aristotel metafizika pdf

7/29/2019 Aristotel Metafizika PDF

1/296

Naslov originala

A R I S T O T E L I S M E T A P H Y S I C A

Premai zdanju W. Christ, MCMX XX, L ipsiae; i W. Jaeger, MCMLVII,

Oxoni


2/296


3/296


4/296

REC-DVE ARISTOTELU

itaoci Kulturinih" izdanja imali su ve prilike dabudu dovoljno obaveteni Aristotelovu delu i ivotu. Nemislim samo na odeljak Aristotelu u sovjetskoj Istorijifilozofije pod redakcijom Aleksandrova, nego u prvomreduna prevode Aristotelove Politike i Nikomahove etike. U obata znaajna dela italac moe nai pouzdana i opirnaobavetenja u tom pogledu koja potiu iz pera naegpriznatog strunjaka dra . N. uria, koji je u isti mahpesnik, naunik i filozof. Spominjem sve njegove kvalitete

stoga to je i rad samog Aristotela obuhvatio sva tripomenuta pravca.Ipak samse rado odazvao pozivu kolege V. Pavievia

da kaem nekoliko rei Aristotelu povodomovog prevodaAristotelova dela, koje se smatra glavnim i presudnim zanjegovu celokupnu aktivnost. Ovaj zadatak mislimtako daizvrim da kaem re-dve Aristotelu, i to ne samo u vezi snjegovim prethodnicima Platonomi Demokritom, nego iobzirom na njegove naslednike Teofrasta i Stratona. Tako ese, smatram, moi bolje uoiti izuzetan znaaj Aristotelovarada ne samo za antiku kulturu i filozofiju nego i za svepotonje naunike i mislioce, evropske i afro-azijske. Oveposlednje moramo imati u vidu zbog arapskih naunika ifilozofa kojima u mnogome pogleu dugujemo preciznijepodatke ponekim mestima Aristotelova teksta iz prostograzloga to su se u arapskiin i sirijskim prevodima sauvali

krupni fragmenti i ostaci ruevina Aristotelove

monumentalne nauno-filozofske zgrade.


5/296

Time smo ve dodirnuli glavnu tekou koja ometa ispreava da se u potpunosti uoi, prikae i shvati sve ono tose sauvalo pod Aristotelovim imenom. Da bi italac imaobar neku predstavu veliini ogromnog dela, dovoljno jepomenuti samo to da prema opreznoj proceni Aristotelovazaostavtina prelazi 20.000 tampanih stranica dananjeosmine. To znai da Aristotelu ne dugujemo samo dela, negocelu biblioteku. Stoga nije udo to je ovaj Danteov maestropostao u neku ruku kanonski filozof ne samo za katolikehriane nego i za islamske afro-azijske poslednike.

Znai li to da je ovaj neobian ovek izstarobalkanskog Stagira bio doista u tolikoj meri i u tolikomobimu univerzalan da je mogao istovremeno sluiti ikatolikim teolozima tipa Tome Akvinskog i islamskimmistiarima sve do Indijskog okeana? Na to pitanje moedonekle da odgovori upravo ovo delo koje izlae osnovnemisli ovog prvog i najveeg Platonovog uenika.

Obino se zaboravlja da je Aristotel imao jo dvauitelja osim Platona: prvi je njegov roeni otac, lekar namakedonskom dvoru, a drugi je glavni osniva antikeatomistike, Demokrit iz Abdere, mlai savremenikPlatonovog uitelja Sokrata. Od oca Nikomaha nasledio jesmisao i interes za bioloke nauke (ali je sam zaostao upogledu na medicinske nauke), a od materijaliste Demokritauniverzalizamza koji nije znala Platonova Akademija, jer jeplanski i svesno brisala i ignorisala i Demokrita i njegoveatome zajedno s atomizmom. Aristotelu treba odati priznanjeda je posle dvadesetogodinjeg uenja u PlatonovojAkademiji sauvao objektivan stav prema Demokritovimpogledima. Stavie, fiziar Straton, sh olarh (glava kole") uAristotelovom Peripatu posle Teofrasta, priznavao je,suprotno Aristotelu, postojanje praznog prostora kojiokruuje minima, ali nije priznavao kontinuirani vakuumuDemokritovomsmislu.

Mi ovde ne moemo ulaziti u detalje pojedinih uenjafilozofskih kola u Atini, ali moramo naglasiti okolnost dase Aristotelovo uenje ne moe pravilno ni posmatrati, nioceniti ako ga odvojimo od njegovih glavnih prethodnika,Platona i Demokrita, i ako ga izdvojimo od onog to su u

prirodnim naukama uinili njegovi uenici i naslednici,Teofrast u botanici i mineralogiji, a Straton u fizici imedicini, Eudem u matematikim naukama i Aristoksen umuzikim. Naroito treba istai okolnost da je Straton kaoTeofrastov naslednik i glava Aristotelovog Peripataprihvatio Demokritov materijalizami tako upravio Peripat u


6/296

novome pravcu koji je sasvim suprotan Aristotelovojmetafizici i teologiji.

Takvih kolebanja i protivrenosti, pa i vraanja nastaro i preeno, imamo i kod samog Aristotela. Iako mu jeotac bio lekar i bez obzira na to to se samAristotel bavioeksperimentom i neposrednim posmatranjem, sve usuprotnosti s Platonovim racionalistikim spekulacijama,Aristotelovi pogledi na ljudski mozak i njegove funkcijepokazuju oigledan nazadak prema uenjima starijeHipokratove kole. Isto takav nazadak u shvatanjima ovoguniverzalnog naunika moemo konstatovati i u njegovojastronomiji koja zaostaje za Eudoksom i koja pobijaobrtanje Zemlje oko svoje ose. Ova nazadovanja u uenjimaosnivaa biolokih nauka mogu se objasniti samo time toje, za razliku od svog uitelja Platona, koji je preuzeo odpitagorovaca posebno interesovanje za matematike nauke,osobito stereometriju, bio prilino slab matematiar.

Ali ne samo to. Ni u pogledu postanka drave nijeAristotel u osnovnim shvatanjima otiao mnogo napred odsvog uitelja Platona. Platonu je sasvim jasno da seporodica nije mogla osnovati bez drave i pre drave, dok je

za Aristotela kao sasvim prirodan put izgledalo raenje odmanjeg ka veem, od prostijeg ka sloenijem, jer on smatrada je postala i postojala najpre porodica, pa naselje, zatimoptina i najzad drava. Pa ipak dravno-pravni teoretiari ipod kraj prolog veka stoje na gleditu da se u pogledudrutvenih nauka moramo vratiti na Aristotela, koji nalazida je bolja basileja od aristokratije, a aristokratija odpoliteje, pogotovo to se u basileji moe ostvariti idealansluaj doivotnog vladara, dok Platonovu idealnu dravutreba da rukovode naunici, odnosno filozofi, kako taj izrazglasi grki.

Koliko je Aristotel, i pored svih 158 prouenihdravnih ureenja, bio zaostao u pogledudrutvenopolitikih sh vatanja vidi se najbolje po tome to ujednom pismu kori svog uenika Aleksandra Velikog to jeproglasio jednakost izmeu Helena, u koje treba da spadaju iAleksandrovi Makedonci, i pobeenih Persijanaca, koji su

za Aristotela varvari i pored njihove nauke i tehnike samostoga to ne govore grki. Ovakav nazadan stav Aristotelovmoe se objasniti njegovim udnim shvatanjemda ima ljudikoji su od prirode robovi i, opet, drugih koji su od prirodeslobodni.

I u drugim disciplinama mogu se nai neobjanjivesuprotnosti i protivrenosti, svojstvene svakom


7/296

univerzalnom enciklopedisti. Iako je Aristotel kaoorganizator ostavio daleko za sobom sve svoje uitelje, iakose odlikovao jedinstvenim darom za posmatranje i naokobeznaainih in.i'enica u prirodi, ipak mi ne smemozaboraviti da su mnoge protivrenosti nastale otud to jeovaj neumorni i neobino plodni naunik i filozof mnogoradio i mnogo stvarao. Za razliku od svog glavnog uiteljaPlatona, on se raspitivao kod ribara i lovaca za neke pojave uprirodi. Razume se da je pr ouavao i doplatonske filozofe,pogotovo krupnu zaostavtinu prvih atomista, koia je imalauniverzalan karakter, jer je uzela u obzir i formalne, iprirodne, i drutvene nauke.

Meutim, neke protivrenosti mogu biti i prividne, ierdolaze otu to se izuavanje Aristotelove zaostavtinenalazi tek na poetku. Poslednjih deceniia filolozi i istoriarikoji utvruju i interpretiraju tekstove poeli su pod uticajemEngleza Rosa i Nemca Jegera da temeljitije ispituju tekstovesauvane u Aristotelovu korpusu. Stil gotovo svih tihtekstova kojima danas raspolaemo ne zasluuje nikako onuvisoku pohvalu koju Aristotelu daje Ciceron govorei da jezlatan. Izuzetak ini politika istorija Atine pronaena u

Egiptu krajemprolog veka.Ve se od ranije zna da je Aristotel drao dve etnje() svakog dana jutarnju i veernju. Jutarnja jebila odreena za starije uenike i imala je sasvim nauno-istraivaki karakter, a veernja za iri krug sa nauno-popularnomtendencijom. Razume se da su samo predavanjaiz ovog veernjeg kursa bila podesna za publikaciju, jer subila redigovana kako treba, ali predavanja sa jutarnjeg kursaimala su karakter studentskih beleaka, odnosnopredavaeva podsetnika. Misli se da pretena veinasauvanih dela Aristotelovih spada u predavanja sa jutarnjeetnje i da u tim predavanjima nije uvek prosta stvarpouzdano razlikovati rei predavaa i dometke, odnosnogreke u reprodukciji, koje potiu od njegovih slualaca. Pritome treba istai da je u Peripatu vladala potpuna slobodasvestrane diskusije i da su se mogla uti i zabeleiti suprotnamiljenja. Iz svih tih razloga mi u Aristotelovim tekstovimanailazimo esto ne samo na varijante i protivrenosti, nego ina ponavljanja i upuivanja na druga mesta, kojih, na alost,nema.

Stoga je vrlo teak posao da se utvrde glavne razvojnelinije kojima se kretala i napredovala Aristotelova nauna ifilozofska misao. Slina tekoa, mada mnogo manja,postojala je ve i prilikom rekonstrukcije platonizma,


8/296

odnosno hronologije Platonovih dijaloga, iako za Platonovtekst znamo sasvim pouzdano da je samo njegov i da tu nemoemo traiti ostatke studentskih tabaka, kao kodAristotelova teksta. Ipak su istraivai kao Lutoslavski,Ditemberger i moj uitelj Arnim pronali metod koji se zovejezika statistika da bi pomou njega rekonstruisali evolucijuPlatonove filozofske misli. Ova statistika, sa moremtablica iprocenata, uzima prvenstveno u obzir sveze i prelazne fraze,kao to je to ve ranije raeno prilikom rekonstrukcijeGeteova teksta. Ovaj metod opravdan je kod pisaca koji sedecenijama bave pisanjem. Platon i Gete pisali su preko polaveka, a Aristotel nekih tridesetak godina.

Ali kod Aristotela je nevolja u tomto nismo uveknaisto ta je iz njegova pera, a ta je delo njegovih uenikai naslednika. Kako je poznato, slinu situaciju imamo i ukolaina velikih slikara. Pore svega toga, istraivai senadaju da e detalinom i minucioznom analizom teksta imisli, rei i termina, koje je i sam Aristotel neobinouvaavao, doi do boljeg uvida i saznati glavni i pravi tokAristotelovih misli. Aristotelov stil i proza njegove kolenalaze se na prekretnici u istoriji grkog jezika. Dok Platon

pie klasinim stilom atikog dijalekta, dotle se uAristotelovu tekstu susreu sve vie pojave helenistike, opteg dijalekta, ija je baza ipak atiki dijalekat. Alito nije jedina tekoa. Svaki veliki pisac ima svoj stil i svojritarn, ima individualnu kadencu kojom zavrava frazu iperiodu. To se pokazalo pri ispitivanju Ciceronovihklauzula. Stoga je fonetiar Sifers postavio zahtev da filolozine smeju raditi samo oima, nego i uima ako ele da prodruu sutinu individualnog stila velikih pisaca. On zahtevaanalizu zvuka koji je vaan svedok i za naunu prozu. Ovajmetod, koliko mi je poznato, nije jo primenjen prilikomispitivanja Aristotelova teksta, iako se zna da se Aristotelbavio i pisanjem stihova i da je imao naroit interes zamuziku. Njegovo nedovreno deloPoetika to nedvosmislenopokazuje. Upravo u tom delu najuvenija je njegovadefinicija tragedije, definicija sa dosta preciznih detalja i sajo uvek spornim zavrnim reima. Upravo se u tim reimakrije ono to je ; same tragedije, njen krajnji cilj, kojimora biti presudan za Aristotelove teoloke i teleolokespekulacije.

