Dajdestirani kurs Istorije svetske drame i pozorita

Dajdestirani kurs Istorije svetske drame i pozorita

POREKLO TRAGEDIJE I POZORITA

Istorijski osnov pozorine tradicije vezuje se za helensku kulturu, odnosno za izvoenje tragedija u Atini u 5 veku pre n.e.

Druge teorije poetke pozorita vezuje za starije doba, odnosno za verske rituale; antropoloka kola iz Kembrida; ali i ritualni obrasci se i vezuju za helensku kulturu tako da ove teorije dovode se u vezu sa prvom teorijom. Teatar nastaje kada domorodac sme staviti i skinuti masku pred gledaocima koji poznaju njegovu igru i vie se ne plae oveka sa maskom kao da je sam Bog, nego njegovo svojstvo priznavaju samo kao simbolino

Dramski teatar ima religiozno poreklo (religio sveza)

nadovezujui se na stav antropologa Gilberta Marija da se ritualne forme nalaze u osnovi grkih tragedija, Fergason pravi paralelu izmeu tragikog ritma radnje u Sofoklovom Caru Edipu i u drevnom ritualu smene godinjih doba: 1) namera (Edipova namera da pronae Lajovog ubicu/ namera da se zaustavi propadanje vegetacije), 2) patnja (patos) (prepreke u ostvarivanju Edipove namere/prinoenje rtve uz jadikovke) 3) novo saznanje proisteklo iz patnje (Edip sazanje da je on Lajov ubica i uzronik tebanske nesree/slavlje zbog obnove vegetacije)protivargument iz ritualnih obreda sa elementima prikazivakog, pozorite se razvilo samo u Grkoj (zato poreklo pozorita treba vezivati za sutinske odlike grke kulture, a ne za univerzalne obredne strukture)

Aristotel u Poetici kae da: Tragedija vodit poreklo iz ditiramba horske pesme posveene bogu vina i plodnosti Dionisu

Dionisov kult smatralo se da bog Dionis nije grko boanstvo poto ne pripada porodici glavnih bogova sa Olimpa; da je on stranac; meutim deifrovanjem Mikenskog pisma dolo se do zakljuka da je Dionis ipak bog grkog porekla

kult mu se sporo prihvatao zbog negativnih impresija povodom bahanatkinja (menada) Dionisovim svetenicama koje su se preputale religijskim zanosima razvratnog tipa (strasni plesovi bahantkinja uz ritualno ereenje i jedenje divljih zveri)Danas postoje dva aspekta helenistike kulture, dva kulta koje je opisao Nie: Apolon i Dionis; Naa civilizacija potiskuje dioniskog principa i ugleda se na apolonov kult

Apolon predstavlja: sklad, harmoniju, red, lepotu formuDionis predstavlja: iracionalnost, zanos, nagon, strast Politiko ureenje u Atini oko 6 veka pre n.e. vie nije bilo aristokratskog tipa nego je pre prelaza u demokratiju vladala tiranija uzurpirajua vlast koja je imala opti narodni interes. Poto Dionis nije pripadao aristokratskim olimpijskim bogovima smatran je kao religijski pandan obinom nearistokratskom narodu, seljacima i zbog te svoje povezanosti je bio koristan tiranima. Za vreme tirana Pizistrata 6 veka pre n.e. dionizijske sveanosti (posveene bogu Dionisu; 22.marta) su institucionizovane tj. postaju dravni nacionalni praznik: Velike Dionizije. Na njima je izvedena prvi put tragedija, autora Tespisa koji se smatra prvim tragiarem, 535 pne. Na dionizijama su se organizovala takmienja tragikih pesnika. Prijavljivali su se tragiari sa 3 tragike pesme i 1 satirskom igrom, tzv. tetralogije. Za razliku od Starog Rima grki je glumac bio potovan i cenjen. Grcima pozorite nije bila kakva god zabava, nego drutvena umetnost u pravom smislu rei: religiozni obred u kojem se glumac pojavljivao kao svetenik. Organizacija:

biraju se 3 tragika autora kojima arhont dodeljuje hor (arhont je neka vrsta selektora festivala) korezi (horezi) su astoljubivi imuni graani koji su finansirali horeve, neka vrsta sponzora dionizija

tragiari sami uvebavaju horove

pobednika je odluivao iri od 10 lanova, graana od kojih je svaki predstavljao jednu atinsku filiju (sastavni deo polisa) i birao se rebom horifej (korifej) je bio horovoa

tematika se bavila podvizima bogova, pogotovo Dionisa*Platon: Idealna drava je ona koja ina adekvatnu veliinu, ni da je suvie mala, ni suvie velika (da se moe iz jednog centra kontrolisati ali da je dovoljno velika da se brani) U poetku je odlazak u pozorite bio besplatan i predstavljao je dunost graana. Kasnije kada je pozorite poelo da se naplauje postojao je budet teorikon iz kojeg je plaana karta za siromane (za vreme Perikla)

Vremenom su horifeji poeli da se izdvajajo od hora i nastala je neka vrsta dijaloga tj. nadmetanja izmeu horovoe i hora. Iz same horske pesme su se izdvajale solistike deonice i postajale su deonice horovoe, neka vrsta intermezza pauze izmeu pojedinanih horskih pesama. U poetku je hoifej samo pripovedao o junaku pesme, a kasnije predstavlja samog junaka uz pomo maske, kostima,... Taj proces diferencijacije horovoe iz hora smatra se poetkom pozorita

Tako je nastao I glumac: protagonista kojeg je uveo Tespis; Eshil uvodi kasnije i II glumca - deuteragonistu, a Sofokle III glumca - tritagonistu. Tri glumca, uz promenu maske, igraju sve likove. Tako da se grka tragedija imala uvek 3 glumca (ali vie likova) na sceni.

Poetika: Poreklo antike tragedije potie iz satirske pesme. II teorija o poreklu tragedije.*Satirska igra je zaokruena, parodina dramska forma (Kiklop, jedina sauvana), a satirska pesma je horska pesma koju su izvodili satiri (mitoloka bia s konjskim repovima i nogama, kasnije kozjim, ive u umi, vole igru, vino i pesmu, esto se javljaju kao Dionisovi pratioci) koju su izvodili u pratnji boga Dionisa. Zbog toga ova Aristotelova protivurenost o poreklu tragedije moe da se prevazie

* Tragos (gr. Jarac); hor je bio kostimiran u satire, a pobedniki hor dobija jarca kao nagradu Struktura i tematika tragedije

Osnovni strukturni delovi tragedija su DIJALOG (danas dramski tekst), koji je nastao iz narativnih deonica horovoe, i HORSKA PESMA transformisane ditirambeDijalog se sastoji od:

I Prologa radnja na poetku, radnja koja predhodi prvoj horskoj pesmi

II Episodija delovi radnje koji se odvijaju izmeu horskih pesama

II Eksoda zavrna radnjaHorske pesme se sastoje od:

I Paroda uvodna (ulazea) pesma, pesma koja se peva dok hor ulazi na scenu

II Stasime stajae pesme koje se pevaju izmeu episodija u pauzama radnje

III Komoji (Komos) pesme unutar radnje koje pevaju naizmenino protagonisti i hor Arije koje protagonisti samostalno pevaju monodije (Euripid); dijalog kao razmena kratkih replika stihomitija; stih tragedije je prvo bio trohejski tetrametar, a posle jampski trimetar; hor je u najranije vreme imao pedesetak lanova, da bi ga Eshil sveo na po dvanaest za svaku tragediju i satirsku igru (4x12=48); Sofokle je poveao broj lanova hora na 15

funkcija hora uspostavlja vezu izmeu dramske radnje i gledalaca, prua publici taku gledita (refleksivna funkcija), ali nije u potpunosti izdvojen iz radnje; Hor je bio definisan kao pesnikov glas, kao idealni gledalac; bio je nazvan moralnom branom izmeu tragedije i publike; mesto, znaaj i uloga hora menja se od jednog do drugog tragiara kod Eshila je najvea (u Pribeglicama je glavni junak, u Eumenidama jedan od glavnih), a kod Euripida najmanja. Tematika tragedija je bila mitska sa likovima o kojima publika zna ko su. Publika dolazi sa predznanjem. Njih zanima nain na koji e da se mitovi obrade. U poetku se vezuje za podvige boga Dionisa, kasnije se odvaja od ovog kulta i okree mitskim priama o herojima; u obradi mita, tragiari su se slobodno ponaali, a element stvarno izmiljenog (Leski) uvodi tek Euripid Tek pesnici mlae generacije uvode izmiljene delove. Jedine sauvane tragedije su od Eshila, Euripida i Sofoklea, jedina pria zajednika kod sve trojce je Elektra. Najstarija sauvana tragedija je Persijanci, Eshil. Ona je jedina istorijska tragedija. Bavila se tematikom rata kod ostrva Salamina.

