UNIVERZITET U NOVOM SADU

FILOZOFSKI FAKULTET

ODSEK ZA SRPSKI JEZIK I KNJIŽEVNOST

INTERAKTIVNA PEDAGOGIJA

Pejić Mila SF22/11

DETE I UMETNOSTprofesorka/mentorka

Andevski Milica

2015, Novi Sad

“ Sva deca su umetnici. Problem je u tome kako da ostanu umetnici i onda kada odrastu.“

Pablo Pikaso

Odnos odraslih prema umetničkom stvaralaštvu dece

Odrasli veoma često ne razumevajući dečiju umetnost, posežu za terminima igrarije, slikarije i

drugima. Ne shvatajući čin dečijeg stvaranja stvaraju predrasude kada kažu “Deca se samo

igraju.” Ipak, treba se potruditi da se shvati dečija kreativnost, kreativni rad i umetnost. To je

veoma složen sistem učenja, spoznavanje odnosa kako među stvarima tako i među ljudima.

Treba naglasiti koliko ta igra pokazuje razvijenost sposobnosti deteta koje stvara. Ova

sposobnost se ogleda u dečijoj primeni apstraktnog i korišćenju simbola, a simboli su sami za

sebe složen jezik.

Za razliku od odraslih, dete svom radu pristupa sa daleko više ambicije, sigurnosti i bez

odugovlačenja ono uzima materijal u ruke i stvara. Oni imaju jasnu ideju koju predočavaju

svojim umetničkim delima, a napor je stvaran i ozbiljan, kao i sama poruka koja proističe iz

negog, recimo, crteža. Iz samog dečijeg crteža može se mnogo toga saznati o unutrašnjem

svetu deteta, o njegovim pogledima na svet, ali i o problemima koji ga muče, tako da je

umetnost u razvoju deteta od velikog značaja. Dete tim crtežom ne predstavlja samo sebe, već

i svet oko sebe-porodicu, društvo, prirodu, životinje,...

Zbog toga je veoma bitno da se razvoju umetničkih afiniteta kod deteta da bitan značaj. Kao

što znanje slova, jezika i brojeva zavisi od odraslih, tako i u spoznavanju umetnosti odrasli

imaju veliku ulogu. Ipak, umetnost se nikome ne može nametati i niko se ne može prisiliti da

je voli, za razliku od jezika čije je znanje od primarnog značaja. Same osobine jezika i

umetnosti nam jasno govore o tome. Jezik je, ipak, uređeni sistem znakova, dok u umetnosti

ima doza slobode kroz koju se izražavaju osećanja, emocije, stavovi,...Tako da se treba težiti

ka tome da se dete upozna sa umetnošću, da mu se prikažu njene mogućnosti, lepote i tehnike,

ali se ono ne treba siliti ako se vidi da nije zainteresovano za takav vid stvaralaštva. Ako ga

teramo da imititra, crta pa šablonu, peva, bez njegove prevelike želje i volje za tim,

uništavamo individualnost deteta. Najverodostojnije ispoljavanje umetnosti kod deteta je kada

se desi po njegovom nahođenju i svojevoljno. Tada dete ispoljava ’’svoje ja’’ i u tom slučaju

možemo analizirati detetovu ličnost i ideju koju ima. To ne znači da dete ne treba motivisati i

upoznavati sa umetnošću. Dete treba voditi na dečije predstave, puštati mu muziku koju voli,

čitati mu pesmice, puštati mu crtane filmove, filmove za decu, upoznati ga sa tim kako nastaje 2

fotografija, ali ne i protiv njegove volje. Takođe ga ne treba obeshrabrivati u njegovom izrazu

i viđenju umetnosti. Svaki proizvod dečije mašte u vidu nekog umetničkog izraza treba

podržati jer je to jedan od osnovnih načina da ono iskaže svoje misli i ideje.

Dečije stvaralaštvo je za svako dete ozbiljan i naporan rad, iako iz naše perspektive to deluje

samo kao igra. U tome se ogleda sposobnost gledanja, proučavanja, kreativnost deteta. Sve

ove komponente nisu potrebne samo umetnicima. One su sastavni i neophodni deo svakog

čoveka koje ga čine plemenitim i posebnim.

