O TI I JAPrimena modela Transakcione analize na jednu ličnu potragu

Piše: Arja

Objavljeno na: http://izagranice.blogspot.com/2009/12/ta-ja-sam-ok-ti-si-ok.html

Transakciona analiza - TA je teorija strukture i dinamike ličnosti i ljudske komunikacije, koju je razvio psiholog Erik Bern. Naziv je dobila po jednom od svojih osnovnih pojmova, pojmu transakcije, pod kojim se podrazumeva osnovni komunikacijski čin u kome dve osobe razmenjuju poruke kako na socijalnom, tako ina psihološkom, najčešće podsvesnom nivou.

Verujem da TA pruža zaista veliku pomoć ne samo psiholozima i terapeutima, već i nama laicima, u pokušaju da ostvarimo veću autonomiju ličnosti, svesniju egzistenciju i – podjednako važno, nerazdvojivo od bilo kakve potrage – svesniju komunikaciju/transakciju jedni sa drugima.

Naredni tekst će se ukratko pozabaviti osnovnim konceptima transakcione analize uz pokušaj njihove primene na neka pitanja, koja se danas postavljaju pred čoveka moderne civilizacije. Nekoliko reči o ROD-u, igrama, scenarijima, reket-osećanjima,kuponima, skripitma, diskauntu.

Ego stanja

TA polazi od činjenice da čovek na svom sadašnjem razvojnom stepenu ne poseduje integralni identitet i u njemu razlikuje tri osnovna ego-stanja, često veoma različita jedna od drugih. Prelazak iz jednog u drugo osnovno ego-stanje se ponekad odvija iz trenutka u trenutak i prati ga promena gestikulacije, izraza lica, načina izražavanja, položaja tela - gotovo kao da su u pitanju potpuno odvojena bića. U svakom čoveku postoji „mali čovek“, kakav je bio sa tri-četiri godine, ali i njegovi roditelji. Prema TA, ova dva ego-stanja su zasnovana na „moždanim snimcima o stvarnim iskustvima unutarnjih i spoljnih događaja, od kojih su se najznačajniji odigrali tokom prvih pet godina života.“ Postoji i treće stanje, koje se kvalitativno razlikuje od ova dva – Odrasli.

Jednu od osnova, na kojoj se zasniva strukturalni opis Deteta i Roditelja u vidu mentalnih zapisa, predstavljaju istraživanja Vildera Penfilda o pohranjivanju sećanja. Penfild je putem eksperimenata došao do nalaza, koji ukazuju da sve ono što je pohranjeno u našoj svesti može biti „ponovo odigrano“ u sadašnjosti. Međutim, u svesti se ne registruje samo protekli događaj, urezan u detalje, već i osećanja, koja su ga pratila, naše reakcije na njega. Oni su nerazdvojivo povezani i jedno se ne može prizvati bez drugoga. Stimulans koji priziva sećanje se može javiti i u vidu mirisa, melodije, pogleda u prolazu, neke situacije, izbora reči sagovornika i izazvati stvaran osećaj. Ako svoje misli ne usmerimo na njega, ne pokušamo da premotamo film, nećemo se setiti gde smo

2

osetili taj miris, čuli tu melodiju, niti osvestiti to sećanje, ali će osećaj biti stvaran.

„Profesor Vilder Penfild, čuveni kanadski neurofiziolog i neurohirurg, došao je do svojih otkrića u vezi sa sposobnostima ljudskog mozga gotovo sasvim slučajno. Tokom obavljanja operacija na otvorenom mozgu, sićušnim elektrodama je stimulisao pojedine regije mozga s ciljem da pronađe moždane oblasti koje su odgovorne za izazivanje epileptičnih napada kod pacijenata. Na svoje zaprepašćenje, pronašao je da, pri stimulisanju pojedinih ćelija mozga, njegovi pacijenti odjednom postaju sposobni da se savršeno tačno prisete svojih iskustava iz prošlosti. Pacijenti su naročito naglašavali da to nije bilo samo prisećanje, već stvarno ponovno proživljavanje celokupnog iskustva koje uključuje sve čulne doživljaje. Iskustva koja su izbila na površinu sećanja, bila su u opsegu od nedavnih, pa sve do onih koja su sedogodila i tri-četiri decenije ranije.

Zaključak dr Penfilda je da čovek poseduje savršeno sećanje u svakoj moždanoj ćeliji, ili grupi ćelija, na događaje iz prošlosti i da će se, ukoliko smo u stanju da pronađemopravi stimulus, pred nama odigrati ceo film.“ http://www.emagazin.co.yu/clanak.asp?id=936 (Uporedi sa izveštajima posle kliničke smrti o premotavanju filma kao i sa praksom rekapitulacije.).

Roditelj Pojam Roditelja u smislu TA ne treba izjednačavati sa pravim roditeljima, mada oni u najvećoj meri učestvuju u njegovom formiranju. Ego-stanje Roditelja čine mentalne trake, koje su ’snimljene’ u periodu do otprilike pet godina i koje su pohranjene bez svesne obrade. U ovom periodu života dete nema moć da svesno obradi materijal, zauzme kritički stav prema njemu, odbaci ga ili se svesno složi sa njime. Podacisnimljeni u Roditelju imaju vrednost „činjeničnog materijala“.

Na ovim trakama su snimljeni prekori, osmesi, podrška i bezbrojna „ne“, običaji i principi, koje dete prikuplja iz svoje okoline. Takođe i životni principi: „Pojedi uvek sve iz tanjira“, „Nikada nemoj lagati“, „Podeli igračke sa drugarima“, „Nikada neveruj ženama/ muškarcima/ policajcima“...

Ako razmislimo o tome da je ovaj prijemnik neprestano uključen, to bi nam moglo dati približnu sliku o obimu materijala koji je pohranjen u Roditelju. Takođe, nezavisno da li su ovi snimci etički opravdani ili ne,

3

da li su korisni ili štetni za dete, oni imaju vrednost Istine. Za dete, a i Dete, to je „činjenični materijal“.

Mada bismo možda bili skloni da Roditelju pripišemo negativno značenje i da počnemo da razmišljamo kako da kao vaspitači smanjimo obim „snimljenog materijala“, on je u stvari neophodan za opstanak. „Ne diraj ringlu“ i „Ne pretrčavaj preko ulice“ su važni za ostanak u inkarniranom stanju. Naravno, bilo bi veoma dobro da razmislimo o izrazima tipa „od blata ćeš da me praviš“, „ne gledaj toliko uTV, oslepećeš“ i slično.

Podjednako je važna i psihološka čvrstina i začetak integriteta koju pruža Roditeljski snimak. Po mom najdubljem uverenju, priroda ne stvara nekorisne i štetne stvari, pogrešna može biti samo njihova upotreba. Detetu je potreban odgovor na njegove aktivnosti, ono ga i traži, i rekla bih da je od pokušaja da se ukloni „ne“ iz rečnika neuporedivo važnija svesna/osvešćena komunikacija, pomoć u stvaranju zdravog Odraslog i ohrabrivanje da se kasnije preispitaju „snimci“ – čak i ako to dovodi u pitanje naš sopstveni, roditeljski, pogled na svet. Naravno, podjednako je važno obezbediti i mnogo srećnih i bezbrižnih snimaka u Detetu, uživanja u igri iistraživanju nepreglednog sveta oko sebe.

Međutim, i kao roditelji a i kao odrasli sa svojim Roditeljem, možemo razmisliti o tome da mnoga „ne“ izrečena i primenljiva u sasvim konkretnoj situaciji često dobijaju vrednost apsolutne istine koja kasnije može ugušiti spontanost samo-ispoljavanja. Tomas Haris navodi bezazlen ali odličan primer sa „nikada ne stavljaj šešir na sto i kaput na krevet“. Posle decenija života sa ovim neispitanim principom, žena je najzad upitala majku „Zašto?“ i saznala da su u vreme majčinog detinjstva neka deca iz susedstva bila zaražena vaškama i da joj je rečeno da ne stavlja šešire na sto i kapute na krevet. Naravno, razumno, a pretpostavljeni emocionalni naboj, koji je situacija nosila, može da da odgovor na trajnost i snagu snimka koji je prenet čak na sledeću generaciju u vidu apsolutne istine. Ovo takođe može pružiti i osnovu za preispitivanje mnogih običaja, verskih ili kulturoloških dogmi i pravila po kojima živimo.

Možda bi mnogo ’problematičnija’ od roditeljskog snimka bila navika da se nastavi sa ’snimanjem’ „istina“ posle za to predviđenog životnog perioda, navika, koja severovatno takođe stiče u ovom osetljivom dobu.

Ne treba zaboraviti da kao roditelji mi prvo ne pamtimo sami sebe, imamo svoja sopstvena mnogostruka Ja, sopstvena ego-stanja i sopstvenog Roditelja/Dete, jer ovo

4

je snimak za čitav život, uvek spreman da bude reprodukovan.

Dete Spoljni događaji se registruju kao činjenično stanje u Roditelju, ali se istovremeno registruju i unutrašnji događaji - osećanja koja ih prate – u sledećem delu našeg bića: Detetu.

Razmislimo o tome da dete ne raspolaže nikakvim alatima za svesnu obradu materijala sakupljenog iz okoline. Ono još uvek ne govori. Njegov gotovo jedini odgovor na podsticaje iz okoline u tim prvim godinama života su emocije: radost, ugodnost, strah, reakcija na zlovoljan pogled, glad, osećaj bespomoćnosti, bezbrižnost, ljubav, sigurnost, poniženje. Naše Dete čine pohranjene reakcije, emocije izazvane podsticajima iz okoline. Doživljaji iz detinjstva su primljeni detinjom, još neizdiferenciranom svešću, praćeni dečijim emocijama, i naša sećanja iz tog ranog perioda nisu samo „informativna“, već u sebi nose atmosferu, emotivne naboje, nose čitavu sliku o svetu, doživljaj sveta, jednu drugačiju percepciju stvarnosti, koja u nama egzistira nenarušena paralelno sa našom „odraslom svešću“.

Kako se formira Dete? To je situacija malog bića, u fizičkom i emocionalnom smislu potpuno zavisnog od okoline, koje se suočava sa genetskim snimcima sa jedne strane i stalnim zahtevima okoline sa druge, da te genetičke zapise obuzda, što je praćenimnagradom u vidu priznanja i kaznom neodobravanja.

Prema Harisu, „preovlađujući nusproizvod ovog obuzdavajućeg vaspitnog procesa su negativna osećanja. Na bazi ovih osećanja mali čovek rano donosi zaključak: JA nisam OK. Ovaj zaključak i učestalo doživljavanje jadnih osećanja koja su dovela do njega potvrđuju ga i zauvek se registruju u mozgu i ne mogu se izbrisati. Prema Harisu, „ovaj večiti snimak predstavlja zaostavštinu svakog deteta, čak i deteta dobronamernih i ljubaznih roditelja, punih ljubavi. Jer problem stvara situacija izdetinjstva a ne volja roditelja.“

U transakcijama (komunikaciji) se Dete može javiti u svakom trenutku, kada situacija, gest, bilo kakvi spoljni podsticaji izazovu reprodukciju snimka. Najčešće tada posežemo za omiljenom „igrom“, osećanja nas nadvladavaju, a bes/osećaj poniženja/strah/povlačenje prevladava nad racionalnom procenom situacije.

Ego-stanje Deteta treba odvojiti od našeg sećanja na sopstveno detinjstvo i sebe kao dete. Iako su u Detetu pohranjeni i svi oni srećni trenuci bezbrižnosti i lakoće, nesputanog ispitivanja i stvorenim konceptima neometenog doživljavanja sveta, reakcije našeg Deteta po

5

pravilu nisu autonomne. U transakciji „Gde je otvarač za konzerve?“ odgovori: „Tamo gde uvek stoji.“/“Jesi li ti slep, pred nosom ti je.“ su reakcije Deteta, koje u situaciju gde se traži informacija (Odrasli) „učitava“ prekor (pospremi za sobom, nikada ne znaš gde su ti stvari, da nema mene, glavu bi jednom izgubio) i reaguje emocionalno obojenom reakcijom ne na aktuelnu situaciju(traženje informacije) već na reprodukciju svog starog snimka.

