BOGDAN POPOVIĆ (1863-1944) Teorija reda-po-red, Antologija novije srpske lirike 1911;

Prvi pokušaj da se o poeziji sudi sa estetičkog merila. Šta znači da pesma mora imati emocije?

Pesma mora izazvati emociju (senzualističke). Jasna? Da bude razumljiva, jezičko-stilska

jasnost, da nema gramatičkih grešaka i da bude razumljiva. Na kraju pravi istorijski presek

srpske poezije. Kako naziva Treće doba, posvećuje mu najviše pažnje? Neovarvarstvo, dakle,

razaranje forme, evolucija forme, prirodni luk od narodne do savremene. Koji su pesnici Trećeg

doba, koja pesma ga otvara? Milan Ćurčin, Pustite me kako ja hoću, piše u slobodnom stihu.

Jedina pesnikinja, Danica Marković, 3 pesme, Veljko Petrović, Velimir Rajić, dakle, izuzetno

mladi pesnici. Nema Disa. (Deretić: Školovan u Parizu, kada se vratio u Beograd, Nedić 1893.

objavio svoju prvu knjigu, kao i on, bio vršnjak realista. U književnost je ušao već krajem 80-

tih godina, a vrhunac je dostigao u doba SKG. Prvi naš književni kritičar koji se bavio pitanjima

drugih umetnosti, spojio književnu i umetničku kritiku. Profesor Velike škole i Univerziteta.

Delo: Ogledi iz književnosti i umetnosti, 1-2 1914, 1927; Bomarše 1925, a celo je obeleženo

didaktičkim i pedagoškim težnjama jednog profesora književnosti. (O vaspitanju ukusa).

++++

U doba moderne, na prelazu iz 19. u 20. vek srpska književnost, a naročito lirika, dobila je

osnovna obeležja moderne književnosti, a zaokret dolazi i u književnoj kritici. Ona napušta

spoljašnje tumačenje književnog dela i prelazi na unutrašnje: na analizu njegovih umetničkih

svojstava, a ne okolnosti u kojima ono nastaje. Ljubomir Nedić, preteča unutrašnjeg tumačenja

književnosti, u studijama Iz novije srpske lirike 1893. podvrgao kritici utilitarnu teoriju

umetnosti Svetozara Markovića, koja je isticala društvenu ulogu književnosti, a od ogleda o

Vojislavu Iliću, umesto ranijeg zanimanja uglavnom za sadržaj, forma dela dobija na vrednosti.

Tako se pažnja kritičara, čitalaca i samih pesnika postepeno pomera prema izradi pesme kao

specifične umetničke tvorevine, što će doneti novo tumačenje i vrednovanje književnog dela, i

uticati na dalji razvoj književnosti u naredne dve decenije.

Bogdan Popović je otišao korak dalje u razvijanju unutrašnjeg pristupa, i doveo do teorije

reda-po red, kritičkog metoda koji pažljivo razlaže elemente književnog dela. Nedić, Popović

i Skerlić su pokazali da je kritika samostalna teorijska i praktična disciplina.

1910. počeo da objavljuje svoju TRPR u SKG.

1911. objavio Antologiju novije srpske lirike, na kojoj je najdoslednije primenio svoj metod.

Tu je pokazao da poeziju ne posmatra samo u njenoj uslovljenost od istorije, nego i kao

estetsku, čisto umetničku vrednost što je i suština imanentnog pristupa.

+++++++++++++++

BP je dosledno tvrdio da književna dela niču iz osećanja i da na njih apeluju, odnosno bude

osećanja, kako kaže u svom tekstu TRPR. Suština književnosti je da prevodi utiske, da

izražava ono što kao motiv pokreće čovekovu osećajnost. Dakle, pesma nastaje iz emocije, a

pesnik mora svojim delom izazvati, buditi emociju. (Slično gledište je zastupao i Nedić).

Prva definicija umetničkog dela je da je emocionalno: delo koje ne budi emocije nije

umetničko, a koje ne budi lepu emociju, nije visoko umetničko delo, kaže u Antologiji.

Međutim, u insistiranju na emocionalnom momentu u saznavanju i utvrđivanju vrednosti

književnog dela, BP je samo delimično u pravu, u povlačenju oštre granice prema spoljašnjim

postupcima koji nemaju veze sa samim delom; pošto je posmatranje umetnosti sveo na

isključivo emotivno (simpatičko - da izaziva emociju) BP postao je jednostran kao i drugi

teoretičari senzualističke estetike. Isključio je racionalno iz prirode umetničkog dela, a to je

značilo, kao i kod Nedića, da se sužava polje dejstva umetnosti, da se zanemaruju ogromne

mogućnosti ferleksivne poezije, na primer.