Arhitektura grkog pozorita

1. Timela poto je nastala iz horskih pesama posveenih Dionisu osnova scenskog prostora grkog pozorita je rtvenik (timela) oko koga se rasporeivao taj hor

2. Orhestra kruni prostor u kome nastupa hor, sa timelom u sredini

3. Skena scenska zgrada od drveta koja je bila ostava za garderobu, rekvizite; na isturenoj platformi su nastupali pojedinani likovi

4. Parados prolazi izmeu teatrona i skene, slue za ulazak hora

5. Teatron veliko polukrunog gledalite, u poetku od drveta a kasnije od kamena, klee se u brdu Kasnije pridodata krila skene, prodiru u orkestru, na njoj nastupaju glumci . paraskenije.Epidaurus uveni amfiteatar u Atini poznat po svojoj akustinosti mainerija za scenske efekte:1) ekiklema, pokretna platforma, izlazi iz skene i pokazuje ta se desilo izvan pozornice (scene ubistava se nikad nisu odvijale pred publikom),2) makina, vrsta krana, slui za pojavljivanje bogova (deus ex makina),3) sprave za pravljenje zvunih efekata (munje, gromovi) kostim glumaca:1) koturni, cipela s platformom, uzdie junake i boanstva,2) hiton, arena koulja s dugakim rukavima,3) himation, dug plat; stilizovani delovi kostima, tipini za odreene junake: Heraklo je nosio toljagu i lavlju kou, veliki junaci krunu, itd. posebni element kostima maska i perika (onkos); maske su pravljene od platna i gipsa, a predstavljale su stilizovani i tipizirani izraz lica (najavljivale su unapred lik koji glumac igra); otvorena usta maske imaju funkciju zvunika trebalo je pojaati glas heroja, poluboanstva ili boanstva iznad ljudskih dimenzija

Kostim i maske su imale metaforike funkcije: pojaavanje glasa u masci i poveavanje visine asocijacija na bogove podela na orkestru i skenu odgovarala je podeli ansambla na hor i glumce glumci su nastupali na skeni, hor u orkestri (podela nije bila apsolutna, bilo je meanja glumaca i hora; primer Agamemnonov dolazak u Arg u sveanim koijama i ulazak u palatu preko purpurnog ilima u istoimenoj Eshilovoj tragediji); hor je imao koreografski poredak, tekst je govorio uz igru i muziku; pretpostavlja se da su glumci igrali u stilizovanim i irokim pokretima, to je iziskivao i njihov kostimESHIL

Eshil (525-456. pre n.e) pripada generaciji Atinjana koji su izali kao pobednici iz ratova sa Persijancima on sm uestvuje je u odluujuoj pomorskoj bitci kod ostrva Salamina; ovaj istorijski trenutak utie na: sadraj njegovih tragedija, njihovo patriotsko i religiozno oseanje; u grkoj svesti onoga vremena, uspesi u ratu su direktna posledica volje bogova

Eshil se smatra tvorcem tragedije. On je uveo drugog glumca ime je omoguio sukob, a drama se moe definisati kao scensko prikazivanje sukoba.

Temistokle izjavljuje: Nismo mi izvojevali pobedu nego Bogovi; apsolutna isprepletanost volje bogova i naroda

Napisao oko 90 drama, od kojih su samo 7 sauvane:

Persijanci, Pribeglice, Sedmorica protiv Tebe, Okovani Prometej, krnja tetralogija Orestija (sauvame su tragedije Agamnenon, rtva na grobu (Hoefore) i Eumenide, a satirska igra Protej izgubljena.)

Pribeglice

smatra se najstarijom Eshilovom tragedijom zbog forme koja se smatra arhaina (hor je glavni lik, prevlast horskih delova nad radnjom, neskladna kompozicija s puno dogaaja u drugom delu i dugim refleksijama u prvom)

*Romantiari su smatrali hor kao idealnog gledaoca, tj. da hor uspostavlja taku gledita, analizira

Priveglice su Danajeve keri koje su pobegle iz Egipta u Argos (Mikena) od egipatskih sinova; I deo predstavlja deo tubalice gradu Argosu da ih primi, a II deo je dinaminiji

Pribeglice ukazuju na jo neke opte odlike Eshilove tragedije; izbegle Danajeve keri trae zatitu Zevsa duboka vera u Zevsa kao garanta pravde i smisla celog sveta (Eshilovo religijsko oseanje pribliava se monoteizmu, jer se Zevs izdvaja u odnosu na sve druge bogove); dilema kralja Pelazga da li da prihvati pribeglice ili ne (plai se rata se Egiptovim sinovima i Zevsovog gneva) nema psiholoko, ve politiko znaenje kralj ne donesi odluku dok se ne savetuje s narodom (apoteoza demokratskog ureenja; jedini izriito demokratski lik u Eshilovom delu, P. Vidal-Nake)

*Albin Leski ne smatra da su Pribeglice nuno prva njegova tradedija jer ne smatra da grka tragedija mora da se razvija, tj. da pisac mora stepenasto da napreduje u korienju forme, on smatra Persijance kao prve

Persijanci

Persijanci su jedina sauvana antika tragedija koja se bavi istorijskim injenicama, a ne mitolokom tematikom

Radnja se deava u Persijskoj prestonici; poinje sa straarom koji eka povratak kralja Kserksa iz Grke, tj. vest o porazu Persijanaca kod Salamida, pri emu se optuuje kralj Kserks to je zapoinjao rat sa Grcima

U sceni kada se car Darije susree sa kraljem Kserksom, Darije optuuje Kserksa to je bio drzak i ohol da pokree rat protiv Grke; Javlja se pojava karakteristina za grke tragedije: hibrisHibris je oholost ili drskost smrtnika koji pretenduje na ono to mu ne pripada, najee na boanski autoritet; u ovoj tragediji na tuu zemlju

Eshil kroz ovu tragediju pokazuje i saoseanje sa Persijancima, ali i optuuje Kserksa to je dao sebi za pravo da osvaja Grku

Proima se tema krivice i kazne (koja je jedna od glavnih tema Eshilovog dela), pritom se ne smatra da je krivica samo pojedinca, tj. kazne pojedinca su samo jednim delom uslovljene njegovim delom, a s druge strane su posledice sudbinskog poretka, odnosno imamo sudbinu koje je junak svestan i kojoj svesno ide u susret

Pravilno procenjivanje postupaka grkih junaka je suprotno od manihejskog crno-belo principa

Sedmorica protiv Tebe

*Postoje dva ciklusa grkih tragedija: I sudbina Agamnemnove porodice Atrejevia i II Tebanski ciklus o vladarskim porodicama Tebe (Edip i kompanija) ( Bavi se sukobom dva brata: Eteoklea i Polinika sinova Edipa i Jokaste

Pretpostavlja se da je 3 deo tetralogije

Eteokle se smatra prvim razvijenim tragikim junakom u Eshilovom delu, poto likovi kod Eshila nisu potpuno psiholoki razvijeni; dok su kod Sofoklea jednodimenzionalni; Eshilovi likovi su u funkciji radnje Razvija se primarna tema krivice i kazne sa temom prokletstva predaka; krvica se ne zavrava na individualnom planu, nego se prenosi s kolena na koleno

Eteokleova sudbina je predestinirana on strada zbog prokletstva svoga oca; on je toga svestan, on zna ta ga eka ali na to pristaje. Zbog toga tragiki uzvien znai prihvatanje onoga to je neminovno