Zato deci treba pružiti da iskuse lepotu sveta u kojem žive i koji ih okružuje. Treba im

ponuditi raznolikost materijala, ohrabrivati ih, pohvaliti ih u samom procesu rada i zajedno sa

njima uživati u rezultatima koje postiže.

Dakle, sam roditelj najpre treba da zađe u svet dečije mašte i da tako probudi dete u sebi.

Zajedno sa detetom može da boji, crta, peva, glumi, ali isto tako da mu otkrije ono sa čim dete

do tada nije imalo kontakta. Dečije umetničko stvaralaštvo treba da predstavlja obostrano

zadovoljstvo i sintezu dečije mašte, kreativnosti i želje sa roditeljskim znanjem i iskustvom.

Kasnije će to svakako činiti učitelji i nastavnici, koji su za to obučeni i koji će na razvijanje

umetničkih afiniteta profesionalno delovati, ali su roditelji ti koji mogu najranije da učestvuju

u razvitku i stvaranju temelja umetničke strane ličnosti svog deteta.

3

Načini na koje odrasli podstiču razvoj ljubavi prema umetnosti kod dece

Dete se ne treba forsirati da crta određene stvari, po

određenim linijama i pravilima. Ono treba umetnost da

shvati kao slobodu i kao deo sebe. Najvažnije je da

uživaju u procesu stvaranja i umetnost shvate kao deo

svakodnevnog života, a ne da strepe od greške, koje su

na kraj krajeva u umetnosti inače veoma teške za

definisanje, a pitanje je i da li postoje. Što pre to roditelji

shvate, deci će biti zanimljivije i manje će se

opterećivati. Od dece ne treba tražiti da imitiraju šablone,

jer se time dečija mašta ograničava i ukalupljuje.

Svakako da svaki dečiji crtež odiše originalnošću i

lepotom, tako da za bilo kakvim preslikavanjem nema

potrebe.

Ukoliko se radi o muzičkoj umetnosti, dete treba pustiti takođe da opaža i uviđa i u tome mu

pomoći. Treba ih uputiti da slušaju i čuju određene instrumente, da osete ritam, tempo,

dinamiku. Što se tiče drugih umetnosti treba im ukazati na određene detalje, osobine, delove,

boje, odnose. Korišćenje čula je veoma važno, a umetnost pomaže u njihovom razvitku.

Sa decom je najbitnije imati strpljenja. Kada imaju određeni zadatak, treba da postupno dođu

do njegovog ostvarivanja, otkrivanjem i saznavanjem, kako bi on bio što kvalitetniji odraz

njihove ličnosti. Detetu treba postavljati pitanja, zajedno sa njim tražiti odgovor, posmatrati i

komentarisati određena dela zajedno sa njima. Od velikog je značaja ako dete odvedemo u

neku likovnu galeriju i zajedno sa njim komentarišemo obrađenu temu, boje, tehniku. Tako

ćemo čuti i kritičko mišljenje deteta. Ono će potom uvereno u svoje stavove i želje znati kako

da uspešno ostvari zadatak. Ovakav postupak je svakako plodonosniji od toga da izgubimo

strpljenje i uradimo sami nešto za dete. Nakon crtanja, takođe je poželjno da ono da svoj

komentar i da svojim rečima iskaže šta je predstavljeno crtežom ili nekim drugom tvorevinom

koju je stvorilo.

Kritičko mišljenje je bitna komponenta čijem razvitku treba težiti kod deteta, a ono se može

razviti samo ukoliko mu pružimo određena saznanja, teorijska i praktična, koja će moći da

poredi, konfrontira i na kraju o istima da sopstveni sud. Ovako se stvara i osećaj za estetiku, a

samim tim se razvija i stil deteta.

4

Otkrivanjem različitih tehnika i materijala, detetu se šire

pogledi na umetnost i načini na koji se može formirati

umetničko delo. Pored onih već ustaljenih i pomalo dosadnih

bojica i flomastera, deci treba dati priliku da prave kolaže od

novinskog papira, da po njemu crtaju, da u svom stvaralaštvu

koriste i nesvakidašnje materijale-delove tekstila, semenke,

makarone, lišće, plodove, cveće. Mašta se razvija i

upotrebom, transformacijom i ukrašavanjem starih stvari -

kutija, rolni, papira. Takođe je zanimljivo kada se spoji dečija kreativnost sa glinom,

plastelinom ili kanticama boja.

