zoran ziletic, nemci u vojvodini i drugi svetski rat

Nenad Stefanovi} 159

Zoran @ileti}

NEMCI U VOJVODINI I DRUGI SVETSKI RAT

U slu`benoj istoriografiji, feljtonistici i na filmu i televiziji, dr`anje na{ih sugra|ana nema~ke nacionalnosti za vreme aprilskog sloma 1941. i nema~ke okupacije prikazano je unutar sistema vrednosti koji je uspostavila Titova vlast, a koji je bio obavezan za sve autore. U tom sistemu nije bila predvi|ena sumnja u to da su pripadnici ove narodnosne grupe krivi za sve na{e nesre}e tokom Drugog svetskog rata, svi bez izuzetka – osim onih me|u njima koji su pri{li Titu i Komunisti~koj partiji. Otuda na{i istoriografski, feljtonisti~ki i kinematografski proizvodi o vojvo|anskim Nemcima predstavljaju po pravilu minijaturne sudske procese u kojima se svekolikom ~itali{tu ili gledali{tu – kao nekoj milionskoj poroti – predo~ava da su oni svi – od beba u kolevci do staraca u zape}ku – listom bili nacisti. Zato odluka Avnoja od 21. novembra 1944. o li{avanju svih pripadnika nema~ke etni~ke zajednice gra|anskih prava i imovine, sem onih koji su pri{li Titu i Komunisti~koj partiji,56 ovda{njem ~itali{tu ili gledali{tu neotpornom na manipulacije – kad god se provoza nekim od vremeplova iz Titove ili Milo{evi}eve Jugoslavije – izgleda logi~na i opravdana. Pri tome u javnosti nije, takore}i do ju~e, bilo onih koji se pitaju za{to se i ostalim narodima i narodnostima versajske Jugoslavije, ~iji su pripadnici 1941-1944, pod prinudom ili dobrovoljno, pristupili sopstvenim nacionalnim formacijama – Albancima, Ma|arima i Hrvatima – nije presudilo kao kolektivnim krivcima nego samo Nemcima i Italijanima. @rtve akcija albanskih, ma|arskih i hrvatskih nacionalista bile su ina~e daleko brojnije, pri ~emu su te akcije imale ritualna obele`ja koja su obavezivala na krvolo{tvo. Uz to, `rtve albanskih, ma|arskih i hrvatskih

56 Vidi tekst odluke njegovog Izvr{nog odbora o prelasku neprijateljske imovine u vlasni{tvo dr`ave u Slu`benom listu Demokratske Federativne Jugoslavije od 6. februara 1945. Pogotovu stav 2 u ~lanu 1 i ~lan 5.

Jedan svet na Dunavu 160

nacionalnih formacija nisu bile u funkciji „disciplinovanja“, tj. zaustavljanja atentata ili diverzantskih akcija, kao `rtve odmazde u Srbiji pod nema~kom okupacijom, nego u funkciji etni~kog ~i{}enja prostora za budu}u veliku Albaniju, za revizionisti~ku Ma|arsku ili za Paveli}evu Hrvatsku bez Srba od Knina do Zemuna. Iako ni Hrvati, ni kosovskometohijski Albanci, ni ba~ki Ma|ari izme|u 1941–1944. nisu bili jugoslovenski dràvljani ve} dràvljani Paveli}eve Hrvatske, Velike Albanije odnosno Hortijeve Ma|arske, njih Titova komunisti~ka vlast 1945. nije kaznila oduzimanjem gra|anskih prava, odnosno li{ila imovine. Jedino su vojvo|anskim i ostalim jugoslovenskim Nemcima, ukoliko su se 1941–1944. deklarisali kao etni~ki Nemci, osporena gra|anska prava – {to ih je ko{talo njihove basnoslovne imovine. 57 Okolnost {to, kao vojni obveznici u novim dràvnim zajednicama na ru{evinama versajske Jugoslavije, nisu èleli da postanu domobrani, honvedi ili pripadnici Srpske dràvne straè ve} su se, kao i svi ostali, i oni etni~ki separirali, nije uvaèna.58 Ina~e autori iz redova vojvo|anskih Nemaca ukazuju na okolnost da je bilo nerealno o~ekivati da se na ru{evinama versajske Jugoslavije samo oni odreknu svoje matice i pri|u ba{ komunisti Titu.59 Tako ne{to nije uradila nijedna nacija niti nacionalna manjina – ni Ma|ari u Ba~koj kao ni Hrvati u Sremu – ve} su se svi okrenuli svojim maticama. Nije ni glavnina Srba pod nema~kom okupacionom upravom u sopstvenoj matici pri{la Titu pre nego {to je Crvena armija u{la u Srbiju. Umesto jugoslovenske dràve, svakoj od njenih naroda i narodnosti preostala je 1941–1944. – to svi ovde dobro znamo – jo{ samo sopstvena nacija ukoliko nisu bili voljni da sa Titom i Staljinom sovjetizuju svoj prostor ili ukoliko nisu bili odse~eni od

