Глас са Цера 21 броj

Адреса: Часопис „Глас са Цера“

Јошева под Цером 15308 Србија

Главни и одговорни уредник:

Пантелија Петровић

Заменик главног уредника: Владимир Петровић

Оперативни уредник:

Милан Старчевић

Редакција: Антоније Ђурић Слободан Ерић

Славица Станисављевић Зоран Петровић

Будимир Кокотовић Милка Павловић

Техничка припрема и дизајн: Глас са Цера-креативни тим

E-mail:

[email protected]

Интернет презентација: www.glassacera.wordpress.com

Tелефони:

Редакција: 015/849-268 Европа: +41795411507

Дистрибуција и маркетинг:

062/979-9707

Штампа: „Скрипта штампарија“

Београд

У ОВОМ БРОЈУ:

29

У другом делу фељтона о Хортијевској рацији обелодањају се подаци о Новосадском геноциду

22

Емигрантски публициста Боривоје Карапанџић осветљава животни пут оца Митрофана Хиландарца

14

Познати писац Антоније Ђурић у свом чланку пише о две занимљива догађаја из живота владике Николаја и аве Јустина

3

У теми броја доносимо низ ексклузивних текстова који из различитих углова показају суштину равногорства

2

У уводнику главног уредника говори се о идеалу слободе Драже Михаиловића и како треба да се сећамо овог великана

УВОДНИК:

ТЕМА БРОЈА:

ДУХОВНОСТ:

ИСТОРИЈА:

34

Глумица Соња Колачарић говори о данашњем стању у култури, свом животу и православљу

КУЛТУРА:

12 Годишњице 16 Где се изгубила култура? 18 Ваздух 20 Гајење биља (2)

25 Богородица Бездинска 27 Војевање 28 Боривоје Карапанџић 32 Руски дом 36 Ноћ историје и уметности 37 Филмска критика 38 Александар Солжењицин Васко Попа Љиљана Вељковић 39 Индустрија за Србчиће 41 Гуска трачарица 42 Актуелности

НАСЛОВНА СТРАНА: Место убиства генерала

Драгољуба Михаиловића

КПЛУМНА

ЗДРАВЉЕ

ДРУЩТВП

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 271.2:061 (497 . 11) ГЛАС са Цера : часопис за духовни и национални препород / главни и одговорни уредник Пантелија Петровић. – 2009, бр. 5 (1. јануар)- . – Јадранска Лешница (Јошева бб) : Духовно-национални центар „Свети владика Николај“, 2009- (Београд : Скрипта штампарија) Месечно ISSN 1821-0317= Глас са Цера COBISS.SR-ID 154412812

ДРУШТВО:

ЗДРАВЉЕ

Текстови не представљају обавезно став редакције

Следећи број излази средином месеца јула

ДУХПВНПСТ

IN MEMORIAM

ДУХПВНПСТ

Т

ИСТПРИЈА

ППЕЗИЈА

За сва питања о претплати и

дистрибуцији обратите се на наше телефоне

или е-mail

АКТУЕЛНП

КУЛТУРА

АНАЛИЗА

ПРИША

КУЛТУРА

mailto:[email protected]

http://www.glassacera.wordpress.com/

ГЛАС СА ЦЕРА/БРОЈ 21/МАЈ 2011/

2

УВОДНИК

ПАНТЕЛИЈА ПЕТРПВИЋ, главни и одговорни уредник

Памти Србијо, и покај се

Седамдесет година је прошло од када је српски народ подигао барјак слободе. Слободу Србинову напали су тада фашисти, комунисти, криминалци, профитери, усташе и Арбанаси. Мало је тада било смелих, спремних да бране и одбране најскупљу српску реч - Слободу о којој сатка дивне речи родољуб наш, Антоније Ђурић.

Драгољуб-Дража Михаиловић у народу назван Чича хтео је и знао како се то чини и како се брани слобода. Али како то често бива на овом свету, против таквих се непријатељи удруже да би сломили њихову идеју и слободу. Свим средствима трудили су се да и чак после његове смрти његов рад оцрне.

Дража је дигао устанак трећи пут у српској историји. Нисмо га препознали. Убили смо га, а пустили Вараву разбојника. Тад су ћутали и народ, и официри, и интелектуалци, и првосвештеници. Знало се да ћемо несрећу дочекати.

Седам деценија после, исти нам непријатељи исто раде, опет удружени и опет прогоне и хапсе, убијају и укидају слободе. И опет ћуте народ, официри, интелектуалци и првосвештеници. И знамо да ћемо несрећу дочекати.

Ми који знамо епопеју синова слободе дужни смо да се сећамо и сведочимо другима истину о њима, ако не зарад нас онда зарад наших потомака.

Сећање на ове великане је окосница деловања нашега Центра. У храму Светог цара Николаја ће се свакодневно читати молитве за покој њихових напаћених душа. Такође увек ћемо се трудити да у потпуности осветламо њихово историјско деловање.

Памти Србијо, децу из утробе твоје, коју си на Голготу послала, памти и

покај се док те још има

За Петровдан ове године наш Центар ће заједно са великим бројем поштовалаца дела Драже Михаиловића постављањем плоче на планини Цер обележити место са којег је кренуо устанак у Западној Србији под командом великог Драгослава Рачића.

У овом броју листа имате прилику да прочитате низ до сада непознатих тектова који бацају потпуно ново светло на рад Драже Михаиловића. Књижевница Ребека Вест позната у целом свету по свом великом таленту и раду посветила је неколико редова мученичком Дражином животу. Велики српски песник и родољуб Јован Дучић, прогањан и цензурисан од стране комуниста, осветљава историјску улогу равногорског покрета. Највећи Србин, после Светог Саве, Свети владика Николај у до сада мање познатом писму премијеру Велике Британије Винстону Черчилу описује Дражине духовне карактеристике.

Нека овај број „Гласа са Цера“ буде уместо свећа воштаница упаљених за покој Драгољуба Михаиловића-Чиче, његових сабораца и свих оних који живот положише на олтар отаџбине.

А ти Србијо, памти децу из утробе твоје, коју си на Голготу послала, памти и покај се док те још има.


3

ТЕМА БРОЈА

Пред новим видиком

ЈПВАН ДУШИЋ

Српски народ се овога момента налази на једном историјском раскршћу на ком се налазио свега три пута: за време Немање и Светог Саве, за време кнеза Михаила и Гарашанина, за време старог краља Петра и Пашића. Данас је моменат историјски, а не политички, дан када Дража, Богом послани вођа, пред српским народом иде као огњени стуб пред Мојсејем да изведе народ из пустиње; почетак новог столећа где од почетка његовог зависи цео остали пут којим је један народ кренуо. Ако српски народ буде ових месеци изабрао странпутицу место пута и ушао у моралну заблуду и историјску неистину, онда ће он на том путу погубити и оно што му је још мало остало да изгуби. Историјски моменат решавају историјске личности, значи људи са великом визијом о стварностима једног народа, људи од дубоког инстинкта националног, колико и генија људског, прави као копље бачено у простор, некомпромисни, осведочени, јачи и од својих разлога, осветљени као сунцем оним што их испуњава и загрејава.

Двадесет година после његове смрти, Дража Михаиловић остаје и даље незамагљен у слави заштитника слободе против фашистичког терора а и истовремено комунистичког терора. У њему није било ни труна слабости још мање горчине. Није ми познат ни један случај да се светио онима који су га издали.

И тада, пре двадесет година ја сам знала да је он био невин упркос оптужби против њега, да би касније стекла још више доказа његове невиности. Кад су га напустили, извршили су злочин издаје који, као и сви други злочини, није донео много користи извршиоцима.

Волела сам српски народ и пре рата, али га волим све више и више како године пролазе; и одајем му признање јер сам увидела да хероју кога сте ви дали историји ни до данас још нема равна“.

Херој коме нема равног

РЕБЕКА ВЕСТ

ЕКСКЛУЗИВНО!

Један од највећих српских писаца Јован Дучић је о генералу Драгољубу Михаиловићу и равногорској борби 1941. изрекао ове мисли:

Ребека Вест, чувена енглеска књижевница у поруци Србима у Лондону, 8. јула 1966. године.

Њена најзначајнија књига је „Црно јагње и сиво соко“ у којoj је са пуно љубави описала пределе и људе краљевине Југославије. Ова књига је изазвала позитивне реакције у целом свету, а и у исто време упознала светску јавност са нашим народом.

Поводом седамдесет година од подизања устанка на Равној Гори под командом генерала Драгољуба Михаиловића тема овог броја је посвећена Равногорској борби и херојству које су наши преци показали. Схватајући да многи ни дан-данас не схватају суштину равногорства доносимо текстове који из другог угла осветљавају део наше историје на коју би сви ми требали да будемо поносни.


4

ТЕМА БРОЈА

Рат је на крају. Ослобођење наше земље и Балкана опште је питање дана. У овим завршним данима Равногорски покрет треба да одигра историјску и судбоносну улогу за будућност нашег народа. Сада наша улога треба да крунише наше дуге и тешке трогодишње борбе са нашим непријатељима. Овај последњи и најзначајнији задатак извршићемо само ако будемо од најнижег до највишег до крајњости и свесно дисциплиновани. Само овако извршићемо велику националну мисију за краља и отаџбину. Врховна команда и Национални комитет у отаџбини чврсто држе ситуацију и судбину земље у својим рукама. У то нека буде свако убеђен и нек у ово не сумња. Старешине и борци, грађани и грађанке морају бити високо свесни своје велике улоге и своје велике историјске одговорности. Све националне снаге биће искоришћене по општем плану, ред и мир мора бити свуда заведен. Безвлашће, пљачке, убијање без суда по цени смртних казни биће спречени.

Знајте да непријатељска пропаганда журно ради да унесе пометњу у наше редове и међу наше људе. Не верујте и спречавајте ширење лажних вести. Ово је порука која вам се упућује и која се придржавајте у интересу сами себе, српског народа и отаџбине. Будите свесни момената који долази и не подајте се пропаганди оних који желе да нас гурну у већу беду и несрећу. С вером у Бога за краља и отаџбину!

који желе да нас гурну у већу беду и несрећу.

С вером у Бога за краља и отаџбину!

Извор: АВИИ, К – 110; 41/1

ГЕНЕРАЛ ДРАГПЉУБ МИХАИЛПВИЋ

Порука Драже Михаиловића Поцерцима Безвлашће, пљачке, убијање без суда по цени смртних казни биће

спречени. Знајте да непријатељска пропаганда журно ради да унесе пометњу у наше редове и међу наше људе

ЕКСКЛУЗИВНО!

Чича Дражи

ДАНИЦА ЖИВКПВИЋ

Кућа милог чича Драже јесте Равна Гора, која буди чича Дражу, кад свиће зора. Да са својим четницима у бој љути крене, и слободу да донесе, а ропство да смене. Петокраку да погази, круна да заблиста, па да српска краљевина буде к`о пре иста. Краљ и династија Србијом да влада, то је, Срби и Српкиње, чича Драже нада. Прослављамо чича Дражу и четнике с њиме, своје боле, своје јаде, ми блажимо тиме. Слава тебу, чича Дражо, слава твојим четницима! Ви сте увек, док живимо, у српским срцима.


5

ТЕМА БРОЈА

Хајдуци: Србин се доселио на ово парче лепе земље још пре хиљаду и пет стотина година. Населио се и убрзо заволио ову груду. Од тада па до данашњег дана, најузвишенији и најсветлији идеал био му је: слобода и отаџбина. Свакоме од нас, били у Београду или Медведнику, дубоко је урезана у душу и срце, жарка, чиста и велика љубав за родну груду. За ту земљу где смо први пут сазнали за овај свет, све нас везује нежна љубав мајчина, успомене из најраније младости и гробови прађедова. Свако дрво, сваки завичајни камен, шумски пропланак и бистри планински поток, милији су нам од свега на свету. Да би се могао одржати на овом вољном пољу, а Србин је кроз векове морао водити дугу, тешку и крваву борбу са разним непријатељима. Они му нису дали да живи у слободи и миру и да се слободно развија, већ су га нападали и уништавали. Морао се борити. Често је у тим одбрамбеним борбама доживљао војничке поразе, али духовни пораз није никада доживео. Наша историја и наша традиција, пружају нам небројане примере за то. Ти примери ће нас увек учити како се живи и гине за опстанак и народне идеале.

Некада је, у прошлости, највећи непријатељ био Турчин. Повесница није забележила већих зулума. Много крви се пролило, а највеће крвопролиће је било на Косову. Ту су наши преци, сви до једног изгинули, за српско име и народност. После њихове погибије пали смо у петовековно ропство.

једног изгинули, за српско име и народност. После њихове погибије пали смо у петовековно ропство. Пет стотина година трунили смо по турским тамницама: ланци на рукама, окови на ногама. Али српски дух није посрнуо: хришћанска вера, народна песма и гусле јаворове, бодриле су нас, и биле не заборавите, једини заштитници рода и имена. Ђурђевдан је био хајдучки састанак. Зборно место манастири и планине. Тога дана састајали су се осветници по шумама, да запевају по коју песму, заиграју коло уз фрулу и да се договоре о даљој борби и заштити српске нејачи. Спуштали су се после тога у села и на друмове, да сусрећу и кољу Турке и потурице. Њих се наш народ и данас са дивљењем и поносом сећа. Имали кога међу вама да не зна за старца Вујадина и његова два сина, за Новака и Радивоја, за гору Романију, дете Грујицу, Сењанина Ива из Српске Далмације, Хајдук Станка из богате Мачве, Зеку Буљубашу и његове голаће, Хајдук Вељка из Крајине, Карађорђа из Шумадије, Илију Бирчанина испод Медведника, Петра Мркољића и војводу Вука. Све су то имена о којима нам је бака у дуге зимске вечери, крај топла огњишта причала, о којима смо као ђачићи срицали. Пред њиховим патриотизмом и налетом Србије, завојевачка Азијска сила Турска срушила се неповратно. Стресли смо оков ропства. Али још нисмо честито ни одахнули, а швапска гамад са севера полетела је да нас онако заморене, поново поклопи тешком плочом

МАЈПР ДРАГПСЛАВ РАШИЋ

Говор на Ђурђевдан

Приликом дочека Ђурђевског уранка 1943. године, мајор Драгослав Рачић, одржао је на планини Медведник својим војницима Церске бригаде следећи говор:

Ђурђевдан је био хајдучки састанак. Зборно место манастири и планине. Тога дана састајали су се осветници по шумама, да

запевају по коју песму, заиграју коло уз фрулу


6

ТЕМА БРОЈА

робовања. Године 1915., још једном смо изгубили самосталност. Кама и бомба разбиле су и овога пута ту плочу. Српски хајдук је 1918. године створио нову отаџбину. И опет у њој није могао дуго слободно живети. Прљави прсти надувених Германа, умешали су се у наш унутрашњи живот. Дошло је до последњег мучког напада, до потпуне пропасти. Југословенска војска је капитулирала. Ипак духовно, ми нисмо побеђени. Разједињени смо то је тачно. Појавили су се неки Фолксдојчери и Фелдбели, да заједно са осталим потурицама и издајницима истребе Српски народ. И тај циљ они неће постићи. У овим најтежим часовима дух Српског народа проговорио је кроз Дражу Михаиловића. Пушка је зациктала, бомба је планула. Пушка и бомба у рукама Дражиних хајдука. Хајдуци: честитам вам данашње традиционално славље. Позивам вас: издржите! Закуните се на ками и бомби, да ћемо се светити издајницима, да ћемо, све наше непријатеље уништавати немилице. На путу свога великог дела, не жалите труда зноја, муке, чак ни своје животе, јер је за домовину слатко умрети.