Za ocenu Aristotelove naune i filozofske aktivnostinita nije tako pouno kao razlika u definicijama izmeunjega i njegovog naslednika u upravi peripatetike kole,sholarha Teofrasta, koji je svega de~ setak godina mlai od


9/296

osnivaa Peripata. Zna se za negativan Platonov stav premaumetnosti uopte. Meutim, manje je poznata injenica da unjegovim dijalozima, tako rei, nema ni rei Demokrituiako je ovaj Sokratov savremenik i te kako bio zainteresovanza lingvistike i literarno-istorijske probleme. Za razliku odsvogauitelja, Aristotel je uzeo u obzir Demokritova uenjakojima su se zanimali jo u veoj meri njegovi ueniciStraton i Eudem. Neto slino vidimo i kod drugogAristotelovog uenika Aristoksena, koji je, oslonivi se naPitagorinu muziku matematiku, usavrio teoriju antikemuzike. Iz Pitagorine kole potie izraz , emugovori i Aristotel u svojoj Metajizici. Taj se izraz javlja i udrugim Aristotelovim delima, gde se uvek ne moe prevestireima imitacija, podraavanje, jer kao da je ponegdeopravdaniji prevod prikazivanje, reprodukcija. Bez obzirada li je imitacija, ili reprodukcija, il i prikazivanje, zaTeofrasta tragedija naprosto iznosi kritian momenat uivotu nekog junaka, dok je za Aristotela tragedija, i to onaistinska (jer je Aristotel znao za jo jednu vrstu tragedije,koju je teko razlikovati od komedije), samo krupnog i ozbiljnog dogaaja. Kako je Platonu bilo stalo u

prvom redu do toga da to potpunije prodre do sutinesamog bia i to putem naunog ispitivanja, umetnost je zaplatonizampredstavljala samo jednu smetnju, pogotovo akoprua imitaciju neke nestalne i promenljive kopije.Besenika umetnost, vana pre svega za politikerukovodioce, ima za Platona samo utoliko vrednosti ukolikoje filozofske prirode, drugim reima, ukoliko nastoji danaunim metodama utvrdi stvamost i da u tom pravcupovee drutvo i pojedince. Pri tom se treba setiti da premaPlatonovu zahtevu rukovodioci moraiu biti naunici, ilinaunici moraju postati rukovodioci. Iako je termin kome Aristotel govori i u ovome delu potekao izPitagorine kole, to se sada vie ne moe rei za termin, ije je pravo znaenje ,.prijatelj mudrosti",naunik", koji se sve doskora smatrao nesumnjivotekovinomPitagorine terminologije 1

1 Termin , kako je sada utvreno (W. Burkert,Hermes88, 1960, 159), dugujemo pre Platonu nego Pitagori, pogotovo

kad se setimo da su ve savremenici primetili kako Aristotel nekaPlatonova uenja bez razloga pripisuje Pi- tagori.

Uzgred napominjemo da Aristotel ovog osnivaa evrop- skematematike fizike smatra Hiperborejcem. To znai da je, premaAristotelu, Pitagora poreklom iz severne Evrope, dok Strabon smatrada je rodom sa istonog Balkana. U svakom sluaju Pitagora, i poredsvog grkog imena, nije grkog porekla, jer mu je otac Tirsenac, tj. sa


10/296

Aristotelova definicija tragedije ukazuje s jedne stranena pomenutu Teofrastovu definiciju, u kojoj se isto kao kodAristotela dramska poezija vezuje za epsku, prema kojoj jePlaton bio naroito neraspoloen.

injenica to je Platon svoju kolu predao sestriuSpeusipu, a ne svom najzrelijemi najsposobnijem uenikuAristotelu, tumai se obino time to se Aristotel nije slagaos Platonovim uenjem idejama, koje su za osnivaaAkademije jedina stvarnost. Tako bi se doista Platon, zarazliku od jonskih fiziara, mogao smatrati osnivaem nekogne-fizikog, odnosno idealistikog monizma. On bi bioprema tome suta protivnost materijalizmu atomisteDemokrita za kojeg Platon riikako ne mari, pa ga ak i nespominje u svojimdijalozima.

Nije lako prihvatiti t umaenje da je Aristot el otiao odPlatona svojim putem jer nije prihvatio uenje idejama, ilito se osetio povreenim kada je Platon odredio drugognaslednika. Nije iskljuena mogunost da je Speusip kaosholarh nasledio od ujaka njegovu Akademiju iz prostograzloga to se tu nije radilo samo idejama, nego i imanjui materijalnimdobrima. Za nasledstvo te vrste svakako je bio

podesniji sestri od tuina. Manje je verovatna pretpostavkanekih engleskih strunjaka da je Aristotel odbacio uenje idejama samo stoga to nije imao dovoljno razumevanja zamatematike nauke, naroito za geometriju i stereometriju,za koje je Platon bio pravi majstor. Tano je, dodue, da seAristotel nrje naroeito zanimao za matematike nauke, apogotovo za Pitagorinu mistiku brojeva i ni'ihovu venuharmoniju. Ali govorei u svojoj Politici (1316a) vremenskom trajanju jedne drave Aristotel preuzimanaprosto iz PlatonoveDravepitagorovsku mistinu formulus aritmetikim potencijama. Tano je i to da Aristotel nijeunapredio matematike nauke i da je u pogledu astronomijeuinio korak nazad prema ranijim tekovinama grke nauke,istonog Bal- kana. Strabona pominjem stoga tc> upravo njemuduguie- mo glavna obavetenja udno.i i zamrenoj sudbini Ar;sto.telove filozofske zaostavtine. Prema Strabonu, Ar istotelovi rukopisi suetali izmeu Atine i severozapadne Anadoliie, dok nisu najzad stigli,

pod kraj Republ'ke, u Rim Svakako da treba i ovaj detalj uzeti u obzirprilikom konane redakcije Aristotelova teksta, u kome moramoraunati i s ubae- nim belekama njegovih uenika i naslednika, kakoie to ve ranije zapaeno. Preko Pitagore, odnosno donieg Podunavlja,saznao je najpre Platon, a od niega i Aristotel, za staroiran- sko uen.ie besmrtnosti due. Podunavski Geti, kao i mnogi primiitivni narodi,poznavali su, svakako poligenetskimpu- tem, takva uenja u brojnimvarijantama. Sve to znai da i Aristotela treba shvatiti i tumaiti nesamo istom logi. kom, nego i raznim istorijskim uticajima.


11/296

ali to se sve moe objasniti njegovom predilekcijom zabioloke i drutvene nauke, ijim ga osnivaem mnogismatraju.

Stoga je teko shvatiti zato Aristotel svoju Metafiziku

naziva i teologijom, a ne samo osnovnomnaukom, onosnoprvom filozofijom", pogotovo kad znamo da je njegovtakmac Speusip, Platonov naslednik u Akademiji, docnijesmatran ateistom. Ne vredi nam u ovom sluaju pozivanie naTeofrastovu Metafiziku, i to tim marije to je i ovaj prvakbotanike i mineralogije, bavei se ne samo karakterologijomi moralnom teologijom, ostavio dela ko.ia su potonjistrunjaci uvrstili u Teofrastovu Metafiziku" ( ). Znai da su se oba protomajstora izIikeja i oba prva peripatetika enciklopedista bavilapitanjima koja su docnije izdavai i redaktori njihovezaostavtine odredili skupnim imenom ,, to dolazi posledela prirodi" = .

Kako.se fizikim pitanjima, pa prema tome imatematikim naukama mnogo vie bavio Straton negonjegov prethodnik Teofrast i njegov prvi uitelj Aristotel,nije iskljueno da naziv , koji je sasvimnepoznat

i Aristotelu i Teofrastu, potie iz Stratonove kole. To znaiupravo iz one kole koja je ne samo peripatetiku filozofiju,usmerenu prvenstveno dualistiki, nego i Aristotelovu iTeofrastovu metafiziku stavila u drugi red, posle fizike imatematike. Tako je, moda i namerno, skinuta metafizikasa vieg ranga na koji ju je postavio samAristotel davi jojime prva filozofija". Za ovakvo shvatanje govorila bi ipouzdana injenica to je Straton uinio ne samo velikzaokret prema uenjima svojih prethodnika u Peripatu, negoi to se, tako rei, vratio Demokritovoj atomistici i njegovommaterijalistikom monizmu. Ovaj na prvi pogled sasvimudan postupak moe se jedino objasniti slobodom uenja iposledicom neprestanog naucnog ispitivanja kojim su seodlikovale, iako ne uvek u istoj meri, sve etiri filozofskekole u Atini.

To je i razlog zato smo u prethodnike peripatetikefilozofije stavili i Platona i Demokrita, koji tek u Stratonovojepohi dolazi do punog uticaja. Sam termin metafizika

dokumentovan je tek pod kraj stare ere, pa se tako moepouzdano rei da je taj sad ve u naunoj filozofiji naputenitermin nepoznat starom Peripatu, onom Peripatu koji sebavio organizacijom naunih ispitivanja u ogromnimrazmerama i kojimje filozofska Atina zauila oveanstvo.Postanak termina metafizika treba i formalno objasniti. Izsintagme nastao je haplologijom, to jest


12/296

uproenim izgovorom koji izbegava gomilanje istovetnihslogova, u neposrednom kontaktu oblik , adocnije naprosto . Slinu pojavu haplologiieimamo i u srpskohrvatskomjeziku. Nju je zabeleio Vuk i u

svomReniku kod rei zakonoa, koja je oigledno postalaod oblika zakononoa, kako se to vidi iz sloenice vodonoa,krstonoa itd. Kao to je ovde preskoeno ponavljanje sloga-notako je u grkoj sintagmi preskoeno ponavljanje sloga -ta-. Ovo se moglo dogoditi samo na taj nain to je tasintagma ee upotrebljavana u ivom govoru. To znai daje moralo proi izvesno vreme dok je od potpunijeg oblika postao docnije skraeni oblik ,koji je prirodno potisnuo onaj stariji i ostao u upotrebi.

Zaokret u pravcu materijalizma koji je meuperipatetiarima izvrio Straton, uenik i naslednikTeofrastov, nije usamljena pojava u istoriji grke filozofije.Neto slino dogodilo se i u Platonovoj A kademiji ve podSpeusipom, a naroito u srednjoj i poznoj, dakle, gotovo uisto vreme kad i u Peripatu. Tu je najpre Arkesilaj Platonovidealistiki monizam skrenuo u pravcu skepticizma, i taj jepravac znatno due zadran u Akademiji no to je to biosluaj sa Stratonovim odstupanjima u Peripatu. Ove vane

injenice pokazuju, prvo, da ne smemo suditi ni ceniti nitiPlatonovu Akademiju niti Aristotelov Peripat premauenjima samih osnivaa. U istom smislu treba shvatiti iodlazak Aristotelov i Ksenokratov iz Akademije. On po svojprilici znai samo to da se ova dva najuglednija Platonovauenika nisu odvojila od svog uitelja zbog nekih osnovnihrazmimoilaenja isto teorijske prirode. Pogotovo to vai uveoj meri za Ksenokrata nego za samog Aristotela, koji je,kako je ve reeno, i inae imao malo interesa i jo manjerazumevanja za matematike nauke, u prvom redu zaastronomiju, dok je u medicinskim naukama oiglednozaostao za savremenim tekovinama tih nauka. Ksenokrat,meutim, iako je zajedno s Aristotelom napustio Akademiju,vratio joj se posle desetak godina, pa je posle oglaenogateiste Speusipa postao sholarh i upravljao je Akademijompunih dvadeset i pet godina, uvajui verno liniju svogauitelja.

Odstupanja Stratonova i drugih peripatetiara mogu seobjasniti u prvom redu time to je Aristotel ispitiva iorganizator naunih ispitivanja u obe glavne oblasti,prirodnim i drutvenim naukama. Ali sam protomajstorradio je najvie u oblasti formalistikih nauka, logike idijalektike, l ingvistike i retorike. to se tie samih istorijskihnauka, u tompogledu Aristotel, sudei po svemu, a naroito


13/296

po njegovom Atenskom ustavu koji daje ujedno i politikuistoriju Atine, nije imao istinskog smisla za istorijskeprocese. Tako je on istorijske nauke vie unazadio negounapredio, jer ih je uputio isto formalistiki da se takmie

sa umetnou, s poezijom i retorikom. Sve ovo znai da jeAristotelov uticaj jo jai van Peripata nego u njemusamom. I posle Stratonova zaokreta Peripat se prvenstvenoodlikovao specijalistima u raznim naunim granama kao tosu muzika (Aristoksen), kulturna istorija (Dikajarh), fizike imatematike nauke (Eudem) i dr. Za Aristoksena je vereeno da je uneo u Peripat Pitagorina uenja, slino kao tose Straton vratio na Demokrita. Stoga nije nikakvo udo tosu Aristotelova predavanja osnovnim problemimafilozofije, docnije nazvana Metafizika, bila rasporeena udrugi red posle prirodnih nauka. Znai da su potonjiperipatetiari izvrili krupne promene u Peripatu posleAristotelove smrti, i to ne samo u osnovnim shvatanjima,nego i u redu i rasporedu pojedinih disciplina.

