1

TRI OGLEDA STAROGA SRPSKOG JEZIKA

Predstavqeni i komentarisani prvi put na 52. republi~kom seminaru za

nastavnike i profesore srpskog jezika i kwi`evnosti 15. januara 2011. na

Filolo{kom fakultetu u Beogradu, ovi œoglediŒ nameweni su didakti~kim

potrebama i mogu slobodno biti kori{}eni na svim obrazovnim nivoima, kako u

redovnoj nastavi tako i na kursevima za napredne u~enike. Svaka druga upotreba

smatra}e se neovla{}enom i protivzakonitom.

Kroz tri podrobno komentarisana teksta, od kojih je prvi rekonstrukcija

jezi~kog lika kakav je jedna {aqiva pri~a iz Vukove zbirke mogla imati oko 1200.

godine, drugi — odlomak iz stare srpske poveqe pisan prete`no starosrpskim

jezikom, a tre}i opet odlomak iz iste poveqe pisan srpskoslovenskim, poku{ao sam

da na uzorku svedenog obima predo~im osnovne osobine starosrpskog jezika:

akcentolo{ke, fonolo{ke, morfolo{ke, sintakti~ke, leksi~ke, ali i da do~aram

dana{wem ~itaocu wegov lik i zvuk. Poseban naglasak je na osobinama kojima se

starosrpski razlikuje, na jednoj strani, od savremenog srpskog jezika, a na drugoj od

srpskoslovenskog, tj. srpske redakcije crkvenoslovenskog jezika, i od ostalih

ju`noslovenskih jezika. Prof. dr Slobodan Remeti}, redovni ~lan ANURS,

prijateqski je pregledao prvobitni tekst i dao niz korisnih sugestija za uta~wewa

i popravke. Za preostale gre{ke i propuste odgovoran je samo dolepotpisani.

Sugestije koje bi pomogle da se oni otklone a tekst poboq{a bi}e primqene sa

zahvalno{}u.

u Beogradu, 22. februara 2011.

Aleksandar Loma

2

1o Vuk Stefanovi} Karaxi}, Srpske narodne pripovijetke, Be~ 1870 1

Z e t u p u n i c a m a

Vjeri se jedan vrlo mr{avi i u licu blijedi

mladi}, a pri tom i vrlo fali{a. Imao je jednoga

slugu kojega je nau~io, da kad go| bi se on {to

pred kim falio o ~emu, da on vazda poma`e mu

polagivati, i re~e vi{e nego {to je on rekao.

Po|e jedan put u punice i povede sobom

pola`icu, kad tamo do|u, do~eka ih punica, i po

ve~eri po~ne joj se zet faliti, kako on umije

dobro na{ku kwigu, a sluga mu doda: "Umije

nebore i Latinsku, te da znate kako!" Daqe stane

se zet faliti, kako ima vi{e od deset krava i

volova, a sluga re~e: "Ima vaistinu i dvadeset."

Daqe re~e, kako mo`e na godinu od osam

krastavaca dobiti trideset cekina, a sluga

potvrdi: "Mo`e, i preko {ezdeset, du{e mi i

obraza." Najposlije re~e, da mo`e najvi{ega kowa

presko~iti, a sluga re~e: "Mo`e, po{tewa mi

moga, i dva jedan uz drugoga." Slu{ala punica to

i di~ila se, pa zapita zeta: "Za Boga, {to si tako

blijed i `ut u obrazu?" A zet odgovori: "Ovo mi

se samo u qeto dogodi", a sluga potvrdi: "Jest,

vjere mi moje, i u qeto i u zimu vazda jednak." Na

to se vjerenik ra`quti, pak mu re~e: "Mu~i,

ni~ij sine, ako si sve dosad istinu govorio, tu si

najpotowu slagao."

Z e t u p l n i c a h

Vïri se jedân vrlo mº{avá i u lici blïdi

mladi}, a pri tom i vºlo hvali{a. Imâl je

jednoga slugu kojega je nau~il, da kâd godï bá se

on ~to prïd kim hvalil o ~em, da on vâzda poma`e

mu polâgivati, i re~e vá{e nego ~to je on rekâl.

Pojde jedân put u plnice i povede sobov

polâ`icu, kâd tamo dojdu, do~eka ih plnica, i po

ve~erï po~ne jej se zet hvaliti, jako on umï dobro

na{sku kwigu, a sluga mu doda: "Umï nebo`e i

latinsku, te da znate kako!". Daqe stane se zet

hvaliti, jako ima vá{e od deset krav i volov, a

sluga re~e: "Ima vâ istinu i dvadeset." Daqe

re~e, jako mo`e na godinu ot osâm krastavâc

dobáti trideset dukat, a sluga potvrdi: "Mo`e i

prïko {estdeset, du{e mi i obraza". Najposlï

re~e, da mo`e najvá{ega kowa prïsko~iti, a

sluga re~e: "Mo`e, po~tenja mi mojega, i dva

jedân uz drugoga". Slu{ala plnica to i di~ila

se, pak zapáta zeti: "Za Boga, ~to si tako blïd i

`lt u obrazï?" A zet odgovori: "Ovo mi se samo u

lïto dogodi", a sluga potvºdi: "Jest, vïre mi

mojej, i u lïto i u zimu vâzda jednak." Na to se

vïrenik razquti, pak mu re~e: "Ml~i, ni~ij

sánu, ako si vse do sâd istinu govoril, tu si

najpotomwu slâgal."

