Извод из књиге „Нови свет је могућ“, аутори Дуња и Љубодраг Симоновић, Београд, 2007. Е-mail: comrade@sezampro.rs

СПОРТ И УМЕТНОСТ

Спортско и уметничко такмичење

Уметност је најаутентичнији појавни облик културног наслеђа човечанства и темељ хуманистичке цивилизације. Спорт је појавни облик “техничке цивилизације” и као такав обрачун с хуманистичком цивилизацијом, што значи средство за стварање цивилизације без културе. За разлику од филозофије, науке и уметности у спорту нема могућности за успостављање (критичког) односа према постојећем свету, нити се ствара могућност за његово превазилажење. У уметности сукоб води стварању квалитета, новог - за разлику од спорта у коме доминира апсолутизовани принцип квантитативно мерљивог учинка. Спорт је обрачун с историјским временом: "историја спорта" своди се на линеарно увећавање бројева (рекорда) којима су придодата имена обезличених "шампиона". У играчким спортовима квантитет различитих "ситуација" прикрива одсуство могућности за искорак из постојећег света и стварање novum-а. Уметничко дело има универзалну вредност и упућено је свим људима без обзира на расу, нацију и пол: уметност ствара симболе којима се изражавају опште-људске вредности. Да би се схватило и доживело њихово значење човек мора да има моћ расуђивања и развијено естетско чуло, што значи развијено културно биће. И спорт има претензије да буде универзални и глобални феномен. Суштина "олимпијског универзализма" заснована је на универзалном карактеру принципа на којима се темељи капитализам: bellum omnium contra omnes и апсолутизовани принцип учинка који је уобличен у олимпијској максими citius, altius, fortius. Спорт је круна "мондијалистичке" идеологије која се обрачунава с националним културама, уништава уметничко биће човека и ствара од њега „цивилизовану звер“. У спорту не доминира дух стваралаштва, већ дух победе. Медаље се не добијају за стварање новог, лепшег, племенитијег - већ за победу која се остварује постизањем већег резултата (рекорда). Прави учинак уметности је развој естетског бића човека, што значи специфичнa и непоновљивa стваралачка личност човека, док се у спорту човек своди на модел дехуманизованог и денатурализованог "спортисте". Уметничко такмичење заснива се на духовном покрету човека ка човеку, а не на телесном обрачуну човека с човеком који подразумева наношење телесних повреда и убиство, као што је то у спорту. Нема победника и поражених, већ развој стваралачких моћи човека и проширење хоризонта слободе: уметност отвара могућност да човек постане оно што није, а што може да буде. У спорту човек "постаје друго" путем телесне и менталне активности којом се отуђује од себе као човека и уништава своје културно и биолошко биће. Спортиста “ствара” спортска “достигнућа” технизованим телом и борилачким карактером, као и дехуманизованом и денатурализованом играчком вештином. Оно што се ствара је победа и рекорд, што значи да спортиста производи владајуће односе и вредности.

Спорт представља обрачун с такмичењем које не подразумева доминацију човека над човеком и уклањање човека из животне утакмице, као и с такмичењем које ствара могућност за искорак из постојећег света. Истовремено, у уметности нема сегрегације по полу, као што је то случај у спорту, у коме су жене као телесно и карактерно "слабије" у односу према мушкарцима сведене на "нижа бића"; у уметности доминира естетска природа човека и стваралачке моћи које су неограничене, док је у спорту постизање резултата условљено ограниченим телесним моћима човека; уметничко дело упућено је људима који имају развијено естетско чуло, док је спортска представа упућена обесправљеним "масама" као најјефтинија духовна храна која треба да уништи њихово слободарско и културно биће и идиотизује их...

Уметност ствара оплемењену друштвеност која се заснива на покрету човека ка човеку. Спортска екипа није културна заједница, већ антикултурна, антиумна, антиеротска, антиестетска, псеудо-друштвена група у којој доминира милитаристичко структурирање: спорт је рат који се води телима и дехуманизованом играчком техником. Као такав, он је институционализовано насиље и у њему је легализовано убиство, телесне повреде, телесно и ментално сакаћење деце… Спортска игра не производи духовно оплемењене људе, већ фанатике који су спремни на уништење свога и тела "противника" да би постигли победу (рекорд). Од спортисте, као антрополошког појавног облика владајућег духа, не тражи се да има продуховљени израз, већ да му се на лицу оцртава "победнички дух", што значи фанатична посвећеност победи, а његово тело треба да буде симбол експанзивне снаге и постојаности владајућег поретка. Кубертенова максима mens fervida in corpore lacertoso упућује на естетски образац који доминира у спорту. Не хармонично тело, као што је то било у антици, већ мишићаво тело у борилачком напону представља највиши естетски изазов. У савременом капитализму („потрошачко друштво“) спортисти се односе једни према другима посредством улоге коју имају као актери show-business-а, што значи као (спортска) роба. За њих владају иста правила као и за сваку другу робу на тржишту, с тим што они нису "обична" роба, већ роба са специјалном наменом: њоме се обезбеђују стратешки интереси капитализма.

У спорту машта не тежи стварању новог ни бекству из постојећег света, већ обоготворењу владајућих односа путем одговарајућих симбола. Спортска естетика има мистификаторски и култни карактер. Типичан пример је филм Лени Рифенштал о нацистичким олимпијским играма „Олимпија“ („Празник народа-празник лепоте“/„Fest der Völker-Fest der Schönheit“). Рифеншталова камером „ваја“ савремене спортисте коришћењем античког естетског обрасца из „космолошког периода“ (Винделбанд) који је имао религиозни карактер и у коме се изражава доминација (геометријски устројеног) космичког поретка над човеком. Телесни монументализам, складност, поглед усмерен ка небу, религиозна посвећеност, самоувереност, озареност - то је појавни облик савременог олимпијца. Спортско тело добија култни карактер: спортисти постају живе статуе - појавни облик античких „хероја“ (полубогова) и као такви симболична реинкарнација „бесмртног духа антике“. Њена естетика је митолошка слика победничког тријумфализма коме се, путем идеализованог античког модела човека (Хелена), даје ванвременска димензија. Рифеншталова је путем античког

естетског модела фалсификовала конкретни историјски лик савременог спортисте и самим тим капиталистички поредак. У гро-плану су симболи који дају квази-митолошку димензију владајућим вредностима: дух капитализма прекривен је античким религиозним велом. Рифеншталин филм резултат је настојања да се докаже да је нацистички режим непосредни настављач хеленске цивилизације. Снимање њеног филма подудара се са завршном кампањом немачких археолошких ископавања у античкој Олимпији, која је била покренута у време Бизмарка и коју су окончали нацисти; са акцијом ношења “олимпијске бакље” од “свете” Олимпије до нацистичког Берлина (коју је осмислио и реализовао организатор нацистичких олимпијских игара Карл Дим, иначе Кубертенов „генијални пријатељ“ и настављач његовог дела) којом се на очигледан начин изражава настојање нациста да се прикажу као наследници хеленске духовне баштине. “Олимпија” је пропагандни спот који се појављује у уметничкој одори. У њему је естетика сведена на техничко средство за претварање људи у симбол фашистичке експанзије, с тим што је нацистички модел „натчовека“ “превазиђен” митологизованим античким моделом победника. Ради се о злоупотреби уметничке форме ради остваривања одређених психичких ефеката - да би се постигли одређени политички циљеви. Ни код Кубертена не постоји аутентична спортска естетика, већ доминира настојање да се спорт естетизује (зло)употребом уметничких дела (Бетовен, пре свега). Основни разлог за то је природа спорта: у њему се човек не руководи својом уметничком природом, која се заснива на потреби човека за човеком и у том контексту на покрету човека ка човеку, већ борилачким карактером и одговарајућим телом.

Упркос томе што велича антички свет, филозофија спорта у њему не проналази естетске узоре. Један од главних разлога за то је "статична" природа антике која је у супротности са социјално-дарвинистичким и прогресистичким карактером модерног доба који условљава природу спорта. Спортска естетика нема формалистички карактер, што значи да се не држи априорних правила, већ је "културни" израз владајућег духа који има динамички карактер. Истовремено, спортска естетика није само средство за прибављање "културне" легитимности спорту, већ и средство за стварање "чаролије" путем које се човек оплођује духом владајућих односа. Спорт је више него „украс“ (agalma): он је обоготворење постојећег света и прикивање човека за постојећи свет. За Шилера "васпитање путем уметности је васпитање за уметност"; васпитање путем спорта је васпитање за постојећи живот који уништава естетско биће човека.

Естетика спортског спектакла

Спортски спектакл представља врхунац спортске естетике. Режирање спектакла највиши је облик манипулације људима употребом најсавршенијих техничких средстава и научних метода. Суштина спортског спектакла је дизање маргиналног на ниво судбинског, да би се маргинализовала суштинска друштвена питања и њихово "решавање" препустило плутократији. Спорт се увек приказује у идеализованом светлу, будући да је отелотворење основних принципа на којима се заснива владајући поредак. Истовремено, спектакл постаје рекламно паковање спортске робе, што значи тржишни облик појављивања принципа на којима се заснива капитализам. Смисао савремених спортских представа није да произведу религиозни однос гледалаца према

владајућим вредностима постојећег света, на чему је инсистирао Кубертен, већ да им пруже могућност за (привидно) бекство из свакодневног живота. Спортисти се не боре за истинске људске вредности и не мотивишу људе да се супродставе неправди, већ су отелотворење владајућих вредности и као такви митолошке личности које добијају легендарне карактеристике и биографије, попут "хероја" из националних митологија, и обележавају епоху. Истовремено, они су покретни рекламни панои мултинационалних концерна и симбол њихове експанзивне ("победничке") моћи, што значи да су специфична роба којом се обезбеђују стратешки циљеви владајућег поретка. Томе је подређена и естетика спектакла путем кога спортисти постају обоготворење владајућих вредности и као такви симболи капиталистичког паганизма: глорификовање победника постаје глорификовање владајућег поретка.

