andrea maturski

СРЕДЊОШКОЛСКИЦЕНТАРСРЕБРЕНИЦА УСРЕБРЕНИЦИ

2009

ПОДРУЧЈЕ РАДА: ГИМНАЗИЈА – ОПШТИ СМЕР

МАТУРСКИ РАДИЗ СРПСКОГ ЈЕЗИКА

TEMA:ЖЕНСКИ ЛИКОВИ У РОМАНУ ЗЛОЧИН И КАЗНА

УЧЕНИК: МЕНТОР:

АНДРЕА ЗЕЉКО МИРЈАНА СТАНАРЧЕВИЋ,ПРОФ

1


2009

САДРЖАЈ:

1.Слика....................................................................3 2.Биографија...........................................................4 3.Увод у дело..........................................................6 4.Соња Мармеладова.............................................8 5.Катарина Ивановна...........................................11 6.Аљона Ивановна- зеленашица.........................13 7.Авдотја Романовна- Дуња................................14 8.Лизавета Ивановна............................................16 9.Пулхерија Александровна................................17

10.Закључак.............................................................19 11.Литература..........................................................20

2


2009

3


2009

БИОГРАФИЈА

Фјодор Михајлович Достојевски (1821- 1881)

Готово цео један век стваралаштво Достојевског је предмет изучавања у свету.Многи књижевни историчари и критичари,писци,филозофи и научници трудили су се да осветле мисао,етику његових дела.Аустријски књижевник Стефан Цвајг сматрао је трагедију Карамазових исто тако значајном за светску књижевност.За Томаса Мана Достојевски је највећи психолог светсе књижевности.За Ничеа он је једини мислилац од ког је нешто научио.Максим Горки је признао да се његов таленат може упоредити само са Шекспиром.Тридесетих година Достојевски, син војног лекара и кћерке морског трговца, живи и школује се заједно са својим братом Михаилом , у једном одф најбољих московских пансиона.Овде се млади Достојевски упознаје и са француском књижевношћу.1837 године Достојевски се , према жељи оца, уписује на војну инжењерску академију у Петроограду.Низ стручних предмета и строга дисциплина инжењерске школе одузимају Достојевском много времена, али га ипак не спречавају да се као и до тада бави књижевношћу.Његов однос према књижевности готово је религиозан и управо је књижевност за Достојевског то што једино може изменити свет.Он је још увек наклоњен романтичарској књижевности којој ће уосталом увек бити наклоњен.Достојевски је завршио академију у чину официра , но већ следеће године заражио је отпуштање из војне службе.Он се осећа као песник, не инжењер.За Достојевског истодобно почињу финансијску проблеми који ће га пратити целог живота.Упознаје свет залагаоница , новчаних зајмова, и мјеница, пословних људи и петроградских зеленаша, свет где влада новац, свет у којем ће живети јунаци његових романа ( Злочин и казна ; Кротка ) . Први роман Достојевског био је „ Биједни људи“ (1846), исте године он објављује своје приповетке : „Двојник“ и „Господин Прохарчин“ , 1848 објављује приповетке „Слабо срце“ и „Ползунков“ .Достојевски заступа начела идеалистичке естетике , захтева слободу стваралаштва и уметности , сматра да уметност мора бити незаинтересована , а уметнички циљ ирационалан . Њега норме и задаци ограничавају , он се не може и не жели одрећи свог романтизма и фантастике , својих мотивација подсвешћу што почињу замењивати социјалне мотивације.Достојевски документарној грађи придаје ново значење – филозофско.Монолошка форма омогућује Достојевском да неограничено истражује мисаони и емоционални свет својих „антијунака“ те да искаже одређене филозофске, етичке и естетске судове који су увек у дијалошком суодносу с туђим идејама и мишљењима. Музика начела композиције развит ће Достојевски у свом роману „Злочин и казна“. Достојевски припада епохи класичног реализма у руској

4


2009

књижевности, али је својим оргиналним стилом и снагом своје стваралачке личности не само обележио епоху него и унео нове стваралачке поступке који су снажно утицали на токове европске књижевности.Десетогодишња робија у Сибиру прекинула је стварање Достојевског , али му је зато обезбедила огромну грађу.После повратка са робије Достојевски интезивно ствара објављујући књигу за књигом.Његова најзачајнија дела спадају: „Записи из мртвог дома“ , „Понижени и увређени“ , „Записи из подземља“ , „Идиот“ , „Злочин и казна“, „Зли дуси“ итд.Добро познавање људске природе омогућило је Достојевском да заснује модеран психолошки роман и да у том жанру да најбоља остварења у светској книжевности.Његова је заслуга што је у роман увео директни унутрашњи монолог као доминантно уметничко средство за самоиспољавање јунака и откривање сложености њиховог душевног света.Сви квалитети психолошког романа Достојевског најпотпуније су остварени у роману „Злочин и казна“ .

