutranji profil srpskog drutva vrlo malo i vrlo sporo menjao. Zato se ne moe tvrditi da je dolo do brze i sutinske promene u temeljima kulturnog ivota drutva, koji su jo zadugo bili oblikovani

17 Snjeana Kordi, Akademike bajke, Knjievna republika, Zagreb, 5/5-6

(2007), str. 157.

| 29 |

patrijarhalnim i tradicionalnim obrascima. Odmah elim da kaem da tradiciju ne razumevam kao kakav indeks nepokretnih, okamenjenih, pojmova, batine, verovanja, obiaja, vrednosti... jednom nastalih i potom nepromenljivih. Suprotno od toga. Ma koliko tradicija bila trezor neslea i vrednosti minulog sveta, nju svaka generacija iznova tumai i razumeva. To ine svaka grupa i svaki pojedinac. U njoj se vide ovi ili oni fakti, ovako ili onako vrednovani i opisani dogaaji... neke injenice ili interpretacije se izvlae na svetlo dana, druge se sklanjaju u senku. U tradiciju se, neretko, ukljuuje i ono to se nikada nije desilo, a iz nje se izbacuje, opet neretko, ono to se desilo. I ono to se dogodilo, ali i ono to se nije dogodilo, podlee permanentnom prevrednovanju i preoblikovanju. Jednom se tradiciji pripisuju jedna znaenja, drugi put drugaija. Svaki narataj i svaka grupa u bilo kom narataju su slobodni u izboru ovih ili onih delova sopstvene tradicije. Slobodni su i da zaborave na tradiciju. Slobodni su, napokon, da, samouvereno, stvarajui novum, stvaraju novu tradiciju... U tom smislu, tradicija je uvek iva i vrlo delatna. Ona nije istorija, ali jeste prolost koja ivi danas. Ona jeste i budunost koja se desila. ivi danas jer se javlja u neogranienom broju oblika, likova, znaenja..., ve prema raznim potrebama, interesima... u svakom konkretnom sluaju prema datom poretku drutvenih odnosa. Postizanje modernizma i, naroito, modernizma u umetnosti,... ukljuuje i zahtev za kontinuitetom i kljuni zahtev za originalnou.18

Upotreba (naroito ideoloka) tradicije (i tu je nevolja) ne zasniva se toliko na laima koliko na (iznova) konstruisanim anahronizmima. Anahronizam se konstruie tako da bude u saglasju sa aktuelnim ideolokim ili (jednostavnije) interesnim predstavama. Na taj nain se pokazuje da postoji neprekinuta nit izmeu prolog i sadanjeg konstruie se famozna vievekovna duhovna vertikala. Duhovna vertikala se konstituie ne kao povezanost, pa i uzroni sled, u kulturi, ve se konstruisana prolost (ve prema ideolokim uzusima) uzima kao neumitni i neupitni normativ. Sadanjost (moderna) je predestinirana, tj. mogua je samo kao lik praslike. Upravo tako se kida (odbacuje se, ne priznaje se) postojea nit u istorijskom kulturnom tkanju. Konano, tako ideologizovani

18 arls Harison, Modernizam, u: Robert S. Nelson i Riard if (prir.),

Kritiki termini istorije umetnosti, Svetovi, Novi Sad, 2004, str. 247.

| 30 |

tradicionalisti u ime tradicije dokidaju tradiciju smu. Konstruiui sebi podobnu tradiciju, tradicionalisti stvarne, delatne, diskontinuitete zamenjuju konstruisanim (izmatanim) kontinuitetom.

Iako je prva polovina XIX stolea u Evropi odreena i jednom svojevrsnom (u drutvenom smislu, temeljnom) revolucijom nauno-tehnolokom revolucijom, taj period u Srbiji nije odreen nastajanjem graanstva i tekovinama nauno-tehnolokog razvoja, ve potragom za identitetom koji e biti odreen idejama o restauraciji srednjovekovne drave. Tradicija sabornosti i napori Srpske pravoslavne crkve da sauva uspomenu na slavnu prolost srednjovekovne srpske drave proglaavanjem svih njenih vladara (osim cara Duana) za svetitelje, odigrali su prvorazrednu ulogu u odravanju te pripadnosti i jedinstva.19 Sa druge strane, relativno brzo se razvijaju obrazovanje, nauka i umetnost. Na kraju, Vuk Stefanovi Karadi, nasuprot Leopoldu Rankeu (Leopold von Ranke), ne govori o revoluciji, ve govori o bunama. Da li e se ustanci oznaiti kao revolucija (kao to je to Ranke inio) ili buna, zavisi od opsega oba pojma. Ako se pod revolucijom shvata tenja za temeljnim preobraajem drutva (uporediva sa ciljevima Francuske revolucije), onda srpski ustanci sa svojim restaurativnim drutvenim idealima nisu bili nikakva revolucija. A pogotovo nisu bili graanska revolucija, budui da ni voe ni njihovi sledbenici nisu bili graani (kurziv moj). Po socijalnom sastavu uesnika i njihovim ciljevima srpski ustanci su imali karakter seljakih buna.20 No, preciznosti radi, valja ukazati na injenicu da i Ranke govori o srpskoj revoluciji, ne kao o revoluciji kakva je ona bila u Evropi ve je to bila revolucija iz naroda-porodice, a ne iz klase, stalea. Saeto je opisao centralnu ulogu porodice, napomenuvi da su ova domainstva: ... obezbeivala sve to im je bilo potrebno, da su bila zatvorenog tipa stanje koje se produilo pod Turcima, zato to su porezi bili uglavnom razrezivani po domainstvima i da su stvorila osnovu srpske nacionalnosti. Pojedinani interesi tako su se utapali u

19 edomir Popov, Neke kontroverze o istoriji prvog srpskog ustanka,

Zbornik Matice srpske za istoriju, Novi Sad, 69-70 (2004), str. 15. 20 Holm Zundhausen, Istorija Srbije od 19. do 20 veka, Clio, Beograd, 2008,

str. 76.

| 31 |

interese porodice.21 Po mome miljenju, ovo pitanje je i dalje otvoreno, s obzirom na injenicu da je ovaj prevrat na jednom svom polu bio revolucionaran (nacionalno-oslobodilaki karakter, promena politikog ustrojstva), a da je na drugom predstavljao tenju ka uvrenju tradicionalno-patrijarhalnog naina ivota i obiajnosti, kao temelja pri konstituciji nacije.22

Evropski kontekst ili: Prethodnica Dugo traje raanje graanina. Njegov status jo uvek je neodreen, tanije, nedovren. Ne toliko u koncepcijskom, koliko u empirijskom vidu. Taj nezavreni proces je poeo, otprilike, u osvit evropske renesanse. Veina evropskih drutava sve do devetnaestog veka nije uspevala da pomou obaveznog i obuhvatnog kolovanja ,preobrazi svoje seljake u graane.23 Razmatrajui ovaj proces, Milorad Stupar ukazuje na dve vane injenice. Pored Amerike i Francuske revolucije mnogi istoriari izdvajaju jo dva istorijska dogaaja koja su se u Evropi desila nezavisno jedan od drugog u razmaku od preko etiri veka od kojih svaki na svoj nain predstavlja prekretnicu u istorijskom razvitku moderne ideje graanina: prvi je prihvatanje Velike povelje o slobodama (Magna Carta Libertatum) od strane engleskog kralja Dona (Jovana bez Zemlje dodavanje moje) 1215. godine, a drugi je Vestfalski mirovni sporazum iz 1648. kojim je okonan veliki evropski religiozni rat i zaet koncept suverene

21 Leopold von Ranke, History of Serbia and the Serbian revolution, London,

1848, str. 36. 22 O debati o karakteru I i II Srpskog ustanka (revolucija ili buna) vidi ire

u: edomir Popov, Navedeno delo. 23 Helmut Dubil, Globalno civilno drutvo kao zajednica pamenja, u: Obrad