Orestija

I Agemnemnon

na poetku Agamemnona ve se nasluuje sredinja tema tetralogije, ali i celokupnog Eshilovog dela (po A. Leskom) tema krivice i kazne Radnja u gradu Argos; straar eka pad troje, poinje sa optuivanjem Agemnemnona zbog rtvovanja svoje keri Ifigenije Artemidi (boginja lova) radi dobrih vetrova za grku flotu koja kree na napad Troje

Supruga Klitenestra ivi sa ljubavnikom Egipom

Hor predstavlja graane Arga. Agemnemnon dolazi sa proroicom Kasandrom (erkom Prijama) kao robinjom i ljubavnicom

Kllitenestra ga srdano (ali licemerno) doekuje i prostire mu purpurni tepih da ue u palatu; (prvi ulazak junaka na skenu preko paroda)

Krivica Agemnemnonoav je: I zbog rtvovanja svoje keri, II jer je preao preko purpurnog tepiha koji se smatra kao poast bogova izvrio je hibris i III prokletstvo predaka (Atrej je ubio svoje bratance, iseckao i dao svom bratu Atijesu da pojede)

U odluci da rtvuje kerku Agemnemnon postaje pravi Eshilov protagonista jer je pod diktatom sudbine svesno prihvatio neminovno; i Kasandra kao proroica zna ta e se desiti ali prihvata sudbinu i ulazi u palatu gde ona i Agememnon stradaju

*Konvencija antikog pozorita je bila da nijedna scena nasilja nije izvedena pred publikom

II rtva na grobu (Hoefore)

Orest nalazi svoju sestru Elektru i sprovodi osvetu tj. ubistvo majke Klitenestre jer je ubila njihovog oca;

U Hoefore se javlja nagovetaj psiholoke dileme Oresta kada se zapita zato vri osvetu, ali ga Pilad (sylent Bob) podsea na boga Apolona koji mu je dao taj zadatak

odsustvo dileme potvruje Kaufmanov stav da je u sreditu Eshilovog dela radnja (kroz koju se ispoljava tema venog lanca krivice i kazne), a ne dramski lik (razvijaju ga tek Sofokle i, posebno, Euripid); junaci su samo u funkciji radnje koja je alegorijski izraz Eshilovih shvatanja (izuzetak Klitemnsetra)

III Eumenide

Orest treba da plati ubistvo svoje majke, pa ga proganjaju erineje(furije), srde stara boanstva, boginje osvete; Apolon brani Oresta i alje ga boginji Atini da presudi

Jedna od retkih tragedija u kojoj imamo promenu mesta radnje (Delfi, pa Atina), ali hor predstavlja boanska bia tako da je promena mesta na neki nain opravdana

Atina kao sudija je odluku prepustila areopagu graanski sud koji glasa pola pola, na kraju presuuje Atina svojim glasom da se oslobdi Orest; tu se javlja patritsko slavljenje atinsog demokratskog ureenja i religijsko slavljenje boga Zevsa (Atina nastala iz Zevsove glave) ime se prikazuje aeropag kao ljudska transmisija boje pravde (aeropag je eleo da stane na put krvnoj osveti)

SOFOKLE

ceo Sofoklov radni i ivotni vek (497- 406. pre n.e) poklapa se sa zlatnim dobom atinske drave (5.vek pre n. e) jaanje demokratskog ureenja (Perikle), procvat klasine umetnosti (Fidijino ureenje Akropolja); ipak, ve se naziru problemi, koji e kasnije prouzrokovati pad Atine (poetak sukoba sa Spartom); A. Leski: ta kombinacija visoke graanske samosvesti i bojazni pred spoljanjim pritiskom utie na Sofoklove tragedije (sukob izmeu ovekove bezuslovne volje i neprikosnovene snage viih sila) Sofokle je bio izuzetno vezan za Atinu nije prihvatao pozive stranih vladara da ivi na njihovim dvorovima, bio je rizniar Peloponeskog saveza, dva puta vojni strateg i svetenik kulta atinskog demona isceljenja; ta odanost mu je bila uzvraena uivao je izuzetan ugled u Atini (dvadesetak puta bio je pobednik takmienja tragiara); smatra se da je napisao 123 drame, sauvano je sedam: Ajant, Antigona, Kralj Edip, Elektra, Filoktet, Trahinjanke, Edip na Kolonu; njegove tetralogije nemaju organsko jedinstvo kao EshiloveAjant

Ajant je prva od sauvanih Sofoklovih tragedija; dramaturke specifinosti promena mesta, samoubistvo na sceni, jedini lik boga u Sofoklovom delu, radnja je nejedinstvena, podeljena na dva dela odgovaranje Ajanta od odluke da izvri samoubistvo, a zatim sukob oko sahrane njegovih posmrtnih ostataka

odnos prema boanskom autoritetu je sloen; boginja Atina tumai Ajantovu nesrenu sudbinu (u zaslepljenosti je pobio stoku, mislei da su to njegovi saborci kojima je eleo da se osveti zbog povrede asti) njegovom gordou koja ne prilii oveku dan jedan obara i die opet/sve to je ljudsko; odatle se izvodi Sofoklov religijski stav: bogovi imaju presudnu ulogu u ivotu ljudi, njihovo delovanje je neprikosnoveno i nedokuivo; da li Sofokle velia mo i pravednost bogova (eshilovski princip), ili osuuje njihovu samovolju (homerovski princip)? Odisej se ne raduje, za razliku od Atine, propasti svoga protivnika Ajanta i tumai njegovu sudbinu kao opteljudski usud uzrokovan hirom bogova tu je, po shvatanju Leskog i Kaufmana, ovek moralno uzvieniji od boanstva; ovo, ipak, nije relativizacija boanskog autoriteta Sofokle veruje u apsolutnu mo bogova ali, za razliku od Eshila, smatra da se ne moe razumeti smisao boanske volje i pravde (Leski); sutina Sofoklove tragike: sukob izmeu ovekove snane volje i nemoi da se tom voljom odupre viim silamaAntigona

* Predistorija tebanskog ciklusa: Kralj Laj sa Jokastom, nosi Edipa na planinu Kit jer je proroite reklo da e on ubiti svoga oca i oeniti svoju majku. Edipa sapaava korintski pastir i odgajaju ga Polip i Neropa. Odlazi u delfsko proroite gde saznaje svoju sudbinu i odluuje da napusti Korint. Na putu za Tebu ubija oca (ne znajui). Spaava Tebu od Sfinge i eni svoju majku. Sa njom dobija Eteokla, Antigonu, Ismenu i Polinika. Kralj Kreont (brat Jokaste) odluuje da sahrani samo Eteokla (posledice iz Sedmorice protiv Tebe)

motiv nesahranjenog mrtvaca iz Ajanta je glavna tema Antigone; sukob Antigone i Kreonta oko sahrane Polinikovog tela je sukob dva principa boanskog (potovanje mrtvih) i svetovnog (kanjavanje mrtvog neprijatelja); Antigona je uzoran Sofoklov junak ona bezuslovno istrajava u svojoj principijelnoj odluci bez obzira na konsekvence (konkretno smrt); ta odluka se ni jednog trenutka sutinski ne dovodi u pitanje (zavrna tubalica je samo izraz udnje za ivotom: Antigona je mlada ena, a ne titan poput Prometeja, Kaufman)

Hegelov radikalno drugaiji stav u sreditu Antigone nije tragiki junak, ve tragiki sukob izmeu dva prava iste vrednosti; nije problematian Kreontov karakter ili njegov stav (odbrana dravnog interesa), ve je problematina jednostranost pozicija Kreonta i Antigone, koja je izvor sukoba Antigona je prvi primer u mitu da je krenje graanskih zakona shvaeno kao moralna obaveza*Razlika izmeu Eshilove i Sofokloeve Elektre: Eshilova Klitemnestra je velianstvena grenica, a Sofoklova nemoralna preljubnica i jadna zloinka, Z. Dukat