5


2009

УВОД У ДЕЛО

Роман „Злочин и казна“ има једноставан сиже: Раскољников , млади сиромашни студент, обузет немаштином и притиснут безизлазом , убија старицу лихварку и њену сестру . Из куће је узео новчаник и драгоцености и сакри их испод камена у неком дворишту . У њему настаје унутрашња борба – осуђује свој чин , правда га помишља да се пријави, али одустаје од тога. Унутрашња борба га раскида до те мере да се разболи и пропада физички и душевно. У једном тренутку, више стицајем околности него свесним хтењем , Раскољников се предаје властима.Осуђен је на робију. Из оваквог једноставног сижеа Достојевски је развио врло сложену , занимљиву и динамичну причу која пружа богату слику друштвене атмосфере , велеградског и сеоског живота, различитих људских судбина , упечатљивих карактера , моралних дилема , психолошких ломова.Зато овај роман садржи карактеристике различитих типова романа . На плану друштвеног миљеа и широке слике друштва , раслојеног на богате и сиромашне , у коме испод доминира материјална беда – ово је социјални роман. На плану садржине с обзиром на мноштво покренутих питања људске егзистенције , ово је проблемскофилозофски роман . По начину развијања фабуле и вођења приче , роман показује особине типичне за криминални роман . По примењеној техници директног унутрашњег монолога , који је Достојевски увео у модерни роман , ово је један од најбољих примера психолошког романа.И најзад , са аспекта актера приче , с обзиром да је тежиште на једној личности , главном јунаку Раскољникову , кога писац прати из поглавља у поглавље , на кога је усредсређено казивање наративног субјекта и који је носилац главног тока унутрашњег монолога, ово је роман лика . Овакво жанровско богатство романа „Злочин и казна“ иде у прилог устаљеном мишљењу о романсијерском мајсторству Достојевског , али , на другој страни , показује да је роман сложена наративна структура богате садржине. Романескна прича је заснована на фабули која непрекидно држи будном читаочеву пажњу , али је не задржава само на догађајним токовима , већ јој намеће и обилну мисаоно – филозофску проблематику ангажујући тако читаочев интелект и активирајући његове етичке принципе и схватање. Иако је тежиште на унутрашњим преживљавањима главног јунака и на психолошкој подвојености личности , приповедање није равно и монотоно: оно је у сталном вибрирању, психолошким успонима и падовима, самоиспитивањима, моралним дилемама. Томе доприноси и дијалог који овај роман обилује и који служи за супростављање ставова и мишљења , за полемику , контрастирање карактера , остварење мисаоне динамике . Мноштво проблема које роман поставља , мноштво могућности избора и опредељења.Сложености романескног света доприноси и широка панорама

6


2009

ликова и карактера који репрезентују одређени друштвени миље, етички , идеолошки , филозофски или психолошки проблем. У овом роману мало је ликова из добростојећих слојева друштва.Највећи број актера потиче из оног низа „увређених и понижених“ . Иако они који су из истих друштвених слојева, не личе једни на друге. Свако је личност за себе, свако од њих има своје невоље и патње , свако је окупиран својим мислима и надањима, свако живи , дела и мисли на свој начин.