Kada prestaje stvaranje ovih zapisa? Stavovi o tome se razlikuju, a moje je laičko mišljenje da se stvorena struktura stalno osnažuje novim podsticajima ukoliko je neosvestimo i ne uspemo da izgradimo zrelog

Odraslog Naše predstave o pojmu odraslosti možda mogu da zamagle poimanje ovog ego-stanja. Njega ne karakterišu same aktivnosti, već način pristupa tim aktivnostima. Igre i životni skript „snimljen“ u detinjstvu mi nastavljamo da ponavljamo u izmenjenim okolnostima života odraslih u vezi sa poslom, emocionalnim vezama, pogledom na politiku, svakodnevnim transakcijama čak i o veoma ozbiljnim temama, naravno i u radu na sebi. Za transakciju koja je bazirana isključivo na jednom od ova dva stanja (upecano Dete/Roditelj) je zajednička mehaničnost i nedostatak svesti o istinskoj koristi koju transakcija treba da ispuni: najčešće emocionalni kuponi (čitaj: pažnja, odn. energija) za Dete i/ili ‚umirivanje’ Roditelja.

Činjenicu da reakcije iz ova dva ego-stanja nisu slobodne, da nisu bazirane na opažanju stvarnosti, već na daunlodovanim programima, ne poznaju i ne koriste samo psiho-terapeuti sa ciljem da pomognu ljudima. U nastavku sledi kratak tekst o uticaju propagandnih poruka i korišćenju psihologije u kreiranju marketinških kampanja:

Informacija kao senzacija Dr Slavko Kovačević

http://www.dsleader.com/informacijakaosenzacija.html

"Informacija je moć samo ako je "u oblandi mudrosti". Još je Konfučije rekao da je čovek izgubljen ako samo prima informacije, a ne razmišlja. Za one koji se bave tržišnim komunikacijama, ovo je višestruko koristan savet. Novo vreme donosi i nove potrebe. Činilo se da je glavni zadatak promotivne poruke - preneti informaciju i uticatina stavove primaoca. (Kao što ćemo videti, izgleda da je cilj ovih kampanja smanjiti to visoko vrednovano razmišljanje na najmanju moguću meru. Prim .autor).

6

Proučavanjem psihološkog statusa primaoca poruke i detaljnijim sagledavanjem seta njegovih potreba u vezi sa promotivnim informisanjem, pokazalo se da postoji vrlo izražena "nova" potreba! Potreba za zabavom i doživljajem! Mada se na neki način podrazumevalo da je propagandna poruka uvek morala imati visok stepen atraktivnosti, tek dodatno istraživanje je otkrilo da se u ovoj potrebi krije suština efikasne propagande. Razlog je za psihologe očigledan. Prema transakcionoj analizi, u svakom od nas stalno su prisutna tri ego stanja: roditelj, odrasli i dete. Ako pojednostavimo: roditelj je zadužen za moral (vrednosni stavovi), odrasli za racionalne, pragmatične odluke, a dete za emotivni doživljaj stvarnosti. Ovome svakako treba dodati konstataciju da je emotivni kompleks (dete) ubedljivo najjači i da (iako je pod kontrolom) dominantno utiče na naše stavove, procene kvaliteta ljudi i proizvoda. Za nas iz marketinga najvažnije je da shvatimo da je dete odgovorno za više od 2/3kupovnog ponašanje i navika.

Osnovni oblici promotivnog komuniciranja Propaganda je oduvek bila pozornica tržišne privrede. Izbor kreativnog izraza zavisio je od razumevanja dubine i načina dejstva promotivne poruke. Do sada su se iskristalisala četiri osnovna oblika promotivnog komuniciranja. Propagiranje prvog oblika zasniva se na informacijama. Govori se samo pozitivno i prezentuju se funkcionalne koristi proizvoda (usluge). Drugi oblik uključuje obećanje. Obećanje je formulisano kao tvrdnja koja nagoveštava neku posrednu (ali najvažniju!) korist za kupca: poruke o sapunu (ili kremi za lice) nisu samo poruke o čistoći, već pre svega o lepoti i mladalačkom izgledu. Ko jede našu čokoladu nije samo sit, već je zadovoljan, dobro rapoložen i poslovno uspešan! Mačo-cigareta obećava uspeh kod žena, a parfem osvajanje poželjnog muškarca. Treći oblik propagandne komunikacije upućuje na sugestiju ili posredno zaključivanje primaoca poruke. Pokazalo se da u ovom obliku propaganda mora da ima izuzetno kvalitetnu dosetku, jer tek kreativni, dobro smišljeni podsticaj dovodi posmatrača do željenog zaključka. Visa nas u svojim oglasima za kreditne kartice velikim naslovom navodi da razmislimo zašto je Ameriken Ekspres kreditna kartica zelene boje (zavist) (Koju ćete izazvati ako koristite datu platnu karticu– „ja imam više igračaka od tebe“ Prim. autor)“.

Možemo eventualno razmisliti o tome na koji način naša daunlodovana ego-stanja koriste oni koji se bave manje bezopasnim aktivnostima od proizvodnje i prodaje sapuna. „Moramo zaštititi svoju otadžbinu od ... (dodati po nahođenju)“ je snažan poziv za Roditelja i mada svoje ishodište ima u benignoj igrici „zar nije strašno“,

7

posledice na kolektivnom nivou su daleko od benignih.

Šta je onda Odrasli? TA definiše ego-stanje Odraslog kao „autonomno i usmereno na objektivnu procenu realnosti. Ponašanje Odraslog je zasnovano na prikupljanju činjenica i obradiinformacija. Taj koncept karakteriše nepristrasnost“.

Bio bi pogrešan zaključak da je cilj harmoničnog razvoja ličnosti gašenje naša preostala dva ego-stanja. Blokirano Dete vodi do gušenja kreativnosti, nemogućnosti da se izrazi spontanost i bliskost i uživa u jednostavnim životnim radostima. Kako kaže Haris „Kreativnost (stvaralaštvo) nastaje kao Odrasli iz radoznalosti Deteta. Dete stavlja na raspolaganje svoje ‚hoću da’ (podsticaj) Odrasli određuje ‚kako se’ (način).“

Na sličan način, činjenični materijal pohranjen u Roditelju oslobađa naš operativni sistem - nećemo imati potrebe da analiziramo termičke procese da bismo znali da netreba da stavimo ruku na vrelu ringlu.

Takođe, prema TA-analitičarima blokirani Roditelj je stanje karakteristično za čoveka bez savesti. Prema Harisu „ovo je tipično za psihopatu, osobu koja u nekom periodu rano u životu napusti prvi osnovni stav „Ja nisam OK – ti si OK“ i zauzme nov, „Ja sam OK – ti nisi OK“. (...) Takva osoba za svoje sadašnje transakcije nema na raspolaganju nikakve trake sa podacima u vezi sa društvenom kontrolom, odgovarajućih „treba“ i „ne treba“, kulturnih normi ili onoga što se u izvesnom smislu može odnositi na savest. Njegovim ponašanjem upravlja njegovo Dete, koje zbog zamućenog Odraslog manipuliše drugim ljudima u svoje sopstvene svrhe.“

Hodanje bosonog po toplom pesku preduzima naše Dete, osećajući pri tome čistu radost u kretanju i dodiru. Na žalost, kao što smo videli, marketinški stručnjaci su preuzeli vaspitavanje naše (odrasle) Dece nudeći im surogate za ovu bezbrižnost i spontanost.

Mora da je sa onim trakama, koje se odnose na savest, nešto krenulo naopako.

Ukratko rečeno, funkcionisanje iz stanja Odraslog je karakteristično za osobu koja je potpuno svesna svojih resursa - kao i tereta koji vuče za sobom - i koja je u stanju da njima autonomno upravlja, da slobodno odlučuje iz kog ego-stanja će reagovati, da misli, ponaša se i oseća u odnosu na ovde i sada.

8

Čista utopija. Ili nije?

Struktura ego-stanja

Vratimo se još jedanput na situaciju iz našeg detinjstva, iz koga smo bez mnogo svesne obrade poneli svoje činjenične, vrednosne i emocionalne pakete, koji su i danas spremni za reprodukciju. Naši roditelji nisu uvek bili isti. Dobijali smo ljubav i brigu, utehu i lepe priče pred spavanje, ali i neodobravanje, prekore, naredbe. Nismo uvek na isti način reagovali. Nekada bismo se prilagođavali i slušali, verujući tim bićima od kojih je dolazila ne samo briga za naš telesni opstanak, već i podjednakovažna emocionalna toplina.

Telesni dodir, milovanje i toplina za dete ne igraju samo sporednu ulogu koja će mu kasnije u životu pružiti nešto veću emocionalnu stabilnost. Relativno česte pojave marazma (gr. – čiljenje, gašenje; potpuna fizička i umna iznemoglost) u sirotištima, koji kod ove dece vodi do fizičkog kopnjenja, pa i fizičke smrti, mada su sve fizičke potrebe zadovoljene, ukazuju da emocionalne potrebe dece i potrebe zadodirom gotovo imaju veze sa opstankom.

Naša poslušnost je obezbeđivala nagradu u vidu odobravanja, emocionalne energije, isto toliko potrebne kao i hrana. Međutim, nešto kasnije smo ustanovili da i neposlušnost daje zanimljive efekte. U najmanju ruku ona je obezbeđivala da se naši prezaposleni roditelji zainteresuju za nas, makar i u neodobravajućem maniru.

Na ovim relacijama se veoma često razvijaju složene psihološke igre, koje ponekadodređuju načine interakcije za čitav život.

Suprotnosti ljubavi i strogosti, podrške i kazne, pohvale i neodobravanja, koje se javljaju u svakom procesu vaspitanja, se grupišu u relativno kompaktne celine negujućeg i kritičnog Roditelja, sa svim mogućim raznolikim nijansama. Sliku kritičnog Roditelja će upotpuniti sve osobe od autoriteta koje smo kasnije sretali: vaspitači i nastavnici, starija braća i sestre, drugovi do čijeg smo mišljenja držali i čiju smo pažnju tražili. Ti obrasci se kasnije prenose na primer na pretpostavljenog čije priznanje priželjkujemo i čijeg se prekora/kazne/gubitka ljubavi plašimo. Mada svet rada i učenja pripada svetu odraslih, ove reakcije su karakteristične za Dete, jer bi naš Odrasli – da nije zamućen – znao da nećemo postati ni bolji ni gori ljudi zbog onoga

9

što neko drugi misli o nama.

Transakcija: A: „Sigurno neću uspeti.“ B: „Ma, ne budi lud, biće sve u redu.“ mada ostavlja utisak svesno date podrške, u stvari potiče iz negujućeg Roditelja. Ona nijebazirana na objektivnoj proceni podataka i situacije.

U transakcijama je kod reagovanja iz ego-stanja kritičnog Roditelja pokušaj uspostavljanja kontrole obično prilično vidljiv, ali mnogo manje uočljiv kod negujućeg Roditelja. To je situacija davanja pažnje (čitaj energije), pohvale, podrške, utehe za nisam-ok Dete i vezivanja time tog Deteta za sebe, čineći ga bilo zavisnim ili nedelotvornim. Ponekad je ovakva vrste podrška neophodna ljudima koje volimo, ali tu odluku može da donese samo Odrasli. Kao i kritični, i negujući Roditelj reaguje automatski i neautonomno. Da li je negujući Roditelj samo jednostavna reprodukcija starog snimka, da li je to jedini način koji znamo da pomognemo ljudima koji su nam dragi ili ga podsvesno koristimo, da bismo manipulisali drugima, uspostavili kontrolu i okrenuli situaciju u svoju korist, na to možemo dati odgovor samo svako za sebe, u pokušaju da korak po korak pređemo sa neosvešćenih transakcija na mnogo svesnijukomunikaciju/interakciju sa drugima.