Главна улога спорта није више да буде показатељ развојне снаге владајућег поретка и у том смислу носилац "прогреса", већ да се обрачуна с (критичким) умом и изврши деполитизовање потлачених. Смисао спортског спектакла није да створи телесно и духовно активног човека, већ профитабилног "гледаоца" који ће, у нерадном времену, бити прикован за ТВ екран, или ће "слободно време" проводити на стадиону и у спортској хали. Са идеолошке, прешло се на психолошку раван: спортски спектакли служе да заслепе и "пацификују" људе. "Грандиозност" спектакла сразмерна је животној беди у којој се налази све већи број људи. Све се чини да се обезвређени човек засени бљештавим сјајем и пружи му могућност да "доживи" да учествује у нечем "великом" и побегне из свакодневног сивила. "Величанствена" димензија "победника" друга је страна понижавајућег друштвеног положаја "губитника" (радних слојева). Владајући establishment капитализма одбацио је идеју о "срећном свету" која је готово два века била главни идеолошки мамац за потлачене радне "масе". Уместо обећаног "бољег живота", обесправљенима се "нуде" све крвавији спортски спектакли као компензација за све крвавији живот - који треба да га "помире" (Конт) са постојећим светом и спрече га да постане свестан владајуће (деструктивне) тенденције развоја света. Стадион, као најаутентичнији простор духовног ропства савременог човека, постаје "простор слободе" и "оаза среће" где савремени цезари седе у „почасним ложама“ не да би гледали борбе савремених гладијатора, већ да би се уверили да су "масе" обесправљених (још увек) под контролом.

"Лепо" у спорту одређено је природом владајућег поретка, а не опште-људским вредностима. Победа постизањем већег резултата (рекорда) основни је критеријум по коме се одређује "лепо" - и то се намеће као владајући "естетски" модел ("спортско тело", "спортски изглед"). "Лепо" има позитивистичко одређење које се увек придодаје ономе што симболизује и велича постојећи свет и владајуће вредности: оно је атрибут "победничког духа". Отуда је врхунски домет "лепог" тело у победничком напону. Из "спортског тела" не зрачи духовност, племенитост, природност, већ дехуманизована и денатурализована (деструктивна) снага. Спортисти су у првим редовима у све беспоштеднијем економском рату и сведени су на циркуско-гладијаторски рекламни пано. Уместо победника из чијих очију зрачи поглед "величанствене звери" (Хитлер) и који испушта "крик страсти" (Кубертен), доминира изглед спортисте који је у функционалном јединству са "победничком стратегијом" капиталистичких концерна.

Естетика спортског простора указује на истину да основни смисао спорта није стварање „здравог тела“ и на тај начин „здравог духа“, већ произвођење таквог човека који одговара природи владајућег поретка. Стадиони, спортске хале, body-building и fitness-центри су савремена Прокрустова шума у којој се сакати природно биће човека, уништава Ерос, машта, осећање припадности људској заједници... Спортска естетика је спектакуларни облик у коме се појављује ропство и деструкција људског.

Капитализам је укинуо рај на небу и створио бројне илузорне светове који пружају могућност за бекство из живота - који постаје капиталистички пакао. Уместо универзалне илузије хришћанства, данас човек може да бира између виртуелних светова који су постали потрошачка роба на све богатијем тржишту илузија. “Слобода” се своди на бекство из постојећег света. Капиталистички дегенерисана уметност премешта у свет симбола оно што се појављује као конкретна људска потреба: борба за “лепши свет” замењује борбу за праведни свет. У њој стваралачке моћи постају од човека отуђена моћ која извлачи слободарски дух из живота и дегенерише га путем симболике у којој он добија карикатурални и донкихотовски облик. "Врхунска остварења" постају врхунска концентрација од човека отуђене стваралачке моћи која постаје надисторијски критеријум вредновања "људског", што значи средство за духовно потчињавање човека. “Богатство уметничких израза”, који имају комерцијални карактер и технички облик, друга је страна све веће духовне беде која влада у друштву. "Лепа уметност" је идеолошка маска безнадежно ружног света у коме влада принцип “Паре не смрде!” и који се заснива на уништавању живота. "Уметничке галерије" су гета за уметност. Ван галерија доминирају све примитивнији и агресивнији симболи владајућег поретка. Читав животни простор постао је рекламни пано капитализма. Човек више нема право на илузију: она нема само анти-слободарски, већ пре свега анти-егзистенцијални карактер.

"Индивидуалне акције"

Теорија спорта глорификује "индивидуалне акције" тако што их изводи из целине догађаја да би добиле оно значење које пружа могућност да се спорту прибави "хуманистички" ореол. Величање "индивидуалних акција" није величање човека, већ владајућих вредности које су отелотворене у спорту. Да је обратно, онда би те акције биле схваћене као безнадежни покушај човека да потврди своју људскост у нељудским условима, што значи као критичко полазиште у односу према спорту као институцији. "Индивидуалност" је уоквирена строгим правилима игре које одређује природа спорта као show-business-а. "Игра појединца", "бравурозност" саставни су део режиране представе у којој је "слобода проигравања" само привид. На то указује и Хабермас: "У оној мери у којој тренер допушта својим играчима појединачне акције "проигравања", у тој мери спорт уопште има везе са игром. Оно зашта се тврди да је игра, у стварности

је професионални show на једној а конзументи на другој страни".(1) Упорно се држећи редукционистичког приступа којим се заобилази суштина капитализма, Хабермас није у стању да схвати да су тренери само учесници у формирању стила игре чија је промена условљена "духом времена" и захтевима власника спортског show-business-а. Тренери су савремени гоничи робова који су и сами под ударом бича капитала пред којим мора да савију кичму - уколико желе да остану "у игри". Они су продужена рука власника клубова који непрестано мењају правила игре да би сачували атрактивност спортских представа и пунили хале (стадионе), што значи обезбедили ТВ преносе и рекламе. Процењени "укус публике", који је условљен све безличнијим и суровијим животом, представља идеју-водиљу којом се руководе власници спортског show-business-а у стварању нових правила која непосредно условљавају начин игре и играчку технику. Тренеров изглед, кловновско понашање, однос према играчима - све је подређено захтевима show-business-а. Ради се о савременом циркусу чији програм режирају његови власници и у коме тренер, као и играчи, има своју улогу. "Проигравање", које Хабермас поистовећује са (слободном) игром, само је део "добро обављеног посла" професионалног играча (забављача). О томе Хоркхајмер и Адорно: "У спорту, као и у свим дугим гранама масовне културе, постоји напета, сврховита радиност, а не сасвим упућени гледалац ипак не може одгонетнути разлике комбинација, смисао измјена који произилази из произвољно постављених правила. Организација читавог живота лишена (је) садржаја..."(2) "Расна квота" у професионалном спорту у САД упућује на то колико су правила спортског show-business-а условљена логиком профита. Полазећи од тога да убедљиву већину публике чине белци и да они желе да на терену виде и "беле" играче да се не би осећали обезвређено (будући да су спортисти митолошко отелотворење "борбеног духа" на коме се заснива опстанак човека у капитализму), власници спортског циркуса мора да понуде одређени број белих играча, упркос томе што су они испод играчког нивоа афро-америчких играча који им конкуришу на тржишту спортске радне снаге. Ово је очигледан пример одбацивања принципа "слободне конкуренције", што непосредно условљава квалитет игре. Истовремено, место (главног) тренера и власништво над спортским show-business-ом остало је готово искључива привилегија белаца, што недвосмислено указује на (расистички) карактер америчке „демократије“.

Права природа "индивидуалности" у спорту јасно се показује када посматрамо више утакмица у истом спорту у континуитету. Тада се види да се, у ствари, ради о типизираним "потезима" и "акцијама" и да се "инвидуалност" своди на варијације у шаблону који је задата природом конкретног спорта. Човек који нема развијено естетско биће у стању је само технички да "одради" игру, да "превари" противника и извргне га подсмеху, али не и да оствари своје играчко биће. Оно што професионалца мотивише није "уживање у игри", већ страх да неће испунити очекивање тренера и јавности, да ће бити повређен, у крајњем, да ће изгубити место у тиму. Егзистенцијална неизвесност је она сила која разара играчку спонтаност. Поред тога, "уживање у игри" подразумева беспоговорно прихватање владајућег вредносног модела који дискредитује човека. Спорт је све мање простор где долази до изражаја "лична иницијатива" и "лично достигнуће", а све више простор где царују научни тимови којима манипулишу политички и финансијски центри моћи. "Развој спорта"

непосредно је условљен даљим развојем науке и све дубљом интеграцијом "спортског погона" у капиталистичку машинерију. Уместо да је стваралац спортских резултата, човек постаје оруђе којим се постижу рекорди; уместо "воље за победом", главног „антрополошког“ покретачког механизма капитализма, у спорту је успостављена доминација технократског ума за који "обарање рекорда" постаје "научни пројект". "Квалитет" спортске игре спада у "скровишта бездушне артистике" у којој доминира "планирајући ум који од свега тражи да докаже своје значење и учинак".(3) Прави победници у спорту су капиталистички концерни и тимови научника и лекара за које су спортисти исто што и лабораторијски пацови: средство за испробавање медикамената и остваривање профита.