Живео Њ. В. краљ Петар Други! Живео вођа српских осветника и

хајдука, наш чика Дража!

Извор: АВИИ, К – 110; 22/2

Врхом своје круне мутно небо пара и хероје нове челичи и ствара. Као Олимп стари диже се и до свода И постаде симбол храброг српског рода. Широм целог света на четири стране, муња њеног грома кроз крваве дане, светлила је сваком к'о зора кад руди, док јој Англи, подло, разнеше груди. Под крстом је пала бранећ своја права, на крвава прса клону њена глава. Ничија је рука не прихвати смело, нит' ловором покри намучено чело. Кад васкрснеш опет из мрачног гроба, у часније неко што долази доба, исплешћемо венце од најлепшег цвећа, Да се РАВНА ГОРА памти кроз столећа.

Равна Гора

МИЛИСАВ М. РАЈКПВИЋ, Адејлејд (Аустралија)


7

ТЕМА БРОЈА

Усуђем се да Вам пишем још једном и да Вас молим за правог хришћанина. То је генерал Михаиловић, који је после пет година борбе против сила ухваћен и унапред осуђен на смрт (према премијеру Шубашићу). Када су чули ту вест осам милиона Срба, у земљи и иностранству, дрхте због ужаса и неправде на овом свету. Ја сам сигуран да ти милиони хришћана не могу да помисле о стању овог великог генерала а да у исто време не мисле на Вас. Јер, као британски премијер, Ви сте били одлучујући фактор у њиховој борби за време рата. Приморани неким до сада необјашњеним околностима – и невољно – Ви сте га прво поштовали, тј. одузели сте му моћ, и дали је другоме, непознатом лицу из подземља. Наш народ се љутио на Вас, али је наставио да се узда у Вас и у Британску владу.

Генерал Михаиловић ће вероватно бити стрељан. Али Ви знате да смрт није крај човека. Мртви праведници су моћнији од живих, и ја сам убеђен да ће генерал, који је на овом свету био највернији слуга Господа, свог народа и савезника бранити свој случај пред правичним Богом. Његова крв ће пасти на оне који су криви за његову смрт. Јер ми, хришћани не видимо у крви само „црвену водицу“ како то чине тоталитарни неверници, него је сматрамо страшном тајном.

Свето Писмо које се често цитира у Британском парламенту, учи нас да крв праведника вапи, тражећи од Бога истину. И ја свакако не бих желео да и једна кап генералове крви падне на Вас и Ваше потомство. Зато Вас молим да подигнете гласове, чим то буде могуће, и да кажете истину о генералу Михаиловићу, пре него што буде мртав.

Ваше потомство. Зато Вас молим да подигнете гласове, чим то буде могуће, и да кажете истину о генералу Михаиловићу, пре него што буде мртав.

Могу ли да Вам помогнем неким цртама о карактеру генерала Михаиловића? Он је у сржи хришћанин, верник. Током немачке окупације, он је тајно посећивао наша светилишта и молио свештенике да се моле и за њега и за људе који су са њим. Он се уздао у Бога. Он је ноћу ишао на Свето Причешће кадкод је то могао. И саветовао је друге који си били са њима да то исте чине.

Издао је наређења својим војницима да воде чист хришћански живот, понављајући им често: „Ми смо крсташи и боримо се за Крст часни и слободу златну као што су наши преци чинили вековима.“. Он је прави народни човек и човек за народ. Масе нашег народа су га сматрале оваплоћењем онога што се сматра најбољим у нашем карактеру, нашој души и савести, нашој историји и историји наше Цркве. Постоје случајеви када су људи свесно ишли у смрт да би спасили његов живот. Такво је било, и још увек је, одушевљење паћеничког али поштеног народа према свом поштеном вођи.

Генерал Михаиловић је био, од почетка овог дугог рата, највидљивији поборник демократије на Балкану, и усуђем се то да то кажем, у целој југоисточној Европи. Не може се наћи нико такав у целој овој области. Само лажна пропаганда атеиста, који верују у мајмуна као свог ствараоца, а не у Бога, уложила је све напоре да оцрни име овог хероја, кога су у последње време непријатељи приморали на ћутање. Он је сада на својој Голготи, али његово васкрснуће ће збрисати сво блато са

СВЕТИ ВЛАДИКА НИКПЛАЈ

Највернији слуга Господа

Из писма британском премијеру Винстону Черчилу 27. марта 1946.

Он је у сржи хришћанин, верник. Током немачке окупације, он је тајно посећивао наша светилишта и молио свештенике да се

моле и за њега и за људе који су са њим. Он се уздао у Бога


8

ТЕМА БРОЈА

његовог лица, и учинити да засија у својој чистоти и слави.

Он је васпитан у традицији и у духу наше хришћанске Цркве у патријархалној породици у мојој епархији. То је разлог више зашто молим за њега. Не као адвокат за свог клијента, него као пастир за човека из свог духовног стада. Истина ми је дража од људских веза и односа. А истина је да је тај дух непроменљиво хришћански и демократски све време, све до сада.

Молим Вас, сетите се да смо у нашој земљи рат и револуцију у исто време, за разлику од Британије која је имала само рат. Наш генерал је морао да се бори и против спољног и против унутрашњег непријатеља. И он се храбро борио против свих њих, када је Енглеска била на његовој страни и помагала га, и наставио је да се бори против њих када га је Енглеска одбацила о подржала комунисте.

Срби су песнички народ. Они ће генерацијама опевати свог трагичног јунака, убеђен сам у том. Али они ће неизбежно помињати Ваше име уз име генерала Михаиловића; зато Вас молим да учините све што можете да би Ваше име било слављено и хваљено у песништву и историји нашег народа, који је, заједно са Грцима, био чувар границе између Истока и Запада, који је кичма Балканског полуострва, а у овом рату веран Енглеској до смрти.

Нека Вам Бог помогне и нека Вас благослови.

Извор: Жељко Јелић, Непозната писма Светог Николаја Српског, Београд 2009.

Мој први сусрет са командантом

ДРАГАН М. СПТИРПВИЋ

У прилог Дражиног угледа у првим данима устанка, нека ми као очевицу и сведоку буде дозвољено да опишем укратко свој први сусрет с ђенералним пуковником Драгољубом. М. Михаиловићем на Равној Гори.

По доласку на то историјско место у пратњи свога Врањанца Боре „Дебарца“, обиђох и собу команданта. У њој дрвени кревет, у њему слама, преко сеоски ћилим. Дуж зидова по поду сено, покривено војничким ћебадима: постеље официра запослених у Штабу. На зидовима обешене пушке и бомбе. На командантовом кревету планински ранац, пелерина и двоглед, целокупна његова имовина. Сиромаштво је запрепашћујуће и у другим собама, „канцеларији“ и кухињи. Софра и троношци. Пред појатом, Штаба, иста слика. Дрво једно оборено, гране поломљене

Драган М. Сотировић (1912-1987), начелник Штаба команде шумадијских четничких одреда ЈВуО. Пао у немачко заробљеништво, преко Немачке депортован у Пољску. Из злогласног логора крај Стрија (Галиција) избегао, пришао Пољској подземној армији и врло брзо постао командант 14. коњичког пука, коме је дао име „Дража“. Након завршетка рата настанио се у Паризу, где је организовао први равногорски конгрес у иностранству, а од 1947. г. издавао је и био уредник „Равногорца“. На успомену на његовог команданта генерала Михаиловића, француској јавности је 1977. г. представио своју књигу „Le general Dragoljub. M. Mihailovic“, из које „Глас са Цера“ објављује одломак из његовог сећања на упознавање са Вождом Трећег српског устанка.


9

ТЕМА БРОЈА

седиштем Штаба, иста слика. Дрво једно оборено, гране поломљене. Као Југославија. Ако је здраво, оно ће се опет подићи.

Командант је тренутно у Стругаонику. При заласку сунца, вест прохуја кроз прозор: „Иде командант!“

Када ме Дража прими, морао сам после представљања најпре рећи: како сам дошао на Равну Гору, најнужније о себи и доста о народу око Крагујевца. Све је хтео да зна. Онда без увода поче да износи своје идеје и своје намере. Говорио је као професор. Иако сам уствари све то знао, увидех ту пред њим да их ипак, ја лично, не бих могао никада тако лепо и јасно формулисати. Било је задовољство слушати га. Један чудан јунак! Харамбаша није био. Громови и муње из његовох очију нису севали, али је ипак било једне вулканске снаге која би освајала саговорника. Очински упозорио је чак на тешке и историјске дужности, ако му приђем. Потпуно освојен био сам пресрећан да ме том приликом уврсти у ред Равногораца.

Избор да Равна Гора буде месту устанка није случајан. Долинама Колубаре, Дрине, Мораве у вези је са свима деловима Србије и Босне. Становништво је овде хомогено и поуздано. Терет је био добро познат Дражи још из Првог светског рата. Инструкције за рад и организацију, дате тога дана су од историјског значаја и зато их ваља знати у најважнијим цртама: Непријатељ је силом ушао у нашу земљу, има бити избачен такође силом; мир и ред, па онда организација за борбу; искуство које смо имали са Топличким јхјххј

устанком казује нам, да исту грешку не поновимо; припадник војске коју организујем може бити сваки исправан и поштен грађанин наше земље; онај ко мисли остати под мојој командом мора знати да је он у служби народу а не народ њему.

Инструкције су праћене разговорима. У тим разговорима увиђала се јасност, приступачност, потпуна опредељеност за слободу, сигурност у победу и оданост народу. Без обзира на године, без обзира на чин, сваки је пуковнику Михаиловићу указивао пажњу и у њему налазио себе, свој народ. И наравно, све је то утицало на оне који су му прилазили да му повере живот са оном врстом оданости коју је само смрт могла да прекине. Снага с којом је Дража Михаиловић почео свој светао народни посао била је јака једва тридесетак људи, углавном професионалних војника и сељака домаћина, који су дошли да виде и чују првог војсковођу борбене Европе. Том снагом ће Дража доцније подићи народ из очаја, удаљити страх пред силом, било споља било изнутра. У сваком селу, у свакој вароши, где су Срби живели, створене су борбене јединице са којима је Михаиловић већ септембра 1941., против своје воље, задивио свет успесима против окупатора и да убрзо добије присталице и у другим крајевима. У земљи се свуда, у највећој тајности, причало о постојању једног пуковника са читавом дивизијом и то на разним теренима, око Ваљева, око Крагујевца, на Копаонику. Народ је већ створио свога јунака у својој опустошеној души, жељној да се обогати једним новим Обилићем.


10

ТЕМА БРОЈА

Дража – претеча отпора и слободе

Дража Михаиловић се међу првима супроставио надирању новог тоталитаризма. Он је био био и остао не само национални јунак свог

народа већ и претеча отпора свих слободољубих народа широм планете

МИЛАН СТАРШЕВИЋ

Пре 65 година, на сам дан стрељања генерала Драже Михаиловића, 4/17. јула 1946. године, велики француски писац Жорж Бернанос, који је одмах после слома Француске 1940. године приступио покрету де Гола, изговорио је следеће речи: „Док пишем ове редове, у свануће, пред непомичним морем, одједном позлаћеном зором, помишљам на Михаиловића који у овом тренутку стоји пред стрељачким стројем. Можемо мислити што год хоћемо о овом човеку који је био први герилац Европе, али је страшно, управо гнусно, што нико ништа не мисли. Прав или крив, није важно? Света се то не тиче. Када је тако, ни мене се не тиче овај свет. Никакав кукавучлук неће моћи да осигура његов спас нити чак да одложи његову пропаст. Шћућурен над својом атомском бомбом, зелен од мржње, потпуно празног срца, без љубави, чељустима пуним социјалне правде, овај свет је више изложен општем руглу. У сваком случају, ја се за овакав свет нећу молити….“

Бернанос је био један од ретких људи на Западу који је одмах, по својој савести, устао против нацизма, и који се није устручавао да, иако као римокатолик, нападне своју сопствену „цркву“ и самог папу, када су се упуштали у копромисе са растућим тоталитаризмом. Био је то човек коме је истина лежала на срцу.

Упркос заслугама за народну и савезничку ствар, упркос толиком признањима и сведочанствима, Дража Михаиловић је био изведен на суд и осуђен. Истина, у свету су се подигли протести, али је то било форме ради. Свима је било јасно да је судбина запечећена. Судили су му комунисти, противници у грађанском рату; судили му, као Турци, по оном народном, „кадија те тужи, кадија те суди“. Цело суђење је личило на трагичну лакдрију.

му, као Турци, по оном народном, „кадија те тужи, кадија те суди“. Цело суђење је личило на трагичну лакдрију. Од Техерана до Јалте, од обустављања војне и политичке подршке западних „савезника“, Михаиловићу и његовим борцима није практично остављен никакав избор, никакав излаз. Они су били препуштени на милост и немилост својим непријатељима. Дража је био жртвено јагње светских моћника, нарочито политике Черчил – Стаљин. Светско јавно мњење је у то време, са малим али часним изузецима, било заузето другим својим проблемима. Бернанос је имао право. Свет је био равнодушан. На крају, све се то одиграло на далеком Балкану, у ствари, тако блиском што ће будућност показати.

Покрет Драже Михаиловића је имао широко народно обележје, окупљајући сељаке, интелегенцију, омладину, официре, и, током времена, скоро све политичке странке. Лично, Михаиловић је схватио супротности које су, природно, постојале у тако широком народном покрету, за који се обично каже да је био искључиво монархистички, а притом се заборавља да су истакнута места у политичком вођству имали републиканци; што су у покрету који се од стране комуниста означавао покретом великосрпске буржоазије, огроман део војске и командног кадра чинили сељаци, а „реакционарност“ му се састојала у томе што су видну улогу у покрету имали земљорадници, демократи и социјалисти и др. Прве тезе о самоуправљању у савременом друштву, као друштевеном поретку између капитализма и марксизма, биле су објављене у Равногорском покрету; да су отворено заступани и брањени ставови о


11

ТЕМА БРОЈА

федерализму, национализацији и социјализацији.

Дража Михаиловић је први у Европи почео герилску борбу против окупатора, али се, такође, међу првима супроставио надирању новог тоталитаризма. Он је био и остао не само национални јунак свог народа већ и претеча отпора свих слободољубих народа широм планете.

Када говоримо о Дражи Михаиловићу, не треба сметнути с ума оно што је можда од свега другог важније и значајније, на основно, дубинско опредељење које је Михаиловић носио у себи и оличавао. То је пут којим је вековима ишао српски народ. Пут борбе за слободу и независност. У тешким и неизвесним временима најбитније је бити свој, држати се солидарно, размишљати о својим интересима својом главом, доносити одлуке према сопственом вишевековном искуству. Михаиловић је пружио отпор окупатору, када је цела југословенска војска капитулирала, али је исто тако умео да каже „не“ и англосаксонцима, када су од њега тражили нешто што није одговарало нашим интересима. Јер, дуго је и тешко наше народно искуство. За последњих седам стотина година, преживели смо као народ многобројне страшне догађаје, искрвавили и препатили као ретко ко по овим небеским сводом, два пута били приморани на читаве сеобе народа. Све те патње оставиле су трага у народној души, инстиктима, менталитету, начину размишљања и оцењивању догађаја и других народа. Добри познаваоци српског народа, као што је то био Јован Цвијић, тачно су запазили да „народ у Србији не може дуго трпети рђава стања“. Нестрпљивим духовима чинило се да је привремени и привидни немар нека врста резигнације, мирења са рђавим, али се увек показало да није тако. За то време ври у осећањима и главама многих, унутра се у људима ствара и прерађује нешто ново, и преокрет дође по изгледу наједанпут, готово револуционарно, и за кратко време много се из основа поправи.

