Roganović Gordana

VŠSSOV Kikinda

Predavanje 1/1

KRATAK PREGLED ETNOKOREOLOŠKIH ODLIKA IGARA/IGRANJA VOJVODINE

Bačka – Srbi „bačvani“

Prilike za druženje:

- Svadba ( predverenički, verenički, svadbeni i posvadbeni period)

- Devojački vašar u Somboru ( skup mladića i devojaka na kome se vršila prosidba)

- Božić- Poklade- Uskrs – Uskršnji post kada je crkva zabranjivala

igranje, mladi su odlazili van seoskog atara ili kod zapisa, u okviru skupa koji se nazivao na šapac, na bubalice, ili su ga prosto nazivali idemo u cveće

- Duhovi – Trojica- Seoske slave (na Veliku ili Malu Gospojinu,

Preobraženje, Spasovdan) - Prela- Sela- Žetva- Seoske igranke- Nedeljom u kolu

Obredne igre

Do sredine XIX veka, sela su obilazile kraljičke povorke (kada su Srbi u pitanju), međutim, kod Bunjevaca i Šokaca su se duže zadržale - u Bačkom Bregu i Bačkom Monoštoru

i danas ih pamte. Kada je reč o lazaricama i dodolama, kao i u većini srpskih krajeva, su preuzele ciganke – usled toga se dešava da kazivači mešaju ove povorke (pri tom mislim na melodiju i tekst). Ipak, sećanja o dodolama su mnogo svežija u sećanju ispitanika, a ujedno se može reći da, usled toga kazivači opisuju radnje koje vrše dodole i pesmu (tekst i melodiju) koje su pri tom pevale. Kao termin lazarica danas se u suštini prepoznaje kao veče uoči Lazareve subote, kada se pale vatre koje deca i mladi preskaču, gde se i kaže: „palimo lazaricu“. Koledarske povorke1 su „zamenjene“ povorkama Korinđaša, Vertepa ili Zvezdara, usled crkvenih zabrana su izobičajeni krajem XVIII veka. Bile su poznate pokladne maskirane povorke, najčešće nazivane mačkare.

Kada se govori o životnom ciklusu, u većini krajeva Bačke, ali i u celoj Vojvodini, poznato je Mladino kolo, izvođeno po dolasku u mladoženjinu kuću. Igra pripada tipu devojačkog kola2, s tim što se kolo igra „samo napred“ (misli se na poslednja četiri takta igre, koja se prema opšte-poznatoj „šemi“ izvode i sa igranjem u mestu, odnosno vraćanjem u levu stranu)3. Melodija je praćena poznatim stihovima čika Jove Zmaja Selo sunce, palo veče – na isti „napev“ pevaju se i stihovi Sniska streja, visok đuvegija, odnosno Kisel vode, i kisele čorbe.

Mesta za igru

na roglju (ćošku)

na ulici

u kafani

u zanatlijskim domovima

u seoskom dvorištu

1 Prema dosadašnjim podacima iz terenskih istraživanja i pisanih izvora, u Bačkoj se termin koleda ne prepoznaje, za razliku od susednog Banata (o tome videti u delu o etnokoreološkim odlikama igara u Banatu). 2 Karaktersističan igrački obrazac od osam igračkih taktova (videti u delu o Etnokoreološkim odlikama igara iz Centralne Srbije).3 Op. cit

van seoskog atara na specifičnom mestu koje svako selo ili mesto ima (npr. Dudova šuma, Dudara, Vašarište, Ciglana...)

kod zapisa

u kafanama

salama za igru

hoteli4

Pratnja igrama

Troglasne gajde, tambura samica, tamburaški orkestri, harmonika, ljudski glas ( u obredima, kao i u kolima kada su se pevale tzv. Poskočice ), svirale, okarina...

Stil igre

Kada se govori o Bačvanima, i njihovim odlikama i karakteru u igri, moglo bi se reći da u sebi sadrže elemente koji su zastupljeni i u sremačkom i u banatskom maniru izvođenja. Kada se „zaigravaju“ i „zagrevaju“ igra se lagano, čak pomalo i lenjo, bez mnogo ukrašavanja koraka. Međutim, kako se muzičari „rasviravaju“ i ubrzavaju tempo izvođenja, Bačvani počinju da se „otkravljuju“ i razigravaju sa sitnim poskocima koji čak mogu da se okarakterišu u neku ruku i kao neočekivani ili nelogični, jer se pojave u trenutku kada se, u muzičko-akcenatskom smislu ne očekuju, kao da im tu nije mesto! Naime, postiže se određena vrsta „aritmije“ i nepoklapanja pokreta tela sa muzičkim akcentima, prilikom poskakivanja u toku ukrašavanja obrazaca5. U igri se često mogu naći udarci slobodne noge o zemlju, a veoma često taj udar biva u karakterističnom u kontra-ritmu, slobodna noga se često uvija napred ili nazad, oko noge na kojoj je