BP je tvrdio da je čitava umetnost, zato što je izražavanje utiska (primljenog od prirode motiva),

u suštini impresionistička. Međutim, taj impresionizam se kod njega svodi na senzualizam:

Svaki se utisak kod umetničkog dela svodi na osećajne tonovi koji se bude u nama i svodi se na

kraju na jedan ukupni osećajni ton koji ostane u čoveku, veli on, i dalje kaže: Od kvaliteta i

intenziteta tog osećajnog tona zavisi vrednost umetničkog dela…poezija su emocije koje

dobijamo od stvari”. Zapravo je i ovaj tok razmišljanja značio još jedno insistiranje na

samostalnosti unutrašnjeg pristupa kritike; ta samostalnost se još više dopunjuje njegovom

TPRP, koji je primenjivao u najboljim danima svoje kritičarske delatnosti.

Pored Nedića, jedini naš kritičar tog doba koji je praktični rad pretočio u teoriju. Značaj

ove teorije je jer je metodološki dosledno izvedena, i zato što oštro povlači granicu prema

spoljašnjim pristupima književnosti. Pisana je kao predavanje, i ima primenu više u nastavi

nego u nauci o književnosti.

TRPR je kritičarski metod koji se definiše “kao metod razlaganja, kritikovanja književnih

dela… podrobno, ulazeći u konkretne sitne pojedinosti”. Čita se pažljivo, reč po reč, da bi

čitanje vodilo dobroj analizi. Ovaj metod je preuzeo od engleskog teoretičara Aleksandra Bena.

BP navodi načela za proučavanje književnog teksta kao što su interpunkcija, red reči u

rečenici, i obaveza stvaranja i poznavanja tačnih termina, jer su to pojmovi koji u sebi sadrže

stručno, naučno znanje.

U TRPR ispravno i zadovoljno primećuje da se kritika vraća na staro i dobro stanovište da su

književna dela pre svega umetnička dela, dela “lepa” i da ih iz tog estetičkog stanovišta treba

proučavati (imanentni pristup).

Ali, odatle je otišao u krajnost: odbacio je bilo kakav odnos između umetničkog dela,

društvene sredine i istorije, kao i svaku kritiku koja se time bavi. Tu je razlika sa Nedićem,

koji se, zalažući se za imanentni pristup, ipak dopuštao metod istorijskih tumačenja dela, tj.

spoljašnje pristupe u onoj meri u kojoj oni doprinose boljem razumevanju dela.

Popović odbacuje istorijsku kritiku Ipolita Tena koja delo posmatra kao dokument vremena - u

TRPR kaže da dela nisu istorijski dokumenti, ona niču iz osećanja, na njih apeluju.

Popovićeva kritika Tenovog pozitivizma, i pored mnogih tačnih postavki, pokazuje da je on

stigao do one granice na kojoj se i unutrašnji pristup pretvara u sopstvenu negaciju, tj. počinje

da gubi vezu sa umetnošću. Naime, odbaciti svaku vezu između epohe i dela, zatim odbaciti

svaku mogućnost da se delo posmatra i u okviru istorije, nego samo kao jedna data tvorevina,

preti da kritiku zatvori u opasan formalizam.

Popović se zalagao za kritiku koja će imati dvostruki karakter:

Prvo, za konzervativnu ideju da se kritikom mogu baviti samo ljudi iz kruga posvećenih - u

TRPR citira Maksa Desoara iz Estetike (1906) gde kaže da Desoarov ideal estete podrazumeva

čoveka naučnika visokog reda, to je književno-umetnički kritičar sa stručno usavršenim

ukusom. U TRPR govori o brzom razvoju estetike kao jedne od grana nauke: pručavanje

dela je postavljeno na naučnu osnovu: sudovi se ne donose na osnovu neproverenih

opažanja. Nastava ide uz nauku, kao bitan faktor naučnog obrazovanja. Vaspitanje ukusa:

ukus je složena osobina koja pretpostavlja znanja, iskustva, istančana osećanja koja

predstavljaju najviše ljudske sposobnosti; nastavnici se vaspitaju kao i đaci, kaže u TRPR.

Drugo, tačnije, da kritičar mora da bude u osnovi nezainteresovan: svako društveno i

političko angažovanje bi ga činilo pristrasnim i neobjektivnim, što je zamerao i Skerliću.

Isticao je osećanje mere, neutralno osmatranje, govoreći da “treba sve videti i sve osmotriti”,

podsmevajući se kritičarima koji su branili određene teze i idejne stavove.