Такозвани "играчки спортови", који су створени у модерном добу, по правилу су сурогат-производи који отелотворују у "чистом" облику основне принципе капитализма: принцип конкуренције и принцип (квантификујућег) учинка. То је основ и оквир у коме елементи "спортске игре" (као што је то дриблинг, додавање...) добијају свој смисао. Динамику њихових промена (пре свега правила по којима се игра, гладијаторски дух и механизовано тело) не условљавају природне, културне или индивидуалне потребе актера, већ бич капитала који настоји да од њих направи што атрактивнији show-business. Уместо развоја играчких могућности и богатства играчких потеза, у спорту доминира технизована деструктивна снага којом се укида сама могућност играња. У тенису настоји се постићи таква снага сервиса да противник не може да врати лопту; у одбојци се иде на смечовање којим треба лопту "забити" у под и на тај начин онемогућити било који вид игре; у кошарци највећи изазов је "закуцати" лопту; у боксу се тежи ударцу којим се противник обара на под; развој фудбала одавно не подразумева развој играчке вештине и играчке индивидуалности, већ развој снаге, брзине, „система“ игре у којој има све мање места за машту и спонтаност... У индивидуалним спортовима човек је постао оруђе којим се постижу "врхунски резултати"; у колективним спортовима човек је постао точкић у тиму који настоји да функционише као "савршени механизам". Од играча се не тражи да игра, него да "добро обави посао", што значи да успешно изврши задатак који му је додељен. На ранг-листи тренера, путем које се одређује "вредност" играча, спремност играча да се подреди "игри тима" ("концепцији"), што значи да беспоговорно настоји да оствари "тренерове замисли", убедљиво је на првом месту. "Послушни играч", који "вредно ради и не размишља много", представља прототип "доброг момка". Човек који на терену настоји да реализује своју играчку (стваралачку) индивидуалност, што значи да има "своје замисли", непожељан је јер "уништава игру тима". Истовремено, спортиста мора активно да учествује у све беспоштеднијем уништавању сопственог организма. Уместо свести слободне индивидуе, спортисти се и буквално усађује фанатична свест која је спремна да натера организам на самоуништење да би се постигао тражени резултат. Поред тога, "врхунски спортиста" мора да буде способан и спреман да нанесе "противнику" (тешке) телесне повреде и убије га, с тим што се спортиста односи према "противнику" на исти начин као што се односи према своме телу: он има инструментални и деструктивни карактер. "Атрактивност" спортског спектакла не мери се квалитетом играчке вештине, већ колико се у њему репродукује драматичност живота која се мери количином проливене крви и бројем масакрираних спортиста.

Кловновски изглед и понашање спортиста саставни су део спортског show-a, у коме прворазредну улогу имају "црни" играчи. У томе је, када је реч о кошарци, предњачио "Харлем Глобтротерс" ("Haarlem Globetrotters"), кошаркашки циркус састављен од црначке омладине најсиромашнијег њујоршког гета, који је постао узор за развој савремене америчке професионалне кошарке. У спорту се ствара таква слика о "обојенима" која треба да оправда њихов понижавајући друштвени положај. У боксу, у коме је успостављена потпуна доминација "обојених" спортиста, боксере не приказују као племените борце, што би одговарало тврдњи грађанских теоретичара спорта (на првом месту Кубертена) да је бокс "племенита вештина", већ као звери. Јавни медији нуде слику спортисте која одговара циркузанеру који, попут звезда холивудских сапунских серија, треба да забави (деполитизује и заглупи) "масе". Имена клубова и надимци које спортисти добијају имају цркузанерско-карикатуралну димензију и одговарају владајућим вредностима. У којој мери су спортисти обезвређени као људи у спортском show-business-у показује наступ кошаркаша "Чикашких бикова" ("Chicago Bulls"): они истрчавају на терен имитирајући рику бикова, на постерима најбољи играчи појављују се са ликом бика и са роговима, док спортски репортери започињу ТВ-пренос њиховог наступа речима: „Бикови су истрчали на терен...“ Посебан значај има спортска опрема. Она је постала рекламно-циркуска одора, а број "идола" магични знак који пружа могућност гледаоцу да се поистовети са "идолом" и на тај начин стекне његову "моћ". Све је, наравно, у функцији остваривања што већег профита и стварања компензационих механизама за обесправљене: "идоли" су средство за стварање илузије да капитализам пружа свакоме могућност да се домогне новца и славе. Постајањем спорта show-business-ом у њему све више доминира циркуско-забављачки покрет, што значи вештина којом се не развијају стваралачке моћи човека и обогаћују односи између људи, већ се "забавља" публика. Ради се о режираној "спонтаности" при чему је човек-циркузанер само једно од оруђа власника show-business-а којим треба створити "атрактивну представу" која ће привући гледаоце. Игра није слободно и спонтано реализовање играчких могућности човека, већ добро увежбана техника понашања која се своди на "одрађивање" (забављачке) улоге коју је играч добио да би изазвао жељену реакцију публике. Развој играчке технике у спорту је праволинијски и одговара борилачкој, прогресистичкој, у крањем, профитерској логици. "Бољи" покрет увек је онај који више доприноси остваривању смисла игре, односно, испуњењу задатог циља. Човек у спорту и буквално постаје механичка лутка, чиме је постигнут највиши ниво дехуманизовања и денатурализовања човека у капиталистичком друштву. Спортисти су од "хероја" постали кловнови капитализма. Праве речи о спорту и спортистима могу се прочитати у књигама које су поједини спортисти написали након завршетка каријере да би показали да су спортисти људи, а не звери, кловнови или роботи. Оно што даје посебну димензију спортском show-business-у је то, што су спортске утакмице постале, попут коњских и псећих трка, средство за клађење. Спортисти су сведени на обезличене актере коцкарске еуфорије, која је један од најперфиднијих облика увлачења потлачених у духовну орбиту капитализма у коме доминира одвајање произвођења добара од њиховог присвајања, и илузија да је "срећа" она моћ која одређује судбину човека.

Спортска вештина, која се у спортској теорији и пракси назива "спортска техника", не

проистиче из културне, већ из техничке сфере која се појављује у спектакуларној циркуској одори. Спортисти се не руководе уметничком инспирацијом, већ рационалним шаблоном игре који је условљен правилима show-business-а и заснива се на логици рата и капиталистичке продуктивности. У атлетици и другим „рекордерским“ спортовима, то је рат без противника: човек "јуриша на рекорд", који симболизује капиталистички "прогрес", и на тај начин сам себи постаје противник. Уместо да је играчка вештина подређена човеку као универзалном стваралачком бићу и да му пружа могућност за специфични индивидуални израз, човек је, већ у процесу стицања играчке технике, подређен моделу игре, а то значи одређеној "играчкој техници". У спорту је успостављено такво овладавање техником које технизује тело и однос према њему. Савладавање спортске технике постаје уништавање играчке индивидуалности човека и његово свођење на роботизовани модел "спортисте". У "играчким спортовима" савладавањем технике успоставља се циркузанерско-гладијаторски однос према телу. Човек настоји да испољи своју играчку индивидуалност, али се то чини на начин који води технизовању и шаблонизовању покрета, чиме се изобличава његово играчко биће. Телесни покрет у спорту није израз природног или "божанског бића"  човека, већ је појавни облик антикултурног и антиегзистенцијалног духа капитализма. Он није утемељен у уметности, већ у владајућем социјално дарвинистичком начину живота и "техничкој цивилизацији" која се заснива на апсолутизованом принципу квантитативно мерљивог учинка. Основ спортског покрета је индустријски мимезис, логика индустријског моделирања, принцип ефикасности и рационалности... Технизовање спорта постало је један од начина манипулисања и потчињавања човека: играчка техника је облик у коме владајући поредак, коришћењем природних закона, доминира над човеком. Савладавање спортске технике своди се на потискивање и сакаћење изворних играчких, духовних, умних и телесних способности човека и његово подређивање дехуманизованом и денатурализованом "прогресу" који постаје виша сила чији фатални ход човек може да успори, али не и да заустави: спорт симболизује победу "техничке цивилизације" над човеком. Уместо (стваралачког) јединства духа и тела, успостављено је (репресивно) јединство постављених циљева и (дегенерисаног) тела и психе. Савладавање спортске технике постаје развој дехуманизоване технике кретања која је усмерена ка развоју снаге, брзине, издржљивости и стварању карактера лојалног и употребљивог поданика. У спорту модел покрета одговара природи конкретног спорта, што условљава не само технику игре и правила, већ и телесни и карактерни развој човека. Уместо човека који је развио своје универзалне стваралачке моћи, добија се "спортиста" који је сведен на специфично тело, покрет и вештину коју захтева одређена спортска дисциплина. Спортска техника подређена је рационално успостављеном моделу покрета у коме доминира прецизност, механичко понављање покрета, координација, методичност, концентрација, издржљивост, самоконтрола, подређивање "прогресу" чији се ход мери квантитативним показатељима... Ради се о "позитивним квалитетима" који треба да омогуће потпуно уклапање човека у "техничку цивилизацију". Што више доминира принцип учинка, утолико је играчка техника мање играчка вештина, што значи израз и потврда људских (индивидуалних) способности, а све више дегенерисање и уништење људског, поготову што се ради о све ранијој специјализацији.