1 elektronski tekst dostupan na http://sr.wikisource.org/sr/ i http://www.rastko.rs/ knjizevnost/ usmena/

vkaradzic-price/index_c.html

3

2o Iz pravnog dela Bawske hrisovuqe (1316)2

A se me|e ^rnám goram me`du Plavom i

Budimqom: kon Kozjega hrbta u lokvu, pravo uz

brdo me|u Ben~u s gradâ~kom me|om, ot tud

pravo u Velje brdo, i u velji kamá, i na pogor po

dïlou skrozï gvozd, i spadaju}e z dïla prïmo

Lukovám potokom, a ot Zle rïke koudï se ni or’e

ni kopa us potok, i prïs potok u put kako spada s

Lipovice, i pravo uz brdo na vrh u lokvu, i niz

borje u Rado{ev kamá, a od Vrmo{e kudï se ni

or’e ni kosi tozi vse planina.

A ovo (su) me|e Crnim gorama me|u Plavom i

Budimqom: kod Kozjega hrpta u lokvu, pravo

uzbrdo izme|u Ben~e i grada~ke me|e, otud pravo

u Veliko brdo, i u Veliki kamen i nani`e po

grebenu kroz {umu, i spu{taju}i se sa grebena

prema Lukovim potocima, a od Zle reke gde se

niti ore niti kopa uz potok, i preko potoka u

put kako se spu{ta sa Lipovice, i pravo uzbrdo

na vrh u lokvu, i niz borje u Rado{ev kamen, a od

Vrmo{e gde se niti ore niti kosi to (je) sve

planina.

3o Iz uvodnog dela (arenge) Bawske hrisovuqe 3

Mnï `e vrazumqaju{tu se tïh `itijem i

t{te{tu se zapovïdi ih sbqudati mi

neprïlo`no i nepokolïbqimo, da jako `e v

vrïmen’nïm sem zemqânïm carstviji

nerazlu~ân báh im tako`de i vâ vï~nïm

nebesnïm carstviji dobrago naslïdija ih da ne

li{il se báh, sego radi s vsakim gorïnijem

du{e i `elanijem srdca t{te se ot pltskih k

duhovnám i ot zemqânáh k nebesnám,

isplwenaja i uzakowenaja i utvr`denaja

svetámi mojimi prïroditeqi i roditeqi

potvr`daje i je{te neisplwenaja isplwajej, v

sïh `e i obrïtoh hram sego svetago

prvomu~enika, apostola `e i arhidijakona

Stefana, poru{en i razoren, i sego iz nova

sâzdah.

Kako sam se pak ja pou~avao wihovim `ivotom

i trudio da wihove zapovesti izvr{avam

neodlo`no i nepokolebivo, da, kao {to se u

ovom prolaznom zemaqskom carstvu od wih

nisam odvajao, tako i u ve~nom nebeskom

carstvu ne bih bio li{en wihova dobrog

nasle|a, toga radi vatreno i svesrdno te`e}i

(da se odvojim) od telesnog ka duhovnom i od

zemaqskog ka nebeskom, potvr|uju}i ono {to

su ostvarili, ozakonili i utvrdili moji sveti

praroditeqi i roditeqi i ostvaruju}i jo{

neostvareno, u tome pak (nastojawu) zatekoh

hram ovog svetog prvomu~enika, apostola i

arhi|akona Stefana, poru{en i razoren, i

ponovo ga sagradih.

2 Navode se me|e manastirskog poseda u Gorwem Polimqu.3 Kraq Milutin govori o tome kako je na odluku da obnovi manastir Svetog Stefana u Bawskoj do{ao

ugledaju}i se na svoje pretke, prve Nemawi}e, na ~elu sa Stefanom Nemawom i Svetim Savom.

4

O B J A [ W E W A

O P [ T I P O J M O V I

pr a s l o v e n s k i: jezik kojim su Sloveni govorili u svojoj zakarpatskoj

postojbini pre seobe i jo{ izvesno vreme nakon we, dok je jo{ postojala celovita

slovenska jezi~ka teritorija, tj. pre nego {to je dolazak Ma|ara u Panoniju presekao

vezu izme|u ju`nih i severnih Slovena. Praslovenski nije pismeno posvedo~en, ve}

se rekonstrui{e u svojoj poznoj fazi (V–IX vek n.e.) poredbenim putem, na osnovu

istorijskog razvoja pojedinih slovenskih jezika proisteklih iz wegovih dijalekata,

na ~elu sa s t a r o s l o v e n s k im. Rekonstrukcije se daju latinskim pismom sa

zvezdicom: *roka ~itaj: ‰ronkaŠ ’ruka’.

s t a r o s l o v e n s k i ili starocrkvenoslovenski: najraniji kwi`evni jezik

Slovena IX–XI veka, nastao u drugoj polovini IX veka na podlozi dijalekta

makedonskih Slovena nastawenih u okolini Soluna, na koji su vizantijski

misionari ]irilo i Metodije (œSolunska bra}aŒ) preveli Sveto pismo i

bogoslu`bene spise za potrebe svoje misije u Moravskoj 862. godine, i na kojem se

{irila pismenost me|u Slovenima u naredna dva stole}a. Staroslovenski je jo{

veoma blizak praslovenskom, mnoge re~i u wemu ~uvaju svoj prajezi~ki lik (stsl.

réka zvu~i isto kao prasl. *roka, ~itaj oboje: ‰ronkaŠ, stsl. pêtâ isto kao prasl.