7


2009

СОЊА МАРМЕЛАДОВА

Соња Мармеладова је кћерка бившег чиновника Мармеладова пијаница, која се одаје проституцији , и тако врши злочин на себи само да би прехранила породицу . Она је проститутка чистог срца. Мирна је и пати у себи . Њеног оца на улици прегазе кочије док се пијан враћао кући . По природи бојажљива , Соња је знала да је њу лакше упропастити него ма кога другог,а већ да је увреди могао је свако некажњено . Њено разочарење на сахрани њеног оца , када је многе увреде на свој рачун претрпела , било је сувише тешко . Али ипак до самог тог тренутка њој се чинило да се невоља може некако избећи обазривошћу , смиреношћу , покорношћу пред свима и сваким. Њена маћеха убрзо умире, а Соња остаје сама са децом. Захваљујући новцу који јој је поклонио Свидригајлов , она смешта децу у дом. Соња је уз Раскољникова веома важан лик . Раскољников своју тајну прво открива Соњи. Она му пружа моралну подршку , наду , спас . Она је стидљива , мирна , хришћанка која верује у бога , чита Библију , подноси жртву без приговора. Иако је живот натерао на проституцију , она је успела да сачува чистоту душе. Када је Раскољников пита моли ли се Богу , она му одговара : „ А како бих ја без Бога!“ Она води Раскољникова даље кроз живот . Полази за њим у Сибир и захваљујући упорности и љубави успева Раскољникоава да врати у живот . Соња је и поред свог таквог живота била добра особа , хришћански пожртвована , разумна пуна саосећања иако се и она налази у веома тешким приликама.Она је била ниска раста , девојка од својих осамнаест година , мршава , али прилично згодна плавуша , изванредно лепих плавих очију . Њено мршаво и бледо лице , прилично неправилно , некако ушиљено , шиљаста носића и браде . Чак се не би могло рећи да је лепушкаста, али су јој зато плаве очи биле тако бистре , а кад би живнуле , лице би јој постало тако добро и тако простодушно да је и нехотице привлачила човека . Осим тога , на њеном лицу , па и на целој њеној појави , била је још једна карактеристична црта : иако је имала осамнаест година , изгледала је још готово као девојчица , доимала се много млађе него што је уистину и била , тако рећи право дете, што с гдекад чак и смешно очитавало у неким њеним кретањима. Соња Мармеладова је типични вид вере од очајања.Пре читања „Јеванђеља“ , Раскољников готово цинично набраја сва зла која су је задесила и која ће доћи ; чини то да је озлоједи , да се и она побуни против света неправде и усвоји његово гледиште.Измучена , Соња се брани надом да „Бог такву страхоту неће допустити“ .Тада Раскољников побија ту њену наду . Али истовремено схвата да она мора веровати у чудо , иначе би морала полудети.То следи из њеног вапаја : „Како бих ја без Бога!“ У ствари , њој је Бог неопходан да би могло бити чуда. Читање параболе о Лазаревом васкрсењу открива Раскољников , Соњину „ тајну“ ако је чудом васкрснуо

8


2009

покојник , онда се чудом може вратити чистота упрљаној проститутки. У њеној илузији нема логике , али има истине до каквих парадокса несрећа може довести човека. Раскољников такође сматра и Соњу убицом јер је „убила себе“ . Међутим , она није одобрила његову теорију о подели људи на „вашке“ и „Наполеоне“ , напротив , одбацила ју је неприхватајући улогу судије да одлучује ко да живи , а ко да не живи .Снага њеног утицаја на Раскољникова није у противаргументима , већ у осећању да га Соња воли али истовремено осуђује и захтева да призна злочин и патњом искупи кривицу.Симболични крст који му Соња неколико пута пружа, а он одбија да га прими, најзад ће прихватити.Соња у структури приче заузима посебно место, али својом судбином и карактером делује упечатљиво и памти се као књижевни јунак. Њено присуство у романескној причи омогућава потпуније осветлење лика главног јунака, посебно његових моралних дилема . Раскољникова и Соњу везује иста нарав : спремност на жртву , широко срце , разумевање за туђе патње . Она је опчињена његовом добротом и пажњом , он , њеном жртвом и страдањем за друге . Када јој се Раскољников побери , она без размишљања каже : „ На робију ћу заједно са тобом поћи“1.И када је Раскољников осуђен , Соња полази за њим.Уклапа се у средину , помаже њему, али и другима.Међутим , он је и даље растројен , нервозан и нестабилан ,често се према њој понаша грубо и одбојно, али је она упорно и пожртвовано уз њега , као веран пас.За време Соњине болести , Раскољников осећа велику празнину у себи и тек тада открива колико је воли.Сагледавши снагу њене љубави и величину жртве , он је сагледао и своју љубав према њој, уверен да ће „ Бескрајном љубављу искупити сада све њене патње“ . Достојевски ипак Соњу Мармеладову назива блудницом.Он је тврдио да је лик Соње „блед“ и да се уметничка недомашеност тог лика објашњава тиме што је он оваплоћење извесних „идеала“.Једино захваљујући Соњином лику ратличити мотивацијски токови се привремено поклапају , па нешто од уметничког бљеска једног пада на онај други.С друге стране и то Соњино одавање проституцији било је образложено бедом многољуде породице Мармеладов.Према , томе требало је однекуд наћи већу суму новца која би јунакињи Достојевског омогућила како пут у Сибир, тако и материјално обезбеђење малолетних кћерки Катарине Ивановне.Па ипак , највећа и најтежа одступања су таква и толика да би , можда , пре требало говорити о скоро потпуном недостатку сваке самосталности у оној мрежи мотивације помоћу које се обликује Соњин психолошки и филозофски профил. Пре свега пада у очи , битна несагласност између Соњиног друштвеног положаја и њеног психолошког портрета. По својим психолошким карактеристикама јунакиња Достојевског је духовно и