Savi i Ana Miljani (ur.), Zajednica seanja. Tranziciona pravda u istorijskoj perspektivi, Beogradski krug i CZKD, Beograd, 2006, str. 13.

| 32 |

drave kao subjekta meunarodnog prava.24 Da Vestfalski mir naposletku nije doneo slobodu savesti, Nemaka bi ostala pustinja prekrivena kostima meusobno poubijanih katolika, protestanata, reformatora, anabaptista.25

Velika povelja o slobodama (Magna Carta Libertatum) iz 1215. godine smatra se prvim pravnim konstitutivnim aktom, preteom demokratskog zakonodavstva, ne samo u Engleskoj i Evropi, ve u svetu uopte. To je akt koji sve do naeg vremena predstavlja kamen temeljac anglosaksonske demokratije. Doneta nevoljno od strane engleskog kralja Jovana bez Zemlje (John Lackland) juna 1215. godine pod pritiskom engleskih feudalaca (barona), ova povelja je postala i ostala simbol ogranienja vlasti i samovolje vladara pomou pravne norme, olienje garancije za prava i slobode ljudi, naela zakonitosti i pravne sigurnosti No, u samoj Engleskoj (naroito u XVII veku prilikom borbi protiv apsolutizma Stjuarta) taj naziv se obino pre svega primenjuje na povelju Henriha III Plantageneta iz 1225. g. Dodue, njene najvanije odredbe one koje su zadrale vanost do naih dana i koje se u ovoj zemlji jo uvek primenjuju kao deo pozitivnog prava (njih devet su sastavni deo zvanine zbirke zakona English Statute Book) veoma su sline odgovarajuim odredbama iz svog izvornika.26 O znaaju ovog dokumenta govori injenica da je

24 Vidi ire u: Milorad Stupar, O pojmu graanina Nacionalizam vs.

kosmopolitizam, Filozofija i drutvo, XI (1997). Dostupno na: http://www.komunikacija.org.yu. Preuzeto 20. 1. 2006. i Milorad Stupar, Svetski poredak, globalizacija i pitanje suvereniteta, Filozofija i drutvo, XXI (2002), str. 273-276.

25 Volter, Rasprava o toleranciji. Povodom smrti ana Kalasa, Utopija, Beograd, 2005, str. 30.

26 U Engleskoj se, ustvari, pod nazivom Magna Carta podrazumevaju, pored Jovanove, jo tri povelje koje su donete za vreme vladavine njegovog maloletnog sina Henriha III (iz 1216, 1217. i, naroito, ona iz 1225. godine). One nisu potpuno identine sa poveljom iz 1215. g., mada u osnovi predstavljaju njenu potvrdu. Sima Avramovi, Magna Carta Libertatum, u: Duan Mrenovi (prir.), Temelji moderne demokratije: Izbor deklaracija i povelja o ljudskim pravima (1215-1989), Nova knjiga, Beograd, 1989, str. 47.

Evo nekoliko lanova iz Velike povelje o slobodama u Engleskoj (Magna Carta Libertatum):

9. Ni mi ni nai slubenici neemo, radi naplate duga, plijeniti zemlju ili prihod, sve dotle dok su dunikove pokretnine dovoljne za pokrie duga. Nad dunikovim jamcima pljenidba se nee vriti dotle dok dunik moe sam isplatiti svoj dug. Ako je dunik, zbog nedostatka sredstava, nesposoban da isplati svoj dug,

| 33 |

on, ili njegovi delovi, u narednim stoleima potvrivan od mnogih engleskih vladara vie od pedeset puta.

Kao to se iz citiranih izvoda (beleka 26) moe uoiti, ovim dokumentom je legalizovano nekoliko principa vrlo bitnih za docnije (moderno) razumevanje politikog poretka i legalizaciju

njegovi jamci e odgovarati umjesto njega. Ako oni ele, oni mogu dunikovu zemlju i prihode uzeti dotle dok ne namire ono to su umjesto dunika platili kao njegov dug, osim ako dunik moe dokazati da je svoje obaveze prema njima ve namirio.

20. Slobodnom ovjeku e se za manje povrede izricati samo globe koje su proporcionalne stupnju njegove povrede, a za ozbiljne povrede razmjerno povredi, ali ipak ne tako strogo da bi ga se liilo sredstava za ivot... Nijedna od tih globa nee se izrei bez procjene estitih ljudi iz susjedstva.

24. Ni jedan erif, konstable, istraitelj za naprasne smrti ili drugi kraljev slubenik nee moi voditi parnice koje treba da vode kraljevi suci.

28. Nijedan konstable ili drugi kraljev slubenik nee ni od koga uzeti ito ili druge pokretnine bez neposredne isplate, osim ako sam prodavac svojevoljno ponudi poek.

30. Nijedan erif, kraljev slubenik ili druga osoba nee, radi prevoza, oduzeti ni od jednog slobodnog ovjeka, bez njegova pristanka, konje ili kola.

36. Ubudue se nee nita plaati ni primati za izdavanje naloga za sudsku istragu zbog povrede ivota i tijela. Nalog nikome nee biti uskraen i bit e besplatan.

40. Pravo i pravdu neemo nikom prodati, uskratiti ili odgoditi (kurziv moj). 41. Svi trgovci mogu ui u ili napustiti Englesku neoteeni i bez straha, i

mogu ostati i po njoj putovati, kopnom ili vodom, radi trgovine, slobodni od svih nezakonitih nameta, u skladu sa starim i zakonitim obiajima. Ovo pak ne vai za vrijeme rata za trgovce iz zemlje koja je u ratu sa nama. Svaki trgovac koji se u asu izbijanja rata zatee u naoj zemlji, bit e, bez povrede njegove osobe ili imovine, pritvoren dotle dok mi ili na vrhovni sudac ne saznamo kako u zemlji s kojom smo u ratu postupaju s naim trgovcima. Ako su nai trgovci zatieni, onda e biti i oni.

42. Ubudue e svaki, pod uvjetom da zadri poslunost naeg podanika, zakonito moi, neoteen i bez straha, kopnom ili vodom, otii iz i vratiti se u nae Kraljevstvo, osim za vrijeme rata, , za neko kratko vrijeme, radi opeg dobra ovog Kraljevstva. Ova odredba se ne odnosi na one koji su bili zatvoreni ili proglaeni izvan zakona u skladu sa pravom zemlje, na one koji su iz zemlje koja je u ratu s nama, i na trgovce s kojima e se postupati kao to je gore reeno.

45. Za suce, konstable (od latinskog comes stabuli, nekad titula dvorskog marala, kasnije naziv za vojnog komandanta, zatim policijski slubenik) erife i druge slubenike mi emo odrediti samo one ljude koji pravo zemlje poznaju i voljni su dobro ga se pridravati.

