Др НИНОДИМ МИЛАШ

Славенсни апостоли Кирил и Методије и истина православља

ФОТОТИПСКО ИЗДАЊЕ ПОВОДОМ 11ОО-ГОДИШЊИЦЕ УПОКОЈЕЊА

РАВНОАПОСТОЛА И УЧИТЕЉА СЛАВЕНСКОГ С В Е Т О Г М Е Т О Д И Ј А

Б е о г р а д , 1985 .

Др Никодим Милаш

СЛАВЕНСКИ АПОСТОЛИ

КИРИЛ И МЕТОДИЈЕ И ИСТИНА ПРАВОСЛАВЉА

П о г о в о р

Др Љубомир Дурковић—Јакшић

Издавач: Свети архијерејски синод Српске православне цркве

Београд — Седми јул 5

Уредник Епископ марчански Данило

Припремио за штампу Градимир Станић

Тираж: 3.000 примерака

Штампа: ГРО „Никола Николић"

К р а г у ј е в а ц

СЛАВЕНСКИ АПОСТОЛИ

К И Р И Л И М Е Т О Д И Ј Е

И

И С Т И Н А П Р А В О С Л А В Љ А

.......................................

Поводом римског покрета у 1880-81 год.

противу православне цркве

написао

Др Никодим Милаш

Архимандрит и професор Богословије.

«Ουδέν γάρ της αληθείας φιλαίτερον».

Photii ep. Nicolao Papae sen. Romae.

……………

ЗАДАР

Печатња Ив. Водкице

1881.

П Р Е Д Р О В О Р .

Онда, кад православна црква, живећи својим обичним животом, у највећој

тишини ступа путем, који јој је Спаситељ нацртао, и, вршећи своје обредне установе,

слави успомене својих светитеља, — у томе часу са Запада се диже глас, који јој мир

руши, и кроје се планови, како би се и она у коловрат грозничавих трзања западних

уплела.

Ево хиљада ће скоро година бити, како православна црква слави успомену

славенеких првопросветитеља Кирила и Методија, и у пјесмама својима уздиже их,

као велике поборнике православља и моли им се, да буду пред Божијим престолом

заступници православних. Сва православна црква такову славу посвећује свв. Кирилу

и Методију; особитим пак начином славе успомену њиову православни славени, а

славе ју за то, што су их они духом Евангелија просвјетили, што су их истинитој

христјанској науци научили, што су им показали, колико се блага за њиову народност

у православљу чува, што су их примјером живота свога научили, колико и они живо

морају бити одани православљу и узтрајни у борби са непријатељима православља, ако

им је народност њиова мила. Православни славени славе их још и зато, што су им они

њиовој народно-славенској књижевности темељ положили, што су их славенскоме

писму — љепој ћирилици — научили и што су их међу изображеним народима на

угледно мјесто ставили. За православне славене Кирил и Методије имају велики

значај, колико са стране религијозне, толико са стране културне. За њих они су важни,

и као први њиови учитељи христјанске вјере, и као основатељи славенске културе. И

одтуда толика оданост својим светитељима Кирилу и Методију.

Тај значај, што за славене имају Кирил и Методије познаје добро Рим, и, као

што је њекада умјео узкористити се за себе другим светитељима, који су код једнога

народа значај народних светитеља имали, или, као што данас смишља србским се

светитељима иослужити у нацртима својима према србству, тако и значајем

свеславенеких светититеља Кирила и Методија хоће данас да се за себе узкористи.

За Рим данас политичко обзорје сјеверне и западне Европе није згодно. На Запад

он мало наде положити може, да ће му на руци бити, да себе узпостави на онај ступањ,

на коме је он до 13. Септембра 1870 године био. Мало, врло мало обзира имају према

њему чак и они, који су му најближи, који се његовима зову. При таковоме стању

ствари треба тражити већ не на Западу помоћи. Славенима, као народу чилом,

незараженом западњачтвом пророкују, да ће се они морати јавити културном силом,

да пепороде изтрунули Запад. Ми о томе нисмо позвани да говоримо, — али то кажу

новији римски научењаци, то каже и гд. бискуп Штросмајер; и ми немамо рашта

сумњати у основаност такова казивања, тим мање пак, кад бацимо поглед на обће

стање данашње Европе. Како било већ, Рим вјерује у моћ славена, а вјерује у велики

њиов исторички задатак, — и при тој вјери својој у славене, а обзиром на то, што га

Запад сваким даном то више напушта, он је нашао, да треба озбиљну пажњу на

славене обратити, да треба сваким начином њиове симпатије стећи и код њих

потражити, а затим и наћи оно, чега се је лишио на Западу.

