U M E T N O S T U D O B A R E F O R M I

protestantska i katolička reforma = reformacija i protivreformacija?

tokom 16. veka dolazi do velikih reformi:

protestantska reforma (poznatija kao Reformacija)

katolička reforma (poznatija kao Protivreformacija)

sami termini “reformacija” i “protivreformacija” su ne baš sasvim precizni terminološki i suštinski su prevaziđeni. Mnogo ispravnije je govoriti o protestanskoj i katoličkoj reformi.

protestantska reforma?

počinje 1517. kada je Luter (monah, avgustinac; profesor teologije na univerzitetu u Vitenbergu) prikovao na vrata crkve u Vitenbergu čuvenih 25 teza protiv indulgencije. Ovo je simbolički čin koji se bočno bavio indulgencijama (prodavanjem oproštaja), protiv kojih je većina teza govorila, a otvorio je komplikovanija verska pitanja koja će potresati Evropu. Luter je osuđen, isteran iz crkve. Druga Velika Šizma (duhovna kriza i reforma crkve) je počela.

Iako se vezuje za sever i nemačku crkvu, ona je ponikla u krugu humanista, najpre u Italiji. Među evropskim intelektualcima (naročito italijanima) postoji kontinualna ideja, još od 15. veka, o reformi duha. I crkva bi trebalo da bude izložena stalnoj reformaciji, budući da je ona ipak ljudska institucija. Postojalo je jako nezadovoljstvo zbog nezastupljenosti crkvenih lica u svakodnevnom životu i potreba za živom svešteničkom rečju. Tako da humanisti teže da reformišu sam duh hrišćanstva i da ga vrate na početke pobožnosti hrišćanske antike. U tom cilju, humanisti se povezuju među sobom i formiraju intelektualna bratstva gde se svi članovi baziraju na istom obrazovanju (septem artes liberalis) i koriste zajednički jezik (latinski). Živa reč i odnos sa vernikom utiču i na umetnost i na promenu vizuelne kulture.

Jedan od intelektualaca koji teži promeni je Erazamo Roterdamski. Pravi Evropljanin koji predaje u Španiji, Italiji i Francuskoj jos i pre početka ove reforme. Nije se intelektualno uklapao, stalno je ukazivao na propuste mnogih ideja i savremenika i upravo zato je često bio nepoželjan. Uzimamo ga kao primer čoveka koji je bio intelektualno nezavisan, a isto to je zahtevao i od drugih.

Razna društva, čiji je član i Mikelanđelo, pokazuju humanistički okvir reforme. Jedno je Krug božanske ljubavi. Čitav koncept reforme u Italiji uživao je i papsku podršku. Međutim, dolazi do razmimoilaženja! Italijanski humanisti su samo želeli da reformišu crkvu. Protestanti su želeli da potpuno izađu iz nje.

Čitava kriza je izazvala ogromne nevolje, raskol, ratove za novce i teritorije. Zavladala je teška situacija, posebno u Nemačkoj (dugi 30ogodišnji rat). Ova kriza je duboko uticala i na intelektualce. Humanistički duh, određenih ideja i optimizma, bio je zamračen. Mnogi zastupnici te ideje, poput Mikelanđela, osećali su se teško i nesrećno u tom periodu, od trenutka Luterovog istupanja iz nemačke crkve i Velike Šizme.

Razlike između katoličanstva i protestantizma? Zahtevi protestantizma?

1. evharistija (transupstancijacija i konsupstancijacija)

Po Svetom Pavlu, tajna zajedništva objedinjuje mistično telo gde je glava tela sam Hristos.Liturgija, u pravoslavnoj crkvi, misa (lat. mitere = razaslati, otpuštati) u katoličkoj crkvi,

odnosila se na staro vreme, kada su hrišćani još uvek održavali obrede po katakombama i, kada bi završili misu, slali su ih dalje da šire to učenje i propagiraju ga (odatle naziv misa).

Sama evharistija (grč. zahvalnost) je uvek bila predmet spora. Istorijski razvoj evharistije nam pokazuje kako se stalno menjala i po obliku i po praksi, ali je uvek bila glavni deo liturgije. To preobraženje darova zapravo predstavlja simbol novog saveza čoveka sa Bogom (prvi savez je bio savez između Boga i Mojsija, zapečaćen životinjskom krvlju, a ovaj je zapečaćen krvlju Hrista).