Deca treba da se osete slobodno i sigurno. Zato ne treba insistirati na čistoći pri ovakvom

eksperimentisanju. Ako deca umaču prste u boju, šaraju ili vajaju, onda im i radnu površinu

treba prilagoditi za to. Roditelji su ti koji će stvoriti prijatnu i sigurnu atmosferu u kojoj dete

može bezbrižno da stvara. Prostiranje najlona i upotreba stare odeće, kao i rad u prirodi,

ukoliko je lepo vreme, umnogome olakšava posao i roditeljima i deci.

Nakon završenog rada, decu treba pohvaliti za uložen trud, dati im neku nagradu koja će u

njima probuditi osećaj satisfakcije. Nagrada bi takođe trebalo da bude što kreativnija.

Organizovanje male izložbe uz lepu muziku i drugare svakako budi kod deteta svest da su

ostvarili određeni uspeh i da se njihovim delima poklanja pažnja, što će ih motivisati da još

stvaraju i bogate kolekciju svojih radova.

Dečiju sobu možemo ukrasiti nekim radom za

koje je dete najviše vezano, tako što ćemo ga

uramiti i okačiti na zid. Ipak, treba naučiti da

razlikuje svoje uspešne od manje uspešnih

radova, tako što će samo postati svesno toga

koliko je truda, vremena i napora uloženo u

stvaranje.

Ulaznice od izložbi, pozorišta, bioskopa,

koncerata treba čuvati i beležiti utiske sa

takvih poseta u poseban dnevnik. Detetu će

5

posle biti zanimljivo kada zajedno sa njim napravimo malu retrospektivu posećenih

događanja.

Umetnost u vaspitno-obrazovnim ustanovama

Umetnost po tradicionalnom programu predstavlja veoma bitan deo ranog detinstva. Fridrih

Frobel, otac vrtića, zastupao je mišljenje da deca treba da budu uključena u izradu sopstevnih

umetničkih dela kao i da uživaju u umetnosti koji su drugi stvorili. Za njega su umetničke

aktivnosti od velikog značaja ne znog toga da bi

pedagozi prepoznali decu sa nekim naročitim

sposobnostima, nego da se svako dete, bez izuzetka,

podstiče na svestran razvoj celokupne ličnosti deteta.

Zato još od vrtića umetnost zauzima centralnu ulogu u

vaspitanju deteta. Deca imaju časove likovne umetnosti

ili likovno, časove muzičke umetnosti ili muzičko, a u

zavisnosti od angažovanosti samog vaspitača, postoje i

veoma lepi primeri časova plesa, ritmike, glume, kao i časova u kojima se deca odvode u

muzeje, galerije i pozorišta.

Praveći umetnost, kod dece se takoće razvija i osećaj samopoštovanja, jer im se daje prostor i

prilika da izraze svoje misli i osećanja. Rad u grupi zahteva od deteta da se prilagodi

atmosferi koju iziskuje umetnička aktivnost sa vršnjacima. Ono mora da poštuje, nakon sebe,

i svoje drugare. Dete se mora vaspitati tako da zna da prihvati kritičko mišljenje i pohvale od

drugih. Umetničke aktivnost u malim grupama, koje je u zabavištu i školama lako oformiti,

pomažu deci da vežbaju socijalne veštine kao što su naizmenični rad, međusobno deljenje i

dogovaranje.

Umetnost i kognitivni razvoj

Umetnost prožima kognitivni razvoj deteta od najranijeg uzrasta. U većini slučajeva umetnost

je deci najpre veoma interesantna, baš iz razloga na koji način ona

nastaje. Tehnika nastajanja nekog dela jeste fokus njihovog

interesovanja, bilo da je to prevlačenje četkice po papiru koja

ostavlja trag u vidu boje ili je u pitanju pritiskanje glinene mase

prstima od koje nastaje određena figurica. Zatim se to interesovanje

širi na njihovo sopstveno delovanje-najpre oni odlučuju šta žele da

nacrtaju (čovek, drvo, zma,...), nakon toga odlučuju koliko će dugo

6

da rade na svom radu i na kraju ga procenjuju. Kako dete raste tako se i same umetničke

aktivnosti razvijaju i počinju se koristiti simbolički crteži.