Spomenuli smo Stratonov zaokret prema Demokritovumaterijalizmu i Aristotelov uzmak prema Pitagori, dodavida analognu pojavu imamo i u Platonovoj Akademiji, gde jeArkesilaj otiao meu skeptike, odnosno aporetike, koji ne

samo kritikuju sve to se smatra pozitivnom tekovinom,nego i pobijaju mogunost svakog pouzdanog saznanja. Sveto znai da obe glavne filozofske kole u Atini, Akademiju iPeripat, ne smemo i ne moemo smatrati ortodoksnim idogmatinim kad ve meu najstarijim uenicimainaslednicima nalazimo kolebanja i odstupanja, dok sunedoslednosti obina pojava i kod samih osnivaa tih kola.Na takve nedoslednosti nailazimo kod Aristotela i inae, apogotovo u njegovoj Meta-


14/296

fizici. Ve je ranije ukazano na razliku izmeu njega injegova prvog naslednika, Teofrasta, koja se odnosi nadefiniciju tragedije. Ta razlika nije beznaajna jer jedramska umetnost imala u Atini drutvenopolitiki karakter

i zadatak. U Metafizici nailazimo na nedoslednosti ikolebanja u pogledu shvatanja dui i prvom pokretau.Iako se Aristotel moe pohvaliti ne samo jedinstvenomocenom najvii" (summus Aristoteles, kako se zove ustudentskim latinskim pesmama srednjeg veka) nego ipriznanjima koja su mu odali osnivai naunog socijalizmaMarks, Engels i Lenjin proglasivi ga univerzalnim igenijalnim organizatorom antike nauke uopte, a filozofskemisli pogotovo, ipak smo duni da ponovo ukaemo na takolebanja i te nedoslednosti, mada njima govori iAleksartdrov u pomenutoj Istoriji filozofije.

Prema Aristotelovoj Metafizici, kategorija bia (bitak,stvarnost) ima deset, ali se na drugom mestu u istom delugovori sad tri, sad etiri kategorije. Odakle tenepodudarnosti? Zna se da je sam tekst Aristotelovezaostavtine tek poslednjih decenija podvrgnut filolokojanalizi, naroito od strane V. Jegera koji je pre nekolikogodina objavio i najnovije izdanje Metafizike. Ciceron hvalizlatnu reku Aristotelova stila. Kad znamo da je Ciceronnaginjao i pod stare dane vie kitnj astomazijanizmu negosuvomatikizmu i da je ritmina proza sa dugim i u periodesloenim reenicama bila glavna odlika Ciceronova stila,jasno je da je i Aristotelov stil morao biti bar blizuCiceronovimstilskim idealima. Verovatno su u tome oblikupisana njegova prva dela na kojima je radio dok je jo bio uPlatonovoj koli. Mnoga od tih dela pisana su u oblikudijaloga, ali dijaloga sa manje dramske vetine ego to je tobio sluaj kod Platona i sa vie predavakih izlaganja. Daljeznamo da se svi Aristotelovi spisi dele u objavIjene ineobjavljene( ). U prvu grupu bi spadao posvoj prilici, kako smo ve rekli, Ustav atinski sa drutveno-istorijskim uvodom, a u drugu pretena veina svih ostalihAristotelovih spisa. To

XVII


15/296

znai i sama Metafizika. Prilikom njenog itanja i izuavanjamoramo esto postavljati pitanje da ii imamo posla sautentinim Aristotelovim tekstom, budui da su u

nepublikovane spise ula njegova predavanja za ui krugstarijih uenika koji su u najmanju ruku poneto dodavaliuiteljevim reima. U tom smislu treba, na primer, objasnitipomenutu razliku izmeu Aristotela i Teofrasta, koji je i samostavio jednuMetafiziku.

Sve ovo znai da ne moemo dati konaan sud, a jomanje neku osnovanu kritiku Aristotelovih pogleda i uenjadok se filolokim metodomne utvrdi tradiicija Aristotelovateksta i dok se u jezikom i terminolokom pogledu ne prueubedljiva objanjenja. Da u tom pravcu nismo dalekoodmakli, dovoljno se jasno vidi kad Index rerum na krajufrancuskog prevoda Metafizike, koji je s opirnimkomentaromopremio 2. Triko, uporedimo s interpretacijamaostalih strunjaka. Jedinstvena i dosledna terminologijaglavni je i prvi uslov za puno razumevanje nekogfilozofskog dela. To pogotovo vai za Metafiziku, u ijimknjigama strunjaci sa manje ili vie razloga ukazuju nadosta irok hronoloki okvir.

Nikada ne smemo zaboraviti da je sudbina Aristotelovezaostavtine koj j govori Strabon kroz gotovo tri punaveka bila prilino neizvesna. Tek pod kraj RimskeRepublike, neto pre Trasilove redakcije Platonovihdijaloga, pojavljuje se peripatetiar Andronik koji zajedno sgramatiarem Tiranijonom sreuje i objavljuje filozofskuzaostavtinu prvih peripatetiara Aristotela i Teofrasta. Onisu, kau, rasporedili sve to nam se sauvalo odAristotelovih spisa. Neki misle da od njih potie i naslov Metafizika za koji se u samom tekstu tog dela javlja izrazprva filozofija", dok se fizika zove druga filozofija". Toznai da je termin metafizika, iji je postanak napredobjanjen, mogao da znai trea filozofija", jer dolazi porasporedu posle fizike koja je druga filozofija". Razume seda ovakva raunica ne odgovara nikako izuzetno vanom iosnovnom karakteru Aristotelove Metafizike, koja ispitujesamo bie ( ) i pritom daje pregled ranijih uenja osnovnimpitanjima filozofije.

Iako je Aristotel kao osniva biolokih nauka, i poredpomenutih zaostalosti u matematikim i medicinskimnaukama i pored nekih nerazumevanja drutveno-istorijskihprocesa, uvek isticao povezanost sa stvarnim ivotom iproveravanje pomou iskustva, nailazimo kod njega ee,pa tako i u Metafizici, na poneko formalistiko rezonovanje.


16/296

Meutim, ne smemo zaboraviti da je majstor upravljaoPeripatom nekih dvanaest godina i da je pokrenuo mnoganauna istraivanja i otvorio mnoge naune oblasti. Brojnjegovih uenika i naslednika jasno dokazuje da Aristotelov

rad ne smemo ceniti samo po onome to je sam napisao iobjavio, jer je toga do nas malo dospelo, nego po onome toje uradio on sa svojim uenicima. Zapravo mi smo duni dauzmemo u obzir preeni put od enciklopediste Demokrita imatematiara Platona, pa sve do Aristotelovih naslednikaTeofrasta i Stratona. Tako e nam sud ovomizuzetnomnaunom i filozofskom trudbeniku iz Stagira biti pravednijiak i onda kad nismo uvek u stanju da utvrdimo autentinostnjegovih tekstova i evoluciju njegovih uenja, koja se i prisadanjem stanju nauke moe jasno uoiti.

Aristotelova kolebanja izmeu idealizma imaterijalizma, na koja nailazimo u njegovomvoluminoznomkorpusu, bila su podesna i za hrianska mudrovanja kao i zateoloku spekulaciju i kazuistiku svake vrste. Stagiranin jeostao, kako Dante kae, maestro i dobrodoao rukovodilacsrednjovekovne skolastike. Ali ne bi bilo pravo da od njegatraimo neki celokupni i potpuno izgraeni filozofski sistemu kome ne bi bilo nigde mesta za protivrenosti i

nedoslednosti. Stratonova odstupanja u pravcu punogmaterijalizma jasno pokazuju da Platonove ideje, protivkojih ustaje Aristotel u svojoj Metafizici, nisu ostaviledubokih posledica u daljem izgraivanju peripatetikihuenja, koja su uvek nosila peat stalnog i uvek novognaunog istraivanja, esto kombiiiovanog saeksperimentom i neposrednim poematranjem. Peripat sestoga koristio ne samo empirijom, tuom i sopstvenom, negoi spekulativnim, i formalistikim rezonovanjima koja seesto javljaju u ovome delu.

Cini mi se, stoga, da je Aristotel u mnogo veoj merinaunik nego filozof i da je manje pesnik i pisac od svogauitelja. Ova poslednja osobina bila bi svakako uoljivija dasu nam sauvana njegova ranija dela, pisana u oblikudijaloga. Ipak moramo u ovome pogledu suditi oprezno jersmo jo daleko od poslednje filoloke redakcije njegovezaostavtine, a jo dalje od pouzdanih stilskih interpretacijanjegovih tekstova. irok okvir njegove filozofske razvojne

linije u kome mogu traiti i nai pouke i potvrde i idealisti imaterijalisti bie da je u izvesnoj vezi 3 antidogmatinimstavom klasine grke misli, koja se nije zaustavlja la ni predZevsovim autoritetom. Zahvaljujui tom antidogmatskomstavu mogle su se u staroj Atini i pojaviti etiri razne


17/296

filozofske kole, koje su svaka za se unutar svog krugadoputale razna odstupanja i podvajanja.

Ova dragocena osobina grkog duha koji je stvoriouslove za slobodu naune misli ostavila je i docnije traga u

izgraivanju hrianstva. Nasuprot monolitnomzapadnoevropskom hrianstvu, koje je Luter samo malookrznuo, imamo na Istoku, dakle u zemljama s grkimnasleem, povei broj hrianskih crkava, a da i ne govorim sektama i jeresima to se tokom vekova javie u prostoruizmeu hladnog severa i Nilskih katarakta. Stoga iAristotelova Metafizika, kad je itamo i prouavamo bezpredubeenja, prua uglavnom veran izraz starobalkanskeantropokratije i svega onog naprednog to se u balkansko-anadolskom prostoru ukazalo za poslednjih dvadeset i petvekova, poevi od uenja sofista da je ovek svemu mera,pa do balkanske simbioze koja nije znala za krstake ratove.Ta nas simbioza ui da treba visoko ceniti sve ono to ide zaunapreenjem ljudske misli i drutva. Sam Aristotel spravomveli da je drava postala ivljenja radi i da postojiradi boljeg ivljenja. U tom smislu treba ceniti i njegovuMetafiziku koja, bez obzira na teoloka i teleolokazastranjenja, otri ljudski duh za neprestanu borbu za bolji

ivot.Milan BUDIMIR


18/296


19/296


20/296

KNJIGA I.

DOIVLJ AJ , ISKUSTVO, SAZNANJE, UMET NOST, NAUKA IFILOZOFIJA

980a Svi ljudi po prirodi t ee da dou do znanja; dokaz za to jeradost izazvana doivljenimsaznanjima: naime, i pored njihove

korisne stranev.-t.if


21/296

nosti i do rasuivanja. to se tie ljudi, njihovo iskustvoproistie iz pamenja: u stvari, iz mnotva seanja na istustvar konano se saini jedno jedino iskustvo; a izgledada je iskustvo 981a gotovo iste prirode kao nauka iumetnostsamo s tomrazlikomto ljudi dolaze do nauke iumetnosti posredstvomiskustva, jer je iskustvo stvoriloumetnost, kao to s pravom kae Polos, a nedostatak

iskustva stvorio je sluaj. Umetnost se raa onda kada seiz mnotva iskustvenih pojmova izvodi jedan jedini optisud primenljiv na sve sline sluajeve. Zaista, doneti sudda je izvestan lek pomogao Kaliasu obolelomod izvesnebolesti, zatimSokratu, a zatim mnogim drugima uzetimpojedinano, to je stvar iskustva; ali smatrati da jeizvestan lek pomogao svima pojedincima izvesnogsastava, koji spadaju u granice odreene klase obolelimod izvesne bolesti, kao, na primer, flegmaticima,bolesnicima obolelim od ui ili od groznice, to potpadapod umetnost.