За разлику од античког tehne у коме нема раздвајања природе и човека и које подразумева врлину која се изражава у уметничком обликовању, спортска техника је капиталистички облик овладавања природом и као таква је обрачун с природним бићем човека. Као аутентични израз "техничке цивилизације" спорт сакати човека ("дисциплиновање", принцип "већег напора", квантификовање, апсолутизовани принцип учинка, механичко "учење покрета" понављањем постаје основни начин на који се добија одговарајуће тело и убија личност...) и онемогућава оплемењивање природе културом, што је највиши изазов хуманистичке педагогије. Уместо слободног телесног покрета, који је оплемењени природни покрет, у спорту доминира репресивни модел покрета чија је природа условљена социјално дарвинистичком и прогресистичком природом владајућег поретка. Спортска техника подразумева специфични простор који је капиталистички дегенерисани природни простор коме одговарају дегенерисано тело и дегенерисана "играчка вештина". Динамика кретања у спорту условљена је "темпом живота" који диктира динамика капиталистичког репродуковања и представља обрачун с природним ритмом покрета. "Савршени ритам покрета", највиши функционални и естетски изазов, који се некада проналазио у животињском свету, проналази се у техничким процесима и прогресистичком духу капитализма. У овом контексту прворазредни методолошки значај добија наглашавање разлике између прогреса и прогресизма, што значи између развоја науке и технике као отварања могућности за развој слободне, духовно богате личности и међуљудских односа, и таквог развоја науке и технике који постаје уништавање природе, међуљудских односа и самог човека. До технизовања спорта није дошло на основу непосредног утицаја индустријског рада на спорт, као што то тврде Плеснер, Хабермас и Ригауер, већ постајањем спорта средством капиталистичке репродукције и у том контексту инструментализовањем науке и технике од стране капиталистичких концерна и владајућих центара политичке моћи за манипулацију човеком. Спортска техника постаје средство за претварање животворне енергије човека у деструктивну капиталистичку праксу.

Телесни покрет заснива се на моделу понашања који је израз одређеног вредносног (идеолошког) модела, што значи да телесни покрет има симболични карактер: у њему се огледа положај човека у свету и однос према владајућем поретку. У хришћанству клечање и љубљење руке (господару, свештенству) представљају симболичне облике обезвређивања човека у есенцијалном, док аскетизам и мучење тела представљају симболичне облике обезвређивања човека у егзистенцијалном смислу. Аристократски телесни став ("аристократско држање": крут став, избачена рамена, забачена глава…) је демонстрација племићке „супериорности“ и естетизовани телесни облик у коме се појављује тлачитељска моћ. Исто је с "витештвом" које постаје идеализовани облик (против радног човека усмерене) убилачке моћи. У ренесанси међу новоствореним грађанством долази до развоја играчког (лудичког) покрета који није нормативно заснован, не инсистира на (задатој) форми и који је израз пробуђене људскости. У њему доминира само-откривање човека чему одговара страсност, необузданост, бесциљност, радост чињења без размишљања о последицама, уживање у ослобођеној телесности, интелектуалним моћима, у машти... Лудичко постаје лудорија, што значи супротност каснијем строго нормативном и репресивном ludus-у (Хуизинга), и његов

покрет најближи је дечијем покрету. У капитализму владајући модел тела и телесни став демонстрација су прогресистичке и експанзионистичке природе владајућег поретка – који свој највиши израз добијају у спорту. Они представљају обрачун са слободарским наслеђем народне телесне културе, са Русоовом педагошком доктрином и еманципаторском интенцијом филантропског и плесног покрета који се заснивају на праву човека на слободно тело и слободни покрет. Спортска игра као специфични модел понашања захтева одговарајући модел покрета (кретања), тела, човека - и у том смислу одговарајућу педагогију (прибављање легитимности "опште-људског") и одговарајућу естетику (прибављање легитимности "културног"). Стилизовање игре не заснива се на естетском, већ на функционалном принципу, што условљава и моделирање покрета. У спортском покрету нема односа човека према постојећем свету. Доминира позитивни „однос“ према стварности при чему људско нестаје у "чињеничном". У спорту се укида самосвојни покрет човека, којим се човек односи према свету и исказује своју посебност, и намеће му се модел покрета који одговара природи владајућег поретка. Људи постају носиоци улога и као такви су део (задате) игре. "Квалитет игре" не одређује се према томе колико је у њој дошао до израза специфични људски израз, већ колико игра "играча" одговара моделу који одређена играчка улога подразумева. Не ради се о "оплемењивању човека", већ о његовом "дисциплиновању" које се постиже путем технике, с тим што човек није само радна снага и оруђе за постизање резултата (победе, рекорда), већ и енергетски извор и предмет рада (сировина). Покрети су дефинисани и строго шаблонизовани, а ритам напрезања и његов интензитет подређени су остваривању задатог циља. Вештина има адаптационо-репресивну, а не стваралачко-мењалачку природу. Она се своди на подражавање наметнутих дехуманизованих и денатурализованих образаца понашања који су условљени специјалистичком једностраношћу. "Богатство покрета" постиже се осиромашењем људског. У спорту доминира покрет који је по свом облику технички, а по својој суштини деструктиван. Он изводи човека како из културе, тако и из живог света.

Телесни покрет представља стварање не само одређеног естетског и животног, већ и друштвеног (класног) облика. Томе је служила античка телесна култура и на томе инсистира Ниче који је путем телесног покрета (аристократских манира) настоји не само да произведе аристократски облик живота, већ да од "новог племства" створи ексклузивну органску (класну) заједницу. Спорт има анти-друштвени карактер. Спортом се од људи стварају "противници", а од друштва "цивилизовани" зверињак. Хоркхајмер и Адорно су у праву: "Братство спортске публике" - "штити од правог братства".(4) "Спортска екипа" и "публика" су псеудо-друштвене групе и као такве су облици капиталистичког дегенерисања човека као друштвеног бића. Што је "развијенија игра" спортски колектив је све мање заједница људи, а све више група роботизованих гладијатора. Уместо људског споразумевања, између спортиста је успостављен "говор телом" који се своди на обрачун механизованих бића, покретних рекламних паноа капитала.

Што се тиче аргумента да се путем спорта развијају телесне способности, постиже "мајсторство" и остварује "немогуће", због чега нису изазов циркуске вештине, већ

спортска такмичења у којима доминира денатурализовани (технизовани, деструктивни) социјални дарвинизам? Циркуско мајсторство подразумева савладавање сопственог тела стицањем специфичних телесних моћи, с тим што се у њему не развија беспоштедни борилачки карактер нити самодеструктивна свест. У њему не доминира принцип "већег напора", као што је то у спорту, већ оптималног напора. У циркуској гимнастици доминира рана специјализација и у том контексту стварање специфичног тела које је у стању да изведе задате "тачке". У њој није циљ победа или рекорд, већ постизање "немогућег", и у том смислу лично достигнуће, које подразумева савршену контролу над телом, врхунску концентрацију... Циркуској гимнастици најближа је гимнастика на справама, која је готово безначајна за Кубертенову "утилитарну педагогију" на којој се заснива спортска педагогија. У њој нема сравњивања резултата по задатом моделу, већ доминира настојање да се постигне што атрактивнија изведба у којој, упорним вежбањем, постаје могуће оно што се "обичном" човеку чини немогућим. Вештина нема културно утемељење нити ствара нове културне садржаје, што значи да нема уметнички карактер, већ се своди на извођачку технику при чему је тело сведено на средство за "извођење тачке". Циркуска вештина само у техничком смислу има прогресивни карактер јер је лишена слободарског и има забављачки карактер. Циркус је демонстрација људских моћи на техничком нивоу у којој се огледа ризик који је карактеристичан за владајући поредак: акробате "се играју са смрћу", као што је то са троструким или четвороструким salto mortale-ом. Ради се о "победи над смрћу" као иживљавању страха од живота где је сам живот улог и где се човек свакодневно сучељава са аветом смрти. Циркуске дружине су интернационалне, али се то не испољава на сцени: акробате "уједињује" техничко-забављачка вештина, а не разноврсност и богатство националних култура. Циркуска група заснива се на сарадњи и строгој подели улога коју намеће извођење "тачке" којом треба задивити публику. Није случајно што Кубертен не полази од циркуских артиста када говори о храбрости. Кубертен је схватио да у циркусу доминира забављачка вештина и да у њему нема обрачуна између људи и развоја белициозне свести - што је основ његовог religio athletae којим треба створити колонијалне фаланге које ће освојити свет. Исто тако, планинарење, сађење биљака и друге еколошке активности, коло и народна телесна култура, саладавање музичких инструмената, плесови, пливање и игре у води, скијање и игре на снегу, разни облици дечијих игара са лоптом и другим реквизитима, моделарство, "пуштање" змаја, вожња бициклом и савладавање других техничких направа - све те активности пружају могућност за развој стваралачких способности човека и за стицање мајсторства, али су избачене из Кубертенове (спортске) "утилитарне педагогије". Прихватљиво је стицање само оних вештина које подразумевању сукоб између људи и које су усмерене на постизање већег квантитативно мерљивог учинка. Суштина спортског "мајсторства" је произвођење владајућих односа и вредности.