Ego stanje Deteta takođe nije jedinstveno. TA razlikuje poslušno/adaptirano i neposlušno/buntovno dete, oba kao stanja zavisna od Roditelja. Oba nastaju kao posledica podsticaja iz okoline u detinjstvu i u većini ljudi su oba i pohranjena.

Međutim, pored ovih komponenti, postoji i deo naše ličnosti u kome su sačuvani - ako su sačuvani, naravno, i ako nisu zatrpani – prirodni, nesputani osećaji, spontanost i istinski autentičan doživljaj sveta. Za razliku od preostale dve strukture takozvano slobodno Dete je stanje autonomno od Roditelja. (da li bi ovo moglo da ima veze saGurdjijevljevom suštinom?).

Pored mnogih sećanja na vaspitni proces većina nas verovatno ima i sećanja na trenutke potpune bezbrižnosti, kada smo bili sami, sebi dovoljni i potpuno u skladu sa svetom oko sebe, osećaj koji smo kasnije retko uspeli da ponovimo. Sanjamo o tom našem slobodnom, autonomnom detetu kao o izgubljenom raju. Ipak, pre nego što povratak u ovo stanje postavimo kao cilj, možda bi bilo dobro da pročitamo još jedanput tekst o propagandnim porukama i prisetimo se koliko nagoveštaja ovih slobodnih, nesputanih pokreta i osećanja gledamo u reklamama. One su jasno usmerene upravo ka našem autonomnom Detetu, obećavajući mu da će ponovo biti slobodno ... ako pije dovoljne količine Coca-Cole. Naše Dete je i pije.

10

„Dete u nama traži sigurnost. Dete hoće da zna da će svakog jutra izaći sunce, da će Majka uvek biti tamo, da će „loš čovek“ na kraju dobiti svoje. Samo (zreo) Odrasli može da prihvati činjenicu da nema uvek sigurnosti.“ (Tomas Haris).

Izgleda da slobodu našem „slobodnom“ Detetu može da vrati samo Odrasli.

Ova osnovna ego-stanja se nalaze u gotovo svakom (normalnom) čoveku, obojena bezbrojnim nijansama i stoje u različitim odnosima. Prema TA, sva su i potrebna. Koliko god da je Odrasli poželjno stanje, jer će nam omogućiti donošenje pragmatičnih odluka, ukoliko je prejako naglašen, to često pruža profil čoveka perfekcioniste, bez mnogo spontanosti, koji živi po ustaljenom dnevnom rasporedu,bez mogućnosti da ostvari bliskost sa drugima i istinsku kreativnost.

Na sličan način, pojava buntovnog Deteta ne spada u najsimpatičnije trenutke provedene sa našim poznanicima. Međutim, možda samo buntovno Dete može da pozajmi emocionalnu energiju Odraslom da bi ovaj uspeo da umakne kontroli i ostvari istinsku autonomiju. Sa druge strane, ako je prenaglašeno i ako su njegove aktivnosti automatizovane i neosvešćene, pogotovo ako je u centru reakcija neka od psiholoških igara, dobićemo borca protiv celog sveta, koji će isterivati pravdu u svakojsituaciji, sam protiv svih, vrteći se najčešće u krug.

Ova ego-stanja su naši resursi ili tereti u zavisnosti od toga kako baratamo sa njima. Da li smo u njihovoj vlasti putem neosvešćenih mentalno-emocionalnih procesa i skripta ili smo u stanju da njihov potencijal stavimo na raspolaganje zreloj svesti.

***

TA-analitičari tvrde da Odrasli počinje u naznakama da se formira već sa deset meseci, kada dete po prvi put počinje da otkriva da je u stanju da nešto učini iz sopstvene svesti i sopstvene, jedinstvene sposobnosti razmišljanja. Ovo stanje je još uvek veoma krhko i još dugo će ga biti lako nokautirati naredbama iz Roditelja ilistrahom Deteta. Ova stanja se praktično razvijaju paralelno.

Jedna od najvažnijih funkcija mladog Odraslog je preispitivanje podataka u Roditelju. Ako ova uputstva odgovaraju realnosti i rezultatima njegovih sopstvenih istraživanja, mladi Odrasli postepeno stiče samopouzdanje za dalja istraživanja i ispitivanja. To je, pored emocionalne topline, verovatno i najvažnija konstanta vaspitnog

11

procesa. Na žalost, veoma malobrojni su bili izloženi ovakvom vaspitanju. Dobijali smo, a i svojoj deci šaljemo protivurečne poruke, kao posledica svoje sopstvene neintegrisane ličnosti. Dete je moglo da vidi da mu se zabranjuje ono što roditelji sami čine, da prisustvuje situacijama sa ljubaznim razgovorima svojih roditelja sa prijateljima na večeri, posle čijeg odlaska počinje njihovo ogovaranje (aktiviranje kritikujućeg Roditelja) i slično. Spisak je veoma dug i sve ove aktivnosti veoma oslabljuju mogućnosti za stvaranje stabilnog Odraslog. Na sreću, većina je imala i dovoljno situacija kada je mogla da se uveri da je zaista prijatnije biti u suvim pantalonama.

U transkaciji: Devojčica: „Hej, Džeku (mačak) je ispao zub.“ Mlađa sestra: „Da li dobra vila i macama donosi poklone kada im ispadne zub?“ je reakcija mladog Odraslog, koji preduzima proveru realnosti na osnovu dostupnih podataka. Pogrešni podaci, ispravan postupak. I za našeg kasnijeg Odraslog će biti važno da raspolažetačnim podacima.

No, pre nego što odlučimo da detetu važno saopštimo da dobre vile ne donose poklone, treba da razmislimo da deci jeste potreban njihov svet mašte. Zreli Odrasli će ove podatke lako evaluirati. „U skladu sa realnošću“ se mnogo više odnosi na naša uputstva i doslednost u našem ponašanju, nego na preranu zamenu sveta maštestvarnošću odraslih. Međutim, odrasli Odrasli prečesto ne poseduje dovoljnu autonomiju za objektivnu procenu podataka i reakcija i prečesto je pod kontrolom dva druga stanja ili otuđen/odsečen od njih. Suviše često vlast preuzima Roditelj sa „činjeničnim materijalom“ i „vrednosnim sudovima“ koji ne odgovaraju aktuelnojrealnosti, ili Dete sa zastarelim emocionalnim reakcijama na stare snimke.

Prema TA ova situacija se može promeniti i njen „cilj je da čoveku omogući slobodu izbora, slobodu da se promeni sopstvenom voljom i da promeni reakcije na povratne i nove podsticaje.“

„Cilj je obnavljanje slobode za promenu. Ova sloboda zahteva istinu i jasne dokaze o svetu u kojem živimo. Ona zahteva stalno ispitivanje ne samo poznatih, već i nepoznatih oblasti. (...) Ova sloboda izrasta iz spoznavanja istine o tome šta se nalazi u Roditelju i šta u Detetu i kako se ovi podaci uvode u današnje transakcije.“ (Tomas Haris)

Budući da smo socijalna bića, takva sloboda zahteva i saznanje da svaki čovek sa kojim dolazimo u dodir ima Roditelja, Odraslog i Dete, koji postaju vidljivi tokom svake

12

Transakcije

Da bismo istražili šta je to pohranjeno u našem Detetu i Roditelju, drugim rečima, ispitali one reakcije koje su mehaničke, nije potrebno da besciljno kopamo po dalekoj prošlosti, dovoljno je da pažnju usmerimo na sadašnje transakcije. Reakcijama iz ova dva stanja je zajedničko da NE proizilaze iz (nepristrasnog) opažanja aktuelne stvarnosti, već počivaju na reprodukciji starih snimaka ili reakcijina njih (vidi još jednom Penfildove nalaze).

Drugim rečima reč se o automatskim/ mehaničkim odgovorima. Činjenica da u vreme detinjstva nismo imali posla sa ljubavnicima/šefovima/marketinškim stručnjacima i da smo se bavili „detinjim stvarima“ ne menja ništa na stvari. Pohranjene su reakcije na specifične podsticaje, koji se mogu aktivirati u svakom trenutku kada neki deo našepodsvesti nešto percipira kao draž.

Tokom transakcije JA se TEBI mogu obratiti iz bilo kog ego-stanja, TI ga možeš primiti i reagovati na njega iz bilo koga od njih. Kao reakcija na podsticaj sledi odgovor, kojičini podsticaj za sledeću transakciju.

„Sigurno neću uspeti“ je Dete koje traži utehu od Roditelja. „Ne budi lud, biće sve ok.“ je Roditelj koji reaguje na taj podsticaj. Ovo je primer komplementarne transakcije: odgovor daje onaj kome je poruka i namenjena i budući da između ova dva stanja postoji komplementaran odnos, transakcija/igra završava bez konfliktna. Iz komplementarne transakcije oba partnera izlazezadovoljni i igra se može nastaviti.

„Zar nije strašno“ je jedna od omiljenih društvenih igara baziranih na komplementarnim transakcijama i potiče iz ego-stanja kritikujućeg Roditelja.

„Od ovih stranaca uskoro nećemo moći da živimo.“ „Da, vlada bi morala nešto da preduzme.“ „Ne može im se verovati.“ „Tačno! Svi su oni isti!“

13

„Vanbračno dete, znaš.“ „Moglo se i očekivati. Ona očigledno nema nikakav osećaj za moral.“

„Danas se više ne možeš pouzdati ni u šta.“ „Da, tako je to danas.“

„Zar nije strašno“ je veoma zarazna igra i cilj joj je da verifikuje osećaj ispravnosti. Kada ga reprodukujemo i sami „postajemo“ ispravni.

Setimo se da Roditelj prenosi vrednosne sudove. U njemu je pohranjen i veliki broj „kako se“ uputstava: kako se kiti jelka, kako se širi veš, kako se zarađuje za život, kako se vaspitavaju deca, kako se ponašaju dobri dečaci/devojčice. Ovo je jedan od razloga za etno- ili tačnije rečeno kulturološki centrizam, razlog zašto smo skloni da civilizacijskim normama sopstvene kulture pripišemo apsolutnu vrednost. Ono što Osvald Špengler u „Propasti Zapada“ naziva neophodnošću napuštanja ptolomejskog pogleda na svet u oblasti kulture i civilizacije. (oko čega se u stvari okreće?“).

Za Dete je često sigurnije da prihvati poruke Roditelja nego da samo donese sud. „Naša Vlada ne ubija ljude.“

Čest oblik ukrštenih transakcija predstavljaju situacije, u kojima Dete „učitava“ svoj snimak u sadašnju interakciju. „Gde si kupila jabuke“ „Šta nije u redu sa njima?“ Transakcija sa „učitavanjem“ prikrivenih misli i zauzimanjem odbrambenog stava je veoma česta (mnogo češća nego što smo mi odrasli ljudi spremni da priznamo). „Šta misliš da ovog leta otputujemo za Španiju?“ „Uvek ti odlučuješ gde ćemo putovati.“ Osoba može naći sijaset veoma racionalnih objašnjenja da potkrepi svoju percepciju situacije, međutim emocionalno obojena reakcija na pretpostavljeni sadržaj ili prethodne svađe nesumnjivo ukazuju na Dete. Odrasli reaguje na aktuelnu situaciju i daje sopstveni predlog. „A šta misliš o Grčkoj?“ Odrasli takođe pravi pretpostavke (procena verovatnoće je jedna od najvažnijih funkcija Odraslog), ali ne reagujeemocionalno na njih.

Učitavanje ne mora uvek da bude „pogrešno“. Ono često predstavlja pokušaj da se dinamika jednog odnosa, koji prestaje da bude funkcionalan, promeni. „Gde si ostavila moju kravatu“ (na spoljnom nivou O-O transakcija, u oblasti odnosa Roditelj inspirisan Detetom: „Tvoja je obaveza da brineš o mojim stvarima. Moja mama jeuvek znala gde su mi stvari.“). „Tamo gde si ih i ostavio.“

No, buntovno Dete možda može da pozajmi emocionalnu energiju, ali

14

nije u stanju da efikasno promeni dinamiku odnosa. Ako Odrasli ne uspe da preuzme situaciju u svoje ruke, moguće je pretpostaviti sled transakcija koji završavaju igrom „Isti si k’o i tvoj otac.“, „Da nije tebe, ja bih...“. (Roditelj inspirisan Detetom: „Ja se žrtvujem za sve vas, a to niko ne vidi.“).