*petâ, ~itaj: ‰pentiŠ ’pet’. Glavne glasovne promene koje staroslovenski odvajaju od

praslovenskog su likvidna metateza (prasl. *gordã > stsl. gradã) i razvoj grupa *tj,

*dj u {t, `d (*medja > me`da ’me|a’, *vetje > vê{te ’ve}’); prva je zajedni~ka svim

ju`noslovenskim jezicima, druga svojstvena samo bugarskom. U oblicima

staroslovenski mawe-vi{e ~uva praslovensko stawe, dok mu je sintaksa pod velikim

uticajem gr~kih predlo`aka, a leksika sadr`i znatan broj prevedenica ili kalkova

sa gr~kog, npr. pravovïrânã ’pravoveran’ prema gr. ortho-doxos (up. neologizam

ortodoksan).

crk v e n o s l o v e n s k i: naziv kojim se obuhvataju varijante ili nacionalne

œredakcijeŒ staro(crkveno)slovenskog jezika od XII v. naovamo. Razlikuju se pre

svega bugarsko-makedonska, ruska i srpska redakcija. Od XVIII veka kod Srba se u

5

bogoslu`ewu ra{irila ruska redakcija (ruskoslovenski) potisnuv{i staru srpsku

(s r p s k o s l o v e n s k i), na pr. Hristos voskrese iz mertvih umesto srpsl. Hristos

vaskrse iz mrtvih.

s r p s k o s l o v e n s k i: naziv za srpsku redakciju c r k v e n o s l o v e n s k o g . Glavne

osobine kojom se razlikuje od s t a r o s l o v e n s k o g su izjedna~ewe tvrdog i mekog

poluglasa ã i â u jedan poluglas koji se izgovarao tvrdo, ali se pisao znakom za meki

(â) i zamene nazala, u za é (prasl. *o): srpsl. rouka (ou ~itaj ‰uŠ) i e za ê (prasl. *e):

petâ (~itaj: pet; zavr{ni slabi poluglasi se u redakcijama samo pi{u, a ne

izgovaraju). U srpskoslovenskom se zadr`ava staroslovensko {t, `d od prasl. *tj,

*dj, za razliku od narodnog starosrpskog jezika gde je na tim mestima }, |: srpsl.

kou{ta prema stsl. ké{ta ’ku}a’ od prasl. *kotja. Samo jedan poluglas i razvoj *o >

u distinktivne su crte srpske prema bugarsko-makedonskoj redakciji, gde se i daqe

pisalo ké{ta ali se izgovaralo ve} kao u savremenom bugarskom ‰kã{taŠ (pisano

kãæa), a razlika izme|u tvrdog i mekog poluglasa se ~uvala u pisawu i izgovoru:

srpsl. dânâ ’dan’, sânâ ’san’ prema stsl. dânâ, sãnã, docnije denâ, sonã, bug., mak.

den, bug. sãn, mak. son.

s t a r o s r p s k i: narodni jezik Srba u sredwem veku iz kojeg se razvio savremeni

srpski jezik. Wegove glavne crte distinktivne prema ostalim ju`noslovenskim

jezicima su: *tj, *dj > }, | i *e, *o > e, u; } je zajedni~ko hrvatskom ~akavskom (u

slovena~kom je ~, u bugarskom {t (æ), u makedonskom k), | samo srpsko; promena e >

e svojstvena je svim ju`noslovenskim jezicima, o > u samo srpsko-hrvatskom (u

slovena~kom je *o dalo o, u bugarskom ã, u makedonskom a. Up. s.-h. ku}a = sln. ko~a =

bug. kãæa < prasl. *kotja; s.-h. ruka, sln. roka, bug. rãka, mak. raka, stsl. réka <

prasl. *roka; srp. me|a, hrv. ~ak., kajk. meja, sln. meja, mak. mega (izgovor: megja),

stsl., bug. me`da. U makedonskom je k, g prema s t a r o s l o v e n s k o m i bugarskom

{t, `d rezultat srpskog uticaja u sredwem veku; pod istim uticajem se javqa

sporadi~no u umesto a za *o: mak. kuka (a ne *kaka!) ’ku}a’. Izvorno su makedonski i

bugarski (i ve} s t a r o s l o v e n s k i) ~inili isto~noju`noslovensku dijalekatsku

grupaciju nasuprot zapadnoju`noslovenskoj (sredwovekovni govori Srba, Hrvata i

Slovenaca). Zapadnoju`noslovenskom je nasuprot isto~noju`noslovenskom

6

zajedni~ko, izme|u ostalog, izjedna~ewe mekog poluglasa sa tvrdim. Kako je

kwi`evni jezik Srba u sredwem veku bio s r p s k o s l o v e n s k i, nastao kao

redakcija s t a r o s l o v e n s k o g uz preuzimawe nekih starosrpskih crta (*o > u; *â,