60. U naem kraljevstvu u naim odnosima s naim podanicima potivat emo sve ove obiaje i slobode koje smo podarili. Neka ih i svi ljudi, sveenici ili laici, ovog Kraljevstva potuju u odnosima sa svojim ljudima. Vidi ire u: Isto, str. 25-53.

| 34 |

institucionalnih pravila za prevazilaenje sukoba u politikoj zajednici. Te (osnovne) linije konstitucionalizacije su: (1) Izbor (postavljenje) dravnih slubenika (i, naravno, sudija), kako bismo danas rekli, prema kriterijumu strunosti (45); (2) Pravo i pravda se odnose na sve podanike i, kao takvi, nee nikome biti uskraeni (40). Drugim reima, zakon je podignut iznad trona; (3) Garantuje se pravo na neprikosnovenost imovine (28 i 30); (4) Garantuje se sloboda kretanja sloboda da se putuje u zemlji i van nje (41 i 42). Zoran Stoki pie da je jo u IX stoleu, na tlu Britanskog ostrva, od sedam kraljevstava formirano jedno kraljevstvo Veseks. U ovim kraljevstvima monarh je biran, a nije vailo pravilo nasleivanja vladarskog trona. To je bio put ka Magna karti, ka otvoren0m drutvu, koje je, kao i svaki otvoreni sistem bilo sposobno da se razvija, a taj razvoj je tekao kroz procese zasnovane na ireverzibilnom poimanju vremena (dobroj beskonanosti), gde je svako novo dogaanje..., na izvestan nain uvek bilo tretirano kao drugaije, kao neto to trai nov i kvalitetniji pristup. I sve to za razliku od zatvorenog drutvenog stanja u kome smo iveli mi (loa beskonanost), u kom se teilo odranju ili ponavljanju uvek istih drutvenih formi i u kome, kao u svakom zatvorenom sistemu, nije bilo razvoja, te se i dalje nastavlja vizantijska i osmanska tradicija, u kojoj podanici nisu vlasnici ne samo sredstava za proizvodnju nego ni onoga to proizvode, ali ni sopstvenih ivota (kurziv moj).27

Taj, teko vidljivi, spori hod od boanskog autoriteta, ka priznavanju znaaja razumu moe se pratiti u delu dvojice znaajnih teologa srednjeg veka: prvo, svetog Aurelija Avgustina (Sanctus Aurelius Augustinus), a potom Tome Akvinskog (Tommaso dAquino). Smatra se, sasvim osnovano, da je sveti Avgustin ujedno i poslednji veliki mislilac antike.

U ranom srednjem veku je bilo vrlo uticajno misaono stanovite svetog Aurelija Avgustina. On je odbacivao karakteristino obeleje klasinog humanizma, autonomiju miljenja Krajnja se mudrost ne moe postii samo putem racionalnog razmiljanja; vera treba da vodi miljenje. Bez vere ne moe biti ni pravog znanja ni pravog razumevanja. Filozofija nema

27 Zoran Stoki, Saksonska i srpska tradicija, Danas, Beograd, 19. 5. 2011.

| 35 |

nikakvu vrednost ako prvo ne prihvati kao apsolutno izvesno postojanje Boga i autoritet njegovog otkrovenja.28 Bog se, dakle, ne moe saznati. Saznanje ta je Bog po sebi prevazilazi moi ljudskog miljenja, i, u stvari, ljudskom ivotu nije priroeno.29 Ali, oveku je potrebno saznanje o bogu. Budui da filozofsko apstraktno miljenje ne daje mogunost pune spoznaje boga, bez obzira na veliku, filozofski pisanu, literaturu kojom se dokazuje egzistecija boanskog, poetski svet, poetsko miljenje je blie prirodi hrianskog verovanja. Blie no to je razumsko razmatranje prirode verovanja. Meutim, ni sam Avgustin nije proiveo sav svoj ivot u potpunoj pobonosti. U Ispovestima30 svedoi o sebi kao nekome ko je bio sklon grehu maniheizma, ko je bio sklon sumnji i kritikom miljenju, ko je uivao u putenim stranama ivota... i ko se, najposle, smirio u ljubavi prema bogu. Svi su, dakle, ljudi greni ve zbog samog svog postojanja. Ni dete u kolevci nije bezgreno. Jer nitko nije ist od grijeha pred tobom, ak ni dijete koje je proivjelo jedan dan na zemlji.31 Tako je samo slabost djetinjih udova nevina, ali nije nevina dua djeja.32

Da dogma ipak nije svemona, ne dokazuje samo Avgustinovo svedoenje o sopstvenom ivotu, ve, mnogo znaajnije, uenje njegovog savremenika hrianskog teologa Pelagija (Pelagius). Pelagije (poreklom, verovatno, sa tla Britanije) vodi polemiku sa Avgustinom o prvobitnom (istonom, praroditeljskom) grehu. Pelagije sasvim odbacuje prvobitni greh, a crkva osuuje njegovo uenje (pelagijanizam) na koncilu u Efesu 431. godine. Avgustinovo uenje o prvobitnom grehu (od koga su izuzeti jedino Hrist i Marija) je prihvatila celokupna srednjovekovna telogija. Nasuprot tome, Pelagije, vrlo uen monah stroga ivota, ui da nema tzv. prvobitnog greha, pa je stoga i krtenje besmisleno; ovek poseduje slobodnu volju, pa sopstvenim pregnuem moe da postigne spasenje i blaenstvo. Smatrao je da ovek moe preduzeti svoje prve korake

28 Marvin Peri, Intelektualna istorija Evrope, Clio, Beograd, 2000, str. 47. 29 Darko Bolfan, Duan Kecmanovi, Engleska Miltonovog doba, predgovor,

u: Don Milton, Izgubljeni raj, I, Filip Vinji, 1989, Beograd, str. 33. 30 Sv. Aurelije Augustin, Ispovijesti, Kranska sadanjost, Zagreb, 1973.

Naroito vidi od knjige Druge do knjige Devete. 31 Isto, str. 13. 32 Isto, str. 14.

| 36 |

ka sopstvenom spasenju bez pomoi boanske milosti.33 Naravno, glavni protivnik je bio Avgustin, koji ui o predestinaciji i tvrdi da se ovek moe spasiti jedino po bojoj milosti. Njegovo uenje o slobodnoj volji osueno je, na zahtev Svetog Avgustina, 416. godine. Pelagije se svrstava u plejadu, kako upuuje Mirko orevi, dogmatskim nalogom zaboravljenih, pretea docnijih uenja o razumu, slobodnoj volji i ovekovim pravima. Pelagijeva analiza istorijskih zbivanja u V veku posebno njegovo uenje o slobodi volje ljudske linosti i posebno njegovo uenje o klasnoj borbi u istoriji su suta sutinske suprotnosti... no Avgustin je blaeni i svetac pod oreolom a Pelagije je odbaen kao jeretik i najstroije osuen kao otpadnik.34 Zanimljiv je podatak da je Pelagije potovan i danas u Britaniji kao sveti Morgan od Velsa (St. Morgan of Wales).

Pozni srednji vek, u osvit renesanse, ve priznaje razum. U delima mislilaca poznog srednjeg veka priznavana je vanost razuma. Iznad razuma, jo uvek lebdi, kao prva istina boja promisao i odluka, tvrdi Toma Akvinski. Miljenje postaje vano. Vie se ne prihvata avgustinovsko iskljuivanje filozofije, koja nema nikakvu vrednost. Pa, iako je boja promisao i odluka iznad svih stvari, oveku je vana i njegova nauka. Nasuprot ranijem odbacivanju razuma, sada je uspostavljen hijerarhijski poredak: dole je ovekov razum, iznad njega boja promisao. Ne protivrei ovo uenje svetom Aureliju Avgustinu, samo boanskom provienju dodaje i ljudski razum. Istina, voen je bojom promisli, ali od sada je tu i, to je vrlo vano, priznato je, prihvaen je stav da je razum oveku vaan. Sveta nauka ne posuuje svoja naela od neke ljudske znanosti, nego od Bojeg znanja koje poput vrhovne mudrosti upravlja svekolikom naom spoznajom Ovoj je znanosti svojstvena spoznaja po objavi, a ne po prirodnom razumu. Stoga nije njezina zadaa da obrazlae naela ostalih znanosti, nego samo da ih prosuuje, to god se, naime, u ostalim znanostima protivi istini ove znanosti, odbacuje se kao neistina.35 Ipak, misao Tome Akvinskog se

33 Odrednica Pelagijanizam, u: Sajmon Blekburn, Oksfordski filozofski

renik, Svetovi, Novi Sad, 1999. 34 Mirko orevi, La nije spasenje, prikaz knjige Aurelije Avgustin, O lai,

V.B.Z. d.o.o., Zagreb, 2010, Republika, Beograd, 504-507 (2011), str. 35. 35 Toma Akvinski, Suma teologije, u: Toma Akvinski, Izabrano djelo,