Kralj Edip

radnja Kralja Edipa ima skladnu i jedinstvenu formu (stav prvi iznosi Arisotel) ona se svodi na kraj Edipove potrage za Lajevim ubicom, zavretak dugog lanca mitskih dogaaja (Apolonovo proroanstvo, Edipovo roenje, progonstvo, spasenje i odlazak u Korint, poseta Delfima, susret s Lajem i njegovo ubistvo, reenje Sfingine enigme, enidba Jokastom); na primeru Kralja Edipa, Aristotel razvija teoriju hamartije junak tragedije je ovek po sredini (ne istie ni vrlinom ni nemoralom), on ne zapada u nesreu zbog nevaljalstva, ve zbog tragike greke (hamartije); postoje dve grupe tumaenja ovog pojma: moralistika i spoznajna; u moralistikim se tragika greka izjednaava sa krivicom, moralnom slabou i preputanju strastima (stoici, Seneka), grehom (hrianstvo), zloinom ili sramnim inom (renesansa), karakternom manom (klasicizam); zajedniko svim ovim stavovima junakova greka je neki moralni prestup ili karakterna slabost za koju snosi punu odgovornost; danas dominira spoznajno tumaenje (vie odgovara Aristotelu): hamartija je greka koja nastaje zbog nepoznavanja okolnosti (junak nije odgovoran za svoj in, koji je nastao iz nepoznavanja okolnosti, ali je odgovoran za svoje neznanje) nasuprot ideji o junakovoj krivici stoji stav da je Kralj Edip tragedija o neminovnosti i nepromenljivosti sudbine; tragedija je o tome to Edipova postepena spoznaja vlastite sudbine ne spreava njeno ostvarenje naprotiv, on bespomono pada u mreu koju mu je sudbina isplela; opet sredinja Sofoklova tema ljudska volja se izdie i suprotstavlja viim silama, ali je u borbi s njima nemona; tragiki momenat nije u bespomonosti, predodreenosti i porazu Edipova tragika veliina nalazi se u tome to on nije mogao, kako su mu savetovali Tiresija i Jokasta, da odustane od zapoete istrage i tako spase sebe, a grad prepusti nesrenoj sudbini; ali, Edip nosi kletvu potenjaEURIPID

Euripidov ivot i rad (484. 406. pre n.. e) pripadaju, za razliku od Eshilovog i Sofoklovog, periodu opadanja atinske politike moi peloponeski ratovi izmeu Atine i Sparte imaju znatno drugaiji karakter od persijskih graanski, bratoubilaki, u nekim fazama i osvajaki rat (Alkibijadov pohod na Sirakuzu 415. god pre n.e.); priroda rata i njegov ishod (definitivni slom Atine) imaju uticaja na Euripidovo delo pesimizam, relativizovanje vrednosti, gubitak vere kulturno-intelektualni uticaj na Euripidovo delo procvat sofistikog uenja u Atini; odlike sofistike: vera u mo ovekovog razuma (ovek je merilo svih stvari Protagora), problematizacija tradicionalne religije, primat znanja i obrazovanja u odnosu na poreklo i naslee, sklonost ka racionalnoj polemici; sklonost ka toj pomodnoj uenosti jedan od razloga to nije bio mnogo popularan (Aristofanova kritika Euripida); samo etiri puta je bio pobednik takmienja tragiara; posmrtna slava sauvano je 18 drama Alkestida, Medeja, Heraklova deca, Pribeglice, Hipolit, Andromaha, Hekaba, Trojanke, Helena, Mahniti Heraklo, Ifigenija na Tauridi, Ifigenija u Aulidi, Elektra, Fenianke, Jon, Orest, Bahantkinje i satirska igra Kiklop; teko je sistematizovati odlike njegovog dela zbog brojnih kontradikcija (sofistiko relativizovanje i etika nedogmatinost) politike konotacije; Euripid se esto referie na neposrednu politiku stvarnost; smenjivanje patriotskog i pacifistikog oseanja kao posledica pravdoljubivog stava o pelponeskom ratu (. De Romiji); patriotsko u tragedijama sa poetka rata, pacifistiko u tragedijama nastalim posle Alkibijadove agresije na Sirkauzu

patriotsko: u dramama o izbeglicama koje titi grad Atina slavljenje demokratije (Heraklova deca i Pribeglice); kralj ne pristaje da rtvuje atinsku graanku da bi spasao grad, Atinjani potuju zakone i odbijaju da pogube zarobljenog vladara (Heraklova deca), majka podsea kralja Tezeja, koji se dvoumi da li da zatiti izbeglice ili ne, na slavu i ast Atine, Tezej govori tebanskom glasniku pohvalu demokratiji (Pribelgice); pacifistiko: u tragedijama o trojanskim zarobljenicama potresni prikazi stradanja nedunih (Hekaba, Andromaha, Trojanke); Trojanke dobijaju melodramski karkater (Kaufman) gradacija munih prizora patnje, bez ikakve odgovornosti Trojanki; vrhunac pacifizma Kasandrin stav (Trojanke), da su pobednici trojanskog rata vee rtve od pobeenih, jer su njihovi mrtvi poginuli u borbi za tuu zemlju, tako da e ostati nesahranjeni i neoplakani religijske konotacije sloen i protivurean odnos prema boanskom autoritetu; na prvi pogled, otra kritika tradicionalne religije; Hipolit junak strada zbog mrnje boginje Afrodite, iji kult ljubavi on zanemaruje zarad kulta ednosti boginje Artemide (dodue, ovde postoji hibris Hipolit ne potuje Afroditu); Elektra problematizuje se ispravnost Apolonovog naloga Orestu da ubije majku; Jon Apolon je optuen za silovanje device i sveoptu nevolju (ali, na kraju se javlja kao dues ex machina koji donosi sreno reenje dvosmislenost u tretiranju boanskog autoriteta) * esto je Apolon krivac najvii stupanj dvosmislenosti u tretiranju boanskog Bahantkinje (bog Dionis surovo kanjava mladog tebanskog kralja Penteja zato to nije prihvatio njegov kult); dva oprena tumaenja: pesnik je i dalje veran sofistikoj kritici tradicionalnih boanstava (Dionisova surovost prema Penteju), pesnik doivljava religijsko prosveenje pod stare dane (velianje Dionisa u strasnim horskim pesmama u svetu u kome je uloga bogova smanjena, sredite tragedije se premeta u smrtne junake, koji svoj udes nose u svom srcu (.de Romiji); pokreta radnje je opet jedna iracionalna sila, ali ona sada nije izvan oveka (bog, sudbina), ve u njemu strast; javlja u dva vida kao ljubavna strast (u Euripidovom delu imamo prvi prikaz ljubavi u istoriji literature), i kao strast osvete; one su esto isprepletane: u Hipolitu i Medeji, izneverena ljubav prerasta u elju za osvetom (ubijajui decu, Medeja se surovo sveti oveku zbog koga je nekad izdala porodicu i napustila otadbinu, a koji je sada naputa zbog druge; Fedra se sveti oveku koji je oholo odbacio njenu ljubav); strast se obino prikazuje kroz sukob s nekom drugom silom: Medejina strast za osvetom bori se s njenom materinskom ljubavlju, Fedrina strast prema Hipolitu bori se s njenim kraljevskim dostojanstvom

ovaj sukob razliitih sila ukazuje na jo jednu odliku Euripidovih likova oni su ispunjeni dilemama, duevnim lomovima, oseanjem grie savesti; ovako sloen, gotovo realistiki prikaz ljudske psihe je novitet u istoriji drame; primeri duevnih lomova: ak etiri puta u toku uvenog monologa, Medeja menja odluku da ubije svoju decu, dok se Fedra bori sa eljom da prizna ljubav prema Hipolitu; primer grie savesti: Orest i Elektra (Elektra) imaju griu savesti posle ubistva majke (poreenje s Eshilom i Sofoklom) pored stranih i uzvienih strasti, Euripidovi junaci podleu i niskim i sebinim porivima (prva pojava potpuno negativnih likova u istoriji drame negativaca); Admet (Alkestida) spremno prihvata eninu rtvu za njegov ivot, Jason (Medeja) licemerno objanjava Medeji da se eni drugom enom da bi obezbedio bolji ivot njoj i deci

agon - intelektualno nadmetanje, takmienje; agonsko naelo je bilo prisutno u mnogim institucijama tadanje grke civilizacije a i dananje civilizacije