Принцип "савршенство"

У филозофији спорта "савршенство" је проглашено за највиши естетски изазов. На то упућује и Кубертен у својој "Спортској педагогији": "Спорт је добровољни и редовни култ интензивних мишићних вежби који је подстакнут жељом за прогресом и који се не плаши ризика. Дакле пет појмова: иницијатива, постојаност, интензитет, тежња за савршенством (recherche du perfectionnement), прихватање евентуалне опасности. Ових пет појмова су суштински и основни."(5) У антици "усавршавање" подразумева довођење човека у склад са божанским поретком који представља недостижни идеал (космичког) савршенства. Будући да је земаљски свет осуђен на пропаст, тежња за савршенством не подразумева борбу за очување постојећег, поготову не за стварање савршеног света, већ чињење таквих дела која ће човека приближити космичком савршенству. При том, човек је окренут ка прошлости будући да су по античком схватању људи све несавршенији како се удаљују од свог (божанског) прабитка. У изворној (античкој) олимпијској доктрини "савршенство" нема продуктивистички и прогресистички, већ духовни карактер и представља врхунац потпуног (религиозног) уклапања човека у успостављени свет по принципу gnothi seauton, што значи као "божје играчке".

"Тежња за савршенством" своди се на опонашање задатог модела понашања. Човек као личност обезвређен је његовим подређивањем владајућем моделу игре који постаје основни вредносни изазов. Духовно, емотивно, стваралачко сиромаштво је conditio sine qua non "савршенства" у спорту и грађанској телесној култури. Оно постаје "врхунско" отуђење човека од себе као играчког бића. "Победа", "част", "лепота", "срећа", "поштовање успостављених правила", "тежња за савршенством", за "мајсторством" - сви ти изрази служе, у крајњем, да маскирају праксу која се своди на обрачун са слободарским тежњама човека. Оно што се појављује као "људско" је настојање човека да својим "уношењем у улогу" да људски садржај моделу коме мора да се подреди. Игра пред публиком постаје понашање у коме човек (безнадежно) покушава да пронађе компензацију за људску прикраћеност. Игра није израз слободе, него грч очајника који је све оно људско што му је преостало уложио да би измамио пљесак публике. Самовредновање се не постиже развојем играчких способности, већ (јавним) ефектом који спортска техника производи. "Величина спортског успеха" постаје мера људске обезвређености.

У спорту "тежња за савршенством" постаје естетско покриће за "прогрес" који се заснива на постизању резултата (рекорда) који имају "објективну" квантитативну сравњивост и који подразумевају апсолутизовани принцип учинка: "модерни" спорт обрачун је с еротским, етичким и естетским бићем човека. "Савршенство" симболизује коначни свет који може да се "усавршава" по критеријумима задатог вредносног модела који је идеално отелотворење принципа на којима се заснива владајући поредак. "Тежња за савршенством" није посредована природним покретом ни естетиком, већ техником. Некада су животињско тело и покрет били најважнији изазов за постизање "савршенства". Данас се до "савршенства" стиже путем принципа на којима се заснива "техничка цивилизација", при чему доминира техничка прецизност, ефикасност, роботизовани мимезис... У спорту доминира јединство и квантитет, што

значи позитивно једноумље и обрачун са стваралачком личношћу. Уместо принципа универзалног развоја људских моћи и у том контексту усавршавање човека као универзалног стваралачког бића, највиши изазов постаје фанатично посвећивање одређеном спорту. "Савршенство" одређене спортске активности постиже се сакаћењем човека, поготову у крвавим спортовима и у спортовима у којима доминира брзина, снага и издржљивост. Да је принцип "савршенство" само апстрактни захтев и као такав начин прибављања "уметничког" покрића спорту говори и то што се у њему не додељују медаље за "усавршавање" игре и телесних вежби, већ за победу и рекорде. И у оним дисциплинама у којима би могао да доминира уметнички израз, као што је то гимнастика, успостављени су такви критеријуми сравњивања ("оцењивање") којима се уништава специфични и непоновљиви играчки израз. Од посебног значаја је то, што у спорту долази до све ужег специјализовања, што је у потпуној супротности са телесном културом у којој влада принцип хармоничног и универзалног развоја човека као целовитог телесног и духовног бића - који је доминирао и у грађанском васпитању античке Хеладе и који представља основ античке paideia. Њему одговара принцип оптималног напора који има индивидуални карактер, који је супротност принципу "већег напора" (Кубертен) који доминира у спорту. За разлику од античког принципа савршенства - који је имао космичку суштину и био одлика божанског света који је имао холистички карактер, савремени принцип "савршенства" има фрагментизујући карактер који одговара подели рада и специјализацији. "Идеал досезања до људског савршенства", што је по Диму највиши циљ Кубертеновог олимпизма, обрачун је с идеалом развоја универзалних стваралачких моћи човека који подразумева човека као ствараоца свога света и отворени хоризонт будућности. "Савршенство" представља крај историје. У модерној олимпијској филозофији идеал "савршенства", коме човек беспоговорно треба да тежи, већ је створен и то у античкој Грчкој. Уместо идеје будућности и борбе за хумани свет, она нуди романтизовану слику античког света. "Савршени свет" није ствар слободног опредељења човека и резултат његове стваралачке праксе, већ је датост која се појављује у облику идеализоване представе хеленског света где је било достигнуто све оно чему човек модерног доба треба и може да тежи. Он постаје отелотворење идеала хармоничног света у коме је човечанство "могло да се осмехује" и у коме су људи "умирали срећни" (Кубертен). Ради се о времену у коме се demos још није појавио на политичкој сцени polis-a, и пре него што је самовоља владајуће аристократије морала да се сучељи са општим принципом човечности који важи за слободне људе (Хелене) - који ће до свог највишег израза доћи у Сократовој моралној филозофији, а у модерном добу ће бити преточен у Кантов "категорички императив". Кубертен у владајућој буржоаској "елити" види "господарску расу" која је у стању да човечанство наново врати на пут са кога је скренуло још у антици, што ће се постићи коначним обрачуном с еманципаторским наслеђем човечанства и идејом будућности. Том враћању човечанства на "прави пут" треба да послужи и поновно увођење "светог" олимпијског рачунања времена. Будућност се не појављује као искорак из постојећег света и стварање novum-a, већ као континуирани развој постојећег света и његово "усавршавање". У својој изворној олимпијској доктрини Кубертен у спорту види област у којој се "најбољи представници" беле расе, као представници својих нација, боре за примат - што доводи до развоја њиховог освајачко-тлачитељског карактера и на тај начин до "усавршавања"

беле расе. Истовремено, "усавршавање света" подразумева уништавање критичке свести и пацификовање радника: јавна (политичка) сфера привилегија је владајуће "елите". Спорт постаје главно политичко средство владајуће класе за деполитизовање "маса" и за стварање од радника објекта владајуће (само)воље и "чисте" радне снаге. Борба за "усавршавање" друштва своди се на педагошку реформу која ће довести до стварања једнообразног карактера људи и једнообразног погледа на свет. Телесне вежбе и спорт постају средство за карактерно и духовно клонирање људи. Крајњи домет "усавршавања" је уклањање критичко-мењалачке свести и идеје будућности и реализовање идеје "реда" и "прогреса" - као успостављање потпуне и коначне власти капитала над човечанством и над планетом као сировинским и енергетским извором. Што се тиче античког света, у самом античком друштву детронизоване су аристократске вредности од којих савремена спортска теорија (посебно Кубертенова олимпијска филозофија) настоји да створи неприкосновени надисторијски идеал човека који се појављује у облику робовласничке, аристократске и буржоаске "господарске расе".

Захтев за "савршенством" подразумева "хармонију". У антици хармонија упућује на складни развој људских моћи и тела који се заснива на принципима "упознај самогa себе" (gnothi seauton), "мера је оно најважније" (metron ariston) и "лепо и добро" (kalokagathia) - који подразумева arete mousike и arete gymnastike. Јединство човека са космичким поретком, који је отелотворен у лику олимпијских богова, представља највиши изазов (eurythmos). Захтев за "хармонијом" у ствари је израз настојања да се спречи сукоб богова, који је погубан за људе, и обезбеди складно функционисање божанског света. У античкој уметности човек је антрополошки појавни облик владајућег поретка. Када анализирамо Мироновог "Дискоболасa" уочавамо да код њега доминирају идеалне пропорције, складност покрета и јединство делова са целином. Уши су готово слепљене с главом да не би квариле складност целине. Тело не изражава покрет атлетичара који настоји да што даље баци диск и победи, већ (идеализованог) Хелена који настоји да изведе покрет тако, да не наруши складност свог тела и на тај начин геометријски устројеног космоса - чији је он (антрополошки) појавни облик. Тело, телесни став и израз лица зраче еротским набојем, с тим што то није агресивна, већ оплемењена еротика која изражава младалачку чедност и одговара педофиличарској еротској визији. "Дискоболас" је лишен погледа што се готово не примећује, јер је његов духовни израз дат у изразу лица и тела. На његовом лицу не огледа се такмичарска страст, већ духовно блаженство. Тело није у грчу: из њега не зрачи победничка воља, већ душевна кроткост. Његова фигура отелотворење је Платоновог схватања да снажно тело не може учинити дух племенитим, али племенит дух може тело учинити племенитим, као и Аристотелове идеје о „одуховљеном телу“.