Samo Odrasli može da primeti igru I odluči da ne bude uvučen u nju.

Poruke koje razmenjujemo gotovo nikada nisu samo informativne, već gotovo uvek sadrže i podjednako važne elemente samoispoljavanja (voljno i nevoljno dateinformacije o sebi), odnosa prema sagovorniku i apela.

Društveni aspekt transakcije je vidljivi deo, ono o čemu se govori, informacije koje se prenose.

Psihološki aspekt transakcije je nevidljiv. U prikrivenim transakcijama govornici deluju iz drugačijih ego-stanja nego što je to vidljivo na društvenom nivou.

„Gde ste sakrili planove.“ „Možda da pogledate u svom ormanu.“ Navodna razmena informacija, karakteristična za ego-stanje Odraslog u stvari prikriva kritičnog Roditelja i pogođeno Dete, koje pozajmljuje emocionalnu energiju sopstvenom kritičnom Roditelju („od Vašeg haosa se ovde ne može živeti“).

Verujem da će svako naći čitave serije sopstvenih primera na osnovu svakodnevnih interakcija.

*** Otkuda ova potrebe za emocionalnim kuponima? Od čega se to brani naše Dete? Zbog čega toliko često tražimo utočište u tom ego-stanju? Da li stanje Deteta za nas i dalje ima neodoljivu privlačnost? Ne bih rekla. Naprotiv, funkcionisanje iz stanja Odraslog je izuzetno prijatno, doduše, na žalost, uglavnom svedeno na najprostiju razmenu informacija, gde se zbog žurbe zatvaraju vrata za psihološke igre. Zato gateško i prepoznajemo.

No, zamislite jedan razgovor o nekim metafizičkim temama, gde misli slobodno teku, nadovezuju se na misli sagovornika, gde nijedna strana nema potrebe da pobedi u diskusiji, ili ubedi drugu u nešto, već teži ukupnom povećavanju znanja, gde postoji interesovanje za ono što onaj drugi ima da nam kaže, što mu opet pruža mogućnost da svoje misli oblikuje na najbolji mogući način. To je Odrasli. To je interakcija u kojoj obe strane mogu objektivno (nepristrasno) da preispitaju svoje

15

pretpostavke bez potrebe da jedna drugoj nametnu sud, bez emocionalne zakačenosti, interakcija bez zabacivanja udica, manipulisanja da bi se ostvarila emocionalna korist, bez osećanja uvređenosti ako se sud pokaže pogrešan, bez potrebe da se to nadoknadi, bezosećaja važnosti ako se pokaže tačan.

Koliko to dugo može da traje, dok ne bude zamenjeno nekom od igara za sticanje emocionalnih kupona?

Takođe, formiranje Odraslog se poklapa sa prvim koracima i možda nije nimalo slučajno što je „šetnja da bi se razbistrile misli“ toliko široko rasprostranjena. To je naše najbolje stanje.

Zašto onda toliko često pribegavamo transakcijama koje počivaju na neautentičnomdoživljaju stvarnosti? Zašto je toliko važno utešiti Dete i umiriti Roditelja?

Možda bi nekoliko narednih citata mogla da bace dodatno svetlo na to:

„Vrlo je važno da imamo na umu šta „ja nisam ok – ti si ok“ osnovni stav znači za trogodišnjaka: Ja sam visok 60cm, ja sam bespomoćan, ja sam nezaštićen, ja sam prljav, sve što uradim ne valja, ja sam nespretan i nemam reči kojima bih ti opisao kako se osećam. Ti znaš uvek sve odgovore, ti si spretan, ti si gospodar mog života i smrti i ti me možeš udariti i naneti mi bol i još uvek je to OK.“ (Tomas Haris).

Imajmo na umu da se snimci reprodukuju upravoonako kako su primljeni. ***„Kod kuće slušam roditelje kako kažu: ’Miguele, treba da se ponašaš tako i tako da bi bio dobar dečko.“, što znači da ako se ne ponašam tako, ja nisam dobar dečko. Oni to ne kažu, ali ja to shvatam. Ja sam mali; oni su veliki. Oni pobeđuju. (...) Ne primećujem da iza svih tih poruka čujem i one prećutne, koje nikada nisu izrečene, ali ja ih shvatam: ja nisam onakav kakav treba da budem. Nije u redu

biti ja. Ako poruka glasi: „Miguele, moraš da radiš vredno da bi postao neko“, to onda znači da sam sada niko. Prećutna poruka koju shvatam svojim detinjim umom je da nisam dovoljno dobar. I ne samo to, nikada neću

16

biti dovoljno dobar. Slažem se sa time. (...) „Kako izgledam? Šta misliš o meni? Jesam li dobro obavio posao? Tražim podršku, tražim nekoga da mi kaže: „Miguele, stvarno si dobar.“ Ako sam sa nekim ko mi govori da sam dobar, taj neko veoma lako može da manipuliše mojim životom, jer mi jepotrebno njegovo priznanje.“ (...) Počinjem da se poredim sa drugima. Oni su bolji od mene. Ali ovi su gori. Tada seosećam malo bolje.“ (Don Miguel Ruis, „Glas znanja“). *** „Čovječanstvo uopšte je programirano da samo sebe ne voli, niti da sebe poštuje, a još manje da sebi oprosti. (...) Također smo programirani da se odreknemo svoje pameti i tražimo od drugih da nam kažu šta nam je činiti. Ovi su misaoni obrasci proizveli globalnu stvarnost u kojoj neznatna manjina kontrolira smjer kojim se svijet kreće.“(Dejvid Ajk) *** „Ja igram igru „Unutrašnja sudnica“ u kojoj moj Roditelj nastupa kao sudija, porota i izvršilac presude. To je namešten proces, pošto moj Roditelj unapred odlučuje ko je kriv. Nikada mi nije bilo potpuno jasno da okrivljeni ima pravo na advokata. Nikada nisam pokušao da branim svoje Dete. Moj Roditelj mi nikada nije dozvolio da osporim njegovu presudu. Ali moj kompjuter je konačno proradio i shvatio sam da imam još jednu mogućnost izbora – moj Odrasli može proceniti situaciju i založiti se za mojeDete. Odrasli je advokat.“ (Tomas Haris)

Jedna od najrasprostranjenijih igara koje igra Dete je „moje je bolje nego tvoje“. Ovo je pokušaj da se nađe makar trenutna uteha za nepodnošljiv osećaj da NISAMDOBAR i da se na trenutak umiri „porota“. Na primer korišćenjem Americen Express platne kartice.

JA nisam OK - TI si OK

„Mnogi moji pacijenti imali su prilike da vide pacijenta u grupi kako ulazi i izlazi iz akutnog psihotičnog stanja (nefunkcionalan Odrasli) i slobodno ispoljavanje mnogobrojnih halucinacija (dominacija zastarelog Deteta). U grupi oni su posmatrali i slušali pacijente koji su živo halucinirajući opisivali Roditelj-Dete dijalog koji je pacijent doživeo kao autentičnu pojavu. Ljude sa oslobođenim Odraslim ne uznemiravaju ovakva ispoljavanja prolaznog mentalnog poremećaja. Oni su spremni da pruže

17

pomoć, utehu i milovanje.“

„Oslobođeni Odrasli zna da je bezbedno prestati sa igrama.“ =========================================Prema mojim kriterijumima, TA je inspirisana OPD, kreativnim silama Univerzuma. Ona bira put koji svesno izbegava obe lažne krajnosti: elitizam i populizam. Nju karakteriše ono što Tom Crux naziva pozitivnom svesnošću. Suočavanje sa (bolnom) istinom i prevazilaženje negativnog osećaja zauzimanjem generalno pozitivnog stava,odnosno stava pozitivne svesnosti.

Implikacije TA su u stvari prilično neprijatne: u našem prirodnom (uobičajenom) načinu funkcionisanja mi ne posedujemo integrisanu svest, naša ličnost je sastavljena od brojnih delića, nastalih mehaničkim podsticajima spolja i (emocionalnim) reakcijama na njih, sakupljenim u nekoliko funkcionalnih celina (čija je celovitost veoma upitna). Većina naših reakcija je neautentična i mehanička, otuđena od percepcije aktuelne stvarnosti i vezana za neke stare ’snimke’ napravljene pre mnogo vremena. Naš racionalni um se prečesto pokazuje nedelotvoran naspram „činjeničnog materijala“, a makar i najjednostavnija analiza će pokazati da ono što nazivamo racionalnim i logičnim u stvari nema nikakve veze sa obradom dostupnih podataka i logikom, već predstavlja usklađivanje stvarnosti sa ’snimljenim’ Istinama, nasleđenim od naših brojnih autoriteta, i selekciju svih informacija (diskaunt) koji te Istine dovode u pitanje. Naša moralna načela ne počivaju na svesnom/osvešćenom sopstvenom pogledu na svet, već na međusobno protivurečnim vrednosnim sudovima koje smo pokupili kao apsolutne moralne istine od svojih mnogobrojnih Roditelja.

Igramo složene psihološke igre i svesno ili manje svesno povređujemo ljude oko sebeu pokušaju da zatomimo osećaj izolovanosti i nedostatnosti.

Po mom mišljenju posebna vrednost transakcione analize leži u činjenici da se ona ne bavi samo čovekovim unutrašnjim svetom, već sagledava čoveka u njegovom dinamičkom odnosu prema sebi i svetu oko sebe – uočljivom tokomtransakcija/interakcije sa drugima.

Tomas Haris definiše igru kao primordijalni greh, trenutak kada se „učini prvi prikriveni potez protiv drugog čoveka da bi se smanjio teret nisam OK.“ TA pojam „koristi“ doduše određuje malo drugačije od našeg uobičajenog poimanja korisnosti. Psihološka korist znači pobediti u igri. Igra može biti na ovaj ili onaj način i autodestruktivna ili usmerena ka tome da se potvrdi negativan životni scenario.

18

Naravno, nisu svi „grešnici“ podjednako beskrupulozni igrači.

Kakav je naš odnos prema sebi i drugima?

TA-analitičari navode opsežan dokazni materijal koji ukazuje na preovlađujuće nagomilavanje nisam OK – osećaja u detetu. „Vrlo rano svako dete dolazi do zaključka: „JA nisam OK.“ Ono takođe donosi i zaključak o roditeljima: „Vi ste OK.“ Ovo je prvi rezultat njegovih večitih nastojanja da da smisao sopstvenom postojanju i postojanju sveta u kome živi. On se zauvek registruje u svesti čoveka i uticaće na sve što on radi. Pošto je to odluka, ona se može promeniti drugom odlukom, ali ne prenego što se shvati.“ (Tomas Haris).

„JA nisam OK“, „nije u redu biti JA“, odluka rano doneta u detinjstvu, osećaj nedostatnosti, obeležava celokupno postojanje većine ljudi.

JA nisam OK, TI si OK ne treba shvatiti u smislu vrednosnog suda, bilo kakve svesne racionalne procene sebe i drugih ili mišljenja. Ovo je odluka koju donosi Dete i onaje doneta na osnovu nagomilanih osećaja.

Verovatno je teško prihvatiti da je u Detetu čak i nežnih roditelja punih ljubavi nagomilano toliko negativnih osećaja. Možda bi na ovom mestu bilo korisnorazmotriti neka paralelna istraživanja:

„Prema definiciji traumatičan događaj, bilo da je objektivno tragičan ili ne, otvara u umu prostor za doživljaj naše suštinske bespomoćnosti i moguće smrti. Traumatičan stres je toliko nadmoćan ne zato što je sam po sebi veliki – jer on to ne mora biti zaposmatrača – već zbog određenog značenja koje ima za pojedinca.