57 Vidi Das Schicksal der Deutschen in Jugoslawien. Bonn 1994, str. 102 E i dalje. Ina~e je jo{ i italijanska manjina li{ena imovine i proterana, ali ne raspolaèmo pouzdanim napisima o tome 58 Tako je npr. za situaciju u ma|arskoj okupacionoj zoni egzemplarna konstatacija Josipa Mirni}a: „U Ba~koj, Baranji, Prekomurju i Me|umurju hortijevska Ma|arska je prisvojila sve prerogative suverene dràve.“ Vidi: „Sistem fa{isti~ke okupacije u Ba~koj i Baranji“, u: Zbornik za dru{tvene nauke, Novi Sad, Matica srpska 35 (1963), str. 5. 59 Vidi Josef Müller, „Eliminierung einer illoyalen Minderheit“, u: Leidensweg der Deutschen im kommunistischen Jugoslawien. Bd 1, München / Sindelfingen 1992. str. 909.


svoje matice a morali da brane goli ìvot kao Srbi u Paveli}evoj velikoj Hrvatskoj od Knina do Zemuna. Pri svemu tome, oni vojvo|anski Nemci koji su se izme|u 1944 i 1958. vratili u zemlju predaka padaju u gre{ku onda kad se àle na te{ke nepravde koje su ih ovde sna{le, kao da su sna{le jedino njih. Istoriografi me|u njima ne pominju na desetine hiljada Jugoslovena, koji su streljani ili bacani u karstne jame Ko~evskog Roga, niti àlosnu sudbinu njihovih porodica. A stradali su ne zato {to se nisu odupirali okupacionoj sili ve} zato {to nisu bili za titoizaciju odn. sovjetizaciju Jugoslavije. Oni su pri tome tako|e osu|eni kao kolektivitet, mada ne na etni~koj ve} na ideolo{koj osnovi. Kolektivna kazna sa posledicama kakve su podneli vojvo|anski Nemci sna{la je, uz to, i Srbe proterane 1941–1943. sa Kosova i iz Metohije. I njima je Titova vlast 1945, isto kao i vojvo|anskim Nemcima, uskratila pravo na zavi~ajno ognji{te, pod izgovorom da su se 1941. uklju~ili u regionalni ~etni~ki pokret otpora, svejedno {to u tom trenutku na Kosmetu nije bilo nikog drugog sa kim bi se udruìli u odbrani golog ìvota od albanskih balista. A u oba slu~aja radilo se, u stvari, o otima~ini te~evine sticane vekovima, na koju su u Vojvodini prevedeni prevashodno Srbi iz Paveli}eve Hrvatske i sa Kosmeta, a srpska te~evina na Kosmetu prepu{tena je Albancima. Tako je posle Drugog svetskog rata na ra~un vojvo|anskih Nemaca nastavljeno etni~ko ~i{}enje Hrvatske, koje se tu skoro zavr{ilo Tu|manovom „Olujom“, a istovremeno je zapo~eto i etni~ko ~i{}enje Kosmeta na ra~un tamo{njih starosedelaca Srba koje je nedavno krunisano progla{enjem ka~ani~ke Republike Kosovo kao zametka albanske dràve unutar tre}e Jugoslavije60. Svemu tome treba jo{ dodati i to da su se pozivu za mobilizaciju uo~i aprilskog sloma vojvo|anski Nemci odazvali u daleko ve}em broju nego {to se to obi~no misli. ^lanovi Komunisti~ke partije Jugoslavije, sa svoje strane, sabotirali su mobilizaciju. 61 I jedne i druge su ina~e

60 Tekst je pisan 1996. godine 61 O tome: Johannes Wuscht, Jugoslawien und das Dritte Reich. Stuttgart 1969, str. 157 i 260. Vidi i: Holm Sundhaussen, „Deutsche in Jugoslawien“, u: Klaus Bade (ed.) Deutsche im Ausland, Fremde in Deutschland. Migration in Geschte und Gegenwart. München 1993, str. 68.