У модерном друштву захтев за "хармонијом" постаје захтев за складним функционисањем постојећег света који је близак аристократском "поредак и мера" (ordre et mesure) по томе, што је критеријум мере сразмерност постојећем свету. Складност појавног потискивањем људског постаје основ "лепоте" - која постаје маска за наказни живот који ствара владајући поредак. "Савршенство", "мајсторство", "стваралаштво", "лепота" - све су то делови мозаика којим се прикрива деструктивно

капиталистичко ништавило. Уместо настојања да се створи људски свет, доминира настојање да се овековечи постојећи свет. "Хармонија" постаје естетски начин стварање привида "реда" у хаосу свакодневног живота. Она подразумева прихватање успостављеног света и настојање да се створи слика "складности" у којој ће човек пронаћи компензацију ("душевни мир") за ужас у коме живи. "Хармонија" добија профилактичку и терапеутску димензију: она постаје духовна дрога. Захтев за "хармонијом" у спорту има позитивистички карактер: он се своди на уништавање критичко-мењалачког односа према постојећем свету. Ради се о естетском облику у коме је изражен основни политички принцип који тежи спречавању социјалних (класних) сукоба који отварају могућност за стварање новог света : хармонија је „сестра поретка“ (Кубертен). Основни смисао олимпизма је, по Кубертену, да унесе ред у главама људи и да смисао животу - чему одговара "свети ритам" олимпијских игара који ни по коју цену не сме да буде прекинут. Олимпијска хармонија је обрачун са хуманистичком хармонијом, а то значи са хармоничним међуљудским односима који се заснивају на идејама-водиљама Француске грађанске револуције, са хармоничним развојем телесних и духовних моћи, са хармоничним односом са природом... У спорту човек је херметизован: свет је тај који се развија по законима "прогреса", док је човек само средство којим владајући поредак треба да обезбеди његово несметано одвијање. Захтев за "савршенством" и "хармонијом" постаје обрачун с дијалектиком историје, што значи с дисхармонијом која је основ динамике историјског процеса и основна претпоставка за стварање будућности. Нема скоковитости, нема мењалачког којим се руше бедеми владајућег поретка и стварају нови хоризонти. Слободарски телесни покрет израз је дисхармоније човека с постојећим светом, облик немирења са "судбином" коју одређује процес капиталистичке репродукције. Несавршеност, отвореност, неизвесност у избору могућности и њиховом стварању, право на заблуду и грешку - све су то изазови са којима се човек неминовно сусреће на путу који води у будућност. О томе говори Гете у "Фаусту": "греши човек све док тежи нечему вишем", али је "добар човек у свом нејасном нагону сасвим свестан свога правог пута".

Тврдња да "врхунски спорт ствара нове естетске вредности" (Матвејев), заснива се на поистовећивању постизања већег резултата (рекорда) са постизањем виших (људских) вредности. "Ново" има квантитативну, а не квалитативну (историјску, културну, слободарску, визионарску) димензију. Већи резултат у спорту није виши културни и у том смислу вреднији облик људске делатности. "Врхунска игра" обрачун је са способношћу човека да створи истинску игру у којој ће остварити своје универзално стваралачко биће: у фудбалу удараци на гол варијације су модела покрета који је задат природом фудбала као институционализоване репресије која се појављује у "играчкој" одори. Што се тиче легитимне тежње човека да постигне "недостижно", она се у спортској теорији употребљава као доказ да у спорту, и поред свих "лоших" ствари, доминирају "прави" људски изазови. Нема сумње да је тежња човека за самопотврдом постизањем "недостижног" онај "природни" улог којим човек улази у спорт и који остаје као подстицај током читаве спортске каријере. Међутим, "превазилажење хоризонта могућег" односи се искључиво на квантитативне помаке на основу и у оквиру владајућег поретка, а не на отварање новог хоризонта који превазилази

постојећи свет. Вредносну потврду ("Врхунско!") добија само онај учинак који потврђује развојну моћ владајућег поретка ("Фантастични рекорд!"), а прави смисао рекордоманије је безумно и фаталистичко подређивање човека владајућим "правилима игре". Развој спорта не следи одређени естетски образац: пут ка "савршенству" поплочан је победама и рекордима. У спорту не влада суд укуса, који је субјективан, већ квантитативни показатељи који имају "објективну" вредност и у којима се испољава фатални ход капиталистичког "прогреса". Миметички импулси не проистичу из природе или уметности, већ из техничких процеса. Роботизовано тело представља највиши естетски узор. Крајњи резултат "усавршавања" је дехуманизовани и денатурализовани "човек", олимпијски зомби који је лишен ума, слободарског достојанства, Ероса, стваралачког, маште, племенитости... Усмеравајући сву своју амбицију на то да постане "неко" путем спорта, човек неминовно постаје роб спорта, што значи уклапа се у машинерију за постизање "врхунских резултата" која меље без милости. Када се имају у виду ограничене могућности људског организма јасно је да апсолутизовање принципа учинка води уништењу човека.

У спортској игри само привидно доминира неизвесност, која је један од основних услова слободе, у којој прворазредни значај има случајност. Свака акција има безброј алтернатива. У ствари, ради се о нужним случајностима. "Неизвесност" је условљена самом природом спорта као отелотворењем владајућих односа и вредности и она се своди на питање: ко ће победити и колики ће бити резултат. У суштини, ради се о привиду неизвесности, а тиме о привиду слободе: победник је увек владајући поредак - човек је увек губитник. У спорту човек производи ланце којима је прикован за постојећи свет. Он је обрачун с визионарском свешћу и настојањем да се створи нови свет. Спортска игра је, попут античке драме, одигравање онога што се већ одиграло и у том смислу копија копије ad infinitum. Упркос томе што инсистира на "прогресу", филозофија спорта одбацује идеју будућности. Окренутост ка идеализованој прошлости постаје извориште "правих" и "вечних" вредности које симболизује пламен олимпијске бакље који "никада не сме да се угаси" (Хитлер).

Спорт и драма

Драма је облик у коме је спорт у формалном смислу најближи уметности. Говорећи о односу спорта и глуме Кристофер Лаш констатује: "Безрезервно се подређујући правилима и формама игре, играчи (као и гледаоци) сарађују у стварању илузије о реалности. На тај начин утакмица постаје представљање живота, а и игра поприма карактер глуме. У нашем времену, игре - спорт посебно - убрзано губе квалитет илузије. Осећајући се непријатно у присуству фантазије и илузије, наше доба се изгледа одлучило да уништи безазлени надоместак радовања који је некада нудио лепоту и утеху. (...) Игра се увек, по самој својој природи, издвајала из света рада;

ипак, она је остала у органској вези са животом заједнице захваљујући својој способности да драматизује стварност и да понуди уверљиво представљање вредности заједнице. Древна повезаност између игара, ритуала и јавних прослава упућује на то да су игре, упркос томе што су се одржавале у оквиру задатих граница, ипак биле дубоко утемељене у опште прихваћеним традицијама којима су давале објективни израз. Игре и спортске борбе пре нуде драматичан коментар о стварности него бекство из ње - узвишено васпостављање заједничких традиција, а не одустајање од њих. Само онда када се игре и спорт вреднују искључиво као облик бекства они губе способност да обезбеде то бекство."(6) Будући да „спортске борбе“ нуде "драматичан коментар о стварности" и да су "у органској вези са животом заједнице", а не и сучељавање са стварношћу које тежи њеном превазилажењу, организатори данашњих спортских приредби управо следе захтеве које им је поставио Лаш. Њихов основни задатак састоји се у томе да од спортских сусрета створе такав "виши облик егзистенције" у коме ће се у што вернијем облику репродуковати драматика свакодневног живљења. Бити у "органској вези" са животом данашње заједнице не значи бити близак изворном духу такмичења, већ духу доминације и деструкције. Идеализовање спорта, као драматичног коментара живота, подразумева идеализовање владајућих односа и вредности - који су уобличени у спорту. Интересантно је да Лаш не види везу између професионализовања (комерцијализовања) и тривијализовања спорта: "Нису професионализам и компетиција ти који корумпирају спортску, као и било коју другу, игру, већ рушење правила која обухватају игру. То је оно што ритуал, драму и спорт све заједно дегенерише у спектакл. Хуизингина анализа лаицизације спорта помаже да се то схвати. У оној мери у којој спортски догађаји губе својство ритуала и јавне прославе они се, по Хуизинги, своде на "баналну рекреацију и сирови сензационализам"."(7) Глорификујући спорт као игру Лаш "заборавља" да у спорту доминирају принцип такмичења и принцип учинка, што значи да је однос човека према себи и другима посредован квантитативним мерилима у којима се отуђује како културни, тако и индивидуално-људски израз. У њему доминира апсолутизовани принцип учинка који у монополистичком капитализму, где влада принцип "Уништи конкуренцију!", постаје тотализујућа моћ профита која се обрачунава с "личним достигнућем", што је било (заједно са „Једнакост на старту!“, „Нека победи бољи!“...) идеолошко покриће за изворни дух капитализма (либерализам). Како се односи развијају у спорту најбоље показује аутомобилизам. Ради се о борби између водећих аутомобилских концерна, њихових научних тимова, док је човек сведен на "возача" који ће се појавити на шампионском постољу, у инвалидским колицима, или на гробљу. Не само у индивидуалним спортовима у којима доминира снага, брзина и издржљивост, већ и у "играчким спортовима" - игра је одиграна пре него што су играчи изашли на терен.