*ã > â), ali i uz zadr`avawe nesrpskih, staroslovenskih fonetskih odlika ({t,

`d), u tekstovima koji su do nas do{li jedva da ima uzoraka ~istog starosrpskog

jezika; stoga je ovde starosrpski tekst 1o na~iwen rekonstruktivnim putem, da bi se

do~aralo kako je zvu~ao `iv govor na{ih predaka u doba po~etaka starosrpske

pismenosti. Ta je pak pismenost, nastala kao svojevrstan kompromis

staroslovenskog kwi`evnog obrasca sa narodnim jezikom, ovome drugom ostavqala

prili~no su`en prostor da do|e do punog izra`aja. Svi sadr`aji vezani sa

hri{}anskim kultom (a u to spadaju i biografije, ta~nije `itija, namewena kultnom

proslavqawu pojedinih li~nosti) prirodno su se prelivali u srpskoslovenski

jezi~ki lik; tamo gde je tekst trebalo da bude jasan ne samo obrazovanom i pismenom,

nego i prose~nom govorniku jezika, preovla|uje starosrpski: u nekim pismima

(naro~ito iz dubrova~ke kancelarije, ~iji pisari nisu imali toliko obzira prema

crkvenoslovenskim, pravoslavnim normama), nadgrobnim natpisima, zakonodavnim

spisima kao {to je Du{anov zakonik (pravna odredba, poput feudalne obaveze ili

ome|ewa poseda, morala je biti jasna kada se pro~ita i nepismenom seqaku). Taj

dualizam srpskoslovenskog, visoko kwi`evnog stila i narodnog starosrpskog jezika

najboqe se sagledava u darovnim poveqama, u ~ijim se uvodnim i zavr{nim

delovima (arengama koje obja{wavaju pobude za osnivawe manastira i sankcijama

kojima se preti onima koji prekr{e ono {to je poveqom ustanovqeno) po pravilu

koristi srpskoslovenski jezik, dok u wihovim darovnim i zakonodavnim

segmentima (gde se nabrajaju i ome|uju posedi manastira, imenuju wemu podlo`ni

qudi i propisuju wihove obaveze i povlastice) imamo primere jezika sasvim

bliskog `ivom narodnom govoru toga vremena, ali ipak ne bez crkvenoslovenskih

primesa. Primeri za to dvojstvo uzeti su iz poveqe kojom je kraq Milutin 1316.

osnovao manastir Bawsku (Svetostefanska hrisovuqa), prete`no starosrpski tekst

ome|ewa 2o i srpskoslovenski tekst iz arenge 3o.

7

N A P O M E N E U Z P O J E D I N E T E K S T O V E

uz Vukov tekst (1o, levo)

Akc e n a t: ozna~en je po pravilima kwi`evne akcentuacije hercegova~ko-kraji{kog

dijalekta, radi o~evidnijeg pore|ewa sa starosrpskim. Dileme je moglo biti izme|u

prezenta i aorista: re~e, po|e, povede ili re~e, po|e, povede itd., no iz

nedvosmislenih likova kao do|u, stane itd. jasno je da celo pripovedawe te~e u

istorijskom prezentu.

O b l i c i: re~e stariji oblik prezenta od re}i, danas samo pokrajinski pored

uobi~ajenijeg rekne za kwi`. ka`e.

S i n t a k s a: upotreba odre|enog pridevskog vida tamo gde bi se o~ekivao

neodre|eni: vrlo mr{avi i blijedi mladi}; imenica fali{a u pridevskoj funkciji;

upotreba infinitiva gde bi u savremenom kwi`evnom jeziku ekavske varijante pre

bila upotrebqena da-konstrukcija: poma`e mu polagivati.

L e k s i k a: punica ’ta{ta’, punice mn. ’tazbina’; nebore (samo vokativ u obra}awu)

’nesre}ni~e, jadni~e’; umjeti kwigu (na{ku i latinsku) ’znati ~itati }irilicu i

latinicu’, cekin ’mleta~ki zlatnik’

Uz rekonstruisan starosrpski tekst {aqive pri~e (1o, desno)

Rekonstrukcija bi trebalo da pribli`no predo~i stawe u sredi{wim srpskim

govorima na prelazu iz XII u XIII v. (doba Sv. Save)

Akcenat: iz pedago{kih razloga izabrana je upro{}ena varijanta bez starih

uzlaznih naglasaka, kakva se tada po svoj prilici mestimice i mogla ~uti. Pore|ewe

sa vukovskim nagla{avawem slu`i da se u~enicima predo~i mehanizam

novo{tokavskog prenosa akcenta. Pri glasnom ~itawu obratiti pa`wu na postojawe

predakcenatskih du`ina, npr. sluga.

Glasovi

U rekonstrukciji se sre}e pet glasova kojih danas nema u kwi`evnom jeziku. Za prva

tri zadr`ana je wihova starosrpska grafija.

8

á (œjeriŒ)

Izgovarati kao rusko á ili poqsko y; u~enicima sa osnovnim znawem francuskog

ili nema~kog moglo bi se pojasniti da je to glas sli~an francuskom u i nem. u, ali

mawe napet. Na ju`noslovenskom tlu rano se po~eo izjednavati sa i, pa se uzima da

se oko 1200. ve} nije ~uvao u svim polo`ajima gde je stajao u staroslovenskom i

praslovenskom, nego ponajboqe iza labijala (p, b, v, m), te je u tim pozicijama ovde i

rekonstruisan (mr{avá ali blïdi < blïdá). Od ~etrnaestog veka svuda je pre{ao u i.