odgovaraju}e centrale (vojvo|anske Nemce Berlin, a jugoslovenske komuniste Moskva!) pozvale na bojkot sopstvene dràve, samo {to je upozorenje iz Berlina krenulo tek posle 27. marta i zakasnilo, a iz Moskve znatno ranije – pa nije. Sa legitimisti~kog stanovi{ta koje zastupaju autori iz redova vojvo|anskih Nemaca svi oni zajedno su ina~e do marta 1945. bili vojni obveznici Kraljevine Jugoslavije, uklju~uju}i i Tita sa njegovim saborcima.62 Ali Tito se nije odazvao ni mobilizaciji uo~i aprilskog sloma, niti je posle sloma stao pod zastavu Kraljevine. Njega je, ina~e, sve do marta 1945, kao i svakog drugog jugoslovenskog dràvljanina i vojnog obveznika, na to obavezivao jugoslovenski ustav iz 1934. koji nije predvi|ao kapitulaciju. Tito je, ina~e, sa stanovi{ta legitimne gra|anske dràve Jugoslavije ne samo dezerter i petokolona{ Kominterne63 ve} i po~inilac nacionalne izdaje, poput one koja se pri{iva vojvo|anskim Nemcima i danas Albancima na Kosmetu, jer 1941–1944. organizuje paralelnu antigra|ansku vojnu organizaciju i paralelnu antigra|ansku civilnu vlast koju }e zapadni saveznici priznati preko volje tek marta 1945. zbog obaveza prema Staljinu. Nemci u Vojvodini nazivaju se u na{oj istoriografiji i publicistici „folksdoj~erima“. Time se oni neopravdano izjedna~avaju kako sa svim ostalim Nemcima u dijaspori tako i sa Nemcima u matici – takozvanim rajhsdoj~erima. Na taj se na~in priznaje samo podela Nemaca na one bez nema~kog dràvljanstva (tj. na folksdoj~ere) i na one koji ga imaju (na rajhsdoj~ere). Pri tome se svesno prenebregava da Nemci u Ko~evju ili Nemci u Bosni, u vreme njene austrijske okupacije i aneksije, nisu imali ni davnu ni skoru zajedni~ku pro{lost sa vojvo|anskim Nemcima. Ko~evski Nemci doseljeni su naime jo{ u 13. veku u slovena~ki deo potonje Kraljevine Jugoslavije, tj. davno pre vojvo|anskih Nemaca. Bosanski Nemci opet „prekomandovani“ su kao administrativno ili èlezni~ko osoblje u okupiranu i anektiranu Bosnu ~itav vek posle zavr{etka

62 Pada u o~i da se nigde ne pominje da je Tito izme|u dva svetska rata ikada bio na ve`bi kao vojni obveznik Kraljevine Jugoslavije! Vidi i Der Leidensweg der Deutschen im kommunistischen Jugoslawien. Bd 1, München 1992, str. 60. 63 Komunisti~ka internacionala


kolonizacije vojvo|anskih Nemaca pod Habzburzima. Uz to, vojvo|anski Nemci, kao deo Nemaca u ukupnom Podunavlju izvan nema~ke matice, sami sebe smatraju ìvljem sa zasebnom etnogenezom u odnosu na ostale Nemce i nazivaju se „podunavskim [vabama“ (Donauschwaben).64

Izjedna~avanje vojvo|anskih Nemaca sa folksdoj~erima (koje je isto toliko umesno ili neumesno kao npr. izjedna~avanje Srba i Crnogoraca!) instrumentalizovano je do sada u najmanje dva navrata. Izjedna~avaju}i „folksdoj~ere“ sa „rajhsdoj~erima“ (tj. sve Nemce bilo gde u dijaspori sa Nemcima u matici) nacionalsocijalisti~ka Nema~ka nastojala je da Nemce u rasejanju ujedini za svoje velikonema~ke ciljeve. Sa druge strane, slu`bena istoriografija Titove Jugoslavije i Milo{evi}eve Jugoslavije kao njenog sukcesora nastoji da na{e doju~era{nje sugra|ane nema~ke nacionalnosti poistoveti sa Nemcima u matici iz vremena nacionalsocijalizma da bi tako od njih kao kolektiviteta lak{e napravila `rtvenog jarca za ukupnu jugoslovensku tragediju, tj. kolektivnog krivca za sva stradanja u Jugoslaviji tokom Drugog svetskog rata. Za tragediju versajske Jugoslavije i pogotovu Srbije kao njenog jezgra vojvo|anski Nemci su, me|utim, ponajmanje krivi. Raspad Jugoslavije 1941. isprovocirale su snage izvan nje same, osloniv{i se, pre svega, na iracionalni srpski nacionalizam ponet pobedama u oslobodila~kim ratovima i u Prvom svetskom ratu i okrenut kosovskom mitu. Srpska istoriografija je, ~ini se, otvorenija za mitove nego za ~injenice dok srpska crkva kao da zanemaruje bogougodni zadatak i pouku da od svog ìvota u~inimo najbolje, a ne da ginemo po svaku cenu. Samo u funkciji mita se moè razumeti npr. pre}utkivanje ozbiljnih tenzija izme|u versajske Jugoslavije i me|uratne Francuske, ili utaja informacija o vrlo dobrim odnosa sa Nema~kom izme|u 1934 i 1941. Neposredno po zavr{etku Prvog svetskog rata Jugoslavija je dospela u potpunu zavisnost od Francuske zbog povla~enja SAD iz tzv. „Saveta ~etvorice“, vrhovne instance na Mirovnoj konferenciji u Parizu. Francuska naime – u borbi za {to bolje sopstvene pozicije – traì podr{ku Italije kao