Тај последњи чин изгледа као постакнут неком духовном и моралном остругом, која таква и нагло крене, и такав процес је карактеристична психичка особина свих динарских Срба (па и самог Драже, нап. М. С.). Таквим етапним и револуционарним покретима развила се Србија“ – каже Цвијић.

И ми данашњи Срби несумљиво се налазимо у једној таквој епохи. Иако смо, поред свих ратова у задњих 100 година још ивек један од најмногобројнијих народа на Балкану, ми немамо скоро никаквог утицаја на политику своје сопствене државе. Шта више, страни фактор уз помоћ српских политичких партија чини све да тај утицај заувек нестане. Наравно, ма шта се званично радило, ма каква полтронска политика била спровођена, то тако не може остати. За Демократску странку и њене сателите, национално питање, као и сама независност земље су везани за евроантлатске интеграције. Ако та власт буде угрожена, они се неће устручавати да позову своје природне и идеолошке савезнике у помоћ, НАТО пакт и Европску унију, као што је њихов идол, коме се они још увек верно клањају, Јосип Броз Тито, на Васкрс 1944. године призвао западне савезничке бомбардере у помоћ да преваспитају Србе и да их казни што су се већински приклонили Дражином покрету.

Упркос свему, нека сви они којима је мрско српско име знају, да је српски народ са Дражом Михаиловићем почео први, потпуно усамљен, герилску борбу против окупатора у Другом светском рату, да није хтео да поклекне ни пред нацистима, ни пред комунистима, ни да се преда Совјетима. Одбио је да буде чије средство, било чије послушно стадо. И о томе би требало повести рачуна, како међу данашњом политичком елитом тако и у међународним круговима. Јер, уколико се српском народу буде и даље наметала извесна решења која нису у његовим вековним националним интересима и тежњама, одговор ће уследити брже него што се мисли.


12

КОЛУМНА

:

ВЛАДИМИР ПЕТРПВИЋ

Годишњице

На Равној Гори су се и ове године појавили они за које је врхунац патриотизма печени во на ражњу, добра шљивовица и

квази-патриотска музика у турбо-фолк аранжману

Недавно сам чуо коментар једног шведског новинара који је рекао да се у његовој земљи у току једне године не деси оно што се у Србији догоди током једне седмице. Вероватно је у праву, али ми то не примећујемо. Изгледа да се већина Срба налази у медиокритетској жабокречини. Већина лоше живи, привреда је пропала док лопови деле лекције о предузетништву, а најблаже речено проститутке о моралу. Затворили смо очи пред садашњицом а прошлост заборавили. Изгледа да смо у потпуности у пракси применили изреку о народу који стално понавља своју историју јер је не памти.

Претходни месеци су, као и овај препуни седамдесето-годишњица. Од које почети? Нећу погрешити ако кренем од 27-ог марта пресудног за све претходне деценије, као и данашњицу. Историјска копља ће се и даље ломити око тога датума, али по мени је довољно само погледати колико смо у току Другог светског рата изгубили људи. Непромишљеним бусањем у груди на себе смо навукли осветнички гнев нацистичких сила. Подсећа ли Вас то на ону несрећну и бљутаву турбо-фолк песму: „Не може нам нико ништа јачи смо од судбине“, или на Слободана Милошевића, или на безброј будала које су спремне да жртвују цео свој народ, наравно претходно се сакривши у мишију рупу. А ми баш такве волимо, да се не лажемо...

Онда следи 11. мај почетак устанка против фашиста на Равној Гори. Праведни и осветнички набој надвладао је страх од надмоћнијег непријатеља и борба је почела. И поред свега тога данас постоје две струје српских историчара. За је

једне је Дража највећи злочинац који је икада постојао на кугли земаљској, а за друге је он безгрешно биће. И где је истина?! Вероватно у средини. Опет се понавља стара српска прича-племенити вођа окружен фукарама. Јављају се људи жељни неке своје личне освете, разбојници и лопови. И наравно показују своје зубе и задају најјачи ударац равногорској идеји, коју су тако вешто искористили комунисти. Исти такви појавити су се и ове године на Равној Гори. Они којима немају ни „р“ од равногорског духа и за које је врхунац патриотизма печени во на ражњу, добра шљивовица и квази-патриотска музика у турбо-фолк аранжману. Верујем да се Дража у гробу преврће од муке.

Сећајући се свих ових годишњица у истима ми је горак укус појаве неофашизма у Србији. Како је могуће да се у једном народу чијих је само седамсто хиљада припадника страдало у Јасеновцу, роди један изрод као што је онај Давидовић из „Националног строја“. Како није срамота две-три хиљаде Срба који на интернет форумима величају Хитлера и нацизам. Зар је то могуће и зар смо толико полудели?!

Поставља се питање како даље. Одговор је једноставан. Сећајући се прошлости треба узимати оно најбоље, исправљати грешке и градити будућност. У супротном и наредних седамдесет година ће нам бити као следећи стихови Леонарда Коена:

„Свако зна да је завршен рат, свако зна да су добри момци изгубили,

свако зна да је намештена борба, сиромашни плаћају,

богати још богатији, тако то иде вековима, свако зна.“


13

ДРУШТВО

У СРБИЈИ 700.000 ЉУДИ ЖИВИ

ИСПОД ГРАНИЦЕ СИРОМАШТВА

www.humanost.org На овој интернет страници можете се информисати о хуманитарним акцијама, као и како конкретно можете помоћи онима којима је

наша помоћ неопходна.

Због чега данас у Србији имамо преко 700.000 хиљада гладних људи тешко је одговорити. Одговор се може потражити у економији која објашњава ову појаву транзиционим периодом, последицима турболентних деведесетих година, као и још много чим. Ипак оно што се најчешће скрива је изненадно богаћење појединаца на нелегалан начин који је наравно касније уз како то ми само можемо, претворен у легалне токове. Данас ти појединци у спрези са корумпираном државном влашћу кроје нашу судбину. Све им је подређено. Медији, друштвена признања, ордени, награде за хуманизам и још много чега. Нису ретке слике несрећника који од глади преврћу по контејнерима тражећи отпатке који се бацају. Често чујем да су то нерадници који ништа друго

Фотографија

месеца:

Имамо ли бар мало савести?

друго и не заслужују. Да није баш тако уверио сам се када сам једног таквог појединца питао шта је по занимању. -Професор српског језика- одговорио ми је. Отпуштен је из школе неколико година пре пензије и сад овако мора да се сналази за живот. Ако смо дочекали да се један професор овако прехрањује, куда ћемо даље. За то време на ТВ екранима и на ступцима новина налазе се примитивне естрадне звезде које се хвале како су за десетине хиљада евра купиле хаљине и парфеме. Поједини политичари примају месечне плате у милионским износима. Због тога и данас млади гледајући овакве примере желе да постану или естрадне „звезде“ или политичари. Заборављане су позитивни примери и било какви морални кодекси. И све док је тако већина људи ће окретати главу од несрећника који копају по контејнерима. Ипак не треба заборавити да и ми можемо бити баш ти несрећници. В. П.

http://www.humanost.org/


14

ДРУШТВО

Вера у возовођу

Кад бисмо ми, Срби, имали државног возовођу или, свеједно, државног бродара који би наш брод провео између Сциле и

Харибде и довео у луку спаса

АНТПНИЈЕ ЂУРИЋ

Путовао једном владика Николај возом између два америчка града и одушевљавао се тачношћу и брзином. У купеу, окренути према њему, човеку у калуђерској мантији, коме је енглески језик био као матерњи, седела су три старија америчка џентлмена. Они су тихо разговарали о прецизности америчке железнице, слажући се да је савршена. Према њој, истицали су, могли да навију своје часовнике. Уз владику Николаја седео је дечак коме није могло бити више од десет година и спокојно на трећем, слободном седишту, ређао своје играчке. Призор, рекло би се, уобичајен у свим возовима.

Али гле чудо и где незамисливе невоље! Вагон је изненада, на запрепашћење тројице џентлмена почео да се тресе, љуља, зуји, као да је нека невидљива сила покушала да га отгне од воза и суноврати у невидљиви амбис. Она тројица људи, као громом ошинута, поскакали су са седишта према прозору и вратима тражећи некога кога би упозорили на ову опасност. Владика се није померао са места, свестан да је у Божијим рукама, али његова смиреност није донела спокојност осталим путницима. И дечак је остао спокојан као да се ништа није догодило. Он је и даље био загледан у своје лепе играчке. И та дечакова спокојност највише је нервирала путнике. Гледајућу га љутито и са забринутошћу, један од оне тројице га упита:

-Зар се ти не бојиш?- -Не!- рекао је дечак машући својом

играчком. -Овај воз као да је полудео, а

возовођа је сигурно или пијан или луд!- додавао је други путник.

Дечак их је, међутим, само погледао и осмехнуо се. Да би заштитио дечака владика га упита:

-Ти се заиста не бојиш?- -Не, господине. Не бојим се. Зашто

бих се бојао кад овим возом управља мој тата?!-

Дечакова изјава је донекле смирила тројицу путника у купеу, али владику Николаја навела да размишља о судбини српског народа и о њиховим возовођама и бродарима. Касније је препричавајући ову епизподу, говорио:

-Кад бисмо ми, Срби, имали државног возовођу или, свеједно, државног бродара који би наш брод провео између Сциле и Харибде и довео у луку спаса... Кад бисмо на челу државе имали човека кога би сви поштовали и волели као оца... нажалост, већ деценијама Срби немају таквог возовођу, таквог бродара. Али, Бог ће дати-имаће га једног дана. Бог ће се смиловати на Србе онога часа кад они своје лице окрену Богу...


15

ДРУШТВО

* **

Притиснути несрећом, окружени

углавном непријатељима, преплашевени ратом који се, по сценарију, премешта из једног краја у други, приближавајући се, тако, Косову и Метохији, све чешће се чује слоган: Сви смо ми Срби! Да ли је баш тако и по чему смо сви Срби? Нису ли Срби Србима нанели највише зла? Шта је о српству Србима говорио један од најумнијих људи у српском роду и Српској Православној Цркви, Ава Јустин Поповић? Њега су, после рата, српски комунисти гонили по Овчарско-кабларским клисурама с намером да га убију јер су чули да је „много учен човек и као такав штета по нову власт...“ Преживео је некако и нашао мир у манастиру Ћелије код Ваљева. Ту је налазио своје најтрезвеније и најпоузданије саговорнике. То су они отмени српски сељаци који празником, свечано одевени, долазе у свој храм и који с мало речи много казују. У њима је видео Србију пуну моралног здравља, био је сигуран да само они које је зањихала колевка православља остају постојани, непоколебљиви чувари вредности нације.

И ова причица је настала у возу којим путује Ава Јустин и чита свој молитвеник док се преко пута њега разбашкарио Брозов официр. Примећује Ава да га официр посматра с подсмехом и готово са жаљењем. Као да се пита: зар у овој земљи усрећитељског комунизма још има оних који радо облаче мантију? Не слутећи да пре собом има универзитетског професора, доктора наука, официр би да заподене разговор и да му каже шта мисли о њему и о његовој религији. И тако отпочне разговор:

-Јеси ли ти калуђер?- упита официр у упирући прстом у Аву.

-Калуђер!- потврди Ава. -А јеси ли Србин?- пита даље

официр. -Србин по свим обележјима!-

одговори Ава. И да не би било недоумице, брзо додаде: Крштен, васпитан у вери својих праотаца, молитвен, одан Богу и роду српском.

-Па... и ја сам Србин- шапатом рече официр.

-Ма немојте, молим вас- као изненади се ава. -А по чему сте Србин?

-Па... рођен сам у Шумадији. То је довољно.

Ава одлучи да брзо оконча овај разговор. Зато рече:

-Видите, и во је рођен у Шумадији, и пасе шумадијску траву, али, упркос томе, није Србин!

Да је међу живима, Ава Јустин би тешко разумео слоган о томе да смо сви Срби.


16

ДРУШТВО

Где се изгубила култура живљења?

Тргните се мало, пожелите и ви да будете онај културнији део човечанства. Видећете, боље ћете се осећати. Пробајте, лепо и

културно понашање ништа не боли, напротив прија

СЛАВИЦА СТАНИСАВЉЕВИЋ

Свакодневно пролазим поред Храма Светог Саве, Народне библиотеке Србије и делом кроз Карађорђев парк. Тај део нашега града, мислим да је уређен по највишим европским стандардима. Пре подне, све изгледа чаробно! Мирише трава, Храм Светог Саве, сав у белом мермеру блиста на сунцу. Библиотека, као нека достојанствена стара дама, отмено ћути, свесна које благо крије у себи. Дводелна фонтана пријатно жубори и мами пролазнике да седну на неке од клупа у близини. Ту и тамо виде се групице радника из Градског зеленила који вредно саде разнобојно украсно цвеће и шибље. Заједничким снагама са радницима Градске чистоће труде се да све буде чисто, опрано... Лепо дизајниране корпе за отпатке се уредно одржавају. Једном речју, све је спремно за групе посетилаца Храму или пак за мирне шетње са новинама у руци. Младе маме поносно гурају колица са својим бебама а мало старија деца трчкарају око њих. Као у неком филму са најидиличнијим садржајем.

Међутим, оно што не могу да схватим, самим тим и прихватим, то је изглед овог, тако лепог места увече, у каснијим сатима. Тада је мирно, сви су задовољни отишли својим кућама, само фонтана тихо жубори...

Међутим, оно што не могу да

схватим, самим тим и прихватим, то је изглед овог, тако лепог места увече, у каснијим сатима. Тада је мирно, сви су задовољни отишли својим кућама, само фонтана тихо жубори... Већ поподне почиње гужва, све су клупе заузете. Продаје се сладолед, кокице... Старија деца јуре на ролерима као вихор. Поред пролазника пролете уз буку заједно са дечацима на скејтбордовима. Велики је ризик од сударања и повређивања.

Стојим са стране и посматрам. Јесте, дан је био топао, али, да ли је то оправдање да у фонтану ускачу деца, пси, па и по неки „несташни“ посетилац? Желе да се расхладе, али, да ли је ово примерен начин за то? Нико не реагује, не опомиње их да је то некултурно и ружно. Јадно изгледа на бистрој води фонтане, нечија заборављена мајица. Више од месец дана сређивали су фонтану уложен је велики новац са жељом да то буде нешто лепо за све нас, препознатљив украс нашег града. Неки наши суграђани мисле да је посебно отмено купати се у фонтани, јер кад могу тамо неке филмске диве по белом свету, што не бисмо могли и ми? Не слажем се са оваквим схватањима, јер сам од малена слушала своје родитеље који су осуђивали овакво понашање а моја бака Наталија (да је данас жива) рекла би ону познату народну: „Видела жаба да се коњи поткивају па и она...“ знате већ...