Ta glasovna promena prouzrokovala je i neka morfolo{ka ukr{tawa. U na{em

tekstu primer za wih pru`a glagol dobáti > dobiti, ~iji prezent danas glasi

dobijem, pod uticajem biti, bijem (gde je i staro, a ne od œjerijaŒ!) a starosrpski je

bilo dobáti, dobudem kao báti, budem. Up. tekst br. (2).

â (œjerŒ)

Poluvokal (ê), ~ija je boja ve} te`ila ka a, kakav se mo`e ~uti u uzvicima pst!, hm!,

docnije izjedna~en sa a, osim u perifernim govorima isto~ne Srbije i Crne gore,

up. u Timoku lâ`e = la`e, u Zeti dean = dan (tu se sa ea, ae bele`i poseban glas

izme|u a i e, nastao od â).

ï (œjatŒ)

Praslovenski glas koji je u docnijem razvoju dao e u ekavskim, (i)je u jekavskim, i u

ikavskim govorima, a oko 1200. jo{ se ~uvao kao posebna fonema; danas se kao takva

~uva samo u delu govora severozapadne Srbije; tu se izgovara kao zatvoreno e

razli~ito od obi~nog e, druk~ije u bled nego u red (gde je e otvorenije), pa bi pri

glasnom ~itawu rekonstruisanog teksta takav izgovor bio najprimereniji: ume

razli~ito od re~e.

l

(stsrp. pisano lâ) vokalska likvida, kao i r, jo{ praslovenska, ~uva se kao takva u

~e{kom (vlk) i u na{em timo~kom dijalektu (vlk), u ve}ini ostalih govora i u

kwi`evnom jeziku pre{la je krajem sredweg veka u u (vuk).

9

l

poziciona varijanta suglasnika l, koji se ve} po~etkom XIII v. morao izgovarati

druga~ije na kraju sloga, u pozicijama u kojima potom pre{ao u o: go-vo-ril,

go-vo-ri-la > govorio, govorila, up. slovena~ki izgovor stal, stala ‰stau, stalaŠ = stao,

stala. Dakle ili vrlo tvrdo l, nalik poqskom á, ili ne{to nalik engleskom w.

Su g l a s n i ~ k e g r u p e:

~t

starosrpski jezik oko 1200. tek je po~iwao biti {tokavski, sa karakteristi~nim

razvojem grupe ~t u zamenici ~to > {to (regresivna disimilacija ‰t{t > {tŠ); u

najranijim spomenicima jo{ uvek ona glasi ~âto, prva potvrda za {to koju daje

Dani~i} je iz 1238. Ovde je zadr`an stariji lik da bi se ilustrovale neke u

savremenom jeziku neprozirne veze: {to, genitiv ~ega, dijalekatski (u Crnoj Gori)

~esa, dat. ~emu stsl. ~âto, ~eso, ~emou; po{ten, stsrp. po~ten od po~titi pored

po~tovati > po{tovati, srodno sa ~itati, izvorno ’obra}ati pa`wu, zapa`ati’.

nj

novo jotovawe nastalo je u grupama gde je izme|u j i prethodnog suglasnika ispao

slabi poluglas; ispadawe se desilo jo{ pre starosrpske epohe, jotovawe tek nakon

we; od praslovenskog *po~âtenâje u starosrpskom smo imali po~tenje, tek docnije

po{tewe.

vs-

Po~etna grupa vs nastala po ispadawu slabog poluglasa izme|u v i s mewala se

metatezom u sv, glavni primer je pridev sav, sva, svo / sve od vâs, vâsa, vâse, u na{em

tekstu sve je zakonomerno nastalo od vse, dok je dana{wi nominativ mu{kog roda

sav plod analogije prema drugim oblicima; tu je poluglas bio jak i trebalo bi da

oblik glasi vas (tako jo{ u dijalektima, i u slo`enicama, ovde vazda, up. i vazdan).

u < *vã

Po~etna praslovenska grupa *vã promewena je u starosrpskom u u: stsl. vã lïto,

stsrp. u lïto; tako se prasl. predlog *vã (sa akuzativom i lokativom) u

10

starosrpskom glasovno izjedna~io sa refleksom prasl. predloga *u ’kod’ sa

genitivom: rus. v leto, u nas, srp. u leto, u nas. Stoga je narodni lik uistinu, a

vaistinu je od srpskoslovenskog vâ istinu, sa srpskim izgovorom â kao a. Up.

narodno Uskrs : srpsl. Vaskrs, daqe narodno zbor, srpsl. sabor od sâbor (gde se u

prvom slogu slabi poluglas fonetski gubi, ali se u ~itawu srpsl. grafije sâborâ

izgovara) itd.

jt, jd

U preverbalnim slo`enicama od stsrp. iti, idem do{lo je do prelaza i u j iza

vokala, nakon ~ega je jt u infinitivnoj osnovi davalo }, jd u prezentskoj |: do-iti,

do-idem > dojti, dojdem (tako jo{ u dijalektima) > do}i, do|em, ovde do|u < dojdu. U

i}i je } rezultat analogije prema do}i, po}i, na}i itd.

r < `

nebore od nebo`e rotacizam, prisutan u dijalektima naro~ito kod oblika glagola

mo}i (more od mo`e), odatle u kwi`evnom jeziku glagol morati.