64 O tome Anton Tafferner, „Donauschwabische Wissenschaft“ u: Josef Volkmar Senz (ed): Donauschwabische Lehrer – und Forsch – ungsargeit. 25 Jahre ADL. 1947-1972. München 1973, str. 75 i 77.


~lana „Saveta êtvorice“ ~ak i na {tetu svoje {ti}enice Jugoslavije.65 Italija ina~e sve vreme radi na destabilizaciji versajske Jugoslavije zato {to potraùje delove jugoslovenske jadranske obale. U tu svrhu ona otvara proces getoizacije trojedne Kraljevine uvla~e}i u svoju strategiju i Albaniju kao i Albance sa Kosova, iz Metohije i Makedonije. Ubrzo zatim ona u taj proces uvla~i i ~lanice takozvanog revizionisti~kog tabora na Balkanu – Bugarsku, Ma|arsku i Austriju. Istovremeno Musolinijeva Italija pomaè i antijugoslovensku teroristi~ku organizaciju u Makedoniji VMRO.66

U funkciji italijanske strategije okruènja versajske Jugoslavije nalazi se i Musolinijeva podr{ka Paveli}u i njegovim usta{ama. Musolini im stavlja na raspolaganje ~ak i kampove za teroristi~ku obuku. A posle zlo~ina u Marselju – atentata na kralja Aleksandra Ujedinitelja oktobra 1934 – svet saznaje i za usta{ki poligon u revizionisti~ki nastrojenoj Ma|arskoj, gde je atentator proveo neko vreme na obuci pred odlazak na svoj teroristi~ki zadatak u Marselj. Istraga je uz to utvrdila i utetovirani znak VMRO-a na njegovom telu a ispostavilo se i da je bio ~ovek za vezu izme|u {efa VMRO-a Van~e Mihajlova i usta{kog poglavnika Ante Paveli}a u emigraciji.67 Tom prilikom izlazi na videlo i smisao francuske politike za realnost li{enu emocija. Francuska se, naime, usprotivila nameri Kraljevine Jugoslavije da pokrene sudski proces u Hagu protiv Italije kao sau~esnika u marseljskom atentatu.68 Za tezu o klju~noj ulozi Tre}eg rajha u knjizi Operacija „Tevtonski ma~“ sovjetskog istori~ara Vladimira Konstantinovi~a Volkova iz 1954. godine do danas nisu utvr|eni motivi niti prona|eni dokazi.69 Ta teza je izgleda naru~ena za potrebe kompromitacije generala Bundesvera Hansa Speidela kada je 1954. godine postavljen za glavnokomanduju}eg kopnene vojske Severnoatlantskog pakta u Evropi. Ta knjiga od njega pravi organizatora teroristi~ke akcije u Marselju pozivaju}i se na okolnost da se u

65 Holm Sundhaussen, Geschichte Jugoslawiens. 1918–1980. Stuttgart (itd.) 1982, str. 39. 66 Isti, str. 73 i dalje 67 Isti, str, 82 68 Isti, str. 88 69 Isti, str. 83. Vidi i Vladimir Dedijer, „Jugoslavija izme|u centralizma i federalizma”, u: Ivan Boì} (et. al), Istorija Jugoslavije, Beograd 1973, str. 439


