Глас са Цера 17 броj

Адреса: Часопис „Глас са Цера“

Јошева под Цером 15308 Србија

Главни и одговорни уредник:

Пантелија Петровић

Заменик главног уредника: Владимир Петровић

Оперативни уредник:

Милан Старчевић

Редакција: Отац Бранислав Перановић

Слободан Ерић Проф. мр Звијездан Игњић

Будимир Кокотовић

Техничка припрема и дизајн: Глас са Цера-креативни тим

E-mail:

[email protected]

Интернет презентација: www.glassacera.wordpress.com

Tелефони:

Редакција: 015/849-268 Европа: +41795411507 Београд: 066/800-5183

Дистрибуција и маркетинг:

062/979-9707

Штампа: „Скрипта штампарија“

Београд

У ОВОМ БРОЈУ:

29

Мање познати текст генерала Милана Недића, веома актуелан и у данашњици о српској мајци

16

Један од највећих бораца против пошасти глобализације говори о предстојећој паради хомосексуалаца и стању у цркви

10

Ексклузивни интервју са Оливером Катарином у којем се говори о данашњем стању у друштву и култури

3

По први пут у српској јавности текст Родолфа Арчибалда Рајса о љубави према Србима и његова опширна биографија

2

Из уредничког пера долази анализа са историјским доказима о животу пре и после доласка комунизма

УВОДНИК:

ТЕМА БРОЈА:

ИНТЕРВЈУ:

РИЗНИЦА:

35

Анализа уредника листа „Геополитика“ говори о својеврсном одвраћању пажње са важних тема на оне небитне

АНАЛИЗА:

8 Св. књегиња Марија 9 Где ли је живот? 15 Трећа година листа 20 Здравији живот 24 Исповести штићеника 25 Посланица о комунизму 26 Чуда владике Николаја 27 Манастир Стјеник 31 Радивоје Бањичић

35 Тамница српског народа 37 Жанка Стокић 38 Каћуша-историја песме 39 Милета Јакшић Константин Симонов 40 Прослава славе храма Св. цара Николаја 41 Актуелне вести 42 Наградна игра Реаговања Претплата

КОЛУМНА

ЈУБИЛЕЈ

ДРУШТВО

РОМАНОВИ

ЗДРАВЉЕ

ДУХОВНОСТ

ИСТОРИЈА

ПУТОПИС

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 271.2:061 (497 . 11) ГЛАС са Цера : часопис за духовни и национални препород / главни и одговорни уреник Пантелија Петровић. – 2009, бр. 5 (1. јануар)- . – Јадранска Лешница (Јошева бб) : Духовно-национални центар „Свети владика Николај“, 2009- (Београд : Скрипта штампарија) Месечно ISSN 1821-0317= Глас са Цера COBISS.SR-ID 154412812

ИНТЕРВЈУ: ДУХОВНОСТ

Т

Цена: 80 динара Текстови не представљају обавезно став

редакције Часопис излази сваког другог месеца

ПОЕЗИЈА

КУЛТУРА

КУЛТУРА

ПОЕЗИЈА

АКТУЕЛНО

АКТУЕЛНО

АКТУЕЛНО

mailto:[email protected]

http://www.glassacera.wordpress.com/

ГЛАС СА ЦЕРА/БРОЈ 17/СЕПТЕМБАР 2010/

2

УВОДНИК

Ж

ПАНТЕЛИЈА ПЕТРОВИЋ, главни и одговорни уредник

Нема хлеба!

Нема хлеба! Кроз целокупну историју позната је брига за храну српског домаћина. За време вожда Карађорђа Србија је извозила више него данас, после двеста година. На Немањића двору се јело из златног посуђа.

Изум западне Европе комунизам, данас замењен безбобожном западном демократијом, довео је Србију на ивицу глади. Слично је стање у Русији пре комунизма. По попису из 1904. године Русија је имала 26 милиона коња, 36 милиона рогате стоке, 52 милиона оваца и 22 милиона свиња. До 1913. године тај број се скоро удвостручио. Русија је пред Први светски рат извозила жито у све земље Европе. Хране и намирница је било веома много. Дешавало се пођеш из града у село са пет или шест рубаља (месечна радничка плата је тада била двадесет рубаља). За шест рубаља добијеш одличну чисту собу и исхрану за цео месец. Даће вам сибирске шунке, палачинке или уштипке, десет комада тврдо чуваних јаја, или порцију кајмака, топљени маслац у глиненој посуди, велики бокал млека и чаја колико желите. За време ручка износе не мање од пет јела. Скоро сва млечна и свежег меса кокошијег и гушчијег. Много прилога јелу износе, печурке, краставце, а на крају десерт јагодичасто воће купине, јагоде или малине са млеком. Ужинало се то што остане од ручка и вечерњи чај са брусницом и домаћим печењем.

Тако је било у царској Русији и у краљевини Србији. Док су људи молили за хлеб, имали су довољно, када су почели отимати хлеб од Бога и од земље и својих ближњих, гладују.

Док су људи молили за хлеб, имали су довољно, када су почели отимати хлеб од Бога и од земље

и својих ближњих, гладују

Нова идолатрија, заменила је стару. Вера у комунизам је у данашњем времену замењена вером у тзв. европске вредности. Бог је стављен у страну, прошлост се заборавља а једина вредност је огољени капитазам и безгранично стицање богатства без обзира на последице. Наши европeјци узимају све оно што је на Западу превазиђено и одбачено. Намећу нам се обичаји тотално страни српском народу и највеће гнусобе, као што је и најављена октобарска парада хомосексуалаца. Да ли је то та хришћанска и хуманистичка Европа за чију одбрану су наши преци давали своје мученичке животе и да ли се они поносе нама? Сигурно да не. Стога није ни чудо што смо све више гладни и духовно и физички, огојени и незадовољни. Потребно нам је покајање и повратак на пут славних предака, јер једино следовањем правим вредности из прошлости можемо ићи дигнуте главе у будућност. Цитираћу Светог владику Николаја: „Европа политички је црна магија-магија зла. То је акробатика а не етика. Нигде Христа ни у једном примеру. Христос се повукао и чека да Европа и ми са њом прођемо кроз страшну шибу Дарвина, Маркса и Ничеа и да му се покајана, дроњава, крвава и изгладнела врати као блудни син“.


3

ТЕМА БРОЈА

РОДОЛФ АРЧИБАЛД РАЈС

Зашто волим Србе

Видео сам српског војника – сељака у борбама. Жесток и борбен у боју, он би постао мек као јагње пред

противником када га победи и делио с њим последњи комад хлеба

Откако је почео рат 1914, ја сам био у Србији, са Србима. Нисам их остављао, сем када су после албанског повлачења обнављали своју војску на Крфу и у Солуну. Чим су борбе започеле на македонском фронту, ја сам опет дошао к' њима. Дакле, могу рећи да сам гледао Србе у несрећи, а у несрећи се најбоље показују и праве мане и праве врлине народа. Ја сам се у Србији налазио у једном демократском народу који је за своју Отаџбину дао све. Тај народ је водио три врло тешка рата, а недостајало му је најпотребнијих ствари. Ти поносни сељаци нису жалили, него су се борили са чудесним полетом и јунаштвом, против непријатеља много јачег него што су они. Победе на Церу, Јадру, Руднику и Колубари биле су последице дивног моралног стања код оних о којима је у Европи одавно владало погрешно мишљење. Видео сам српског војника – сељака у борбама. Жесток и борбен у боју, он би постао мек као јагње пред противником када га победи, делио с њим последњи комад хлеба. За време борбе око Битоља (1916), један савезнички официр се чудио колико се брину српски ратници око швапских заробљеника, који су били сасвим млади. „Зар не видиш, рекао му је један стари војник, „да су то деца која нису одговорна за овај рат. Па, онда они имају и мајке, које плачу и чезну за њима―.

се брину српски ратници око швапских заробљеника, који су били сасвим млади. „Зар не видиш, рекао му је један стари војник, „да су то деца која нису одговорна за овај рат. Па, онда они имају и мајке, које плачу и чезну за њима―. Србија је страдала као икоја друга земља. Четири пута су њени непријатељи, увиђајући како је она опасан противник, покушавали да с њом закључе одвојени мир. Четири пута одбила је та мала поносна земља и најповољније понуде одлучно.

„Ми смо обећали савезницима да нећемо правити засебног мира, рекао је краљевић Александар, „ако наши непријатељи хоће мир, нека се обрате нашим савезницима!―

Земља Карађорђевића скупо је платила ову верност према задатој речи. Нападнута неупоредиво јачим силама, којима се придружио још и један бивши подмукли савезник (реч је о Бугарској, прим. прир.) она је била сва прегажена. Али се њена војска и много њене деце спасило кроз опаке албанске планине. Последња Скупштина у Нишу растала се са изјавом: „Волимо смрт него срамоту!― И српски народ послушао је тај поклич. Окупирали су српску земљу, али српски народ победили нису! А после тог слома, истерани из Отаџбине, одвојени од оних које су оставили под крвавим непријатељем, ратници шумадијски, дунавски, тимочки, моравски, дрински и вардарски опет су јурнули на противника, и у епским биткама повратили део од оне земље коју беше уграбио од законитог власника. Нема сумње да ће се за кратко време сва Србија очистити од оних што

ЕКСКЛУЗИВНО!

У овоме броју ексклузивно објављујемо непознати текст Родолфа Арчибалда Рајса. Oвај чланак написао је др Рајс на тражење управе алманаха „Просвета“ 1916. године, на Солунском фронту. Објављен је у истом часопису седам година касније, 1923.


4

ТЕМА БРОЈА

изгубише своју част у овом рату. Ја сам видео и још гледам ове војске осветнице. Знам, то је последња српска омладина. Па опет, она није ни часа чекала да прва на себе прими страшни ударац Бугаро-Шваба. Да ли се у савезничким земљама води довољно рачуна о тој жртви? Било како било, Срби су дали васцелом свету јединствен пример, по коме ће се овај мали народ сматрати пред историјом као врло велик. Ја сам могао да видим на делу српске поглаваре. Краљ, регент, ђенерали, сви дишу истим духом: све су то загрејани патриоти који заносно чувају слободу свог демократског народа. Колика противност између лепе појаве краља Петра, потомка сељачке шумадијске породице, краља који у часу највеће опасности иде у ровове да с браћом победи или погине, и између гордог и грубог типа Вилхелма Хоенцолерна (немачког цара, прим. прир.), највећег џелата кога историја познаје! Видео сам, најзад, несрећну српску децу, коју је немилосни непријатељ прогнао са њених огњишта, и која дођоше у Француску, Енглеску и код нас у Швајцарску. Углађени, љубазни, врло благи, они желе да покажу своју захвалност онима који их нису оставили у невољи, Али их туга за Отаџбином не оставља. Раде и уче вредно, јер знају да ће им требати доста рада да обнове своју домовину. Мало је било пре рата оних који су праведно ценили Србију. Ја себи ласкам да сам био у томе малом броју. Требало је, ето, да дођу све оне невоље које је она јуначки поднела, па да јој признају оно место које јој припада. Ето зашто ја волим Србе!

Родолф Арчибалд Рајс

МР ЖИВКО МАРКОВИЋ

Родолф Арчибалд Рајс рођен je 8. јула 1875. године, на велепоседу угледне и имућне породице у јужнонемачкој покрајини Баден. Био је осмо по реду од десеторо деце велепоседника и агронома Фердинанда Рајса. Средњу школу завршио је у Карлсруеу, Немачка. Од шесторице браће, четворица су изабрала официрску каријеру. Рудолф, како се Родолф звао у Немачкој, определио се за природњачке науке. Касније, у Првом светском рату, наћи ће се на супротним противничким странама.

Да би поправио своје слабашно здравље, Рајс, 1893. године, прелази у Швајцарску. На Универзитету у Лозани студира хемију, бави се фотографијом и активан је члан студентског удружења. Швајцарска романска средина изазвала је у њему дубоке и трајне промене. Плодоносно се развија људска и стручна радозналост младог Рајса.


5

ТЕМА БРОЈА

Стицањем доктората природних наука запаженом дисертацијом, 1898, и избором за вишег асистента, 1899, а затим за доцента за фотографију и фотохемију Универзитета у Лозани, 1901, почиње његов брзи научни успон и блистава каријера. Врши многобројана истраживања, а посебно га интересује примена научне фотографије у медицини и судству. Бави се применом фотографије у медицини, криминалистици и судству, и истражује нове методе идентификације особа. Постаје пионир научне криминалистике. У Паризу специјализује примену фотографије у криминалистици и судству. На крају париске специјализације добија од париске полиције диплому описног обавештења.

Сарађује у многим публикацијама и учествује на стручним скуповима и научним конгресима. У „Швајцарској ревији за фотографију―, коју Рајс уређује од 1901. године, и коју је технички и садржајно знатно изменио и унапредио, као и у многобројним страним периодичним публикацијама, појављују се његови прилози из примењене фотографије и научне криминалистике. Са својим рефератима, учествује на разним светским конгресима, као што су, на пример, антрополошки или спортски, и председава научним скуповима, или је члан међународних жирија. Др Рајс у Лозани, 1900, оснива Институт за техничку полицију и криминалогију, на чијем реализовању је радио пуне три године.

Рајс је убрзо стекао и ауторитет практичног криминалисте, па је већ од 1904. године наступао као вештак при судовима кантона Во и других швајцарских судова, а затим је постао и вештак Народне банке и судова Француске, а повремено је вештачио и у Крајови, Букурешту и Торину. Нису изостала ни одликовања. Добио је ордење из Шпаније, Луксембурга, Србије, Румуније, Грчке, Русије и Француске.

1914. године избија Први светски рат и мобилизација у Швајцарској.

Пошто није био војни обвезник због урођене срчане мане, ослобођен је војне обавезе. Али, убрзо му стиже позив из Србије.

Остварујући задатак "уништити српску сељачку војску", а становништво ставити под огањ и мач, припадници тзв. Казнене експедиције Оскара Поћорека починили су страховита злодела. Српска влада позива доктора Родолфа Арчибалда Рајса, као познатог научника и криминалистичког стручњака из неутралне земље да спроведе анкету и истражи и утврди кршење међународних конвенција и злочине окупатора.

На његову одлуку да дође у Србију утицало је неколико околности. Најпре, већ се и само пресељење из Немачке у Швајцарску одразило на формирање његове личности. Како се приближавала трагична година избијања Великог рата, Рајс је примећивао све већу германофилску политику неутралне Швајцарске, што га је посебно онерасположивало, па је позив из Србије за њега био изазов и могућност да на неки начин пружи подршку и помоћ савезницима. На крају, можда и најважније у његовој одлуци да дође у Србију јесто то што је из Рајса проговорио честит и правичан човек чији га је глас упутио на праву страну.

Са групом швајцарских лекара, добровољаца, Рајс стиже у Ниш, 27. септембра 1914, ратну престоницу Србије. Разговор са председником Српске владе био је кратак. Пашић му је рекао да Србија треба једног искреног пријатеља који зна посматрати. „Отиђите на фронт, отворите очи и уши и онда кажите свету шта сте видели и чули", било је све што му је рекао председник Српске владе.