Umetnost i motorni razvoj

Prilikom stvaranja umetničkog dela deca razvijaju kontrolu nad velikim i malim mišićnim

grupama. Veliki pokreti ruku, koji razvijaju snagu, potrebni su

za slikanje ili crtanje na većem papiru, a manji pokreti prstima,

rukama i zglobovima potrebni su za crtanje na manjim

površinama, oblikovanje makazama i oblikovanje

manipulativnih materijala. Ponavljajući ovo iskustvo kroz

praksu deca stiču poverenje u korišćenje svog motornog aparata.

Kao što odlučuju koji će deo gde da uklope u celinu, gde da

postave predmet i ostale detalje, oni uče i kako da koordiniraju

pokrete da bi sve to uspeli da izvedu. Ova koordinacija oko-ruka

je od suštinskog značaja za mnoge aktivnosti i uključujući i oblikovanje slova, kao i razmak

između njih u pisanju.

Načini na koje se sputava kreativnost u detetu

Deca se rađaju kao kreativni geniji. Ali, nažalost, kada porastu do trećeg ili četvrtog razreda

nihova kreativnost nestaje. Sa interligencijom je nešto drugačije. Postoji fenomen koji se zove

Flinov efekat, koji kaže da svaka naredna generalcija ima viši IQ,

zato što okruženje čini decu pametnijom. Kod kreativnosti se

primećujue obrnuti trend; od 1990 godine rezultati kreativnosti

padaju.

Nagrađivanje. Nagrađivanje sputava dečju maštu i istraživački duh.

Dete će uložiti taman oknoliko truda koliko je potrebno da postigne

odredjeni cilj, i ni trunku više. Nagrade i pohvale eliminišu

unutrašnje zadovoljstvo kreativne aktivnosti.

Nadgledanje. Neprestani nadzor deteta i nadgledanje svakog koraka u njegovom radu deluje

razarajućče za njegovu kreativnost. Ako su deca neprekidno monitorisana, i ako im stalno

dajemo neke instrukcije i savete, neće naučiti šta zanči prihvatanje rizika i neće saznati

vrednost grešaka u procesu učenja.

7

Ograničen izbor. Decu stavljamo u sistem koji ih uči da postoji „samo jedno pravo rešenje“.

Ispitivanje alternativa jeste srž „lateralnog“ mišljenja. Kreativno dete slobodno isprobava

moguća rešenja i rado prati sopstvenu radoznalost.

Preopterećenost. Redovna škola, domaći zadaci, treninzi, sekcije, socijalne aktivnsot, dečji

raspored nikada nije bio puniji. Odrasli ga takodje preplavljuju stimulusima, zaboravljajući na

najvažniji od svih stimulusa: dosadu. Iz dosade se razvija mašta a iz mašte kreativnost. U

trenucima kada ne radi „ništa“, dečji um stvara najbolje ideje.

Uključivanje deteta u umetnost

Dete i slikarstvo

Interesovanje za slikarstvo moguće je probuditi u najranijim periodima života. Olovka i bojice

su prva stvar koja se daju detetu u ruke kako bi ono izrazilo svoj kreativni potencijal. Kasnije

se prelazi na vodene bojice, tempere, tuš,...Slikarstvo jeste centralna aktivnost na časovima

likovne kulture. U starijim razredima počinje da se uči i istorija umetnosti, gde dete dobija

potpunu sliku o njenoj ulozi u životu čoveka.

Zainteresovanost se budi vođenjem na izložbe, bogaćenjem raznolikog materijala za rad,...

Dete i vajarstvo

Vajarstvo, kao i slikarstvo, spada u aktivnosti koje čine nastavu likovnog vaspitanja od

zabavišta do srednjoškolskog obrazovanja. Detetu se najpre daje plastelin od kojeg on

oblikuje figurice, zatim se prelazi na glinu koja se može i peći.

Zainteresovanost se budi posetom izložbi.