Достигнути овога политичким средствима Рим не може, а не може за то, што на

првосвештеничком престолу његову не сједи данас Хилдебранд, и што се нова Canossa

не даје данас замислити; треба достигнути то другим средетвом. Папа има данас

абсолутну власт над свом црквом, над цјелим свјетом — бар он тако каже, а кажу и

сви, који му вјерују, — том се дакле власћу треба и послужити, и употребити дакле

средства црквена, кад се не могу политичка.

Славена, који су христјани, има данас преко 80 милијона, од којих ни 20 нема,

што вјерују у папу, дочим преко 60 милијона њих има, који исповједају православну

вјеру, и за папу неће да знаду. Са првима је Риму лако, — они су његови и то у толикој

мјери, да би се он сретним назвао, кад би могао Французе, њемце и италјанце тако

својима назвати, као што то може казати о пољацима и хрватима. Пажња се сва

обратити мора на друге, на православис славене, да се себи придобију. Придобити се

пак они могу — мисли Рим — ако се он обрати њима љубазном рјечи, а нреко „браће

њиове“, који су Риму вјерни. Ови посљедњи морају послужити оруђем Риму, да

задобије себи прве. Улога пољског бискупа г. Ледоковскога, и хрватскога бискупа г.

Штросмајера у Риму 5. Јулија 1881 и затим сљедеће дјеловање првога по одношају к

русима, а другога по одношају к србима, а посредно и к бугарима, показало је на нај-

очигледнији начин, да је такав био нацрт Рима.

Кирил и Методије су свеславенски светитељи, Кирил и Методије имају за све

славене једнако велики значај, треба дакле најприје својима учинити Кирила и

Методија, треба показати љубав, што је Рим према њима имао и има, треба показати,

да су они највећу оданост према Риму гојили и да су првосвештеника римскога

врховним поглаваром цркве и оцем свију вјерних признавали, и тада би цјел, по њиову

бар мнењу, достигнута била.

План, као што се види, замашит и достојан једног Николе I, или Григорија VII,

или Инокентија III, или Бонифација VIII. Али, колико је он замашит са погледа на то,

да би се, кад би се могло извести га, достигло њешто, што њеким непосвећенима

готово немогућим изгледа, толико је он и смијон, због великих тежкоћа, које мора

савладати Рим, да га изведе. При замашитости и смијоности плана, потребито је

употребити све силе своје, потребито је, да уједињеним силама сви пријатељи Рима

раде, да глас свој сам првосвештеник римски дигне и да уз њега пуном одлучносћу

стану сви епископи, који од Рима зависе, и тек тада могуће је каквом се успјеху

надати.

Него — изтиче се сасвим природно овдје питање — одкуда све те тежкоће,

одкуда и к чему су ту потребите уједињене силе свију, да се Кирил и Методије својима

учине, кад се исторички зна, да је папа Адријан II најљубазније примио и на

најсвечанији начин изишао на сусрет у Риму светој славенској браћи, да мошти св.

Кирила почивају и данае у Риму, да је исти папа поставио епископом славенске цркве

св. Методија, да је Јован VIII знаке највише љубави према дјелу славенских апостола

показивао? Не доказује ли све ово јаено као сунце, да Кирил и Методије друго нису

били, нити су могли бити, него своји Риму? Одговор на ово питање о тежкоћама за

Рим предетавља њеколико врло простих историчких факта из онога доба, од 860

године, кад Кирил полази Хазарима на проповјед до 886 године, кад ученици

Методијеви крећу у Бугарску.