Sto se, pak, tie iskustva, izgleda da se ono ni u emune razlikuje od umetnosti; tavie, mi vidimo da ljudi odiskustva postiu vie uspeha nego oni koji raspolauznanjembez iskustva. Uzrok ovome je taj to je iskustvosaznanje pojedinanog, a umetnost opteg. Meutim,celokupno iskustvo i celokupno stvaranje odnose se napojedinano. O naj koga lekar isceljuje nije ovek samouopte, osim sluajno, nego je to Kalias, ili Sokrat ili bilokoji drugi tako oznaeni pojedinac, za koga sluajnoispada da je ovek. Ako se, dakle, raspolae znanjembeziskustva i ako se, poznajui opte, ne poznajepojedinano koje je u njemu sadrano, esto e se uinitigreke u leenju, jer onaj koga treba leiti je pojedinac.Meutim, mi isto tako obino mislimo da umetnost stojiiznad iskustva, pa smatramo da ljudi od umetnostinadmauju ljude od iskustva, mislei da je kod svih ljudimudrost vieg reda obeleje koje prati znanje. Ovo semoe shvatiti tako stoga to jedni poznaju uzrok stvari, adrugi ga ne znaju. U stvari, ljudi od iskustva odista znajuda izvesna stvar postoji, ali ne znaju zato postoji, dokljudi od znanja znaju i uzrok postojanja. Takoe iz istograzloga mi smatramo da arhitekti zasluuju vei ugled98lb nego obini radnici, i da su iskusniji i pametniiji.Ovo stoga to oni poznaju uzroke onoga to se radi, dokobini radnici lie na beslovesna bia koja rade ali radene znajui ta ine, poput vatre koja gori; meutim, dokbeslovesna bia vre svaku svoju funkciju po prirodnojsklonosti, obini radnici to ine iz navike. Prema tome,ono to u naim oima arhitekte ini pametnijim to nijepraktina vetina, nego to t o vladaju t eorijom i p oznajuuzroke. I, uopte, obeleje po kome se raspoznajenaunik je sposobnost uenja drugih, i ba zbog toga miverujemo da je umetnost odista vie nauka nego


22/296

iskustvo, jer su ljudi od umetnosti, a ne drugi, sposobnida ue druge. Osim toga, mi obino ne gledamo ni najedno od naih oseanja kao na mudrost, premda namona pruaju najpouzdanija saznania pojedinimstvarima, ali ona namne kau zato ni za .iednu stvar na primer, zato je vatra vrua; ona se ograniavaju na toda utvrde da je vrua.

Stoga je onaj koji je prvi pronaao bilo koju granunauke, osloboenu optih oseanja, s pravom izazvaodivljenje ljudi. To nije bilo samo zbog korisnostinjegovih pronalazaka nego zbog njegove mudrosti inadmonosti nad ostalima. Zatim su se nove umetnostiumnoile, jedne koje su usmerene ka upravljanjupotrebama ivota, druge ka njegovom ulepsavanju; apronalazai ovih potonjih saznanja uvek su se smatralimudrijim od drugih, i to stoga to njihova znanja ne teekorisnosti. Otuda dolazi da su sva ova razna znanja vestvarno postojala kad su otkrivene nauke koje se neprimenjuju ni na zadovoljstvo ni na potrebe, a sama ovaznanja najpre su se pojavila u zemljama u kojima su ljudiimali na pretek slobodnog vremena. Tako je Egipat biokolevka matematike nauke, jer je tu svetenikomstaleu bilo ostavljeno mnogo slobodnog vremena.

U Etici smo pokazali kakva je razlika izmeuumetnosti, nauke i drugih disciplina iste vrste. Alisvrha naeg sadanjeg raspravljanja je da pokaemoda, pod imenom filozofije, svako obino podrazumevaono to se odnosi na prve uzroke i na pranaela; takose, kao to smo napred rekli, obino smatra da jeovek od iskustva vredniji od oveka koji jednostavnoima bilo kakvo oseanje, da je naunik nadmoan nadovekom od iskustva, arhitekt nad obinim radnikom,a teoretske nauke nad praktinim naukama. Oig lednoje, dakle, ve sada da je fi382a lozofija nauka iji supredmet izvesni uzroci i izvesna naela.

2.POJAM I PRIRODA FILOZOFIJE I NJEN CILJ

Poto je filozofija kao nauka predmet naegistraivanja, treba da se ispita zbog ega i po kojimnaelima se filozofija moe smatrati naukom. Ako ser&zmotre milienja koja se obino donose filozofu,odgovor na ovo pitanje bie sa mim tim mnogo jasniji.

, Fre svega, mi zamifjamo da filozof raspolaeznanjem svim stvarima, koliko je to mogue, nepoznavajui pri tome svaku od njih napose. Zatim, zaonoga koji je u stanju da upozna stvari sloene i tekopristupane ljudskom .": saznanju smatra se da jefilozof (jer ulno saznanje, poto je zajedniko svimaljudima, lako je I nema nikakve veze s filozofijom).Osim toga, vei su filozofi oni koji tanije poznaju


23/296

uzroke i koji su u stanju da u svakoj vrsti naukepouava4".; druge. Stavie, meu naukama se smatra da jeaista vie filozofija cflia koja se izabere radi nje same ijedino u svrhu znanja nego ona koja se izabere radi njenibrezultata. Najzad, po naem miljenju, filozofija je vievladajua nauka nego nauka koja joj je podreena: zaista,filozof ne treba da_dobija zakonfc. njcgovo je da ih. dajfi;

on ne treba da se pokorava drugom, nego, naprotiv,njemu treba da se pokorava onaj koji je manje filozofskiobrazovan.

Takva su, dakle, po prirodi i po broju, miljenja kojase obino donose filozofiji i filozofima. meuobelejima koja smo upravo videli, poznavanje svihstvari nuno pripada onome koji raspolae u najveojmeri znaniem optem, jer taj jpoznaje, na izvestannain, sve posebne sluajeve koji potpadaju pod opte.Zatim je ta znanja, mislim na ona najGptija, u stvariljudima tee stei, jer su ona najudaljenija od ulnihzapaanja. Osim toga, najtanija znanja su ona koja sunajvie znanja naelima, jer su ona koja polaze odapstraktnijih naela tanija od onih koja se izvode izsloenijih naela. Aritmetika je, na primer, tanija odgeometrije. Recimo jo i to da je izvesna nauka utolikoprikladnija za pouavanje ukoliko vie ulazi u uzroke, jerpouavati znai izlagati uzroke svake stvari. Stavie,

upoznati i znati radi upoznavanja i znanja je glavnocbeleje nauke iji je predmet sticanje najvie spoznaje:zaista, onaj koji vie voli da stekne saznanje radi saznanjaizabrae pre svega nauku u pravom smislu, a takva jenauka najvioj spoznaji; najvia spoznaja podrazumevaosnovna naela i prve uzroke, poto se do spoznaje svihfl82b ostalih stvari dolo zahvaljujui po,znavanjupranaela i poev od pranaela, a nije se desilo obrnuto,da su se pranaela upoznala preko stvari koje od njihzavise. Najzad, osnovna nauka koja je i iznad podreenenauke jeste ona koja saznaje s kakvimciljemtreba uraditisvaku st.var u ivotu, a taj cilj je, za svako bie, nje govodobro i, uopte, najvie dobro u celoj prirodi.

"Sva ova razmatranja pokazuju da se pojam kome je ovdere odnosi na istu nauku: potrebno je. da to bude nauka kojaima u vidu prva naela i prve uzroke, poto je dobro njenkrajnji cilj, odnosno jedan o njenih uzroka. i istorija

najstarijih filozofa pokazuje, s druge strane, da tojtiije pesnikanauk_a. Zaista, znatieljaje, kao to je to sluaj i danas,podstakla prve mislioce na filozofska posmatranja ivota.Njihovo uenje u poetku se onsiTo na tekoe koje su seprve prikazale njihovom umu; zatim, napredujui tako malo-pomalo, oni su proirili svoje ispitivanje na znaajnijeprobleme, kao to je postojanje meseca, sunca i zvezda, anajzad i na postanje svemira. primetiti neku tekou izauditi se znai priznati sopstveno neznanje (zbog toga je ak


24/296

i ljubav prema mitu u neku ruku Tjubav prema filozofiji, jer jemit skup udesnog). Prema tome, ako su se prvi filozofi odalifilozofiji da bi izbeffli neznanje to je oigledno bilo stoga tosu teili znanju jedino radi saznanja, a ne zbog neke korisnesvrhe. to dokazuje ono to se u stvari desilo: gotovo sveivotne potrebe i stvari koje se tiu njegove ugodnosti iprijatnosti bile su zadovoljene kad se poela istraivati nauna

grana ove vrste. Zakljuujem da, oigledno, u naemitraivanju nemamo u vidu nikakav strani interes. Ali istoonako kao to slobodnim nazivamo onoga koji je sam sebisvrha i koji ne postoji radi nekog drugog, tako je i ova naukajedina meu svima naukama koja je slobodno uenje, jer je onajedina sama sebi svrha.

Stoga se s punimpravom moe smatrati da je njenoposedovanje vie nego ljudsk o. Zaista, oveja priroda jeograniena u mnogom pogledu, tako da, kako kaeSimonid,

Jedini bog moe uivati tu povlasticu", dok ovektreba da se ogranii na istraivanje nauke koja je unjegovoj srazmeri. Ako, dakle, ima neto istine u onometo pripovedaju pesnici, i ako je surevnjivost svojstvenaboanstvu, izgleda da bi trebalo da se ona naroito odraziu ovom sluaju i tada bi bila alosna sudbina svih onihkoji se istiu u ovom znanju.

983a Ali neprihvatljivo je da je boanstvo surevnjivo, nego su,kako kae poslovica, pesnici velike varalice; stoga netreba ni misliti da bi neka druga nauka mogla nadmaitifilozofiju u odnosu na njen znaaj. Zaista filozofija jenajboanstvenija i najvia nauka, jedina za koju kaemoda mora iz dva razloga da bude najboanstvenija: jerboanstvena nauka je u isto vreme ona koju bi bognajradije posedovao i koja bi raspravljala boanskimstvarima. nauka kojoj govorimo stvarno jedina imato dvostruko obeleje: s jedne strane, prema optemmiljenju, bog je uzrok svih stvari i naela, s drugestrane, takvu nauku moe posedovati jedino bog, ili baruglavnombog. Sve druge nauke su, dakle, potrebnije odnje, ali ni jedna nije bolja od nje.

Medutim, njeno sticanje treba da nas dovede, ujednomsmislu, do duevnog stanja suprotnog onome ukome smo se nalazili u poetku naih istraivanja. Svakiovek, rekli smo, u poetku se udi da su stvari ono to

jesu; ovo lii na pozorite s l utkama koje se kreu same,kako to izgleda onima koji jo nisu razmotrili uzroktome, ili na dugodnevice i kratkodnevice ili nanemerljivost dijagonala: zaista svakome se ini udnimda se data koliina ne moe meriti ak ni najmanjomjedinicom. konano se mora doi do suprotnog uenjai, kako kae poslovica, do onoga to je bolje, kao to seto deava i u naim primerima, im se ovek upozna sa


25/296

uzrokom: jer geometra ne bi nita iznenadilo tolikokoliko kad bi dijagonala postala merljiva!

Takva je dakle priroda nauke koju elimo daprouimo, takav je cilj kome treba da bude usmerenonae istraivanje i celokupno nae ispitivanje.

3.

POJAM PRAUZROKA KOD STARIJIH GRKIH FILOZOFA;PRANACELA, ELEMENTI, SUPSTANCE.

DOBRO KAO PRANACELO BlCA

Poto je prema tome jasno da znanje treba dapodrazumeva poznavanje stvari od njihovog poetka (jerkaemo da poznajemo svaku stvar samo onda kadamislimo da poznajemo njen prvi uzrok), onda se kae dase uzroci mogu shvatiti u etvorostrukom smislu. Ujednorn smislu, pod uzrokom podrazumevamo samopostojanje neega i njegovu sutastvenost. (U stvari,razlog postojanja izvesne stvari konano se svodi napojam toj stvari, a prvi razlog postojanja je uzrok ipranaelo); u drugom pak smislu, uzrok je materija, ilisupstrat, u treem smislu, to je pranaelo od koga polazikretanje, najzad, u etvrtom smislu, koji je suprotantreem, uzrok je razlog zbog ega neto postoji, odnosnoto je neko dobro (jer dobro je svrha svakog postojanja isvakog kretanja). U Fizici smo dovoljno temeljitoprouili ova pranaela; meu983b tim, podsetimo seovom prilikom na miljenja onih koji su se, pre nas,posvetili prouavanju bia i koji su se kao fil ozofi baviliproblemom istine, jer je oigledno da i oni govore izvesnim naelima i izvesnim uzrocima. Taj pregled biekoristan za nae sadanje istraivanje: odista, ili emootkriti neku drugu vrstu uzroka, ili e pak nae poverenjebiti uvreno onim to smo sada naveli.