Хуизингова културолошка критика спорта има други угао. Говорећи о средњовековном "спорту" Хуизинга закључује: "Средњовековни борбени спорт (...) разликује се од грчког спорта и од модерне атлетике својом далеко мањом природношћу. Да би се појачала борбена напетост у спорт се уноси подстицај аристократског поноса и аристократске части, романтично-еротична драж и драж уметничког сјаја. Он је претрпан сјајем и украсима, пун бујне фантазије. Он је, сем игре и телесне вежбе,

истовремено примењена литература. Жеља и сан распеваног срца траже драмску представу, игру остварену у животу. Стварни живот није био довољно леп, био је суров, ужасан и изопачен; у дворској и војној каријери било је мало места за осећања храбрости из љубави, али је душа пуна тога, људи хоће да доживе та осећања и стварају лепши живот у дивној игри. Елеменат праве храбрости на витешком турниру свакако није од мање вредности него у петобоју. Баш изричито еротични карактер тражи крваву жестину. Турнир је по својим мотивима најсроднији такмичењима у староиндијском епосу; борба за жену је централна мисао у Махабхарати."(8) Двобој је за Хуизингу ритуални облик исказивања потпуне покорности човека успостављеном поретку. Исто је у спорту: у fair-play-у право човека на живот подређено је праву поретка на опстанак. Сам живот постаје улог којим се доказује лојалност успостављеном поретку, а борба на живот и смрт најаутентичнији облик природне селекције. Хуизингов homo ludens је слика "племенитог витеза" који представља идеализовано отелотворење ратничког племства и аристократских вредности. Уместо човекољубља и слободољубља, доминира частољубље и властољубље. Међутим, каква је то "част" која се доказује убијањем човека? Каква је природа еротског набоја који се постиже "крвавом жестином"? Шта има лепог у суровој борби на живот и смрт, у сценама клања и касапљења, просутим утробама, унакаженим телима заглибљеним у крвавом блату? И све то да би се придобила наклоност дворских дама? Хуизинга је слику патологије средњовековног друштва прогласио извориштем највиших људских идеала. Хуизинга инсистира на "уметности живота", а не на слободном уметничком стваралаштву. Због тога он придаје такав значај "моди": одежда није потврда људске самосвојности, него је класно нивелишући покров који је судбина наменила човеку. Сасвим је логично што Хуизинга даје предност "уметности живота" у односу према самој уметности, јер он под тим пре свега подразумева "лепо стилизоване облике живота, који су сурову стварност требало да уздижу у сферу племените хармоније". "Висока уметност живота" ("мода") постаје облик у коме декоративна естетика тријумфује над уметношћу као стваралачким чином. Говорећи о средњем веку Хуизинга констатује: "Сви ови лепо стилизовани облици живота, који су сурову стварност требало да уздижу у сферу племените хармоније, били су делови високе уметности живота, а нису нашли непосредни израз у уметности у ужем смислу."(9) Хуизинга иде дотле да појавни облик успостављених односа проглашава за "чисту уметност". Ради се о томе да Хуизинга путем "уметничке" форме настоји да по сваку цену спречи да изворно људско стваралаштво пробије нормативни свод његове естетике и на тај начин разори свет илузија и доведе у питање постојећи поредак. Човек није стваралац свог света, већ део кулиса постојећег света.

Драма је могућа зато што је живот отуђен од човека. Она је отуђени облик "играња" од човека отуђене суштине живота. У крајњем, суштина живота задаје се владајућим идеолошким сводом и то постаје призма кроз коју човек види себе и друштво: маскирано ропство, маскирано ништавило, унакажени људски лик, капиталистичко "њихало страве" постаје лили-хип, људи се смеју и плачу над својом судбином… У позоришту игра се живот, а човек је посматрач. Силе које га у друштву држе у шаци добијају карикатурални облик. Стиче се привид да човек влада њима, да им се супродставља. У ствари, драма је такав "однос" човека према свету који га прикива за

постојећи свет. "Добра представа" друга је страна лошег живота. Глумци су трагични производ трагичног света. Човек не доживљава суштину свог живота путем животног активизма, већ му се она (за)даје путем "културне сфере" која постаје компензациони механизам, облик стерилисања критичке свести и делатне воље. "Културно" је гледати људску патњу на бини, али је "некултурно" борити се за искорењивање неправде у животу. Деструкција људског годи малограђанину: она му помаже да се лиши одговорности за опстанак света и да се уљуљка у владајуће безнађе. Позориште не ствара револуционаре, већ "публику". Оно је облик у коме се култура лишава слободарског: Орфеј без Прометеја постаје Нарцис. Све се одвија у виртуелној стварности која, што је реалнија, пружа већу могућност човеку да побегне из свакодневнице. Позориште, биоскоп, концертна дворана, галерија, црква - облици су у којима се институционализује илузорни "свет културе" који се, као „паралелни свет“, ствара у односу према свакодневном безнадежно некултурном свету и који омогућава (мало)грађанину (привидно) бекство из капиталистичког ништавила и обезбеђује му "елитистички" (класни) друштвени статус.

Природа спорта као драме условљена је улогом коју спорт има у друштву. Он није активистичка интеграција владајуће класе, као што су то биле античке олимпијске игре и средњовековни витешки турнири, већ је "наткласна" појава и као таква увлачење потлачених у духовну орбиту владајуће класе и њихово деполитизовање по принципу panem et circences. Његов смисао је оплодња човека владајућим духом, његово прикивање за постојећи свет, уништење ума, маште, тежње ка бољем свету... Спортски спектакл је савремена паганистичка свечаност којом се владајућим односима и вредностима даје судбинска димензија. Он не пружа могућност човеку да се на разумни начин односи према постојећем свету, већ га у потпуности интегрише у постојећи свет. Човек постаје играчка судбине, што значи основних процеса капиталистичке репродукције. У спорту је укинут дуализам стварности и идеала. У њему нема супротности између игре и живота: он представља живот у његовом егзистенцијалном и есенцијалном смислу. Спорт је аутентични облик играња живота и као такав је његово глорификовање којим треба створити религиозни однос према владајућим вредностима. У спорту се не рефлектује људско, већ је човек средство за обоготворење владајућих односа и вредности. Спорт није безазлена дечија игра, већ ритуално исказивање покорности духу који влада светом и у том смислу највиша религиозна церемонија која има литургијски карактер. У њему доминира сакрална озбиљност. Отуда такав значај има "олимпијска заклетва" (serment olympique): спорт је култ постојећег света, а човек се у спортском ритуалу појављује као симболично отелотворење духа који влада светом. Спортска представа није глумљење живота, већ је његово репродуковање: у њему се у кондензованом облику појављује суштина капиталистичког света. Рагби, бокс и други крвави спортови непосредни су израз "америчког начина живота" ("american wаy of life") који се заснива на беспоштедном социјалном дарвинизму и деструктивном прогресизму - и који постаје планетарни начин живота ("глобализам"). Спортска драма је аутентични облик играња живота - у којој је сам живот улог. Спорт је драма без маски, без малограђанских лажи, без измишљених заплета којима се глорификују злочинци и прибавља смисао капиталистичком ништавилу. У њему се одвија сам живот без "хуманистичког" и

"уметничког" застора. У спорту је легално нанети тешке телесне повреде и убити, сакатити децу, примењивати "медицинске третмане" којима се спортисти своде на лабораторијске пацове, стварати од младих фашистичке хорде... Позориште представља кулисе света лажи и злочина; спорт чини његове темеље. На стадиону нема људске дистанце, нема комичног: гладијатори немају право на смех. Све крвавији живот намеће потребу за све крвавијим спортским спектаклима, који постају компензација потлаченима за све већу несрећу коју свакодневно доживљавају. "Публика воли мирис крви!" - то је "златно правило" на коме се заснива спортски show-business у САД и другим земљама "слободног света ". Спортски стадиони нису направљени за добростојеће (мало)грађане, као што је то случај са позориштем које има елитистички статус, већ за обесправљене радне "масе" и њихову децу која су сведена на "хулигане". Модерни стадион настао је настанком масовног индустријског пролетаријата, у време када су се радници изборили за осмочасовни радни дан - у контексту настојања буржоазије да „колонизује доколицу"  радника и на тај начин спречи њихово политичко организовање и интегрише их у владајући поредак. Стадиони нису предвиђени за "културно уздизање" потлачених, већ за њихово "пацификовање" (деполитизовање) и идиотизовање. „Спорт је најјефтинија духовна храна за (радне) масе која их држи под контролом.“ - то је најтачнија социолошка (политичка) дефиниција спорта до које је, након Првог светског рата и тадашњих револуционарних збивања у Европи, дошао „отац“ модерног олимпизма, Пјер де Кубертен. Спорт постаје начин уништавања класне свести и пребацивање борбе са политичког на спортски терен. Стадиони нису храмови културе, већ ломаче на којима сагорева незадовољство потлачених. То је оно што одређује њихов изглед: стадиони су савремени концентрациони логори за обесправљене. Свуда у капиталистичком свету, где је све већи број људи све сиромашнији а све мањи број људи све богатији, слика је иста: жичане ограде, специјалне полицијске јединице, дресирани пси... Утакмица је повод за пражњење потиснутог бића све обесправљенијег човека, у чему се не огледа људско „зло“, већ патња, очај... Спортске представе су начин да се критичко-мењалачки потенцијали потлачених претворе у агресију која је усмерена против подмештених „противника“, који припадају истој класи потлачених, и изазове рат између њих. На тој основи стварају се навијачке групе: уместо према владајућем поретку, незадовољство младих усмерава се према другим навијачким групама које су исто тако жртве нељудског поретка. „Навијачке масе“ су облик у коме се дегенерише радничка омладина, а навијачки фанатизам је облик у коме се дегенерише њена критичко-мењалачка свест. Симболи и слогани под којима се млади окупљају не говоре о слободи, братству, миру, сарадњи, љубави, већ имају фашизоидни карактер. „Патриотизам“ без културе је варваризам. Што се тиче спортских “идола”, они нису борци за слободу, већ оруђе капитала за обрачун са слободарском свешћу и за интеграцију младих, сведених на навијачку “масу”, у постојећи свет. Све крвавији сукоби између навијачких група неминовна су последица све тежег положаја младих у свету који се заснива на принципу „Паре не смрде!“, и на све бескрупулознијој манипулацији младима која се заснива на страху да се њихово незадовољство не усмери на рушење владајућег поретка и изградњу новог (праведног) света. На спортским стадионима свежа планинска вода, која може да пробије све трулију капиталистичку уставу, претвара се у мочвару. Петарде и други навијачки „реквизити“

не изражавају животну радост, већ симболизују уништење. Бакље нису извор светлости, већ су симболични облик спаљивања света у коме нема будућности.