4 Misli se na veća mesta u Bačkoj: Novi Sad, Subotica, Bečej, Senta, Sombor... 5 Imala sam priliku da posmatram igrače/a iz Srbobrana na smotrama izvornog folklornog stvaralaštva – pojava je primećena u izvođenju parovne igre.

oslonac i težište, veoma često je igrač oslonjen i na obe noge u igri istovremeno, prilikom čega je ili jedna noga malo ispred druge (starija) ili su u istoj vertikali, ali je jedno koleno povijenije (skraćenije) u odnosu na drugo – tako da se stiče utisak da je igrač više oslonjen na nogu sa „ukrućenijim“ odnosno, manje skraćenim kolenom. Položaj takvog skraćivanja kolena desne ili leve noge se neprimetno smenjuje – sa jedne na drugu nogu, a tome treba dodati da se pri tom pokretu, igrači gotovo uopšte ne odvajaju od zemlje. Improvizacija u igri je ipak primerenija muškarcima, međutim, i žene su bile aktivne u igri, te su upotrebljavale sitne i gotovo neprimetne preplete nogama, blago izbacivanje slobodne noge ispred ove na kojoj je bio oslonac... Može se tekođe reći da je u igri prisutna prefinjena energičnost, treperavost celog tela, razigranost i veselje, praćeno nadvikivanjem i pocikivanjem jednih prema drugim (bili su rasprostranjeni i „bezobrazni“ povici koji su spevani u stihovima, a u kojima se rugalo na nečiji račun, prepevavali događaji iz lokalne sredine, bilo da se radi o poreljubi, zaljubljenosti ili nečijem lopovluku, škrtosti, cicijaštvu ...) Takve kratke pesmice – često nazivane poskočice ili podvišice, u neku ruku su bile i sredstvo komunikacije među meštanima u kolu ali i onima van kola.

Ove dve, do mene

obadve su ljubljene...

Ove dve do mene,

obe nose kecelje...

Bačvani vole da se, kako oni kažu - „kere“, da smišljaju razne duhovite i dovitljive komentare, praveći smicalice jedni drugima – naravno sve u šali, a to se svakako oslikava i odražava na šarm u igri, tako da se nadmetanje u šali i pesmi, nastavlja i nadmetanjem u igri.

Oblik – formacije igara

Kao i u igrama Banata i Srema, osnovne karakteristike povezivanja igrača se vide u zatvorenom i otvorenom kolu - igrači su u kolu čvrsto povezani, žene svoje ruke, povijenih laktova stavljaju muškarcima na ramena, muškarci se hvataju za ruke, prislonjene na leđa žena; često se dešava da igraju zagrljeni, kao i za ruke spuštene dole. Pored toga, muškraci su hvatali žene i za pojas.6 U parovnim igrama se igrači drže za ruke spuštene dole ili se hvataju za ramena ( zatvoren par ), manje je zastupljena forma otvorenog para (koliko znam, samo u jednoj od mnogobrojnih varijanata Cigančice), zatim trojke gde igrač ima dve igračice sa svoje desne i leve strane. Njihovo početno držanje je istovetno kao gore opisano držanje u kolu, s tim što leva saigračica hvata njegovo desno rame svojom desnom rukom, dok on nju drži iza leđa levom rukom, hvatajući njenu levu ruku, takođe povijenu u laktu – istim primcipom su povezani desna saigračica i muškarac, ali suprotnom rukom. U toku igre logovac koja je karakteristična za ovu formaciju, događaju se različite promene u načinu povezivanja, uz raznovrsne promena mesta kod igračica kroz tzv. „mašnu“ ili okretanje igračica oko svoje ose, pa čak i kroz privremeno odvajanje u formaciju para - za to vreme druga igračica igra sama... U repertoaru koji pripada dečjem folkloru, zatupljeni su zaista veoma raznovrsni oblici: kapija ili vrata kola, dve naspramne vrste - linije, kolo sa solistom u centru kola, kolo sa solistom izvan kola, zatvoreno i otvoreno kolo...

6 Teren – Sombor, Parage. Kod Bunjevaca se naziva „igrač“