У Нишу је пријатно изненађен хуманим односом и поступањем према заробљеним аустроугарским војницима, којима није фалила ни длака с главе. Српски војник је поштовао Женевску конвенцију која је налагала цивилизацијско понашање према ратним заробљеницима. И не само то, Рајс је говорио да "српски народ зна за


6

ТЕМА БРОЈА

самилост и понекад је такав у тренуцима када се човек не нада да ће код њега наћи ту лепу људску особину. „Колико сам, тако, пута у току рата гледао како доводе заробљене непријатељске војнике изнурене од глади и, уместо да те људе, који су им спалили куће и масакрирали жене и децу, злостављају, српски војници би се смиловали над њиховом судбином и давали им последње парче хлеба из џепа". У Мачви је Рајс запрепашћен неделима окупатора. Посебно у Шапцу, Лешници и Прњавору.

Рајсови извештаји и чланци у листовима неутралних земаља и Француске имали су одличан пријем код читалаца и широк одјек у јавном мњењу, јер их је писао угледни научник и професор Универзитета из неутралне земље. Његова крилатица "пред злочином нема неутралности", изречена на Сорбони у Паризу у предавању о Србији у рату, брзо је постала позната у Европи. Његови чланци су изазвали снажан одјек у европској јавности, а њихово стално објављивање са увек новим подацима обезбедило је пресудан утицај за пробијање информативне блокаде Србије и продор истине у свет о страдању српског народа, односно – за ствар Србије и њених савезника, што је свакако једна од најзначајнијих Рајсових заслуга.

Рајс је са српском војском и избеглицама одступио преко Албаније и похитао у Швајцарску да обавести свет шта се збива у Србији, али и да делује још на једном пољу. Док се на Крфу и у Африци српска војска опоравља, а на европским ратиштима воде битке, Рајс ради на пријему избеглица. Оснива фонд који ће три године издржавати стотину дечака и младића. Хонораре за своје чланке од листова усмерава српском посланству у Паризу за француско-српско сиротиште. За помоћ српској деци даје огромну суму за оно време – 15.000 франака. Организује прикупљање помоћи за српске избеглице на Корзици и за становништво у окупираној Србији. И даље пише у листовима, прибавља

информације о тешком стању становништва под окупацијом, вешто користећи аустријску, бугарску и немачку штампу.

Као опорављена и реорганизована српска војска и Рајс стиже у Солун преко Крфа. Сада је добровољац у српској војсци, како се интимно осећао још раније у Србији, када је заволео наше људе и војнике и сељаке. Настављајући своју започету улогу и на Солунском фронту, неуморно је обилазио српске трупе, одлазио на најопаснија и најинтересантнија места, а онда и одатле слао писма и извештаје у којима је сву пажњу усмерио на српског човека, војника и његово понашање у борби и ван ње.

Због свог ангажовања на страни Србије и савезника, Рајс је не само у противничким земљама него и у самој Швајцарској навукао на себе праву олују претњи, напада и интрига. Не само у дневној штампи, него и у брошурама и књигама, немачка и аустроугарска пропагандна агентура у Швајцарској објављивала је неистине о борби српског народа и Рајсовим одбранама истине и правде.

Завршетак рата није за Арчибалда Рајса значио и крај његове мисије у Србији и на Солунском фронту. Поред обавезе да уобличи резултате своје анкете о злочинима окупатора у Србији и званичне извештаје за предстојеће мировне конференције, Рајс је желео да буде сведок и учесник изградње новог живота у разореној Србији.

Рајсу се у Београду отвара ново поље активности. Експерт је у делегацијама српске владе на међународним конференцијама у Паризу. Као хонорарни начелник новоформираног одељења у Министарству иностраних послова ради на документацији за међународни суд у Хагу. Саставља листу злочинаца у којем поименце наводи 2.000 Бугара, 800 припадника аустроугарских окупатора и неколико Немаца, међу њима и двојицу најодговорнијих генерала Макензена


7

ТЕМА БРОЈА

који је командовао одлучујућим операцијама Централних сила на руском, српском и румунском фронту, и Макса фон Галњица, такође немачког генерала, најважнијег команданта на француском фронту, а од 1915. и на српском.

У Народној банци налази посао хонорарног саветника за кривотворене новчанице, a као хонорарни начелник у Министарству иностраних послова оснива технички сервис и полицијску школу. Међутим, суочен са неразумевањем и изложен многим неспоразумима и интригама, подноси оставку на ту дужност.

И кад се очекивао његов повратак у Швајцарску, Рајс остаје у Београду, у коме је подигао кућу. Мала кућица др Рајса, његова вила "Добро Поље" налазила се на једном троугластом малом имању. Сви Београђани су добро знали за ову кућу. Није то била нека вила са раскошним стубовима и терасама, него кућица међу воћкама, са тремом и дрвеним гредама, налик на шумадијску сељачку кућу. У топчидерском миру, Рајс осећа носталгију за узбудљивим ратним годинама. Повремено посећује некадашња бојишта, одлази у лов, попуњава своју збирку птица и лептира и пише успомене. На зиду му је омиљена слика – лик српског војника. Живи као окорели нежења у домаћинству са верним сарадником Алфредом Фавреом и његовом женом Лујзом. У вили "Добро Поље" рађају се деца Фавреових која Рајса зову дедом.

Поред ове куће у Београду, саградио је и у селу Душановцу, недалеко од Скопља, др Рајс је подигао такође једну лепу и скромну сељачку кућицу. Он је био одредио да пола године живи у тој кућици, а другу половину у Београду. Рајс у Топчидеру пише Ратне мемоаре, једну књигу као сведочанство о једном узбурканом времену у Србији, виђеном са европске осматрачнице једног истакнутог научника, професора универзитета и талентованог публицисте. У предговору у књизи избија Рајсова разочараност стањем у Србији: „Да ли је послератна стварност освештала жеље палих.

палих. Као искрени пријатељ земље приморан сам да у то посумњам. Егоизам који је смртна болест за један народ, обузео је духове".

Освједочени пријатељ Срба оставио је у рукопису свој политички тестамент под насловом "Чујте Срби", чије су поруке актуелне и данас.

Његов отворени карактер и јако развијено осећање истинољубивости и правдољубивости, довели су га у сукоб са неколико политичких челника. Најкобнији по њега био је сукоб са моћним Пашићем, који је у првим годинама после завршетака Великог рата још увек имао снажне позиције које је стекао пре и за време рата.

Видео је два лица неких људи. То га је деморалисало и растужило готово до потпуног разочарења. Његово у рату чврсто формирано мишљење о доброти, честитости и хуманости српског човека вртоглаво се почело крунити, засипајући га плаштом песимизма у погледу будућности његове вољене Србије.

Најнесебичнији и најискренији пријатељ Срба осећа се гурнут у страну, занемарен и запостављен. Готово сасвим потиснут из јавног живота, Рајс, ипак, није изгубио велику популарност коју је уживао у српском народу. И сам је у неколико махова истицао да му је захвалност српског народа једина награда за оно што је учинио у његовим тешким данима.

Од Удружења резервних официра и ратника добио на дар сабљу, или када је проглашен и постао почасни грађанин Мачванског Прњавора о чијем је страдању упознао свет. На сабљи је било угравирано: „Војнику правде и права, другу из Великог рата, почасном капетану Рајсу, у знак признања за учињене заслуге нашој отаџбини―, а на повељи уписано: „Без Ваше непосредно учињене посете нашем селу и откривањем лешева наших мученика, о чему сте обавестили цео свет, непријатељ би можда приликом своје друге инвазије побио још неколико стотина Прњавораца. Ви сте нас спасили.―


8

ТЕМА БРОЈА

Смрт Арчибалда Рајса, 8. августа 1929. године, била је, иако је био срчани болесник, врло неочекивана. После вербалног сукоба са бившим министром Капетановићем, који је рат провео у иностранству и постао ратни профитер, Рајс је пао – убијен речима које није могао да преболи.

Вест о смрти др Рајса пронела се невероватном брзином кроз све кругове његових блиских пријатеља, поштовалаца и познаника. Међу посетиоцима који су први дошли да се поклоне одру покојног др Рајса било је највише инвалида, старих четника и добровољаца. Многи од њих су крај одра плакали као мала деца.

У три сата поподне, сутрадан после смрти, 9. августа, тело др Рајса било је пренесено аутомобилом у Општу државну болницу, где је, према последњој жељи покојниковој, требало да се извади срце његово ради преноса на Кајмакчалан. Секцију је извршио проф. др Миловановић. После тога, око шест часова, тело је пренесено у Официрски дом и изложено на почасном катафалку.

Рајс је сахрањен 10. августа 1929. године, у поподневним часовима, са генералским почастима и по православном обреду на Топчидерском гробљу, крај своје миљенице мале Наде Фавра. Чинодејстовао је карловачки владика Иринеј са 15 свештеника. На спроводу су узели учешћа поред изасланика краља Александра I Карађорђевића, представника Владе, представника грађанских и војничких власти, огромног броја народа, разних културних и хуманих организација, и велики број ратника, другова са фронта Арчибалда Рајса. По завршетку опела приступило се говорима, опростивши се тако последњи пут од др Рајса.

Св. књегиња Марија

ВЛАДИМИР ЂУКИЋ

Велика књегиња Марија је рођена 14. јуна 1899. и била је трећа кћерка у породици цара Николаја II Романов. Била је најмирније дете у породице а уједно и миљеница цара Николаја.

Осим тога била је права лепотица са дугом смеђом косом и великим плавим очима које су у породици звали „Маријине зделице―. Изузетно љупка и топла, али и простодушна девојка изјавила је да јој је жеља да се уда за руског војника и има 20 деце.

Остале сестре некад нису могле да је схвате јер је била толико добра да никада није упадала у невоље, за разлику од осталих сестара. Николај је често говорио у шали за Марију де се боји да јој не „нарасту― крила, због доброте.

Заједно са Анастасијом делила је собу и ове две сестре биле су познате као „мали пар―. Осећала се и доминација енергичне Анастасије над најмирнијом принцезом. Марија је била пунија девојчица у детињству али након напада богиња у заробљеништву под комунистима постала је јако мршава. Изузетну храброст показала је за време боравка у Сибиру пре стрељања.

Страдала је заједно са својом породицом 4/17 јула 1918. године. Било јој је деветнаест година када је убијена.


9

КОЛУМНА

:

ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ

Где ли је живот?

Заборавили смо да сањамо, да волимо, да живимо. Не схватамо да осмех детета, чврст стисак руке, осећај да те неко воли вреди више

него сво богатство овога света

Фатализам. Чудесна реч коју сви ми понекад употребљавамо, али и живимо у њеном окриљу. Исто тако вероватно ћемо се сви ми помало намрштити на њен помен. Али зар свако од нас није бар мало фаталиста. Слепо верујемо у нешто док нас рационалност не дотуче. Ево рецимо верујемо у неког човека, док нас он толико не превари, да то претварамо у другу фаталност-вечно неповерење. Исто као и све у животу. Поданици смо неког режима док не откријемо да не ваља, сменимо га, па опет исто.

Иако тај фатализам може бити лош, још горе је што се он губи. Када сте последњи пут видели или срели човека који верује у нешто свом својом душом. Све се крши, ломи. Никоме се не може веровати, јер ако верујеш онда знаш да можеш бити преварен. Не желимо да волимо, јер знамо да ако некога волимо, љубав можда неће бити враћена. Више се не уважавају људи по томе колико су „људи―, већ колико новчано вреде, колико нам могу помоћи у животу и колико су нам лојални. Нема више тога, да некоме нешто даш, зато што треба да даш, већ зато што ти то користи у том тренутку.

Чему све ово?! Сви познајемо данашњу реалност. А она је таква да не можеш да усправно дигнеш главу и да прођеш поносан. Нешто те увек тишти. Свима је потребна својеврсна анестазија. Некоме турбо-фолк, некоме „Фарма―, некоме аутомобил... А све ређе и ређе анестезија је топла људска реч. Постали смо шкрти чак и на речима. Некад се уплашимо да на дату реч не можемо узвратити истом мером. Бојимо се других људи. Не смемо да дамо никоме осмех. Мислимо да није пристојно другоме показивати своју срећу, а несрећу још више.

Мислимо да није пристојно другоме показивати своју срећу, а несрећу још више.

Све смо више и више јадни. Растрзани између сулудих потрошачких страсти, својега егоизма и гажења по другим људима. Заборавили смо да сањамо, да волимо, да живимо. Овако како данас живимо није живот. Не схватамо да осмех детета, чврст стисак руке, осећај да те неко воли вреди више него сво богатство овога света.

Престали смо да читамо. Мислимо да је прочитати неки петпарачки роман или трач магазин наш највећи интелектуални домет. Заборавили смо шта је то музика. Преварили су нас да је пар глупих стихова уз још горе ноте, музика која нас испуњава. Изгубили смо осећај за људе. Мислимо да је довољно за пријатељство истипкати пар слова на „Фејсбуку― и причати о томе како је ружно време и ко је коме опсовао мајку на неком „ријалитију―.

Шта радити? Како се извући из овога? Вероватно се треба окренути лепшим стварима у животу. Веровати људима чак и кад нас преваре. Научити да опраштај постоји чак и у нашем времену. Ставити до знање блиским људима да nам је друго што постоје, а не кукати како nам недостају када оду из nаших живота. Осмех би требао да буде на сваком кораку нашега живота.

Исто тако треба схватити да изговорена реч сама по себи ништа не значи, све док се не испуни у животу. То најбоље говоре стихови једног нашег евергрина: „Љубав је само реч и ништа више(...)рука у руци је већ нешто друго“. А онда ћемо бити прави фаталисти. Фаталисти у љубави.


10

ИНТЕРВЈУ

Ексклузивни интервју: Оливера Катарина Још сам храбрија и жешћа!

Расту неки други Срби који ме поштују и воле и сигурна сам да ће кад-тад исправити ову неправду која се

систематски спроводи деценијама нада мном

РАЗГОВОР ВОДИО: ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ

Шта вам је дало снагу да не поклекнете у свим овим годинама прогона?

Застрашујући осећај да цео мој

народ нестаје, селa се празне, деца се не рађају, а млади у безнађу одлазе у свет. Србија понижена и гладна гуши се у мукама. Желела бих да пробудим солидарност у народу који би требао да јавно и без страха покаже презир према лопужама и лицемерима. Требало би да будемо мање себични и да препознамо превару кад нам слаткоречиво нуде жуту дуњу као из народне песме: „Споља жуту, а изнутра горку―. Нажалост моћна антисрпска пропаганда скоро да је убедила и наш народ да смо сви ми лоши и од горих најгори. Ми јесмо морално пали али то се са свим народима увек дешава у кризним временима. Ипак ја знам да постоје дивни сачувани млади људи, са којима се једино и дружим, јер моја генерација је пала уз часне изузетке. Снагу ми даје дубока вера да ће та младост спасити Србију. Због тога Марија остаје на пркосима, јер не сме да изневери те дивне младе Србе, који јој верују. Од Јевреја треба да се учимо солидарности. Вековима су се поздрављали са: „Догодине у Јеруслаиму―. Веровали су и вратили се. Ова наша а битка тражи чврст став и велику храброст, а она се рађа из љубави.

Да ли сматрате да ће некада доћи то боље сутра за Србију?

Без обзира на интересе великих сила и приче о Давиду и Голијату и без обзира на окупацију глобализма и транзиције ми осећамо неизрециви бол што нам отимају Косово.