1/Злочин и казна стр.402, издавачка радна организација „Рад“ Београд 1983.

9


2009

морално чиста и кротка . Чак и када се љути „као нека канаринка“ , или „као нека мала птица“ . Док даје Раскољникову своју адресу Соња црвени као каква институтка . На први поглед градећи лик Соње Мармеладове , максимално је повећао распон „психичког клатна“.Рекло би се да као што Раскољников спаја у себи истанчаност , духовну сложеност , психичку немоћ, тако Соња спаја проституцију и духовну чистоту.Међутим, Соњин лик уствари нема никакав распон психичког клатна . Проституција у овом случају није исто што и разврат. Том карактеристиком треба само још јаче да се истакне духовна чистота јунакиње Соње.Соњин лик састоји се из једне једине праволинијске црте, без икаквих осцилација . Додуше, Достојевски је покушао да „осенчи“ психолошки профил своје јунакиње једним наговештајем из кога произилази да би вера у Бога могла бити само „психички штит“ , само одбрамбени механизам од беде њеног социјалнг и моралног положаја . Такав закључак сугерише нам писац кроз „анализу“ којој Раскољников подвргава Соњину веру у Бога.Међутим , ова „анализа“ остаје у другом плану књижевног казивања , па доминантну улогу током читавог романа игра она једнодимензионална , анђеоски чиста и узвишена Соња Мармеладова. Захваљујући томе , Соњин лик нема готово ни трага од оне самосвојности и самосталности какву, рецимо , имају ликови Раскољникова и Свидригајлова.Соња Мармеладова је пуку инструмент , пука пројекција једне религијске поруке, па стога њен однос према овој поруци није могао бити замишљен по моделу престабилизоване хармоније. Лик Соње Мармеладове који има, као што је познато,једну значајну етичко – религиозну мисију.Соњин задатак је да Раскољникову објасни моралну и религиозну потребу признања. Соња подстиће Раскољникова да се пријави властима, наводећи при томе одређене етичке и религијске аргументе. Није, изгледа, нимало случајно што признање Раскољникова долази тек после његових разговора са Соњом, разговора у којима јунакиња Достојевског излаже свој јеванђелски поглед на свет.Соњин хришћански морал пресудно је утицао на одлуку Раскољникова .Према томе , Соњин поглед само игра улогу непсредног повода, али не правог узрока признања главног јунака.Соња је, рецимо, у потпуности замишљена.И у тој структури њеног лика налазимо исто онај несклад између психолошки карактеристика и социјалног положаја.И Соња је проститутка каква у животу не постоји.