(...) (Sledi odličan primer dva skakača sa padobranom, kojima se događa da se padobran ne otvori. Prvi, iskusan letač, uživa u letu znajući da će se uskoro otvoriti rezervni padobran, za drugog, potpuno neiskusnog, ova epizoda predstavlja pravutraumu, verovatno najstrašnijih tridesetak sekundi u životu. prim.prev.).

„Postoji izuzetno velika grupa ljudi koji ne poseduju gotovo nikakvu istoriju događaja u kojima su učestvovali, bukvalno nikakve šanse da zaštite same sebe i minimalno znanje o sebi. To su deca, naravno. Usled nedostatka njihovog iskustva o svetu, deca su mnogo više traumatizovana nego mi. Okolnosti koje u odraslima proizvode blagu nesigurnost, mogu lako da generišu samrtni strah kod dece, jer mladi

19

još uvek nisu stvorili za sebe upotrebljiv „okvir za interakciju sa svetom“. Ovaj privremeni nedostatak je jedna od najbolnijih i najopasnijih konotacija izraza „detinje nevinosti.“

Kada sam imala tri godine, same slike vuka u verziji Bambija u Little Golden Books su izazivale strahovit strah u meni. Sada, posle neprocenjivog broja susreta sa slikama, pričama, šumom, oštrim zubima, iznenađenjima i mojim sopstvenim strahom i čak istinskim sivim vukovima, koji nisu bili tako strašni, ista slika u meni ne budi nikakvu emocionalnu reakciju, sa izuzetkom lake nostalgije. Kao odrasli retko smo sposobni da procenimo punu meru rane naivnosti. Mala osoba mora bukvalno sve da nauči: imam deset prstiju, voda je mokra, moja igračka pada dole a ne gore. I kakva je ova planeta,ova na koju sam sletela.

(...) Stvar je utoliko bolnija za mlade, što nezreli kognitivni kapacitet ranog detinjstva čini teškim, ako ne i nemogućim, da se u narativnoj formi artikuliše iskustvo. Malo dete nije u stanju da napravi refleksiju nad njime i izvuče smisao iz traumatične epizode, da je koherentno ispriča nekome, ko mu može pomoći da uhvati reči i značenje onoga što se dogodilo. Čak i nesrećni početnik, skakač sa padobranom, može razumeti šta mu se dogodilo, može da složi priču u svom umu, da nađe olakšanje, pričajući drugima, možda tokom nekog vremena opsesivno, o trideset najstrašnijih sekundi u svom životu. Ne postoji takvo olakšanje za malo dete, koje će patiti od posledica traume u bespomoćnoj tišini i pamtiti svoja iskustva preko osećanja i reakcija tela, pre negopreko reči.“ Martha Staut: Myth of Sanity, Divided Consciousness and the Promise of Awareness

Osnovni stav, JA nisam OK, TI si OK, ne mora da isključi dobro mišljenje Odraslog o sebi. Međutim, koliko god pozitivno i utemeljeno ono bilo, Odrasli u svakom trenutku može biti preplavljen reprodukcijom starih snimaka, koje ne doživljavamo kao stare, mehaničke navike, zastareli doživljaj sveta i reakcije na njega, već kao integralni deo svoje ličnosti koji ne dovodimo u pitanje. Koliko smo samo puta rekli ono „što nismo

mislili“ ili uradili nešto

20

za šta smo znali da nije dobro za nas, jer „nismo mogli drugačije“.

Da je reč o osećaju, a ne o objektivnom vrednosnom sudu, potvrđuju i konsekvence ove rano donesene odluke. Osećaj TI si OK nikako ne znači da ćemo se prema drugima odnositi kao prema OK-bićima. Upravo naprotiv, osećaj „nije u redu biti JA“ je strahovit teret za dete, a i Dete, i svako olakšanje je dobrodošlo: veća porcija sladoleda, jači sam od mlađeg brata, imam više igračaka od tebe, ... bolje radno mesto, veće prihode, bolji auto, „kako si samo glup“, sitna i krupnija spuštanja umesto podsmevanja sestrinim greškama, potcenjivanje i omalovažavanje ... da bi osetili makar trenutno olakšanje od ovog pritiska. „Čovek koji nastupa iz Deteta ’govori’: „Pogledaj me, ja nisam OK.“ Čovek koji nastupa iz Roditelja ’govori’: „Pogledaj se, ti nisi OK.“ (i zbog toga se Ja osećam bolje). Oba manevra su izrazNisam OK-stava.“

Osnovni stav je istovremeno i podloga za pisanje „životnog scenarija“ - skripta. Skript je baziran na skupu informacija, koje dete od prvih dana usvaja kako svesno, tako i – u mnogo većoj meri - potpražno. Ove informacije, pogotovo ukoliko dolaze od važnih osoba i ako su praćene emocionalnim punjenjem, se trajno pohranjuju na nesvesnom nivou i postaju temelj za navike, doživljaj sveta, sisteme vrednosti i često iracionalne obrasce ponašanja odrasle osobe. Bern svesno koristi naziv „scenario“, budući da ovi obrasci, delujući sa nesvesnog nivoa, utiču na to da osoba živi i donosi odluke prema jednom određenom zacrtanom modelu (programu), koliko god da te odluke možda mogu biti negativne i autodestruktivne za nju. (Primere scenarija vidi u„Koju igru igraš“, Erik Bern).

Ovaj osnovni stav vodi do dva osnovna modela: scenarija i kontra-scenarija.

Scenario potvrđuje osnovni životni stav (JA nisam OK, TI si OK) i može se očitovati na brojne načine. Na jednoj strani on može usloviti strah od sveta, anksioznost, kreiranje sopstvenog utočišta i povlačenje u njega, budući da je suviše bolno biti okružen tim OK-ljudima. U drugom modelu scenarija osoba na nesvesnom nivou – koliko god da to iracionalno zvuči - traži nove i nove situacije koje će potvrditi njenu malu vrednost (na primer stalnim ulaženjem u interakciju sa uvek istim, problematičnim partnerima, ili večito zakazivanje u svakom trenutku kada se uspeh ili napredak pomoli na vidiku). Osnovni stav se može potvrditi i igranjem igara nevaljalog dečaka (misliš da sam nevaljao, biću nevaljao) - često provokativno ponašanje, koje se zaoštrava do stepena kada se svi okrenu protiv te osobe. Ovaj obrazac ponašanja se kompulzivno ponavlja kroz život, koliko god racionalnih objašnjenja za njega osoba može da nađe.

21

Mogućnosti za potvrdni scenario (JA nisam OK) su brojne.

Kontra-scenario takođe ne predstavlja svestan izbor, već nesvesni obrazac ponašanja. On je baziran na obećanju „ti možeš biti ok, ako...“ Šta dolazi posle ako, određuje veoma mnogo faktora i specifičnih okolnosti, koje formiraju veoma različite kontra-scenarije, između kojih naizgled postoji malo sličnosti. Neki od njih će voditi do priznanja, neki ne, neki će usloviti aktivnosti koje mogu da osnaže Odraslog, neki su u tome manje uspešni. Zajedničko je ipak da se posle postignuća osećaj nedostatnosti ne menja. Ispunjenje ako-uslova, dosezanje vrha ne donosi niti srećuniti osećaj ispunjenosti. Nova planina je na vidiku.

*** Roditeljski snimak omogućava prenošenje stečenog iskustva i znanja sa jedne generacije na drugu. Pogledajmo pažljivije, u stvari je zapanjujuće koliko veoma složenih stvari i veoma kompleksnih znanja ljudsko mladunče stekne u veoma kratkom vremenu. Bez roditeljskog snimka, bez funkcije ’snimanja’ (download) u najranijem detinjstvu, čovečanstvo bi verovatno bilo na veoma niskom stupnju razvoja. Takođe, možda bismo mogli postaviti tezu da je u nas usađena izvesna težnja ka (spiritualnom?) rastu, određeni egzistencijalni nemir (nisam OK), možda kao pomoć Prirode u savladavanju praga koji podrazumeva svesna evolucija,karakteristična za čoveka.

Međutim, ove dve pretpostavke nisu dovoljne. Obe podrazumevaju kasnije preispitivanje tih prethodnih iskustava i znanja – „Istina“ - dakle, osposobljavanje za objektivno i nepristrasno mišljenje i procenjivanje, istraživanje novih i nepoznatih oblasti, autentičan, sebi svojstven doživljaj stvarnosti. Na naš sopstveni način, ne onako kako smo naučeni. Drugim rečima, podrazumevaju svesnost - formiranje emancipovanog Odraslog. Velika pomoć, koju roditelji mogu da pruže, je mogućnost za sticanje velikog broja iskustava koja će omogućiti emancipaciju, osećaj savladavanja prepreka, samo-potvrđivanje kroz različite aktivnosti, radost u otkrivanju sveta, samostalno procenjivanje životnih činjenica. Istovremeno podrazumevaju prostor za istinsko, autentično zadovoljavanje težnje ka (spiritualnom) rastu.

Da li i naše okruženje na sličan način podržava razvoj naše svesnosti? Da li svet odraslih oko nas podržava stvaranje Odraslog? Rekla bih, upravo naprotiv. Umesto da podstakne nezavisno, kritičko mišljenje, naš školski sistem podrazumeva bubanje činjenica, njihovo verno reprodukovanje i ne-dovođenje u pitanje, funkcionišući na način nagrade i kazne. Dobili smo brojne nove Roditelje. U svetu nauke imamo autoritete, čija se reč ne sme dovesti u pitanje. Oni formiraju

22

naš pogled na svet. Naš svet rada, umesto saradnje, mogućnosti za sticanje novih znanja i kreativne primene postojećih, podrazumeva krut hijerarhijski sistem, često laktanje i gaženje preko ostalih. Ona težnja za rastom, egzistencijalni nemir našeg Deteta, se ne razvija u pravcu rasta našeg bića, spiritualnog razvoja, uvećanja svesnosti, već nuđenjem slatkiša od strane marketinških stručnjaka, proizvođača zabave i podsticanjem neizmernih varijanti igre Deteta „moje je bolje nego tvoje“. Koliko je religija doprinela osnaživanju Nisam-OK osećaja pričom o grešnosti čoveka, njegovoj potpunoj podređenosti u odnosu na neko biće, koje zahteva slepu poslušnost, zahtevanjem verovanja u serviranu sliku sveta i ne-dovođenja u pitanje, je tema zasebe. Ko u stvari treba da Odraste?

Beznadežno smo zatvoreni i zakopčani, večito u poslu oko kreiranja prihvatljive slikeza svet, uvereni da nas niko ko nas poznaje ne bi mogao i voleti.

Cilj transakcione analize je emancipacija Odraslog od uticaja Deteta i Roditelja. Ovaj cilj podrazumeva učenje da se prepoznaju zastareli snimci, da se bude nežan prema sopstvenom i tuđem Detetu, da se nauči razlikovanje neautentičnog doživljaja stvarnosti i snimljenih „Istina“. Odrasli znači svesnost i samo emancipovani Odrasli je u stanju da se autonomno pozabavi stvaranjem životnog scenarija zaista po svom nahođenju i eventualno oslobodi onaj dobro zatrpani tanki sloj naše autentične ličnosti i omogući njen rast.

Pre nego što se pozabavimo drugim mogućim životnim stavovima, u nastavku slediopis jednog istraživanja:

„Istraživanje Stanley Milgrama na Yaleu počinje da stavlja naučnu osnovu ispod Cookovih zaključaka (o razvoju kolektivnog, institucionalizovanog morala umesto individualnog, prim.me). Milgram je izveo niz psiholoških eksperimenata o poslušnosti. Uzeo je uzorak poprečnog preseka odraslog muškog stanovništva Bridgeporta, Connectiut (dvadeset do pedeset godina starosti), od fizičkih radnika do stručnjaka. Eksperiment je trebalo da utvrdi koliko će bola jedan čovek naneti drugome ako mu se naredi, ali je bio prikriven pod maskom naučnog proučavanja metoda učenja od strane „Istraživačkog instituta iz Bridgeporta“. Osobe podvrgnute eksperimentu bile su izabrane nasumice, uz naknadu od četiri i po dolara za utrošeno vreme.