Кирил и Методије били су грци, њих је васпитала православна грчка црква; њих

је послао славенима на проповјед Цариград; они су међу славенима проповједали

учење православно-источне цркве; служили су литургију по источном обреду и на

славенском језику; за своју су науку од латина гоњени били; један римски

првосвештеник предао је анатеми науку, коју су они проповједали и уништио је

славенску цркву, што су они основали; други је римски првосвештеник утврдио зак-

ључак једнога римскога сабора, који је Методија јеретиком прогласио; дјело свете

браће уздржало се је као највиша светиња код славена, који православље исповједају,

дочим је тога нестало, код оних, који од православља одступише и Риму се

придружише. То су ти исторички факти, који оне велике тежкоће данас Риму

представљају. И зато је појмљиво, да уједињеним силама морају сви радити, да се те

тежкоће савладају и да се, како било, цјел достигне.

Три су факта у корист Рима ту, факт, да тјело Кирилово почива у Риму, факт, да

је папа Адријан поставио Методија за епископа славенекој цркви и факт, да је Јован

VII љубазно се односио Методију. На основу тих факта треба доказати све, што је

потребито даље, наиме, да није истина све оно, што се о вјерноети науци православно-

источне цркве Кирила и Методија говори, него, да су они безусловно одани били само

римској цркви, да су они проповједали само науку римске цркве, да јерес ијопаторску

и тријезничника папа пије бранио, да су папе сви њежном се љубављу односили к

њима и старали се отачаски о успјеху у њиовој апостолској дјелатности, да су папе

самосталност славенске цркве учврстили, славенску литургију код славена увели,

једном рјечи, да папама, и само папама, сувременима Кирилу и Методију, славени

захвалити имају, што су их њиови апостоли духом Евангелија могли просвјетлити и

што су они могли положити темељ народно-славенској књижевности и уздигнути их

на ступањ изображених народа. Доказати то наравно да прелази, тако рећи, границе

човјекових сила, а међутим то, према установљеној цјели, доказати треба. Ми ћемо

даље видити, како то ни најмање није тежко за њеку врсту научењака римских.

Главни непријатељ, с којим се је Риму овдје борити, то је православна црква.

Дигни дакле глас свој најприје противу ње и докажи, да је њено учење лажно, да су

лажност тога учења познавала и света славенска браћа, и да су се зато они одцјепили

од ње да су, познавши истинитост римске цркве, придружили се истој и од ње помоћи

тражили и нашли у своме апостолскоме дјеловању. Доказавши то, покажи

„схизматицима“ славенима, колико су они у погрјешци, кад почитују Кирила и

Методија и као своје их светитеље славе, а међутим не сљеде њиову примјеру и

упорнима у „схизми“ остају, а не обраћају се Риму, код кога су црпили снагу своју

њиови апостоли. Покажи им све то, освјести их, пак настој, да на прави се пут окрену

и при живоме, апостолскоме извору црпе снагу за бољи будући свој народни живот!

Противу православне цркве дакле први корак мора учињен бити, и мора бити

доказано, да оно, што она истином православља називље, није истина, и да славенски

апостоли Кирил и Методијс нису исповједали науку те цркве, нсго науку римске

цркве.

И тај је први корак учинио сам римски првосвештеник 30. Септембра 1880,

својом гласовитом енцикликом „Grande Munus”, управљеном „свима патриарсима,

приматима, надбискупима и бискупима католичкога свјета, који су у милости и

обћењу с апостолском столицом“. Без многих околишавања, на првоме мјесту папа у

тој својој енциклики казује просто на просто, да су „римски папе великим светцима

Кирилу и Методу област удјелили, да по славенству апостолско звање шире“. Каже

даље, да су и прије многи бискупи молили, да се по свој цркви уведе светковање Ки-

рила и Методија, али да то није се могло тада још рјешити, него „будућ сад време“ —

читамо у енциклики — „преиначило и по славенским крајевима државни положај,

чини нам се ово доба згодно, да прискочимо на корист славенеким народима. Њиово

нам добро и њиов спас веома на срцу стоји. Дакле, пошто не можемо допустити, да им