Globus, Zagreb, 1981, str. 161. Ovde se Toma Akvinski poziva na Sveto pismo: I svaku visinu koja se podie na poznanje Boije, i robimo svaki razum na pokornost Hristu,

| 37 |

moe uzeti i kao prethodnica novovekovnog poverenja u razum. Jer, mogu li verska uenja da budu u sukobu s dokazima razuma? Za Akvinskog, odgovor je bio naglaeno ne.36 Ali, iako je boanski autoritet vrhovni arbitar, samim tim to je on tvorac sveta (u kome arbitrira), ljudski razum je pozvan da oblikuje ne samo one stvari koje ovjek upotrebljava u ivotu, nego i same ljude kao razumska bia.37 To to je ljudski razum pozvan da dela samo onda kada je ovek u pitanju, znai, u stvari, da je pozvan da dela u jedinoj postojeoj stvarnosti u ljudskoj stvarnosti. Dakle, ve kod Tome Akvinskog nailazimo na ideju o slobodnom miljenju. Slobodno miljenje je mogue samo u okviru (profanog) ljudskog sveta. Pitamo se, da li je miljenje ikako mogue izvan realija (profanog) ljudskog sveta? Da li nas Akvinski navodi na misao da se o boanskim stvarima ne moe misliti? jer, one su nedostupne moima ljudskog poimanja. Ostavimo ono nedostupno (boansko) bogu i okrenimo se dostupnom nama samima. Da li je, krenimo dalje, Akvinski time iskljuio boga iz ljudske zajednice i uputio oveka na njegov (dakle, sav dostupan) svet? Znai, dalje, da je razumsko delanje nuno slobodno delanje izvan naloga bilo kog autoriteta.

Tri stolea iza Tome Akvinskog javlja se ordano Bruno (Giordano Bruno) i suprotstavlja se crkvenom dogmatizmu uenjem o beskrajnosti svemira i o mnotvu svetova u njemu. Pred sudom inkvizicije se nije odrekao svoga uenja. Spaljen je na Cvetnom trgu u Rimu 1600. godine. Branislav Petronijevi zakljuuje da je njegov znaaj za istoriju ljudskog umnog razvia vrlo veliki. Uenje Brunovo ne samo da obara geocentrizam nego i antropocentrizam, i znaaj Brunov upravo i jeste u tome to je on svojom doktrinom o beskrajnosti svetova unitio antropocentrizam na kome poiva cela hrianska misterija spasenja.38 Nije se ovde zaustavio ordano Bruno. U odnosu prema beskonanom sve su stvari i pojave jednake: Srazmjeru, slinosti, jedinstvu i istovetnosti s beskonanim nisi blii

Druga poslanica Korinanima, 10, 5. I u pripravnosti imamo osvetu za svaku nepokornost, kad se izvri vaa pokornost, Isto, 10, 6. Citirano iz Biblija ili Sveto pismo Staroga i Novoga zaveta. Preveo Stari zavjet ura Danii. Novi zavjet preveo Vuk Stef. Karadi. Izdanje Biblijskog drutva, Beograd, 1992.

36 Marvin Peri, Navedeno delo, str. 61. 37 Toma Akvinski, to je politika?, u: Navedeno delo, str. 119. 38 Branislav Petronijevi, Istorija novije filozofije, Nolit, Beograd, 1982, str.

86.

| 38 |

ako si ovjek, nego kad bi bio mrtav; ako si zvijezda, a ne ovjek, budui da onom biu ne bi bio blii kad bi bio sunce, mjesec, a ne ovjek ili mrav, pa se zato ove stvari u beskonanosti ne razlikuju. A ono to velim o tim stvarima, podrazumijevam za sve druge to imaju posebnu opstojnost.39

Baruh de Spinoza (Baruch de Spinoza), kasnije: Benedikt Spinoza (Benedictus), iako veruje dravnom autoritetu, nije spreman da negira pravo pojedincu da misli onako kako sm smatra da treba da misli. Otprilike vek i po pre Francuske revolucije Spinoza je zapisao: Slaem se da drava ima pravo da upravlja na najnasilniji nain i da, zbog najnitavnijih razloga, alje graane u smrt, ali niko ne pretpostavlja da ona to moe initi uz odobrenje zdravog razuma... Stoga, poto se niko ne moe odrei slobode sopstvenog miljenja i oseanja i poto svaki ovek ima nezastarivo pravo da bude gospodar svojih misli, iz ovog sledi da ljudi, koji misle na razliite i suprotne naine, ne mogu da budu prisiljeni, bez kobnih posledica, da govore samo prema propisima vrhovne vlasti. ak ni najiskusniji ljudi, a da ne govorim o gomili, ne umeju da ute.40 Ovim reima Spinoza je ozbiljno predvideo pogubnu stvarnost koju su, sobom, donele diktature znatno kasnijeg doba XX stolea.

Renesansa je naelno odvajanje od hrianskog jedinstva subjektivnosti. Ona je omoguila da se odvoje razni regioni znanja i bia, da iz vere nastanu umetnost, politika, religija, ekonomija itd. Sve je krenulo na svoju stranu, sve je steklo pravo da bude Bog.41 I kao to je sve steklo pravo da bude Bog, cepajui univerzalno jedinstvo srednjovekovne kulture, odreeno verskom monolitnou (koja vrhuni u gotikoj katedrali), tako corpus separatum postaje novom ontologijom, kako u drutvenom zbivanju, tako i u umetnosti. Tako se Gotika na izdisaju jasno pokazala kao kompleks oblika koji postepeno gube svoje dejstvo; narodni jezik literature potisnuo je univerzalno, u osnovi crkveno sredstvo sporazumevanja na latinskom..., narodna melodika je najvie doprinela preokretu:

39 Giordano Bruno, O uzroku, poelu i jednom, u: Giordano Bruno,

Optimizam slobodnog miljenja. Izbor iz djela, Naprijed, Zagreb, 1985, str. 101. 40 Baruh de Spinoza, Teoloko politiki traktat, Kultura, Beograd, 1957, str.

245. 41 Lazar Vrkati, Pojam i bie srpske nacije, Izdavaka knjiarnica Zorana

Stojanovia, Sremski Karlovci i Novi Sad, 2004, str. 31.

| 39 |

stramboti i frotole italijanske renesanse danas se zovu bluz i tvist (kurziv moj).42 Sve dileme u vezi sa moima ljudskog uma i moima poimanja boanske sutine, nariito od nastupa renesanse pa do danas, prelamaju se i unutar sve lomnije hrianske dogmatike. Koncilijatorna strategija u tretmanu razuma i vere, obeleie dobrim delom poznu sholastiku i renesansnu filozofsku misao ili, tanije, filozofsku teologiju i na kraju e doiveti potpuni trijumf na Prvom vatikanskom koncilu (18691870) osudom uenja da se Bog ne moe spoznati prirodnom svetlou koja svetli kroz razum. Uprkos njenoj rastuoj popularnosti unutar katolike crkve u vremenu rastue nepopularnosti same te crkve, ova filozofska teologija je najzaslunija za usmeravanje metafizikih razmiljanja ka potpuno bezizglednom pravcu: ka pravcu sticanja racionalnih (prirodnih) dokaza za kljune iracionalne dogme hrianstva.43

Beg od univerzalnog monolita srednjovekovne kulture ka slobodi, izgleda nuno, iao je putem davanja ivota separatnom vidu kulture. To je dostizalo vrhunce u raanju nacije, nacije-drave, velianju i izuavanju narodnog jezika, kao jedine i sugurne kue probuenim narodima i etnosima, ali i dalje, ka samoosveivanju i samoosveivanju pojedinca. Drugim reima, razvoj moderne je vodio i ka stvaranju ideje i stvarnosti nacije-drave, to je bilo aktuelno naroito od druge polovine XVIII pa do konca XX stolea. Sada, u zaetku treeg milenijuma ideja i san o naciji kao da se lagano transformiu u novi san o stvarnosti koji ine dva jednako vana entiteta: pojedinac i kolektiv. Pitanje je i dalje otvoreno u kojoj meri pojedinac postaje linou? Proces je otvoren proces traje. Iako nam se ini da naziremo pravac kojim se proces mene pojedinca u linost kree, taj pravac, sa ove take, ipak ne moemo ni da naslutimo. Posmatrano do sada: izgleda paradoksalno staza je ila ka (1) ideji slobode oveka uopte (univerzalnoj vrednosti), ostvarujui se (2) preko realizacije separatnog praxisa slobode (a-univerzalnog) do (3) pojma o individualnoj slobodi.