Читаоцима „Гласа са Цера― ексклузивно доносимо интервју са једном од највећих српских уметница Оливером Катарином. Играла је у тридесет домаћих и страних филмова, од којих је најзапаженију улогу имала у „Скупљачима перја―. Као интерпретатор изворних песма одржала је на стотине концерате и снимила многобројне албуме. Аутор је збирке песама „Бели бадњаци― и аутобиографске књиге „Аристократско стопало―. Има сина Манета Шакића који је успешан сликар. Дива која је затварала Кански фестивал, вољом разних моћника сатанизована је и доведена на руб егзистенције. Причу смо започели са једним апсурдом који је доживела ових дана. На интернету је једна припадница тзв. друге Србије нападала Оливеру, а бранили су је хрватски студенти. Каже да јој најтеже падају напади од Срба али да се никада не предаје и да се бори храбро, иако је сама и незаштићена. Опчињавајући је њен осмех који је прати и поред свих недаћа, као и поверење и љубав према младим Србима.


11

ИНТЕРВЈУ

транзиције ми осећамо неизрециви бол што нам отимају Косово. За неке је Косово српски Јерусалим, за песника је најскупља српска реч, а за мене је Косово срце српског народа. Како ћемо да живимо без срца?! Велике не интересују светиње малих народа. Њихова једина светиња је интерес. Блер се хвали ових дана како је он одлучио да бомбардује Србију. Какав то мора бити подлац, када може да хвали како је убио Милицу на ноши?!

Ми јесмо мали народ али нисмо безначајни. Светској цивилизацији смо дали многе генијалне умове: Теслу, Миланковића, Пупина, Андрића, Црњанског и Мокрањца. Чувени Карајан је када су га питали ко су највећи композитори света рекао: „Мокрањац и Бетовен―. Лубарда је бацио у сенку великог Пикаса.

Нема тих плаћеника и тих мангупа који нас могу убедити да смо безначајни и никоговићи јер ми знамо: „Нетко бјеше Страхињићу Бане.― Верујем у младост која је читала наше епске песме и они ће спасити Србију.

У овој земљи култура се не

поштује већ се чак и понижава, што видимо из вашег, као и случаја Еве Рас. Како по вама подићи културну свест у српском народу и како се борити против шунда којег над нуде?

Борим се мојим ставом и тиме што могу да увек напуним салу, у неравноправној борби са онима који су миљеници режима. У време Турака лакше смо чували своју културу него данас. У ропству је наш народ певао своје епске песме које су га снажиле, а оне су наша Илијада и Одисеја, славио је своју славу и чувао икону. А данас неки неартикулисани звуци бију са свих страна јер зна непријатељ ону Платонову: „Ако хоћеш да поробиш један народ, само му пуштај страну музику.― Присиљавају младе певаче да уче неке трилере, по броју тих завијања наводно се одмерава квалитет.

Нек' преслушају Мокрањца и нашу духовну музику, увериће се да тога у Срба никада није било, док није дошао гранде план како срушити идентитет нашега народа. Ми присуствујемо општој деградицији свих вредности. Ако то није државни програм зашто се не заустави? Свесно се распламасава самозаборав. Ко смо, одакле смо и где идемо. Они који о свему овоме јавно говоре долазе на све могуће црне листе, не могу да добију новац за своје идеје, а може им се догодити као мени што су ми целу улогу из филма „Чарлстон за Огњенку― избрисали, тако да моја улога у иностранству не постоји.

Марина Абрамович је протествовала што нигде не може да купи моју музику. Ја могу да певам у музеју Гугенхајм у Њујорку, али кад год покушам да организујем концерте у Србији, бивам минирана. Једини изузетак је био када је градоначелник Ђилас дао новац за други концерт у Сава центру, где сам пре концерта доживела праву тортуру и притисак да откажем концерт, што ипак нисам и одржала концерт по немогућим условима, да би касније била покрадена.


12

ИНТЕРВЈУ

Познато је да пет-шест певача који су у милости код режима већ годинама певају по трговима што све финансира држава. Иако смо јако сиромашни ми широке руке помажемо певаче из Хрватске. Тако Северини дају 20 000 евра за прославу шљива у општини где су просечне плате око 15 000 динара (какве везе има она са шљивама?) Јосипа Лисац у Нишу је имала већ два концерта. Ја нисам могла да добијем ни динар за свој концерт у Нишу, због чега сам се суочила са многобројним организационим проблемима, а опште је познато да сам ја Ниш прославила у свету песмом „Нишка бања―. Због те неправде и малтретирања позлило ми је, добила сам притисак са 220 са 12о, тако да су лекари тражили да откажем концерт. Одвели су ме у болницу, где су се лекари борили за мој живот. Нагло ми је притисак спуштен на 6о са 40 и једва сам преживела. Ја сам ипак изашла и певала публици. Хрвати чувају своје тржиште, а Срби не размишљају о опстанку својих људи.

Шта је у ствари корен толике мржње према вама?

Једном ми је један полицајац рекао: „ВАС ПОШТЕНЕ ЋЕМО НАЈДУБЉЕ УКОПАТИ!― И ево укопавају ме већ деценијама али народ не дâ, да ме укопају заувек. Сва та мржња према мени пренела се и на мога сина који је пре десет година морао да оде из земље, јер нисмо имали од чега да живимо. Вратио се после заиста великог успеха у Шпанији, где се пробио као сликар и имао два клуба од којих је један постао најелитније место у Мадриду, где су се скупљали Алмодоварови глумци, сликари, песници и други. Дошао је у Србији где је за њега било све затворено. Осмислио је неколико сјајних идеја како да доведе врхунске уметнике у Србију. Жеља му је била да се објави конкурс за скулптуре које недостају Београду и да се подигне на Ушћу из воде једна велика скулптура која би била као светионик Београда. Међутим сви центри моћи су за њега били недоступни и он је по други пут схватио да мора да иде из земље.

пут схватио да мора да иде из земље. Тако Србија губи своје талетне и способне људе. Ја мислим да се овде ради о свесном изгону квалитетних људи који нису њихови. „Мајко―, рекао ми је једном, „да нисам био толико успешан у Шпанији, помислио бих да сам неспособан.―

Како смо мој син и ја способни у читавом свету, а неспособни у Србији? Он је у Шпанији где није знао језик, нити имао ниједног познаника успео да се избори за статус а његова платна су угледни Шпанци куповали и поштовали га, а овде на њега гледају као на губитника. На његову изложбу из министарства културе нико није дошао. Међутим народ је уз мене. Народ веома добро зна ко сам ја и нису баш сви заглупљени емисијама које су измишљене да испирају мозгове. Чим крочим на улицу доживим изливе љубави и подршке. Народ ме искрено храбри и моли да издржим. Зна народ да га нећу издати.

Председнику Тадићу сам пре пола године по наговору председнице скупштине Славице Ђукић-Дејановић упутила писмо у коме га подсећам да је комисија пропустила да ми додели


13

ИНТЕРВЈУ

националну пензију, иако је опште познато ко је све добио. Госпођа Славица ме је позвала телефоном и саопштила да је то писмо предала Тадићу који је рекао да ће учинити све што је у његовој моћи, и да ће ми се лично јавити. Никада се није јавио, а пензију нисам добила. И ја му се захваљујем сада на бризи о положају истакнутих уметника у овом друштву.

Расту неки други Срби који ме поштују и воле и сигурна сам да ће кад-тад исправити ову неправду која се систематски спроводи деценијама нада мном.

За све што се у скорој будућности буде догододило са мном и са мојим сином сматраћу одговорним лично председника Тадића који је показао потпуну незаинтересованост за моју ситуацију, иако је у потпуности обавештен.

Госпођо Оливера, такво је стање нажалост у целој Србији. Желе да од нас направе имбециле, да лепо ископирају Орвелову „1984“-у и да над нама суверено владају.

Ви млади то нећете дозволити. Српска млада свежа памет мора да се уједињује, јер ово је стварно више немогуће. Невероватно је шта ми гледамо. Ово шта раде са Евом Рас, то није срамота, то је злочин! Ако једној госпођи са 70 година одузму бедних 18 000 динара да нема од чега да живи, то је убиство. Значи неко хоће да је уништи зато што она храбро говори оно што мисли. Само зато! Други разлог не постоји. Више ми је мука колико је то одвратно.

Позната је ваша љубав према

Русији и према руској култури и уметности. Можете ли нам нешто више рећи о томе? Ја волим руски народ који је изузетно страдао као и српски народ. Нас западњаци погрдно зову „бизнатицима―, као да је велика империја Византија нешто чега се треба стидети, иако је трајала дуже и од Хабзбуршке и Римске империје. Разорена и похарана данас је у западним уџбеницима заступљена са једном иконицом.

нешто чега се треба стидети, иако је трајала дуже и од Хабзбуршке и Римске империје. Разорена и похарана данас је у западним уџбеницима заступљена са једном иконицом. А њено драгоцено благо после пада Цариграда крсташи су довлачили са својим бисагама заједно са скупоценим књигама, поезијом и романима и тим благом су пунили своје музеје, па се данас хвале са том раскошном лепотом као да је њихова.

Руски језик са словенским кореном је веома близак српском. Повезује нас православна вера и нажалост иста трагична судбина. Експеримент са комунизмом је оставио крваве трагове над руским као и нашим народом. Транзиција тресе и Москву и Београд, само смо ми мали, а Русија је моћна и велика.

Западњаци мисле да се све може само рацијом објаснити. Они не схватају ирационални однос руског и српског народа који је увек био победнички. Тај однос је судбински. Ту реч судбински су Руси прихватили од нас. Руси су најобразованији народ у Европи, а тај културни запад никада није схватао да разликује Чехословачку од Југославије. Колико је само младих Руса изгинуло на Сремском фронту. Зар Цар Николај II Романов није заратио због нас?


14

ИНТЕРВЈУ

Треба читати а не лупетати како нам Руси никада нису помогли. Колико су само бели Руси учинили за нашу културу. Наш краљ Александар I Карађорђевић их је примио широкогрудо и са поштовањем и није ту белу руску елиту понижавао као што су то чинили на западу већ им је дао могућност да се баве својим занимањима, па су тако многи руски инжењери пројектовали најлепше зграде којим се данас дичимо у Београду. Руси су нам такође донели и бели балет. Њихови педагози су усавршавали наше глумце па бих могла да ређам и ређам, како су баш бели Руси израдили план за изградњу Калемегдана, као и генерални урбанистички план за Београд. Хвала братском руском народу што добро зна шта значи душа и колико она сија и колико боли.

Били сте у Америци и какав су

утисак Американци на вас оставили?

Својевремено је генерал Тус за време бившег режима послао једног пуковника да ме у дванаест сати доведе у хотел „Бристол―. То је било пре него што је погазио своју заклетву. Довели су ме у дванаест сати да ме питају не много интелигентно да ли би волела да ми организују концерт у Лондону или у Москви. Наравно да сам се насмејела, јер нас глумце често потцењују.

Познато је да су многи у свету сањали амерички сан о благостању, слободи и људским правима, али нажалост Америка је изневерила саму себе и од симбола слободе се претворила у строгог и немилосрдног полицајца за време Клинтона и Буша. Штета, јер су пропустили шансу да свету покажу да може много лепше и хуманије. Сада све чине да нас убеде да је отимање Косова праведно и по међународном праву.

Амерички народ мислим да је необавештен а овде се неки понашају као да их није родила српска мајка, уосталом чујем да и тај појам мајке хоће да укину. Додуше и за време комуниста причало о неким колективним мајкама. Ко беше Југовића мајка. Јел' то беше она која призиваше међународну правду: „Немој сине говорити криво.― Ја се ево тога држим.

Југовића мајка? Јел' то беше она која призиваше међународну правду: „Немој сине говорити криво.― Ја се ево тога држим.

Ваш однос према

православљу? Ја сам верник. Припадам

православној цркви. Сматрам да је вера јако битна, а мени је лично вера много помогла. У моментима мојих унутрашњих падова, када су притисци и застрашивања били толико моћни вера ме је спашавала. Свим својим бићем сам православна душа.

Можете ли нешто за крај да поручите нашим читаоцима?

Свима нама је јако тешко. Наравно то није случај са лоповима који су нас опљачкали, њима је дивно. Видите где и како живимо, па вас молим да добро размислите за кога ћете сутра гласати. Не допустите да за јефтине лажи испаштате годинама после!


15

ЈУБИЛЕЈ

ONLINE

Пре тачно три године група ентузијаста покренула је овај часопис. Замислили смо га као гласило Духовно-националног центра и информатор о градњи грама Св. цара Николаја. После три године од темеља храма стигло се до завршетка величанствене грађевине, док је обичан билтен постао један од најбољих листова у Србији по мишљењу читаоца. Овај пут нимало није био лак. Неки су људи долазили, а неки одлазили. Квалитет је некад био слабији, а некад бољи. Често смо се сукобљавали у редакцији, али никад растајали, знајући важност оваквог листа и свесни поверење каквог нам ви дајете. Од осам страна стигли смо до четрдесет и четири. Обрађивали смо теме из духовности, друштва, културе, историје... У актуелним интервјуима упознавали смо вас са владикама, духовницима и јавним личностима. Побољшавали смо дизајн из броја у број, трудећи се да ви будете што задовољнији. Планови за будућност су велики. У најскорије време планирамо повећање тиража и излазак на киоске. Такође у будућности ћемо се трудити да увек обрађујемо квалитетне и важне теме. Саговорници ће нам бити још више занимљивији. Позивамо вас да нам својим коментарима, предлозима и критикама помогнате у развоју нашега часописа. Уколико желите да постанете део нашега тима контактирајте нас. Од свих похвала које смо добили сигурно је највећа стих Боре Ђорђевића:

„У љубав и Србију враћа ми веру, Часопис који излази на Церу“

Трећа година „Гласа са Цера“

УРЕДНИШТВО ЛИСТА

После три године од темеља храма стигло се до завршетка величанствене грађевине, док је обичан билтен постао један од

најбољих листова у Србији по мишљењу читаоца

Анкета

Поводом уласка у трећу годину издавања листа на нашем интернет сајту www.glassacera.wordpress.com спровели смо анкету о квалитету „Гласа са Цера―.

24 ЧАСА СА ВАМА, ПРЕКО 9100

ПОСЕТА* ПРОШЛОГ МЕСЕЦА

ХВАЛА ВАМ НА ПОВЕРЕЊУ! *извор: wordpress администрација

www.glassacera.wordpress.com

Како оцењујете квалитет нашега листа?

-одличан 43% -добар 32% -може боље 18% -лош 7%


16

ИНТЕРВЈУ

Протојереј др Жарко Гавриловић Хомосексуалци у служби глобалиста

Хомосексуалци су једна општа квареж и једно малигно ткиво које се убацило у народ. Ја желим да се геј парада спречи.

Они пркосе и Богу и народу

РАЗГОВОР ВОДИO: МИЛАН СТАРЧЕВИЋ

Ових дана поново је актуелна тема о паради хомосексуалаца, која је заказана за 10. октобар. Ко стоји иза те идеје и какве ће бити последице по српски народ, уколико се она одржи?