Samo su tri BP kritike razvijeni primer ove teorije: studije o Zmaju i Šantiću, i analiza

Dučićeve pesme Sunce, poređenje dve njene varijante.

Formalna jezička savršenost stihova je za BP jedan od osnovnih uslova da bi pesma mogla

estetski da se vrednuje. Mnogi pesnici tog doba, naročito Šantić, zaista su, kao što je mislio,

bivali jedva pesnički pismeni. Ali, kod BP su merila jezičke pravilnosti, odnosno, ispravan stav

da je je jezik jedina tvorevina kojom pesnik raspolaže, otišli u zahtev ka strogoj usavršenosti:

stih mora da bude pravilan, čist, jasnih metafora, pesma da bude razumljiva, da nema

nikakvih gramatičkih grešaka. Tako je dolazilo do preterivanja, do sužavanja slobode poezije.

Kritika o Šantićevom kitnjastom stilu, 1901: ocena je bila tačna, jer poetski smisao, izražen u

pesničkom jeziku, bio je jedan od osnovnih merila BP, i u tome on nije mnogo grešio. Ali, taj

smisao se kod njega često svodio ne samo na zahtev za jasnoćom, što je tek prvi stupanj smisla,

nego i na zabranu iole slobodnijeg povezivanja pojmova, slika i simbola u pesničkoj slici.

Ova merila su mnogo više odgovarala Dučićevoj ili Rakićevoj poeziji, iako je BP dokazao

kompozicijom Antologije da ima mnogo sluha za lepotu pesme. Ipak, ima opravdanja, jer se u

Srbiji tada mnogo pevalo, i to loše. Bila je to i zapovest unutrašnjeg pristupa, da udari po

slabostima koje su osiromašavale našu poeziju.

Opšti zaključak: Dok je Nedić bio osnivač moderne kritičke misli, BP se u smatra osnivačem

moderne teorije književnosti kod nas, teorijskog pristupa u književnosti u školskom,

akademskom značenju. Sa Nedićem počinje unutrašnji pristup, sa BP dobija razvijeni,

precizni kritičarski metod, koji ponekad odlazi u krajnosti, pa kritika preti da se pretvori u

formalizam: umesto da kritika prati poeziju, poezija treba da prati kritiku (moj zaključak). Sve

vredno što je BP stvorio je u doba moderne. To je istorijski opravdano: književnost je posle

Prvog svetskog rata izmakla njegovim estetičkim principima, prerasla modernu i postavila

druge zahteve pred kritiku.

++++++++++++

PREDGOVOR Antologiji novije srpske lirike: Matica hrvatska, 1911. “Načela po kojima je

sastavljena A. novije srpske lirike”

Obeležje A: sastavljena po merilima čisto estetičkim, pesme birane po njihovoj lepoti: da

delo, ako je karakteristično za neko doba, mora da bude u isto vreme i lepo. Zato neki

popularniji pesnici nisu ušli u ovu zbirku, npr. Šapčanin, J. Ilić, Kaćanski, ali su ušli i mladi

pesnici “bez glasa”, Mirko Korolija i Dušan Simić. Od rodoljubivog pesništva koje je cvetalo

u romantičarsko “omladinsko doba” jedva ima traga, iz moderne unesene neke rodoljubive od

Rakića i Ćurčina.

Namera mu je da predstavi zbirku najboljih pesama, cveća novije srpske lirike. Nema dobrih

pesnika, ima samo dobrih pesama. Samo antologije (a ne zbirke) mogu dati čitaocu dobro

pesništvo, jer kritičar u njih bira samo najsavršenije pesme od svih pesama svih pesnika. Tako

sve pesme u nekoj antologiji, kao okviru, dobijaju novu vrednost i lepotu.

Lirska pesma: ona u kojoj preovlađuje osećanje, ili ga u njoj dovoljno ima da je razlikuje od

čisto opisnih, didaktičnih i pripovednih pesama, hladnijih, nižih u tonu; prema tome, balade,

satirične, humoristične, političke i prigodne pesme nisu ušle u zbirku, npr. takve Zmajeve, mada

popularne, zanimljive, kvarile bi visoki pesnički ton u A. Novija srpska lirika je lirika od

Branka Radičevića nadalje. Od njega naša lirika čini zaokrugljenu celinu, pokazuje tipičan

razvoj originalne lirske cvasti.