ANTIKA GRKA KOMEDIJA

u nedostatku pouzdanih podataka, veruje se da je grka komedija nastala iz procesijskih obreda u slavu plodnosti u procesiji (na grkom komos odatle i komedija) nosili su se dinovski falusi, pevale pesme u slavu Dionisa i grubo se zadirkivao narod; u Atini su komedije poele da se izvode za vreme lenajskih sveanosti posveenih Dionisu, koje su se odvijale zimi (lenaje su menade, odnosno bahantkinje), da bi kasnije postale deo Velikih dionizija (izvoenja komedija u okviru dravnih svetkovina poinje 465. pre n. e) Poreklo staroatike komedije moemo i povezati sa filaksima italskim oblikom farse koja je bila veoma popularna u narodu. Prikazivane su na veoma maloj, drvenoj pozornici, podignutoj u samoj orkestri pozorita ili, moda, jednostavno na trgovima. Tematski, farsa filax je bila u izvesnoj vezi sa parodijom tragedije. U stvari, re je o jednoj mitolokoj parodiji u kojoj su bogovi i heroji nemilosrdno izvrgavani ruglu, iako su koriene i teme iz graanskog i svakodnevnog ivota. Ovde se karikatura izobliava u preteranu grotesku: likovi su unakaeni do krajnje granice verodostojnosti i lika i stasa klasifikacija knjievnih oblika antike grke komedije: 1) staroatika komedija (kraj V, poetak IV v. pre n.e), 2) srednjoatika komedija (sredina IV v. pre n.e traje oko 50 godina), 3) novoatika komedija (javlja se krajem IV v. pre n. e)Staroatika komedija

Staroatika komedija se odlikuje kao veoma specifian apartan anr, izolovan u svome vremenu moe se porediti sa savremenim satirinim, kabaretskim sadrajima. Referie se na aktuelne dogaaje. Anahrona je nasleuje obrasce iz tragike umetnosti. I dalje postoji hor ali on ima neto samostalniju funkciju. on, na momente, prekida radnju i direktno se obraa publici da bi odbranio pisca od napada, ili izneo neke njegove stavove to je parabaza. drugi vaan strukturni element staroatike komedije (postoji i u Euripidovoj trgediji) je agon racionalno nadmetanje argumentima, intelektualna bitka, verbalni dvoboj (primer: nadmetanje Eshila i Euripida u abama) Teme staroatike komedije nisu okrenute mitu nego politikoj i drutvenoj problematici atinskog polisa. Otrica tih komedija uperena je protiv rata i demagoga, protiv sofista i Sokrata, protiv nove knjievne kole. Druge odlike staroatike komedije na planu forme: 1) meanje realistinih i fantastinih elemenata (radnja Lizistrate je u osnovi realistina, a elementi fantastinog, mitolokog i alegorijskog javljaju se u abama, Miru, Pticama, Oblacima), 2) labavo komponovana radnja, 3) stilizovani i groteskno naglaeni likovi, koji su uopteniji i od tipski svedenih karaktera (porede ih s lakrdijakim maskama, marionetma, klovnovima glumci u ovoj komediji su imali kostime sa naglaenim stomacima, stranjicama i falusima), 4) soan, lascivan, pa i vulgaran govor, sa puno lokalizama, to uz aluzije na stvarne linosti atinskog drutva, ini Aristofanove komedije izuzetno tekim za prevoenje (primer komikog efekta postignutog jezikim obrtima povien govor spartanskih ena dobija lascivnu, konotaciju meu Atinjanima u Lizistrati) najznaajniji predstavnik staroatike komedije je Aristofan (444. pre n.e 380. pre n.e); napisao je 44 komedije, a sauvano je 11: Aharnjani, Vitezovi, Ose, Ptice, abe, Oblaci, Mir, Lizistrata, enska skuptina u Tezmoforiju, ene u narodnoj skuptini, Plut (ova poslednja pripada srednjoatikoj komediji); Aristofan je jedini pisac staroatike komedije ija su dela sauvana, tako da se upravo iz njih izvode odlike ovog anra jedna od glavnih odlika: savremene teme i satiriki ton; teme iz aktuelnog drutvenog, politikog i kulturnog ivota Atine onog doba (Peloponeski ratovi), doba materijalne i moralne propasti atinske drave (za razliku od Persijskih ratova koji su, kao odbrambeni i pobedniki, stvorili herojski i patriotski duh Eshilovih tragedija, Peloponeski ratovi su, kao bratoubilaki, doprineli duhu skepse, sumnje, pesimizma i pacifizma u Euripidovim tragedijama i Aristofanovim komedijama); predmet satire su pojave i pojednici za koje Aristofan misli da su uzrok propasti Atine, prevashodno njenog najugroenijeg socijalnog sloja slobodnih seljaka; konkretne, direktno imenovane mete satire: politiari-demagozi (Kleon), veti sofisti (Sokrat), pisci-modernisti (Euripid); ne suprotstavlja se demokratiji zato to je pristalica suprotne opcije (aristokratske oligarhije), to se esto misli, ve zato to uvia lou stranu demokratije demagoku, ratnohukaku manipulaciju narodom iz linih interesa osuda demokratske demagogije i rata, snaan pacifistiki stav: u Aharnjanima, jedan seljak sklapa, u jeku Peloponeskog rata, privatni tridesetogodinji mir sa Spartom, a hor aharnjanskih rudara ga kamenuje, traei rat do potpune pobede, to junaka ne ugroava jer uiva blagodeti svoga mira; u Miru, atinski seljak Trigej, izmuen ratnim stradanjima, odlazi na ogromnom balegaru na nebo da bi oslobodio boginju mira, koju zarobljenu u nebeskoj peini dri bog rata, a ovaj poduhvat izaziva sukob izmeu proizvoaa oruja i proizvoaa poljoprivrednih alatki; u Lizistrati, atinske ene nameu muevima seksualni post kao kaznu zbog njihovog ratovanja, u emu im se pridruuju i spartanske ene, to se zavrava pobedom enskog pacifizma nad mukim militarizmom; u Pticama se gradi jedna od prvih utopistikih vizija u istoriji knjievnosti dva Atinjanina odlaze u oblake, meu ptice, da tamo naprave grad mira i blagostanja osuda sofistike kao nove uenosti (njenog glavnog reprezenta Aristofan vidi u Sokratu); u Oblacima (Oblakinjama) imamo sluaj da sin koji je, posle brojnih oevih nagovora i njegovog linog primera, ipak pristao da izui sofistiku kolu da bi uz pomo tog znanja prevario poverioce prvo prebija oca, a onda mu, sofistiki argumentovano, objanjava zato je to uinio; Aristofanova pozicija prema sofistici je protivurena: i sam je bio eksponent tog uenja koje je napadao (bio je obrazovan, tragao je za istinom, zalagao se za mir) on je, zapravo, osuivao negativne aspekte i posledice sofistike (relativizovanje svih vrednosti, agnosticizam, samodovoljnu polemiku, pokondirenost omladine koja ne potuje starije) osuda nove umetnosti i njenog glavnog predstavnika Euripida; u abama, Dionis silazi u Had da bi na zemlju doveo nekog mrtvog pesnika (on rauna na Euripida), koji moe da povrati stare vrline u moralno i drutvenu posrnulu Atinu, ali posle nadmetanja Eshila i Euripida, bog se, ipak, odluuje za Eshila, jer je on, za razliku od Euripida, pravi izraz stare dobre tradicije; Euripid se ne odbacuje zbog estetskih odlika njegove umetnosti, ve zbog toga to se ona zasniva na drutveno-tetnoj sofistikoj ideologiji Aristofanove komedije se odlikuju time to seu potpuno slobodne od bilo kakve ogranienosti vremena i mesta. To je jedini dramski rod u antikoj Grkoj koji nije imao jedinstvenu nego mnogosruku scenu