„Интензитет живота“ античког човека условљен је његовим трагичним положајем као „играчке богова“ и тежњом да учини све што је могуће у свом кратком и безначајном животу да би стекао „славу“ и на тај начин се домогао олимпијских висова и вечности. У капитализму „интензитет живота“ условљен је логиком капиталистичке репродукције: постићи што већи резултат (профит) у што краћем року. То је логика која не доминира само на спортској стази, већ која условљава живот човека. У спорту нема сучељавања између живота и људске трагичности. Он је један од најважнијих начина на који капитализам „мири“ човека са постојећим светом у коме је сведен на безименог припадника радно-потрошачке „масе“ : спорт уклања трагично из капиталистичког космоса тако што лишава човека људскости. О томе Хоркхајмер и Адорно: данас „трагика нестаје у ништавилу оне лажне идентичности друштва и субјекта“ која се заснива на илузији да „сватко може постати сретним уколико се потпуно преда, уколико се одрекне прохтјева за срећом“. „Ликвидација трагике потврђује докидање индивидуе.“(10)

Спорт и музика

Филозофија игре не долази до суштине игре полазећи од музике и плеса, већ од спорта и рата. То није случајно. Блекингов став да је музика "људски организовани звук" упућује на то да човек није по својој природи “звер”, већ да је хумано биће и да је потреба човека за човеком, на коме се заснива покрет човека ка човеку, најважнија карактеристика људске природе. О томе Блекинг: “Када сам посматрао младе Венде (јужноафричко племе, прим.аут.) који своја тијела, пријатељства и сензитивност развијају при заједничком плесу, нисам могао да а да не пожалим стотине послијеподнева које сам протраћио на рагби терену и у боксерским ринговима. Али, тада сам био одгајан не да сарађујем него да се такмичим. Чак и музика ми је била понуђена више такмичарски, а не као доживљај заједништва.“(11) И даље: „Што покреће људе је хумани садржај људски организованог звука. Чак и ако се јави у облику упечатљивог мелодијског покрета или хармоније, као „звучни објект“, ако хоћете, зачет је као мисао сензибилног људског бића, и управо та сензибилност може стимулисати (или не) осећања другог бића, слично магнетским импулсима који преносе конверзацију од једног говорника до другога.“(12) „Музика је синтеза когнитивних процеса присутних у култури и људском тијелу: форме које поприма и ефекти које има на људе генерисани су кроз социјална искуства људских тијела у различитим културним срединама. Будући да је музика људски организовани звук, она изражава аспекте искуства појединаца у друштву.“(13) “У свијету у којем се ауторитарна моћ одржава средствима супериорне технологије - а та супериорна технологија треба да значи монопол интелекта - нужно је показати да се стварни извори технологије свих култура налазе у људским тијелима и њиховој кооперативној

интеракцији.“(14) Од изванредног значаја је и Блекингов закључак о значају међуљудских односа за развој људске креативности, до кога је дошао истражујући музику јужноафричког племена Венде: “Не тврдим да су одређени музички системи урођени, него да су неки од процеса који генеришу ове системе урођени свим људима и стога специфични за људски род. Сличан доказ креативности може се наћи у дјечијим пјесмама Венди. Структуре ових пјесама указују на креативну употребу елемената музичког система који надилазе технике што су се могле научити у друштву. Не видим како су се дубљи, привидно несвјесни процеси креирања могли подучавати и научити у друштву ако не кроз сложенији процес односа између урођених потенцијала и њиховог остварења у оквиру културе кроз социјалну интеракцију.”(15) “Знајући више о аутоматској комплексности људског тијела, можда ћемо моћи закључно доказати да су сви људи рођени са потенцијално бриљантним интелектом или са барем високим степеном когнитивне компетенције, и да је извор културне креативности свијест која се развија из друштвене кооперације и интеракције коју носи љубав.”(16) “Откривајући како се музика ствара и прихвата у различитим друштвеним и културним контекстима и, можда утврђујући да је музикалност универзална и специфичност људског рода, моћи ћемо показати да су људска бића знаменитија него што тренутно вјерујемо да јесу - не само мањи дио људског бића, него сва људска бића - и да већина нас живи далеко испод наших потенцијала због опресивне природе већине друштава.”(17)

Из спорта и грађанског телесног васпитања (телесне културе) избачена је музика. Она је у супротности с настојањем да се код спортисте створи беспоштедни борилачки (убилачко-деструктивни) карактер и њему одговарајуће „гвоздено тело“. Музика буди емоције, потребу за блискошћу са другим људима и на тај начин разбија фанатичну усресређеност на победу. Правило је да се церемонија отварања међународних спортских такмичења одвија по тактовима војних маршева, што недвосмислено указује на истину да спорт нема „пацифистичку“, већ милитаристичку природу - с тим што је у „потрошачком друштву“ и то добило тривијалну циркуску димензију. У Кубертеновој „утилитарној педагогији“ музика не служи зато да „обликује душу“, као што је то у антици, већ да допринесе стварању „културног“ декора олимпијским играма као култној представи и створи „свечарску“ атмосферу која треба да изазове „религиозни занос“ код присутних, као и да створи „културни“ декор мускуларном борилачком примитивизму. Што се тиче обликовања карактера, то се не постиже савладавањем уметничке вештине ни развојем музичког чула, већ искључиво борилачким телесним активизмом и телесним дрилом који подразумева потискивање и сакаћење нагона, емоција, чула, ума... Настојећи да се обрачуна са свим оним што може да ослаби беспоштедни освајачко-тлачитељски карактер буржуја и разбије његову фанатичну свест, Кубертен одбацује диониско и орфичко, као и антички poiesis. Он, попут Хитлера, не жели да ствара „мирољубиве естете“, већ „нове људе“ које одликује „гвоздено тело“ и поглед „величанствене звери“. Кубертен настоји да преузме политичко, а да одбаци културно наслеђе античког аристократског васпитања. Што се тиче „такмичарског плеса“, постајањем спортском дисциплином плес се дегенерише и постаје техничка игра којом се сакати еротско биће човека и производи техничко тело и покрет. Исто је са „ритмичком гимнастиком“ и „уметничким клизањем“. На спортским приредбама доминирају песме клубова и навијачких група које не

проистичу из културног наслеђа, не изражавају потребу човека за човеком, не оплемењују људе… Оне су облик у коме се незадовољство младих, које проистиче из њиховог понижавајућег друштвеног положаја, усмерава против њихових вршњака који се појављују у облику ривалских навијачких група. Њима се изазива масовна хистерија, реваншистичка помама, ствара осећање припадности групи, која је сведена на „цивилизовани“ чопор, и на тај начин осећање „моћи“. У крајњем, оне служе за уништавање оних људских осећања која човека чине човеком, а друштво људском заједницом. Навијачке песме указују на то да је декултивисање основни начин стварања од младих савремених хорди варвара: спорт „задовољава потребе“ људи тако што их лишава људскости.

x x x

Fusnote

(1) Упореди: Jürgen Habermas,"Soziologische Notizen zum Verhältnis von Arbeit und Freizeit,У:H.Plessner/H.E.Bock/O.Grupe(Hrsg.),Sport und Leibeserziehung,28-46.с.Piper, München,1967.

(2) Max Horkheimer, Theodor Аdorno,Dijalektika prosvjetiteljstva,96.с.

(3) Исто,148,149.с.

(4) Исто,170.с.

(5) Pierre de Coubertin,"Pedagogie sportive",Курзив P.d.C.

(6) Christopher Lasch,The Culture of Narcissism,63,64.с.Warner Books,New York,1979.

(7) Исто,194,195.с.

(8) Johan Hojzinga,Jesen srednjeg veka,106,107.с.Matica srpska,Novi Sad,1991.Под.Љ.С.

(9) Исто,71.с.

(10) Мax Horkheimer,Theodor Adorno,Dijalektika prosvjetiteljstva,159.с.

(11) Џон Блекинг,Појам музикалности,53.с.Нолит,Београд,1992.

(12) Исто,43.с.

(13) Исто,101.с.

(14) Исто,129.с.

(15) Исто,128.с.

(16) Исто,129.с.

(17) Исто,129.с.

x x x