Katolička i pravoslavna crkva, koje su jedno do 1054. godine, imaju različita poimanja evharistije. Ono što je zajedničko u njihovom poimanju iste jeste ideja o stvarnom prisustvu Hrista tokom evharistije. Hrišćani ovih dvaju crkava veruju da je on zaista prisutan na liturgiji duhom.

Anafora (grč. uznošenje) tj. prinošenje evharistickih darova, hleba i vina, prestaju to da budu u činu evharistije i postaju telo i krv Hristova.

Tokom vekova na Zapadu dolazi do racionalnijeg objašnjavanja vernicima šta se zapravo dešava na misi. Ovo se dešava zbog jake tradicije Aristotelove filozofije.

Te ideje je, početkom 13. veka, definitivno ustanovio Toma Akvinski; a na Lateranskom saboru 1204. godine ta ideja transsupstancijacije je proglašena dogmom.

Transsupstancijacija (s one strane supstance) obeležava pojam menjanja supstance hleba i vina u Hristovo telo i krv. Hleb i vino samo čulima ostaju nepromenjeni, dok hrišćanin veruje da su se oni zaista transformisali i da oni dele i učestvuju u mističnom telu Hristovom. Katolici veruju da se ta transsupstancijacija, odnosno pretvaranje suštine (supstance) hleba i vina u Hristovo telo i krv dešava kada sveštenik izgovori reči koje je Hristos izgovorio na Tajnoj Veceri. Pravoslavci nemaju definisan trenutak transsupstancijacije, već smatraju da se to dešava samim dolaskom i prisustvom Svetog Duha.

Važno je, međutim, shvatiti da obe crkve, i pravoslavna i katolička, veruju u mistični trenutak preobraženja darova! Iako im je nedostupan razumu i terminološkom određenju, on se zbiva! Oni duboko veruju u žrtveni karakter evharistije!

Tokom vekova, u celom hrišćanstvu, postojali su oni koji su smatrali da je insistiranje na toj ideji previše idolopokloničko i da nema potpuno uporište u Bibliji (tj. da je neutemeljeno). Upravo to i jeste najveći raskol između katolika i pravoslavaca s jedne strane i protestanata s druge.

Luter kaže da to preobraženje darova ne postoji, smatra da je Hristova žrtva na krstu neponovljiva, da se ne može opet desiti u istoriji. Iz toga sledi da je evharistija obezvređivanje tog jedinstva i neponovljivosti Žrtve na krstu. Luterova ideja je, zapravo, ideja konsupstancijacije tj. suživota. hleb i vino ostaju ono što jesu, hleb i vino, a Hristos ostaje ono što jeste, Hristos.

Ovaj vid suživota Kalvin (radikalniji naslednik Luterov) odbija i insistira na tome da je evharistija samo simbolično sećanje na stradanje. Hristos je prisutan tokom tog čina kroz sećanje vernika, a ne postoji nikakvo preobražavanje hleba i vina kao najsvetijeg čina u toku liturgije tj.

mise. Ovaj doživljaj evharistije kao ceremonije sećanja obeležen je kao kalvinistička internacionala.

U ono vreme su ove protestanske ideje bile vrlo moderne zato što su nudile racionalniju viziju sveta, ali su isto tako najdublje prodirale u dotadašnji credo. Zato se, od 1517. godine, intelektualci najviše razilaze oko te suštine obrednog, gotovo idolopokloničkog, karaktera same evharistije.2. zaštitna uloga Bogorodice

pošto nema rekreiranja Hristove Žrtve, nema ni zaštitne uloge Bogorodicevernicima neće moći pomoći niti Bogorodica, niti koji drugi svetitelj

3. primus papae (cezaropapizam)

Funkcionisanje crkve kao institucije je, takođe, jedna od glavnih tema reforme i kamen spoticanja kroz vekove. Primat pape je nešto što je i ranije bila tema, a u 16. veku je razmatran kao specificno važan pojam.

Crkve na Istoku (ima ih 4) osnovali su Hristovi učenici. Crkvu na Zapadu (samo jedna) osnovao je Sveti Petar. Ove na Istoku uživaju nepromenljivost i zajedništvo. Ova na Zapadu je rastrzana varvarima i različitim načinima života i jezicima. Prvi ujedinitelj Zapada će biti tek Karlo Veliki. Upravo zato dolazi do okupljanja oko pape kao centralne figure na Zapadu.