Полако се спушта вече. Пале се светла у парку и на Светосавсаком храму. Блесне Храм у свој својој лепоти! Прилазити тада Храму од Небојшине улице главном стазом, то је нешто величанствено. Чак ни чувена катедрала Светог Стефана у Бечу није толико


17

ДРУШТВО

раскошна и елегантна као наш драгуљ православног црквеног градитељства, наш храм Светог Саве. Увече, под кадифним небом бљешти Храм а фонтана блиста и својим безборјним воденим капљицама прелама тиркизно-плаву светлост у нешто нестварно, неземаљско... Све ово треба, не само видети, већ и доживети. Доживљај је импресиван и незабораван. Увек, изнова и опет кад-год прилазим Храму, нехотице успорим, застанем да упијем што више те чудесне лепоте, као из бајке.

Али, што се више приближавам Храму, пажњу ми одвлачи онај страшни неред на стазама, поред корпи за отпатке (још су полупразне) а по клупама разбацане и остављене разне флаше, тетра пак од сокова, расуте кокице а понегде и испуштен сладолед. О опушцима и да не говорим. Тада је прави подвиг проћи туда, чак је и опасно ако се на стази нађе нека кора од банане или коштица од трешње... Станем и гледам! Моје запрепашћење том гомилом смећа смењује љутња која прелази у бес. Свесна своје немоћи добијам жељу да крикнем из све снаге, али – чему? Када бих знала да ће ме неко чути, не, не неко, него они који су ту, у том чаробном парку, тако дивно оплемењеном, провели пар пријатни

сати, да ће их мој крик тргнути да схвате и дозову се памети. Да су чак обавезни да случајно расуте кокице покупе и баце у корпу за отпатке. Оне су зато ту; служе да се у њих баци лименка, разне кесе, пластичне флаше, чак и поломљене играчке. Жалосно је што и те корпе често постају мета бахатих младића. Мета су њиховим песницама а и ногама. Њихов, само њима знани бес, мора се на нешто и неком искалити. Страшно! Срамота! Зашто драги моји суграђани? И, докле? Пуна су нам уста хвале када се вратимо из неке стране земље како је тамо „све под конац“ – чисто и уредно. А, да ли сте се икада запитали како то они постижу? Да ли сте у свету видели неког да дрско пљуне жваку на тротоар, баци опушак илу поништену карту из превоза? Кладим се да нисте! Ни ви се не бисте усудили, да тамо, у том „белом свету“ тако нешто урадите. Па зашто побогу то радите у својој земљи, у свом граду, комшилуку?... Београд је леп град са жељом и стремљењима да буде све лепши и лепши... Тргните се мало, пожелите и ви да будете онај културнији део човечанства. Видећете, боље ћете се осећати. Пробајте, лепо и културно понашање ништа не боли, напротив прија. Верујте ми на реч!


18

ЗДРАВЉЕ

Ваздух Већина људи дише неправилно, односно површински, што доводи до недостатка кисеоника и проузрокује различите

потешкоће: несаницу, главобољу, безвољност

ДРАГАНА МИРКПВИЋ

Аеротерапија је посебно корисна за људе који пате од прехлада, за слабе, уморне од тешког интелектуалног рада, за реконвалесценте после операција и инфекција, као и за децу.

На човека благотворно утиче свеж ваздух у току шетњи у природи: у шуми, парку, на пољу, обали реке или језера, јер је ту ваздух засићен негативним јонима напуњеним атомима кисеоника. Зелена пространства омогућавају пречишћавање ваздуха од прашине, чађи и штетних хемијских једињења. Зато је у природи лако дисати, брзо се отклања умор и напетост. Када смо надвладани стресом и бригом, изгледа да удаљавање од наших градских места боравка и радних места обећава више од промене места. Што је још боље, ако се може уредити живот у природнијем окружењу, то би вероватно донело благослов бољег квалитета ваздуха, као и друге пријатности.

Дисање је процес којим снабдевамо крв кисеоником и уклањамо ''смеће'' из организма. То је најважнија животна функција, јер без ваздуха можемо да издржимо само неколико минута.

Већина људи дише неправилно, односно површински, што доводи до недостатка кисеоника и проузрокује различите потешкоће: несаницу, главобољу, безвољност.

Постоје докази да тескоба (анксиозност), напади панике, претерана забринутост, немогућност опуштености, имају везе са неправилним, углавном плитким дисањем. Дубоко дисање помаже код ослобађања од стреса.

Вежбање правилног дисања једна је од превентивних метода, која се у медицини примењује код различитих

Без чистог ваздуха не може да буде квалитетног живота и снажног здравља. Дуг боравак у местима где нема довољно кисеоника смањује интензивност оксидирајућих процеса.

Као последице тога јављају се: главобоље, лош сан и апетит, повећан замор и раздражљивост, поремећај размене материје и дисања ткива, таложење штетних материја у крви и целом организму. Чист свеж ваздух не само што лечи од болести, већ повећава отпорност организма на прехладе. Боравак на свежем ваздуху (аеротерапија) омогућава:

1. снабдевање ћелија и ткива кисеоником

2. снижава артеријски крвни притисак

3. побољшава функција миокарда и његово снабдевање крвљу

4. смањује се раздражење, умор 5. сан постаје чвршћи и мирнији 6. повећава се способност за рад 7. јача тонус целог организма.


19

ЗДРАВЉЕ

обољења - дисајних органа, повишеног крвног притиска, поремећене циркулације, мигрене и сл... Добро је по устајању код отвореног прозора (избегавати места са великом концетрацијом смога) дубоко удахнути свеж јутарњи ваздух на нос, стомак се при томе подиже, грудни кош се шири, руке се дижу и склапају изнад главе (ширењем руку на горе доприносимо раду већег дела мускулатуре и већем удаху), задржaти дах бројећи до 5, а затим лагано издисати ваздух уз истовремено спуштање руку и савијање у струку (ићи у претклон), стомак се увлачи, са бројањем до 5. Препорука за вежбање дубоког дисања је 3 пута по 5 минута дневно.

Oсновна правила дисања:

Увек треба удисати дубоко преко носа. У носу ваздух добије одговарајућу температуру и влажност, што је корисно за даље дисање.

Не дисати пребрзо, јер таквим дисањем кисеоник допире само до горњег дела плућа. Дубоко и спорије удисање омогућава да кисеоник доспе у све делове плућа.

Најважније је удисати тако да се искористи пуни капацитет плућа (трбуха) и издисати довољно полако и концентрисано да се сав ваздух избаци из плућа.

Дисање треба да буде равномерно, уједначеним ритмом.

Издисати ваздух на нос и уста.

Сваки излазак у природу искористити за свесно, дубоко дисање.

У продаји је књига „Причом да ти кажем“

Јелене Јергић

Читајући ову књигу, посебан осећај испуњава душу сваког верујућег човека, одушевљава

чисту и Богом испуњену децу, отварајући им видике за предстојећи живот,

насмејавајући их, упозоравајући их на искушења која чекају на трновитим

путевима какви су они који воде ка срећи, пуноћи,Богу.

Понуђене басне утемељене су на непролазним вредностима својственим „нашем човеку“:

вери, нади, љубави, поштењу, уопште врлини, али данас ретко и тешко доступним

у друштву коме припадамо.

Инфо и наручивање књиге:

Tелефон: 065/50-38-372

E-mail: [email protected] Цена књиге: 150 динара +

поштaнски трошкови


http://www.romanovisrbija.wordpress.com/


20

ЗДРАВЉЕ

Гајење биља на природан начин (2)

Био-вртларство, осим других користи, доноси и знатно физичко олакшање. Убудуће више није потребан најтежи

посао - окопавање, подизање и окретање тешке земље

МПНАХИОА АТАНАСИЈА (РАЩИЋ), манастир Рукумија

Метод био-вртларства Зелено ђубрење

Зелено ђубрење је такво побољшавање земље, које је веома ефикасно. Леје или поједине слободне редове на лејама треба у септембру засејати семеном слачице, граорице, једногодишње детелине или мешавине за зелено ђубрење. Корење ових биљака ће до зиме растрести земљу, а биљке сакупљају азот који затим на корену остављају као резерву. То азотно ђубриво се затим користи код пролећне сетве. Промрзли зелени делови у касну јесен покрију и тиме заштите тло. Биљке истовремено служе и као храна животињама у земљи и тиме побољшавају хумусни слој земље. На местима где је земља још тврда, пре сетве се може растрести вилама. За додатно побољшавање плодности земље која још не садржи довољно хумуса, користе се искључиво органска ђубрива, а никако минерална ђубрива и хемијска средства. Стајско ђубриво се у био-башти не користи због лоших искустава. Његов мирис привлачи на поврће неке штеточине, а ни његов састав, због модерног начина гајења стоке, више није беспрекоран. Ко може да набави стајско ђубриво које сигурно не садржи штетне материје као што су инсектициди, антибиотици, трагови хормонских препарата и слично, треба да га користи тек кад је добро одлежано. У јесен се тим ђубривом поспу леје у врту. Остала ђубрива од домаћих животиња стижу у земљу преко гомиле компоста. Њих треба компостирати између слојева (отпадака из врта и кухиње).

Свака, у почетку проблематична земља, можда сувише тврда, глиновита, непропусна. помоћу набројаних метода и мера постајаће временом све растреситија и плоднија.

непропусна помоћу набројаних метода и мера постајаће временом све растреситија и плоднија. Зато никада не треба очајавати и на самом почетку одустајати јер се наводно »не исплати« вртларити на слабој земљи. У таквим случајевима се нарочито препоручује зелено ђубрење које је овде описано. Резултат је у пролеће управо невероватан: испод распалих биљака, земља се преко зиме претворила у растреситу и пуну живота, спремну за сетву. Био-вртларство, осим других користи, доноси и знатно физичко олакшање. Убудуће више није потребан најтежи посао - окопавање, подизање и окретање тешке земље. Више умног - али зато мање тешког физичког рада. Биљкама у врту неопходна је и заветрина да би добро успевале и напредовале. Зато треба што пре засадити редове живице, нарочито на источној и северној страни врта. Густо грмље боље разбија и ублажава снагу ветрова него затворене бетонске ограде или зидови иза којих се јављају јаки вртлози ветра. За живу ограду треба одабрати биљке погодне за одређено поднебље. (препоручујемо вам врбицу (Chamaenerion angustifolium L.), јер је њено лишће веома здраво и за витаминску исхрану и лечење и за стоку и за људе. У пролеће рано зазелени и целе године има лепу зелену масу. Нарочито га воли и лепо једе живина.) Леје треба да се постављају у правцу исток-запад. Дужина леја зависи од величине врта, али и од броја чланова породице. Најбоља је ширина од 120 цм. За стазице треба оставити 30 цм између леја. Стазе се могу обложити плочама од цемента, опекама или посути дебелим слојем древних отпадака, иверја. Ако је потрбно произвести више хране него што може у нашој башти, а имамо и засад воћа, можемо и ту нешто учинити. Био-вртлари у таквим случајевима саде поједине врсте поврћа(не све врсте, него најчешће бели


21

ЗДРАВЉЕ

Ако је потребно произвести више хране него што може у нашој башти, а имамо и засад воћа, можемо и ту нешто учинити. Био-вртлари у таквим случајевима саде поједине врсте поврћа (не све врсте, него најчешће бели лук, рен, јер слатко поврће као кромпир, може да привуче неке штеточине и болести) и око воћака. Са компостом тако храну добија корење дрвета и поврћа истовремено и добро успева и једна и друга врста. Препоручује се, на пример, бели лук који својим мирисом одбија пољске мишеве од корена воћке. Салата, радич и купус такође добро успевају око младих воћака. На сунчаној падини могу се са успехом гајити шпаргле, парадајз, црни и бели лук, босиљак - све што тражи много сунца и топлоте. Можете направити терасасте леје које ћете од клизања земље обезбедити старим даскама или ивичњацима од цемента, па чак и камењем. И поред топлог зида куће може се направити узана леја за парадајз и миришљаво биље. На таквим топлим површинама приноси су много већи него на равним, пљоснатим лејама. Кромпиру је потребно прилично места и зато га власници малих башти не саде, а то је штета. Један мали простор може се добро искористити за гајење раног кромпира најбољег квалитета. Од старих дасака (дебље коре и или полутке дрвета) или другог материјала треба направити оквире величине отприлике 60 x 60 x 35 цм (рам од дасака личи на наставак кошница за пчеле, значи рам дрвени је без дна и поклопца). Они се ставе на тло, а затим напуне земљом којој су додата једна трећина ситног песка и једна трећина компоста. У један такав оквир треба посадити четири кромпира. Кад зеленило порасте више од 40 цм у висину, на први оквир треба ставити други и напунити га истом мешавином. Леја се може на тај начин подићи увис и по трећи пут. Биљка кромпира тако расте у висину и у горњим слојевима земље истерује гомоље, а принос је на минималном простору релативно велики.За овај начин производње могу се употребити и старе ауто спољне гуме.

велики. За овај начин производње могу се употребити и старе ауто спољне гуме.

Таман обруч око земље и корења се на сунцу добро загрева, а у топлој, компостом богатој земљи, микрорганизми брзо праве добар хумус. Устајалом водом треба одржавати сталну влажност земље.

На сличан начин неки повећавају површину за гајење биљака жељних топлоте у великим судовима од глине, дрвета и лима. Важни су отвори на дну судова, да би сувишна вода могла да отиче.

Кромпир гајен на слами

Врло је интересантан и лак начин гајења кромпира на слами: тло за садњу не треба орати и дрљати, нема окопавања, нагртања а и вађење је веома лако и једноставно. Кромпир се сади у пролеће када отопли тако што се кртоле послажу на површину земље у редовима са размаком 50 x 50 центиметара. Затим се кртоле покрију са слојем старе сламе дебљине 15 цм. На сламу се ставија угорели стајњак, или које друго органско ђубриво. На ђубриво се поново ставља слој сламе или натрулог сена тако да висина хумке буде 30-35 цм. И - посла око гајења кромпира више нема док не дође време “бербе”. После одређеног времена по сејању из сламе почиње да продире клица, а убрзо се формира и вреже кромпира. До бербе тако гајеног кромпира треба да прође нешто више времена него при класичном начину гајења, али је зато принос већи, кртоле веће, честије и здравије. Вађење се врши тако што се слама одгурне, а кртоле покупе са земље. За производњу раних пролећних врста салате, као и за узгајања свег расада, може се направити покривена топла леја, Лети се на њој могу под делимично подигнутим поклопцем гајити краставци и лубенице.

Наставак у следећем броју


22

ДУХОВНОСТ

Отац Митрофан Хиландарац

Сви који су долазили у конакт са оцем Митрофаном запазили су његову смиреност, духовну величину и искреност. Његова љубав према Господу Исусу Христу дала му је надахнуће и духовну снагу

БПРИВПЈЕ КАРАПАНЧИЋ

Отац Митрофан Хиландарац – крштено име Милан Мишулић – рођен је 12. октобра 1923. године у селу Ратари, у Шумадији, од оца Младена и мајке Марице, рођене Икић. Основну школу је завршио у Ратарима, а четири разреда гимназије с малом матуром у Крагујевцу. Потом је у Смедеревској Паланци похађао више разреде гимназије. У седмом разреду га је прекинуо Априлски рат 1941. године. Када су Немци окупирали Србију и када су комунисти после напада Немачке на Совјетски Савез подигли у Србији комунистичку револуцију, појавио се на замраченом обзорју Србије генерал Милан Недић да спасава српски народ који је у те дане био биолошки угрожен. Генерал Недић је под славни српски барјак позвао нарочито српску омладину, да би се одупрла комунистичком пустошењу Србије и да би сачували српски народ од пропасти. Млади гимназијалац Милан Мишулић се међу првима одазива позиву генерала Недића и 15. септембра 1941. године ступа у први добровољачки одред, у Јуришно одељење четовође Миленка Поповића. Када су у зиму 1941. и пролеће 1942. комунистичке банде биле сатрвене и

Млади гимназијалац Милан Мишулић се међу првима одазива позиву генерала Недића и 15. септембра 1941. године ступа у први добровољачки одред, у Јуришно одељење четовође Миленка Поповића.