tom trenutku zatekao u Parizu na funkciji zamenika vojnog ata{ea Tre}eg rajha. Tre}i rajh je, me|utim, za razliku od revizionisti~ke Ma|arske i pogotovu od fa{isti~ke Italije (sa kojom je sve do [panskog gra|anskog ~ak u vrlo lo{im odnosima), ìvo zainteresovan za integritet versajske Jugoslavije sa njenim antibolj{evi~ki nastrojenim politi~kim establi{mentom. Hitler je, naime, ra~unao na Jugoslaviju kao na sirovinskog i agrarnog snabdeva~a za potrebe svog pohoda na prvu zemlju socijalizma SSSR.70 Nema~ki ekonomski stratezi ina~e i u to vreme isti~u okolnost da Nema~ka i zemlje evropskog jugoistoka ~ine zaokruèn ìvotni prostor koji je u ekonomskom pogledu izrazito komplementaran. Otuda propadaju svi poku{aji antijugoslovenske hrvatske emigracije u Italiji na ~elu sa Antom Paveli}em da uspostavi veze sa Gestapoom i Nacionalsocijalisti~kom radni~kom partijom Nema~ke. Ministarstvo spoljnih poslova Tre}eg rajha {alje ~ak poverljivu okru`nicu sa zabranom bilo kakvih kontakata sa hrvatskom emigracijom.71 Nacionalsocijalisti~ka Nema~ka je ina~e ra~unala na bojazan versajske Jugoslavije da }e se Velika Britanija i Francuska pona{ati uzdràno kad su u pitanju zbivanja na Balkanu i pogotovu na njen strah od italijanskog imperijalizma. Istovremeno joj je odgovaralo odbijanje Jugoslavije da prizna Sovjetski Savez ~ime je zaustavljena francuska inicijativa za sklapanje tzv. „isto~nog pakta“. Cilj tog pakta bio je, naime, ovekove~enje granica na istoku Evrope, {to Nema~koj ne bi odgovaralo s obzirom na Hitlerove planove na istoku. Pribliàvanje Jugoslavije Tre}em rajhu inauguri{e kralj Aleksandar Ujedinitelj li~no, kako bi oja~ao pozicije Jugoslavije u njenim odnosima sa Francuskom. Smatraju}i pripajanje revizionisti~ki raspoloène Austrije Tre}em rajhu povoljnijim za Jugoslaviju od eventualne habzbur{ke

70 Milan Ristovi}, Nema~ki „novi poredak“ i Jugoisto~na Evropa 1940/41-1944/45. Beograd 1991, passim. 71 Sundhaussen, n. n. m.


restauracije, on podràva nacisti~ku politiku an{lusa, pruàju}i ~ak i azil u~esnicima pronacisti~kog pu~a u Austriji jula 1934. godine.72 Prvi prakti~ni korak u jugoslovenskom pribliàvanju Tre}em rajhu predstavljalo je potpisivanje trgovinskog ugovora od maja 1934. godine. Prethodne godine kralj Aleksandar Ujedinitelj putovao je inkognito u Tre}i rajh na razgovore sa Hermanom Göringom u funkciji predsednika Rajhstaga, a pred polazak za Marselj oktobra 1934. godine poru~io je von Pappenu da u Parizu ne}e sklopiti nikakav sporazum na {tetu Nema~ke.73 Okretanje Jugoslavije od Francuske i pribliàvanje Nema~koj nije, me|utim, bio ni pravolinijski ni kratkoro~an proces. Njega su isprovocirale posledice dramati~nog pada cena ìtarica i sirovina na svetskom trì{tu prouzrokovanog svetskom ekonomskom krizom iz 1929. godine. 74 A upravo su ti artikli ~inili prakti~no jedine stavke jugoslovenskog izvoza onoga vremena. Ekonomska depresija u Jugoslaviji – iako po~inje sa osam meseci zaka{njenja tj. tek 1930. – traje ~itavih pet godina. Uz to, i posle izlaska iz depresije, cene na{ih izvoznih artikala sve do 1938. bile niè za 22 odsto od onih pre njujor{ke berzanske katastrofe iz 1929. godine koja je ozna~ila po~etak svetske ekonomske krize. U to vreme SAD, Kanada i Argentina ugroàvaju ~itavu agrarnu Evropu masivnom ponudom jevtinih ìtarica. Uz to, 1935. godine – u kojoj se posledice svetske ekonomske krize u versajskoj Jugoslaviji i nadalje veoma ose}aju, Liga naroda uvodi jo{ i embargo prema Italiji zbog njene agresije na Abisiniju, pa Italija kao vaàn kupac jugoslovenskih ìtarica nije u mogu}nosti da preuzme ugovorene kontingente. Francuska, sa svoje strane, jugoslovensko ìto nikad nije ni kupovala budu}i da je, kao kolonijalna sila, imala sopstvene proizvo|a~e pa to nije u~inila ni ovom izuzetnom prilikom. Jugoslaviji nije pomoglo ni ustanovljenje Ekonomskog saveta Male antante koji je trebalo da êhoslova~ku kao industrijsku zemlju obaveè na otkup agrarnih proizvoda iz Jugoslavije i Rumunije. Tre}i rajh se, me|utim, ugovorno obavezuje da