Srednjoatika i novoatika komedija

Pozorita u periodu helenizma

o srednjoatikoj komediji postoje minimalni podaci (jedina sauvana drama ovog anru je Aristofanov Plut); u njoj vie nema drutvene satire, a hor se postepeno gubi; tematski, srednjoatika komedija se povlai u prostor mita ona bi ponajpre mogla da se odredi kao mitoloka burleska ili parodija mita; mogui razlog nestanka satirinog tona vazalska vlast tridestorice tirana, koja je nametnuta Atini posle definitivnog poraza u ratu sa Spartom, ograniavala je graansku slobodu. U tome nalazimo razloge gubitka hora i satire. Drutvena satira prestala je s prestankom politike slobode u Atini, pa prema tome i zabranom da se na pozornici prikazuju likovi tog doba. Hor je ukinut bilo zbog zabrane da se prave aluzije (posebno u parabazi) na dogaaje i ive osobe, bilo, takoe, zato da se utede esto veliki trokovi za koreute. Srednjoatika satira je mogla biti uperena samo na privatni ivot graana , prikazanih ne pojedinano nego opte.

novoatika komedija unosi revolucionarnu novinu ne samo u anr komedije, ve u dramu uopte teme, prie i likovi se uzimaju iz obinog, graanskog, svakodnevnog ivota; miljenja o realizmu novoatike komedije se razlikuju, ali ipak preovlauje stav da su ove komedije pouzdan istorijski izvor o graanskom ivotu Atine onog vremena (od kraja IV veka pre n.e. pa nadalje), prevashodno o porodinim i branim obiajima, imovinskom i krivinom pravu i sl; mesto deavanja radnje je, po pravilu, gradska ulica ili trg ispred ulaza u kue glavnih junaka, tako da celokupan gradski ivot pulsira u tom prostoru; iz novoatike komedije potisnuti su alegorijski, mitoloki i fantastini elementi koji su odlikovali i staru i srednju komediju

vezano za tu optu desakralizaciju, menja se i odnos prema bogovima i religiji uopte bogovi vie nisu pokretai radnje, nisu ni likovi u drami (eventualno naratori u prologu), a od religijskih problema javlja se samo kritika praznoverja i lane pobonosti (u Menandrovom Namoru: graana prinose obilate rtve da bi se sami najeli, a ne iz potovanja bogova); jedini boanski princip jeste boginja sluaja Tihe (u helenizmu, u doba opte nesigurnosti, neizvesnosti i poljuljanih vrednosti, upravo sluaj neoekivan i nedokuiv preokret sree postaje glavni mehanizam ljudskog ivota)

Najpoznatiji novoatiki komediograf je bio Menandar.

u svetu bez bogova, u prvi plan stupaju ljudi jedna od glavnih odlika novoatike komedije jeste slikanje tipinih karaktera; oni predstavljaju skup glavnih crta lika, a ne psiholoki razvijen karakter tipski likovi postoje i u kasnijoj komediografskoj tradiciji (poreklo: Teofrastov spis Karakteri s prikazom galerije tipinih karaktera onog vremena); tipovi novoatike komedije: 1) namorast i krt starac, ponekad i pohotan (obino remeti ljubavne planove mladih junaka), 2) zaljubljeni mladi (zbog ljubavne zaluenosti nije u stanju da samostalno ostvari svoje ciljeve), 3) sujetni kuvar (oznaava sklonost lopovluku i zanatsku sujetu), 4) pohlepna i sebina hetera, 5) laskavac i ankoliz (udvoritvom pokuava da ostvari najelementarnije interese), 6) plaljiv vojnik koji se razmee svojom hrabrou, 7) spretan, domiljat i lukav rob (pomae gospodaru da bi zaradio osloboenje od ropstva, esto se javlja uz lik zaljubljenog mladia)

tipski likovi javljaju se u tipskim dramskim situacijama; radnja je najee vezana za ljubavne teme, a omiljena je ugroena ljubav prevazilaenje prepreka u ostvarivanju ljubavne veze dvoje mladih, koja je najee ugroena delovanjem namorastog oca (to bi bio sie Menandrovog Namora, jedine integralno sauvane novoatike komedije); radnja se zavrava sreno najmanje jednim, a esto i nekolikim brakovima (konvencija anra); popularni elementi zapleta novoatike komedije: silovanja u pijanstvu (nije bilo problematino to mladi eli da osvoji devojku koju je prethodno silovao i to se ona ne buni); blizanci razdvojeni u detinjstvu koji se pronalaze i prepoznaju, ali tek posle dosta peripetija vezanih za zamenu identiteta; naputena i izloena deca ije se poreklo na kraju otkriva zahvaljujui predmetima s kojima su bili izloeni itd; radnja novoatike komedije potuje Aristotelovo pravilo o jedinstvu (ove drame su znatno koherentnije od Aristofanovih)

humor novoatike komedije proizilazi upravo iz ovih strukturnih naela tipskih situacija i likova; jo jedna strukturna osobenost s humornim efektom nema vie hora, on se pojavljuje samo kao muziki intermeco izmeu inova (hor se uvodi usputnim komentarom tipa beite, idu pijani mladii, posle ega se protagonisti povlae, a dolazi hor koji svira, peva, igra i zabavlja publiku izmeu inova); generalno, humor novoatike komedije je znatno umereniji od onog u staroj; farsine scene, kao to je prebijanje Knemona u petom inu Namora, deluju neprikladno u optem umerenom tonu dela

jedna od bitnih odlika novoatike komedije jeste i njena sklonost prema didaktici i sentencioznosti (to je bitno razlikuje od surovog cinizma stare); moralna naravouenija nisu mnogo duboka, ona se svode na mudrosti obinih ljudi, proistekle iz svakodnevnog iskustva); misli nove komedije nisu obeleene samo vanvremenskim iskustvom obinih ljudi, ve i optom duhovnom klimom karakteristinom za period posle propasti Atine; zato ima i dosta pesimistikog, pa i fatalistikog raspoloenja, a uobiajene misli su treba se spremno i smireno suoavati sa sudbinom, ne treba mnogo traiti od ivota, treba se navii na ljudsku nezahvalnost, treba se prilagoditi zajednici (neke izreke doslovno preuzete iz Menandrovih komedija poznate su i/ili zanimljive i danas brak je, ako se pogleda istini u oi, nuno zlo)

u doba helenizma (od III v. pre n. e), kada se i razvija anr novoatike komedije, nastaju i izvesne promene u arhitekturi grkog pozorita; pozorina zgrada skena ne pravi se vie od drveta, ve od kamena; ona se sada sastoji od dva trema sa stubovima koji stoje jedan iznad drugog izmeu tih stubova nalazile su se slikane proskenion povrine koje su predstavljale scenografiju; novi element scenske arhitekture je neka vrsta isturene platforme (pozornice) na kojoj su nastupali glumci, visine i do tri metra (kasnije, u rimskom periodu, sputa se na svega metar visine)

POZORITE U ANTIKOM RIMU

Kao i drugi oblici visoke rimske kulture, tako su se i drama i pozorite razvijali pod grkim uticajem; meutim, dok je grko pozorite bilo vana institucija za dravu i sve njene graane, jer je ispitivalo bazina verovanja zajednice (imalo je vaan religijski i socijalni znaaj) , dotle je rimsko pozorite bilo zabava za povlaenje drutvene krugove; obian narod je preferirao puki teatar italskog porekla i surove paratetarske zabave gladijatora (Gladijatorski anrovi: borbe gladijatora protiv gadijatora, gladijatora protiv ivotinja, trke dvokolica ; posebno teatralne i omiljene bile su naumahije simuliranje pomorskih bitaka u amfiteatrima) Treba razlikovati teatar od amfiteatra.