Učenik je bio pričvršćen kaišem za „električnu stolicu“ nakon što je ispitanik (učitelj) iskusio probni elektrošok od 45 volti koji ga je uverio u verodostojnost uređaja. Zatim je ispitanik (učitelj) iz susedne sobe

23

zadavao elektrošok sve većeg intenziteta za svaki pogrešan odgovor. U stvari učeniku nije bio zadavan elektrošok, već su na magnetofonsku traku snimljene reakcije u vidu mrmljanja, dahtanja, preklinjanja i krikova, prilagođene rastućem naponu struje. Ove reakcije, odgovore, su unapred pripremili eksperimentatori. Jedini ograničavajući faktor koji je sprečavao učitelja u zadavanju elektoršokova maksimalnog intenziteta je bilo njegovo sažaljenje prema ljudskom biću koje pati. Konflikt za učitelja (g-dina Svakog) sastojao se u protivurečnosti između pokoravanja autoritativnom sistemu i njegovog uverenja da netreba da povredi drugog čoveka.

Koliki je procenat učitelja išao do kraja i zadao maksimalan elektrošok? Pre nego štopočnete da pogađate, saslušajte šta je rečeno za prekidačem:

Nakon što je zadao šok od 150 volti: „Hoćete li da nastavim?“ (Data je naredba).

Nakon zadanih 165 volti: „Taj momak unutra viče. To je velika količina struje. Može dobiti srčani napad. Želite li da nastavim?“ (Data je naredba).

Nakon 180 volti: „On to ne može izdržati. Šta ako mu se nešto dogodi? Znate na šta mislim? Mislim, odbijam da preuzmem odgovornost.“ (Eksperimentator preuzimaodgovornost.). „U redu.“

195 volti, 210, 225

240 i tako dalje.

Eksperimentisana osoba neprekidno se pokoravala eksperimentatoru. Koji je procenat od skoro hiljadu učitelja išao do kraja? Procenite pre nego što pustite oči da lutaju dalje. Grupa od četrdeset psihijatara koji su proučili projekat predvidela je deseti deo jednog procenta. U stvarnom eksperimentu šezdeset dve od sto eksperimentisanih osoba slušalo je zahteve eksperimentatora do kraja. Koliko ste vi procenili da je bilotakvih odgovora?

Milgram je zaključio: „Videlo se kako se dobri ljudi tupom preciznošću pokoravaju zahtevima autoriteta i čine bezosećajna i okrutna dela. U svakodnevnom životu odgovorni i pristojni ljudi sada su pod pompom autoriteta, kontrolom njihovog opažanja i nekritičkim prihvatanjem eksperimentatorovog tumačenja situacije navedeni na činjenje surovih dela. Rezultati kakvi su viđeni i uočeni u laboratoriji uznemiravaju me.

24

Oni ukazuju da se ne može računati da će ljudska priroda ili tačnije, ličnost formirana u našem demokratskom društvu zaštititi građane od brutalnosti i nečovečnog postupanja pod upravom zlonamerne vlade.“ (Ralph Crashaw: „But Everybody Cheats“)

Pre nego što se zgranemo nad rezultatima ovog eksperimenta (i možda dopustimo svom Roditelju da kaže: „glupi Ameri!“), možda bismo mogli da razmislimo o tome koliki broj ljudi radi u vojnoj industriji, ne razmišljajući o tome da bombe u koje oni „samo stavljaju neke šrafove“ (eksperimentator preuzima odgovornost) ubijaju neke druge ljude, čija lica ne vide. Koliki broj radi za ribare ljudskih duša, smišljajući marketinške trikove, koliki broj u teškoj industriji, u čije nusproizvode spadaju i kancerogeni otrovi? Koliki u farmaceutskoj industriji? Da li zaista ne znamo šta izlazi iz pogona i šta je u tim preparatima? Da li neznanje odgovara rečenici: „Mislim,odbijam da preuzmem odgovornost?“

Koliki procenat je spreman da na poziv „majke domovine“, „Boga oca“, nacije, vere, sistema verovanja, zaštite sopstvenog misaonog koncepta ili bilo čega što percipirakao autoritet povredi drugo ljudsko biće?

I najzad, da li je nadoknada od četiri i po dolara (ili nečija mesečna plata) za utrošeno vreme zaista ono o čemu se ovde u stvari radi?

Tomas Haris daje sledeći komentar uz ovaj eksperiment: „Zaključci ovog eksperimenta zaista jesu zastrašujući. Utoliko bi to bili više ako bismo njegove rezultate posmatrali kao nešto što stoji u vezi samo sa nečim nepopravljivim u ljudskoj prirodi. Ipak, uz pomoć transakcione analize možemo drugačije govoriti o eksperimentu. Možemo reći da 62 od sto osoba nije imalo oslobođenog Odraslog kojim bi ispitalo autoritet u Roditelju eksperimentatora. Nesumnjivo, jedna neispitana pretpostavka je bila: svi eksperimenti koji služe istraživanju su dobri. To je možda ista pretpostavka koja je pomogla „uglednim“ naučnicima da učestvuju u laboratoriji užasau nacističkoj Nemačkoj.

Većinu nas su kao malu decu naučili „prikladnom poštovanju“ autoriteta. Ovaj autoritet su oličavali policajac, vozač autobusa, sveštenik, učitelj, poštar, direktor škole, a takođe i daleke važne ličnosti kao vladar, ministar, general i predsednik. Reakcija mnogih ljudi na pojavu ovih autoritativnih figura je automatska. Na primer, ako neko vozi brzo i odjednom ugleda patrolna kola, on ne razmišlja svesno da bi bilo bolje da uspori; njegova noga se automatski diže sa pedale za gas. Stari roditeljski snimak: „Bolje bi bilo da pripaziš!“ odjekuje punom snagom i Dete reaguje automatski, kao što je uvek i činilo (Ja

25

nisam OK – Ti si OK, prim. autor.). (Dodatno pritiskanje pedale za gas kada se ugleda policijska patrola je takođe reakcija Deteta. Primer za scenario„zločestog dečaka“ koji igra igru „uhvati me ako možeš.“prim. autor).

Odrasli, dobro promislivši, može da zaključi da je u ovoj situaciji automatska reakcija odgovarajuća a i da zakoni o ograničenju brzine imaju nekog smisla. Međutim, nisu sve automatske reakcije na autoritet dobre. Popustljivost može biti veoma rizična akoOdrasli propusti da obradi nove činjenice u svetu koji se menja. (…)“

„Mi moramo“, „mi ne smemo“ je klasičan leksički indikator za pojavu ego-stanja Roditelja. Međutim, mislim da se ovde i moj Odrasli a i Dete slažu: Mi se zaista moramo probuditi, ili Odrasti, ako vam se tako više sviđa.

Možda obrada nekih činjenica pokaže da drugi deo Milgramove zebnje nije neopravdan.

TI nisi OK

Na koji način se može revidirati osnovni životni stav? Kada je osvesti, Odrasli može promeniti ovu rano donetu odluku Deteta (JA nisam OK) i racionalno zauzeti sebi svojstven odnos prema sebi i drugima oko sebe. Međutim, postoje dve korekcije osnovnog stava (JA nisam OK – TI si OK), koje se odvijaju na nesvesnoj razini i koje se donose veoma rano u detinjstvu. Preskočiću prilično opširan opis procesa promene osnovnog životnog stava u „TI nisi OK“ i sažeti ga samo u to da u oba moguća slučaja podlogu za njih može predstavljati situacija u detinjstvu ili rani poremećaj. Smatram da tema, na koji način dolazi do ove vrste poremećaja, zahteva još mnogo dodatnih istraživanja. Jedan broj psihologa uspeva da ga uoči, uspeva da veoma kompetentno istraži neke od njegovih mogućih uzroka i njegovu manifestaciju, ali se postavljapitanje da li je to sve.

Kod malog broja ljudi osnovni stav u najranijem detinjstvu biva korigovan u: JA nisam OK – TI nisi OK ili JA sam OK – TI nisi OK.

Prva korekcija (koja može predstavljati i osnovni stav na primer u nekim slučajevima autizma uz nešto drugačije implikacije) najčešće vodi do posustajanja, provlačenja kroz život, snažne arhaične čežnje za povratkom u stanje odojčeta. Ovaj čovek je bez nade, nema izvora milovanja, jer kada se ovaj stav donese, on važi za sve ljude i svako iskustvo se shvata selektivno u smislu njegovog potvrđivanja. Njegov Odrasli

26

prestaje da se razvija.

Druga korekcija za dete na trenutak predstavlja mogućnost da preživi i pronađe izvor milovanja: Jedna OK strana postoji, ali odakle dolazi? U veoma ranom detinjstvuformira se drugačiji stav: JA sam OK – TI nisi OK.

„Tragedija za njega i za društvo je u tome što on ide kroz život odbijajući da pogleda u sebe. On je nesposoban da bude objektivan u pogledu svog sopstvenog delaodgovornosti za ono što mu se događa. Za to su uvek „oni“ krivi. (Svi oni).

„Video je okrutnost i zna kako da bude okrutan. Mržnja mu daje snagu da istraje, premda će možda naučiti da je krije pod maskom proračunate uglađenosti.“

"To su ljudi bez savesti koji su ubeđeni da su OK bez obzira na to šta rade i da sva krivica leži na drugoj strani. Ovo stanje, koje se nekada pripisivalo „moralnoj slaboumnosti“, zapravo je stanje uma u kome je čovek isključio svaki informaciju daje bilo ko drugi osim njega samog OK.“ (Tomas Haris).

Njegov Roditelj je potpuno blokiran, Odrasli je snažno zamućen Detetom i „stavljen u službu“. Njegovim ponašanjem dominira njegovo (JA sam OK – TI nisi OK) Dete,koje manipuliše drugima da bi ostvarilo korist za sebe.

Mislim da je važno da na trenutak zastanemo nad ovim stavom. Odrasla osoba može iz bilo koga od svojih ego-stanja, u stanju razočarenja ili pokušaja da prevlada svoj osnovni Nisam OK – stav, odnosno oslobodi se tereta koji on nosi, da donese sličan zaključak ili neku od njegovih verzija (Nikada ne veruj ženama/ muškarcima/ policajcima). Ona može povrediti drugo ljudsko biće kada snažan roditeljski snimak („Biće bolje da pripaziš“, poštuj ...) dođe u konflikt sa njenim sopstvenim moralnim načelima. Dete nalazi zgodno rešenje ovog konflikta: „Mislim, odbijam da preuzmem odgovornost.“

Međutim, kao osnovni životni stav, JA sam OK – TI nisi OK nema nikakve veze sa „racionalnim“ zaključkom, niti sa bilo kakvim konfliktom. Kao i prethodni osnovni stav, karakterističan za većinu ljudi, on je baziran na osećajima, pohranjen u fizičkim reakcijama i veoma specifičnom doživljaju sveta. Ova osoba možda može pokazati nežnost, reći nam lepe reči, kao neko šarmantno dete. Ali za nju drugi nisu više nego stvari. Za razliku od prethodnog stava, koji karakteriše nefunkcionalni Odrasli, njen Odrasli je stavljen u službu: za prikupljanje

27

podataka, obradu informacija, dakle, ne u vidu zrele svesti, koja raspolaže svojim resursima, već u smislu delotvornog kompjutera, čije funkcionisanje neće biti ometeno bilo kakvim moralnim konfliktima. Veoma dobar prikaz ovog poremećaja možete naći na ovom linku: http://www.galaksija.info/forum/viewtopic.php?t=419&start=0

Zamislite „normalnog“ (uspavanog) čoveka, sa snažnim JA nisam OK – TI si OK stavom, sa snažnim roditeljskim snimkom (detinjim umom shvaćenim vrednosnim sudovima i činjeničnim materijalom, koji se ne preispituje), uplašenim Detetom i ne-emancipovanim Odraslim koji tek u ponekoj situaciji dnevne rutine uspeva dapomoli glavu, u susretu sa ovakvom osobom.