Podela na tri doba:

Prvo doba: BP je najbolje opisao razvojni luk koji je modernu književnost doveo do

visokog umetničkog stepena, i to u oblasti lirike: počinje Branko Radičević sa svojim prostim

"primitivnim" pesništvom, polunarodnim - poluumetničkim temama i dikcijom, naslanjajući se

na narodno lirsko pesništvo. Zatim pesnici s dubljim osećanjem i temperamentom,

raznovrsnijim temama i oblikom prevashodno umetničkim, Jakšić i Zmaj; (Prvo doba: posle

1840. (Iz Gojka, Branko - Spomen na Ruvarca, L. Kostić)

Drugo doba: (od 1880) dalji razvoj prati sve do početka 20. veka, pesništvo u kojem počinje

da preovlađuje mašta, sa dikcijom živopisnom - Vojislav Ilić, potom "dolazi pesništvo s

najvišim umetničkim oblikom i uglađenošću, s primesama retorskim, pesništvo

preimućstveno stilističko, s dikcijom punom i razgranatom, pesništvo virtuozno (Dučić,

Šantić, Rakić). (Zalazak sunca, Dučić - Golgota, M. Jakšić).

Treće doba: od 1900; daje i opis poezije koja posle Dučića i Rakića ne daje artistički napredak,

ne diže na viši stepen pesničku veštinu, nego izgleda kao opadanje: “Najzad uznemirenost,

iznurenost, izvesna finija i složenija osećanja, ironija, pesimizam (uz afirmaciju života), nešto

anarhije, familijarnost, suviše otvorene lične ispovesti, u razlabavljenom obliku, u stilu

nepravilnom i mutnom, često spletenom, secesija i dekadentizam, ali sa klicom obnove u sebi.

To je, velikim delom, dolazak primitiva u visoko kulturnu sredinu i među visoko kulturne

tekovine - neovarvarstvo". Treće doba u Antologiji otvara pesma Milana Ćurčina Pustite me

kako ja hoću, pisana u slobodnom stihu, tu je i jedina pesnikinja, Danica Marković, 3 pesme,

zatim Veljko Petrović, Velimir Rajić, dakle, izuzetno mladi pesnici. Nema Disa.)(Pustite me

kako ja hoću, Milan Ćurčin - Otadžbini, Velimir Rajić).

Razvoj stiha: od Brankovog stiha, obično kratkog, bez opkoračenja, blizak narodnom ritmu,

razvija se postepeno u 12-erac, uz njega se javljaju opkoračenja; među te pravilne stihove

počinju da se mešaju nepravilni stihovi, u istoj pesmi, dok najzad ti prenosi i to mešanje

raznorodnih stihova ne postanu pravilo.

Strani uticaji: prvo najbližih knj, nemačkog, malo i mađarskog, pa ruskog, kod Ilića, francuskog

kod D. I R. i engleskog, Sv. Strefanović. Pod modernom srpskom lirikom, dakle, nije shvatio

samo najnovije pesništvo jer ga ima malo, a i zbog povoda, Srbi prvi put priklazuju svoje

pesništvo Hrvatima, bilo je potrebno i dati šo veći broj što boljih predstavnika. (A. prvi put

objavila Matica Hrvatska). Antologija najnovijeg pesništva prirodno treba da dođe posle ove.

++++++++

Tri merila za odabir pesama: pesma mora imati emocije; biti jasna; i cela lepa. Malo pesnika

ispunjava sve uslove.

Prva definicija umetničkog dela je da je emocionalno: ono delo koje ne budi emocije nije

umetničko, a koje ne budi lepu emociju, nije visoko umetničko delo. Pesma može imati drugih

dobrih osobina: misli, originalnosti, stila, snage, ali ako u nama ne izazove čisto, lepo osećanje,

nije lepa pesma najvišeg reda. Ne spasavaju je ni stilističke ili versifikatorske virtuoznosti.

Jasnost: s jasnom osnovnom mišlju, i jasna u svojim delovima (razumljiva); nejasnost ubija

misao, ne da da se stvori utisak radi kojeg je pisana; znak pesnikove nemoći da se izrazi; jasnost

doprinosi lepoti dela, i od nje velikim delom zavisi snaga, jedna od najkrupnijih osobina svakog

višeg umetničkog dela. Naše najnovije pesništvo je i kod najboljih često nejasno.