U Drugoj Velikoj Šizmi se raspravlja i o cezaropapizmu, pretenziji da se u papi ujedini opšta vlast, i crkvena i svetovna. Ovo se tumači kao isključivo zapadni fenomen, ali je opet prisutan i na Istoku, u Vizantiji, samo u obrnutom smeru, gde car teži da stekne prerogative i duhovne i svetovne vlasti (knjiga: Car i Prvosveštenik, Dagron).

Ideja o primatu pape počivala je na papskim dekretalijama. Jedna od najvaznijih bila je Konstantinova Darovnica. U njoj se govori o tome kako je car Konstantin bio bolestan od lepre i, kada ga je papa Silvester krstio, on je bio čudesno izlečen. Kao zahvalnost, Konstantin mu je dao prerogative vlasti iz Laterana (skiptar, krunu, plašt) i tim činom se odrekao vlasti, koju je velikodušno predao papi. Dugo se verovalo da to nije autentičan spis i da je iz potonjih vremena. Time su se posebno bavili u renesansi, ali čitava problematika nije bila dovoljno ispitana.

4. hrišćanska istorija

Magdenburg (krajnji sever Nemačke) je bio jak srednjovekovni centar, sa jakim univerzitetom i crkvom. Nakon 1517. godine i početka Šizme, bio je jedno od središta protestantizma.

Upravo ovde je nastala vrlo značajna knjiga, Magdenburške Centurije, koja se bavi velikom temom toga vremena = hrišćanskom istorijom. Napisao ju je, na vrlo moderan način, Matija Vlačić Ilirik, Hrvat iz Istre, koji je bio neposredni Luterov prijatelj. Ovo je gotovo prva moderna istoriografska knjiga gde su otvoreno branjeni protestantski stavovi. Matija je imao grupu ljudi koji su se kretali po manastirskim bibliotekama, i na Istoku i na Zapadu, i izučavali arhivsku građu na kojoj se čitavo ovo delo zasnivalo. Ogroman poduhvat, ogromne arhivske građe kao osnove, služio je da se opovrgne primat pape kao apostola rimske crkve. To je dodatno potvrđeno ustanovljavanjem da se Konstantin uopste nije krstio u tom trenutku, već kao star (preko 50 godina) u Nikomediji.

Kao odgovor na Magdenburške Centurije, katolici spremaju svoj vid istorije vere (od početka hrišćanstva do 12. veka) koji se ogleda u delu Baronijevi Anali koju pise Ćezare Baronije. Ruski car Petar Veliki je dao da se ova knjiga prevede na slovenske jezike i biva izučavana kao opšte mesto hrišćanske istorije (prvi srpski intelektualci čitaju to delo). Ovo delo je odnelo pobedu nad Vlačićevim Magdeburškim Centurijama i katolička crkva to oseća i to se ogleda u vizuelnoj kulturi oko 1600. godine

ovo je još jedan spor između katolika i protestanata kao uvid u ukupnu hrišćansku istoriju

5. Biblija i tradicija (sola scriptura)

Po katolicima, vera proizilazi iz Biblije i tradicije. Pod tradicijom podrazumevamo ekumenske sabore i patristiku (pisanje Svetih Otaca).

Protestanti odbacuju tradiciju kao jedan od izvora, odbacuju sve spise proistekle od strane crkve kao institucije i crkvenih otaca i smatraju da je izvor hrišćanske vere jedino Biblija.

6. sola fide (solafideizam)

Još jedna od ogromnih, suštinskih razlika katolika i protestanata.Solafidelizam je osnova za razvoj filozofske misli od Dekarta, pa sve do Kanta i Hegela.Kao koren za ovu ideju, protestantima je poslužila Pavlova poslanica Rimljanima (mislimo

da ce se ćovek opravdati verom, bez dela zakona).

Tokom vekova, mnogi su diskutovali o tome šta će spasiti ljudsku dušu.

Kalvin veruje da ljudsku dušu spašava samo milost bozija, dok je Luter mislio da ljudsku dušu spašava samo vera. Vidimo opet da je Kalvin radikalniji od Lutera u svojim stavovima i on insistira na toma da dobra, milosrdna dela ništa ne znače.