у ичему смањка очинска Наша љубав, хоћемо да, што икад више могуће, пружи се и

рашири се штовање двама великим светцима“. Прича затим историју Кирила и

Методија и показује, какву су љубав према њима увјек папе гојили, и колико су они

папама увјек одани били, пак — и сад долази најглавније — изјављује папа „како нема

ствари, за којом му срце силније хлепи, него да узмогне провидит њиовом

(схизматичких славенских цркава) благостању и њиовој срећи, и имат их свеколике с

њим сдружене непрекидном везом склада, том највећом и најбољом споном

безбједности“; и најпосље позивље све, да се моле Кирилу и Методију, „да оном

милости, коју код Бога уживају, по свем Истоку кршћанство штите, просећ уз-

трајност католнцима, а разколницима наклоност к поновљењу сјединења с правом

црквом". То све ето каже та енциклика. Коментар — посље.

Према установљеноме нацрту, пошто је папа свој глас пустио и први покрет

дао, посао даљи морали су предузети бискупи, који од Рима зависе. Да више сјајности

буде, да се боље, по њиовом мнењу, упливише на кога се упливисати има, бискупи

смисле и устроје славенско „ходочашће“ у Рим. И почеше проповједати са

предикаоница народу „ходочашће“, и књижице о „ходочашћу“ међу народ

разтуривати, и пастирске посланице о „ходочашћу“ писати, и одборе за „ходочашће“

устројавати, и новце за „ходочашће“ прикупљивати, и све то таком грозничавом

брзином, да се је морало помислити, е се тиче спасења од њеке страшне опасности

цјелога свјета.

Главна мисао папине енциклике била је, да се обрате папи „разколннци“; ту су

мисао морали развити римски бискупи и том су намјером и латили се прерађивања

„ходочашћа“. Треба сада на „ходочашће“ у Рим позвати и те „разколнике“, и бискупи

их почеше звати, — али им глас оста као онога, што у пустињи вапије.

Душом свега покрета био је Ђаковачки бискуп госп. Јосип Јурај Штросмајер.

Говорећи о „ходочашћу“ и г. Штросмајеру, сувремени један писац опажа:

„Штросмајер је човјек, који заслужује особиту пажњу тиме, што он може служити

живим примјером, колико може један човјек кадар бити, да безобзирно мјења своја

суђења и да се преврће, а уједно, колико искрености и озбиљне намјере има код

паписта, кад о добру славена говоре. На посљедњем римском сабору он се је истакао,

као одлучни противник папске непогрјешивости и папских захтјева на абсолутизам

власти; таковим га ми налазимо и за њеколико година посље сабора. У једноме своме

писму 1871 године он пише једној особи, која је у врло тјесним одношајима с њим

била: Рим злоупотребљује својом силом ad destructionem.... Он се не брине о спасењу

душа, нити путем евангелским ступа...........У другоме писму истога доба Штросмајер

најодлучније устаје противу незаконитости римскога сабора, пориче његове закључке

и најпосље закључује: папство не само што не представља собом институцију, која

би могла служити центром јединства и која би помогла, да се чим прије дође до онога

времена, кад ће бити једно стадо и један иастир, него, напротив, папство се јавља

символом раздора и раздјелења, као шimo о томе најбоље нам свједочи данашњи

положај цркве. (Deutsche Mercur, 1871. N.ri 24 и 28). И тај ето човјек, који се је сматрао

личним непријатељем Пија IX, који је сматрао на себе, као на мученика антиримских

тежња, за којекаквих шест - седам година претвара се у њешто што не можеш већ

познати; пун смирености пада пред Римом и свима силама својима стара се, да пред

њим оправда своје њекадашње одступничтво. Римокатоличком пропагандом међу

својима, сближењем свију с Римом, покорењем подножију папскога трона невјерних

схизматика, тиме ето хоће он сада да докаже своју оданост вјери и послушност

догматима римскима; пак под плаштом патриотички нацијоналних тежња, води ето

славене у Рим ...

Је ли ово све баш тако, као што тај писац пише, то зна најбоље г.