Када су у зиму 1941. и пролеће 1942. комунистичке банде биле сатрвене и остаци комуниста протерани из Србије, ђаци су били повучени из борбених јединица и позвани у Београд да би завршили недовршене разреде гимназије и средњих стручних школа. Тако с јесени 1942. године Милан Мишулић завршава у Београду седми и осми разред гимназије. У том је била предузета хитна теренска акција Српских добровољаца и Милан је нанова позван у Јуришни одред пред само полагање матуре. На несрећу, он у једној борби бива рањен (изгубио је око), те бива избачен из строја.

После лечења бива распоређен за просветара 7. чете у првом пуку Српског добровољачког корпуса, којој је командир био потпоручник Никола Д. Љотић. У октобру 1944. године Мишулић са Српским добровољцима напушта Србију и одлази у Словенију, где су биле груписане све националне антикомунистичке снаге. Када је у пролеће 1945. године Краљевина Југославија била сломљена комунистима на челу са Јосипом Брозом Титом, националне снаге 1. маја 1945. године прелазе у Италију. Са њима је и Милан Мишулић. Најпре се налази у логору Формија (Северна Италија), потом у Еболију (Јужна Италија). Из Италије краљевске националне снаге биле су у пролеће 1947. године пребачене у Британску зону у Западну Немачку. С њима је и Милан Мишулић, који у Лингену и Емсу у гимназији „Краља


23

ДУХОВНОСТ

Петра II“ завршава велику матуру. Добија стипендију, да би напослетку у Паризу успешно окончао богословске студије на познатом Сергијевском православном институту. У то време на иницијативу епископа Жичког др Николаја Велимировића, прота Алекса Тодоровић оснива у Минхену библиотеку „Свечаник“. У Минхену је Милан похађао „Баварску академију за немачке штампаре“, који је са успехом завршио и постао машински словослагач. Као стручњак у овом послу, Мишулић је основао штампарију „Искра“ и обучио цео један тим стручњака, који ће тридесет година руководити штампаријом „Искре“ и штампати и истоимени полумесечни лист „Искру“ и бројне књиге верског, културног, историјског и литерарног карактера. Када је штампарију оставио у сигурним рукама, Милан Мишулић се одазвао „унутрашњем позвању“ и 1961. године заједно са још два своја саборца Српским добровољцима Браном Јовановићем и Крстићем отишао у манастир Хиландар на Свету Гору Атонску. Ту су се сва тројица замонашили и добили монашка имена: Мишулић постаде монах Митрофан, Јовановић отац Арсеније и Крстић отац Симеон.

У Хиландару су затекли све саме старце – или како о. Митрофан каже „седе браде“ – који су били при скончању живота. Тројица младих монаха, пуних одушевљења и физичке и духовне снаге, примају се разних послушанија (о. Митрофан чак шест) и за кратко време чине чудо од Хиландара. У правом смислу речи врше ренесансу – и то свестрану – манастира Хиландара.

Отац Митрофан са својом духовном сабраћом најпре обнавља замрли духовни и верски живот у Хиландару, па потом економски обнавља Хиландар доводећи чак и трактор на манастирску економију. А што је најважније: отвара Хиландар према спољном свету. Помоћу бројних дијапозитива и синхронизованих репортажа о Хиландару и Атанској Светој Гори, о. Митрофан је истрајно годинама приближавао атонско духовно искуство и културно благо Хиландара у целе Свете Горе нашим сународницима по целом свету, где год је било српских насеобина, као и у нашој поробљеној отаџбини.

приближавао атонско духовно искуство и културно благо Хиландара у целе Свете Горе нашим сународницима по целом свету, где год је било српских насеобина, као и у нашој поробљеној отаџбини. А почели су да долазе у манастир Хиландар и на Свету Гору стручњаци и научници, који су почели свестрано проучавати духовно и културно благо Хиландара.

Због свог аскетског и подвижничког живота, отац Митрофан бива у два маха Протос Свете Горе (1973-1974) и (1993-1994), као и представник Хиландара у светогорској управи.

Од 1976. године отпочела су чувена, скоро свакидашња, путовања оца Митрофана по целом свету где год су постајале српске избегличке групације: по Европи, Америци, далекој Аустралији. Позиван је од разних установа да говори о Хиландару, о Светој Гори и њеној улози у животу православних народа. И отац Митрофан је постао један од најпознатијих Хиландараца, а нарочито после појаве његове чувене књиге „Света Русија у Совјетском Савезу“. Она је, најпре, штампана на српском језику, а потом је преведена и штампана на енглеском, немачком, шпанском, грчком, холандском и руском језику. Од свих емигрантских писаца отац Митрофан је једини доживео да му се књига штампа на седам језика! И што је најважније, ова књига је цео свет заинтересовала за манастир Хиландар и за Свету Гору, па почињу Хиландар посећивати бројни посетиоци са свих пет континената.

Отац Митрофан је у својој књизи заиста продро у саму душу руског народа. И та душа свесрдно везана за Бога, за Христа, за Пресвету Богородицу и за велике руске светитеље и подвижнике, који чине част целом Православљу. И та душа итекако неминовно кида ланце ропства и које су бољшевици били бацили Русију 1917. године. И ти ће ланци занавек попуцати и обистиниће се пророчанство бесмртног Достојевског: Русији ће доћи спасење од ње саме!“ Цела књига оца Митрофана сведочи да ће се то догодити.


24

ДУХОВНОСТ

За време рата у Босни и Книнској Крајини отац Митрофан је неизмерно помогао свој народ. Стално је путовао у Србију, бринући о деци, сиротињи, инвалидима. Организовао је довођење избегличке деце и инвалида из Републике Српске у месту Аспровалти, познатом летовалишту на обали Егејског мора. Деца у групама од по 200 до 300 проводила су по читав месец дана одмора у Грчкој. Исто тако доведено је и неколико група од по 40 – 45 рањених инвалида. Ове групе инвалида су посетиле и манастир Хиландар. За све учињено понудили су му, као добротвору, место сенатора Републике Српске, али он је, као монах, такву почаст одбио.

Учествовао је у обнови Хиландара. У метоху Какову направио је радионицу за прераду дрвене грађе, подигао велики рибњак, изградио кућице за становање. Трудио се око баште и садио воће. Од државе је добио зграду у Београду желећи да направи мисионарски центар. Нешто раније, отворио је, с намером да постане духовни и мисионарски центар, књижару „Тројеручица“. Стално је штампао и издавао књиге, трудећи се да њима снадбе пре свега младе, жељне Божје утехе и спасења. Увек је био спреман да поприча и посаветује, да поучи и упути. Био је дубоко духован, али је његова духовност била ненаметљива. Томе га је вероватно научило светогорско правило, о чему нам је говорио, „да се монах равна према најбољем и најгорем, на најбољег се угледа а од најгорег учи какав не треба да буде“. То му је омогућило да се слободно креће у порочном свету, саучесно разговара са ђавоље интелигентним и интересатним људима, чак и са бахатим безбожницима, а да сам остане неокрњен.

Сви који су долазили у контакт са оцем Митрофаном запазили су његову смиреност, духовну величину и искреност. Његова љубав према Господу Исусу Христу, попут преподобног Симеона Мироточивог и Светог Саве, дала му је надахнуће и духовну снагу да се уздигне до те висине. С правом се може рећи да му припада признање: „Најзаслужнији радник и препородитељ манастира Хиланадара у 20. веку“.

рећи да му припада признање: „Најзаслужнији радник и препородитељ манастира Хиланадара у 20. веку“.

Упокојио се у Господу непосредно после бомбардовања Србије 5. јула 1999. године, од срца, на метоху Каково. Било му је тешко да гледа ране свог народа, срце није могло да издржи неправде нанете народу Светог Саве и Светог кнеза Лазара.

Сахрањен је 7. јула 1999, на хиландарском гробљу, крај Цркве Светог краља Милутина.

У једном непотписаном тексту објављеном по његовој смрти, запажено је и ово: „Истинито монаштво у свету је велики испит вере и мера огромне духовне снаге. Излагати се замамљивим искушењима света, а остати веран свом монашком завету и чистоти; долазити у контакт са свакојаким људима и често смерно слушати речите и људске умне мирјане, а чврсто остати на свом путу и мисији, велики је духовни подвиг. А баш такав је био је наш отац Митрофан Хиландарац. Поука оца Митрофана

Духовни пост је најбољи предуслов за причест. Човек који живи у овом хаотичном свету често је у недоумици како да стигне да се бави собом, како да се очисти и доведе у ред. Кад постоји искрена жеља, довољно је учинити онолико колико се, према својој снази и околностима, највише може. Причест освежава и снажи. Ако би ко, по свом суду и мери, сматрао да се потпуно примремио и само што не каже: да ли је још неко као ја, онда је то готов губитак благодати коју Свето причешће доноси. Али на том испиту човек обично пада. Гордост га се лакше дотиче, а она је супротна од онога што човека спасава. Оно чиме је Дјева Марија удостојена да постане Богородица, и оно кроза шта је сам Господ многима показивао Своју божанску природу – то је било смирење. То је оно што свет не може да разуме.


25

ДУХОВНОСТ

Аустријско-турски рат који се водио од 1737. до 1739. године довео је до нове сеобе српског народа под пећким патријархом Арсенијем IV (Јовановићем-Шакабентом). Тако се под најездом Турака који су пустошили Србију 1737. године повукло и братство манастира Винче. Они су предвођени игуманом Теодосијем Веселиновићем преко Панчева, Сланкамена, Кањиже дошли до Темишвара где су добили дозволу епископа Николе (Димитријевића) да им будуће уточиште буде у манастиру Бездину.

Манастир Бездин, према запису на манастирском Псалтиру, који се сада налази у Владичанском двору Епархије банатске у Вршцу, постоји од 1539. године. „Ва име Отца и Сина и Света Духа. Да се има знати каде поче се манастир Бездин правити: от созданија мира 7048, Рождества Христова 1539, и нарече се храм Ваведеније Богородици, настојанијем Јоасава Милутиновића, архимандрита, и са помошчију васеја брати и христијана, при мене иконому Леонтију Богојевићу, јеромонаху.“ Сâмо постојање архимандрита, eконома и братије наводи нас на две могућности, да је постојала

Ваведеније Богородици, настојанијем Јоасава Милутиновића, архимандрита, и са помошчију васеја брати и христијана, при мене иконому Леонтију Богојевићу, јеромонаху.“ Сâмо постојање архимандрита, eконома и братије наводи нас на две могућности, да је постојала организована монашка заједница и пре 1539. године, али је неизвесно да ли је она и до тада боравила у неким ранијим бездинским здањима, или је однекуд дошла.

Када је Аустрија истерала Турке и заузела Банат 1718. године, манастир Бездин је имао жестоку борбу са новом администрацијом која је покушавала да му оспори право на посед, и да на његову земљу насели Немце. Наиме, установа државног Ерара је прогласила себе као искључивог власника целог Баната. Манастир Бездин је посредством свог настојатеља Тимотеја морао да доказује своја права над земљиштем које је од раније имао.

Манастирске зграде су у том периоду биле оштећене и била је потребна поправка. У помоћ је поново притекла „братија и христијани“. Доласком братства манастира Винче ојачало је бездинско братство, али и иметак јер је архимандрит Теодосије са братством понео из манастира Винче све што се могло спасити. Највећа драгоценост коју су са собом понели била је чудотворна икона Богомајке, звана Богородица винчанска. Бездинско и винчанско братство се сјединило 1740. године и примили су за свога старешину Теодосија.

Икону пресвете Богородице је у Винчу донео 1727. године игуман Пајсије, предходник Теодосијев.

Чудотворна икона Богородице Бездинске

Када је икона Богородице враћена у манастир Бездин постављена је у цркви на Богородичином престолу, где је

била поштована како од монаха, тако и од верника

БУДИМИР КПКПТПВИЋ


26

ДУХОВНОСТ

То је руска икона, типа Владимирске Богородице (Умиљеније) и потиче из једног кијевског манастира. Она је такође и тип византијске Богородице Умиљеније која је позната у сликарству балканских народа. На икони је Христос увек насликан на десној Богородичиној руци, главом приљубљен уз њен образ, док ју је левом руком обгрлио, али тако да се та његова рука, којом је обухватио Богородичин врат, види с леве стране испод њеног мафориона. Још једна специфичност ове иконе је, да је једна нога малога Христа увек насликана тако да се види цео његов табан. Положај ликова на икони изражава дирљиву емотивност мајке и њеног детета. Та икона је већ по свом доласку у манастир Винча уживала велики углед и била је циљ многих поклоничких посета. Када је донета у манастир Бездин добила је назив Винчанско-бездинска Богородица.

Патријарх карловачки Арсеније IV (Јовановић) је након доласка винчанског братства у манастир Бездин, узео један део винчанских драгоцености и из Бездина пренео у Карловце. Међу тим стварима најдрагоценија је била управо икона Богородице. Међутим, Теодосије, који је у међувремену постављен за старешину манастира Бездин, био је толико одан свом новом манастиру и братству, и одважио се да се супротстави свом највишем претпостављеном, патријарху карловачком Арсенију IV (Јовановић) подносећи тужбу и покренувши судску парницу против њега због одузимања винчанских драгоцености. Све ово је стигло и до Беча где је предмет решен у корист манастира Бездин, али је из обзира према патријарховом достојанству пресуда извршена тек након његове смрти, 1748. године.

Када је икона Богородице враћена у манастир Бездин постављена је у цркви на Богородичином престолу, где је била поштована како од монаха, тако и од верника, који су је украшавали својим даровима.

Ова икона је током XVIII века, када су дошла тешка времена за крајеве темишварског Баната, уживала велико поштовање код нашег народа. Култ ове чудотворне иконе ширио се и даље од Баната, у западне области Карловачке митрополије, све до Велике Градишке и Гомирја.

Све до завршетка Првог светског рата икона Богородице винчанско-бездинске била је у манастиру Бездин. Након тога Темишварска епархија се поделила на два дела, један део је у Румунији са седиштем у Темишвару, док је други део у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца са седиштем у Кикинди. Тада је икона пренета у Кикинду где је било стално седиште епископа темишварског др Георгија Летића.

На основу одлуке Светог архијерејског сабора Српске православне цркве 1931. године, део Темишварске епархије са седиштем у Кикинди и део Вршачке епархије који се затекао на територији Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, сједињени су у једну епархију Банатску чије је седиште у Вршцу. Др Георгије Летић је изабран за првог епископа банатског, и он је прешао у Вршац, а са њим и икона Богородице винчанско-бездинске која се од тада чува у Владичанском двору. Икона је касније стручно рестаурирана и постављена у дворској капели где је поново попримила богослужбену употребу.