Veina prvih filozofa smatrala je pranaelima svih stvarisamo pranaela materijalne prirode, to jest ono od ega susainjena sva bia, ono od ega poinje njihovo postojanje iime se zavrava njihovo propadanje, dok supstanea i daljetraje pod raznimnazivima: takav je za njih elemenat, takvo jepranaelo bia. Oni misle da iz ovoga mogu izvui zakljuakda nema ni postojanja, rri unitenja, s obziromna to da ta prvapriroda uvek postoji: jer mi ne kaemo da je Sokratov ivot

poeo u apsolutruom smislu kad je on postao lep ili muziar,niti je taj ivot prestao kad je napustio ove naine postojanja,zato to supstrat ostaje, to jest ostaje sam Sokrat. Na ovajnain filozofi kojima govorimo uveravaju da se ni jedna cddrugih stvari ne raa niti propada, jer mora postojati bilokakva stvarnost, jedna ili vie njih, iz koje je nastalo sveostalo, ali koja se sama odrala.


26/296

Sto se tie broja i prirode pranaela ove vrste, svi sefilozofi u tome ne slau. Tales, osniva ove vrste filozofije,kae da je voda poetak svemu (zbog toga je 011 igovorio da zemlja pliva na vodi); on je bez sumnje doao doovog verovanja zapaajui da se sve stvari hrane vlagom i daiz nje proistie i od nje ivi i sama toplota (meutim, ono izega sve stvari proistiu je njihovo pranaelo). Zbog ovakvog

zapaanja on je prihvatio taj nain gledanja, kao i druguinjenicu, a to je da je seme svih stvari vlane prirode i da jevoda uzrok prirode vlanih stvari. Po miljenju izvesnihfilozofa i stari kosmolozi su mnogo pre sadanjeg pokolenjaprvi raspravljali bogovima, zamiljajui prirou na isti nain.Stvarno, oni pominju Okean i Tetidu kao tvorce Sveta i kauda se

bogovi zaklinju vodom, koju pesnici nazivaju Stiks:zaista treba najvie potovati ono to je najstarije, azaklinjati se onim to se najvie potuje. to se tietoga da li je ovo miljenje 984a prirodi u stvariprimitivno i staro, ta stvar je sasvimneizvesna; bilo kakomu drago, to je, kau, uenje koje je Tales objavio prvom uzroku stvari. Sto se t ie Hipona, stvarno niko nebi ni pomislio da ga uvrsti meu ove filozofe, zbogosrednje vrednosti njegovog miljenja. Anaksimen. iDiogen postavljaju vazduh kao stariji od vode i, meuprostim telima, oni ga pretpostavljaju kao pranaelo, dokje to vatra za Hipasa iz Metaponta i Heraklita iz Efesa. Empedoklo smatra elementima etiri prosta tela; on toini dodajui etvrti, zemlju, onima kojima smo upravogovorili; ti elementi uvek postoje i podloni supostojaniu .iedino kvantitativnim poveanjem ilismanjivaniem, bilo da se ujedinjuju da bi stvorili nekojedinstvo, bilo da se dele, poinjui od toga jedinstva. Anaksagora iz K lazamena, stariji od Empedokla, ali oijemiljenje izgleda da pripada docnijem dobu, prihvatabeskrajan broj pranaela: gotovo sve stvari, kae on, koj esu sainjene od slinih delova, kao to su voda ili vatra,podlone su postajanju i unitenju samo na jean nain, ato je sjedinjavanjem ili razdvajanjem delova; one nitipostaju niti propadaju na neki drugi nain, nego veitotraju.

Izgleda, dakle, da iz svih ovih miljenia sledizakljuak da postoji samo jedan uzrok, onaj za koji se

kae da je materijalne prirode. Ali doavi o ove take,onima koji se bave timpitanjima sama stvarnost oznailaje put i prinudila ih na dublje istraivanje. Zaista, makoliko se pretpostavljalo da svako postaianje i svakopropadanje proistiu iz jenog jedinog ili vie pranaela,pitanje je za to se to eava i koji je t ome uzrok? Samsupstrat zacelo nije tvorac sopstvenih promena. Naime, jasmatramda ni drvo ni bronza nije uzrok promene jednogi drugog: ono to ini postelju nije drvo, niti je ono to


27/296

ini kip bronza, nego ima neto drugo to je uzrokpromene. istraivati to neto drugo znai istraivatidrugi princip ili, kao to bismo mi to rekli, ono od egadolazi poetak kretanja. Meutim, filozofi koji su se usamom poetku upustili u istraivanje kome smogovorili, i koji su izraavali jedinstvo supstrata, nisu semnogo muili tom tekoom; ali bar nekolicina od onih

koji su potvrivali to jedinstvo podlegli su u neku rukupod teretom pitanja koje su pokrenuli : oni tvrde da jejedinstvo nepokretno i, samim tim, sva priroda, i to nesamo to se tie postojanja i propadanja (jer u tompogledu svi dele isto miljenje od samog poetka) negoak i to se tie svake druge promene, ma kakva ona bila;a ovo uenje im je svoj984b stveno. Meu onima kojiizraavaju shvatanje ovome jedinstvu ni jedan nije,dakle, doao do poimanja uzroka kome je re,izuzimajui moda Parmenida, i to samo ukoliko onpretpostavlja da postoji ne samo jedan uzrok nego i, uizvesnom smislu, dva uzroka. to se tie onih kojiprihvataju vie elemenata, kao toplo i hladno, ili vatru izemliu, njima je lake da naznae uinski uzrok: onizaista vatri pripisuju prirodu pokretaa, a vodi, zemlji idrugimelementima suprotnu pasivnost.

Posle ovakvih shvatanja, filozofi su, kao to smo torekli, bili primorani samom stvarnou da potrae neki

drugi uzroni princip, poto su se pranaela koja su prebila otkrivena pokazala nedovoljnimza stvaranje prirodebia. Postojanje ili postanak dobrog i lepog u stvarimaodista verovatno nema za uzrok ni vatru, ni zemlju, nitineki drugi element ove vrste, a ak ne izgleda niverovatno da su to ovi filozofi i zamiljali. S drugestrane, nije bilo razumno ni pripisivati sluaju i sreitako velianstveno delo. Stoga, kada se pojavio ovekkoji je rekao da u prirodi, kao i kod ivotinja, postojiinteligencija, uzrok sveopteg reda i ureenja, izgledaloje kao da je on jedini pri zdravomrazumu s obziromnalutanja njegovih prethodnika. Jasno je, a i mi to znamo,da je Anaksagora prihvatio ovakva shvatanja, ali kae seda mu je prethodnik bio Hermotim iz Klazomena. Ustvari, oni koji prihvataju ovo uenje, ne samo da suuzrok dobra postavili kao pranaelo bia, nego su odnjega napravili onu vrstu pranaela koja biima dajekretanje.

4.

POJAM PRANACELA U PRETPLATONSKOJ FILOZOFIJ I

Moe se nasluivati da je Hesiod prvi traio slinoreenje i, zajedno s njim, svi oni, ma ko oni bili, koji supostavili ljubav i li elju kao pranaelo bia, kao to je t o


28/296

uinio i Parmenid. Ovaj, naime, prikazujui postojanjesvemira, kae:

Erot je stvoren prvi od svih bogova." Hesiod, opet, kae:Mnogo pre svih stvari bee Haos. zatimZemlja irokih strana...I Ljubav, koja sija nad svima besmrtnicima."

Mnogo je, dakle, trebalo da se u biima nae uzrokkoji je u stanju da stvarima daje kretanje i red. to se tiepitanja kome treba pripisati prvenstvo u ovom uervju,neka namse dozvoli da na sud odloimo za kasnije. Ali primetilo se da se suprotnosti dobra nalaze i uprirodi; da se u njoj nalaze ne samo red i lepo 985a nego inered i runo, pa da ak zlo nadmauje dobro, a runolepo. Otuda dolazi da je jedan drugi filozof uzeo u obzirprijateljstvo i mrnju:

svaki od ova dva principa je uzrok jedne od ovih dveju pojava.Naime, ako bi se nastavilo Empedoklovo rasuivanje i ako bise ono uzelo u njegovom smislu a ne u neposrednom znaenju,koje nije nita drugo nego mucanje, dolo bi se do toga da jeprijateljstvo uzrok dobra, a mrnja uzrok zla. Prema tome, akobi neko pomisl io da je Empedokle, u jednomsmislu, pomenuo,i to prvi, dobro i zlo kao pranaela, onda bi se lepo moglo reida je uzrok svakog dobra samo dobro (a uzrok svakog zla samozlo).

Prema tome izgleda da su ovi filozofi u svojimistraivanjima dospeli do dva uzroka, meu kojima smopostavili razliku u Fizici, a to su materija i pranaelo kretanja;samo, oni su to uinili neodreeno i nejasno, kao to se uborbama ponaaju slabo obueni vojnici, koji se bacaju na svestrane i esto zadaju srene udarce, u emu znanje nemanikakvog udela: isto tako izgleda da ovi filozofi ne znaju tagovore, jer se gotovo uopte ne vidi ili, ako se i vidi, onda je tosasvim malo, da se slue tim svojim priincipima. Tako seAnaksagora slui inteligencijomsamo kao nekomspravomzastvaranje svoga svemira: kada je u nedoumici da objasninunost neke pojave, on tada izvlai na povrinu inteli genciju,dok u ostalim sluajevima nunost ovih pojava on pripisujevie svima ostalim prinoipima nego inteligenciji . Pa iEmpedoklo, premda se slui uzrocima vie nego ovaj koga smopomenuli, ipak to ne ini dovoljno i, upotrebljavajui ih, on neuspeva da se sloi sa samim sobom. Kod njega je bar estapojava da je prijateljstvo ono to razdvaja, a mrnja ono to

spaja. Odista, kad se celina razdeli na svoje elemente poddejstvom mrnje, vatra se skuplja u jednu jedinu masu, kao isvi drugi elementi; obrnuto, kada se, pod dejstvomprijateljstva, izvri spajanje elemenata, delovi svakog elementaponovo su primorani da se odvoje jedni od drugih. U svakomsluaju Empedoklo, udaljujui se od svojih prethodnika, prvi jeuveo, delei ga, uzrok kome je re ne inei od pranaelakretanja jedno jedino pranaelo, nego postavljajui dva


29/296

razliita pa ak i suprotna pranaela. Osim toga, on je prviustanovio etiri elementa materijalne prirode, meutim, on senjima ne slui kao da ih je etiri, nego kao da su samo dva:985b s jedne strane to je vatra uzeta sama za sebe i, s drugestrane, njene suprotnosti, okupljene u jednoj jedinoj prirodi, tojest zemlja, vazduh i voda. U ovo se uostalommoemo uveritiitajui njegov spev.

Takvi su, kaemo, priroda i broj pranaela, kojaizlae ovaj filozof. Leukip i njegov drug Demokrituzimaju kao elemente puno i prazno, koje nazivaju bie ine-bie. Od prvih principa, puno i vrsto je bie; prazno iretko je ne-bie (zbog toga, po nji hovom milienju, ne-bie isto tako postoji kao i bi e, dok prazno postoji istoonako kao telo). To su uzroci bia u materiialnomsmislu. I kao to oni koji prihvataju jedinstvo supstanceuzete kao subjekt stvaraju sva ostala bia pomoupromena te supstance, postavljajui retko i gusto kaopranaela promena, isto tako ovi filozofi tvrde da surazlike u elementima uzroci svih ostalih osobina. Samo,po njihovom miljenju, postoje tri razlike: lik, red ipoloaj. Razlike izmeu bia, kau oni, dolaze jedino odrazmere, dodira i sastava. razmera, to je lik, dodir jerad, a sastav poloaj: tako se razlikuje od likom, od redom, a od poloajem. U pogleduproblema kretanja: odakle ili kako ga bia poseduju, ovi

su ga filozofi, kao i ostali, jednostavno preutali. to se tie dvaju uzroka kojima je re, izgleda dasu samo dotle doprla istraivanja onih filozofa koji su toinili pre nas.

FILOZOFSKE SKOLE PITAGOROVACA IELEACANA

U vreme ovih filozofa, pa ak i pre njih, oni kojenazivaju pitagorovcima prvi su se posvetili matematici iunapredili je. Vaspitani u ovoj naunoj grani, oni susmatrali da su matematika naela u osnovi svih bia. kako su brojevi, po prirodi, prvi meu ovim naelima ikako su pitagorovci verovali da u brojevima zapaajumnoge slinosti sa svim onim to postoji i postaje, vienego to su ih primeivali u vatri, zemlji i vodi (s tim toje jedno odreivanje brojeva pravda, drugo dua iinteligencija, tree kritino vreme i slino tome, tako reiza svako drugo odreivanje); kako su, osim toga, oni

videli da brojevi izraavaju muzike osobine i razmere;najzad, kako im je izgledalo da su sve ostale stvari, uceloj njihovoj prirodi, stvorene slino brojevima, i kakosu brojevi izgle986a dali prvobitne stvarnosti svemira: utakvim uslovima, oni su smatrali da su brojevi elementisvih bia, i da je itavo nebo harmonija i broj. svaslaganja koja su mogli da zapaze, u brojevlma i muzici,sa pojavama na nebu i njegovim delovima i sasvemirskim redom oni su povezivali i unosili u svoj


30/296

sistem; i, ako bi se negde pokazala neka praznina, oni suhitno vrili potrebnadodavarn kako bi obezbedili potpunudoslednosl svoje teorije. Na primer, poto izgleda da jedekada savren broj i da obuhvata celokupnu prirodubrojeva, oni kau da ima deset nebeskih tela koja sekreu; ali budui da ima devet vidljivih tela, iz ovograzloga oni pretpostavljaju deseto, antizemliu.

svimovimstvariina raspravljali smo, sa potpunijimpodacima, na drugom mestu. ako se na njih ponovonavraamo, to je zato da bismo od ovih filozofa nauili ito ta oni postavljaju kao pranaela, i kako njihovapranaela potpadaju pod uzroke koje smo ve nabrojali. u ovompogledu izgleda da i oni smatraju da je brojpranaelo, istovremeno kao materija bia i kao inilacnjihovih promena i njihovih stanja. Elementi broja su pari nepar; par je beskonaan, a nepar ogranien; jedanproizlazi iz ova dva elementa, jer je onu isto vreme par inepar, a bnoj proistie iz pojma jedan; dok celokupnonebo, kao to je tome ve bilo rei, nije nita drugonego broj.