10


2009

КАТАРИНА ИВАНОВНА

Катарина Ивановна је била Мармеладова жена и маћеха Соњина . Врло нервозна , али уредна и побожна.Чак се чинила врло хладном кад је Мармеладов умро .Катарина је упроопаштена садашњим приликама и статусом и са тиме се никако не може помирити , па је због тога бесна и гневна, измучена и исцрпљена, а туберколоза ју је начела, воли јако своју децу , али кад умире од туберколозе коначно проналази свој мир . Катарина је била страшно мршава жена, слабашна , доста висока, стасита, још дивне светло смеђе косе , а на њеном лицу виделе су се црвене пеге. Стиснувши руке на грудима, запечених усана она је ходала у својој малој собици и дисала неуједначено и испрекидано.Очи су јој блештале , а њен поглед је био оштар и укочен.То сушичаво и узбуђено лице стварало је болан утисак при последњем светлу дотрајале свеће , које је треперило на њеном лицу, стварало је болан утисак. Раскољников је имао утисак да јој нема више од тридесет година и да она стварно није била за Мармеладова. Катарина нема више вере ни у чуда, буна је потиснула веру.Свештеник је теши поред мртвог мужа . Умирући , Катарина Ивановна одбија да се исповеди . Тврди како нема грехова . Тврди да , „Бог ионако мора опростити“ ...1 „И сам зна колико сам се намучила“...2 „А ако не опрости , онда ми и не треба“.3 Лик Катарине Ивановне замишљен је тако да изазива ораво дивљење својом психолошком и социјалном уверљивошћу . Дакле лик супруге чновника Мармеладова својом психолошком и социјалном веродостојношћу превазилази чак и главног јунака. Катарина Ивановна је особа образована и кћи вишег официра.Има срце узвишено и пуна је васпитања оплемењених осећања . Иако је великодушна дама , неправична је ... дама ватрена , горда, и пркосна, и ником не дозвољава да је омаловажава. Иако је препуна великодушних осећања, ипак је напрасита и љута, па плане.Поготово ако њена деца немају шта да једу и кад чује њихов плач почне да их туче.Она је Соњу на неки начин повела на пут проституције .Јер је стално осуђивала да једе њен хлеб муком зарађен , а само у кући лежи и ништа не ради .Катарина Ивановна је особа , која не трпи нечистоћу ,радила је ноћу , прала и сушила веш да би ујутру имали шта да носе, јер паре за другу одећу нису имали.Катарина Ивановна чим би уграбила неки слободан тренутак одмах би почињала да хода горе – доле по својој собици руку чврсто скрштених на грудима , причајући сама са собоми кашљући . Она је тврдила како ју је Мармеладов упропастио.

1,2,3/Злочи и казна стр.414, издавачка радна организација „Рад“ Београд 1983.

11


2009

Када је Раскољников донео леш њеног мужа она је стајала бледа и укочена. Дисала је болно и тешко држећи се рукама за груди . Гледала га је тужним, али строгим погледом , а из очију су јој текле сузе гледајући га онако у крви.Гризла је усну и молила се Богу . Она је лаковерна и добра особа, и из доброте верује свему што јој људи кажу.Катарина и поред свега што је задесило , није била од оних утучених , њу је било могућно коначно дотући околностима, али утући је морално , наиме , заплашити је и потчинити себи њену вољу – то је било немогуће. Карактерна особина Катарине Ивановне била је да сваког без разлике одмах прикаже у најлепшим и најсјајнијим бојама, тако га претерано нахвали да се човек чак застиди, прво измисли у његову похвалу разне ствари које уопште не постоје, потпуно искрено и од срца и сама поверује у њихову истинитост, па се после тек одједном , разочара , прекине , презре, нагрди и истера човека коме се још пре неколико часова просто клањала. Она је по природи била смешљивог , веселог и мирољубивог карактера , али је услед непрекидних несрећа и неуспеха толико лудо почела желети и захтевати да сви живе у миру и радости , и да се нипошто не усуде живети дргчије – да би је најближи несклад у животу , најмања неприлика одмах доводила скоро до помаме. И она би одмах , после најсветлијих нада и снова , почињала да проклиње судбину , да кида и баца све што би јој пало шака и да лупа главом о зид . Катарина Ивановна је много волела Соњу , свака увреда на Соњин рачун болела је много више него саму Соњу . То је за Катарину била смртна увреда.