Штросмајер, — а знамо и ми. Како било већ, он је разаслао своју знамениту

окружницу 28. Фебруара 1881, која је, узпут овдје опажамо, произвела толико зла међу

јужним славенима и толико одалечила Србе од Хрвата, да је тежко данас казати, да ли

ће они икада више добра браћа бити, као што су њекада били. Шта све садржи та

посланица г. дјаковачког бискупа свима је добро познато, — и сувишно би било овдје

о њој сада разправљати. За њим пођоше сви други бискупи, који у славенским

странама, гдје је и римљана, своје бискупије имају, — и сви они опет једно те једно

казују у својим посланицама, наиме, да је православна вјера лажна вјера и да се „раз-

колници" морају обратити, ако желе царства небескога!

Замишљено „ходочашће“остварило се је, и данас је оно већ догађај прошлости.

Важности какове томе „ходочашћу“ давати, било би, у најстрожијем значају рјечи,

безсмислено. Оно је устројено било из особних рачуна појединих, а учествовали су у

истоме само и изкључиво такове особе, које су или фанатизиране биле у римскоме

смислу, или којима се је хтјело тиме окајати какав стари грјех, почињен пред Римом и

реабилитирати се код Рима, као што је био случај са јединим Задарским попом, који је

крив био пред Римом за своје учествовање у „политичко ходочашће“ у схизматичку

Москву. А да збиља то римско ходочашће никаква смисла имало није, види се између

осталога и из тога, што о њему налазе за добро и не спомињати већ и они сами, који су

највише дјелатности показивали у приређивању истога, а други се стиде и говорити о

њему, кад су у кругу религијозно нефанатизираних славена. Него, ако је безначајно

остало ходочашће, није без свога значаја и то доста великога била папска енциклика

„Grande Munus".

О томе значају ми морамо закључити по ономе, што је написано било и што се

и данас још пише поводом исте, било од приврженика папства, било од оних, који папе

не признају. Не спомињући ону масу чланака, што су различити часописи, као

Osservatore Romano, Civilta cattolica, Germania, Vaterland, Stimmen aus Maria-Laach, La

Defense и т. д. и т. д. енциклики посветили; не спомињући чланке, што су по истој у

руским и грчким часописима написани били; не спомињући популарне књижице, које

су поводом исте, а о Кирилу и Методију на разним језицима напечатане биле; не

спомињући најпосље чланке, што је напечатао на својим страницама загребачки

„Katolički List“ поводом пастирских посланица далматинских епископа; што је

поводом истих напечатао Иншбрукски „Zeitschrift fϋr katholische Theologie”, казавши,

да су написане „in Style eines Michael Carularius, voll der bittersten Invektiven gegen den

lateinischen Episkopat“; што je опет o истима Nicolaus Nilles S. J. y своме Εορτολόγιον

πρόχειρον казао, опазивши, да у њима „praeter convicia et contumelias, quibus

episcopatam catholieum consectantur auctores, nihil novi deprehendere potuimus, quod non

jam fuisset sexcenties a catholicis clare s o l u t u m “ — не спомињући o свему овоме,

него придржавајући се, да у даљем нашем говору, односну оцјену нашу о појединима

изкажемо, има довољна количина и научних, бар по извањском апарату, књига, што су

том приликом издане биле. Њеке ћемо овдје споменути, да читаоци добију појма о

живоме покрету, узбуђеном том папском енцикликом.

На првоме мјесту мора бити сиоменута књига; што је кардинал D. Bartolini

(Roma, Tipografia Vaticana 1881) издао под насловом: „Memorie storico critiche

arclieologiche dei santi Cirillo e Metodio e del loro Apostolato fra le genti slave“. Ове књи-

ге, при свем нашем настојању, нисмо могли никојим начином добити. Она је

резервирана ваљда за посвећене, а профани нису достојни ни да је виде, — тако се

мора судити, кад је немогућно кроз никакву књижару, пак ни римске, имати је. О њој

ми знамо из цитата, што смо у другим књигама истога садржаја нашли, а знамо и из

оцјене, што је у „Osservatore Romano" (Anno XXI. n. 279) o истој написао арцибискуп

капуански Алфопсо. Чујемо, да је и гд. Иван поп Данило оцјену о истој штампао, али те

оцјене нисмо могли видити. Он је сигурно то урадио по дужности својој публици-

стичкој, а имајући пред очима ону похвалу, које је удостојен био у Москви, кад је оно

1867 тамо ишао. „Данило Иванъ принадлежитъ къ числу весьма популярныхъ людей

между далматинскими славянами и къ числу лучшихъ между южнославянскими

публицистами“, читамо о гд, Данилу у пригодној књизи „Всероссийская

этнографическая Выставка и Славянский Съездъ Maй 1867 года“ (Москва, 1867. стр.