U Rimu nema pozorinih takmienja, ali postoje druge okolnosti u kojima se izvode predstave; to su, pre svega, religiozni praznici (Romani septembar/Jupiter, Plebei novembar/Jupiter, Apolinares juli/Apolon...); da bi se dobilo dodatno vreme za igranje predstava, postojala je mogunost instauracije (instauratio) zbog neke navodne greke, religiozni ritual se ponitava i ponovo izvodi; dodatni povod za igranje predstava: trijumfi vojskovoa, pogrebne sveanosti, inauguracije javnih graevina. 20-30 puta godinje su se igrale predstave, to je vei broj nego u Atini Heterogeni drutveni sastav publike i njeno nedisciplinovano ponaanje (iz prologa Terencijeve Svekrve saznaje se da su dva ranija izvoenja ove komedije propala, jer je publika napustila predstavu zbog onglera i boks mea); je dovelo da autori koriste upozorenja gledaocima u drugim prolozima da ne sedaju na scenu, ne dovode plaljivu decu, ne priaju i sl; U odnosu na glumce u Atini, koji su bili cenjeni, slobodni graani (svetenici Dionisovog kulta), u Rimu, u skladu s optim tretmanom teatra, glumci histriones nisu imali visok status najee su bili osloboenici (bivi robovi), nisu sluili vojsku jer su bili nedostojni te obaveze, dok su glumci u Atini bili povlaeni osloboenjem vojnih obaveza. Rim je bio militantna, vojna civilizacija. Arhitektura rimskog pozorita zasniva se na principima grkog teatra iz klasinog i helenistikog perioda (u helenizmu se scenska zgrada pravi od kamena. Orhestra se menja i postaje polukruna tj. postaje proskenion pozornica. Na ovo je uticala promena funkcije hora. U srednjoatikoj komediji hor gubi funkciju, zbog direktnog uplitanja hora-drutvene subverzije, a novoatikoj komediji ga uopte nema). Do 1. v. pre n. e, predstave u Rimu igraju se na improvizovanim drvenima scenama; prvo stalno, kameno pozorite izgradio je Pompej 55. god. pre n.e. izmeu dva hrama na Marsovom polju (u njemu je 44. pre n. e. ubijen Cezar); U Rimu imamo organski organizovanu arhitekturu- zatvorenu arhitekturu - svi delovi pozorine zgrade su povezani (u Grkoj su teatron i skena bili razdvojeni prolazima parodama); u Rimu je scena (scaenae frons) kamena zgrada na tri sprata, ukraena pilastrima, kipovima, freskama; na prvom spratu, na koji se nadovezuje pozornica, nalaze se tri ulaza: jedan vei u sredini regia(koji je predstavljao obino ulaz u neki hram) i dva manja sa strane hospitalia(koji su predstavljali ulaze u kue junaka); takav scenski prostor odgovara dramskom prostoru u rimskim komadima (radnja se deava na trgu ili ulici ispred kua glavnih likova, oznaenih ovim ulazima, a kodifikovani su i prostorni odnosi: ulaz s leve strane je put za luku, a s desne put za forum); orhestra je polukruna, a poto u rimskim dramama nema hora, ona menja funkciju i postaje parter u kome sede ugledni posetioci; gledalite je cavea, ono se vie ne useca u brdo, ve ima spoljnu fasadu Puki anrovi kao prva pozorina aktivnost na tlu Italije atelana, fasceninske pesme i mim; atelana je kratka farsa etrurskog porekla izrazito grubog humora iz seoskog ivota s fiksiranim komikim tipovima (krt i pohotan starac Papus, glupi sluga Makus, brbljivi i prodrljivi sluga Buko, lukavi i grbavi sluga parazit Dosenus) neki istoriari smatraju da iz atelane potie komedija del arte; fasceninske pesme, takoe etrurskog porekla, nastaju iz poljoprivrednih obreda vezanih za uklanjanje uroka i imaju satiriki karakter (ismevanje stvarnih linosti); mim je grkog porekla, to su kratke farse na gradske teme, a njegova specifinost je to glumci nemaju maske (vremenom, u mimu se gubi govor, a ostaje samo pesma, igra i pantomima) dramski anrovi elitne kulture nastaju pod grkim uticajem; fabula togata komedija na rimske teme i s rimskim likovima; praetexta tragedija s rimskim sadrajem; fabula palliata je najpopularniji anr prevod novoatike komedije na latinski uz adaptaciju i dodatak specifino rimskog tona; kontaminacija jedno od sredstava adaptacije, sastoji se u spajanju delova nekoliko novoatikih uzora (uslonjavanje radnje kontaminacijom bilo je potrebno zbog zadravanja panje neobrazovane rimske publike); italum accentum rimski ton u fabuli palliati, tj. dodavanje motiva tipinih za rimsko drutvo (primer: institucija klijenta, siromanog graanina koji postaje tienik uglednog patricija hetera Taida, Terencijev Evnuh); nezavisno od italum accentum, radnja fabule palliate i dalje se, bar nominalno, odvija u Grkoj; zapleti i dramski tipovi su isti su kao i u novoatikoj komediji; najznaajniji predstavnici: Tit Makcije Plaut i Publije Terencije Afer Plaut (254-184. pre n. e) je bio slobodnog, ali siromanog porekla, a pozoritem se bavio profesionalno (glumac i pisac); veruje se da je napisao oko 130 komedija, sauvano je 20 (Hvalisavi vojnik, Menehmi, Zlatni up, Amfitrion); kao ovek koji je iveo od pozorita, Plaut je morao da udovolji ukusu iroke publike odatle potiu njegovi sloeni i dinamini zapleti, pojednostavljeni dramski tipovi, nizak moralni ton, buan i lascivan humor; moda je upravo zbog ukusa publike, u njegovim komedijama znatno izraen italum accentum, tako da je grki ambijnet samo konvencija anra; neki kritiari tvrde da njegove komedije toliko verno oslikavaju ondanje rimsko drutvo, da se iz njih, recimo, moe uiti rimsko pravo; najvea vrednost njegovih drama je jezik ivopisan, soan, neobuzdan, s kalamburima i lokalizmima (blii Aristofanu nego Menandru); kao najvea mana izdvaja se loa kontaminacija grkih uzora razliite prie nisu organski povezane, nesklad u kompoziciji, moe se tano odrediti gde koji grki uzor poinje (dinamina radnja puna obrta odgovara ukusu primitivne publike) Terencije (190-159 pre n. e.) je poreklom bio osloboeni rob iz Afrike, ali i tienik elitnih helenofilskih krugova intelektualne omladine, okupljene oko Scipiona Mlaeg; bio je ljubimac ovih krugova, ali njegov sofisiticiran stil nije imao uspeha kod ire publike (napisao je samo est drama: Braa, Svekrva, Evnuh, Devojka s Androsa, Samomuitelj, Formion); optuivali su ga za plagijat (u rimskoj knjievnosti, plagijat je obrada ve latiniziranog grkog uzora) i kontaminaciju, a on se od optubi branio u II prologu (s Aristofanovim parabazama, predstavljaju zaetak anra knjievne polemike) Terencije je bolje od Plauta sprovodio kontaminaciju skladnije spojene prie, koje se obino svode na dva toka radnje glavni i paralelni, suptilnija kontaminacija; Vie je izraen moralizatorski i sentimenatlni ton jednostavne moralne sentence u stoikom duhu i tradiciji novoatike komedije, nenost i razumevanje u obradi nekih dramskih tipova (primer: hetera Taida u Evnuhu je otmena, estita, odmerena, zabrinuta za sudbinu drugih i zbog tih svojih osobina dobija drutveno priznanje, te postaje klijent uglednog patricija); utisku proienosti i uglaenosti forme doprinosi i veoma diskretan humor (retko posee za grubom scenskom komikom, a i tada takvi prizori deluju nategnuto i neprirodno kao nevoljni danak ukusu najire publike)SREDNJI VEK

Sakralni oblici pozorita u srednjem veku

Odnos katolike crkve prema pozoritu: postojali su anrovi (pukog karaktera: zabavljai, trubaduri, klovnovi) kojima se katolika crkva protivila i koje nije prihvatala zbog asocijacija na gladijatore (poznato je da su se hriani borili u gladijatorskim borbama). Skormase putujue glumce je ruska pravoslavna crkva proterivala u Sibir