12


2009

АЉОНА ИВАНОВНА – ЗЕЛЕНАШИЦА

Аљона Ивановна је зла , користољубива , неповерљива , шкрта зеленашица. Она је била старица коју је Раскољников убио . Аљона је у зајам узимала све што би јој неки студент понудио и давала му новац тј. када би неко дошао у позицију да нешто мора продати да не остане гладан одлазио би Аљони Ивановној и давао јој неки свој предмет у зајам . Бијаше то ситна , сухоњава бакица од својих шездесет година , живахних и пакосних очију , малог шиљастог носа , гологлава , Беличаста, понешто прогрушана коса . Њена бледоплава и проседа коса била је издашно намазана уљем. Танак и дугачак врат налик на кокошју ногу, био је омотан некаквом фланелском крпом, а око рамена јој се , иако је била врућина , висио похабан и пожутео крзном обрубљен хаљетак. Старица је сваки час кашљала и хракала. Код ње увек можеш добити пара . Богата је као Чифутин , може ти одједном испалтити пет хиљада , а не либи се ни залога од једног рубља. Само што је страшна гадура, пакосна и хировита , како је довољно да се један дан закасни и да пропадне залог . Даје и по четири пута мање него што ствар вреди, а узима по пет , па и по седам посто камата на месец. Она има сестру Лизавету , коју она, онако мала и одурна сваког часа туче , и држи у правом ропству , као нејако дете. Аљона Ивановна је зло света, а Раскољников сан о преображају света. Затим се функција мења : симбол зла постаје жртва, а сањар о хиљаду добрих дела постаје убица. Лик старе зеленашице , рецимо није окружен никаквим етичким ореолом . Напротив , тај лик је тако замишљен да нас својим моралним карактеристикама готово апсолутно одбија .Ова лихварка са њена два оштра , зла ока , сва устремљена на пљачкање других људи и чак спремна да искористи своју рођену сестру , ни по чему није предодређена да задобије читаоца . С једне стране глупа , бесловесна , ништавна , зла баба која ником није потребана , и , напротив, свима је од штете , која сама не зна зашто живи ионако ће данас, сутра умрети...Раскољников на њену смрт гледа као , једна смрт – за сто других живота. Он сматра да Аљона Ивановна не вреди ништа више од живота „вашке“ или „бубашвабе“ , чак ни толико зато што је штетна. Раскољников је сматрао зеленашицу кривом што је „крв пила сиротињи“ и била му је одвратна од првог сусрета.Мржња и одвратност су изазвани да би могао да је убије. Аљона Ивановна од почетка је у јунаковом плану убиства и тако постала неотуђиви елемент његове свести . Аљона Ивановна је за Раскољникова оличење свега ружног, неправедног , преживелог , злог. За њено убиство он има разлоге , и ње се сећа зато што има аргументе да се брани . Кад је већ лежала на поду мртва , очи су јој биле избубљене само што не искоче, а чело и цело лице намрштени и унакажени грчем.

13


2009

АВДОТЈА РОМАНОВНА- ДУЊА

Дуња је Раскољникова сестра која се , да би помогла брату жели удати за Лужина – човека ког не воли . То је чврста , разборита , стрпљива, великодушна девојка , али ватрена срца . Наравно, ту ни с њене , ни с његове стране нема неке претеране љубави . Али Дуња није само паметна девојка него је у исти мах и племенито створење , прави анђео, и сматрат ће својом дужношћу да усрећи мужа, који ће се са своје стране бринути за њену срећу, о чему за сад нема пуно разлога да сумњамо. Дуња је била изванредно лепа – висока , дивног стаса, снажна , самоуверена , што се очитавало из сваког њеног геста , али што се иначе није одузимало много је шта могла пристати, чак ионо што се могло противити њеним уверењима , али је увек постојала одређена граница поштења , правила и најдубљих уверења преко које ју никакве околности нис могле натерати да пређе . У лицу је личила на брата , али се могло рећи да је права лепотица. Коса јој је била светло смеђа, мало светлија него у брата , очи готово црне, сјане , поносите, а у први мах гдекад , на тренутке необично добре.Била је бледа , али јој бледоћа није била нездрава, лице јој је блистало од свежине и здравља. Имала је прилично мала уста , а доња усна , свежа и румена, била јој је мало истурена , заједно с брадом – једина неправилност на том красном лицу, неправилност која му је , међутим придавала неку осебујност и , поред осталог становиту узноситост. Израз на лицу био јој је увек пре озбиљан него ведар, али како је само том лицу пристајао осмех, ведар, младеначки , необуздан из свег срца. Она је лик провинцијске девојке , из сиромашне породице, која нема чврст ослонац у животу , нити је материјално обезбеђена . Иако сиромашна недозвољава да неко господари њеном личношћу или њеном вољом и животом. Она није типичан лик патријархалне девојке која ћути и трпи и која ће мирно примати туђе насртаје и увреде. Искреност и доследност омогућавају јој да свакоме каже оно што мисли, да искаже свој став и изрази своју вољу . Она прихвата мирно своју жртву, чак је у стању да своју одлуку о удаји брани разложним речима и са чврстим уверењима да је тај њен поступак сасвим у реду.Њена отвореност, отреситост и снага духа исказује се у њеним разговорима са братом: иако га безмерно воли и поштује , супроставља му се онда када сматра да није у праву . Њена снага духа и снага воље испољава се у сусрету расправи и сукобу са Свидригајловим. Она полази за њим ( иако зна да је човек без части ...ипак га се не боји ) да чује његову причу она се супроставља наваљивањима и насртајима Свидригајлова , брани се разложним речима , па чак и пиштољем. Њен отпор , пркост и храброст побеђују Свидригајлова и он , можда први пут у животу осећа да је поражен . Дуња на једном другом нивоу хоће да учини у суштини исто што је Соња , да се прода како би спасила оне које воли.