Геј параду промовишу глобалисти јер тиме желе да покопају хришћански морал и уопште природни морал који се сачувао код нас. Како каже апостол Павле: „Када незнабошци не знајући закон, чине по закону они показују да је Бог уградио савест и да они по закону чине―. Постоје природни и Божији закони, док је савест Божији глас у човеку. Ако нема никаквог закона онда се равна по оном природном. Али постоји хришћански морал који је најиздигнутији и изражен у љубави према ближњим, тако и према својим непријатељима. Такав морал човека опомиње да бди над својом душом као мудре девојке из Христове приче и да чува своју чистоту јер је тело храм Духа Светога, како каже апостол Павле, а душа је невеста Божија. Дакле глобалисти који су антихришћани

тако и према својим непријатељима. Такав морал човека опомиње да бди над својом душом као мудре девојке из Христове приче и да чува своју чистоту јер је тело храм Духа Светога, како каже апостол Павле, а душа је невеста Божија. Дакле глобалисти који су антихришћани желе да у што скорије време поставе Антихриста као владара светске владе. Они се ослањају на идолопоклонство, јер желе да покваре хришћански морал и да се наругају Христу.

Ти људи су највећи шљам. Они желе, да растуре породицу која је увек била бусија народа, да утичу на село и на здраве људе, да би на тај начин сатана могао да жање богату жетву овде на земљи. Они не желе да поштују Божији закон који је одредио да човек живи са женом, јер је Бог створио Адама и Еву. На тај начин они желе да покопају људски род. Иду до те мере да процењују да трећину становништва земље треба уништити болестима па тако производе вештачке вирусе какав је сида, болест лудих крава, као и ова сада супер-бактерија. То је све произведено од стране сатаниста. По њиховим плановима већина становништва кугле земаљске треба да погине у ратовима ниског интензитета, а они који остану да живе, господари ће им бити Хазари, који ће бити као гоничи робова. Никако не можете владати човеком који је праведник, а човек који је грешник и којем је нeчиста савест као овима хомосексуалцима, лако је управљати. Они само извуку њихове биографије, јер су они сатанисти, као и они који њима управљaју. Иде се дотле да један


17

ИНТЕРВЈУ

научник предвиђа да ће човечанство бити уништено за двеста година и предлаже да се праве сателити који ће пребацивати човечанство на неку другу планету, да би опстала људска врста. Дакле, томе служе хомосексуалци. Овде су присутни у великом обиму и увелико руше морал. Они имају своје клубове које чува полиција. На избору имају групни секс да бирају кога хоће жене, мушкарце, дечаке, итд. То је једна општа квареж и једно малигно ткиво које се убацило у народ. Ја желим да се геј парада спречи. Они пркосе народу и Богу и говоре народу видите каквим животом ви живите као раја, а ми каквим животом а ипак владамо светом. И у нашој држави хомосексуалци су у владајућим државним и црквеним круговима, и не само они већ и педофили, бисексуалци. Ја сам безброј интервјуа дао у којима сам говориo да државом и Црквом владају хомосексуалци, па сам сада написао писмо министру Дачићу и предложио му три ствари.

Па како спречити одржавање параде?

Ево ја сам предложио три начина мада је најбоље да се спречи с обзиром на то да је на паради љубави у Немачкој било четрнаест мртвих и триста рањено. Они су тамо донели одлуку да ће бити забрањена та манифестација. Треба је једноставано актом полицијске управе спречити због немира. У Русији су они добили батине, у Загребу са масакрирани, али то није пренето. Овде ћемо видети како ће проћи, али ја им предвиђам да ће узбуракати јавност и да ће трагично проћи. Код мене су долазили људи који су хтели да се опашу експлозивом, да узму пиштољ уђу и масу и пуцају на њих, да би полиција пуцала на њих. Ја сам, разуме се, људе одвраћао од тога јер би то било опште крвопролиће. Предложио сам господину Дачићу, пошто је председник Србије злоупотребио поверење нашега народа, да параду забрани актом полиције јер је веома ризична.

Друго ако он то не може да је измести на Ушће да би је некако држао под присмотром, могао би да је опколи да се они не шетају и не шепуре по граду или да их стави у неки затворени простор. Ако ни то не може онда да скупи све хомосексуалце из Србије и педофиле и да народ види ко их предводи и заводи. Нисам никакав одговор добио, али сигурно ће моје писмо узбуркати неке зле духове.

Нама исправним људима и националистима не дају ни да главу дигнемо. Национализам је право осећање националне свести, а шовинизам је болесно. Међутим, они изједначавају шовинизам и национализам када је у питању Србија. Када је у питању Хрватска или Америка нико ништа не говори. Ко сме Американцу да забрани да воли своју земљу? Они злочине чине у целом свету и поносе се тиме. Према томе ја мислим да ако те демострације не буду спречене неће бити добро, јер је народ озлојеђен економском кризом и свим оним јадима што су нас снашли. Бојим се да ће се пројавити бумеранг ефекта и израз незадовољства.

Стање српског народа сваким

даном је све лошије и трагичније. Како ви видите данашње стање српског народа и како га поправити?

Наш народ има изреку: „На шугаво прасе све хоће.― Када прасе није шугаво отпорно је на све болести, а док је шугаво њему је ослабљен имунитет. Српски народ је скинуо духовну кошуљицу коју је имао од Господа Бога и Светог Саве и зато му је све лошије. Наш народ никада није био геноцидан. Зна се да је Босна била дедовина Светога Саве, да је Котромановић био српски краљ, Македонија никада није имала државност, јер држава Самуилова је била Бугарска. Одједанпут сви добише своје државе и поцепаше српски народ, чак и у Црној Гори, Србији тако да је најтеже и најомраженије бити Србин иако ми


18

ИНТЕРВЈУ

зло никоме нисмо учинили. Цела пропаганда пред

бомбардовање је била дело Хазара и масона. Ја сам сада написао књигу у којој је списак свих Хазара који су учествовали у бомбардовању Срба и лагали о нама. Рецимо ево и сада Тони Блер говори како је Косово добра ствар, као и Ахтисари. Све је то политички шљам, јер ево видите како се Ахтисари креће Бог га је обележио, а да не говоримо о Клинтону који је имао моралну аферу са Моником Левински, а који је да би дошао до места председника САД учинио много убистава. Када се орлушина спусти на пиле, шта му може радити него га очерупати.

Ваше мишљење о могућој

унији са Ватиканом? Унија је већ склопљена у Равени. Знате како, не можете мешати воду и млеко, исто тако не можете мешати чистоту Православља са измишљотинама и јересима Ватикана. Имате књигу „Ватиканске убице― од Ривере па је прочитајте, да знате шта је Ватикан. Замислите колико је Ватикан загрезао у сатанизам, а тек да не говоримо о протестантима, који су основали Светски савез цркава да би управљали свим верама.

Поједини из наше цркве су били стално на путу између Београда и Ватикана. Међу њима владика Иринеј Буловић, владика Игњатије Мидић, митрополит Амфилохије Радовић, који је узгред само да кажем језуитски ђак у Риму. Они дакле узурпирају народ у цркви јер иако је она епископална, они није епископска, већ Христова. У нашој Цркви глас имају и свештеници и ђакони и верни народ Божији. Нажалост епископи сами себе бирају и што је најгоре хомосексуалци бирају своје хомосексуалце. Нема могућности да се изаберу нормални људи и они који би служили Господу. Дакле унија је на делу. Ове епископе које сам раније поменио чине владајућу структуру у СПЦ, укључујићи и владику Атанасија (Јевтића) који је сишао са ума и говори неболузе. Не можете да препознате човека из ранијег издања. Исто тако и Иринеј Буловић који је докторирао на Светом Максиму Исповеднику, а сада све контра ради. Када је он био Православац? Тада или сада?

Јевтића који је сишао са ума и говори неболузе. Не можете да препознате човека из ранијег издања. Исто тако и Иринеј Буловић који је докторирао на Светом Максиму Исповеднику, а сада све контра ради. Када је он био Православац? Тада или сада? Када сам ја основао Светосавску странку са пријатељима свештеницима они су устали против мене, а нарочито он који је хтео да ме рашчини, јер сам ја тобоже отишао у државну службу. То је био Покрет духовне обнове српског народа. Без обнове сваког човека и породице нема будућности. Како ћемо се борити против авети сатанизма и осталих немани? Дакле ми смо основали Покрет духовне обнове а они су хтели да ме рашчине. Амфилохије је после пренео закључак са Сабора у Пећи преко „Политике― да је Сабор против делатности Жарка Гaвриловића и Светосавске странке. Уместо да су нас помогли када смо били у замаху, јер и Римокатолици помажу хришћанске странке, они су се трудили да нас забране. У прво време ја сам добио сагласност митрополита Јована али ју је повукао.

Данас је владика Порфирије председник РРА. То је језуитска и хазарска платформа са које се надгледа целокупни ток емитовања електронских медија. Њихов циљ је да се освоје сви медији и да се дају декрети и да се пропише шта ко може рећи. Угушен је национални отпор овим глобалистима који владају и у цркви и у држави. Зато је било могуће пензионисање владике Артемија, једног од најчеститијих епископа. Он је имао највише монаха, чији је живот у казану страдања врио. Владика Артемије се борио на прави начин. Они су испунили наређења глобалиста из Америке и дозволили Бајдену да уђе у Дечане што је владика Артемије забранио. Свети синод је прекршио своје ингеренције и ингеренције владике Артемија.

После тога наступило је бесомучно гоњење владике Артемија


19

ИНТЕРВЈУ

највише због тзв. меморандума по којем новац за обнову срушених манастира није дат надлежном епископу какав је обичај у нашој цркви, већ Шиптарима.

Може ли се Косово вратити само дипломатијом како кажу наши политичари?

То је само једна флоскула, коју тзв. српски миротворци на штету српског народа спроведе. Над нама владају мафија и хомосексуалци, могу слободно рећи. Они стварају пакт са светским глобалистима да би они могли да ушићаре нашу државу и да узимањем процента од свега униште наш народ. Људи немају од чега да живе и могу рећи само мој пример да као двоструки доктор наука имам пензију од 12 000 хиљада динара. Шта могу да радим него да плачем. Да нисам верујући човек кукао бих из свег гласа или просио на улици. Али мени мој понос то неће дозволити. Ја ћу се борити Христовим начином, јер Господ је рекао: „Ја нисам дошао да донесем мир већ мач на земљу― (Мт 10, 34). Неки погрешно тумаче Христове речи окрећући на причу о оба образа. Да, али то треба учинити према човеку који ће схватити да његов однос према мени није праведан. А не према човеку коме ћемо тим потезом хранити сујету и дозоволити манијаку да те убије. Ми не смемо дозволити хомосексуалцима да марширају градом због тобоже неких људских права. Забрањено нам је чак сада да их прозовемо правим именом. Ми сада лопову не смемо да кажемо да је лопов. Чему то води, ако не потпуном расулу и анархији. А они раде противно закону. Они као сада покушавају да изиграју Међународни монетарни фонд који је шапа глобализма стављена на нашу земљу да уништи нашу привреду, да би ми морали да угушимо нашу производњу и да би живели од туђих производа. А нашу лепу земљу коју нам је Бог дао захваљујући нашим мученичким прецима, желе да униште.

Многи данас у Србији сматрају да обнове Србије нема без обнове царске Русије. Како ви гледате на ово мишљење, и на односе Србије и Русије?

Ја мислим да се треба везивати за руски народ. Али најгоре је то што је руски народ потлачен од тајкуна и новопечених богаташа који су под контролом Хазара. Хазари су племе који су у осмом веку примили не Мојсијеву Тору већ Талмуд, да би постали крволочније племе него што су били. Ја сам преводио Талмуд који у целини има више од шездесет књига и који је најрасистичкије дело на свету, горе чак и од „Моје борбе― Адолфа Хитлера. Желим да кажем да се треба везивати за Русију, а посебно за Православље, јер народ без вере је немоћан. Русија је мајка Православља словенских народа. Треба веома поштовати Св. цара Николаја II Романова који је ритуално погубљен од стране Хазара. Ми требамо да се као чамац прикопчамо великом броду који је данас Русија. Запад је труо и он ће пропасти брзо. Наставите само тако, да одржавате сарадњу са свим правоверним Русима, мислим да сте у добром смеру. Ја не могу пророковати да ће без руске монархије постојати и српска држава. Мада и сам краљ Александар Карађорђевић је желео да постане краљ уједињених словенских народа што је био и један од разлога његовог убиства. Нама без вере у Бога и оправослављења нема спаса. Знате како плод јабуке, крушке или вишње је горак и отужан, ако нема сунца. Ако има сунца у себи тај плод има и сласт. Тако и човек ако има Бога у себи он је несаломив, непобедив. Можете му главу погубити јер знате колико је само било хришћанских мученика. Људи без вере немају то сунце у себи. У Причама Соломоновим каже се: „Беже безбожници када их нико не гони, а праведни су као лавићи без страха.― (Приче 28, 1)


20

ЗДРАВЉЕ

ДРАГАНА МИРКОВИЋ

Здравијим животом против болести (5) У здраву исхрану спада и временска распоређеност оброка

сходно дневним оптерећењима, што значи да није препоручљиво прескакање и изостављање оброка

Сојино уље има високу концентрацију есенцијалних масних киселина које организам сисара не може само синтетизовати: линолеинска киселина (омега 6) око 50% те линолеинска киселина (омега 3 мање од 10%). Не треба га загревати.

Епидемиолошке студије међу Ескимима (популације која доста користи рибље уље), показују смањено обољевање од коронарног срчаног обољења и рака. Нутритивна терапија са рибљем уљем побољшава лечење: упалних обољења дебелог црева, опекотина, постоперативних стања, малигних обољења. Активни састојци рибље уља су дуголанчане омега 3 масне киселине.

2. ЗАСИЋЕНЕ МАСНЕ КИСЕЛИНЕ

Засићене масти су такве где је

сваки атом угљеника везан за 4 атома угљеника. Чвршће су и не учествују у изградњи ткива. Дају само енергију, а не могу да послуже за изградњу ткива. Извори засићених масних киселина Најважнији извори засићених масних киселина у исхрани представљају масти животињског порекла (свињска маст, овчији лој, бутер), масна меса и масне прерађевине (кобасице, сланине, чварци, кулен, разни месни наресци, паштете, виршле), млеко и млечни производи (пуномасно млеко, пуномасни јогурт, екстра кисела млека, павлака, кајмак бутер, топљени и пуномасни сиреви, шлаг). Када су у питању биљна уља, кокосово и палмино уље садрже велике количине засићених масних киселина и стога се не пропоручују у дијеталној исхрани.

киселина и стога се не препоручују у дијеталној исхрани.

Налазе се у намирницама животињског порекла, као што је месо, изнутрице, млечни производи и путер, јаја, а биљни извори ових масних киселина су: кокосово, палмино и нека друга ''егзотична'' уља. Веома су тешке за усвајање и утичу на појаву низа штетних последица за организам – од развоја различитих врста рака до развоја атеросклерозе – масних наслага на крвним судовима које спречавају нормалну циркулацију крви и доводе до низа веома тешких обољења. Интересантно је да месождери, на пример пси и мачке код употребе било каквих количина засићених масноћа у дужем периоду никада нису добијале проблем с крвним судовима. То је још један од знакова да човек никако не спада у ''месождере''. Месо, млеко и јаја у свом саставу, поред засићених, имају и незасићене масне киселине.

Трансмасне киселине

Настају најчешће у процесу: -хидрогенизације незасићених

масних киселина у биљним уљима, при производњи маргарина и других конзистентних масноћа, а настају додавањем атома водоника, како би за потребе технолошког процеса прешле у чврсто стање на собној температури.