72 Du{an Biber, „Njema~ko-jugoslavenski odnosi. Politi~ki odnosi 1918-1941“, u: Enciklopedija Jugoslavija, knj. 6: Maklj-Put. Zagreb 1965, str. 340 i dalje 73 Isti, str. 341 74 Sundhaussen, str. 84 i dalje


jugoslovenske agrarne proizvode kupuje ~ak po cenama vi{im od onih na svetskom trì{tu – sve u nameri da razlabavi sistem Male antante, zami{ljen kao barijera njegovom ekonomskom prisustvu na Balkanu.75 Istovremeno Tre}i rajh na taj na~in èli i da Jugoslaviju veè za sebe kao snabdeva~a agrarnim proizvodima i sirovinama. Upravo ova druga okolnost od izuzetne je va`nosti za vojvo|anske Nemce. Ta prevashodno paorska populacija dràla je naime ~ak 80 odsto vojvo|anske proizvodnje ìtarica u svojim rukama. Zato je povoljan razvoj ekonomskih odnosa sa Tre}im rajhom posebno pogodovao vojvo|anskim Nemcima. Berlin, je opet, sa svoje strane, o~ekivao od njihovih ovda{njih udruènja obuzdavanje nacionalisti~kih emocija tamo gde ih je bilo. Zanimljivo je u vezi sa tim da je 1938. godine iz Berlina u Jugoslaviju do{ao funkcioner nema~kog ministarstva spoljnih poslova da jugoslovenskim Nemcima sugerira da glasaju za svi za Milana Stojadinovi}a u kome je Tre}i rajh video garanta za dobre i stabilne odnose sa Jugoslavijom.76

Oktobra 1936. godine dolazi do nema~ko-italijanskog organizovanja u „Osovinu Berlin–Rim“, pa ve} marta naredne godine italijanski ministar spoljnih poslova grof ]ano sa Milanom Stojadinovi}em potpisuje ugovor u kome se Italija izme|u ostalog obavezala i na to da }e stati na put svim akcijama protiv integriteta Jugoslavije, ~ime je ozna~en po~etak zabrane rada Paveli}u i njegovim usta{ama u Italiji i njihova internacija. Prilikom boravka Milana Stojadinovi}a u Nema~koj, januara 1938. godine, Hitler ga je uveravao da Tre}i rajh nema nikakvih teritorijalnih zahteva ni na Jadranu ni na Balkanu i da je zainteresovan samo za ekonomsku saradnju, pa time i za jaku Jugoslaviju.77 Uveravao ga je i u to da Nema~ka ne}e prekora~iti granice Austrije koju }e onda anektirati samo dva meseca kasnije i tako – bar sa stanovi{ta onovremene Jugoslavije - spre~iti povampirenje habzbur{ke ideje jednom zasvagda. Ovakav razvoj odnosa dovode u pitanje dva doga|aja na unutra{njem jugoslovenskom planu: prikriveni Stojadinovi}ev poraz u 75 Isti, str. 87 76 Vidi Petar Ka~avenda, Nemci u Jugoslaviji 1918–1941. Beograd 1991, str. 19 77 Sundhaussen, str. 94


politici konkordata 1937. godine, ~iju ratifikaciju nije uspeo da izvojuje, i njegov o~igledni poraz februara 1939. godine kad iz njegove vlade istupa pet ministara – navodno zbog nere{enog hrvatskog pitanja. Posle toga knez Pavle mandat za obrazovanje nove vlade ne poverava njemu ve} Dragi{i Cvetkovi}u, politi~aru bez sopstvenih stavova. Odlazak Stojadinovi}ev s vlasti dovodi do krize poverenja izme|u Tre}eg rajha i Jugoslavije, koja posle toga nije vi{e nikada sasvim prevazi|ena. Tre}i rajh tim povodom razmi{lja ~ak i o sopstvenom uklju~ivanju u hrvatsko pitanje, ali ne izlazi u susret hrvatskim ekstremistima iz obzira prema svom italijanskom savezniku. Jugoslavija sa svoje strane podvla~i zainteresovanost za nastavak dobrih odnosa sa Tre}im rajhom angaòvanjem Cincara–Markovi}a, do Stojadinovi}evog pada ina~e jugoslovenskog ambasadora u Berlinu, za ministra spoljnih poslova. Po{to je Hitleru zbog planiranog pohoda na SSSR bilo veoma stalo do stabilnog Balkana, od strane „osovine Berlin-Rim“ po~inje pritisak i na Jugoslaviju da potpi{e ugovor o uzajamnom nenapadanju, a onda i da pristupi tzv. Trojnom paktu. Da bi je lak{e pridobio za pristupanje tom paktu Hitler i Musolini joj za kraj rata obe}avaju Solun (koji je, ina~e, tako tvrdi Vladimir Dedijer, ve} bio obe}an Bugarskoj), 78 a i nema~ko-italijanske garancije za nepovredivost dràvne granice. Hitler istovremeno pristaje i na odricanje od jugoslovenske vojne saradnje kao i od prolaska sopstvenih vojnih transporta preko njene teritorije.79 Po{to SAD i Velika Britanija, i nao~igled priprema Tre}eg rajha da vojno interveni{e u Gr~koj, Jugoslaviji ne stavljaju u izgled nikakvu konkretnu podr{ku, Cvetkovi} i Cincar–Markovi} 25. marta 1941. godine potpisuju u Be~u ugovor o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu.80 Dva dana kasnije dolazi u Beogradu do pu~a na znak vazduhoplovnog ata{ea Britanske ambasade u Beogradu Makdonalda. Pu~u, na ~ije ~elo se stavio