TA-analitičari ovaj poremećaj nazivaju psihopatskim poremećajem ličnosti. Treba apsolutno naglasiti, da je reč o vrlo specifičnoj vrsti psihičkog poremećaja koji karakteriše potpuno odsustvo savesti, u kome su moralne trake potpuno blokirane i koji je baziran na nesvesno usvojenom osnovnom životnom stavu ili osećaju sveta: Ja sam OK – Ti nisi OK. Ne treba ga pomešati sa znakovima neprilagođenosti niti sa drugim psihičkim poremećajima koji se na potpuno drugačiji način uklapaju u sliku i predstavljaju izvor bola za tu osobu, u mnogo manjoj meri za društvo (koje po praviluodlučuje da „ne preuzme odgovornost“).

Ovde je reč o psihičkom poremećaju za koji je potrebno lečenje. Međutim, u ovom slučaju lečenje je veoma teško jer i psihijatar spada u Nisi-OK-osobe. Dok će čoveka sa prvom korekcijom osnovnog stava (JA nisam OK – TI nisi OK) bolan osećaj JA nisam OK možda navesti da potraži pomoć, čoveka sa drugom korekcijom osnovnogstava ništa ne vodi u tom pravcu.

Dete će zamerati „kvariocima igre“, svakome ko ga podseti na njegov deo odgovornosti ili mu saopšti stvari koje ne želi da čuje. Tražiće one manje OK, da bi smanjilo svoj nemir. Roditelj će zamerati svim onim Drugima koji se kriju iza fraze „sa kim si takav si“, svima koji remete snimke „kako se“ (odgajaju deca, kiti jelka, kuva nedeljni ručak, zarađuje novac, ...), ili dovode u pitanje njegovu (zastarelu) predstavu o autoritetu. Prema mom uverenju, opčinioci prilično lako zaobilaze njihovu procenu.

Transakciona analiza nam može pomoći da preko ROD-a bacimo dodatno svetlo na ovaj poremećaj, shvatimo njegove implikacije a i neke od njegovih mogućih uzroka. Istovremeno može pomoći i našem Odraslom da se emancipuje, izbegne besmislene konflikte i besmislene osude drugih ali istovremeno i izbegne da upadne u zaslepljujuće farove opčinioca, koji neretko nude „milovanje“ Nisam OK – Detetu ili

28

nalaze prave fraze za uši Roditelja, njegov zastareli snimak vrednosnih sudova,moralnih Istina i „autoriteta“ prema kojima gaji automatsko poštovanje.

Emancipovani Odrasli tada može i razmotriti da li naočigled svih ovih informacija možda ipak postoji dovoljno materijala, dovoljno osnove za reviziju njegovog osnovnog stava u

JA sam OK – TI si OK

„Stiščući pesnice pacijentkinja govori u zanosu: „Ja volim sve ljude“. Ova izjava ili njene varijante dolaze iz prilagođenog Deteta. „Idi i poljubi tetku Etel, dušo.“ Četvorogodišnjakinja sa dužnom poslušnošću čini tako, iako joj tetka Etel uliva strah. „Ja volim tetku Etel.“. „Ja volim sve ljude.“ Ali ipak i dalje čvrsto stiska pesnice.“==========================================

Stav JA sam OK – TI si OK nije samo jedan u nizu, već se suštinski razlikuje od prethodnih po tome što dolazi iz zrele svesti Odraslog, umesto od zastarelih snimaka Deteta. Taj stav u izvesnom smislu predstavlja svesnu odluku a način njegovog definisanja za sebe predmet lične potrage. Zbog toga ću se ovde i odvojiti od TA i zaći u druge oblasti, za koje smatram da mogu pružiti osnovu za sopstveno nalaženje odgovora na njega. Ovaj stav je istovremeno mnogo više od iznalaženja formule za građenje podnošljivih međuljudskih odnosa i predstavlja jedno od ključnih pitanja našeg duhovnog razvoja: odnosa JA prema TI, odnosno individualne svesti prema Svemu što Jeste u njegovoj celini i pojedinačnim oblicima.

Razmotrimo sada neke od mogućih pogleda na svet, koji nam mogu pomoći da pronađemo temelj za traženje odgovora. Jer život je u svojoj suštini religija i mi slobodno i uz punu odgovornost biramo koje ćemo poglede na svet usvojiti.

Da li je sve dobro, da li je sve jedno, da li su negativnost i pozitivnost samo dualnosti, koje treba prevladati, i da li nas ovi danas veoma rasprostranjeni pogledi na svet vode do stava zrele odrasle svesti, da si TI ok baš kao i JA?

Ako izvedemo konsekvence za delovanje iz njih, oni jednostavno znače da ćemo ostati bez kriterijuma. Nema razlike: rat je dobar podjednako kao i mir, nasilje nad drugim bićima ćemo pozdraviti kao božiju volju, porobljavanje drugih ljudi i uskraćivanje resursa za život objasniti kao neophodnost u cilju progresa, jer je u ovom pogledu na svet svako

29

delovanje jednoznačno, a pozitivno i negativno se definišu kao iluzija, koju treba prevladati.

Paralelno sa ovim stoje i druga „opravdavanja“ nasilja: stav da je žrtva sama kriva za nasilje koje se nad njome vrši, jer ga je sama „prizvala“ svojim negativnim misaonim procesima, karmičkim teretima i slično. I dok sa jedne strane neka nevolja i nesreća zaista mogu imati dublje značenje za nas i predstavljati poziv za buđenje, korekciju stava i priliku za rast i učenje, to ni na koji način nasilje ne opravdava. Možda se lekcija upravo sastoji u tome da se na njega više ne pristaje. Ovi pogledi na svet nikada nemaju za cilj da osnaže onoga ko je pogođen da te „negativne“ („što inače ne postoji“) misaone obrasce eventualno prevaziđe i pruže mu veću mogućnost izbora, već upravo naprotiv, da ga učine još slabijim. Za razliku od žrtve, koja je Kriva, nasilnik se u okviru ovih definicija stvarnosti po pravilu uklapa u stav da je sve dobro ili da je njegovo delovanje neophodno, te se njime i ne treba baviti.

Slično opravdavanje negativnog i nasilja nalazimo i u jednostranom tumačenju zakona karme, koje počiva na uverenju o predestinaciji svega što nam dešava i u okviru toga nasilnici i prekršitelje slobodne volje se posmatraju kao produženje Božije ruke. U Ra materijalu se pored objašnjenja zakona karme koristi model „katalizatora“ – podsticaja za rast i učenje, koji nekada preinkarnacijski sami za sebe sebi planiramo ili koji deluje automatski. No ni jedan od ova dva koncepta ne znači da je sve unapred određeno.

Ovakvo tumačenje predstavlja klasičan primer za korišćenje poluistina: dok zakon akcije i reakcije, zakon karme, zaista jeste na snazi, on ne osporava zakon slobodne volje. Situacija jeste predestinirana, ali kako na nju reagujemo, je u potpunosti u domenu naših slobodnih izbora. Možemo izabrati da izvršimo nasilje nad drugim, možemo izabrati da budemo žrtva, ali možemo izabrati i da iz te situacije učimo i postepeno za sebe stvorimo prostor izvan tih krajnosti.

Zbog toga, mada se često zaodevaju epitetima ljubavi i svetlosti, ovi pogledi na svet ne počivaju na stavu da je ljudsko biće (deo Božije kreacije) važno (Ti si OK). Da je važno, bilo bi važno i šta se sa njima dešava. U njima nema Ljubavi (sa izuzetkom poljupca za tetku Etel, naravno). Ovi pogledi su u suštini bez-emocionalni.

Argument, koji bi se ovde mogao čuti, je da to nije pitanje pogleda na svet, već predstavlja spoznaju konačne Istine, da stvari stoje tako i nikako drugačije, da je to slika sveta, jedina istina i da ćemo u trenutku kada osvojimo ovo konačnu spoznaju, doživimo Apsolut (prosvetlimo se) i prevladamo dualnosti, spoznati da sve zaista jeste tako.

30

No, da li je zaista tako? Da li nam zaista nedostaje instrument procene i da li smo zaista izručeni relativnosti merila sa jedne strane (sve je relativno) i neizbežnosti verovanja „prosvećenima“ (koji su doživeli prosvetljenje, prešli II prag, „probudili se“, „glasnici su Boga“ itd.) sa druge. Ovi pogledi na svet ne samo da nose sa sobom sumnjive konsekvence, već i logičku nekoherentnost.

Koristeći formulu svetlosti i senke da opiše odnos između Apsolutnog (Svega što Jeste, Boga, Kreatora, Originalne misli) i relativnog, Armin Risi ove nekoherentnosti osvetljava na veoma ubedljiv način. Stav o prevladavanju svih polarnosti praktično znači definisanje svetlosti kao odsustva mraka, što je logički pogrešan korak, jer posledica svetlosti doduše jeste odsustvo mraka, ali niti mrak niti njegovo odsustvo nije to što stvara svetlost.

„Preostaje još jedna poslednja mogućnost, da se svetlost definiše pošavši od mraka: „Svetlo je suprotnost mraka; kada negiramo sav mrak, dolazimo na svetlo, jer svetlo nije ništa drugo do odsustvo mraka.“

Filozofski formulisano to znači: „Apsolut je jedina stvarnost i on je oslobođen svake dualnosti, kao što je svetlo oslobođeno mraka. To znači, da u stvarnosti ne postoji dualnost. Svi koncepti dualnosti su, dakle, iluzija (sanskr. Maja) i nerealni, kao npr. koncept akcije i reakcije. Ko spozna tu najvišu istinu, zna, da u stvarnosti ne postoji zakon karme.“, kaže ateističko verovanje tog pogleda na svet, koji se naziva monizam: učenje, da je sve konačno jedno (od grčkog monos, „jedno“). Ovde se čini pokušaj, da se apsolutno shvati iz negiranja svega relativnog. To je u istinskom smislu rečinegativan pogled na svet (od lat. negare, „reći ne; negirati“).

Na sanskritu se ovaj ateistički monizam naziva Mayavada, „učenje (vada), da je sve manifestovano iluzija (maya)“; konačno, sve je bez razlike jedno.“(...)Navedena jednostrano monistička izlaganja sadrže najperfidniji pokušaj negativnog, da opravda samog sebe, jer prema tom stanovištu ne postoji dobro i zlo, ne postoji ništa pogrešno i ništa loše, ali ne postoji ni transcendentni Bog. Ta filozofija je osnova nihilizma i u pravom smislu te reči je bez-božna i bez-ljubavi, bez-smislena i u krajnjoj konsekvenci nemoralna (bez savesti) i bez emocija. (Armin Risi „Svetlost i senka današnjice“).

Na sličan način kao i u slučaju koncepta predestinacije i slobodne volje i ovi pogledi na svet ne predstavljaju nikakvo „otkrovenje“ vrhunske

31

spoznaje, već poluistine, bazirane na jednostranoj interpretaciji kosmičkih zakona.

Dualnosti ne treba prevladati, već ih treba transcendirati.

Sve jeste Jedno, ali sve je i različito (Ra materijal). Različitost i individualnost i sa njima povezana slobodna volja pojedinačnog bića je osnovno svojstvo Jednog. Iz ovog pogleda na svet kao konsekvenca sledi poštovanje različitosti drugih, njihovih slobodnih izbora i uzdržavanje od kršenja tuđe slobodne volje u bilo kom vidu.

Jednostavno? U praksi toliko često povezano sa paradoksima, na koje nije uvek lako naći rešenje. Da li postoji kriterijum koji bi nam mogao pomoći da ih rešimo?

Kao primer za nesuprotstavljanje nasilju i njegovo krotko trpljenje se u mnogim materijalima u vidu uputstva za delovanje navodi Isus. No, da li bi Isus bio primer za poslušnost i nesuprotstavljanje?

Za mene je jedna od najsnažnijih scena iz Novog Zaveta scena sa Marijom Magdalenom i zaustavljanje kamenovanja (da ostavimo po strani novokomponovane verzije o Mariji, deci i merovinškim naslednicima plave krvi). U ovoj sceni kod Isusa nema nikakve poslušnosti naspram psihopatskih zakona i licemernog malograđanskog morala, nema stava „sve je dobro“ (kamenovanje na primer), već aktivnog suprotstavljanja.