Ovaj stav je stimulativan za razvoj misli Evrope.Međutim, katolici je odbacuju, jer smatraju da je vera bez dela mrtva i da pravi hrišćanin

nije onaj koji upražnjava veru samo kontemplativno i da niko neće biti spašen ako samo veruje u predestiniranu milost Boziju.

katolička reformacija?

Ako bismo katoličku reformaciju doživeli kao protivreformaciju, onda bi ona bila samo reakcija i odgovor na protestantsku reformu, što nije slučaj.

Ona jeste tako počela, kao reakcija na Lutera i njegove stavove, ali je postala sveobuhvatna reforma katoličke crkve.

Katoličku reformu možemo pratiti kroz jedan od ekumenskih sabora u jednom gradu na severu Italije = Tridentski koncil (1545–1563). Ovaj koncil je trajao poprilično dugo, sa manjim ili većim prekidima, a na početku su i protestanti prisustvovali.

Ekumenski sabor za katolike, ali ne i za protestante koji su u nekom trenutku prestali da ga posećuju. To je vreme vladavine Karla V i Filipa II. On se odnosi na dvadesetak godina ozbiljnog zasedanja (ponovljene sve tačke spora). Jedna od stvari razmatranja bio je i prevod Biblije Svetog Jeronima sa grčkog na latinski, koji je svakako pravio neke greške u prevođenju, ali

je on na saboru branjen od strane katolika, kao da nije bilo nikakvih grešaka. Pored toga vrlo bitna stavka odnosi se na razmatranje slobodne volje i milosti božije koja će biti razmatrana tokom narednih vekova pa sve do danas, primate pape, ideja transupstancijacije..

Za umetnost jeste posebno važna 25. sesija ovog koncila, koja je ujedno i zadnja sesija Tridentskog sabora, održana 1563. godine i posvećena svetim slikama.

25. sesija Tridentskog koncila (1563) = “ O nazivanju, poštovanju relikvija i svetih slika”?

Ovo je bio bazični koncil za opstanak crkve i on se završava upravo ovom temom, temom koja se tiče svetih slika i koja je stara koliko i samo hrišćanstvo.

Protestanti odbacuju svete slike kao idolatriju i ritual (što odgovara njihovoj ideji sola scriptura). Tako da nam 16. vek donosi novi, veliki talas ikonoklazma.

Luter nije taj koji je izazvao ovaj ikonoklazam što potvrđuje činjenica da je u Luterovo vreme sama umetnost cvetala i u okviru ljudi koji su prihvatili protestantizam i bili Luterovi sledbenici poput Direra, Grinvalda i Kranaha. Luter nije bio protiv svetih slika, ali nije bio ni za njih.

Od Luterove smrti (1546), Kalvin kreće da razrađuje ovu ideju i traži izgon svetih slika što je vrlo važno za umetnost. Kalvin je najznacajniji za pocetak Druge Sizme i, zahvaljujuci njegovom ugledu, takva razmisljanja se sire po Evropi.

Sam Kalvin ima fantastičan odnos prema čoveku. Razume ga i poštuje ga. Međutim, kaže da je čovek slab zato što ne može da doživi Boga u sebi ako ga ne vizuelizuje. Upravo zato ne sme to raditi. On je uneo modernu i racionalnu svest i tada dolazi i do promene jezika. Dok drugi upotrebljavaju reč “Antihrist”, Kalvin govori o “Besmislici”. Njegova knjiga pisana je savremenim, jako razumljivim jezikom.

Svaki ikonoklazam počinje sa Prvom knjigom Mojsijevom i Deset Božijih zapovesti gde nalazimo dve zabrane: “Nemoj imati u sebi sliku i nemoj je proizvoditi”.

Kalvin piše o tome kako je čovek slab da komunicira sa Bogom bez slike i njegove reči su pune milosti, ali je njegova misao o svetim slikama delovala na veliku destrukciju. Tada su mnoge slike stradale, one su bile stihijski uništavane, iako je on smatrao da to treba vlada da uradi, ali to nikada ne bude tako u takvim trenucima, pa tako npr. u Holandiji u 17. veku imamo prazne crkve. U tom trenutku, sa druge strane, katolička crkva teži da opravda postojanje svetih slika i ona poseže za istorijom. Ona se naročito poziva na jedan sabor koji se ticao svetih slika, Drugi Nikejski sabor (787) i jedna od misli sa tog sabora je da “Ideja nije slikareva, već samo veština” i njihovo poštovanje nije idolopoklonstvo.