-рафинације биљних уља (која садрже незасићене масне киселине) при високим температурама, те при загеравању уља на високим температурама, при пржењу хране. Све транс-масне киселине утичу на пораст ниво ЛДЛ холестерола, а снижавају


21

ЗДРАВЉЕ

ниво ХДЛ холестерола, тако да имају једнак ефекат као и засићене масне киселине. Могу да изазову бројне биохемијске промене, да доведу до промене структуре мембрана и пратећег закрчења артерија.

Могу значајно нарушити осетљиву хормоналну равнотежу у организму, те изазвати разна акутна и хронична обољења, као што су нпр. болести крвног система, као и многи други упални и алергијски процеси у организму, могу изазвати и многе мутације гена у организму, те довести човека у још већу опасност због могућих малигних обољења.

Хидрогенизована и делимично хидрогенизована уља налазе се: у већини маргарина и прженој храни, пецивима, а додају се и ради побољшавања укуса, конзистенције и продужења трајности грицкалица, кексева, крекера, чипса. Нису много боље ни масноће из термички обрађеног коштуњавог воћа и семенки.

Холестерол и триглицериди

Представљају два облика липида, односно масти.

Холестерол, је између осталог, потребан за изградњу ћелијских мембрана и производњу неколико елементарних хормона.

Триглицериди представљају ланац масних киселина, који обезбеђују велики део енергије потребан за нормално функционисање ћелија. Постоје два извора ових липида: у храни и ендогени извори (када се производе у телу). Кад је реч о храни, налазе се у намирницама животињског порекла и засићеним мастима. Апсорбују се у цревима, а путем крвотока стижу до јетре која их прерађује. Један од главних задатака које јетра обавља јесте да се осигура да сви делови тела добију холестерол и триглицериде без којих не могу да функционишу.

Холестерол је неопходан у нашем организму,

у нашем организму, али када његова стопа у крви порасте, он се таложи на зидовима артерије смањујући тиме њихов обим: то атеросклероза. Отуда повишена стипа холестерола може довести до инфаркта миокарда, тромбозе недовољне циркулације крви у екстремитетима. Постоје две врсте холестерола:

ЛДЛ - назива се ''лошим холестеролом'', јер поспешује стварање атеросклерозе.

ХДЛ - назван је ''добрим'', јер спречава атеросклерозу. Његова стопа у крви би требало да буде већа.

Што се тиче триглицерида недавни докази сугеришу да повећан ниво триглицерида поредставља значајан фактор ризика за срчана обољења.

УНОС МАСТИ Данас се исхрана богата мастима посебно засићеним мастима доводи у везу са настанком кардио и цереброваскуларних обољења као и са настанком извесних форми рака. Поставља се питање који је то прави удео масти у калоријском уносу да би биле задовољене нутритивне потребе, а када масти постају опасне по здравље?

Основне препоруке Светске здравствене организације у погледу дневног уноса масти односе се на процентуално учешће масти у укупном девном енергетском уносу: минимално 15 %, а максимално 30 %. Препоручен дневни унос за засићене масне киселине износи до 10%, за полинезасићене масне киселине (омега 3 и омега 6) до највише 10 % (7-8%), а остатак допунити мононезасићеним масним киселинама до 15 % дневног енергетског уноса (нпр. маслиновим уљем). Мање од 20% дневног уноса масти саветује се само особама које имају јако повишене масноће у крви (повишен холестерол или триглицериде), или су на посебном режиму исхране из других здравствених разлога.

Идеје за равномеран повољан


22

ЗДРАВЉЕ

унос масноћа кроз исхрану:

-Избацити из исхране намирнице које су високо технолошки обрађене

-Јести рибу богату у омега 3 масним киселинама бар 2 – 3 пута недељноради повећаног уноса омега 3 масних киселина биљног порекла, бирати орахе, ланено семе, нерафинисано уље од ланених семнки

-Додати 1 – 2 супене кашике (млевених) ланених семенки у оброк

-Додати салатама језграсто воће или маслине уместо масног сира, путера или меса

-Користити језграсто воће и семенке као свакодневне ужине у количини од око 1-2 супене кашике (оптимум 30 гр дневно) уместо технолошки обрађених чипсева, грицкалица, кексева.

-Користити квалитетно хладно цеђено нерафинисано уље од маслина,

ланених семенки као прелив преко куваног јела или салата (1-2 кашике дневно). Не мешати их истовремено.

-За кување на високој температури или пржење користити рафинисана уља са високом температуром испаравања, као што су уље репице или уље семенки грожђа.

-Никада не употребљавати уља, семенке или језграсто воће које има промењен мирис на ужегло или нагорак укус. То је први знак да је уље прошло кроз процес штетне оксидације.

Смањити/избегавати узимање:

-Маргарина, салатних прелива, и

све производе који у саставу имају делимично или потпуно хидрогенизоване масти.

-Засићена биљна уља као што су кокосово и палмино уље.

-Смањити унос уља богатих омега 6 масним киселинама, као што је сунцокретово и уље кукурузних клица.

Бирати бело месо, јер црвено месо (масно говеђе месо, овчије месо, масно свињско месо, шунка, пачје и гушчије месо) има више засићених масти него бело месо (ћуреће и пилеће месо без кожуре) или риба. Уља чувати их на собној температури, на тамном месту (сунчева светлост, топлота и кисеоник разарају

месо) има више засићених масти него бело месо (ћуреће и пилеће месо без коже) или риба. Уља чувати их на собној температури, на тамном месту (сунчева светлост, топлота и кисеоник разарају есенцијалне масне киселине). Користе се за једнократну употребу. Свака следећа термичка обрада му шкоди и доводи до појаве канцерогених продуката.

Витамини и минерали Витамини су органске материје неопходне за нормално функционисање нашег тела. Од њих зависе раст, регулација метаболизма, крепкост, активност и добро здравље. Недостатак чак и само једног витамина може довести у опасност читав људски организам. Ове материје су неопходне за стварање енергије, функционисање органа, искоришћавање хране и правилан раст ћелија. Разноврсном исхраном организам се снабдева потребним витаминима и минералима, али ипак некада је наше тело у дефициту, те је неопходно узимати природне витаминско-минералне препарате да би се тај недостатак отклонио.

Начела здраве исхране Природни циклуси коришћења

хране у организму

У здраву исхрану успада и временска распоређеност оброка сходно дневним оптерећењима, што значи да није препоручљиво прескакање и изостављање оброка и ''на брзину презалогајити''' нешто уместо њих. Настојте да једете увек у исто време и једете када сте заиста гладни. Прерада хране у желуцу траје од 1 до 5 часова, зависно од врсте хране. Лако сварљива храна преради се за 30 минута до 1h (воће), 3 h сата (пиринач, већина поврћа, млеко, пржена јаја), док је за варање хлеба, куваног кромпира, маслаца, сира, куваних јаја, киселог купуса, меса и рибе, неопходно од 3,5 до 8 сати.


23

ЗДРАВЉЕ

Храну која није потпуно пробављена тешко је избацити из организма, што доводи до успоравања метаболизма, гојазности и стварања токсичности. Опсежна истраживања су потврдила да је основни кључ здравог организма и задржавања оптималне тежине управо редовно избацивање и ослобађање од токсичних отпадних материја.

Тако, за доручак се препоручује узимање свежег воћа, првенствено оног са високим садржајем воде, или природних воћних сокова. Такође, након 8 сати увече (време асимилације) не препоручује се узимање било које друге хране осим свежег воћа. Иначе, узимање воћа је пожељно увек када се осети глад. Када се говори о воћу, подразумева се искључиво воће у свежем стању, јер, због своје деликатне природе, кувано и прерађено воће у потпуности губи поменута својства и доводи до повећања токсичности и киселости организма. Због високог садржаја воде, свеж парадајз и краставац могу се комбиновати са воћем и узимати и током периода асимилације и елиминације.

У периоду узимања хране препоручује се узимање воћа и сокова најмање 30 минута пре остале хране (никад непосредно након оброка), како се храна у желуцу не би мешала. Мешање хране са воћем доводи до ферментације, којом се губе хранљиве материје и отежава се и успорава пробава. Након 10 минута од узимања сокова следи свежа салата, а затим правилно комбиновано јело. Неправилно комбиновање хране доводи до поремећаја циклуса асимилације и елиминације. Када се храна правилно комбинује, организам може да је потпуно разгради, апсорбује и искористи све хранљиве материје. Велика порција салате уз сваки главни оброк значајно ће побољшати варење, осећаћете се ситим, а то ће допринети и смањењу телесне тежине. Током јела не би требало пити. Течност која се узима са храном изазива стварање више киселине, што отежава нормално варење.

варење. Уколико не можете да не пијете, тада треба узимати што мање течности, само који гутаљ.

Имајте на уму да сви системи органа имају 24-часовни ритам и да сваки систем има посебно време када је активан. Време између 21 и 23h је време отпуштања, тако да долази до смањења телесне температуре и пада крвног притиска. У то време се не препоручује узимање обилних и тешко сварљивих оброка, поготово таквих који садрже много беланчевина, јер се оне тако тешко разграђују. 2-3h пре спавања не би требало ништа јести. Ако раније заспите нећете добро спавати и пробудићете се уморни. Већина људи се ујутро буди уморна. То је обично упозорење да нешто није у реду.

Правилно комбиновање хране

Свако жели да има довољно

енергије за обављање свакодневних задатака, а функција људског тела која захтева највише енергије је управо варење хране. Зато се након јела и осећа она блага поспаност, јер се организам мучи да свари све оно што смо појели. Варење троши више енергије него трчање, пливање, вожња бицикла. А зашто је то тако? Зато што људски организам није створен да истовремено у желуцу вари више од једне концентрисане намирнице, а свака храна која није воће или поврће је концентрисана. Зато се желудац ''мучи'' када поједемо месо и кромпир, рибу и пиринач, жито и млеко... И не само да се мући већ се у дигестивном тракту као резултат ферментисања производи алкохол, који може озбиљно да оштети јетру. Закључак је да по томе није препоручљиво јести протеине и угљене хидрате (месо и хлеб на пример, а месо је најбоље јести уз салату), ни два различита протеина заједно (месо и сир, риба и сир).

Наставак у следећем броју


24

ДРУШТВО

Исповести штићеника центра Црна Река (7)

Изгубила сам много времена, здравља и новца само зато што нисам реаговала рационално, што нисам могла да прихватим чињеницу да

имам два болесника у кући, која болују од страшне болести

МАЈКА ЈЕДНОГ ШТИЋЕНИКА, ВАЉЕВО

Другим делом исповести једне од мајки штићеника центра „Црна Река“, завршавамо овај фељтон. Надамо се да смо објављивањем ових исповести барем малим делом допринели борби за истину о овом Центру.

Тада сам наравно мислила да је права одлука.

Продајем други стан и обоје их водим у Миклошићеву (приватну клинику) на лечење. Почиње права апстиненција и ја да се суочавам са својом болешћу и болешћу суовисника. То траје колико и боравак на клиници. Са ћерком нешто успешније - апстинира 1,5 годину, син 1 годину.

По препоруци лекара, остајем у Београду са сином, а ћерка одлази у Ваљево и о њој брине моја сестра и отац. Њено напредовање у лечењу тече боље. Ја са сином поново у проблему, исцрпљени су сви финансијски ресурси, почињем да радим по 12-13 сати дневно да би могла да платим терапију на клиници (субоxон) и наравно стан и све остало.

Он прави рецидив. Не зауставља се. Поново почињу манипулације и све остало што сам већ прошла више пута. Ћерка се у међувремену удаје за школског друга - мислили смо добар дечко, тек касније се испостави да је и он зависник.

Пакао поново почиње… Зачаран круг без светлости… Мислила сам у појединим тренуцима да губим разум, да је моја опседнутост њиховом болешћу моја жеља да их излечим, моја упорност и тврдоглавост узрок њиховог стрмоглавог пада.

пада. Поново трагам, читам искуства

других родитеља, разну литературу, више се не ослањам не неуропсихијатре и терапеуте. Преко интернета упознајем мени сада драгу особу и пријатељицу из Канаде - има сличан проблем. Прошла је пакао као и ја, поново доносим одлуку.

Остављам сина у Београду. Плаћам му станарину за један месец, обзиром да је радио то је било доста од мене и враћам се у Ваљево. Након месец дана јавља се са молбом: «Води ме где хоћеш, хоћу да се лечим, умирем!» Реаговала сам врло опрезно можда је још једна манипулација. Нема новац за пут до Ваљева, не шаљем му, нека се снађе како се сналазио за хероин. На срећу снашао се долази у Ваљево и одводим га у Центар Црна Река. Тренутно је у лозничком кампу. За две године имао је само један рецидив….Надам се и верујем...

Након свега проживљеног једино што сам сигурна, то је да родитељ мора да буде тиранин - мора да искључи емоције, да закључа срце, уколико жели да помогне. Знам да је тешко, али то је једини начин. Изгубила сам много времена, здравља и новца само зато што нисам реаговала рационално, што нисам могла да прихватим чињеницу да имам два болесника у кући, која болују од страшне болести, док нисам схватила да својом љубављу не могу да помогнем. Када сам прекинула сваки контакт, стишала срце, склонила се и препустила да одлуку донесу они, почело је да провирује светло у мој живот.

Крај


25

ДУХОВНОСТ

Посланица о комунизму

Не постоји никаква средина. Или ћемо бити Срби, свесни своје прошлости и аманета наших отаца и прадедова, или отпадници нације

ПАТРИЈАРХ ВАРНАВА РОСИЋ

Морамо вас упозорити на противверско и подмукло струјање из иностранства. Ма колико веровали у здрав разум и разборитост нашег света, који још није исцелио љуте ране из минулих ратова, ипак морамо рећи, да се шири комунистички отров, који у нашим данима, изгледа, долази до претећег изражаја.

Прикривен утицај те немани данашњега доба има значај опасности зато, што се она нарочито омладини нашој приказује у једној невиној а примамљивој одећи. Међутим, у самој својој суштини то зло прикрива у себи најстрашнији отров, који непоштедно убија и душевно и физичко здравље. Тај отров разара породицу, грађанско друштво, па и цело народно и државно биће. Он је судбоносан зато, што је заснован на примамљивој и јефтиној лажи: обећава, замислите, свима и сваком рај на земљи! Лаковеран свет, обузет материјалистичким жудњама а припреман да заборави шта треба да буде напаћени Србин и увек свестан хришћанин, без размишљања прихвата таква вашарска обећања.

Не постоји никаква средина. Или ћемо бити Срби, свесни своје прошлости и аманета наших отаца и прадедова, или отпадници нације, интернационалисти, тј. припадници некакве магле, грађани белосветски, рушиоци живота и свега, без националног поноса, без вере, без морала.

Баш због такве опасности наша је дужност на данашњи дан, када се слави и велича мир Христов, да скренемо пажњу на првом месту родитељима. Омладина је узданица Цркве, народа и Државе. Вечно и свагдашње добро наше омладине има најбоље место у нашем Архипастирском, очинском срцу, као што је децу највише волео и наш Божански Учитељ и Спаситељ (Мт.19,14):

омладине има најбоље место у нашем Архипастирском, очинском срцу, као што је децу највише волео и наш Божански Учитељ и Спаситељ (Мт. 19, 14): ―Ко саблазни (ко наведе на зло) једнога од ових малих, који у Мене верују, боље би му било да себи обеси жрвањ о врат, па да тоне у морску дубину‖ (Мт. 18, 7).