42 Dragutin Gostuki, Vreme umetnosti, Prosveta, Beograd, 1968, str. 307. 43 Aleksandar Molnar, Svetlost koja prosvetljuje razum: razmiljanja o

prosvetiteljstvu pre veka prosvetiteljstva, Trei program radio Beograda, Beograd, 148 (2010), str. 177.

| 40 |

Ili: Nocija a: Novovekovna ideja humanitas; Nocija b: Stvaranje nacije; Nocija c: Raanje pojedinca suverena.

Tako je bilo. Ova posebnost vlastitog identiteta suprotstavlja individuu kosmikim, pa i drutvenim, od njega nezavisnim porecima i tokovima u koje bi unapred trebalo da se smesti. Taj kartezijansko-prosvetiteljski pojedinac je sada jedinstvena, celovita racionalna linost kadra da misli svojom glavom, da na temelju logike razumeva svet. ...I nije ograniena svojim poloajem u drutvu ili tradicionalnim uverenjima.44 Kada, nekoliko vekova posle poetka ovog procesa nastupi doba prosveenosti, Imanuel Kant (Immanuel Kant) e ustvrditi da prosveenosti nita nije potrebnije od slobode. Javna upotreba ljudskog uma mora da bude slobodna, jer sa svih strana ujem poziv: ne razmiljajte! Oficir veli: ne razmiljajte, ve egzercirajte! Poreznik: ne razmiljajte, nego plaajte! Svetenik kae: ne razmiljajte, nego verujte!45

Naredna znaajna instanca u ovom procesu raanja novog veka je Vestfalski sporazum. Njime se utvruje da se mir uspostavlja izmeu drava, a ne izmeu svetenih lica, religioznih zajednica ili vladara, prihvata se postojanje mnotva religioznih sekti u protestantskim Nemakim dravama; takoe, mada je sudbina politikih podanika u velikoj meri jo uvek pod uticajem vladara, osobama koje nisu htele da ive pod nekom od vladavina u zemljama na koje se mirovni sporazum odnosio, a to su pre svega bili pripadnici druge veroispovesti, dato je pravo na iseljenje. Istorijski gledano, Vestfalski mirovni sporazum utire put ka stvaranju meunarodne zajednice drava iji su odnosi regulisani meunarodnim ugovorima (kurziv moj).46 Ovim dokumentom se

44 Predrag Krsti, Identitet, u: Aleksandar Molnar (ur.), Kulturno-etike pretpostavke civilnog drutva. Pojmovnik civilnog drutva, III, Grupa 484, Beograd, 2004, str. 78.

45 Immanuel Kant, Um i sloboda. Spisi iz istorije, prava i drave, str. 44. 46 Milorad Stupar, O pojmu graanina Nacionalizam vs. kosmopolitizam. Vestfalski mir, kojim se ovo veliko evropsko krvoprolie zavrilo, ukazao

je na metodologiju svakog budueg doborovoljnog objedinjavanja Evrope. Veliki rat zavrio se komplikovanim mirovnim ugovorom koji je zahtevao dugoroniji

| 41 |

prvi put pominje pojam sekularizacija.47 Uz, izmeu ostalog, Magna Cartu i renesansu, Vestfalski mir se moe razumevati kao jedna od karika u dugom procesu zrenja ideje o graanskom miru i sekularnom drutvu, uz sve sadanje kontroverze koje prate pojmove i atribute graanski i sekularni.

U prilog ideji o konstitucionalizaciji poretka zasnovanog na naelima i zakonima i na pretpostavci graanskog mira, idu ve pomenute teze koje je predoio Milorad Stupar, pratei ovu ideju kod Imanuela Kanta u njegovom poznatom spisu Veni mir: Filozofski nacrt (i ne samo u ovom spisu). Na ovom mestu neu detaljno raspravljati o Kantovoj filozofskoj argumentaciji. Upuujem, zato, itaoca na vrstan i pregledan tekst Marinka Lolia.48

Jedno od znaajnih mesta u Kantovoj politikoj filozofiji glasi: Najvei problem za ljudsku vrstu, na ije reenje je priroda nagoni, jeste da ostvari graansko drutvo kojim e upravljati prema optem pravu.49 Jo i ovo: Nijedna se drava u ratu sa drugom ne sme uputati u takva neprijateljstva koja bi u buduem miru nuno onemoguila meusobno nepoverenje, a to su: iznajmljivanje plaenih ubica (percussores), trovaa (venefici), krenje ugovora, podsticanje na izdaju (perduellio) u dravi sa kojom se ratuje.50 Ali, stvarnost nas poduava da upravo sredstva, koja Kant iskljuuje iz rata, kojima rat podvrgava moralnom naelu, i time sugerie nunost kontrole njegovog uasavajueg karaktera, da, dakle, upravo ta sredstva rat ine ratom. Na stvaran nain to su pokazali poslednji (i ne samo poslednji) ratovi u Jugoslaviji (i ne samo u Jugoslaviji). U stvari, sa druge strane, Kantova misao je prolegomena ratnom meunarodnom pravu. Nizom konvencija i multilateralnih ugovora ovi i drugi principi su usvojeni, kao ograniavajui i humanizujui (!?) faktori ratovanja. Meutim, isuvie esto se ove norme kre. Ali

sporazum njegovih garanata, dojueranjih nepomirljivih neprijatelja. Upravo je u to vreme nastao jedan od prvih projekata ujedinjenja Evrope koji je 1693. objavio ueni Vilijam Pen (William Penn). edomir Anti, Pregled istorije evropske ideje i ujedinjenja. Dostupno na: http://www.bos.org.yu. Preuzeto 6. 2. 2010.

47 Saecularis (novolat.): svetovni, narodni. 48 Vidi ire u: Marinko Loli, Veni mir i svetski graanski poredak,

Filozofija i drutvo, Beograd, XXV (2004). 49 Immanuel Kant, Ideja opte istorije usmerene ka ostvarenju svetskog

graanskog poretka, u: Immanuel Kant, Um i sloboda, Ideje, Beograd, 1974, str. 33. 50 Immanuel Kant, Veni mir. Filozofski nacrt, u: Isto, str. 140.

| 42 |

ipak danas postoji javna svest pretoena u institucionalizaciju svesti i normi o odbacivanju rata, kao nemoralne injenice. Ako nita drugo, danas javnost reaguje u sluaju obelodanjivanja zloina. Reaguju i mnoge dravne i civilne asocijacije. Kako rat, opet, sa druge strane, nije samo oruani sukob zaraenih strana, ve ima silan simboliki, emotivni, kulturni... znaaj, mnoge zloine znaajni delovi javnosti, u ije ime su oni uinjeni, ta zloinstva smatra herojstvom. Tanka je uteha, ali je uteha, da je, ipak, i na tragu Kantove ideje, uinjen niz zakona i konvencija, da su formirani meunarodni sudovi za ratne zloine, da je formiran Meunarodni sud pravde, kojima se, manje ili vie uspeno, zastupaju humanitarno pravo i ratno pravo. I obelodanjuju zloini.