Drugi meu ovim istim filozofima prihvataju desetpranaela koja u dve uporedne grupe obuhvataju ono toje:

ogranieno i neogranieno, parnoi neparno, jedno i mnogostruko,

desno i levo, muko i ensko,mirno i pokretno, pravolinijsko ikrivo, svetlo i tamno, dobro iravo, etvorougaono iduguljasto.

Izgleda da je veoma slino bilo uenje AlkmeonaKrotonskog, bilo da je ovaj svoje ideje primio odpitagorovaca, ili oni od Alkmeona, poto je ovaj imaonajvie uspeha u doba Pitagorine starosti, a oba uenja sugotovo istovetna. On zaista kae da veina ljudskih stvariide udvoje, oznaavajui tim ne odreene suprotnosti,kao to su suprotnosti pitagorovaca, nego suprotnostiuzete nasumce: na primer, belo i crno, slatko i gorko,dobro i zlo, veliko i malo. Tako je, dakle, ovaj filozofizloio svoja shvatanja ostalim stvarima, dok su sepitagorovci 986b jasno izrazili broju i prirodi njegovihsuprotnosti. Sve to moemo da zapamtimo od ovih

dveju kola je to da su suprotnosti prana-


31/296

ela bia, a jedna od njih ak moe da nam kae neto broju i prirodi tih naela. Ali to se tie naina na koji j emogue svesti ih na uzroke kojima smo govorili, to ovifilozofi nilsu jasno izrazili; ipak izgleda da oni svojeelemente svrstavaju pod ideju materije, jer je, premanjihovom miljenju, supstanca sastavljena od ovihelemenata uzetih kao njenih imanentnih delova.

Miljenje starih filozofa koji su prihvatili vei brojelemenata prirode dovoljno je upoznato iz onoga to prethodi.Bilo ih je i drugih koji su, naprotiv, uili da je celina jedinastvarnost, ali nain izlaganja nije isti kod svih, kao ni slaganjesa injenicama. Meutim, raspravljanje njihovim uenjimane moe ni u kom sluaju da ue u okvir naeg sadanjegispitivanja uzroka. Oni odista ne postupaju poput izvesnihistraivaa prirode koji, postavljajui stvarnost kao jednu, ipakizvode postanak svih stvari uzimajui jedan kao pranaelomaterije. Uenje onih je druge vrste: dok fiziolozipretpostavljaju i kretanje koje stvara celinu, filozofi kojimagovorimo tvrde, naprotiv, da je celina nepokretna. Meutimima jedna stvar koja nije tua naem sadanjem ispitivan.iu.Izgleda naime da je Parmenid prihvatio formalno jedinstvo, aMelis materijalna jedinstva: meutim, za prvog je to jedinstvoogranieno, dok je za drugog neogranieno. to se tieKsenofana, najstarijeg pristalice jedinstva (jer je Parmenid bio,kau, njegov uenik), on nije nita tano odredio, a izgleda da

nije jasno shvatio prirodu ni jednog od dvaju uzroka. Meutim,posmatrajui itav materijalni svemir, on kae da je pojamjedan isto to i pojambog. Ovi filozofi treba dakle, kao to smorekli, da ostanu po strani od naeg sadanjeg istraivanja, apogotovo ova dvojica iia su shvatanja zaista i suvieneizgraena, to jest Ksenofan i Melis. Naprotiv, izgleda daParmenid ovde rasuuje sa vie pro-

* 19


32/296

nicljivosti. Ubeen da ne-stvarnost ne postoji van stvarnosti, onmisli da nuno postoji jedna jedina stvar, to jest samo bie, i dane postoji vie nita drugo (ovo smo jasnije izloili u Fizici);ali, primoran da seprikloni pred injenicama, da prihvati u istovreme formalno jedinstvo i ulno mnotvo, on postavlja dvauzroka: toplo i hladno, drugim reima vatru i vodu i, od ovadva principa, on jedan, toplo, svrstava 987a sa stvarnou, a

drugi sa ne-stvarnou.Evo ta smo izveli iz svega to smo rekli i iz uenjafilozofa kojima smo raspravljali: s jedne strane,najstariji filozofi smatraju da je pranaelo fizike prirode(jer voda i vatra i slini elementi su tela); kod jednih je tofiziko pranaelo jedan, kod drugih mnogostruk, ali ijedni i drugi smatraju njegovu prirodu materijalnom; sdruge strane, neki filozofi prihvataju taj uzrok i, osimnjega, jo jedan, iz koga se raa kretanje, uzrok koji jejedan kod jednih, a kojih ima dva kod drugih.

Sve do italske kole, iskljuujui tu kolu, ostalifilozofi su se dakle i suvie ukratko izjasnili timprincipima, s tim to se pozivaju, kao to smo rekli, nadve vrste uzroka, i to jedan od njih, prvobitni uzrokkretanja, jedni postavIjaju kao da je jedan, a drugi kao daih ima dva. U istomsmislu pitagorovci su govorili dvapranaela, ali su dodali dve sledee pojedinosti:ogranieno, ili jedan, i neogranieno nisu, mislili su oni,

neke druge stvarnosti, kao to su vatra, zemlja ili nekidrugi element te vrste, nego su samo neogranieno ijedan supstanca stvari koje ih potvruju, pa su stogatvrdili da je broj sutina svih stvari. Eto, tako su oniobjanjavali ovu stvar. Drugo, to se tie sutine, oni subili ti koji su poeli da nioj rasuuju i da je definiu;samo su postupali na suvie uproten nain. Oni sustvarno definisali povrno, a osim toga prvi broj na kojije bila primenli'iva data definicija nisu smatrali sutinomdefinisane stvari: kao kad bi se mislilo da su dvostruko idiada istovetni zato to je diada prva stvar koja potvrujedvostruko. Ali sutina dvostrukog i diade nesumnjivonije ista, jer bi jedan bio mnogostruk; uostalom, to jezakljuak koji se oni nisu kolebali da izvedu.

To je, dakle, sve to moemo da zapamtimo starimfilozofima i njihovimsledbenicima.

6.

PLATOKOV ODNOS PREMA PITAGOROVCIMA I NJ EGOVATEORIJ A C IDEJ AMA

Posle filozofija kojima smo maloas govorili dolaje Platonova teorija, koja je najee u skladu sa teorijompitagorovaca, ali koja ima i svoja sopstvena obeleja,prilino razliita od filozofije italske kole. Jo odsvoje mladosti, Platon, poto je najpre postao prijatelj


33/296

Kratila i upoznao se s Heraklitovim miljenjima, premakojima su sve ulne stvari u veitoj promeni i ne mogubiti predmet nauke, ostao je i kasnije 987b veran ovomuenju. S druge strane, Sokrat, koji je bio obuzet mislima moralnim stvarima, a ne prirodi u celini, ipak je uovoj oblasti traio opte i prvi utvrdio miljenje definicijama. Platon je prihvatio njegovo uenje, ali

njegovo prvo formiranje navelo ga je na miljenje da toopte mora postojati u stvarnostima druge vrste nego tosu to ulne stvari: nemogue je, zaista, mislio je on, dazajednika definicija postoji i za jednu od pojedinanihulnih stvari, bar za one koje su u veitoj promeni.Rukovoen ovim razlozirna, on je onda ove s tvari nazvaoidejama, govorei, s druge strane, da su ulne stvariodvojene od ideja i da se sve nazivaju po njima: mnotvoulnih stvari zaista postoji jedino izjednaenjem, i oneimaju isto znaenje u odnosu na ideje. to se tie togaizjednaenja, Platon je promenio samo ime: pitagorovcizaista kau da bia postoje oponaanjem brojeva; zaPlatona je to izjednaenje, tako da se izmenila samo re.Ipak, to se tie istraivanja prirodi toga izjednaenjaili oponaanja ideja, oni su ga ostavili bez odluke. Stavie, osim ulnih stvari i ideja, Platon piihvata dapostoje i matematike stvari, koje su prelazne stvarnosti,razliite, s jedne strane, od ulnih stvari po tome to suveite i nepokretne i, s druge strane, od ideja po tome tosu one mnotvo slinih primeraka, dok je ideja sama posebi jedna, pojedinana i zasebna stvarnost. Poto suideje uzroci drugih stvari, on je smatrao da su elementiideja elementi svih bia; tako su pranaela ideja, uzeta usmislu materije, veliko i malo, a uzeta u smislu formalnesupstance, to je jedan, poto idealni brojevi nastaju poevod velikog i malog i izjednaenjem velikog i malog ujednom. Platon se slae s pitagorovcima da je jedanipak sama sutina, a ne atribut neke druge stvari za kojuse kae da je jedna; slino pitagorovcima on takoe kaeda su brojevi uzroci sutine drugih stvarnosti. Meutim,on sam je uinio toliko to je zamenio beskonano, kojesu oni zamiljali kao jednostavno, diadom, i to je sainiobeskonano od velikog i 988a malog. Druga stvar koja muje svojstvena je ta to br ojeve sastavlja van ulnih stvari,dok pitagorovci tvrde da su same stvari brojevi i, s druge

strane, to ne postavljaju matematike stvari kaoposredna bia izmeu ideja i ulnog. To to je on jedan ibrojeve na ovaj nain odvojio od ulnog sveta, suprotnopitagorovcima, i to je uveo ideje bilo je usled njegovihlogikih istraivanja (jer njegovi prethodnici nisu znalinita dijalektici); ako on, s druge strane, postavljabeskonanu diadu kao drugu prirodu, to je zbog


34/296

toga to brojevi, izuzimajui neparne brojeve, lako nastaju izdiade, kao nekom arolijom. Ipak se u stvarnosti deavasuprotno i miljenje ovih filozofa nije zasnovano na razumu.Oni stvarno iz materije izvode mnotvo stvari dok se, ponjihovom miljenju, oblik stvara samo jedanput; meutim,oigledno je da se iz jedne materije moe napraviti samo jedansto, dok umetnik, koji primenjuje oblik, proizvodi, premda je

on jedan, vie stolova. Isti je sluaj s mujakom u odnosu naenku: ova se oplodi jednim jedinim pareniem, ali mujakoploava vie enki; to je ipak slika uloge koju igraju ovanaela.

Ovako je, dakle, Platon odredio svoje uenje stvarima kojima je re. Prethodna razmatranja oigledno pokazuju da seon sluio samo dvema vrstama uzroka: formalnim uzrokomimaterijalnim uzrokom(u stvari, ideje su uzroci sutine svihostalih stvari, dok je jedan uzrok ideja), a ta materija, koja jesupstrat (i po kojoj se nazivaju ideje za ulne stvari, i jedan, zaideje) je diada, veliko i malo. U jedan od ova dva elementaPlaton je jo stavio uzrok dobra, a u drugi uzrok zla, a touenje, rekli smo, ve su nastojali da podre izvesni filozofiranijeg doba, kao Empedoklo i Anaksagora.

7.

ARISTOTEIiOVA ANALIZA OSNOVNIH UZROKA

Osvrnuli smo se ukratko i u glavnim linijama na filozofekoji su raspravljali pranaelima i istini i ispitali na koji sunain oni ovome govocrili. Na taj nain iz onoga to smorekli sledi zakljuak da ni jedan od onih koji su raspravljali pranaelu i uzroku nije rekao nita to ne bi moglo da sesvede na uzroke koje smo mi sami odredili u fizici. Izgleda,

meutim, da su svi oni nekako nejasno nasluivali nekiod tih uzroka. U stvari, jedni govore pranaelu kaomateriji, za koje pretpostavljaju da je jedno ili vie njih,a koje smatraju da je materijalne ili nematerijalneprirode: za Platona je to, na primer, veliko i malo, zaitalsku kolu neodreeno, za Empedokla vatra, zemlja,voda i vazduh, za Anaksagoru bezbroj homeomerija. Sviovi filozofi tako su nazirali tu vrstu uzroka, kao i svi oniza koje je to vazduh, ili vatra, ili voda, ili ak nekielemenat gui od vatre ali rei od vazduha, jer j e, kaoto neki kau, takva priroda prvobitnog elementa.