Многи се и не распитују какви су то извори, одакле извире та отровна сугестија, то разорно семе комунистичке струје! А не питају зато, што се све комунистичке лепе приче заогрћу у невину одећу. ―Као што се сатана претвара у небеског, светлог анђела, тако се исто и сатанине слуге претварају у тобожње слуге правде‖ (1.Кор.11, 14-15).

Главни извор комунистичких превара налази се у безбожништву, у материјалистичком разумевању самога човека, света и живота уопште. Њихова ―наука‖ нема рачуна да појединци, да друштво, народ и човечанство – да сви живе уредним, моралним и богоугодним животом. Неће они то. Њима није потребна Истина. Неће они Бога. Њима је потребна лаж. А у згодном су положају, ―јер лаковерни свет гута лепе приче‖. Њима нису потребне никакве везе између земље и Неба, између човека и врховног Творца и Промислитеља.

Отуда задатак не само Цркве, већ и грађанског друштва, државе а у првом реду школе, да се спречава ширење безбожности. Без тога све остале противкомунистичке радње остаће без жељеног успеха. Коров се никад не сече, јер после опет израста. Он се из корена чупа.

(Извод из последње божићне посланице

патријарха Варнаве, 1937. године)


26

ДУХОВНОСТ

Чуда владике Николаја (7)

ВЛАДИМИР РАДОСАВЉЕВИЋ

Владика Николај погледа у тмурно небо и оде у цркву. Пошто је провео двадесет минута молећи се у олтару, изађе

напоље. Небо је било ведро

Растеривање облака

За време епископовања у жичкој

епархији, владика Николај је требао да служи литургију на слави једне парохијске цркве. Пошто је било присутно много народа свештеник је одлучио да литургију служи на отвореном. Пред почетак литургије изненада се наоблачи. Владика Николај погледа у небо и оде у цркву. Пошто је провео двадесет минута молећи се у олтару, изађе напоље. Небо је било ведро. Народ је приметио брзу промену времена приписујући то владичиним молитвама.

Пророчанство о архимандриту

Пред сами Други светски рат

владика Николај је био у посети манастиру Рача. После службе пришао му је један богомољац који владику упозна са два искушеника. Погледавши их владика рече: „Од овога са капом ће бити нешто, а од овог гологлавог ништа.― Искушеник који је био гологлав недуго затим напусти манастир. Искушеник са капом је остао у манастиру. То је био чувени троношки архимандрит Антоније (Ђурђевић).

Исцељење младића

Једног младића из Ваљева је 1996. године ударио шлог од којег му се укочило читаво тело. Доведен је у манастир Лелић где му је свештеник пред моштима владике Николаја очитао

молитву за оздрављење. Од прве молитве му буде много боље, а после четврте потпуно оздрави. Ово су потврдиле и лекарске анализе.

Исцељење хромог

Године 1993. у манастиру Лелић

појави се непознати човек једва ходајући уз помоћ болничког штапа. После очитане молитве он осети олакшање и поче нормално ходати. На вратима цркве он остави штап који је сведочанство за ово чудо.



27

ПУТОПИС

Манастир Стјеник

Ако трагате за подвигом, великим светињама, а желите истинску молитву онда је то манастир Стјеник

МИЛКА ПАВЛОВИЋ

Манастир Стјеник се налази на планини Јелици испод брда Стјеник. На Јелици се налазе још три манастира: Јежевица, Благовештење и Светог Николе. Посвећен је рођењу Св. Јована Крститеља. Претпоставља се да су манастир подигли браћа Мрњавчевићи, нешто пре Маричке битке 1371. г. у којој су пострадали. У манастиру се налазе мошти Св. Јована Стјеничког и Лештанског и мошти Стјеничких мученика. Св. Јован Стјенички је припадао синаитско-исахистичком монашком покрету. Рођен је око 1382. у почетку се подвизавао се у Лештанској пустињи и пред навалом Турака повлачи се дубље у шуму. Био је игуман манастира Стјеник, а духовник околним манастирима. У то време је живело око 100 монаха и седам писара, а сада један јеромонах и један послушник. Били су веома активни на духовном нивоу, радила је преписивачка школа духовних и богослужбених књига. Подвизавао се у пећини изнад манастира.

Данас је игуман манастира отац Пајсије и сваке младе недеље током лета служи се Света литургија у пећини и то представља посебан доживљај. У чачанској околини има 15 манастира а Стјеник је најсиромашнији. Налази се на 540 метара надморске висине. Није баш приступачан за посетиоце али на великим успонима је асфалт тако да се стиже до манастира без проблема. Постоје путокази које су поставили планинари. Долазећи кроз прелепу природу кад помислите да сте се изубили а ви сте стигли. Прво ће вас поздравити кобила, сада и њено ждребе који слободно шетају око манастира на велику радост деце. У манастиру гости се не питају: ―Да ли пију кафу?‖, већ: ―Какву кафу пијете?‖. Гости су добродошли и увек се служе са манастирским медом и кафом. Недељом и празником после Свете литургије сви су добродошли за трпезу љубави.

Извор свете воде удаљен је 450 метара од манастира који је посвећем оцу Пајсију и ђакону Авакуму који су недалеко убијени од Турака, по предању околних мештана. Народ је зове ―Светиња‖. Десила су се многобројна исцелења са Светом водом. Постоји више верзија како је пострадао Св. Јован Стјенички. Највероватнија верзија да је пострадао на Светињи. Народно предање каже да су га Турци ту ухватили и изболи. Св. Јован Стјенички је опрао ране у потоку и потпуно исцељен сишао код цркве да је спасе, где су га Турци исекли на комаде, а у цркву су затворени остали монаси и народ па живи спаљени. Постоји запис у манастиру Јежевица по којем је Св. Јован Стјенички убијен 1462 од Турака.

манастиру обновљен и одржава се до XIX века.


28

ПУТОПИС

Убрзо је живот у манастиру обновљен и одржава се до XIX века. Манастир је запаљен и сравњен са земљом 1788. г. у време Кочине крајине или 1800. г. Нов манастир се подиже 1802. г. посвећен Св. Јовану Крститељу, а раније је био посвећен Рођењу Пресвете Богородице. Постоји печат манастира Стјеник из XVIII века. Партизани дижу на Ивандан устанак, а у конаку им је био штаб. По народном предању уочи Ивандана (манастирске славе) 1941. четници дижу устанак против окупатора. Другог августа 1941. убачене су четири мине у цркву. Две су нађене пред царским дверима а две код моштију светитеља и ниједна није експлодирала. Том приликом је сравњен манастирски конак до темеља, вероватно да би онемогућили окупљање бораца.

Од 2009. г. сваког Источног петка служи се Света литургију на Светињи. У пролеће вода набуја у водопад и спушта се веома бучно док птице певају. Уз појање мати Науме (из манастира Успења) и осталих монаха бар на тренутак се вратите у времена Св. Јована Стјеничког када је ту живело око сто монаха. Постоје народна предања и записи о многобројним чудима која су се дешавала у манастиру код моштију, на Светињи… Скромна истраживања ове велике светиње вршена су 1947. г. Ако је народ заборавио на манастир није Господ, Св. Јован Стјенички и Стјенички мученици. У манастиру се осећа благодат, смирење и миомирис ових светитеља. Ако трагате за подвигом, великим светињама, а желите истинску молитву онда је то манастир Стјеник.


29

РИЗНИЦА

ГЕНЕРАЛ МИЛАН Ђ. НЕДИЋ

Српска мајка

У свакој нашој усамљеној, самохраној жени, била она са села или из града, лежи она јуначка снага и одлучност

какву је показала кнегиња Љубица

Да о њој напишем ово неколико редака, побудио ме је и узбудио један напис упућен мени од наше велике и уважене Српкиње, госпође др Милице Богдановић, председнице секције Главног одбора Црвеног крста у Београду. У њему сам наишао на оправдану жалбу да се у данашњем добу, када је сва људска себичност избила на површину, када су најнижи инстинкти завладали не само у маси већ и код појединаца чак и на одговорним местима, потпуно заборавило шта то значи мајка, српска мајка. Не само да јој се не поклања довољно дужне и потребне пажње, већ јој се не указује ни најнужнија помоћ, коју би она са правом могла да очекује од сваког нашег човека. Најсветлије и најсветије име, најдраже, до божанства уздигнуто кроз векове у српској историји, било је и остаће увек име српске мајке. Оно мора да остане тако и данас и у будућности ради среће и опстанка српскога рода и српскога народа.

Наша историја, наша народна песма и прича пуне су неисказаног поштовања и милоште према том слатком имену српске мајке. Ко од нас Срба не зна за наше светитељке, за наше великомученице: мајку Јевросиму, мајку Југовића, мајку Лазара Кујунџића. Као спартанске мајке тако су и српске одгајивале нараштаје јунака и кроз њих уздигле српску нацију у историји у ред оних пред којима и противници имају поштовања. Све те поворке витезова, и

Југовића, мајку Лазара Кујунџића. Као спартанске мајке тако су и српске одгајивале нараштаје јунака и кроз њих уздигле српску нацију у историји у ред оних пред којима и противници имају поштовања. Све те поворке витезова, и оне из древне прошлости о којима нам само народна песма пева и историја прича и оне друге из не тако далеких дана када се стварала Србија, дале су нам, одгајиле и очеличиле српске мајке.

У доба Краљевића Марка, у доба ускока и хајдука, исто као и у доба Карађорђа и Милоша није била то школа, нити је било то друштво, већ српска мајка која је своме детету улила у душу огањ родољубља и начинила од њега херојског борца и витеза. Није му она дала само јунаштво, већ и високу етику: осећање за правду и правичност, за поштење, за пожртвовање, за самилост, за ватрену љубав према својој земљи и према своме народу. Зато се њега, тога слатком имена сећа сваки Србин са дивљењем и дужном поштом на свакоме кораку, па то тако мора и да остане.

Мајка је стуб породице, темељ друштва, продужетак наше расе, опстанак српског рода.

У тешким часовима Србин се сећа увек ње и само ње. Уздахне и каже: јаој мајко моја! Ово нарочито када је у рату, у смртној опасности или каквој другој невољи. Српска мајка заслужује то поштовање и то сећање. Зато, капу доле сви ми Срби пред њом, пред њеним светлим ликом.

Треба да буде какав чудовишни изузетак, какав одрођени саможивац, какво окорело, изопачено срце, па да се нађе у нашем друштву неко који

ЕКСКЛУЗИВНО!

Читаоцима „Гласа са Цера“ ексклузивно представљамо мање познати чланак генерала Милана Недића о српској мајци. Ово пре свега чинимо због актуелности теме у данашњем друштву.


30

РИЗНИЦА

не би имао ни призрења ни поштовања према мајци, тој великој мученици која са малим средствима а великим тешкоћама подиже Српчиће, даје друштву честите чланове, а Отаџбини јунаке познате широм целога света.

Мајка је оличење светиње, продужење нашег живота.

И данашња српска жена заслужује пуно наше поштовање и уважење. Она је мајка, родољуб, узорна хришћанка, неуморна радница, усталац, пуна снаге и борбености, окретности и иницијативе. Она духовно држи и помаже Србина. Она подиже нов свет, нове Српчиће, младу Србадију. Она се равноправно са човеком упушта у тешку борбу садашњице да часно и поштено заслужи насушни хлеб за себе и своју породицу. Остављена често сама себи, без мушке помоћи, она је старешина породице и њен хранилац, стуб дома и верни чувар који бдије да се домаће огњиште не угаси, да се кућа не растури.

Као год што су историјске наше жене и мајке створиле велики и недостижни мит огромне моралне величине и снаге српскога народа, тако и данашња српска жена, узорна као мајка, радница и мученица, уздиже се својим најлепшим особинама које су се на муци тек у пуном обиму испољиле, и ни у чему не заостаје од највеличанственијих фигура жена и мајки из витешке наше прошлости, опеване у песми и ношене у души народној. Баш зато српска жена мора бити од Србина поштована, јер је као девојка и као кћи скромна, као жена верни пратилац свога друга, његова достојна замена и потпора, а као мајка узвишена: светитељка и великомученица.

У свакој тој нашој усамљеној, самохраној жени, била она са села или из града, лежи она јуначка снага и одлучност какву је показала кнегиња Љубица на Љубићу, какву су испољавале српске жене и мајке у најтежим временима наше минуле прошлости. Зато нека буде слава и хвала и свака част и признање узорној српској жени и великој српској мајци.

Признајем да ме је јако изненадила жалба наше врле Српкиње, уважене јавне раднице, госпође др Богдановић, да се сме и може наћи ма ко од наших људи који не би свугде и на сваком месту указао достојну пажњу нашој жени, а нарочито мајци. Зар да нема уважења и обзира према свакој мајци, најслађем имену Србиновом, имену оне Српкиње која крвљу и патњом својом проноси и овековечава расу српску, расу пуну чојства и јунаштва?

Зато данас позивам све Србе да свугде и на сваком месту, у свакој прилици одликују својом дужном пажњом српску жену, а нарочито мајку, да јој учине све олакшице, да јој даду сву помоћ било на путу: у железници или броду, било у трамвају или јавном месту, а нарочито у свима државним установама у које дође својим потребама, потребама своје деце или одсутног мужа. У сваком нашем поступку морамо јој дати да осети колико је поштујемо и шта за нас значи српска мајка.

Особиту пажњу и заштиту свију нас заслужује она када је трудна, јер под својим српским грудима носи новог члана наше нације, носи Српче које треба да достојно попуни у будућности наше тако проређене редове. Исто тако ако је мати са нејаком децом помозите јој, олакшајте јој у свему њену тешку борбу не само за свој го живот већ и за оне невине црвиће око ње.

Срби, покажимо и себи и свакоме да смо велики и као људи и као хришћани и као народ. Укажимо дужну пажњу српској жени, српској мајци, јер је то питање наше, српске части и нашег будућег опстанка и величине.


31

ИСТОРИЈА

Радивоје - Рајо Бањичић

Рајо Бањичић је био образован, врло интелигентан. Иза њега је остало лепо сећање код Срба овог краја, и оно је полако

прерасло у легенду

ЉУБОМИР КЕРОВИЋ

Радивоје Рајо Бањичић је рођен 1919. године у Доњем Црњелову, од оца Цвијетина и мајке Јоке. Као син пореског службеника определио се за школовање и у Црњелову је завршио основну школу, а осмогодишњу гимназију у Бијељини 1939. године. Као ученик професора Срђана Бакајлића (каснијег идеолога Мајевичког четничког корпуса) и изузетног професора катихете Николе Мачкића (који ће касније 1941. године бити стрељан у Крагујевцу, јер није дозволио да му Немци стрељају цели разред а њега поштеде), Рајо Бањичић је усвојио трајне вредности српског православног бића.

У априлском рату је успео да избегне заробљавање и да не признавши капитулацију дође у своју Семберију. Тада су се већ јасно уочиле отворене геноцидне намере хрватске државе према Српском народу, и Рајо се определио за оружану борбу и отпор у свом родном крају, па је убрзо приступио организовању четничке групе коју је први окупио и водио сељак из Доњег Црњелова Драго Глигић. Захваљујући првенствено снази ове јединице спречено је знатније страдање Срба равне Семберије.