Liberalna politika filozofija i kultura su, opet, nastale u ambijentu zapadnoevropskih kultura. Kulturni i politiki supstancijalni lom srednjovekovne ortodoksije, kao rodno mesto kulturnog i politikog liberalizma, poeo je sa renesansom, koja je nagovestila novi vek. A, dolazak novog veka je nagovestio proces sutinske prekompozicije zapadne drutvenosti. Novo doba je poelo, na kulturnom (posebno, religijskom) planu, krvavom borbom reformacije i protivreformacije i, na politikom, graanskim revolucijama, ne manje krvavim.51 Poelo je beskompromisnom borbom novih drutvenih snaga protiv dotadanjih autoriteta. Ta nova i mona sila je obitavala u samosvesnom graanstvu (treem staleu) koje vie nije bilo spremno da svoje interese podredi feudalno-crkvenom autoritetu. Renesansno odbacivanje ideoloko-crkvene ortodoksije i povratak oveku samom i njegovom razumu postalo je kljuno, izvorno mesto evropske modernizacije. Naputanje dogmatskog pogleda na svet otvorilo je vrata ljudskoj radoznalosti i oslobodilo kreativne moi ovekove (iji je uslov radoznalost), koji sebe sada vidi (primordijalno) kao osobu, linost,

51 Vidi: Aleksis de Tokvil, O demokratiji u Americi, Izdavaka knjiarnica

Zorana Stojanovia, Sremski Karlovci, 2002; Aleksis Kleril de Tokvil, Stari reim i revolucija, Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia, Sremski Karlovci, 1994; Monteskje, O duhu zakona, I-II, Filip Vinji, Beograd, 1989; Maks Veber, Privreda i drutvo, I-II, Prosveta, Beograd, 1976; Maks Veber, Protestantantska etika i duh kapitalizma, Veselin Maslea i Svjetlost, Sarajevo, 1989; Karl Marks, Klasne borbe u Francuskoj 1848-1850, u: Karl Marx, Friedrich Engels, MED, 10; Karl Marks, Revolucionarna panija, MED, 13; Karl Marks, Graanski rat u Francuskoj, u: Karl Marx, Friedrich Engels, MED, 28, Institut za meunarodni radniki pokret i Prosveta, Beograd, 1975, 1976, 1977; Albert Soboul, Francuska revolucija, Naprijed, Zagreb, 1989.

| 43 |

pojedinca, a tek iza toga, sebe vidi kao deo kolektiva. Evropski ovek se vratio antikoj, izvorno-evropskoj, umstvenoj pretpostavci pravu na uenje (arche) kao izvoru, poetku spoznaje, umovanja. Sloboda umovanja, prepoznato je po drugi put (posle antikog doba) u Evropi, je uslov svake druge slobode. Kao to Eugen Fink (Eugen Fink)52 objanjava, radi se o uenju nad onim to nam je do tada bilo samorazumljivo. Nad onim to je bilo potpuno neupitno nadvija se pitanje. Takvo uenje je, dakle, arche spoznaje. Spoznaja jeste sloboda. Svaka pojava ili problem koji elimo spoznati prvo u nama pokrene uenje i potrese nas, dok je nae nastojanje da je spoznamo i odgovorimo na nju potreba koju stvara uenje. Iz te kristalizovane take (uenje, postavljanje pitanja, miljenje) izvire ideja liberalne organizacije drutva i antidogmatskog stava.

52 Uporedi: Eugen Fink, Uvod u filozofiju, Nolit, Beograd, 1989.

| 44 |

| 45 |

REVOLUCIJE: PREDVORJE SADANJEG DOBA

Slobodni razvitak svakog pojedinca je uslov slobodnog razvitka za sve

Karl Marx

| 46 |

| 47 |

Engleska, Francuska, Rusija Desila se strukturalna revolucija vrednosti u novovekovnoj Evropi, da se posluim izrazom ana Liotara (Jean-Franois Lyotard). Nadam se da Liotar ne bi ba sasvim odbacio ovakvu ocenu. Dakle, od onog dana (naravno, u simbolikom smislu), od 14. juna 1645. godine, kada je Oliver Kromvel (Oliver Cromwell) u bici kod Nizbija (Naseby)53 konano odneo pobedu nad kraljem arlsom I (Charles I Stewart), posle, ne manje znaajne bitke kod Marston Mura (Marston Moor) 1644. godine protiv istog protivnika, pa do pada Bastilje (Bastilla) 14. jula 1789. godine, traje krvavo raanje graanske autorefleksije. Nadalje, pa do danas, monarhija je bila (veoj ili manjoj meri) pod kontrolom Parlamenta. Tegobe graanske refleksivnosti ovim nisu okonane. U ovim revolucijama ona se, tek, raa. Zanimljivo je da su glavni protagonisti starog reima, arls I u Engleskoj i Luj XVI (Louis XVI) u Francuskoj, pokrenuli tinjajue nezadovoljstvo jer su obojica uinili slino arls I je (posle jedanaest godina) sazvao parlament, a Luj XVI je sazvao Skuptinu stalea (posle 175 godina), radi iste stvari radi popunjavanja ispranjenih kraljevskih kasa. Zanimljivo je i to da su obojica, prvi, posle izgubljenih bitaka sa sopstvenim podanicima, drugi, posle sukoba sa Skuptinom stalea, pogubljeni. Posle pogubljenja arlsa I (1649) proglaena je republika pod nazivom Komonvelt slobodna drava ili slobodna zajednica naroda. Luja XVI je pogubila (1793) ve proglaena republika.

Radi preciznosti valja dodati da je Engleskoj revoluciji prethodila Holandska revolucija. Kada je panski kralj Filip II (Felipe II) odluio da ukine autonomiju nizozemskih provincija, da nametne nove poreze i da iskoreni protestantizam, sedam nizozemskih

53 Ovim Kromvelova nastojanja nisu mogla biti u potpunosti ispunjena.

Kada je arls II uao u Englesku, Kromvel je morao da pobedi i njegovu vojsku u bitkama kod Danbara (Dunbar) 1650. i Vorestera (Worcester) 1651. godine. Tim bitkama su okonani graanski ratovi. Koromvel je odbio titulu kralja, koju mu je ponudio Parlament 1657. godine, ne odriui se titule doivotnog lorda-protektora.

| 48 |

provincija je 1579. godine sklopilo sporazum o Utrehtskoj uniji. Voa Unije u ratu protiv panije bio je Viljem I Oranski (Willem van Oranje-Nassau) poznat kao Viljem utljivi (Willem de Zwijger). Osamdesetogodinji rat (15681648) je okonan Vestfalskim ugovorom (24. oktobra 1648) i priznanjem nezavisnosti Ujedinjenih provincija Nizozemske (Holandija). Novostvorena republika je bila federalistiki ureena sa obelejima konfederalizma.54 Holandija je tada bila najrazvijenija kapitalistika zemlja Evrope, postala je jedna od najjaih pomorskih i kolonijalnih sila. Brz i snaan ekonomski razvoj Holandije uslovljen je graanskom revolucijom, ali i slobodnim i silnim razvojem nauke. U XVII stoleu Holandija je bila jedan od najznaajnijih centara naunog, kulturnog i umetnikog stvaralatva u Evropi. Uprkos snanim unutranjim politikim protivrenostima i ratovima, Holandija je omoguila punu religioznu slobodu i slobodu naunog i umetnikog stvaranja.