{sk, std, mw

Suglasni~ke grupe {sk (na{sku), std ({estdeset), mw (najpotomwu) restituisane

su pod pretpostavkom da ih je oko 1200. jo{ ~uvala morfolo{ka granica i radi

uvida u strukturu re~i (najpo(m)towi od potom, kao i potom-ak!).

lg-, l`-

Oblici od korena *lãg- (la`, lagati) primer su za ograni~ewe fonetskih zakona

dejstvom analogije; nakon ispadawa slabih i ozvu~ewa jakih poluglasa bilo bi la`,

l`i, pol`ica, polgivati, sa daqim razvojima l > u ili l > o, ali je svuda uvedeno

a da bi se razbile te{ke za izgovor grupe lg, l`. Up. razvoj nesrodne, ali fonetski

bliske re~i *lã`ica ’ka{ika’ koja se javqa u varijantama u`ica (l > u), o`ica (l >

o), `lica (metateza), ali i la`ica, sa ozvu~ewem slabog poluglasa, kao gore.

Morf o l o g i j a

D e k l i n a c i j a

plnicah stari lokativ mno`ine a-deklinacije. Ima mu tragova u kwi`evnosti XIX

11

veka, npr. boj na ^u~uga u Memoarima Prote Matije Nenadovi}a (selo se zove ^u~uge

f.pl.). U zetsko-sjeni~kom dijalektu preuzeo je funkciju genitiva, odatle oblici kao

Malo rukah, malena i snaga kod Wego{a. Ta dva pade`a su se me{ala pod uticajem

dvojine (duala), u kojoj su oduvek oba imala iste nastavke. U savremenom kwi`evnom

jeziku -ama, -ima za genitiv, dativ, instrumental i lokativ mno`ine je poreklom

dualni nastavak (u starom jeziku govorilo se rucï, ruku, rukama kada se mislilo na

dve ruke u paru, a ruke, ruk, rukah u kontekstima kakav je gorenavedeni Wego{ev

stih). • lici stari lokativ palatalne o-osnove; savremeno licu je prema u-osnovama,

v. ni`e. • ~em prvobitno se razlikovao lokativ ~em od dativa ~emu. • sobov -ov je

starosrpski nastavak instrumentala a-deklinacije. Prasl. je -ojo, up. rus. soboä,

novosrpski -om sa -m umesto -v prema o-osnovama, v. Budimqom 2o. • ve~erï lokativ

jednine nepalatalne a-osnove; savremeni lik ve~eri preuzet je od palatalnih

osnova. jej oblik palatalne osnove, dana{we joj prema nepalatalnim osnovama (npr.

toj, onoj). • krav stari genitiv mno`ine, stsl. kravã; po otpadawu slabog poluglasa

sa kraja, nastavak u starosrpskom je -ä. • volov stari genitiv mno`ine u-osnova.

Stsrp. vol je stara u-osnova, koja se prvobitno mewala vol, gen. volu, dat. volovi, mn.

volove, gen. volov itd. U savremenom jeziku u-osnove su pre{le u o-osnove ali su

uticale na wihovu promenu. Tim uticajem tuma~i se mno`ina na -ovi kod

jednoslo`nih o-osnova (ve} stsrp. lugovi pored luzi), zatim lokativ na -u (u gradu,

stsrp. u gradï), vokativ tako|e na -u, up. dole sinu. • krastavâc, dukat stari

genitivi mno`ine o-osnova, razlikovali su se prozodijski od nominativa jednine

(metatonija), dukat gen. pl. prema dukat nom. sg., odatle savremeni lik dukata (gde

je -a neizvesnog porekla). • zeti akuzativ jednine stare mu{ke i-osnove, srpsl. zeti

kod Sv. Save i Prvoven~anog; docnije su zet, kao i put, gost pre{le u mu{ke

o-osnove (ali u dijalektima jo{ uvek dva puti, kwi`. genitiv gosti-ju itd.). •

obrazï stari lokativ nepalatalne o-osnove, obrazu je prema u-osnovama (v. gore). •

sánu i ova re~ je bila u-osnova (sán, sánu, sánovi itd.); u vokativu su u-osnove

najranije uticale na palatalne o-osnove (jo{ staroslovenski kowu!), zauzvrat stare

u-osnove su preuzele od o-osnova, osim ostalih pade`a, i vokativ na -e: sine!, vole!

(v. gore).

12

Ko n j u g a c i j a:

U ovome tekstu nema glagolskih oblika koji su (osim akcentolo{kih i fonetskih

promena) u starom jeziku glasili druga~ije nego u savremenom, {to ~ini o{tru

opreku brojnim promenama u deklinaciji. Ve}ina inovacija kojima se starosrpska

glagolska promena odvojila od praslovenske odigrala se pre XIII veka.

S i n t a k s a

Zadr`an je sintakti~ki sklop izvornog Vukovog teksta, u uverewu da se usmeno

kazivawe veoma malo promenilo od XIII do XIX veka. U svojstvu iskaznog veznika

(izvorno poredbeno) kako je zameweno sa jako.

L e k s i k a

Izabran je Vukov tekst sa izrazitom prevagom slovenskog leksi~kog materijala, koji

se prostim akcentolo{kim, fonetskim i morfolo{kim konverzijama dao

projektovati u starosrpsku epohu. Samo je novija pozajmqenica cekin ’mleta~ki

zlatnik’ zamewena starijim (ali u kwi`evnom jeziku i danas prisutnim) sinonimom

dukat, koji je jo{ starosrpski.