Ovi filozofi bavili su se, dakle, jedino materijalnim

uzrokom. Neki drugi imali su u vidu pranaelo od kogapoinje kretanje: takvi su, na primer, oni koji uzimajukao pranaelo prijateljstvo i mrnju, ili inteligenciju, ililjubav. AJi to se tie sutine stvari, ni jedan je nijejasno prikazao; a oni koji su joj se najvie pri988b bliili,ipak su pristalice ideja. Oni zaista u ide~jama ne videmateriiu ulnog sveta, niti u broju jedan materiju ideja,poto su ove za njih jo manje izvor iz koga dolazi


35/296

kretanje (one bi, kau oni, pre bile uzroci nepokretnosti imirovanja), nego prikazuju ideje kao sutinu svake drugestvari, a jedan kao sutinu ideja. Sto se tie konanoguzroka delanja, promena i kretanja, nai prethodnicizaista prihvataiu, u jednom smislu, njegovu uzronost,ali tome nisu govorili u smislu po kome je konaniuzrok kao takav uzrok po prirodi. Oni koji govore

inteligenciji ili

prijateljstvu zaista prikazu.iu oveuzroke kao neko dobro, ali ne kao svrhu bia uzetih usvompostojanju il i postajanju, poto su to, po njihovommiljenju, uzroci niihovih kretanja. Oni koji uveravaju daje jedan ili bi e neko dobro, takoe kau da je to uzroksupstance, ali ne a bia postoje ili postaju radi togauzroka. Stoga imse deava da. u neku ruku, u isto vremekau i ne kau da je dobro uzrok, jer, prema njihovommiljenju, nije re dobru uzetompo sebi, nego dobrukao sluajnom uzroku. Tanost nae analize uzroka,kako u pogledu njihovog broja tako i u odnosu nanjihovu prirodu, potvruje, izgleda, svedoenje svih ovihfilozofa samom njihovom nemoi da dopru do nekogdrugog uzroka. Osim toga oigledno je da pranaelatreba razmotriti putem istraivanja il i na sve naine, ilisamo na neki nain. Ostaje nam da ukratko, izloimotekoe koje mogu nastati u pogledu jezika kojim jegovorio svaki od ovih filozofa kao i u pogledu njihovog

stava prema ovim pranaelima.8.

PRIKAZ I OCENA FILOZOFSKIH SISTEMA KOJ I SU PRETHODIL IPLATONU

Oni filozofi za koje je svemir jedan i koji prihvataju jednuprirodu kao njegovu materiju, a ta je telesna i ima prostranstvo,oigledno ine mnogostruke greke. Oni samo pretpostavljajuelemente ulnih tela, iskljuujui bestelesna bia, dok takoepostoje i bestelesna bia. zatim, nastojei da objasne uzrokepostajanja i propadanja i izgraujui svoj filozofski sistem svemiru, oni prelaze preko principa kretanja. Osim toga oni niu kom sluaju ne priznaju za uzrok sutinu ili oblik. Oni tavieprihvataju bez ispitivanja, kao pranaelo bia, bilo koje prostotelo, izuzimajui zemlju, ne razmiljajui nainu uzajamnogstvaranja elemenata (mislim, u stvari, na vatru, vodu, zemlju ivazduh). Meutim, ovi elementi nastaju jedni iz drugih, bilo

spajanjem bilo razdvajanjem, a ova razlika je od najveegznaaja za odreivanje ta je postalo ranije, a ta docnije.Naime, izgleda

prema izvesnom shvatanju da je elemenat u pravomsmislu onaj od koga se, na prvom mestu, stvarajusjedinjavanjemsva ostala tela, a takav element trebalo bida bude najfinije i 989a najree telo. Stoga bi oni kojiuzimaju vat.ru kao pranaelo najradije prihvatili ovo


36/296

gledite. Inae svi ostali filozofi priznaju da takvo trebada bude obeleje elementa tela; ni jedan od onih koji sukasnije usvojili jedan jedini elemenat nije uzeo zemlju zaelemenat, i to oigledno zbog grubosti njenih delova. Alisvaki od ostala tri elementa bio je jedan za drugimprihvatan s njihove strane: za neke filozofe elemenat jevatra, za druge voda, a za tree, najzad, vazduh.Meutim, zato oni ioak nisu pomenuli i zemlju, kao tomisli veina ljudi? Zaista se obino kae da je zemljaosnov svemu. I samHesiod uverava da je zemlja stvorenapre svih tela: toliko je zaista staro i popularno ovoverovanje. U ovompogledu nisu, dakle, u pravu ni onikoji prihvataju neko drugo pranaelo a ne vatru, niti onikoji predstavljaju prvobitni elemenat kao gui odvazduha, a rei od vode. Ali, s druge strane, ono to jekasnije u redu postojanja ranije je u prirodi, i ako jesloeno telo i meavina kasnije u redu postajanja, onda eistina biti suprotno onome to smo upravo rekli: voda eimati prvenstvo pred vazduhom, a zemlja pred vodom.

To je, dakle, sve to smo imali da kaemo filozofima koji su postavili jedan jedini uzrok. Isteprimedbe primenjuju se i na one koji pretpostavljaju veibroj uzroka: takav je Empedoklo koji priznaje etirielementa kao materiju stvari i koji stoga nuno zapada utekoe, od kojih su neke uostalom istovetne s onima

koje smo ve susreli. Ali ima ih i drugih koje su musvojstvene. Pre svega vidimo da ta dela nastaju jedna oddrugih, iz ega sledi zakljuak da jediio isto telo ne ostajeuvek vatra ili zemlja (ovo pitanje smo prouili u naojraspravi prirodi). to se tie uzroka kretanja biaEmpedoklo, mislimo, nije reio pitanje da li treba imati uvidu jedan ili dva takva uzroka, niti je ukazao na nainkoji bi bio u potpunom skladu s njegovim sopstvenimsistemom.

U svakom sluaju, nuno treba odbaciti menjanje,kad se usvoji njegovo miljenje, poto prema ovojpretpostavci vlano ne moe da doe od toplo g, niti toplood vlanog: u ovom sluaju zaista bi trebalo da postojiizvesna stvar koja e primati same suprotnosti, nekapriroda, jedina, koja bi postala vatra i voda, toEmpedoklo odbija da prihvati. U vezi sa Anaksagorommoglo bi se pretpostaviti da on priznaje dva elementa, ata pretpostavka najbolje bi se sloi la s razlogomkoji on

samnije izrazio, ali s kojimbi se on neminovno sloio daje doao do njega. Naime, besmisleno je tvrditi da su upoetku sve stvari bile izmeane jer, izmeu osta lihrazloga, zaista je potrebno da je postojalo neko ranijerazdvajanje, i da, osimtoga, nije989b prirodno da sebilokakve sutine meaju tako nasumce i da bi, najzad,koliine i sluajnosti tada postojale odvojene odsupstanci (iste stvari koje su podlone meanju takoe su


37/296

podlone razdvajanju). Isto tako, ako bi se sledilo ono toje Anaksagora hteo da kae, njegova misao bez sumnje biizgledala savremenija. Odista, kad nita nije bilorazdvojeno, oigledno je da se ne moe nita stvarno reiu pogledu te prvobitne supstance. Hou da kaem da onanije bila ni bela, ni crna, ni siva, niti bilo koje druge boje;ona je nuno bila bezbojna, jer bi inae bila ma koje odovih boja. Slino tome i iz istog razloga, ona nije imalanikakav ukus niti ma koju drugu osobinu ove vrste. Onanije mogla imati ni kakvou ni koliinu, niti ma kakvuodreenost, jer bi se na nju primenio bilo koji posebanoblik, to je nemogue, poto je sve izmeano; posebanoblik stvarno bi zahtevao prethodno razdvajanje, dok je,prema Anaksagori, sve bilo izmeano, izuzevinteligencije, koja je jedina bila ista i bez meavine. Izovog sledi da su pranaela koja on prihvata jedan (jer jeba to prosto i bez meavine) i drugi, koji igra ulogu kojumi pripisujemo neodreenom, pre svakog odreivanja ipre svakog uestvovanja u bilo komobliku. Stoga ovommiljenju nedostaju pravilnost i jasnoa; meutim, ononastoj i da lii na kasnija uenja i da se vie pribliireenjima koja sada nailaze na odobravanje.

Miljenja svih ovih filozofa odnose se, u stvari, samona postajanje, propadanje i kretanje: naime njihova seistraivanja gotovo ograniavaju na uzroke ulne

supstance. Sto se tie filozofa koji svoja shvatanjaproiruju na sve stvarnosti i koji, meu ovima,pretpostavljaju, s jedne strane, ulne i, s druge strane,neulne stvarnosti, jasno je da se oni bave ispitivanjemobeju vrsta. Iz ovog razloga bolje je da se zadrimo 11anjihovim uenjima, da bismo ocenili ta su dobro, a tanisu dobro rekli onome to je u vezi s predmetom kome jo treba da raspravljamo.

Oni koje obino nazivaju pitagorovcima pozivaju sena starija naela i elemente nego to to ine fiziolozi (auzrok ovome je taj to ih oni ne izvode iz ulnih stvari,jer matematike stvari spadaju u vrstu bia b ez kretanja,izuzimajui stvari kojima se bavi astronomija) a svenjihove rasprave i istraivanja ipak se odnose na prirodu:oni opisuju postanak neba i posma990a traju ta se deavau njegovim raznim delovima, [njegove promene ifunkcije], Oni ovim prouavanjem potpuno iscrpljujusvoja pranaela i uzroke, oigleno u skladu s

miljenjem drugih filozofa, prema kome se stvarnostuopte svodi na ono to je ulno i to je sadrano u onomto

nazivamo nebom. S druge strane, njihovi uzroci i pranaela sudovoljna, kao to smo to rekli, da ih prema njihovomsopstvenom sistemu uzdignu do shvatanja stvarnosti viegreda, i oni su pogodniji za ovu svrhu od njihovih fizikihteorija. Meutim, oni nita ne kau na koji nain nastaje


38/296

kretanje u svetu u kome postoji ogranieno i neogranieno,neparno i parno, kao to ne objanjavaju ni to kako se moguvriti, bez kretanja i bez promene, postajanje i propadanje, ilikruenje tela koja se kreu nebom. Meutim, ako bi se neko isloio s njima, ili uzeo da je dokazano da prostornost proistieiz njihovih pranaela, kako onda da se objasne lakoa ili teinatela? Prema onome to oni sami pretpostavljaju i govore, oninita vie ne kau matematikim telima nego to nasobavetavaju telima koja doivljavamo ulima. Stoga, akonisu nikad govorili vatri, zemlji i drugim telima ove vrste,uzrok je, mislim, taj to nemaju da kau nita naroito ulnimbiima. Osim toga, kako da se shvati da su odreivanja broja isam broj uzroci bia i postajanja materijalnog svemira, i to odsamog poetka pa i sada, ako nema nikakvog drugog brojaosim broja od koga je sastavljen svet? Ovi pitagorovci suodista stavili u izvestan odreeni. deo svemira milienje ikritino vreme i, malo vie ill nie, nepravdu i odluku ilimeavinu; a oni to kao da dokazuju tim to je svaka od ovihstvari izvestan broj i to se, u stvari, na tom istom mestu venalazi okupljeno mnotvo veliina sastavljenih od brojeva,poto je determinacija broja koja ih sainjava smetena uraznimkrajevima prostranstva. Ali tada se postavlja pitanje: dali je taj broj, koji treba shvatiti kao da predstavlja svaku odovih apstrakcija, istovetan s onim koji se nalazi u svemiru, ilije to pak neki drugi broj razliit od njega? Platon tvrdi da je to

neki drugi broj. Ipak i on misli da su sve ovestvarnosti, kao i njihovi uzroci, brojevi; samo, ponjegovom miljenju, natulni brojevi su uzroci, dok suostali ulni.

9.

DIJALEKTIKOM DOKAZIVANJU POSTOJANJA IDEJA POBIJANJ E PLATOK OVOG UCENJA IDEJAMA KAO

PARADIGMAMA STVARNOSTI

Ostavimo sada pitagorovce: dovoljno je bilo posvetitiim onoliko panje koliko smo uinili. Pozabavimo seonima koji ideje postavljaju kao 990b uzroke; nastojeipre svega da dokue uzroke bia koja nas okruuju, onisu uveli druge stvarnosti iji je broj ravan broju tih bia:poput onoga koji bi, u elji da mu se sloi raun,verovao, zato to je broj predmeta suvie mali, da u tomene moe uspeti, pa da bi ga onda poveavao da bi mu sesloio raun. Broj ideja je, u stvari, gotovo jednak, ili nijemanji u poreenju s brojem ulnih bia od kojih su poliovi filozofi traei njihove uzroke, da bi stigli do ideje:jer svakoj stvari odgovara neka istoimena stvarnost, akoja postoji odvojeno, kako u pogledu supstanci upravom smislu tako i u odnosu na druge stvari koje


39/296

dozvoljavaju jedinstvo mnoine, bilo da je re ulnommnotvu ili veitom mnotvu.