142). Љубопитно би нам било знати, како он суглашује догађај 1867 и догађај 1881

године! Или по његову мнењу, никакве свезе не може се наћи између та два догађаја?

Може и то бити, — али гд. Штросмајер у својој посланици каже: „славени су позвани

до преобразе западни свјет који је остарио и пао на најнижи ступањ егојизма“. Ово је

мисао славенофилска, или као што се то на модни језик каже, панславистичка; пак зар

није иста мисао главном руководећом мисли свију учестника на „Славннскомъ

Съездъ“ 1867 године била, дакле и гд. Данила?...

Посље Бартолинијеве изишла је друга књига опет у Риму, коју је написао на

италијанском језику подархивиста у Ватикану D. Р. Balan, а превео је D.r Josip Stadler

(Zagreb, 1881) под насловом: „Katolička crkva i Slaveni u Bugarskoj, Srbiji, Bosni i

Hercegovini“, a издана je „u slavu slavenskih apostola sv. Cirila i Metoda“. Шта писац y

њој говори o Кирилу и Методију, читаоци ће наћи њеколике опазке даље у овоме

спису. Ова књига Баланова на најбољи и најјаснији начин показује, шта је папа

мислио, кад је издавао своју енциклику „Grrande Munns“. Папа позивље православне

Бугарске, Србије, Босне и Херцеговине, да се оставе „схизме“ и да се њему придруже;

а Балан доказује тим православнима, да се морају пуном готовносћу одазвати томе

позиву, јер сви краљеви њиови, сви светитељи њиови били су подпуно одани папи,

дакле, ако они поштују успомену својих краљева, својих светитеља, они морају

сљедовати њиову примјеру и поклонити се папи. „Та св. Сава био је прави „католик“,

„католици“ су били сви Немање, Стеван првовјенчани, Урош, Драгутин, Дечански е

tutti quanti, једини Душан, што је закорјели схизматик био“, — тако ето прича велики

подархивиста Ватикана на измаку XIX вјека!

Без своје пажње нису оставили енциклику папину и покрет њом узбуђени ни

православни. Митрополит Никомидијски, гд. Филотеј Вријениос у Αληθεία 1880, τευχ.

ια΄- ιβ΄), написао је под насловом: „Πάπα Λέοντος ιγ΄ εγκυκλίου επιστολής έλεγχος“,

учену разправу, у којој, на основу докумената, који се чувају у архивима патриархата и

који се тек у посљедње доба почињу штампати, а користећи се сувременим

резултатима западне науке, доказао је, да су славенски апостоли Кирил и Методије вр-

шили своје велико дјело по налогу цариградскога патриарха, и сношаја са Западом

имали су само у толико у колико су на Западу дјеловали, даље, да апостол Петар није

био епископ Рима, и најпосље, да почетак примата римског епископа односи се к

позднијим вјековима. Наравно, да такав спис није могао бити остављен без пажње од

стране сљедбеника римске цркве, јер, прво, писац је авторитетна особа у научном

свјету и на Западу познат особито за дјелатност своју на Бонској конференцији 1875

године о сјединењу западне цркве са православном, и друго, што је на основу нај-

поузданијих изворних докумената, којима се је могао користити, као први члан

цариградскога св. синода, издао своје дјело. Написао је противу истога у Ανατολή

(1881, αριθ.59) особиту разправу јеродјакон Исаија Пападопул под насловом „

Αντέλεγχος του υπό του Παν. Μητροπολίτου Νικομηδείας γενομένου ελέγχου της

Εγκυκλίου επιστολής Λέοντος ιγ΄. Писац припада такозваним „обраћеним" грцима, и у

спису своме обичним мјестима, пребраним и разабраним хиљаду пута од

православних, побија преоевећенога Филотеја.