Uz ome|ewe iz Svetostefanske hrisovuqe (2o)

Fonetika

me`du srpskoslovenski prema stsrp. me|u odmah ni`e • spadaju}e ovde sa srpskim

refleksom } za *tj, up. u 3o srpsl. oblike vrazumqaju{tu, t{te{tu; kao ovde

me`du, i u delovima poveqa pisanim starosrpskim jezikom pojedine re~i pi{u se

sa crkvenoslovenskim {t, `d, tako u Bawskoj hrisovuqi ku{ta pored ku}i{te.

Neki od likova sa {t, `d u{li su iz srpskoslovenskog u savremeni kwi`evni i

narodni jezik op{ti (srpski izvorno op}i), su{ti (poreklom particip od jesam,

biti), nu`da (up. iznu|en). • u, uz < prasl. *vã, vãz, stsl. vã, vãz, srpsl. vâ (up. u 3o

vâ vrïmen’nïm, vâ vï~nïm, vrazumqaju{tu (urazumqavati); pisawe us potok, z dïla

predaje jedna~ewe po zvu~nosti do kojeg dolazi u izgovoru • or’e sa umek{anim r iz

stare grupe rj (orati spada u glagole ~iji se prezent izvodio dodavawem sufiksa j

glagolskoj osnovi, prasl. *or-ati, or-jo; u jeziku Bawske poveqe meko r’ se jo{ dobro

13

~uva, a docnije je u srpskom otvrdlo, up. na drugom mestu Govedarjev brod: stsrp.

govedar, govedar’a, danas govedara, up. sln. govedarja. • ^rne gore: neka druga imena

pisar ve} pi{e sa Cr-, {to je znak da je u `ivom govoru promena ve} bila u toku,

ovde on verovatno arhaizira.

Morfologija

goram stari dativ mno`ine a-osnova na -am • Budimqom novosrpski instrumental

jednine a-osnova, stariji stsrp. zavr{etak je -ov (up. gore sobov), srpskoslovenski

-oju, praslovenski -ojo • Kozjega stsrp. lik genitiva jednine mu{kog roda odre|enog

vida prideva sa -a mesto -o (up. gore dobrago), kontrahovano od *kozâja + jego (spoj

neodre|enog vida i odnosne zamenice i-`e œonŒ, genitiv jego) • kamá akuzativ

poreklom od starog nominativa od kamen, i danas u Crnoj Gori kami (novosrpski

nominativ kamen je prvobitno akuzativ n-osnove, stsl. kamá, gen. kamene) •

spadaju}e sredwi rod participa prezenta aktivnog (up. izlaze}e sunce) u funkciji

priloga vremena sada{weg (dana{wi lik na -}i je poreklom nominativ `enskog

roda). • potokom stari dativ mno`ine o-osnova, up. u narodnim pesmama Te{ko

Turkom trguju}i s Markom, Svi mi da se u so prometnemo / ne bi Turkom ru~ka

osolili i sl.

Leksika

se sredwi rod pokazne zamenice *sâjâ, si, se ’ovaj, ova, ovo’, koja se danas ~uva samo u

slo`enicama danas < *dânâ-sâ, si-no} itd. • gore œ({umovite) planineŒ (v. dole

planina) • velje, velji danas (novim jotovawem) dijal. veqi, veqa, veqe œvelikiŒ •

dïl ista re~ kao deo, ali u zna~ewu œvododelnica, greben sa kojeg se vode slivaju i

kamewe kotrqa (vali) na dve suprotne straneŒ • gvozd praslovenski i starosrpski

naziv za gustu {umu, danas poznat samo u dijalektima i o~uvan u toponimiji

(Gvozdac), slovena~ki gozd œ{umaŒ • to-zi pokazna zamenica sa nepromewivom

poja~avaju}om ~esticom -zi, up. nekwi`evno woj-zi • planina izvorno

œvisokoplaninski pa{wakŒ, ukr. polonina, poq. dijal. páonina, po poreklu

poimeni~en pridev stsrp. plan (Plano selo / brdo) < prasl. *poln㠜~ist (od

rastiwa), otvoren (svetlosti), ravan (u opreci prema {umom obrasloj gori);

neplodan, jalovŒ.

14

Toponimi

Plav `upa oko istoimenog grada na jugoistoku Crne Gore u izvori{nom delu Lima;

Budimqa nekad `upa u Polimqu nizvodno odatle, danas selo kod Berana; grada~ka

me|a granica gorwopolimskog poseda manastira Gradac (u Ra{koj, zadu`bina Jelene

An`ujske), sa novoustanovqenim posedom manastira Bawske. Vrmo{a reka, izvorni

krak Lima i selo, danas u Albaniji.

Uz odlomak iz arenge Svetostefanske hrisovuqe (3o)

Re~eni~na analiza

Ceo pasus je jedna slo`ena re~enica, od Mnï do isplwajej dopuna, od v sïh `e i

obrïtoh glavna. Mnï `e vrazmqaju{tu ... nepokolïbimo konstrukcija apsolutnog

dativa, odgovara vremenskoj ili uzro~noj re~enici; da (...) ne li{il se báh namerna

re~enica; jako `e ... nerazlu~ân báh im, (tako`de) poredbena re~enica umetnuta u

namernu; sego radi ... isplwajej prilo{ka dopuna glavnoj re~enici.