Tada dolazi do dugog perioda uništavanja ikona, statua, kipova, knjiga.. ovaj strašni period je bio vreme kontravizuelnog kulta.

Na pomenutoj poslednjoj sesiji Tridentskog koncila su katolici ustali u odbranu svetih slika kao neophodnih za hrišćane i hrišćanstvo.

Na koji način su oni branili slike? Objašnjavali su da one nisu idoli, već prototipi i poštovanje koje se daje njima, nije poštovanje rezanog, veštački stvorenog lika, već poštovanje prototipa onog ko tu sliku zastupa.

Ovo pitanje je uslovilo složenu duhovnu krizu unutar crkve, ali i unutar samih umetničkih krugova.

legende o svetim slikama?

legende o svetim slikama su uvek bile ono što ih je suštinski branilo; one su se osnažile od 16. veka, pa se govorilo o čudesnom pojavljivanju i putovanju svetih slika

Luter i Kalvin to odbacuju, kao i hodočašća, kao “besmislicu”

decorum?

25. sesija Tridentskog sabora poštuje dekrete Drugog Nikejskog sabora i donosi nove odluke = poštovanje prema svetim slikama prenosi se i na njihove prototipove (zato sto se ne poštuje se lik, nego suština same svete slike

iako sam Trident govori o poštovanju svetih slika, on ne govori o tome kako će sveta slika izgledati (Trident je doneo odluke da samo crkvene starešine mogu postaviti svetu sliku na oltar; oni moraju to odobriti)

nakon završetka sabora, pišu se traktati kako se prikazuju svete ličnosti

Jedan od najznačajnijih pisaca katoličke reforme bio je Karlo Boromejski koji je kasnije proglešen za svetitelja

On je rodom iz Lombardije, gde je postojala vrlo stroga atmosfera reforme i on piše o arhitekturi i tome kako bi ona trebalo da izgleda

insistira na longitudinalnom obliku crkve, odnosno na ranohrišćanskim crkvama i Bramanteovom grčkom krstu koji imamo u osnovi Svetog Petra u Rimu

pisac je najznačajnijih traktata nakon Tridenta

Kardinal Gabriele Paleotti je podjednako uticajan u ovoj sferi svojim delom “Diskurs, pitanje svetih i profanih slika” (1582)

Paleoti je bio crkveni čovek koji je svojim razmišljanjima dotakao pitanje profanih sika, a ne samo svetih slika

On daje niz preciznih i ikonografskih uputstava kako treba da izgleda pravi katehizis za slikare novog doba i bio je jako svestan toga da je slika moćnija od reči (tu leži koren ikonoklazma)

Ovo je doba koje jako koristi tu prevagu vizuelnog i, koliko god protestanti to odbacivali, katolici su shvatili moć tog vizuelnog.

U novim traktatima se mnogo govori o dekorumu (prikladosti) koja potiče još iz Grčke, i Arstotela i Horacija, i ona sada dobija MORALIZATORSKO TUMAČENJE (na primer, nije prikladno predstaviti Bogorodicu sa velikim dekolteom.. )

Posle Tridenta, do kraja 16. veka traktate pišu sveštenici i oni su jako strogi prema svemu što se ne uklapa u njihove načine razmišljanja i to podleže kritici.

Blant je takođe bio protestant i njegove pozicije su vrlo tvrde

u 17. veku latinski i italijanski su sve više u upotrebi

D E F I N I C I J A B A R O K A

rađanje baroka u okviru reformi?

pored svih dešavanja u Evropi vezanih za reforme, dolazi do promene duha i stila i javlja se barok koji menja funkciju umetnosti uopšte

Renesansa i Manirizam su duboko elitne umetnosti, stvarane za najviši krug intelektualaca i limitirane u socijalnom smislu. Barok je toga bio svestan i on predstavlja prvu masovnu kulturu u umetnosti Evrope novog veka.

takav odnos baroka prema umetnosti i kulturi je dosta razmatran u nauci i postoji puno spisa na tu temu

jedan od prvih spisa = Verner Vajzbah, Barok kao umetnost protivreformacije (1921)još jedno delo, čiji je autor imao sasvim suprotan stav = Nikolas Pevzner, Manirizam, pozni

izraz katolicke reforme

svakako da se umetnost baroka dovodi u vezu sa reformom, ali je trebalo nekoliko decenija da se stvori ta umetnost koja je suštinski odgovorila na ideje koje je katolička reforma podrazumevala, a to je da običan, nepismen čovek mora da razume sliku.