Није ни руска богословска књижевност изостала од других у оцјени папске

енциклике. Множтва чланака, што су у различним руским богословским часописима

напечатани били поводом исте, ми нећемо спомињати; а нећемо ни ваљане чланке који

су у часопису „Странникъ“( Январь, Августъ и Нонбръ 1881) напечатани били и у

којима се критичком разбору подвргавају најприје енциклика, пак „ходочашће“, затим

пастирска посланица гд. Штросмајера и живим су бојама нацртане тежње Рима овим

својим новим покретом. Особите је пажње, посље споменутих чланака, достојна учена

разправа, коју је у Харвкову (1881) Иванъ Вас. Платоновъ издао под насловом „Анти-

Энциклика“.

И код нас у Далмацији издан је био један особити спис поводом истога покрета,

а у одговор окружницама православних епископа далматинских. Написао га је D.r

Anton Franki, а под насловом: „Dvie poslanice dvaju pravoslavnih episkopa u Dalmaciji,

objelodanjene prigodom slavenskoga hodočašća u Rim“. Говори y истоме најприје o

вјерским разликама између православне и римске цркве, затим о цркви и о одношајима

западне цркве к источној у обће, а осебно о одношајима србске и римске цркве, говори

даље о папи, посље о Кирилу и Методију и завршује свој спис разбором о томе, шта

бисмо добили, шта ли би изгубили, кад би се сјединиле цркве. Чујемо, да је књига д.ра

Франки-ја разпачана у множтву изтисака и разтурена по свој Хрвацкој, Далмацији,

Босни и Херцеговини. О истој пише у свом Εορτολόγιον професор N. Nilles: „quo

egregio opusculo aculeatae adversariorum criminationes contortaque sophismata scite ac

nervose, modeste tamen (ut decet) diluuntur“. Ocoбите je похвале књига удостојеиа била у

листу „Zeitschrift fur KatholischeTheologie(Innsbruck 1881, стр. 776), затим у „Katolički

List“ (Zagreb, 1881, стр. 312. 325-327). И православни су на ову књигу д.ра Франки-ја

обратили ону пажњу, коју она заслужује. У „Хришћанском Веснику" (год. 1881, стр.

649-658. 708-721), њеки г. Ј. П. С. разабрао је исту на начин, који је са свакога

гледишта подпуно ње достојан.

Ми смо споменули овдје само оно, што нам се је учинило главнијим и што се

ближе нама односи. И из овога већ види се, колико је узрујаности произвела папска

енциклика „Grande Munus“ од Рима пак до Петрограда и Никомидије. Шта ће још бити

— видићемо.

К чему је Римом данас подигнуто ово питање о Кирилу и Методију ми смо

казали, а казали смо и к чему му је потребито сада стицати себи симпатије славена; у

течају говора нашега имаћемо још прилике о томе нагласити. Достигнути овога

посљедњега међутим Рим свима начинима хоће; а да збиља достигне, потребито му је

на првоме мјесту — бар он тако суди — напасти на православну цркву показати

безтемељност њезину и доказати неистинитост њезине науке. Кад се то постигне, онда

је — опет он тако суди — пут к достижењу главне цјели углађен.

Обзиром на замашитост цјели, којој се тежи, обзиром на средства, која се за то

употребљују и особито на характер тих средстава, обзиром најпосље на религијозни

покрет, који се је код нас у Далмацији поводом папине енциклике показао, ми смо се

латили овога труда у намјери, да представимо истину православља и да је сачувамо

нападаја, којима се је она изложила.

Приступајући к дјелу, ми морамо одма овдје изјавити да пишемо, non

contradicendi studio, sed defendendi voluntate, a уједно нагласити, да нам начелом

руководећим у свему служи оно: Ουδέν γάρ της αληθείας φιλαίτερον.

У Задру, Децембра 1881. Д.р Н. Милаш