Икона Богородице бездинске је због своје чудотворности често пресликавана, тако да је до сада познато на десетине њених ликовних реплика, где су неке радили и веома познати сликари. Ова икона је пренета и на две бакрорезне плоче, од којих је једна рађена по наруџбини епископа темишварског Викентија (Јовановића Видака).

Настојањем Преосвећеног владике Хризостома (Столића), тадашњег епископа банатског, написана је и служба чудотворној икони Богородице Бездинске, и установљено је њено празновање на дан 02. јула, заједно са полагањем ризе Пресвете Богородице.


27

ДУХОВНОСТ

Војевање

Зар треба и сумњати да Бога треба прослављати у свим приликама, Бога који је из превелике љубави према Своме бићу

послао и Сина Свога да Пречистом Крвљу спере

ЗПРАН ПЕТРПВИЋ

Христос васкрсе, душо хришћанска!

Када Васкрсли Христос излије благодат Своју на душу хришћанску тада душа, озарена милошћу Божјом, сва трепери у љубави, искреној и благодатној и љубав коју душа неизмерно осећа, почиње да се прелива и на целокупно њено окружење и у том трену душа поново почиње да се обнавља и слично драгоценом дијаманту, зрачи и исијава и љубав осећа према свеколикој Божјој творевини и увиђа да је све што га окружује створено промислом Божјим и враћа се у познање да је дело Бога Живога, син а не слуга, наследник Царства небеског и будући житељ Новога Сиона.

О, колико је непроцењиво то осећање душе.

Међутим, после таквога искуства, које увек претходи наступајућим болним околностима, баш из разлога да се душа не би погордила а и да остане живо осећање на Божије присуство, настаје време када Господ, да би испитао веру и љубав душе, јер у доброме је лако бити добар, привидно повлачи благодат Своју и у души се дешава огромна промена и наступа велика туга и душа осећа велику тескобу. Тада, искушења и непогоде се навлаче на душу и њено деловање и мада душа у почетку осећа усамљеност и немоћ, благослов који је осетила у великој љубави, бодри и храбри душу да не клоне и не поклекне пред силовитим налетима невоља и тескоба.

Та искушења, заиста мучна и неподношљива, ипак су значајна за очишћење душе јер кале и спирају душу од свих нечистоћа и свих грехова јер под таквим налетима у души се јавља трпљење и спознаја своје маленкости и недостојности притом укљањајући место сваком виду гордости, душа полако стиче венац победе над плоћу.

трпљење и спознаја своје маленкости и недостојности притом укљањајући место сваком виду гордости, душа полако стиче венац победе над плоћу.

Хоћемо ли зато бити лицемерни и благодарити Господу само када живимо у слави и благостању или ћемо већма благодарити још више и када нам је тешко и болно.

А, зар треба и сумњати да Бога треба прослављати у свим приликама, Бога који је из превелике љубави према Своме бићу послао и Сина Свога да Пречистом Крвљу спере грехове човечанства.

Искрено, иако на тежи начин, осећа душа, кроз сву бол, да се искупљује и очишћује, да постаје драгоценија, разумнија, осећа да се све догађа по промислу Божјем и као сунцокрет што се окреће према сунцу тако и душа почиње да се окреће само према Богу, жељно ишчекујући време када ће поново бити окупана у благодати Божјој и уживати у неземаљској милости.

Стрпи се зато душо, не клони и не падај духом јер и у добру и у лошим околностима, знај сигурно да тајанствено пребиваш у близини Божјој и да је Бог ту.

Оправдајмо се и ми, својим животом, својим делима својим трпљењем, градимо смирење које ће пројавити наду, наду у Божију милост а Свемилости Бог неће нашу наду и веру постидети.

Стојмо постојано пуни вере, стојмо неустрашиво и не дозволимо да нас никакве околности одвоје од Бога, будимо благодарни и благородни и својим животом сведочимо, ваистину сведочимо живот и љубав у Васкрслом Исусу Христу.


28

IN MEMORIAM

У петак 16/29. априла, у 90. години живота, у Кливленду (САД), уснуо је у Господу велики српски прегалац и национални радник, Боривоје М. Карапанџић, сарадник нашега братства и часописа „Глас са Цера“. Рођен је 1921. у Ваљеву, а основну школу и гимназију завршио је у Бијељини, где му је отац службовао. Дипломирао је на учитељској школи у Шапцу. Услед патриотског и патријархалног васпитања, већ као средњошколац приступа покрету Збор, а током рата се бори у редовима Српског добровољачког корпуса. По капитулацији Југославије и образовања Недићеве владе „Народног спаса“, генерал Милан Недић га је поставио за новинара у Централном прес-бироу Председништва владе, где је био до јесени 1944. г. када је са Српским добровољцима отишао у Словенију а одатле 1. маја 1945. г. у Италију и после у пролеће 1947. г. у Немачку.

пролеће 1947. г. у Немачку. Као емигрант, боравио је у логорима у Италији и Немачкој, где се и оженио, да би 1950. емигрирао у САД. Доласком у Америку завршио је Земљишну инжињерску школу и био геометар града Кливленда и државе Охајо све до пензионисања. Карапанџић је један од најплоднијих српских емигрантских писаца. Аутор је 35 књига, претежно историјске тематике, од којих је најзначајнија „Грађански рат у Србији 1941-1945“. Уз штампање књига 45 година издаје повременик „Књижевни весник“ с којим одржава везу са читаоцима широм света. Последњих година, иако крхог здравља, био је сарадник у часопису "Глас са Цера". Последњи свој интервју дао је магазину "Геополитика", који је објављен у броју 41, маја 2011. Сахрањен jе у Кливленду, где је провео и стваралачки и радни век. Са супругом Љиљаном, имао је шесторо деце Нека је нашем чика Бори слава, а Бог да му душу прости и усели је у Царство Небеско.

Боривоје М. Карапанџић

Карапанџић је један од најплоднијих српских емигрантских писаца. Аутор је 35 књига, претежно историјске тематике, од којих је

најзначајнија „Грађански рат у Србији 1941-1945“

МИЛАН СТАРШЕВИЋ

Свети Владика Николај ми је писао 24. новембра 1954. године из руског манастира Св. Тихона у Јужном Кенану да је Бог „одредио рок нашем старадању али ако би се српски народ покајао, Бог би скратио тај рок.“ (...) На крају, попут оног анђела из народне песме, који је узвикнуо Краљевићу Марку бежећи испред бесних чауша који су хтели да га посеку: „Беж' у цркву Краљевићу Марко!“ и ја Вам узвикујем: “Беж' у цркву народе српски!“

(Боривоје Карапанџић, Глас са Цера, број 10)


29

ИСТОРИЈА

Хортијевска рација (2)

Међу жртвама је најмање 324 младих људи до 18 година (од чега 128 деце до 10 година) и 65 особа преко 70 година, што укупно чини 18.91%

идентификованих новосадских жртава хортијевског геноцида

АЛЕКСАНДАР ВЕЉИЋ

Новосадски геноцид

Хортијеве хорде погубиле су у такозваној Новосадској рацији преко 4.000 људи, од којих је мање од половинe идентификованo прегалачким ванинституционалним радом поклоника истине (идентификовано 2.081 особа по имену или појединим биографским одредницама). Међу жртвама је најмање 324 младих људи до 18 година (од чега 128 деце до 10 година) и 65 особа преко 70 година, што укупно чини 18.91% идентификованих новосадских жртава хортијевског геноцида. Поред бројних домаћица, убијена су 32 студента, 92 чиновника, 157 трговаца, 32 службеника, 20 адвоката, 19 лекара и 22 учитеља.

Да је Миклош Хорти са својим највишим органима знао што се догађа у Бачкој јасно је из примера Жигмунда Хандлера који је одјурио у Будимпешту када је започео покољ у Чуругу да интервенише код власти и објасни да је по среди нека грешка услед које страда недужно становништво.1 Хандлер и многи други нису могли да поверују да је безразложан масакр могућно извести у организованој Хортијевој држави. Будимпештанске власти су погубиле доктора Хандлера у затвору, а његова породица је побијена у Новом Саду трећег дана крваве „Рације“, 23. јануара 1942.

Првог дана такозване „рације“ мађарска војска и жандармерија су уништиле најмање 45 особа од којих су најмлађи: Бернат Рајх (3 месеца), Руди Голдштајн (2 године), Бењамин Штајн (6 година), Ноеми Глик (7 година), Голдштајн Александров и Илонкин син (7 година), Мира Рајх (8 година), Андор Штајн (9 година) и Фрања Гринвалд (10 година). Другог дана покоља побијено је најмање 48 грађана од којих су најмлађи: Пуби Краус (стара 2 године), Мирко Краус (3 године), Марица Гонђа (6 година), Краус Јелисавета (7 година) и

Штајн (9 година) и Фрања Гринвалд (10 година). Другог дана покоља побијено је најмање 48 грађана од којих су најмлађи: Пуби Краус (стара 2 године), Мирко Краус (3 године), Марица Гонђа (6 година), Краус Јелисавета (7 година) и Шенбергер Малка (7 година). Трећег дана истребљивачког похода, 23. јануара 1942. истребљен је највећи број жртава „чешљања терена“. Необележено стратиште „Штранд“ данас служи искључиво за зимске и летње радости. Током протоколарних свечаности не спомиње се та кланица, једна од најстрашнијих у Другом светском рату, нити се каже иједна реч о убијеном Грку, 1.250 идентификованих жртава јеврејског порекла, најмање 40 жртава мађарског порекла, Ибру Пазаљи. Не спомену се имена праведних седморо жртава немачког порекла, две жртве пољског презимена (Метраш), 32 особе руског порекла, најмање четворо Словенаца (Карел Мољк, Павел Ограјеншек, Ива Поточнић и Ђурђина Ченче), најмање 24 Хрвата, једна жртва чешког презимена (Ваштар) и други који су идентификовани на основу до сада расположивих извора.

Значајно је да је у „Новосадској рацији“ идентификовано 214 јеврејских омладинаца и 110 младих из других народа. Страховит број јеврејске омладине доказује посебан лов на Јевреје и Хортијево настојање да се додвори вођи нациста и његовим сателитима (НДХ и Словачкој) и истреби Јевреје. Пошто се јављају тезе како највиши државни органи Мађарске нису знали ни имали утицаја на ток „Рације“ на терену, важно је имати на уму први пасус Објаве после „Рације“ коју је потписао војни


30

ИСТОРИЈА

командант, који каже да га је 23. јануара увече посетио градаоначелник са представницима грађана и замолио да „по завршетку истраге против комунистичких партизана и осталих непријатеља мађарске државе, коју нам је наредила мађарска краљевска влада, што пре успоставимо мир у граду“. Седницама мађарске владе присуствовао је увек регент Мађарске.

„Рација“ у Србобрану

Приликом мучења грађана Србобрана, који су након априлског терора 1941. године доживели нови талас невиђеног прогона 25. јануара 1942, од последица мучења издахнули су: трговац Паја Тамбурашев, учитељ Карло Флајшман и месар Исидор Шијачић.

„Рација“ у Кисачу2

Дана 26. јануара 1942. године хортијевци су покушали да акцијом „рације“ похапсе кисачке припаднике отпора. Одвели су 150 становника, међу којима супруге тих припадника који су целог рата успешно измицали потерама. Већина интернираних Словака, према исказу Павела Бартока, није се вратила после „рације“.

Бечејска рација

Последња карика у ланцу ужасног геноцида је систематски покољ становика Бечеја. Пошто је град био чврсто у рукама окупатора, наизглед није било разлога за покољ, али... Примамљивост пљачке и теза да за Србе постоје три места - „вешала, Дунав и Тиса“ - нису давали мира хортијевцима, упркос томе што је међу локалним мађарским становништвом постојао јак отпор погрому. Многи нису послушали добронамерна упозорења мађарских суседа да се склоне, пошто нису веровали да је тако нешто могућно у градићу који одувек одише складним међунационалним односима.

Пошто нису успели да међу људима изазову злу крв, хортијевци су се досетили да истребе и опљачкају онолико колико им се прохте.

Иако је цео град после рата био свестан да је у Тису бачено „преко 300 људи“3, напори на фалсификовању историје уплели су се и у погледу Бечеја са циљем да се број смањи испод 300. До сада је идентификовано 410 жртава. Град је крајем јануара 1942. године изгубио 29 младих до 18 година старости (од којих двоје деце испод 10 година) и 4 особе преко 70 година (8.84% бечејских жртава). Окупатори су бацили под лед подбележника општине, војног референта, грађевинског предузимача, 44 трговца, 13 чиновника, 3 радника, 4 службеника, 15 занатлија, 5 лекара, 2 студента, 2 матуранта, једног гостионичара, 3 економа, једног књиговођу, 2 месара, шпедитера, 4 адвоката, итд. Четири жртве су активни припадници отпора хортијевској идеологији.

Прикривање размера геноцида Министар у Хортијевој влади, Миклош Калаи, „признао“ је на заседању мађарског парламента да је убијено 2.550 Срба.4

После „Новосадске рације“ хортијевске власти су образовале Комисију за попис имовине. У присуству два сведока представници комисије су пописивали иметак „несталих“ са циљем да га присвоји држава.5

Према изјави мађарске владе, до 27. јануара 1942. убијено је 6 до 7 хиљада Срба.6

Неки тешко прихватају да је регент Мађарске знао за „Рацију“. Радије верују да су геноцид починиле војне трупе без Хортијевог знања и одобрења. Међутим и „неверне Томе“ остаће без аргумената пред доказом који је открио енглески историчар Макартни. Тај писани документ недвосмислено указује на то ко стоји иза покоља нашег становништва у Бачкој!


31

ИСТОРИЈА

Када се у Мађарској очекивало покретање судског поступка против виновника „Новосадске рације“, Хортијев шеф Војне канцеларије, генерал Лајош Керестеш-Фишер, брат тадашњег министра унутрашњих послова, пише охрабрујућу поруку једном од главнооптужених - Ференцу Фекетехалмију Цајднеру. У писму које је Макартни пронашао после рата Хортијев шеф војне канцеларије поручује Цајднеру: „Чак и ако буде отворена истрага, Хорти ће стајати иза Вас“.

Допис Цајднеру прецизно осликава чудовишно лицемерје Миклоша Хортија! „Чак и ако буде“ - указује да је Хорти радио свим силама да се истрага не покрене. Стога није чудо што ће касније наложити да се она обустави. „Хорти ће стајати иза Вас“?! То ће рећи: стајаће иза убица, пљачкаша, силоватеља, антисемита, србомрзаца и словеномрзаца које је предводио Цајднер!

Писмо Хортијевог шефа Војне канцеларије раскринкава намесника Мађарске и целовито приказује геноцидно лице и мржњу према свему што није мађарско - „непоузданим елементима“ за које он нема ни трунке осећања или милости!

Крај

Извори и напомене:

1. Сећање Ивана Нинића, нећака Жигмунда Хандлера (код аутора)

2. Александар Вељић, Рација-заборављен геноцид, стр. 281

3. Исказ Милијане Милићевић у Рибници 13. октобра 2007. (код аутора)

4. Из чланка у Pesti Hirlap од 10. јула 1942. цитирано у Наведеном делу Данила Урошевића, стр. 6

5. Маленчић Родољуб, Црвена грудва (поглавље „Црвени печат на соби“)

6. Зборник докумената НОР, том 1, књига 17, 43 цитирано у књизи Вере Јовановић, Сликар Богдан Шупут, стр. 170

У „Новосадској рацији“ 23. јануара 1942. под лед Дунава бачено је преко 4.000

наших сународника, међу којима је било и неколико великана. "Рација" је после

рата забрањена тема да не би реметила међунационалне односе! Фалсификована,

идеолошки обојена историја глорификовала је поједина стратишта, а хиљаде жртава "рације" остале су под

ледом - заборављене!