14


2009

Дуња и поред ситуације у којој се налази успева да сачува свој морални интегритет . На неки начин Дуња је била подељена на две стране , на страни Раскољникова са којим је била у току суђења, и на другу страну тј. на страни мајке од које је крила суђење Раскољникова због њене болести. На крају када је Раскољников послат у Сибир , Дуња се удаје за Разумихина . Њихова свадба је била тужна и тиха . Дуња је слепо веровала у намере свога мужа , обоје су рачунали да за једно пет година могу да се преселе у Сибир. Дуња је образована девојке која уме да процени људе и ситуације, резонује паметно и разложно , поштује своју личност , али поштује и друге. Због љубави према свом брату да би њему обезбедила студије имала је много проблема док је зарађивала у кући Свидригајлова . Његова жена ју је отерала због осуде да се набацује њеном мужу и потрудила се да цео град обавести о отоме. Али ипак касније истина је изашла на видело , јер је Свидригајлов признао жени да се он набацивао њој , а не она њему . Дуња девојка која је много паметна , и чврстог карактера , која је кадра да много тога поднесе , чак и у најтежим приликама, да нађе у себи толико великодушности да не изгуби одлучност, о свему томе у почетку ни мајци није писала , али је на крају опростила све жени Свидригајлова, јер је цео град поново уверила у Дуњину невиност . И после свега тога она је остала јака.

15


2009

ЛИЗАВЕТА ИВАНОВНА

Лизавета је сестра Аљонина.Њу Раскољников непланирано убија , јер је непланирано дошла код сестре баш у трену кад је он био тамо. Она је била плашљива ,вредна , поштена и побожна .Била је висока, незграпна и понизна, слабоумница, тако рећи , од својих тридесет пет година. Била је права ропкиња своје сестре и трпела је чак и батине. Она се бавила препродавањем робе, роебе која се не продаје на тржници . Заступала је своје муштерије и имал аје велику праксу зато што је била врло поштена и увек је казивала последњу цену и коју цену одреди остаје при њој.Али ипак Лизавета није из чинобничког сталежа, него обична пучинка , вазда у изгаженим ципелама од јареће коже , али увек врло чиста.Црна је у лицу , и студенти су је врло често коментарисали да изгледа као прерушен војник. Има неко добро лице и очи, многима се свиђа.Врло је мирна , кротка, безазлена, покорна, на све пристаје. А смешак јој је врло леп. Лизаветин лик који тако брзо нестаје из наше свести делује бескрајно хуманије и топлије, од Аљоне. Опис Лизаветиног понашања, у тренутку када се Раскољников са секиром у рукама приближава њој, обара је на њу , спада међу најбоље и најпотресеније сцене у читавом роману. Достојевски је замислио држање Лизаветино тако да изазива максимум саучествовања. Убога сестра старе лихварке толико је кротка да нема снаге чак ни да викне када јој се Раскољников приближава. „Несрећна Лиза“ , какоје назива писац била је до те мере убијена и заплашена да чак није подигла ни руку да заштити лице од убичиног ударца, није, дакле , упозорава нас Достојевски , начинила онај најнужнији и најпотребнији гест самоодбране који једна таква ситуација захтева. Све што је та дуга, кротка жртва главног јунака способна да учини, јесте да мало више подигне своју леву руку и да је полако испружи напред као да хоће да одстрани убицу. Заборав Лизавете може бити објашњен , као последица дубљег осећања кривице , јер за њену смрт Раскољников није имао никакав разлог , па зато није имао ни оправдање. Лизаветин лик у роману нема у себи ничег што би могло у читаоцу да изазове било какву моралну одвратност. Напротив , својом кроткошћу овај лик побуђује читаочеве симпатије. Не треба заборавити такође да је писац и иначе насликао Лизаветину судбину у саучесним и трагичним бојама.У роману Лизавета је у ствари двострука жртва , прво жртва своје сестре , па затим жртва Раскољникова . И ето та тако трагична судбина двоструке , кротке жртве главног јунака , за нас је дубоко мањи извор саучествовања и забринутости од судбине двоструког убице Раскољникова. Највећи део података о ликовима бабе и њене сестре добијамо из перспективе самог Раскољникова . Стиче се утисак да су ови ликови ту само зато да послуже трагичнијем и упечатљивијем оцртавању невоља главног јунака.