Cela lepa: bez slabih početa i svršetaka, da je svaki stih dobar, bez pogrešaka koje mogu biti

brojne: naivnost misli i oblika; neki naši pesnici, naročito Trećeg doba (neovarvarstvo) retko

održavaju besprekornost forme, iskliznu u prozu, u apstraktne, nepesničke, pa i prostačke reči, u

hladan ton, u neistinite pojedinosti, u nesiguran jezik, u rogobatnu, nepravilnu suviše naprednu

versifikaciju. Ovaj treći uslov je kamen spoticanja i za pesnike i za kritičare, jer će

kompetentnost kritičareve ocene zavisiti od toga koliko je njegov ukus odnegovan za

pojedinačnu obradu umetničkog dela, za njegovo savršenstvo u pojedinostima.

O uređivanju: pročitao zbirke četrdesetak pesnika, obuhvata vreme od 1840. do 1911.

objavljivane i u SKG, Delu, Letopisu MS, Brankovom kolu, Bosanska vila, Almanah srpskih i

hrv. književnika. Ne povodi se ni za jednom pesničkom školom ni teorijom koja bi isključivala

pesnike nekog pravca, za njega nema ni starih ni mladih; nije sve novo i dobro, nema tzv.

savremen ukus. Pesme nekih pesnika iz Trećeg doba nisu unete zarad mode, i onog što je u tim

pesmama senzacionalno, seksualno, kriminalno, nego zato što u tim pesmama ima pravog

pesništva. Merila nije primenjivao kruto jer je ipak reč o mladoj lirici, vodio računa i o dobu u

kojem je pesma postala, pa se od npr. Branka ne može tražiti da ima Dučićev stil; izbegavao

zamke “lične jednačine”; iako je skoro sve pesnike A. poznavao, polovina bila i u životu,

ravnodušan je prema ličnostima pesnika, kao i prema lokalnom rodoljublju, ko je najbolji.

Oslanjao se na teorijsko-književnu analizu pesama, za svaki izbor može dati objektivne razloge.

Čuvao se i opasnosti od pesama koje pod naročitim uslovima izgledaju lepše, npr. one koje su

stavljene u muziku, ili pesme koje su ispevane u nizu sa drugim pesmama, pa u njemu imaju

pun smisao i lepotu, npr. Đulići, ili pesme koje su kopije tuđih pesama. To su sve greške od

lične jednačine, mada u svakom izboru ostaje deo subjektivnog; ukus je rezultat ličnih

iskustava. Ima mesta i za tuđu antologiju, ko nije zadovoljan.

IV - u drugom izadnju umetnuo nov paragraf (VI), gde kaže da bi mu bilo žao da se u izboru

raziđe s pesnicima; sastavljao je antologiju po svom ukusu iza kojeg teorijski stoji. Neće davati

pojedinačne ocene o pesnicima.

Raspored: drugačiji nego u drugim antologijama, odustao čak i od hronološkog reda, gde bi

pesnici bili poređani po godinama rođenja, jer ne odgovara cilju A, pa bi stavio jednog pored

drugog pesnike koji nemaju ničeg zajedničkog, pa bi to kvarilo umetnički utisak. Dosledno

estetičkom načelu, da A. i kompozicijom bude umetnička, “zaokrugljeno umetničko delo”.

Zato je od hronološkog reda zadržao samo podelu na tri doba, a u okviru njih

raspoređivao slobodno. Pesme su “slagane u akorde”, neprekidnu melodiju, a primer, redak,

našao je u Zlatnoj riznici engleske lirike od Polgreva. Bliža merila rasporeda je teško ukratko

reći, tu su načela sklada i kontrasta, motivi, stil, vrlo često osećajni ton, ponekad metrika,

dužina, prikladnost za početak i kraj pojedinih doba.

Čak su i Uvodna (Hajmo, o muzo, Dučić) i Završna pesma (Pesnik i pesma, Mileta Jakšić)

izabrane ranije, samo kao lepe, a urednik je kasnije video da jedna bude na početku, druga na

kraju. Dakle, uvek je pesme birao samo po njihovoj apsolutnoj lepoti, ali je cilj slaganja opšti

estetički utisak. Utvrđivanje teksta: tu spadaju i pitanja o jeziku, pravopisu i interpunkciji,

držao se načela da se što je moguće više poštuju tekst i navike samih pesnika, ali je očite

pogreške i nemarnosti ispravljao.

Deveta, završna glava: nije sastavljao A. ovako strogo estetički, i visokim merilima, samo

zbog umetničkog uživanja čitaoca, nego da pruži i svu korist koja se za vaspitanje ukusa i

duše može očekivati od dobrog pesništva. I najširem krugu čitalaca treba davati samo ono što je

najlepše. Prvo je u nizu dela iz srpske književnosti koje će MH godišnje izdavati, kao što to već

čini SKZ sa hrvatskim piscima. Ostalo rekao u ogledu o Jugoslovenskoj umetnosti.