Dete i muzika

Muzika, kao i likovna umetnost, čini temelj od kojeg se počinje pri umetničkom vaspitanju

deteta. Detetu se od najranijih dana pevaju pesmice, kasnije ih i ono samo

usvaja i reprodukuje. Muzika treba da prožima umetnički svet deteta i da

uvek bude prisutna dok radi nešto kreativno, bilo da crta, vaja, glumi,...

Dete se tokom slušanja upoznaje sa instrumentima za čije se sviranje

takođe može javiti interesovanje koje se treba podržati. Ukoliko dete ima

sklonost ka nekom instrumentu poželjno je da pohađa muzičku školu ili

časove instrumenta za koje je zainteresovano.

Dete i poezija

Poezija je ipak umetnost koja zahteva određenu zrelost deteta. Ne može se očekivati od deteta

u predškolskom uzrastu da stvara pesme, ali se može upoznavati sa poezijom, što je

8

preporučljivo i poželjno. Na taj način se stvara ljubav prema lepoj reči, ritmu i rimi. U

osnovnoj školi, pogotovo u višim razredima, dete može osetiti potrebu da svoj svet, osećanja i

emocije predoči na ovakav način-kroz poeziju. U tom slučaju ga treba podržati i raditi sa njim

na postizanju što čistijeg stilskog izražaja.

Zainteresovanost za pisanje poezije budi se čitanjem iste, upoznavanjem sa delima pesnika,...

Dete i gluma

Afinitet za glumu kod deteta se može veoma rano primetiti.

Ima dece koja su sklona veoma veštom oponašanju ljudi oko

sebe, tj. imitaciji. Deca kod kojih je primećen ovakav talenat

nemaju problem sa govorenjem pred svojim drugarima iz

grupe/razreda, komunikativna su i nemaju bespotrebnu tremu u

određenim situacijama. Ovakve osobine i ne moraju biti odlika

deteta talentovanog za glumu, ali se vrlo lako mogu postići, a

teškoće pri javnom nastupu se mogu ublažiti pohađanjem

dramskih sekcija, koje se mogu organizovati i u predškolskom uzrastu. Kraći dramski komadi

ili prikaz basne, korisni su za razvijanje glumačkih sposobnosti kod dece. U dramskoj sekciji

dolaze do izražaja i drugi kreativni postupci kod deteta kao što su stvaranje kostima,

osmišljavanje šminke, scene,...

Zainteresovanost za glumu se postiže posetama pozorišta i bioskopa, te obrađivanjem

dramskih dela i basni.

Zaključak

Iz svega što je istaknuto proizilazi zaključak da se umetnost detetu ne može nametnuti. Dete

može biti talentovano ili ne, ali se njegova potreba za ličnim izrazom, u oba slučaja, kroz

umetnost ne sme sabotirati. Vremenom će ono shvatiti da li mu neki vid umetnosti ide od ruke

ili ne uz pomoć profesionalnih ljudi i rada sa njima. Bitno je detetu dati slobodu da se

umetnički izrazi i razvijati tu osobinu, jer se tako od njega stvara osoba koja iako možda nema

talenat da stvara umetnost, ona je poštuje i ceni. Druga grupa, talentovane dece, uz naporan

rad koji je neizostavna komponenta uspeha u umetničkom svetu, izrašće u umetnike-ljude koji

neguju umetnost tako što daju svoj doprinos istoj, za nju stvaraju i od nje žive.

Uloga pedagoga je da probudi ljubav prema umetnosti kod deteta isticanjem njenih najlepših

osobina, obradom kapitalnih dela svetske i domaće literature, slikarstva, muzike, filma,...

9

Sadržaj

Odnos odraslih prema umetničkom stvaralaštvu dece..........................................................2

Načini na koje odrasli podstiču razvoj ljubavi prema umetnosti kod dece..........................4

Umetnost u vaspitno-obrazovnim ustanovama.....................................................................6

Umetnost i kognitivni razvoj.................................................................................................6

Umetnost i motorni razvoj.....................................................................................................7

Načini na koje se sputava kreativnost u detetu.....................................................................7

Uključivanje deteta u umetnost............................................................................................8

Dete i slikarstvo

Dete i vajarstvo

Dete i muzika

Dete i poezija

Dete i gluma

Zaključak..............................................................................................................................9

Korišćena literatura

“Umetnost u ranom detinjstvu” Jill Englebright Fox, Cengage Learning, 2011

10