Ова четничка јединица, у почетку јачине управо чете, узела је учешће и у заједничком нападу одмазде на Корај 27. новембра 1941. године, без обзира на њен реалан допринос овом подухвату. Због одређених пропуста, али и због грешака руководства покрета, убрзо је ливкидиран Драго Глигић, а Рајо Бањичић је тада избегао ликвидацију захваљујући лукавству и изузетним способностима. Због изузетних особина и способности високо је уважан и код власти НДХ и код Немаца у Бијељини. Иако је био по годинама најмлађи од значајних четничких команданата, био је солидног образовања, углађених грађанских манира, а течно је говорио немачки језик, па су његови саборци од стране осталих често у шали називани свиленим четницима.

Резултати четничке борбе у заштити српског народа били су правно санкционисани мировним споразумом у Лопарама 30. маја 1942. године, чиме је практично призната српска слобода у четвороуглу Бијељина – Брчко – Тузла - Зворник, приближно оно што се данас зове регијом Семберије и Мајевице. Значајан допринос овоме је дао и


32

ИСТОРИЈА

Рајо Бањичић и тиме усташка нога практично није ни крочила у питома села равне Семберије.

Од погибије Драге Глигића, Рајо Бањичић је био командант батаљона и практично цели рат је био на овој дужности и полако је у свести народа, народној причи и легенди, нашао трајно место. Један од војних успеха Раје Бањичића десио се 10. октобра 1942. године незнатно након познатог пролаза партизанских јединица из Шековића за Срем. Тада су усташе под изговором чишћења терена од комуниста хтеле да уђу у села Семберије, на шта нису имали право по поменутом мировном уговору. Помислили су да су већ довољно јаки да наставе своја злодела по српских селима и тога 10. октобра усташе из Бијељине покушале су да уђу управо у Црњелово, највеће село Семберије и родно место Раје Бањичића. Рајини борци, иако мало изнанађени, заједно са брдским четницима који су ту били на одмору храбро су дочекали непријатеља, а у тој борби погинуо је 21 усташа, док је 13 било рањено, а четници су имали неупоредиво мање последица.

Сачуван је и објављен текст записника који је поводом овог инцидента и кршења примирја потписао командант Бијељинског четничког батаљона Рајо Бањичић и представник хрватске војске потпуковник Цвиљушац. Из овог документа преносимо речи Раје Бањичића које одсликавају лик и моралну величину овог младог српског команданта. Кад су му усташе затражиле да мимо примирја пропушта окупатора под изговором борбе против комуниста, Рајо изузетно дипломатски одговара: „Пристајем, али увек по претходном одобрењу Мајевичке четничке бригаде―. Међутим, када су усташе захтевале од команданта Бањичића да дају изјаву да неће са својим четничким постројбама напасти хрватску и немачку војску ако уђу у српска села, српски командант овако одговара: „Ни у ком случају не дозвољам вршење акција хрватске и немачке војске у српским селима.―

Када су непријатељи ултимативно затражили да он повуче своје четнике Семберије како би је непријатељ очистио, Бањичић је рекао речи достојне најузвишенијег српског ратничког кодекса: „Ни у ком случају не могу, нити смем напустити додељене ми положаје―. Ове речи неодољиво подсећају на легендарне речи хајдук Вељка: „Главу дајем, Крајину не дајем.―

Након овог састанка и преговора са непријатељем 12. октобра 1942. године Рајо Бањичић је успео да испослује да се стави на дневни ред питање потпуног повлачења из Семберије свих домобранских станица које су се налазиле у Вршанима, Драгаљевцу, Чађавици, Д. Црњелову, Дворовима, Трњацима, Балатуну и Рачи. Ваља напоменути да је овим догађајем усташка нога последњи пут крочила на тло овог дела Семберије.

Након овог Рајо је преузео одговорност за одбрану Срба у троуглу Сава - Дрина- Бијељина, дакле у рејону источно од пруге Бијељина - Рача где је деловао мимо сваке више команде најпознатији семберијски комита Страјко Калабић. Немци и усташе су морали да устукну пред овим заштитником Срба, командантом Рајом Бањичићем, а фотографије са оваквих преговора интерпретиране су од стране лажних патриота, камуфлираних антисрпских Титових следбеника, као тзв. сарадња са окупатором, као што је обична бесмислица и идеолошка флоскула бившег пропалог режима.

Рајо Бањичић је, дакле 1941. и 1942. године, иако тек са своје 23 године, уживао велики углед као глави заштитник Срба равне Семберије. Исто тако поштовање и респект је имао од стране непрајатеља, што се да видети из раније цитираног документа како се према њему са максималним уважавањем опходи један непријатељески потпуковник који је имао преко 50 година, и по годинама је могао бити отац Раји. Сећања учесника описаног догађаја од 10. октобра 1942. године говоре


33

ИСТОРИЈА

је тада било и више мртвих усташа од наведеног броја, а да су одлучујући допринос дали Бижићеви и Керовићеви четници и да се ту на одмарању задесио и познати Лекин командант батаљона Јово Радић.

Након ликвидације Ђуриног штаба на Малешевцима 28. новембра 1942. године, дошло је до одређеног пада у четничкој организацији у регији Семберије и Мајевице, па су партизани успели 1943. године да привремено постигну велике успехе ослободивши Угљевик, Јању и Бијељину. Овог пута су извукли поуке од фебруара 1942. године и времена тзв. левих скретања, и сада нису отворено испољавали антисрпске намере, тако да су знатно омасовили своје редове и консолидовали: организовали цивилну власт, течајеве за народ, школу за официре, покренули лист „Ослобођење―.

Четници су тек 1944. године схватили додатну опасност ситуације због реалне могућности да упадом трупа Црвене армије српски народ падне под ново својесврсно ропство, и тек тада су први пут спровели праву мобилизацију, тако да је тада настало неколико нових бригада које су оформиле Мајевички четнички корпус, под командом Леке Дамјановића. Организовани су и четнички органи власти са командантима села и срезова, али је све било доцкан, јер су велики креатори свестске политике српски народ већ били предали под власт комунизма.

На једном збору код цркве у Великој Обарској, по сећањима четника Стојана Николића из Љељенче, командант корпуса Леко Дамјановић ужем скупу поверљивих људи, када су га питали када ће крај рата и ко ће владати над српским народом, рекао је следеће: „Ако су Черчил, Рузвелт и Стаљин одлучили да Југославија припадне Западу и да се врати наш краљ, тада и да се сво ово лишће и трава претвори у партизане они не могу победити, а ако су великани одлучили да нас предају комунистима, тада да се сва трава и лишће претвори у четнике ми не можемо победити―.

Заслугом Раје Бањичића све време рата српски народ равне Семберије био је у великој мери заштићен од непријатеља и спречено је његово уништење. Крајем 1944. године лично генерал Дража Михаиловић је стигао у Семберију и имао је штаб једно време у кући Станћчића у Дворовима, а врло често се у његовом друштву налазио и Раја Бањичић. Рајо је тада био четнички командант Бијељинског среза, по сачуваном документу од 19. августа 1944. године.

Дража је тада имао контакте и са муслиманским представницима од којих му се најшише био додворио Мухамед – бег - Прељубовић. Овде у Семберији се концентрисала последњи пут највећа четничка војска од око 20.000 бораца и пошла је у сусрет савезницима, тј. у одступање преко Неретве. Ситуација је била безизлазна и онаква када Србин рађе бира витешку смрт и Царство небеско него ропство. Након два месеца тешких борби (2. април - 15. мај) са неколико десетина победничких битака полако је ова четничка војска истрајавала до смрти у својој борби за „Крст часни и слободу златну―.

По сећањима четника Боре Ивковића који се налазио у овом невероватном походу, негде између Травника и Фојнице, погинуо је командант Бијељинског среза, његов отац Саво Ивковић као и многи знаменити Срби и домаћини бијељинског краја. Међутим, ипак су Рајо Бањичић и Леко Дамјановић успели да преживе ову страшну српску голготу и да се врате у своју Семберију.

У једној оваквој сложеној ситуацији Рајо Бањичић се показао као најдоследнији од свих команданата Семберије. Још након погибије Страјка Калабића 3. октобра 1942. године и убиства Драге Глигића (рођен 1910. г. у засеоку Грабици у Доњем Црњелову) средином октобра 1942. године, Рајо Бањичић је од тог времена био водећа личност четничког покрета Семберије, а иако је касније именован на нове и више дужности увек се ослањао на оружану


34

ИСТОРИЈА

снагу 2. батаљона, касније Друге Растовићеве бригаде.

Рајо Бањичић је био један од шесторо браће, и када су му понудили да командује четницима овог краја пристао је, и за пример је мобилисао сву своју браћу (свакако, сем најмлађег Јове који је био 1934. годиште) и сви су дали велики допринос у четницима. Њих три брата Бањичића су погинули, сви након завршетка Другог светског рата. Након Рајине погибије 9. августа 1945. године, ухапшени брат му Милан је од теренаца Озне код куће изведен и сурово измасакриран, а 18. фебруара 1947. године погинуо је у Бродачком лугу и најстарији брат Драго. Том приликом је њих седморо ликвидирано; Драго, Тришо Гаврић, Мићо Панић, Станко Кевић, Милан Јакшић, Петар Нешковић и Цица Николић. Злочин је извршен пред зградом општине у Бијељини.

Дана 9. августа 1945. године, предвече, на Мајевици, под Дебелом липом, на месту званом Рупањ, убијен је Рајо Бањичић и његов командант Стеван Дамјановић Леко.

Непосредно пре погибије Бањичић и Дамјановић су се крили у шумама Саве и тражили згодну прилику да успоставе везу са војводом Радивојем Керовићем. Када су, коначно преко неких јатака, успели да ступе у контакт са војводиним четницима и да се пребаце на Мајевицу, смислили су план, по којем је требало да се пребаце даље на југ, са другим четничким групама, са крајњем циљем да се докопају Грчке. Комунисти су већ држали власт по градовима и већим местима, притом контролишући главне саобраћајнице, па је пребацивање ишло јако тешко.

Када су се опремили храном и другим стварима неопходним за пут, Леко и Бањичић су кренули у пратњи самог војводе Керовића и групе његових пратилаца пут заказаног места, где је требало да их преузме чувени четник Милош Еркић, са свим људима и спроведе даље, до следеће везе. Бекство Дамјановића и Бањичића је било

разрађано до најситнијих детаља и у њега је било укључено велики број људи, од којих је нажалост, јако мали број преживео рат, те је тако остало свега неколико сведока целог догађаја.

Приликом издвајања групе која је требала да отпрати Леку и Рају до следеће везе, губи се сваки траг овој двојици четничких команданата. Сведочења неколико преживелих учесника су противречна, без правог сазнања о погибији српских јунака, и до данашњег дана смо остали ускраћени за истину.

Сигурно је да су Лека и Рајо тада убијени, премда тела никада нису пронађена, јер су после погибије бачена у једну дубоку, неприступачну вододерину (у близини села Патраш). Једна кост је, после много година, пронађена на том месту, али никада није поуздано утврђено да ли је припадала некоме од убијених. Постоји могућност да су их растргле дивље звери, али није искључено ни да их је, касније неко трајно пренео и сахранио на другом месту.

Рајо Бањичић је био образован, врло интелигентан, елегантан, увек свеже избријан, ошишан и увек у испегланој униформи. Остао је до краја свог земног живота неожењен. Иза њега је остало лепо сећање код Срба овог краја, и оно је полако прерасло у легенду. Данас у Бијељини улица која води његовом родном селу носи његово име.

Рајп Баоичић са Дражпм


35

АНАЛИЗА

Србија земља спорта и забаве

Гуча је некада била национални а данас је интернационални фестивал. Наравно, добро је да са нашом аутентичном културом

буду упознати и други, али није добро што је одржана у време поста

СЛОБОДАН ЕРИЋ, главни и одговорни уредник листа „ГЕОПОЛИТИКА“

Судећи по догађајима на спортским борилиштима и забавним манифестацијама неко са стране и неупућен би могао донети закључак да је Србија успешна и срећна земља. На жалост није тако. Земља пролази кроз можда најтежу кризу у својој новијој историји. Србија је изложена великим притисцима да након одлуке Међународног суда правде у Хагу прекине легитимну борбу за Косово и Метохију и да фактички прихвати као свршену ствар насилну сецесију своје јужне покрајине. Посебно је тешко стање у економији: буџет се последњих година превасходно пуни приходима од распродаје имовине домаћих привредних и инфраструктурних капацитета, страних зајмова и пореза. Дугорочно гледано то државу води само у једном правцу а то је банкрот. Индустрија је одавно на коленима, али сада прети опасност и јединој привредној грани која скоро једина остварује суфицит у спољнотрговинској размени – пољопривреди. У позадини могуће продаје Делте - највећег трговинског ланца у земљи - крију се намере појединих западних компаније да успоставе контролу над прометом хране и прехрамбених производа у Србији. Продаја највећег трговинског ланца у Србији представља директну претњу домаћим произвођачима. Уколико нови власник уместо српских на рафове Делтиних супермаркета буде стављао пре свега робе страног порекла то ће аутоматски проузроковати процес гашења домаће производње. Али нико о овим питањима и проблемима, који имају стратешки значај за економију ове земље, не расправља ни у држави ни у

медијима. Највећи број штампаних и електронских медија у Србији је, између осталог, и због тога купљен; да се народ уместо питања која су од суштинског значаја, бави баналним и испразним дијалозима из „Фарме― и „Великог брата―. Мора се једино признати, независно од асоцијација на Орвела, да је име „Фарма―, можда несвесно, али суштински добро одабрано, јер ова емисија, и учеснике и гледаоце заиста, уместо ка Небеском води ка животињском царству. Док су суверенитет и територијални интегритет земље најозбиљније нападнути, за то време у Србији - као што каже Бора Ђорђевић у песми „Баба Јула―: „Док по земљи свашта раде на те-ве-у лимунаде― - спорт и забава. Заиста многи наши спортисти су примерени младићи и девојке, добре патриоте, и њихови успеси представљају несумњиву промоцију земље у иностранству. Али не може да сваки телевизијски дневник у овој земљи почиње у најави шта су тог дана урадили Новак Ђоковић, Јелена Јанковић и Ана Ивановић. Није то најважнија ствар за ову земљу. Многи млади и стари гледају до зоре преносе са светских тениских турнира. Пошто ништа не раде. Јесте важно, али не и најважније, да српски фудбалски првак победи домаћина у Бриселу, седишту ЕУ. Али, част момцима и тренеру, и то је остварено уз директну Божију интервенцију. Како другачије објаснити да су тројица од укупно пет професионалних играча Андерлехта приликом извођење пенала подигли лопту 6-7 метара увис као да су гађали оквир рагби а не фудбалског кола. Али ми на жалост ни видимо и не слушамо Божије знаке и опомене. За ЕXIT, који


36

АНАЛИЗА-ПОЕЗИЈА

као и друге велике фестивале, дотира држава и где се међу окупљеном младом популацијом дистрибуира огромна количина наркотика, само ћу рећи да није излаз.