Најновија истраживања у књизи историчара Александра Вељића „Истина о Новосадској рацији“

раскринкавају очигледне недоследности и предочавају праву

истину.

Инфо и наручивање књиге: Телефон: 063/168-8897

E-mail: [email protected]


32

ИСТОРИЈА

Руски дом

Због своје огромне делатности на повезивању братског српског и руског народа овај дом је једна од омиљених културних

институција Београђана

ИВАН ГРБИЋ

Популарно назван Руски дом, „Руски центар за науку и културу“ стециште је већине заједничких српских и руских културних веза и пројеката. Налази се у центру Београда у улици краљице Наталије.

Идеја за подизање оваквог центра сазрела је доласком многобројне руске емиграције после октобарске револуције 1917. године. Схвативши важност овог пројекта идеју су подржали краљ Александар Карађорђевић, патријарх Варнава (Росић), академик Александар Белић, као и најутицајнијни Срби тог времена. Пројекат за зграду је урадио талентовани руски архитекта В. Ф. Баумгартен, а завршена је 1933. године. Руски дом је отворен 9. априла исте године у присуству краљице Марије Карађорђевић, чланова краљевске породице, као и многобројних званица из културног и друштвеног живота. У то време Руски дом је носио назив „Император Николај II“ у спомен на убијеног руског цара.

Са извесним прекидима Руски дом је радио све до Другог светског рата. Доласком комуниста на власт, ситуација се драстично променила. Већина руских емиграната је отишла из Србије, а друштвена клима је промењена. Југословенске власти Руски дом предају на управљање Совјетском савезу. Мења се његов назив и делатност и постаје Дом совјетске културе.

Ситуација се мења по распаду Совјетског савеза. Године 1994. Руски дом добија данашње име и концепцију. Судбину нашег народа следио је и Руски дом. Остало је забележено да је Руски дом једна од ретких културних институција која није прекинула нити отказала ниједан програм за време НАТО бомбардовања 1999. године. Поједини програми су одржани под сјајем свећа пошто је електрична енергија била искључена.

Данас је Руски дом један од 44 центара руске културе у целом свету. Редовно се организују концерти руске етно и духовне музике. Честе су пројекција руских класичних филмова, као и актуелних наслова.

Руски дом поседује библиотеку која броји преко 50.000 хиљада књига. Нажалост библиотека Руског дома која је пре Другог светског рата имала 70.000 књига изгубљена је у неповрат. У Руском дому можете завршити и курсеве руског језика.

Због своје огромне делатности на повезивању братског српског и руског народа овај дом је постао једна од омиљених културних институција Београђана, као и пример какви би српско-руски односи требали да буду.


33

КУЛТУРА

„Геополитика“ доноси интервјуе са председником

Словачке Иваном Гаспаровичем и Хајнц Кристијан Штрахеом

председником Слободарске партије

Аустрије.

У „Дому синдиката“ 26. маја Оливера

Катарина ће одржати солистички концерт.

На репортаору су старе српске песме,

шансоне и баладе. Део концерта је посвећен јапанској култури.

Филм „Александар-Невска битка“ говори

о првим данима владавине руског

националног јунака. Величанствен је

приказ Невске битке у којој су поражене

финске снаге.

По многима је роман „Злочин и казна“ једно од

најбољих дела светске књижевности. Студент

Раскољников убија старицу да би се

обогатио. Суочивши се са грижом савести

покушава да се искупи за овај злочин.

Аутобиографски роман

Моме Капора „Исповести“ настао је

као разговор младе девојке и писца. Разговор постаје велики споменар богатог живота, епохе и портрета Моминих

пријатеља.

Радња романа руског Нобеловца Александра

Солжењицина смештена је у злогласне руске Гулаге. Настала

на основу пишчевих искустава ова књига је

универзални крик за слободом и људскошћу.

Молитвени дневник „Мој живот у Христу“

оца Јована Кронштатског је

незаобизна литература сваког православца. Мисли о Богу, цркви,

греху и људима предочене су на до сада

невиђен начин.


34

КУЛТУРА

РАЗГПВПР ВПДИП: ВЛАДИМИР ПЕТРПВИЋ

Интервју: Соња Колачарић

Не може непросвећен да просвећује

Какво је по Вама данас стање у култури?

Лоше. Култура је огледало генералног стања у једној земљи. Мислим да је то истина, јер је код нас култура вулгализована, забаваљачка, страховито површна и незанимљива. Забављачки карактер може да буде занимљив, али код нас тога нема. Са друге стране култура која претендује да буде озбиљна се бави питањима која су по мени далеко од суштине. Све се чачка изнад површине и де

бојим се да је то присутно у готово деведесет процената.

Да ли је могуће направити разлику између јефтиног популизма и озбиљности? Данас имамо одређене представе које посећује мали број стално истих људи и јефтиних „квази“ културних дешавања који бележе велику посећеност. Постоји ли нека средина која би кроз свој рад привука велики број људи, али и носила неку поруку?

Има таквих представа. Мислим да је таквих и већина, пошто код нас елитистички театар готово да не постоји. Оно што неки називају елитистичким театром је та средина где се примећује квалитет. Све оно што се ради на неком средњем плану је добро, с' обзиром да су критеријуми ниско пали.

Тај средњи квалитативни курс је веома раширен, али би критерујуми требали да буду виши узимајући у обзир људско достојанство. Стога сматрам да је сфера средњег ниска и да би требала да се поправи. По мени је врло мало представа које су квалитетне и оне су обично такве постале игром случаја, а не намером.

У времену општег примитивизма, ријалити програма и свог смећа којег нам нуде, како да култура буде та која ће просветити народ? Да ли је то уопште могуће?

Могуће је, али да би култура имала просвећујућу улогу, мора да и онај човек који ствара култура да буде просвећен. Мислим да ту улогу највише имају

Срећна сам што могу да мирно легнем да спавам и да кажем да не утичем негативно на целу нацију. То ми пружа

моралну сатисфакцију

Као глумица са великим талентом, неодољивим шармом и лепотом Соња Колачарић годинама одушевљава публику својим улогама. Играла је у неколико српских филмова, а најзапаженије улоге је имала у остварењима „Мртав 'ладан“ и „Чарлстон за Огњенку“. Тренутно тумачи неколико улога у београдским позориштима. Интервју са Соњом је урађен на сцени Народног позоришта где тренутно учествује у пробама за представу „Зли Дуси“ по роману Ф. М. Достојевског.


35

КУЛТУРА

Унутрашњост трезора НБС

медији, пошто у позориште ипак иде мањи број људи и нема толику моћ као телевизија. Ипак наравно да све зависи од човека, јер је он тај који ствара дело које ће други гледати. Понављам, не може непросвећен човек да просвећује! Самим тим опет идемо у круг и долазимо до питања да ли су криви медији или је крив народ који жели да гледа примитивне ствари. Из таквог круга се по мени може изаћи само личним доприносом. Сваки човек треба да се труди да учини неки напредак. За такво нешто мора да се запне, а код нас људи седе и чекају да се све само реши.

Шта за Вас значи вера у Бога? Мени је то најзначајнија ствар у

животу. Пошто сам верујућа покушавам да читав систем гледам из те перспективе. Таква преспектива открива сасвим нове погледе на свет, живот и односе према другима.

Многи сматрају да данашња култура нема много додирних тачака са вером. Како гледате на то и да ли постоји неки пут који би ујединио веру и културу?

Ја се слажем са тим мишљењем, али ипак треба имати на уму на Бог дела и поред наше воље. Срећна сам кад видим да неки комади имају бар делић вере, пошто су ретке представе у којима је вера преовлађујућа. Ипак данас позориште није као у античкој Грчкој када је служило само да исмеје. Наравно да и данас има тога, али постоји и друга страна која нешто тражи. Можда се у том трагању нешто и пронађе. Мало је уметника у вери, а да не причам тек о онима који су талентовани. Када би се нашло неколико талентованих људи који су у вери, могло би се нешто направити.

Ипак постоји и друга страна. Поједини људи не воле превише насртљиво показивање вере, тако и кад би се правило нешто хришћанско човек би требао да буде опрезан да се не изазове контра-ефекат. Мислим да хришћани треба да пажљиво приступају онима који још нису упознали Бога. Не треба бити сувише експлицитан већ јасан и то је један део крста који ми носимо. То је тешко, али и лепо.

Хоћемо ли имати прилику да Вас скоро видимо и на филму?

Да, али не смем да одајем превише детаља. Могу открити само да сам после прочитаног сценарија била веома срећна што ћу учествовати у таквом пројекту. Снимање почиње следећег пролећа. Има везе са оним што смо причали и посебно ми је је драго што се на једном суштинском и личном плану покрећу важна питања.

На Вашем примеру се то види у пракси. Не појављујете се у жутој штампи, ниједан скандал није везан за ваше име, а опет сте изградили богату каријеру. Како сте успели?

Не постоји рецепт за такво нешто. Могу да кажем шта ја радим и да уопште није лако. Понекад немам дуго посла, зато што се трудим да одржим неки ниво и постоји граница испод које ја не идем. Да не причам сад шта ми се све нуди. Трудим се да будем доследна и да тражим зрно светлости у свему што радим. Некада то буде зрнце, а некада то буде нешто јаче и квалитетније. То је по мени премало а волела бих да више радим. Тај начин није нимало једноставан. Ја бих могла да имам много улога, да будем „звезда“ и имам много пара, али сам на срећу схватила да ме то не испуњава. Срећна сам што могу да мирно легнем да спавам и да кажем да не утичем негативно на целу нацију. То ми пружа моралну сатисфакцију.


36

КУЛТУРА

Ноћ историје и уметности

Љубитељи историје имали су прилику да током ове бесане ноћи на преко 60 локација погледају сведочанства о историји нашег

поднебља од античких времена па до дана данашњег

ГЛАС СА ЦЕРА-КРЕАТИВНИ ТИМ

У Београду као и у десетини српских градова одржана је традиционална културна манифестација „Ноћ музеја“. Љубитељи историје имали су прилику да током ове бесане ноћи на преко 60 локација погледају сведочанства о историји нашег поднебља од античких времена па до дана данашњег. Заиста су изгледали импресивно редови испред музеја који код нас нажалост током осталих 364 дана немају ни десети део такве посећености. Једна од најзанимљивијих изложби током ове ноћи била је у недавно реконстуисаној Кули Небојши. Тематски уређени спратови посетиоцима су открили само мали део историје ове куле која је један од највећих симбола страдања Срба под Турцима. Пројекције филмова на зидовима куле, екрани на којима можете додиром померати текстове који описују историју овога места, као и огледала у којима се пресијавају слике страдалника, оставиле су посетиоце без даха. За „магију“ су били задужени студенти Хемијског факултета који су уживо демонстрирали како се прави филмска крв, као и како се ствара ефекат магле (погледати слику).

За све оне који имају страст према техници идеално место је било Музеј науке и технике. Компјутери величине целе собе, кућни апарати старости и преко 50 година, а у исто време и соларни пуњачи за мобилне телефоне показали су брзи развој науке.

Изложба слика Моме Капора под називом „Београдске приче“ одржана је у Дому војске. На овој изложби могле су да се виде Момине слике инспирисане Београдом, као и низ портрета његових савременика.

У недавно отвореној вили краља Петра организована је изложба слика Оље Ивањицки. Изложени су Ољини омажи великим уметницима. Примена нових технологија упознала је на до сада невиђени начин одушевљене посетиоце са делом краља Петра Кађорђевића (погледати слику).

Масовност публике, као и њихова одушевљеност показала је да музеји нису стара заборављена места пуна прашине и паучине, већ места сусрета прошлости и садашњости, као и визионарства. Остаје само да таква посећеност буде током читаве године а не само током једне ноћи.


37

КУЛТУРА

Филмска критика

ВЛАДИМИР ПЕТРПВИЋ

Адмирал РЕЖИСЕР: AНДРЕЈ КРАВЧУК ЗЕМЉА: РУСИЈА (2008) ЖАНР: ДРАМА/РАТНИ ГЛАВНЕ УЛОГЕ: КОНСТАНТИН ХАБЈЕНСКИЈ, ЕЛИЗАВЕТА БОЈАРСКАЈА, ВЛАДИСЛАВ ВЕТРОВ

Највећу пажњу на руску кинематографију после филмова Никите Михалкова „Варљиво сунце“ и „Сибирски берберин“ привукао је филм „Адмирал“ Андреја Кравчука. Од пада комунизма у Русији целокупна јавност покушава да се суочи са својом историјом, да се ослободи стереотипа и да скине љагу са оклеветаних великана. Такав је и случај са овим филмом. Главни јунак филма је адмирал Александар Васиљевич Колчак у изванредном тумачењу Константина Хабјенског. Адмирал Колчак је пре Првог светског рата био чувени истраживач поларних пространстава. Учествовао је у руско-јапанском рату, где је показао велико јунаштво.

Филмска повест о адмиралу почиње његовим упознавањем са Аном Васијевном Тимирјовом, која ће му постати пратиља и у добру и у злу. Почиње Први светски рат. Адмирал командује Балтичком флотом успевши да победи многобројнију немачку војску. Сцена у којој руски брод пролази кроз минско поље, на којем су војници у молитви, оставља без даха.

Због изванредних резултатата цар Николај II Романов га унапређује у чин контра-адмирала и том приликом му поклања икону Светог Јова. Ова икона се појављује и у сцени када адмирала на крају хапсе бољшевици и симболизује мученички пут којим је он кренуо.

Наступа Фебруарска револуција. Принуђен да преда оружје онима који су представљали дно тадашњег друштва адмирал разочаран одлази у Француску. Враћа се после Октобарске револуције и постаје командант Белих окупивши снаге које се противе бољшевицима. Захваљујући савезницима међу којима је била и једна Српска легија, отпор се шири Русијом. Међутим, због слабог оружја, исцрпљености и издаје савезника принуђен је да се повлачи ка Сибиру. Увек стављајући интерес других испред свог повлачи се после свих војника. Не желевши да побегне у чешкој униформи адмирал остаје на командном месту у својој униформи, где га хапсе бољшевици. Посебно је потресна сцена у којој Ана, његова љубав, захтева да са њим буде ухапшена. Адмирал је убрзо стрељан, а његово тело је бачено у реку. Ана је целог живота била малтретирана од стране Совјета.

Невероватна драмска прича испричана у контексту трагичних догађаја и братоубилачког рата показала је врхунац руског филма. Врхунска глума Константина Хабјенског, допуњена руским јединственим стилом и одличном режијом створила је ремек дело.