78 Vladimir Dedijer, „Pokoravanje i komadanje Jugoslavije“, u: Ivan Boì}, (et. al), Istorija Jugoslavije, Beograd 1973. str. 458 79 Sundhaussen, str. 104 80 Isti, str. 105


general vazduhoplovstva Simovi}, prethodila je ina~e vi{emese~na temeljna priprema ru{enja eventualno obnovljenog uzajamnog poverenja u jugoslovensko-nema~kim odnosima kojim je rukovodilo posebno odeljenje britanske obave{tajne slu`be „Special Operations Executive“, a po nalogu êr~ilovog kabineta.81

Za pu~ je na|eno upori{te u iracionalnom nacionalizmu me|u nekim srpskim vazduhoplovnim oficirima i u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Pu~ je, naime, izveden uprkos smrtnoj opasnosti po Jugoslaviju kao dràvu, jer je ona bila ostavljena potpuno sama, vojska joj je bila u izuzetno lo{em organizacionom i tehni~kom stanju, Francuska je bila ve} okupirana, a patrijarh Gavrilo Doì} je u no}i uo~i pristupanja Jugoslavije Trojnom paktu podsetio kneza namesnika Pavla na kosovsku `rtvu i na trajno opredeljenje srpskog naroda za carstvo nebesko.82 Samo nekoliko sati posle pu~a, u zoru 27. marta 1941, dolazi me|utim do temeljnog zaokreta utoliko {to se ne uspostavlja vojna diktatura ve} se, nasuprot svim o~ekivanjima, obrazuje nova civilna vlada sa slovena~kim i hrvatskim ministrima kao garantima za kontinuitet u spoljnoj politici, a pu~ se predstavlja kao izraz nezadovoljstva unutra{njom politikom kneza Pavla. Vladimir Dedijer navodi u ovom kontekstu da je predsednik nove jugoslovenske vlade vazduhoplovni general Du{an Simovi}, glava pu~ista, zakazao u top~iderskoj crkvi udaju svoje k}eri na Cveti koje su 1941. padale u nedelju 6. aprila. To je trebalo da bude dodatni signal Tre}em rajhu o odsustvu svake jugoslovenske ratne opcije.83 Nema~ki istori~ar Holm Sundhaussen veli da Hitler u prvi mah nije poverovao u vest o pu~u u Beogradu a onda je – u nastupu gneva na „srpsku pu~isti~ku fukaru“ – odlu~io da razbije Jugoslaviju „vojni~ki i kao dràvu“. Nije hteo da sa~eka analizu novonastale situacije zbog uverenja da nema pouzdanog oslonca na bilo koju budu}u jugoslovensku vladu. Smatrao je da }e svaka od njih pre ili posle postati `rtvom nere{enog

81 Isti, str. 106. O tome je u istom smislu povodom godi{njice pu~a, marta meseca 1994, govorio i poznati beogradski istori~ar Milan St. Proti} pozivaju}i se na britanska arhivska dokumenta 82 Dedijer, str. 470 83 Isti, str. 459