Гуча је некада била национални а данас је интернационални фестивал. Наравно, добро је да са нашом аутентичном културом буду упознати и други, али није добро што је овогодишњи фестивал одржан у време поста. Црква је деценијама водила тешку борбу да се Сабор трубача помери пре Госпојинског поста. Тек је успела после 2000. године, захваљујући тадашњем председнику Општине Лучани Радовану Илићу, који је, то треба истаћи јер није типично, дошао из Демократске странке. Из тешко схватљивих разлога ове године је направљен корак уназад и фестивал у Гучи, као и Beer fest, одржани су у време поста. У туристичким водичима Европе Београд је означен као најбоље место за целовечерњу забаву.

Да резимирам: спортске победе које су само игра, постале су нека врста компензације за поразе који су стварни. А забава замена за реалност односно жалост, јер стање нације јесте жалосно. Даклe драга браћо, да се забавимо, боље рећи позабавимо пре свега нашим јадом, стањем нације и стањем сваког од нас. Није овде проблем само власти – и није овај текст уперен само против званичног естаблишмента - него и опозиције и читавог нашeг народа. Значи да се потрудимо колико можемо, да се покајемо, да мењамо себе набоље а тако и стање у нашој држави. Стога на крају све читаоце драгог ми „Гласа са Цера― поздрављам речима светог владике Николаја: „Остајте ми браћо здраво и чините што је Богу право, мир и радост по Србији нека буја, нек се свуда чује Алилуја!―

Југославија полако али сигурно пропада, то ми се врло допада,

помоћу масона је кројена, пламеном звездом дојена,

умршавила је уместо да је гојена, јер је накарадно скројена.

Два – три пута јадна шивена,

једва жива остала, боље да је на порођају умрла, Србија би великом постала.

У такозваној тамници народа

Југославији, Срби се ни накашљати нису смели кад су

хтели. Док су други ведрили и облачили

над Србијом су и небо били замрачили, да ни молитве Богу нису смелe тећи.

Нови српски босови од многобожачких

богова бејаху злобни и већи, ал‗ то се дуго није смело рећи. Ослободити Србе од живота

желе да ослободе разне мутиводе.

Тамница

српског народа

ПРОТОЈЕРЕЈ МАРЈАН КНЕЖЕВИЋ


37

КУЛТУРА

БУДИМИР КОКОТОВИЋ

Жанка Стокић-легендарна глумица (1)

Несумњиво једна од највећих српских драмских уметница је Жанка Стокић. О њеном маестралном раду и таленту писано је много, али засигурно најбољи опис њене личности долази из пера позоришног критичара Душана Крунића: „Она је заносила и односила са собом у свеполетном одушевљењу и глумце на позорници и гледаоце у гледалишту. Њен незаборавни смех продоран и силан, ведар и звонак пробијао је зидове позоришта и разлегао се даље улицама града.―

Нашим читаоцима кроз овај фељтон желимо да предочимо причу о неправедно заборављеној српској глумици.

Детињство и почетак каријере

Жанка Стокић (право име Живана) је рођена 24 јануара 1887. године у Великом Градишту од оца Богосава и мајке Јулке. Отац јој је по професији био лекар, али је недуго после Жанкиног рођења преминуо. Њена мајка Јулка се након тога преудала за свештеника Александра Николајевића, познатијег као поп Санда из села Раброва код Позаревца. У Раброву је Жанка провела најлепше дане свог детињства и ишла у школу. О детињству је Жанка касније у једном интервјуу рекла: „Волела сам да се пењем на дрвеће и да вадим птичија гнезда. Била сам страховито несташна... Када сам пошла у школу јако ме је занимало. Била сам амбициозна. Када не могу да научим брзо лекцију ја се бијем у главу и плачем.―

По завршетку четвртог разреда умире јој мајка Јулка после тешке болести, са само 28 година. Сахрањена је на сеоском гробљу. Жанка јој је касније подигла споменик.

У Раброву је остала још годину дана, а са непуних петнест година одлази у Зајечар, код ујака. Нимало одушевљен њеним присуством ујак је силом удаје за једног зајечарског кројача. Жанка у Зајечару упознаје глумачку путујућу групу и понесена талентом успева да се запосли у њој, али је муж враћа кући. Пошто је муж константно физички малтретирао у заштиту је узима глумац Аца Гавриловић, после чега она постаје стални члан путујуће позоришне групе. Премијерно је наступила у ов0м позоришту 1902. године у представи „Брачне ноћи―. По распаду ове позоришне групе са неколицином колега обилази војвођанске, славонске и босанске вароши. У Вараждину остварује своју прву велику улогу у престави „Нада― играјући удовицу. Била је члан неколико позоришних група до 1907. године када добија посао у осјечком позоришту. Ту је примећује управник Народног позоришта у Београду Милан Грол и одушевљен њеним наступом нуди јој да постане глумица у Народном позоришту. Она то прихвата и после месец дана прелази у Београд. Тада наступа период њене највеће славе.


Она је заносила и односила са собом у свеполетном одушевљењу и глумце на позорници

и гледаоце у гледалишту


38

КУЛТУРА

ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ

У тешком ратном времену већина људи песму није схватала као причу о јунаку који се бори на далеком фронту већ о девојци чија љубав надилази

све препреке, али у исто време из свег срца воли своју земљу

Каћуша-историја једне песме

Унутрашопст трезпра НБС

Сигурно једна од најпознатијих руских песама је „Каћуша―. Ипак, иако је скоро сваком Србину позната њена мелодија и текст, ретко ко зна шта је она у ствари и како је настала. Најчешће се повезује са вишецевним ракетним лансерима Црвене армије, па чак неки мисле да песма говори о овом оружју. Истина је на сасвим другој страни. „Каћуша― је дирљива љубавна песма, као и родољубиви израз руске душе.

Песма је настала 1938. године, а њен композитор је био Матвеј Влантер. Текст је написао Михаил Исаковски. Први пут ју је отпевала чувена руска певачица Лидија Русланова.

Песма је постала изузетно популарна у току Другог светског рата, поставши не само хит, већ друштвени феномен. У тешком ратном времену већина људи песму није схватала као причу о јунаку који се бори на далеком фронту, већ о девојци чија љубав надилази све препреке, али у исто време из свег срца воли своју земљу. По записима историчара руски војници су се током крвавих борби често храбрили певањем ове песме у којој се садржала суштина њихове борбе. Каћуша је у ствари деминутив надимка Катја, који долази од руског женског имена Екатерина. Постоји неколико теорија ко је девојка Каћуша. Највероватније је то била велика љубав аутора текста песме.

-Приликом првог извођења песме отпевана је три пута на бис.

-У селу Глотовка у Русији, у родном селу Михала Исаковског, аутора текста песме постоји јединствени музеј „Каћуша―.

-У свету постоји неколико верзија ове песме. Она је у Италији „Катарина―, док је у Израелу „Каћа―.

-У ориганалној верзији песме постоји још једна строфа али се веома ретко изводи.

-У току Другог светског рата песми је додата једна строфа у којој се велича руско јунаштво, али је та строфа после рата избачена.

-Мелодија песме је веома слична са опером „Мавра― Игора Стравинског.

Расцветале јабуке и крушке, развила се магла над реком. Излазила на обалу Каћуша,

На високу обалу, на стрмину.

Излазила, песму запевала, о степском, сињем орлу, о оном, кога је волела,

о оном, чија је писма чувала.

Ој, ти песмо, девојачка песмо, ти лети за јасним сунцем,

и борцу на далекој граници, од Каћуше пренеси поздрав.

Нек' се сети девојке обичне, Нек' послуша, како она пева,

нек' земљу чува родну, а љубав ће Каћуша сачувати.

Превод песме

Занимљивости о песми

-По песми је названо најубојитије оружје Црвене армије.


39

ПОЕЗИЈА

Легенда о глувонемој

МИЛЕТА ЈАКШИЋ

Данас је прошла покрај мене... Куд год се она макне, крочи, Прате је деца — људи, жене

Траже да виде њене очи Где ћуте Божје тајне—

Очи дубоке, сјајне Што тако чудно гледе...

Косе јој давно седе...

* **

Лето је. Жега, Када се зноји

И у хлад бега— Али на гумну вршај стоји!

Сви су на послу — жетвено доба— А она, мала — грозд у руци—

Седи и гроздић боба.

Кад изненада, вијор... Када му коло до ње стиже

Заигра се, заврти, Дохвати дете и диже Па га у свом вртлогу Понесе горе Богу...

Сви стоје бледи

Од страха— Свако задивљен гледи Где се далеко у висини

Бели ко мало клупче праха... После се вијор спусти Ко меко, бело крило

И опет дете метне На место где је било.

То беше давно ал од тада

Мисли се она Божје тајне знаде, Људма би хтела да их преда:

Уста јој често речи траже. Али не може ништ да каже—

Не може — Бог јој не да... И мене самог језа хвата

Кад видим очи њене сетне, Дубоке, загонетне.

Чекај ме

КОНСТАНТИН СИМОНОВ

Чекај ме, и ја ћу сигурно доћи само ме чекај дуго.

Чекај ме и када жуте кише ноћи испуне тугом.

Чекај и када врућине запеку, и када мећава брише,

чекај и када друге нико не буде чекао више.

Чекај и када писма престану стизати издалека,

чекај и када чекање дојади свакоме који чека.

Чекај ме, и ја ћу сигурно доћи.

Не слушај кад ти кажу како је време да заборавиш

и да те наде лажу. Нек поверују и син и мати

да више не постојим, нека се тако уморе чекати

и сви другови моји, и горко вино за моју душу

нек пију код огњишта. Чекај.

И немој сести с њима, и немој пити ништа.

Чекај ме, и ја ћу сигурно доћи,

све смрти ме убити неће. Нек рекне ко ме чекао није:

Тај је имао среће! Ко чекати не зна, тај неће схватити

нити ће знати други да си ме спасила ти једина

чекањем својим дугим. Нас двоје само знаћемо како

преживех ватру клету, — напросто, ти си чекати знала

као нико на свету.


40

АКТУЕЛНОСТИ

Прослава славе храма Св. цара Николаја

ПАНТЕЛИЈА ПЕТРОВИЋ

Кроз сједињење са Богом победиће се зло овога света. Зло које је немилосрдно убило Св. Цара Николаја и његову породицу, као и Дражу

Михаиловића и његове саборце

На дан славе храма Св. Цара Николаја 4/17. јула у Духовно-националном центру одржан је акатист Св. Царској породици и парастос генералу Драгољубу-Дражи Михаиловићу. Парастосу је присуствовао велики број верника и сарадника нашега Центра. Молитвословља је одслужио јереј Ратибор Петровић.

служити као место где ће човек моћи најближе да се сједини са Богом у Св. чаши причешћа. Кроз сједињење са Богом победиће се зло овога света. Зло које је немилосрдно убило Св. Цара Николаја и његову породицу, као и Дражу Михаиловића и његове саборце. Бог види у каквом времену ми живимо и сигурно ће нас наградити за ове мале подвиге које чинимо. Наш народ је нажалост данас верски 'неписмен', он не схвата своју веру. Сви ми се морамо оправославити, уздићи изнад колотечине садашњег друштва. Како? Једнино искреним следовањем светосавском путу. То је и мисија овога храма! Данас смо се ми браћо помолили да се Дражи Михаиловићу и његовим саборцима опросте сви грехове, а надамо се да ће тако и млађи молити за нас. Срећна Вам слава храма и да је још много година славимо. Бог вас благословио.―

Он је у својој беседи рекао следеће: „Данас смо учинили помен генералу Драгољубу-Дражи Михаиловићу и његовим саборцима који су знали шта је истина и свим срцем су тежили њој. Управо због тога они су пострадили од оне зле сатанске руке која и дан-данас не желе добро никоме. Ово је наш мали допринос да се сетимо тих наших великана који нису схваћени тада, а бојим се ни данас. Међутим не треба посустати. Покушајмо да ми будемо ти који мењају и спашавају свет. Овај храм који се гради у славу Св. цара Николаја Романова ће

Више фотографија са наше славе погледајте на интернет сајту: www.glassacera.wordpress.com


41

АКТУЕЛНОСТИ-ОГЛАСИ

Дан сећања на оца Митрофана Матића

ГЛАС СА ЦЕРА-КРЕАТИВНИ ТИМ

У организацији Свете обитељи манастира Чокешине и Духовно-националног центра одржан је трећи Дан сећања на оца Митрофана Матића, 11. августа текуће године у манастиру Чокешина. Парастос за покој душе оцу Митрофану су служили протојереј-ставрофор Срећко Радосављевић и јереј Ратибор Петровић.

Актуелне вести

Орден Св. владике Николаја уручен Бори Карапанџићу

Један од највећих емигрантских писаца и историчара Боривоје Карапанџић добитник је ордена Св. владике Николаја, епархије Шабачке. У грамати која се добија уз овај орден пише: „Господину Боривоју Карапанџићу, за све што је учинио и чини за Светосавску цркву и свој род, као и за љубав и поштовање према Св. владици Николају.― Великом пријатељу и сараднику нашега Центра и часописа честитамо на овом изузетном признању. Наш Центар на интернету

Подсећамо све наше читаоце да све информације о Духовно-националном центру можете пронаћи на интернет сајту: www.romanovi–srbija.org.rs. Сајт се редовно ажурира па све информације из живота нашега Центра можете добити благовремено.


42

АКТУЕЛНОСТИ

Пoзив на претплату

Реаговања Наградна игра

Поводом уласка у трећу годину излажења „Гласа са Цера― одлучили смо да наставимо наградну игру. Први читалац штампаног и електронског издања, који 1. октобра од 12 часова одговори на наградно питање добиће комплет издања нашега центра (Народни монах и Милан Недић-Српска мајка), док ће други добити годишњу претплату на „Глас са Цера―.

Наградно питање гласи: Како се звао син Св. цара Николаја? Одговор, ваше име, презиме и адресу можете послати на е-mail: [email protected]

Добитници из прошлог броја су: -Радомир Ракић, Београд -Милица Ристић, Београд Имена добитника ћемо објавити у наредном броју. Срећно!

© Духовно-национални центар, издавачко-информативна делатност www.romanovi-srbija.org.rs

?

На интернет порталу нашега часописа: www.glassacera.wordpress.com постоји опција коментарисања текстова. У сваком броју објављиваћемо неколико коментара.

Исповести штићеника... (број 16): Као мајка тешког наркомана могу вам потврдити да је ово апсолутно тачно и правилно. Хвала вам на храбрости да ово напишете. Милена К. On line живљење (број 16): У данашњем времену сви говоре о неким великим проблемима и темама. Најчешће они нису у нашој моћи и не можемо да их решимо. Проблем треба решавати кренувши од себе, а никад од других. Јелена

Поштовани читаоци позивамо Вас да се претплатите на часопис „Глас са Цера―. Цена појединачког примерка је 80 динара, док је годишња претплата 600 динара (са поштарином). Молимо вас пошто уплатите претплату (пример за уплатницу је испод), да нас обавестите телефоном на број 015/849-268, или мејлом на: [email protected].

Ваше име, презиме и адреса

Претплата на „Глас са Цера“

Часопис „Глас са Цера“

250-1310011231530-58

600

У прошлом броју је грешком у наслову интервјуа уместо чина монах написано јеромонах Николај Микић. Монаху Николају и читаоцима се извињавамо.

http://www.glassacera.wordpress.com/

Глас са Цера 17 броj

Documents