No, ivotno delo Kromvelovo posle njegove smrti nije u potpunosti naputeno. Nasledio ga je njegov trei sin Riard Kromvel (Richard Cromwell), ali je godinu dana posle smrti Olivera Kromvela (1659) dolo do restauracije monarhije. Odbojnost Engleza prema strogom reimu kromvelovskih puritanaca omoguila je restauraciju dinastije Stjuart (Stuart). Na presto je seo arls II (CharlesII). Parlament ga je primorao da ojaa poloaj anglikanske crkve na raun puritanaca, iako je arls II bio sklon religijskoj toleranciji i gajio simpatije prema katolianstvu. Nasledio ga je 1685. godine njegov brat i zet Viljema III Oranskog (Willem III van Oranje-Nassau; William III of England), Dejms II Stjuart (James II Stuart). Ovaj je bio nepopularan jer je bio katolik u veinski protestantskoj Engleskoj. Pored toga, ponovo je izdao Deklaraciju o indulgenciji i naredio je anglikanskim svetenicima da je itaju u crkvama. Deklaracijom je omogueno favorizovanje katolika u odnosu na anglikance i protestante. Kanterberijski nadbiskup i est drugih biskupa su uputili peticiju zahtevajui da kralj promeni svoju odluku. Uhapeni su i osueni. Poto su se oseali ugroeni od mogue katolike dinastije, uticajni protestantski plemii i svetenici su se obratili Viljemu III Oranskom za pomo. Na poziv sedam biskupa Viljem Oranski je 1688. godine krenuo na Englesku. Tom prilikom su

54 O ugledu koji je Nizozemska republika uivala kod Engleza, naroito kod vigovaca, vidi: Aleksandar Molnar, Nizozemska u oima Engleza u 17. veku, Socioloki pregled, Beograd, 35 (2001).

| 49 |

svi zapovednici engleske vojske i svi plemii, koji su bili protestanti, preli na njegovu stranu. Viljem Oranski se sa vojskom, sastavljenom od svih protestantskih naroda Evrope, iskrcao u jugozapadnoj Engleskoj. Kraljevu vojsku zahvatilo je rasulo. Protestanti su se sukobili sa katolicima. Dems II (James II) se nije odvaio na borbu. Viljem Oranski je okonao pohod bez krvoprolia i bez progona protivnika. Otuda se ovaj dogaaj naziva Slavnom revolucijom. Dejmsu II je dozvolio da ode u Francusku gde ga je Luj XIV (Louis XIV) primio uz poasti.

Viljem Oranski je sazvao parlament 1689. godine. Tada je Meri II (Mary II), erki arlsa II, ponuen presto. Istom prilikom je odlueno da ona i Viljem Oranski zajedno vladaju. Vladalaka ovlaenja su rasporeena tako da vii znaaj pripada Viljemu Oranskom, a pravo nasleivanja krune pripada potomcima kraljice Meri. Istovremeno je usvojen i poseban zakon kojim je ova odluka utvrena. Re je o Zakonu o pravima (The Bill of Rights) iz 1689. godine. Ovim zakonom je potvrena kraljevska vlast, ali je jo jednom potvrena i uloga parlamenta i potvrena su, odranije osvojena graanska prava i slobode u Engleskoj. Svemu ovome poetni ton je dala Magna Carta Libertatum.

Zakonom o pravima, izmeu ostalog, utvreno je:

Da je nezakonito tobonje kraljevo ovlatenje da, bez pristanka parlamenta, suspendira pravo ili izvrenje prava.

Da je nezakonito tobonje kraljevo ovlatenje da izuzima od prava ili izvrenja prava, kao to je to bilo svojatano i injeno zadnjih godina.

Da je nezakonito, bez odobrenja parlamenta, prikupljanje novca za ili u korist krune, na osnovu tobonjeg iskljuivog prava krune, za due vrijeme i na nain drugaiji nego je ili bi isto bilo odobreno.

Da je pravo podanika da kralju podnose peticije, i da je nezakonito svako hapenje ili suenje zbog njih.

...

Da izbori za parlament moraju biti slobodni.

| 50 |

Da sloboda govora, i rasprave ili procedure u parlamentu, ne mogu biti pobijani niti ispitivani ni pred kakvim sudom niti na kakvom drugom mjestu osim u parlamentu.

Ali, postoje i diskriminiue odredbe kojima se onemoguava da katolik preuzme presto i kojima je pravo na oruje dato samo veinskim protestantima. Ovim zakonom je Dejms II optuen za zloupotrebe tokom svoje vladavine i stavljeni su van snage svi njegovi zakoni kojima su katolici bili privilegovani:

Da podanici protestanti, shodno svojim mogunostima i pravu, mogu imati oruje.

I budui da je iskustvo potvrdilo, da je nepomirljivo da sigurnou i dobrobiti ovoga protestantskog kraljevstva, da njime upravlja papistiki princ, ili bilo koji kralj ili kraljica koji bi oenili papistu.55

Slino se desilo u Francuskoj inom samokrunisanja Napoleona Bonaparte (Napolon Bonaparte) za cara Francuske 1804, i kralja Italije 1805. godine. Iste godine kada je preuzeo krunu, Napoleon je doneo graanski zakonik: Napoleonov kodeks ili Francuski graanski kodeks (Code Civil de Francais). Ovaj kodeks je vie puta menjan, tako da je krajem 1804. preimenovan u Code Napoleon. Od 1870. se naziva Code Civil. Uvedeno je naelo sekularizma, tj. odvajanja civilnog i kanonskog prava. Zakonik utvruje prava pojedinca izraenih u Deklaraciji o pravima oveka i graanina iz 1789. Sloboda se izvodi iz prava pojedinaca. Drugim reima, Napoleon nije izvrio dinastiku restauraciju kojom bi oiveo reim Lujeva.

Francuska revolucija je (kao i, manje ili vie, sve revolucije) imala ambivalentan tok. Sa jedne strane, ona je ostvarila neke prosvetiteljske ideje (primera radi, pravnu jednakost), ali je sa druge, na primer, ugrozila ideju tolerancije netolerancijom prema protivnicima i kritiarima revolucije. Ali, bez obzira na dvojni i protivreni karakter ovih revolucija u zapadnom svetu, treba imati u vidu da su one nastale i kao rezultat revolucije u miljenju. Od renesanse pa dalje, ka utopijskoj misli i racionalizmu u Francuskoj,

55 Zakon o pravima, u: Duan Mrenovi (prir.), Navedeno delo, str. 92, 93 i

95.

| 51 |

ka empirizmu u Engleskoj i ka filozofiji u Nemakoj. Ovu veliku promenu je pripremila i vodila novospoznata sloboda duha u miljenju naspram dotadanjeg monolita nastalog na dogmi. Francuski vek prosvetiteljstva, pie Sreten Petrovi, kao i engleski uspon u empirijskoj, pozitivnoj nauci u doba ekonomsko-politikog uspona ovih zemalja, imali su snaan uticaj ne samo na poimanje civilizacije u onome opte humanistikom smislu termina, po kome je Razum kvalitativno isti za sve narode sveta, ve su preko ove objektivistike teorije i ideje o univerzalnom napretku svih kultura, imali uticaj na niz antropolokih razrada u Engleskoj i Americi.56

U Francuskoj je revolucija bila kulturni i politiki izraz nastupajueg treeg stalea ili graanske klase ili nacije. Revolucija je bila izraz nastupajue urbane kulture i urbanog naina ivota. Na pitanje: ta je trei stale?, u istoimenom pamfletu57 opat Emanuel-ozef Sjejes (Emmanuel-Joseph Sieys) pie: Sve. ta je dosad bio (trei stale dodavanje moje) u politikom poretku? Nita. ta ini nadu? Biti neto,58 Trei stale predstavlja dakle, zakljuuje Sjejes, sve ono to pripada naciji; a sve ono to nije trei stale, ne moe se smatrati kao dio nacije.59 Drugim reima, naciju konstituie stale, te u ovom sluaju etnika pripadnost nije primordijalna injenica. U potonjim procesima formiranja nacij na Zapadu, ovaj faktor (staleko, a ne etniko) e biti i te kako bitan.