Ova scena očituje jednostavno TI si OK. Pojedinačno ljudsko biće je važno, bez „ako“ i bez „uprkos“. Dete rimskog vojnika, ne filistarska pravila ko sme da bude lečen, a ko ne (o čemu bi mogli da razmisle zastupnici balkanskog etno- ili nacionalnog hrišćanstva).

Ovo je aktivnost emancipovanog Odraslog, koji je preispitao Roditeljski snimak (stečena/programirana religiozna i vrednosna uverenja, zakone i nepisana pravila svoje zajednice, a i tetku Etel) i zauzeo lični stav. Takođe, jednostavno JA sam OK: mogu to svoje TI si OK da postavim naspram Roditeljskog snimka, odakle god da on potiče.

U ovoj novozavetnoj sceni Isus je za mene revolucionar, pod čime ne podrazumevam naoružane avanturiste (pokaži tati svoj novi pištolj, dušo), niti samozvane gurue/indigo decu/prosvetitelje. Samo obično, Odraslo, empatično ljudsko biće. Ili to ipak nije toliko „obično“.

Odakle dolazi kriterijum, koji određuje ovo delovanje? Kako se rešava dilema koju nameće princip slobodne volje? Hladnom kalkulacijom,

32

primenjujući računicu „čija je slobodna volja jača“ ili „brojnija“ ili „u skladu sa važećim zakonima na tom određenom prostoru“ bismo došli do rešenja da treba poštovati slobodnu volju mase, koja vrši kamenovanje. Kako je ovaj jaz prevaziđen i koji kriterijum za delovanje je primenjen?

Mislim da se taj kriterijum jednostavno može nazvati rečju Ljubav. Ne ona Ljubav koja se tako često zaodeva u različite igre moći, bazira na svojini, isisavanju energije, borbe za upravljanje zajedničkim energetskim prostorom, svodi na nametanje sopstvenog mišljenja i recepta za život ili sentimentalnost, već odnos JA prema TI, koji je dobio veoma čiste oblike i očituje se u vidu dubokog poštovanja prema pojedinačnom ljudskom biću, njegovoj ličnoj sudbini i njegovim ličnim izborima.

Govoreći o Ljubavi, Moravjev kaže: „Sve ljudske emocije, kakva god da je njihova priroda, negativna ili pozitivna, i da li su rođene usled različitih pokreta psihe, imaju jedan jedini pokret duše kao svoju osnovu. Koliko god to možda paradoksalno izgledalo, Ljubav je ona koja formira jedinstvenu bazu svih varijacija pozitivnih i negativnih emocija. Da budemo precizniji, recimo da postoji samo jedna čista emocija; i ta emocija u svojoj prozračnoj čistoti je Ljubav.

Sve različite emocije i osećanja koje čovek ima su mešavine; pomešani sa čistom Ljubavlju njihovi elementi je zamućuju: kao posledica, ona ima kapacitet da apsorbuje i da u sebi rastvori razmišljanja, stavove, strasti, impulse itd. baš kao što hemijski čista voda ima sposobnost da apsorbuje i rastvori soli različite prirode. Jedan od rezultata ovoga je da raznolikost ljudskih osećanja zavisi, u svakom pojedinačnom slučaju, od onoga što je kvantitativno i kvalitativno pomešano sa čistom Ljubavlju, u kojoj je rastvoreno.“ (Boris Moravjev, Gnoza II, Put). U svom čistom obliku Ljubav je iskonski pokret duše, koji opisuje odnos Apsoluta prema relativnom i za kojim tragamo, učeći lekcije odnosa JA prema TI. Ljubav u tom čistom (ili barem nešto čistijem obliku nego što je to uobičajeno) može doći samo iz stanja svesti ne-identifikacije, koja i predstavlja naš pravi identitet. U stanju identifikacije i emocionalnog kačenja za ono što nismo, ta Ljubav se meša sa drugim mentalnim elementima i rastvara ih u sebi, čineći da procenu situacija i drugih ljudi vršimo na osnovu sopstvenih ego-identieta, a ne na osnovu kriterijuma usklađenosti sa originalnom mišlju.

***Ipak, stav JA sam OK – TI si OK nije samo osećanje. Možda bi se najbolje mogao opisati rečju „prihvatanje“. On u stvari predstavlja

33

svojevrstan paradoks, jer podrazumeva primenu određenih kriterijuma, a istovremeno i određeni vid bezuslovnosti. Po mom mišljenju, njega ne možemo doneti iz nekog egzistencijalističkog pogleda na svet, a da ne zapadnemo u veoma sličan paradoks kao i new age zajednica (nadam se da je Sartr dovoljan da uteši Nisam-OK Dete svih nas, koje tako često naseda na milovanje i prekore Roditelja, oličenog u raznim autoritetima). On ne može da počiva na ignorantnom stavu ili stavu moralnog relativizma. Opet, sa druge strane, TI možeš biti OK, ako…, je odluka (kritikujućeg) Roditelja. „Ako“ podrazumeva da smo postavili pravila za nekog drugog čoveka i da on može biti OK, ako te uslove ispuni. Koliko god nam se ti uslovi činili opravdanim, u našem stanju relativne egzistencije oni su po pravilu odluka našeg Roditelja i izraz su neprihvatanja slobodne volje drugog čoveka i njegovih izbora, uz koje vezujemo određene osude.

Tražeći odgovor na ovaj paradoks, Armin Risi u predavanju „Moć iza moći“ kaže:

„Primer koji bih naveo je Sunce: Sunce ima beskrajno mnogo zraka, svako od nas kao relativna individualnost je jedan sunčevi zrak, koji sija jer je povezan sa Suncem. Zrak ne sija sam od sebe, to je sunčevi zrak, ali i dalje zrak. I to je snaga svake individualnosti. Svaka individua je apsolutno jedinstvena. Ego ne mora da se raduje, sve je jedinstveno, to ne potiče od ega. Svako je jedinstven i povezan preko jednog izvora. I šta je začuđujuće, kada govorimo o svetlu? Iznenađujuće je da mi nikada nismo videli Sunce. Nikada niste videli Sunce u životu. Vidite samo sunčeve zrake, koji dolaze dovde. Jedna veoma lepa slika. Do nas stižu zraci Sunca i mi kažemo, to je Sunce. Naravno, sveukupnost zraka čini Sunce, ali Sunce je i nešto posebno i simbolički rečeno, tako nam se apsolutno otkriva. Upravo preko zraka, preko drugih zraka. Prvo što možemo da doživimo od Boga, prvo, najdirektnije, najvažnije ispoljavanje, su drugi zraci. Druga živa bića. Drugi ljudi. Svako živo biće, svaka biljka, svaka jednoćelijska životinja, kada je pogledamo kroz mikroskop, svaka biljka, svaka životinja, svaki čovek, svakako, je jedan zrak Boga. Problem je što čovek to ne zna, mnogi su zaboravili. I mi, koji to znamo ili možemo da znamo, možemo postati svesni da smo ti zraci i preuzeti tu moć. To je ono što menja materiju, ono što materiju drži na okupu, jer je individualnost, svest, mi, povezana sa izvorom, sa Bogom.“(...)„Na početku je postavljeno pitanje: zašto moćni žele da postanu još moćniji? Zašto bogati postaju sve bogatiji, dok siromašni bivaju sve siromašniji, da bi bogati mogli da postanu bogatiji? Zašto? To je danas tako, svuda, u Nemačkoj takođe. To je možda manje ekstremno, ali se oseća, dvoklasno društvo se sve više ispoljava. Zašto bogati žele da budu još bogatiji, zašto žele sve više, zašto jedu druge? Iz jednog

34

jednostavnog razloga: jer su se odvojili od izvora, ne dobijaju više energiju iz izvora i zbog toga energiju moraju da dobiju na drugom mestu. Oni žive na račun drugih. Time dokazuju da su se odvojili od izvora, a svako ko se odvojio od izvora, je podeljen (podvojen), a podeljen se na grčkom i nemačkom kaže dijaboličan. Dijaboličan bukvalno znači podeljen. I ono što rastavlja, deli, jer je čovek sam podeljen.“(...)„Zbog toga Ljubav nije samo naivnost ili lakovernost. Kao ovde: Dalje od mene, Satano“ (odnosi se na Isusov odgovor na iskušenje u pustinji). Sasvim jasno razgraničenje i razlikovanje između svetla i onoga što nije svetlo. Razlikovanje bez osude. Sud, osuda (nem: urteilen, etimološki: prvobitna podela) je na nemačkom jedna lepa reč, ona znači prvobitna podela (teilen: deliti, ur: prefiks za nešto davno). Dakle, prvobitna podela, prvobitno dijaboličko, gde čovek putem poređenja sebe vidi kao boljeg ili slabijeg od drugih. Kod razlikovanja je reč o kriterijumu. Kriterijum dobijamo kada znamo šta ta ljubav zaista jeste, kada to zaista saznamo, onda možemo uvek da napravimo razliku: da li je to istinska ljubav ili licemerje. U ime mira, u ime zdravlja, u ime ovoga i onoga. Da li se zaista misli ozbiljno ili je to licemerje? Uvek se može napraviti razlika. I onaj ko nema taj kriterijum apsolutne ljubavi, te oslobođene, čiste Ljubavi, ne one koja je vezana za ego, svako ko nema taj kriterijum, mora da sudi, na osnovu bilo kakvih ego-orijentisanih kriterijuma.“

***Slika sa Suncem i zracima je zaista lepa. I na ovom planu postojanja, gde učimo puteve Ljubavi (Ra materijal) ili odnosa prema Svemu što Jeste, mi pored ovog razlikovanja bez osude na opštem planu, paralelno učimo i da izgradimo lične odnose prema pojedinačnim sunčevim zracima i to je onaj deo koji jednostavno ne možemo izbeći. I povlačenje u potpunu samoću je jedan vid odnosa.

Svaki od tih zraka je apsolutno individualan. Prihvatiti ili možda bolje spoznati sopstvenu individualnost je sasvim sigurno prvi korak, bez koga nećemo biti u stanju da izgradimo autentičan odnos.

JA sam OK i to moje OK ne potiče iz usklađivanja sa često psihopatskim zakonima neke države/zajednice, ne počiva na poslušnosti prema autoritetima, koji oličavaju naš Roditeljski snimak, već na našem istinskom identitetu kao večne, nedeljive, apsolutno jedinstvene individualne duše. I kada sa sebe stresemo teret plemenskih naslaga, roditeljskih snimaka, zahteva modernog globalnog društva, dobrobiti koje izvlačimo iz toga što smo Cmizdra ili Štreber (Erik Bern), utišamo glasove i zaronimo u stanje prisutnosti, možemo nazreti odbleske tog pravog identiteta i njegovo otkriće će nam omogućiti da nikada više ne

35

tražimo potvrdu svoje egzistencije od drugih, da ne dopustimo da zarobe našu svest, da ne gradimo odnose, kako bi crpli tuđu energiju, niti dopustimo da oni crpe našu, već da sasvim jednostavno uživamo u njihovom postojanju.

I onda Ljubav prema pojedinačnom biću, čak i u ograničenom vidu, u kakvom se javlja na ovom našem planu postojanja, postaje jednostavno TI si OK. Divno si različit od mene, a opet tako blizak. I ta Ljubav onda postaje jednostavna radost što TE ima, sreća zbog TVOG slobodnog ispoljavanja sopstvene jedinstvenosti, postaje spontana i bliska, a da je to oslobođeno bilo kakve kompulzije, duševnog bola, posesivnosti, ljubomore, želje za posedovanjem, nametanja pravila, dokazivanja, potvrde sopstvenog identiteta, želje da TI budeš drugačiji u bilo kom segmentu, vezanosti, laganja, igara moći ili emocionalne zakačenosti.

I onda izgrađivanje odnosa jednostavno postaje proces pročišćavanja čiste emocije od socijalnih naslaga, mentalnih obrazaca identifikacije i zamki Matrix Orbis –

emocije Ljubavi u njenoj prozračnoj čistoti.

36