nacionalnog pitanja ili oficirske kamarile – kao, uostalom, ve} dva puta pre toga Stojadinovi}eva i Cvetkovi}eva.84 Sundhaussen kaè da je brzina kojom je nacisti~ka Nema~ka porazila versajsku Jugoslaviju bila rezultat priprema za operaciju „Marita“, tj. za napad na Gr~ku, a ne za likvidaciju Jugoslavije kako to u horu tvrdi oficijelna eksjugoslovenska reìmska istoriografija.85 Kako jugoslovenski general{tab nije bio u mogu}nosti da organizuje odbranu u unutra{njosti zemlje zbog nespremnosti Hrvata, pa ~ak i Slovenaca, da snose posledice ishitrenog pu~a, Jugoslavija se raspala i pre nego {to su se u rat protiv nje uklju~ili i saveznici Tre}eg rajha i Italije, Ma|arska i Bugarska, koje su bile nezadovoljne re{enjima versajskih pregovora u korist Kraljevine Jugoslavije. Vojvo|anski Nemci su se tako, zajedno sa svim drugim gra|anima versajske Jugoslavije posle aprilskog sloma, bukvalno preko no}i obreli u razli~itim dràvama. Oni u Sremu u{li su u sastav Nezavisne Dràve Hrvatske, oni u Ba~koj u sastav Hortijeve velike Ma|arske, a oni u Banatu u sastav Nedi}eve Srbije. To je isto ono iskustvo koje su ovih poslednjih godina, mutatis mutandis, stekli i svi gra|ani avnojske Jugoslavije obrev{i se tokom jugoslovenskog gra|anskog rata 1991–1995. – isto tako preko no}i – u nekim posve novim, suverenim dràvama. Pri tome suverenitet versajske Jugoslavije posle aprilskog sloma 1941. osporile su samo zemlje u orbiti nacionalsocijalisti~ke Nema~ke i fa{isti~ke Italije, uklju~uju}i i Sovjetski Savez koji je u to vreme jo{ saveznik Tre}eg rajha. Ve} 9. maja 1941. sovjetska vlada je, naime, vladu Kraljevine Jugoslavije u Londonu proglasila nelegitimnom i zatvorila je jugoslovensko poslanstvo u Moskvi s obrazloènjem „da jugoslovenska dràva kao takva vi{e ne postoji“. 86 Ovaj je akt, kaè Titov biograf Vladimir Dedijer, Sovjetski Savez onda opozvao posle „verolomnog“ Hitlerovog napada na „prvu zemlju socijalizma“ 22. juna 1941, uspostavljaju}i ponovo diplomatske odnose sa Jugoslovenskom 84 Sundhaussen, str. 108 85 N. n. m. 86 Dedijer, str. 463


kraljevskom vladom u izbegli{tvu87 koje, kao {to je poznato, odràva sve do marta 1945. Prvi raspad Jugoslavije aprila 1941. ozna~io je i po~etak kraja njene nema~ke nacionalne manjine, ~iji su pripadnici starije generacije, kao podanici Dvojne monarhije 1918, ve} jedanput menjali dràvljanstvo obrev{i se preko no}i u êhoslova~koj, Ma|arskoj, u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca i u Rumuniji. To je vojne obveznike me|u vojvo|anskim Nemcima stavilo pred alternativu: da budu ili strani „dobrovoljci“ okupljeni u tzv. Oruànoj SS (Waffen-SS) – crnoj ro|aci internacionalnih brigada iz [panskog gra|anskog rata – ~iji su pripadnici mogli imati bilo koje dràvljanstvo,88 ili da postanu hrvatski domobrani u Sremu sve do Zemuna, ma|arski honvedi u Ba~koj, pa ~ak i pripadnici Nedi}eve Dràvne straè u Banatu, kao delu Nedi}eve Srbije. Oni su, kao {to znamo, prihvatili prvu, tj. etni~ku alternativu, kao najprirodniju za njih ba{ kao i oni Hrvati, Ma|ari, Srbi, [iptari ili Slovenci koji se nisu opredelili za Tita. To je onda sve vojvo|anske Nemce, bez razlike, zajedno sa njihovim porodicama, ~etiri godine kasnije, ko{talo gra|anskih prava i svekolike ogromne imovine, a na desetine hiljada njih i ìvota. Pravnu podlogu za njihovo stradanje pruìle su odluke Avnoja u njegovoj funkciji nelegalnog, paralelnog jugoslovenskog parlamenta sastavljenog isklju~ivo od Titovih pristalica. Ali, odluke tog nelegitimnog tela, koje su postale pravosna`ne sa me|unarodnim priznavanjem Titove Jugoslavije, nisu gra|anskih prava i imovine li{ile samo na{e Nemce nego i sve eksponirane protivnike sovjetizacije Jugoslavije i ~lanove njihovih porodica, uklju~uju}i i dinastiju Kara|or|evi}.

87 Isti, str. 464 88 Tako je npr. 28. dobrovolja~ka SS divizija „Wallonien“ bila sastavljena od belgijskih dràvljana, 23. dobrovolja~ka SS divizija „Nederland“ od holandskih dràvljana. Kod nas se najradije pi{e o muslimanima u 13. dobrovolja~koj diviziji „Kama“, a }uti o tome da je oko 90 francuskih dràvljana iz 33. dobrovolja~ke divizije „Charlemagne“ aprila i maja 1945. fanati~no branilo Hitlerov bunker u Berlinu. Georg H. Stein (Geschichte der Waffen-SS.) Konigsstein/T. 1978, str. 269–271) navodi ukupno 38 SS divizija i jo{ 14 manjih jedinica, od kojih je jedna bila ~ak sastavljena od britanskih nacionalsocijalista. Smatra se da u dosada{njoj istoriji nije bilo brojnije me|unarodne ideolo{ke formacije od SS-a

zoran ziletic, nemci u vojvodini i drugi svetski rat

Documents