Ostalo:

mnï, csl. mânï, stari nagla{eni oblik dativa li~ne zamenice 1. lica; savremeni

oblik meni sa -e- prema genitivu mene, -i prema nenagla{enom obliku dativa mi, u

starijem jeziku i u dijalektima dativ jo{ glasi mene, up. u œ@enidbi Du{anovojŒ:

Sila otme zemqu i gradove, / kamo l’ mene kowa otet’ ne}e! • `e nenagla{ena

~estica koja dolazi na drugo mesto u re~enici, funkcionalno joj odgovara pak •

vrazumqaju{tu se srpsl. dativ neodre|enog vida participa prezenta aktivnog (u

crkvenoslovenskom svaki particip se mogao mewati po pade`ima, u savremenom

srpskom samo od intranzitivnih glagola, npr. zemqa izlaze}eg sunca), formalno bi

bilo = stsrp. urazumqa(va)ju}emu se (odre|eni pridevski vid!), stsl.

vãrazoumlëî{tou sê, up. ono {to je gore re~eno o odnosu vã- : stsrp. u-, é : stsrp.

u, {t : stsrp. } • tïh posesivni genitiv mno`ine mu{kog roda u funkciji prisvojne

zamenice; novosrpsko wihov zasniva se na posesivnom genitivu druge zamenice ih, v.

ni`e! • t{te{tu se tako|e dativ jednine participa prezenta aktivnog neodre|enog

vida; stsl. glagol tã{titi sê < prasl. *tã{~iti se u vezi je sa pridevom ta{t

’(is)prazan’, up. izraz na (t){te srce ’na prazan stomak’ (prasl. *sârd-âce u vezi sa

15

sred-wi, sred-ina, izvorno naziv za svaki unutra{wi organ, ne samo za srce, nego i

za trbuh, stomak; up. srdo-boqa ’dizenterija’) • zapovïd = zapovest, obrazovawe kao

pro-po-v(ij)ed • ih posesivni genitiv mno`ine u funkciji prisvojne zamenice, up.

gore tïh • da ovde namerni veznik • jako `e ’(upravo) kao’ u korelaciji sa

tako`de’(isto) tako’ • vâ (srpskoslovenski izgovor va) = stsl. vã, (staro)srpski u

(up. gore 1o vaistinu = uistinu) • vrïmen’nemâ lokativ jednine sredweg roda (uz

carstvije) prideva stsl. vrïmenânã izvedenog od vremê, vremene > vreme, vremena u

zna~ewu ’privremen, prolazan’; analogna obrazovawa na -ânã, samo sa prefiksima,

su povremen, privremen, blagovremen • sem lokativ od *sâjâ, v. 2o • carstviji stari

lokativ jednine palatalne o-osnove carstvije • dobrago csl. oblik koji se

neposredno naslawa na praslovenski genitiv odre|enog pridevskog vida

*dobra-jego, stsrp. bilo bi dobroga, up. gore 2o Kozjega • naslïdija stsrp. bilo bi

naslïdja (up. u 1o po~tenje), danas sa zamenom jata i novim jotovawem nasl(ij)e|a •

sego ’toga’, v. gore sem • vsakim = svakim, v. gore 1o vse • gorïnijem = gorewem,

stsrp. bi bilo gorïnjem, up. gore naslïdija • `elanije glagolska imenica od stsl.

`elati pored `elïti • t{te nominativ m. roda u funkciji priloga vremena

sada{weg, up. gore t{te{tu se • pltskih gen. mno`ine sredweg roda

(poimeni~ewe prideva u mno`ini umesto u jednini sredweg roda uticaj je gr~ke

sintakse na crkvenoslovensku), up. danas (iz ruskoslovenskog) plotski ’telesni’,

narodno puten, od put, -i < prasl. *plãtâ • isplwenaja odre|eni vid prideva u

akuzativu mno`ine sredweg roda (u zna~ewu poimeni~ene jednine) • utvr`denaja

srpsl. `d = stsrp. | • svetámi, mojimi instr. mn. • (prï)roditeqi instr. mn.

o-osnova (kod nepalatalnih osnova nastavak je bio -á, kod palatalnih ono je pre{lo

u -i; docnije u govorima dolazi do analo{kog izjedna~ewa sa nominativom i kod

nepalatalnih osnova, u nar. pesmi: Pa se bi{e i seko{e s Turci (mesto: *Turki <

*Turãky). Instrumentalom se uz pasivni particip (trpni pridev) iskazuje subjekt •

potvr`daje (za `d v. gore utvr`denaja), nom. jedn. participa, v. gore t{te •

je{te = jo{(te) (gde se izuzetno ~uva o iza j u srpskom; normalno bi pre{lo u e!) •

isplwajej nom. jedn. participa, ovde odre|eni pridevski vid, up. napred

potvr`daje • sïh lok. mn. od *sâjâ, v. gore sem, sego, mno`ina sredweg roda opet u

zna~ewu jednine (gr~ki uticaj!) • sego ovde akuzativ ne`ivog roda (analogija prema

16

genitivu umesto akuzativa za `ivi rod, stsl. sâzdah = sazdah = sazidah (zidati je

prevoj iterativnog du`ewa â > i prema *zâdati > (sa-)zdati.