Zatim, nije oigledan ni jedan od svih dijalektikihdokaza pomou kojih dokazujemo postojanje ideja. Nekiod njih ne dovode do nunog zakljuka, dok drugi uvodeideje stvarima koje ih, po naemmiljenju, nemaju. Ustvari, sudei prema dokazima izvedenim iz postojanja

znanja, ideje e postojati svima stvarima kojimapostoji znanje; prema dokazu jedinstvu mnotva,postojae i negacije; najzad, prema dokazu da i ono to jeuniteno sainjava predmet misli, postojae ideja i stvariina koje su podlone unitenju, jer predstava timstvarima ostaje u misli. Cak i neka od tanijihrasuivanja dovode do prihvatanja ideja relativnimstvarima, kojima mi ne govorimo kao posebnoj vrsti,a druga do dokaza treem oveku. Dijalektikodokazivanje postojanja ideja uopte rui principe do ijegnamje postojanja stalo vie nego do samog postojanjaideja: iz ovog stvarno proistie da beskonana diada nemoe biti prva, nego e to biti broj; da e ono to jerelativno prethoditi onome to postoji po sebi; i sveostale protivrenosti s njihovim sopstvenim principimakojima su neki podlegli sledei uenje idejama. tavie,prema shvatanju od koga polazimo da bismo potvrdilipostojanje ideja, postojae ne samo ideje supstancama

nego jo i mnogimdrugimstvarima (jer postoji jednomiljenje ne samo supstancama nego i drugimstvarima; zatimpostoji znanje ne samo supstanci nego i drugim stvarima, kao i bezbroj shvatanja ove vrste).Meutim, sudei po samoj prirodi ideja i po miljenjimaizloenim njima, ukoliko su ideje s njima zajednike,ideje neizbeno mogu postojati samo supstancama. Ustvari, nema sluajnog izjednaenja, nego treba da budeizjednaenje u pogledu svake ideje, ukoli ko se sama idejane pripisuje sluajno izvesnom predmetu. Pri tomemislim da, ako neka stvarnost proizla"la zi iz dvostrukogsamog po sebi, ona takoe proizlazi iz veitog, alisluajno, jer je sluajnost za dvostruko da je samo posebi veito. Prema tome, ideje e postojati samo onometo je sutinastvari; a ta sutina znai isto u ulnom svetuto znai i u natuLnom: inae ta bi se htelo rei kad segovori da je jedinstvo mnotva neto razliito od toga

mnotva? ako postoji istovetnost oblika izmeu ideja ibia koja u njima uestvuju, bie neeg zajednikog iizmeu ideia

i tih bia. Zato bi, u stvari jedinstvo i istovetnost diade prepostojali izmeu propadljivih diada i matematikih diada negoizmeu diade koja je takva sama po sebi i neke pojedinanediade? Ako, naprotiv, ne postoji i stovetnost oblika, postojaesamo istoimenost, i tada e to biti slino kao kad bi se


40/296

ovekom nazivali u isto vreme Kalias i pare drveta, neuzimajui u razmatranje nikakvu njihovu zajedniku prirodu.

Najvanije od svega je pitanje od kakve su koristi ideje zaulne stvarnosti, bilo da je re veitim stvarnostima ili stvarnostima koje se raaju i propadaju. One zaista nisu za tabia uzroci nikakvog kretanja niti ma kakve promene. Onenisu ni od kakve koristi za upoznavanje drugih stvarnosti (oneodista nisu njihova sutina, jer bi inae bile u njima) niti zaobjanjenje njihovog postojanja, jer one bar nisu imanentnestvarima koje od njih dolaze; kad bi bile imanentne, moda biizgledale kao uzroci stvarnosti kao to je belo uzrok beline ubelom biu, poto ulazi u njegov sastav. Ali i suvie je lakoobesnaiti ovu tvrdnju koju je najpre prihvatio Anaksagora, aposle njega Eudoksos i neki drugi filozofi: naime, veoma jelako takvomshvatanju suprotstaviti mnoge nereive prigovore.Meutim, ni druge stvari ne mogu poticati iz ideja u onomesmislu u kome se obino podrazumeva taj izraz. U pogledutvrenja da su ideje paradigma i da ostale stvari dolaze od njihsamo su prazne rei i pesnike metafore. emu je, u stvari,re kad se pogled upravlja ka idejama? Mogue je da zaistapostoji i da postane izvesna stvarnost slina drugoj stvarnosti ada pri tome nije stvorena po uzoru na tu drugu stvarnost; tako,postojao Sokrat ili ne, mogao bi se roditi ovek slian S okratu;oeigledno 'bibilotakoakikadbipostojao neki veiti Sokrat.Osim toga, bie vie paradigmi za istu stvarnost, i samim timvie

ideja toj stvarnosti; na primer, za oveka e to biti ivobie, dvonoac i, takoe u isto vreme, ovek sam po sebi.tavie, ideje nee biti paradigme samo ulnih bia, negoi samih ideja i, na primer, rod uzet kao rod bie obrazacvrsta sadranih u rodu; ista stvar bie, dakle, obrazac 99ibi slika. zatim bi izgledalo nemogue da sutina stvaribude odvojena od onoga ija je supstanca; kako bi, dakle,ideje, koje su supstance stvari, bile odvojene od stvari? U Fedonu se tako govori kao da su ideje uzroci stvarnosti ipostojanja. Pa ipak, ako i prihvatimo postojanje ideja,stvarnosti koje iz njih proizlaze nisu nastale bez ueapokretakog uzroka. kako su napravljene mnoge drugestvari, na primer kua i prsten, za koje kaemo da nemajuideje, iz ovog sledi da je i za druge stvari oiglednonemogue da postoje i da postanu iz razloga slinihonima koji se tiu stvari kojima je sada re.

S druge strane, ako su ideje brojevi, kako e one biti

uzroci? Da li zato to su stvarnosti drugi brojevi, naprimer jedan je broj ovek, drugi Sokrat, trei Kalias?Zato su onda idealni brojevi uzroci brojeva stvari? Toto bi jedni bili veiti, dok drugi to ne bi bili, bienedovoljna razlika. Ako je to zato to su ulne stvarnostiproizvod brojanih odnosa, kao to je na primersimfonija, jasno je da postoji neto iji su oni odnosi.Ako je to neto, to jest materija, izvesna odreena stvar,


41/296

oigledno je da e i sami idealni brojevi biti odnosi jednestvari prema drugoj. Uzimam sledei primer: ako jeKalias brojni odnos vatre, zemlje, vode i vazduha, i idejae biti brojni odnos nekih drugih supstrata, i ovek sampo sebi, bio on izvestan idealan broj ili ne, bie uprkossvemu brojni odnos izvesnih elemenata, a ne broj upravom smislu i, iz ovog razloga, nee vie biti uoptenikakvog broja. Osimtoga, iz mnotva brojeva stvoren jejedan jedini broj, ali kako da se iz mno-


42/296

tva ideja stvori jedna jedina ideja? Da li e se rei da jebroj stvoren ne od samih brojeva nego od jedinicasadranih u broju, kao i mirijadi? Kakva e onda bitipriroda tih jedinica? Ako su te jedinice specifinoistovetne, iz toga e nastati mnoge besmislenosti atekoa e biti ista ako one nisu specifino istovetne, biloda jedinice koje ulaze u sastav istog broja nisumeusobno istovetne, bilo da jedinice koje pripadajuraznim brojevima takoe nisu sve istovetne u odnosu nacelinu: u stvari, ime e se one razlikovati, poto suneodreene? Ove pretpostavke nisu ni verovatne ni uskladu s onim to mi mislimo u vezi s jedinicama. akosu .iedinice specifino razliite, onda e biti potrebnopronai neku drugu vrstu broja koji se biti predmetaritmetike i sainjavati sve ove stvarnosti koje izvesnifilozofi nazivaju posrednicima. Kako postoje tiposrednici i iz kojih principa proizlaze? Zato treba dapostoje posrednici izmeu ulnog sveta i ideja? Stavie,svaka jedinica u beskonanoj diadi dolazie od nekeranije diade, 992a to je, meutim, nemogue. Osim toga,kako da se objasni da je idealan broj, sastavljen odjedinica, jedna jedinica? Pa i to nije sve, jer ako sujedinice meusobno razliite, trebalo bi govoriti poputonih koji prihvataju dva ili etiri elementa, pri emu svipodrazumevaju ne jedan zajednjiki elemenat, na primer,telo uopte, nego vatru ili zemlju, bilo da je telo netozajedniko ili ne. Ali platonovci se izraavaju kao da jeidealno jedan poput vatre ili vode, neka vrstahomeomernog elementa. Ako je tako, brojevi nee bitisupstance, ali jasno je da, ako postoji idealno jedan i akoje on princip, jedan e se samo odreivati na raznename, jer bi to inae bila nemogunost. Da bismosupstance sveli na naa naela, mi sastavljamo duinepoev od kratkog i dugog, to jest od neke vrste malog ivelikog, povrinu od irokog i uskog, i telo od


43/296

visokog i niskog. Meutim, kako e povrina sadratiliniju, ili vrsto telo liniju i povrinu? U stvari, iroko iusko, s jedne strane, i visoko i nisko, s druge strane,razliite su vrste. Isto onako kao to broj nije sadran ugeometrijskim veliinama jer se mnogo i malo razlikujuod principa veliina, isto tako je oigledno da razneveliine, koje su logiki starije, nee biti sadrane umanjim veliinama. Ne moe se rei ni to da nisko spada

u vrstu irokog, jer bi onda telo bilo neka vrsta povrine.Osim toga, odakle e proizlaziti take sadrane u liniji?Sam Platon pobijao je shvatanje prema kome bi takabila samo geometrijski pojam, ali on ju je nazivaopranaelom linije i ak se esto sluio izrazomnedeljiveliniie. Meutim, sigurno treba da te nedeljive linije imajuneku granicu; stoga dokaz koji utvruje postojanjenedeljive linije utvruje i postojanie take.

I tako, dok je predmet filozofije istraivanje uzrokapojava, mi upravo to ostavljamo po strani (jer mi nekaemo nita uzroku od koga potie naelo promene) i,u nameri da objasnimo sutinu ulnih bia, utvrujemopostojanje drugih vrsta supstanci. Ali u pogleduobjanjenja kako su ove potonje supstance prethodnih,mi tome govorimo praznim reima: jer poticati od, kaoto smo to ranije rekli, ne znai nita. Stvar ne stoji boljeni u pogledu uzroka koji je, kako vidimo, pranaeloznanja, radi koga delaju itava inteligencija i sva priroda;zato ideje nemaju nikakve veze s timuzrokomza koji mikaemo da je jedno od pranaela. Meutim, matematikaje za nae savremenike postala prava filozofija, premdaoni kau992b da bi se njomtrebalo baviti radi drugih stvariOsim toga, ono to ovi filozofi prikazuju kao sutinu isubjekt bia moe se smatrati i suvie matematikomstvari, i to je vie atribut i diferencijacija supstance imaterije nego sama ma-

8* 35


44/296

terija; takav je sluaj, na primer, s velikim i malim, kojiodgovaraju retkomi gustorn, emu govore filozofi i tooni definiu kao prve diferencijacije supstrata: u stvari, tonije nita drugo nego neka vrsta vika i nedostatka. Sto setie kretanja, ako se eli da ova odreivanja budukretanja, oigledno je da e se ideje kretati. Inae, odakleje dolo kretanje? Time se rui celokupno prouavanjeprirode. Izgleda da je lako dokazati da se sve to

postoji svodi na jedinstvo, pa ipak se u tome ne uspeva;jer iz dokaza ekteze ne proistie da je sve jedno, negosamo da postoji izvesno odvojeno jedno samo po sebi,ako se sarno sloimo sa svim to trae platonovci; paipak se to moe dopustiti, samo ako se usvoji i da jeopte neka vrsta: meutim, u izvesnim sluajevima to jenemogue. Ne moe se objasniti ni to kako postoje ilimogu postojati pojmovi kasniji od brojeva, to jest duina,povrine i tela, niti koje su ivjihove funkcije. Veliine, ustvari, ne mogu biti ni ideje (jer one nisu brojevi) niposredne stvarnosti (koje nisu nita drugo negomatema

aristotel metafizika pdf

Documents