Dodue sami crkveni religiozni obredi (misa, itd.) su imali teatarsku formu. Obino su se sluili alegorijskim prikazivanjem ivota i patnje Hristove. Na prelasku iz VII u XIX vek dolazi do tenje da se izvede dodatna dramatizacija mise pa nastaje trop. Trop je dijaloki umetak u strukturu mise. U poetku je bio samo jedna dodatna grupa stihova koje su horovi naizmenino pevali nadmetali se. Uskoro trop postaje dijaloka razmena stihova izmeu svetenika i hora. Jedan od najpoznatijih tropova je Quem Queritis? (Koga traite? , tri Marije odgovaraju: Isusa Nazareta, svetenik: Nema ga ovde. Marije: Aleluja!) Iz tropa nastaje: liturgijska drama. Liturgijska drama. Ona se nikad nije u potpunosti osamostalila i od liturgije (mise). Izvodili su je sami svetenici u crkvi. Poinje iz mise i vraa se u misu. Svetenici su se oblaili u svoje odore, sa pojedinim rekvizitima koji su imali odreenu simboliku. Tako je i prostor crkve imao odreenu scensku funkciju (oltar je u jednoj drami predstavljao Hristov grob, u drugoj Hristovu kolevku, itd.) Najpoznatija predstava je bila Officium Sepulchri - Poseta Hristovom grobu (Tako imamo i Oficij Vaskrsenja, Oficij Zvezde, itd.) u kojoj tri Marije poseuju Hristov grob, nailaze na anela od koga saznaju da je Hristos vaskrsao. Sve se liturgijske drame svode na istu strukturu: traganje, otkrovenje i radosno pojanje o slavu Hristu. Izvodile su se na latinskom jeziku pa su obinom narodu bile nejasne, nedovoljno zabavne i duhovite. Zbog toga je nastala meovita drama. Ona se nije izvodila u okviru same crkve nego u porti ispred crkve, na stepenitu katedrala. Izvodila se na obinom narodnom jeziku i smatra se da je ona bila prelazni oblik od liturgijske drame do misterijskih ciklusa (narodni oblik sakralne drame).

Misterijski cilusi

Najvaniji anr sakralne umetnosti. To je bila sveobuhvatna dramatizacija svetog pisma iji tematski opseg je bio od starog zaveta (postanja) pa do novog zaveta (kraja sveta). Tekstualna osnova nije bila vana. Vaniji je bio pozorini aspekt izboaki in. Nije bilo autorstva.

Organizacioni koncept prostora: Kod misterija nema sukcesivnog razvoja radnje na istom prostoru. Umesto jedne scene imamo vie scena i na svakoj se izvodi jedan prizor (neto kao tandovi). Gledaoci idu od scene do scene. Pozornice su se nazivale mansioni to je bio lokalizovan prostor. Svaki mansion je oznaavao samo jedan prostor koji je imao kodifikovan izgled u zavaisnosti od toga koji deo svetog pisma obrauje. Platea je bio nelokalizovan prostor, odnosno prostorni okvir koji obuhvata pojedinana mansione. U zavisnosti od platee je zavisio raspored mansiona. Moe biti kao ulica (linearni raspored), moe biti gradski trg (disperzivna organizacija ratrkani mansioni, takavj je bio u Lucernu), moe imati kruni raspored (popularan u Engleskoj) najee izvan grada. Veoma je vano bilo da mansioni koji predstavljaju pakao i raj budu udaljeni jedan od drugog (pogotovo ako je kruni ili linearni raspored mansiona). Obino je raj na istonoj, a pakao na zapadnoj strani.

Postojala su dva naina izvoenja. Statino izvoenje misterija gde se mansioni ne mrdaju i publika ide od jednog do drugog tanda (takvi us bili u Francuskoj, Nemakoj, Belgiji i Holandiji). I izvoenje u procesiji (karakteristino za paniju i Englesku) kada su se izvodile misterije u pokretu pomou peagenta graeni mansioni na kolima. Kola idu jedna za drugim i zaustavljaju se na nekom mestu i izvodi svako svoju. U pokretu su se izvodili samo pojedine epizode pantomimski. Posebno su bili znaajni scenski efekti poto je publika bila socijalno vrlo arolika. Tematski su bili veoma irokog opsega kao to smo ve napomenuli. Postojali su i mirakuli (tematski ui od misterija, uglavnom su se bavili priama o svecima). esto su bili sastavni deo misterija. Misterije su trajale od 2-3 dana pa i do mesec dana

Organizacija misterija: U pripremi misterija je uestvovao ceo grad. Jedan deo grada je pravio mansione i glumio, a drugi deo grada je dolazio da gleda. Tako su misterije poprimale status gradske svetkovine. Tad je pozorite bilo jako bitno za svakog pojedinca kao preispitivanje bazinih vrednosti. Efekat izrazitog zajednitva.Strae su bile udvostuene. ak je i misa bila podreena izvoenju misterijskih ciklusa. Predstave su organizovala religiozna bratstva (laici). Bila je to esnafska organizacija: svako je imao odreeni zadatak. Finansirali su se uz pomo lanarina esnafskih organizacija. U Nemakoj su pivski festivali koristili za sakupljanje sredstava. Moraliteti su bili primarno dramski anr u kojem je tekst bio domninantan. Bio je to zaokrueni dramski tekst. Autori su poglavito anonimni. Najpoznatiji moralitet je Svako (Everyman). To je pria koja slavi umetnost umiranja (Ars Moriendi). Bavi se pripremnim radnjama za smrtni as. Karakteristini su krajnje moralistiki tipovi. Nema razvojnih likova, pre su likovi neka vrsta hodajuih metafora (smrt hoda plaom). Opisuje oveka koji prelazi inicijacijski put.Hrosvita od Gandershajma

Trea struja u dramskom i pozorinom stvaralatvu su predstavljali dramski aktivisti u manastirima koji su predstavljali centre intelektualnog sveta. Najpoznatiji autor je Hrosvita iz manastira Gandershajm benediktanskog manastira u X veku ija igumanija je imala najbogatiju biblioteku koju je Hrosvita izuavla. Hrosvitu nazivaju antiterencije jer je njeno delo nastalo na osnovu Terencija ali je bilo razliitog ideolokog karaktera bila je, naravno, vie hrianski nastrojena. Napisala je 6 dela (ko Terencije). U svojim predgovorima govori svoje izvore i ta je htela da kae. Po interpretaciji nekih mukaraca ona kroz religijske teme plasira teme o seksualnosti. Hrosvitin opus se bavio dvema temama. Jedna tema je bilo stradanje hriana pod vladavinom Rimskog carstva: Mudrost, Dulcitije, Galikan. Druga tema se bavila preobraajem ljudi grenika koji su telesni ivot stavili pre duhovnog ivota: Pafnutije, Avram, Kalimah. Njene drame nisu komedije ali Hrosvita ubacuje sporadino farsine elemente.

Svetovno pozorite u Srednjem veku

Tretman profesionalnih glumaca iz zabavljakih, pukih pozorita je bo lo od strane hrianske crkve (nisu smeli da se sahranjuju na crkvenom groblju). Najuveniji su bili histrioni (putujui glumci) koji su bili obueni raznim vetinama: akrobacijama, ongliranjem, pevanjem i sviranjem i bili odlini pantomimiari. Drugi nazivi za glumce iz tog doba su: ongleri, minstreli, trubaduri, skromrasi (u Rusiji), truveri. uveni glumac kome se ak zna i grob je bio Italijone.

Postojala su 2 anra: farsa i sotije. Farsa se odlikovala jednostavnom priom sa nekoliko situacionih obrta. Omiljene teme farse su bili brani ivot i ljubavna tematika. Pritom farsa nema idealizujueg tretmana braka ve cinian, racionlan tretman. Moe da ima izvesne moralne poruke ali koje su bile vie zdravorazumska naravuenija iz svakodnevnog ivota. Autori farsi su nepoznati. Najuvenija je Farsa o lunici. Sotije su imale svedeniju, elementarniju priu od farse neku vrstu skea, zbirku doskoica vrlo labavo povezanih. Glavni lik u sotijama je bio lik lude koji se odlikovao karakteristinim kostimom: pantalonama sa zakrpama i praporcima i kapom sa magareim uima. Javljaju se kao uvertire. Imaju satirini element ismevanja konkretnih pojedinaca, za razliku od farsi koje se bave tipskim likovima.