38

ПОЕЗИЈА

ЉИЉАНА ВЕЉКПВИЋ, манастир Шокешина

Вечита нада

Ноћ замењује дан, црни и бели тонови гламурозни. Месец светли у тами, промене немир души кроје. Јер тада подвиг објави рат раскалашности, и тражи да задржиш сузу у себи, радосну, чисту и опрану покајничку. Крилатицу душе што све стеге руше, без које се не може размишљати, о правилима живота. Јер правило постојања, одузима неукроћеност обести, која човека тера у ратове многе. А који увек ка издајама воде, и раздору душе јој газе, стварајућу духовне мртваце. А када црнило душе дође, тешко је убелети дан, и створити младалачки сан, и наћи танану светлост ка путу новом, и истанчану линију мисли слободне. Ипак има нешто и тада има нешто што се зове нада.

АЛЕКСАНДАР СПЛЖЕОИЦИН

Помињање мртвих

Оно нам је завештано, с високом мудрошћу, од људи светог живота. Та мисао се не може разумети у младим годинама, док смо окружени блиским људима, сродницима, пријатељима. Но, како пролазе године – оставе нас родитељи, одлазе наши вршњаци. Куда одлазе? Чини се: то се не може одгонетнути, непојмљиво је, није нам дато и доступно. Ипак, с некаквом унапред даном јасношћу изсијава и зрачи нам, да они нису, нису ишчезли. И ништа више ми нећемо сазнати док смо живи. Али молитва за њихове душе успоставља од нас к њима, од њих к нама, неопипљиву дугу - васељенских размера а беспреградне блискости. Да, ево они, скоро их је могуће додирнути. И незнани су они, и као некад, тако су обични. Но иза нас по годинама; други опет који су од нас били старији, изгладају млађи. Сасредоточивши се, удахњујеш чак њихов одзив, мимоход, предупређење. И своју земну топлину шаљеш им заузврат: могуће, и од нас има неке вајде? И обећање сусрета.

Поље као свако Длан и по зеленила Млад месец коси Пшеницу селицу Два укрштена сунчева зрака Слажу је у крстине Кос наглас чита Тајна слова расута по пољу Божури стасали до неба Служе четири црна ветра Сједињеном крвљу бојовника. Поље као ниједно Над њим небо Под њим небо.

Косово поље

ВАСКП ПППА


39

АНАЛИЗА

Индустрија за прераду Србчића

Остависте ову Божију „фабрику“, ова прекрасна поља и ливаде које вековима народ хранише и прехранише и одосте да

служите ђаволу у његове фабрике

МИЛПРАД ТПДПРПВИЋ

Једна од најтежих индустрија за прераду Божијег СРБског народа крије се под звучним именом „Основна – осмогодишња школа“. У ту индустрију се уводи силом – законом окупационих масонских – комунистичких власти о „обавезном основном осмогодишњем образовању грађана“. У тој индустрији уграђена је технологија по лиценци „Дарвин енд Маркс“ за прераду Божијих СРБчића у потомке мајмунове а у истини у робове масона и њиховог оца лажи. У погонима те индустрије који се крију под звучним називом „учионице“ и „кабинети“ прерађују се СРБчићи са „науком“ (ђубретом) западне „културе“ и „цивилизације“ и обрађују по лику мајмуновом. На технолошкој операцији српски СРБчићи се обрађују да БОГ не постоји и да је то мисаона именица и да се пише малим словом, да газда од те индустрије – сатана – као лична именица треба да се пише великим словом. На технолошкој операцији „математика“ развија се осећај код деце да су постала од мајмуна – шетају бројеве лево, десно, горе, доле и из тог шетања излазе некакви резултати без икакве практичне вредности у животу човечијем – чисто заглупљивање. И све друге операције на којима се СРбчићи обрађују: „историја“ – изложба „освајача“ у истини зликоваца и убица који треба да буду за поштовање. Циљ те операције је да се у СРБчићима уништи свака помисао, свака жеља за Небом и ОТЦЕМ Својим и БОГОМ Својим. У тој индрустрији се у децу усађује завист, злоба, мржња „такмичарски и доказивачки дух“, „ја сам први“ „ја сам најбољи“ – чист сатанизам. И ту децу, која се ту искомплексирају, после гурају да буду „докторанти“. Из те индустрије излазе духовни и телесни инвалиди – тешки незадовољници.

инвалиди – тешки незадовољници. Први пример: једна комшиница ме

срете и пита: „Знам да идеш по манастирима и тамо доста тога чујеш. Моја пријатељица има неке тешке кошмаре, каже да некаква деца стално око ње вриште. Два пута је већ воде у лудницу а ја мислим да она није за лудницу“. А ја је упитах да ли је крштена: „Јесте 1943–ће рођена“. Одведи је у неку Цркву или манастир да се исповеда“ – посаветовах је ја. „Добро, и ја се нисам дуго исповедала“ – рече комшиница.

После неког времена ми се поново сретосмо, а она ми тада рече: „Одведох ону моју пријатељицу у Свету Петку, и тамо неки стари свештеник исповеда, неки фини, и лепо пита и ово, и оно, и ја се исповедих и за мном оде и она моја пријатељица. Стави јој епитрахиљ на главу и саже се да је исповеда. И одједанпут сав преплашен диже руке и скиде епитрахиљ и оде из Цркве. И ја се упитах шта рече ономе свештенику те га онако препаде. А она рече: „Па пита ме шта има да исповедам и ја му рекох абортусе, а он упита: Колико их имаш?“ А ја му рекох: „До тридесет сам их бројала а после нисам“. Ко ту сиротицу такву произведе?

Други пример: Један старији инвалид рече ми да има 65 година, а кад говори изгледа као да има говорну ману (као да је ментално болестан). Каже ми: „Нисам ја од оних ментално ударених, мене је инвалидом направила комунистичка школа“. Како? Комуњара учитељ нам рече да све што не може да се види, чује и додиром опипа то и не постоји, и БОГ не постоји јер ни један од тих услова не испуњава. Дођем кући, на Чубури где живим са мајком, и ја јој све то испричам и додам. „Према томе тај


40

АНАЛИЗА

БОГ што му се ти молиш не постоји, и ево сада ћу да ти докажем и покажем“. Кад мајка закука: „немој Миле на БОГА да ми хулиш зло ћеш проћи“. Не слушам ја њу него онога „,мајмуна учитеља“ и узех столицу и рекох: „Попећу се на ову столицу и пљунућу на Њега па ако Га нема вратиће се мени“. И ја се попех на столицу, дигох главу и пљунух. Пуче нога од столице и ја прегризох језик и ево цели живот служим свима за исмевање и шегу. Свети наш владика Николај каже: „Сва индустрија од ђавола је смишљена и у њој сем мржње друго се ништа не гаји“.

Прича ми један Право – Славни Христијан следеће: „Био сам у једној индистрији, чувеној, у њој на све стране радници псују БОГА и сву Божију Творевину да је то страшно за слушати. Био сам тамо подуже и ратовао сам са њима због тога. Већина, чак мислим 90% их је добра су смућени са лажима ових политичара и обмана телевизије. Кад им кажеш да није добро псовати БОГА, они са стидом кажу да им је то само погана навика, и труде се да то више не чине. И поред пола века уништавања нашег народа има осећаја за добро и за БОГА. Мислим да је крајње време да се од те заоставштине титинаца ослободимо“.

И ја се тада сетим тог времена – Преображења Господњег 1971. године, када нам то несретника Тита и његове лажи, несрећна телевизија 24 часа дневно угураваше у наше домове. Сетих се једног од крепког и бистрог СРБа, једне старине, једног од последњих чобана Балканских. Сетих се њега, најближег Небу у БОГУ и ОТЦУ нашему, а име му бејаше Право – Славни Христијан (то од њега научих), а презиме Зарко, а крштемо име Захарије. Сетих се тога слуге Божијег и његових ОПОМЕНА: „Са ђаволом сте тикве засадили, а када те тикве стигну све ће о ваше главе да се полупају. Остависте ову Божију „фабрику“, ова прекрасна поља и ливаде које вековима народ хранише и прехранише и одосте да служите ђаволу у његове фабрике. Када те мамце (плате) што су вам поставили поједете, где ћете и шта ћете тада? И ја почнем ту опомену да казујем народу а они ми вичу:

шта ћете тада? И ја почнем ту опомену да казујем народу а они ми вичу: „Ма пусти старца видиш да је излапео“. Тикве сазреше, мамци се поједоше, а за фабрике добош сваки дан лупа и зове: „РАСПРОДАЈА – СРЕТНЕ БУДУЋНОСТИ“. А где су они што викаше да је старац излапео? Па на берзи „рада“: по болницама, амбулантама, лудницама, на Бранковом мосту и испод моста. А шта су? Па неуротичари, алкохоличари, дијабетичари, инфракташи, душевно – поремећени – све увијено у шарено да се не види истина. И опет се не призивају памети, да се оставе „срећне будућности“ у „нова паковања демо(но)кратије“, европске интерграције и сва друга препакивања „маркс енд дарвин“.

А зашто се не призивају памети ови „грађани“? Па не да им она масонска тешка индустрија китњастог назива, тј. „јавна гласила – телевизија – новине“. Индустрија лажи за обликовање и дораду грађана, индустрија за опсењивања ђавола и дочаравања „раја на земљи“. На тој ђаволској измишљотини има места за све, ал' за Божије СРБе нема. Срби у грађанској држави су ван свих закона, они су СРБи фашисти, шовинисти, националисти, верски затуцани… Сви ти лајатељи, са грбаче вас СРБских сељака, лебац једу а за те грађане не постојите. Пред БОГОМ ћемо за свако дете, јагње СРБче, одговарати и бити тврдо бијени. Мој деда је стално опомињао: „Од БОГА сам вас на чување добио, ви сте деца прво Његова, па моја“. Чобанче сеоско за једну изгубљену овцу добија тешке батине, а какве тек нас батине чекају за изгубљено Божије Јагње или Божију овцу.


41

ПРИЧА

На обалу малог шумског језера свакодневно је одлазила гуска. Због тога што је волела свуд да гурне свој кљун, животиње, које су долазиле ту на појило, прозваше је Гуска трачарица. Чак јој, из подсмеха, и песму саставише:

Гуска гушчара, највећа трачара! Но гуска се није љутила. Штавише, пронашла је у томе чак и неко добро, јер су је баш због тога многи кришом звали и откривали јој ситне појединости о збивањима у шуми. Тако је она била најобавештенија живуљка, која је о сваком знала таман толико да ником не падне за зуб. Али, мора се рећи, да поред ове своје особине, гуска, ипак, није била злобна срца. То је просто био њен неки заштитни знак, по коме се, ето, она разликовала од других. И баш због те своје незлобивости, она и није имала непријатеља. Изузев што је сврака није волела! А та сврака што је није волела, живела је на високој нози и презирала је трачарења. И где год би ишла у посету, или би њој другарице свраћале у госте, није пропуштала прилику да јасно нагласи како је:

Гуска гушчара, највећа трачара! Међутим, незлобиво срце гуске се

није одвећ увредило, мада се јесте распитивало около због чега је сврака толико љута на њу. Али, сем слегања рамена и одмахивања главом, нико јој жив није умео одговорити.

- Ваљда ће је проћи! – рече она тако једном уз уздах, док је била у друштву јазавца и зеца који свратише да виде даброву брану. - Ма пусти је! – узврати јазавац, тешећи је. – Видиш да се прави важнија већ

Гуска трачарица

ЈЕЛЕНА ЈЕРГИЋ

већа што јесте. Али кад-тад мораће да спусти нос на земљу. Ја ти кажем! Отада не прође много дана, кад једног јутра порани гуска пре свих и стаде да шета обалом. Премда није хтела, њене се мисли на кратко присетише свраке. Али таман што се, по ко зна који пут, запита у себи зашто је таква каква је, кад наједном зачу неко крцкање. Уплашивши се, она се хитро окрете у смеру из којег је оно долазило – и имаше шта и да види! Очи јој се разрогачише од надошлог страха и она, трчећи и гачући, одјури назад у шуму да обавести живаљ о надолазећој опасности. Збуњене и још недовољно разбуђене, животиње у први мах хтедоше да је најуре. Међутим, кад дознаше разлог њеног узбуњивања, за тили час им сненост отпа са очију и у паничној трци свако пође да се сакрије што боље може. Наравно, гуска није заборавила ни свраку; отрчавши до стабла на ком је свила гнездо, она и њу стаде гакањем дозивати, али, авај! Сврака, од силне нетрпељивости, не хтеде ни да је види, а камоли да је саслуша. И без имало милости и добре воље, она је отера. Узалуд је гуска молила, преклињала, кумила – ништа није помагало. Најзад, немајући друге, она се с тугом у срцу удаљи од свракиног стабла.

А те исте ноћи, кад несташни облаци заиграше жмурке са месецом, јашући на ветру, дуж лиснатих грана, што водише сврачијем гнезду, једна се велика змија пробијаше.

Али, мора се рећи, да поред ове своје особине, гуска, ипак, није била злобна срца. То је просто био њен неки заштитни знак, по

коме се, ето, она разликовала од других


42

АКТУЕЛНОСТИ

Нови сајт нашег Центра

Реаговања Анкета

© Духовно-национални центар, издавачко-информативна делатност www.glassacera.wordpress.com

На интернет порталу нашега часописа: www.glassacera.wordpress.com постоји опција коментарисања текстова. У сваком броју објављиваћемо неколико коментара.

Хортијевска рација (број 20):

За изношење истине никада није касно. Будимо обазриви, користимо све могуће изворе и наше и починиоца. Српска православна црква има доста података, само треба прегледати списе. Чувајмо се комунистичких извора, јер су пуни идеологије а не чињеница. Некада су непријатељеви подаци (Хортијеваца) поузданији и тачнији.

Мићић Јован Манастир Бездин (број 20): То

је манастир мог детињства. Честитам уредништву на одличном часопису.

Видосава

Нашим читаоцима на интернет сајту часописа поставили смо питање: Како оцењујете еколошку свест у Србији?

Одговори изгледају овако: -Лоша 80% -Може бити боља 16% -Добра 4%

У анкети је учествовало преко 52о наших читалаца. Питање за следећи месец је: Да ли је Равногорски покрет у потпуности рехабилитован?

На интернет адреси www.romanovisrbija.wordpress.com пост- ављен је нови сајт нашега Центра. На њему у сваком тренутку можете про-читатати актуелне вести, као и сазнати основе нашег деловања. Такође можете погледати медијске исечке о нашем деловању, као и саопштења нашег Центра. За Вас смо припремили и неко- лико галерија фотографија, опширне текстове о царској породици Романов, Русији, богомољачком покрету...

Такође можете преузети у електонском формату акатисте српским и руским светитељима, као и неколико молитава. Не заборавите да посетите и пратите профиле нашега Центра на друштеним мрежама Фејсбук (www.facebook.com/duhovno.nacionalni) и Твитер (www.twitter.com/romanovi).

НАРУЏБЕНИЦА ЗА ПРЕТПЛАТУ

Неопозиво се претплаћујем на часопис „Глас са Цера“* Име и презиме_________________________________ Улица и број___________________________________ Место____________________________________________ Број поште_____________________________________ Број телефона_________________________________ И-мејл___________________________________________

Уз наруџбеницу приложите доказ о уплати (трећи примерак уплатнице).

Уплату извршити на рачун: 250-1310011231530-58 Eurobank EFG. Наруџбеницу и уплатницу пошаљите поштом на адресу редакције: Глас са Цера, Јошева под Цером, 15308, Србија или и-мејлом на: [email protected] (наруџбеницу и уплатницу скенирати и послати мејлом).

*Једногодишња претплата са поштарином износи 700 динара



http://www.twitter.com/romanovi


Глас са Цера 21 броj

Documents