16


2009

ПУЛХЕРИЈА АЛЕКСАНДРОВНА

Пулхерија Александровна је права мајка , брижна и поштена , жели својој деци све најбоље , не може се суочити са судбином сина па су јој лудило и коначно смрт једини излаз . Она је осећајна и волела је своју децу , алије такође била прорачуната . Пристала је . чак што више и желела да се Дуња уда за Лужина , иако је знала да га Дуња не воли , али је исто тако знала да би удајом своје кћерке решила материјално питање своје породице.Мада је Пулхерија Алекандровна имала већ четрдесет и три године, њено лице је још увек задржало остатке пређашње лепоте, а уз то је изгледала далеко млађе него што јесте, што готово увек бива код жена које до старости сачувају јасност духа , свежину утисака , поштен и чист жар срца. Очување свега тога представља једино средство да се лепота чак ни у старости не изгуби .Коса јој је већ почела да седи и опада, већ одавно су се појавиле ситне боре око очију , образ упали и увенули од бриге и туге, али ипак њено лице је било прекрасно. То је била копија Дуњиног лица , само двадесет година касније и без оног израза доње усне, која код ње није била истурена напред . Пулхерија Александровна је била осећајна али не прекомерно , била је снебљива и попустљива , али само до извесне границе : у много чему је могла попустити , на много шта је могла пристати , чак и оно што је протуречило њеном уверењу , али код ње је увек постојала одређена црта поштења , правила и крајњих уверења преко које је никакве околности нису могле приморати да је прекорачи. Почетком суђења Пулхерија Александровна се разболела дуњи је некако успело да је одведе из града, за време суђења. Њена болест била је некако чудновата , нервна и праћена симптомима налик на лудило , ако не потпуно онда делимично. Иако јој нико није причао о ситуацији у којој се налазио њен син , она је сама исплела причу о томе . Ни о чему се није распитивала , чак се није жалила ни на то што од њега не добија писма, док је , међутим , раније кад је живела у свом граду , живела једино од наде и од очекивања да од Рође добије писмо. Она је слушала Дуњино бунцање у сну пре сцене коју је имала са Свидригајловом и све је то узнемирило . После Раскољниковљевог одласка у Сибир , Пулхерија Александровна је са радошћу благослоовила брак Дуње и Разумихина . Али после те свадбе постала је још брижнија и тужнија. Чим би ухватила неког слушаоца, скретала је разговор на свог сина. Њена узнемиреност дошла је до крајњих граница. Понекад је изненада почињала да плаче , често је поболевала и у ватри бунцала. Једном, изјутра, изјавила је да Рођа долази кући и натерала Дуњу да јој помогне у распремању. После тих немирних дана проведених у фантазирању , у току ноћи се разболи , и ухвати је грозница. Након две седмице је умрла. У буниу су се Пулхерији Александровној отимале речи

17


2009

по којима се могло закључити да се о ужасној судбини свог сина досећала много више него што су претпостављали.

18


2009

ЗАКЉУЧАК

Завршетак романескне приче ставља до знања читаоцу да повест о судбини јунака није завршена . Јунаци су остављени у тренутку када су открили истоветност осећања и сјединили се у заједничком чекању да прође преосталих седам година робије па да наставе живот „великим будућим подвигом“ . Прича је остала отворена , а наративни субјект наговештава њено настављање у другим романима . Заслуга је Достојевског што је, захваљујући своме дубоком познавању људске психе, увео најбоље средство за карактеризацију јунака и предочавање њиховог унутрашњег живота – директни унутрашњи монолог.

19


2009

ЛИТЕРАТУРА:

1.Фјодор М. Достојевски, „Злочин и казна“ , Завод за уџбенике и наставна средтва БЕОГРАД 1998.

2. Фјодор М. Достојевски, „Злочин и казна“ , Издавачка радна организација „Рад“ БЕОГРАД 1983.

3.Маркс – Кјергеков – Дали – Јанеско – Милошевић Вук Караџић , БЕОГРАД 1965.

4.Никола Милошевић , Идеологија, психологија и стваралаштво. Новинско издавачко предузеће „Дуга“ БЕОГРАД 1972.

5.Д-р Јустин Сп.Поповић Достојевски о Европи и Словенству , БЕОГРАД 1981.

6.Др. Милосав Бабовић, проф. Универзитета Руски реалисти XIX века Нио „Универзитетска ријеч“ , ТИТОГРАД 1986.

20

andrea maturski

Documents