РЕНЕСАНСА

• 11 • КАСНА РЕНЕСАНСА У ИТАЛИЈИ И ФРАНЦУСКОЈ

У ИТАЛИЈИ

Крајем 15. и током 16. века, италијанска музика доживљава нов процват, а тај процват започео је компоновањем вишегласних претежно хомофоних световних песама, где су прате-ћи гласови чинили акордске склопове. Најчешће су биле 4-гласне. То су биле градске песме, али са мелодијама блиским народу, различитог садржаја, најчешће љубавног. Вокална пратња (често без текста) чинила је акорде, и често су је преузимали инструменти или само лаута – чи-нећи тако вокално-инструменталну музику. Када вокал има хармонску инструменталну пратњу – то се назива монодија. Световне песме најпре су биле фротоле (Мантова – северна Италија), а кас-није виланеле, вилоте, канцонете…

Најзначајнији световни облик италијанске касне ренесансе био је мадригал (итал. madri-gale). Процват овог облика био је у другој половини 16. века. Био је изразито полифон, 4-гла-сан (касније и 5-гласан), искључиво а капела, и прокомпонован (мелодија се не понавља). Сад-ржаји мадригала су били љубавна и описна лирика (природа). За мадригале је карактеристично дискретно тонско сликање појединих момената из текста, најчешће описи и имитације природе (тзв. мадригализми). Користили су се стихови познатих ренесансних песника: Петрарке, Ариоста, Таса и др. Мадригале преузимају Французи, Фламанци, Немци, Енглези. Познати композитори мадригала били су: Карло Ђезуалдо (да Веноза), Лука Маренцио, Адриан Виларт, Андреа и Ђовани Габријели, Клаудио Монтеверди, Фламанац Орландо ди Ласо, Енглез Томас Морли, и други.

Крајем 16. века и почетком 17. века мадригал ће постепено изгубити полифону структуру, па тако настаје монодијски, вокално-инструментални – тзв. драматски мадригал (једногласно певање солиста уз инстументалну пратњу, дијалози у оквиру хора), а он представља пут ка опери. (писао их је Клаудио Монтеверди)

У Италији се музика посебно развијала у два центра – Венецији и Риму , па можемо го-ворити о тзв. венецијанској и римској школи.

Венецијанска школа (1530–1620). Венеција је била велико културно средиште тог доба. У Венецији се компонује једнако духовна и световна музика. Венеција је заслужна и за развој вокално-инструменталне и инструменталне музике. Неговали су двохорски стил певања (заје-дничко наступање два хора ради постизања звучних ефеката). Оснивач венецијанске школе био је Адриан Виларт (Фламанац који је прешао у Италију), композитор и хоровођа цркве св. Марка. Значајни представници ове школе били су и рођаци Андреа и Ђовани Габријели, оргуљаши и композитори. Поменути мадригалисти Маренцио, Ђезуалдо, Монтеверди, деловали су у Вене-цији.

Римска школа. Рим је био центар католичког хришћанства (седиште поглавара – папе), па су се ту композитори бавили првенствено црквеном музиком. Полифони стил црквене му - зике у Риму био је умерен, уравнотежен, јасан, а текст разумљив. Мелодија нема нагле (велике) интервалске скокове, преовлађују мали интервали, што мелодији даје обележје мира, сталоже-ности, благости. Оваква музика одавала је верски мир и испуњавала своју сврху. Као кантус фирмус користили су се грегоријански корали. Римску школу чинило је укупно 15-ак компози-тора, од којих се издвајао ЂОВАНИ ПЈЕРЛУИЂИ ДА ПАЛЕСТРИНА (1525?-1594). Он је био централна личност римске школе, и читаве духовне музике ренесансе. Палестрина је писао го-тово искључиво црквену хорску а капела музику. Радио је као хоровођа по римским црквама. Он је компликовану фламанску полифонију, која је до тада постојала, успео да упрости , расте- рети, сведе је на разумну меру, да мелодије дођу до изражаја и текст буде довољно разумљив. Његова музика је носила дубоку изражајност, била везана за људска осећања. Тако је, свевши пoлифонију на разумну меру и давши јој израз, показао да она може да гради изузетно лепу му-

- 26 -

зику, и сачувао полифонију у црквеној музици , пошто је црква већ размишљала о њеном изба-цивању из своје музике. Његов стил представља последњу етапу у развоју ренесансне полифо - није, њен највиши домет. Врхунац Палестрининог стваралаштва представља 6-гласна миса Ми-са папи Марчелу – којом је папи и тадашњој католичкој цркви хтео да прикаже сву лепоту по-лифоније. Остали римски композитори су се (мање или више) угледали на Палестринин стил. Палестрина је компоновао 105 миса, за 4, 5, 6 и 8 гласова, и 326 мотета (у 7 збирки), као и дру-ге црквене облике (химне, Магнификат, Стабат Матер, и др.).

У ФРАНЦУСКОЈ

Најзначајнији музички облик у Француској у 16. веку био је световна полифона песма – шансона. Аутори ових песама ослањали су се на фламанску традицију (полифонију), али су у суштини ове песме биле типичан продукт француског тла, садржале су француски дух, францу-ску поезију. Њихови садржаји били су разни, и увек везани за свакодневни живот: љубавна осе-ћања, лепоте природе, врева на тргу, певање птица, сцене из лова, опис неке славне битке, изра-жавање хумора кроз критиковање нечега. Мелодије су биле блиске народним, а често је музи-ком опонашано певање птица, узвици са улице, ратнички сигнали. Ове песме садржавале су та-ко разне елементе – лирске, епске, драмске, дескриптивне, хумористичке.

Најистакнутији представник француске шансоне био је Клеман Жанекен (ученик Жос-кена де Преа), који је деловао у првој половини 16. века. Од њега је сачувано 286 песама – шан-сона. Оне су веома дескриптивне, са пуно духа, и у њима је показивао велико полифоно мајсто-рство. Неки наслови су: Певање птица, Лов на јелена, Крикови Париза, Брбљање жена, Шева, Битка код Марињана – у којој је вокални састав искоришћен до врхунца ради остварења веро-достојности ратничке атмосфере. Ова песма о победи над Швајцарцима била је веома популар-на у тадашњој Европи, и доживела је обраде за лауту, за оргуље и за инструменталне саставе. (Прва битка ватреним оружјем званично се одиграла на тлу Eвропе 1515. gодине, код места Марињан (данас Ме-лењано) недалеко од Милана. У њој су Французи, које је предводио Франсоа Први против швајцарске војске Вој-воде од Милана, употребили прво ватрено оружје, тј. цеви које су снагом барутних гасова избацивале зрна. Захва-љујући том новом оружју, Французи су, потпомогнути својим савезницима Венецијанцима, до ногу потукли Ми-ланског војводу. Битка код Марињана трајала је три дана.) Жанекен се бавио и црквеном музиком.

Поред њега, истицала су се још четири француска композитора шансона.

- 27 -