Ve se ovde uoava da deluje osnovni princip definisanja nacionalnog iskljuenje drugog. Iz nacije su iskljuena dva stalea svetenstvo i aristokratija. Poinje da deluje jo jedan princip neprijateljski stav prema iskljuenom, prema drugom. U optem smislu, svako drutveno agregiranje podrazumeva iskljuenje drugog, a identitet se, u elementarnom smislu, jasnije objanjava negativnim no pozitivinim odrednicama. Dakle, pre e se rei mi

56 Sreten Petrovi, Kultura i umetnost, Prosveta, Ni, 1993, str. 8. 57 Emmanuel-Joseph Sieys, Quest-ce que le Tiers tat?, 1789. 58 Classic Encyclopedia. Dostupno na:

http://www.1911encyclopedia.org/Sieve. Preuzeto 20. 10. 2008. ire u: Aljoa Mimica, Opat Sjejes i revolucionarni pojam nacije, Nova srpska politika misao, Beograd, 8 (2001).

59 Albert Soboul, Navedeno delo, str. 27.

| 52 |

nismo... to-i-to, no mi jesmo... to-i-to. Upravo zato to je, najee, naelo grupisanja distanca, odbrana i odbrana, zatita i zatita... od neega to smatramo da nas ugroava, onda i neki specifini interes koji, takoe, treba braniti i uvati.

Uklanjanje od pretnje nikako ne mora da znai da, istovremeno, znamo ko smo. Zato je samoidentifikacija, samodefinicija tei i dugotrajniji proces, obeleen unutranjim neslaganjima, sukobima, izoptenjima, sankcijama..., gde je na delu promenljiva dinamika superiornih i inferiornih subgrupa u okviru grupe.

Evo jednog primera. Kada je, tokom drugog svetskog rata, marionetska Nezavisna drava Hrvatska poela da ostvaruje svoj smrtonosni program etniki, religijski i ideoloki iste drave, veliki deo stanovnitva, koji se naao pod udarom nacistike politike NDH, spas je potraio u redovima partizanskog pokreta, bez obzira na etniku, versku ili ideoloku orijentaciju pojedinaca. Dakle, samoodreenje je bilo negativno potencijalne rtve su sasvim jasno definisale svoj stav protiv faizma i nacizma. Jo preciznije, odredili su ta nisu: nisu faisti i nacisti. I ovde je na delu princip iskljuenja drugog (faista i nacista). Istovremeno, sebe (kao grupu, zajednicu) ti pojedinci nisu definisali ni nacionalno, ni verski, ni ideoloki..., osim kao protivnike faizma i nacizma. Ideoloka samodefinicija je usledila tek docnije, kada je antifaistiki partizanski pokret konsolidovan u insititucionalnom (vojnom, politikom, kulturnom) smislu. Do danas nema odgovora na kljuno (i bolno) pitanje: kada je iskljuenje drugog moralno opravdano, a kada ne? Tanije, ima bezbroj i te kako zamrenih solucija, zavisno od raznih ubeenja i interesa. Meutim, razvoj ovog problema, od Francuske revolucije pa do danas, uinio je da se kristalie sledei stav: iskljuenje drugog prema nacionalnom kljuu jeste eminentno antihuman in. Dalje, jednako se antihumanim inom moe smatrati i iskljuenje drugog zbog bilo kog njegovog svojstva, ukoliko to svojstvo ne ugroava druge neagresivne identitete.

Vratimo se, sada, pitanjima koja je otvorila Francuska revolucija. Naravno, i ova je revolucija bila obeleena zloinom i izneverenim nadama. Krvavi sukob izmeu montanjara, sankilota i jakobinaca, sa jedne i irondinaca, sa druge strane, je stvorio, a i

| 53 |

nagovestio dolazei despotizam slobode i teror slobode, naroito u periodu jakobinske diktature (juni 1793 juli 1794).

I ova je revolucija, pored, nesumnjivo, emancipatorskog karaktera u odnosu na stari reim60 otvorila pitanja na koja do danas nije dat konaan odgovor. Jedno od tih pitanja se odnosi na dilemu o tome da li Boljevika revolucija (1917) u Rusiji predstavlja jedan od mnotva drugih, Francuskom revolucijom pokrenut proces. Ono to izmie jednodunoj oceni Francuske revolucije je dilema: koja se od dveju tekovina, u svedenom, kao i u aksiolokom smislu, moe uzeti kao ona koja je blia samom biu Francuske revolucije: (1) nastup demokratije, prosvetiteljstva, razuma, graanske drave, podela i ogranienje moi vlasti ili (2) uspostavljanje ideologije i prakse novovekovnih totalitarizama, evrocentrizma, nacionalizama, rasizma?61 Sklon sam tome da prihvatim ocenu Dina Bel-Viljade (Gene H. Bell-Villada): Pa ipak, istovremeno, prosvetiteljstvo je bilo kritiki projekat sa ciljem osloboenja ljudskog roda od usvojenih dogmi i tradicije. U konretnom politikom smislu, to je esto znailo suprotstavljanje crkvenom nadzoru nad ivotom i obrazovanjem jednom reju, antiklerikalizam, pa ak i antireligioznost... A danas svaki prouavalac evropske istorije zna za Volterovu otru osudu crkve: Ecraser linfame. U stvari, po prvi put od antike, uvaeni knjievnici prosvetiteljstva, poput Hjuma, nisu krili svoj deizam ili ateizam... Meu glavnim istorijskim posledicama ovog dugotrajno sekularizujueg delovanja su, naravno, bile Amerika i Francuska revolucija, koje su odvojile crkvenu upravu od dravne vlasti. Dakle,... esteticizam mnogo duguje prosvetiteljstvu zbog oslobaanja svih ljudskih praksi ukljuujui i umetnost iz ruku crkve i... od bilo kakvih ogranienja duhovne ili verske prirode.62 Ma kako sudili o posledicama i tekovinama Francuske revolucije, i ma kako bili jaki razlozi za sumnju u vrednosti revolucije, ono to je nesumnjivo je

60 ire u: Alexis de Tocqueville, Stari reim i revolucija, Izdavaka

knjiarnica Zorana Stojanovia, Sremski Karlovci Novi Sad, 1994. Naroito vidi Predgovor Aljoe Mimice.

61 O toj dilemi ire u: Neven Cvetianin, Epoha s one strane levice i desnice. O levici, desnici i centru u politikom polju Evrope, o graanskom i antigraanskom shvatanju politike, o postideolokoj politici u 21. veku, Slubeni glasnik, Beograd, 2008.

62 Din H. Bel-Viljada, Umetnost radi umetnosti i njievni ivot. Kako su politika i trite doprineli uobliavanju ideologije i kulture esteticizma 1790-1990, Svetovi, Novi Sad, 2004, str. 21-22.

| 54 |

sledee: ovaj veliki pokret misli i masa je postavio jedan putokaz ideju progresa. I, opet, pitanje: da li je ideja progresa korespondentna sa humanizmom? Novovekovna istorija Evrope belodano pokazuje da se tvorevine progresa mogu koristiti u bilo koje svrhe unutar i izvan moralnog.

Ove dve revolucije, Engleska i Francuska revolucija, nisu jedine kojima je pripeman i stvoren novi vek. Njima sam posvetio panju jer se mogu smatrati meaima na prelomu dveju epoha. I to, Engleska revolucija u, prevashodno, pravno-politikom i filozofskom smislu i Francuska u, prevashodno, filozofsko-politikom i umetnikom.

Izmeu dogaaja u Engleskoj i Francuskoj dogodio se rat za nezavisnost u Americi (1775-1783), posle toga slede rat za nezavisnost u paniji (1808-1814), te revolucija u paniji (1820) i revolucija u Belgiji (1830), revolucija u Kraljevini dveju Sicilija (1820), pokuaj da se u Italiji uspostavi ustavni reim, ustanak (neki autori kau: revolucija) u Grkoj (1821) protiv osmanske vlasti...

Iza tog perioda sledi revolucionarna 1848. godina u Evropi. Uzrok revolucij 1848. godine je bio u neravnotei izmeu nadolazeeg kapitalizma i starih feudalnih odnosa. Raale su se nacije u estokom udaru nezadovoljnih masa na stare tronove. Ovoj revolucionarnoj godini je prethodio itav niz nemira izazvanih politikim i ekonomskim nezadov