etimologija reči barok?

pojam barok determiniše sam naziv

1. italijanski pojam = odnosi se na korišćenje silogizma iz sholastičke logiketa reč se kod humanista koristi kao komplikovano i nejasno, kao iskrivljeni mentalni

proces i zbrkakrajem 18. veka počinje da se primenjuje u negativnom kontekstu i na umetnička dela

2. francuski pojam = reč iz portugalskog jezika i odnosi se na biser ili perlu nepravilnog oblika

Vinkelman je taj koji je izumeo termin “barokni ukus” potpuno u negativnom smisluBenedeto Kroče govori o baroku kao “ne stilu” = “Umetnost nikada nije barok, a barok

nikada nije umetnost”

to je bila centralna struja do polovine 20. veka, dok je druga struja nakon toga bila preterano pozitivna i ona je smatrala da je barok antiklasičan fenomen koji je prisutan kao krajnji fah svih stilova

mi ne možemo da prihvatimo ni jedno to tumačenje.

definicija baroka?

barok je istorijsko-stilska epoha koja obuhvata stvaralaštvo Evrope i Latinske Amerike od poslednje decenije 16. veka do kraja 17. veka, a u srednjoj i istočnoj Evropi do poznog 18. veka. (tako je istorija umetnosti definisala barok)

barok je jedinstvena konceptualna celina

ideje koje žele da se poruče vernicima su iste, ali se morfološki izuzetno razlikuju (francuzi, na primer, kažu da nemaju barok nego neoklasicizam što je čudno; na primer, Nikola Pusen, njihov umetnik, proveo je veliki deo svog života učeći u Rimu i on je zastupao barokni neoklasicizam)

barok možemo staviti u određene vremenske okviredolazak Karavađa i Karačija u Rim - oko 1700. godine

zašto dolazi do promene stila?

Žorž de la Tur, Seoska porodica

ovde vidimo čvrsti barokni realizam, sa običnom porodicom i jakom konotacijom na svetost u čemu je velika razlika između ove vrste realizma i Kurbeovog kasnijeg realizma

pre svega, ne treba zanemariti veliku ekonomsku krizu

tada je došlo do najsnažnije vrste krize u Evropi, veće od bilo koje koja je usledila do danas = veliki broj bolesti, poplava, demografskih pomeranja i obrađivanje teritorija utiču na čovekov život, a samim tim i na stvaralaštvo, socijalne promene i vizuelnu kulturu

insistiralo se na tome da vizuelna kultura bude emocionalno prohodna, da je razumeju i naredne generacije, a sveštenik u svom obraćanju vernicima govori upravo o onome što je vernik imao priliku da vidi

takođe, dolazi do heliocentričnih promena u nauci i otkrića da se Zemlja okreće oko Sunca, da ona nije više ravna ploča i to se sve vremenom ogleda i u vizuelnoj kulturi

Uvođenje ranohrišćanskih svetitelja?

Baronijevi anali brane ideju uporišta crkve i, u skladu sa time, Ćezare u istoriju uvodi ranohrišćanske svetitelje

od ovog doba, vrlo značajna i vrlo često prikazivana svetiteljka biva Sveta Cecilija, koja je živela na početku trećeg veka i kojoj je odrubljena glava

njoj je posvećena stara bazilika u Rimu preko puta Tibra = Santa Cecilia in Trastevere (Trastevere znači preko puta)

bazilika je tada bila rekonstruisana i u njoj je pronađeno njeno netaknuto telo, kraj koga je bila postavljena njena glava

to nalaženje izaziva silu emocija u Rimu, posebno među ženama, koja je bila toliko velika da su vlasti morale da reaguju

Rembrant,Povratak bludnog sina

Žorž de la Tur,Pokajnica Magdalena

Nikola Pusen,Inspiracija pesnika

ovo nas dovodi do toga da barok poseduje izuzetno izražene ženske emocije

Stefano Maderno, Sveta Cecilija

umetnik predstavlja upravo taj događaj kad je njeno telo pronađeno, u ovom položaju sa priljubljenom glavom

ideja je, zapravo, uveriti posmatrača u istinitost ove forme i svetosti ove žene