1.3.9. ŽIVOTNI CIKLUS INFORMACIONOG SISTEMA

Proces nastajanja i delovanja IS nazivamo životni ciklus informacionog sistema. Životni ciklus daje eksplicitni prikaz faza nastajanja i menjanja IS.

Zavisno od metodologije razvoja IS u praksi se susreću različiti životni ciklusi sistema koje okvirno možemo podeliti u sledeće dve klase: lenearne i evolucijske.

1.3.10.LINERNI PRISTUP

Linearni pristup (tradicionalni pristup) zasniva se na ideji da se razvoj IS može izvršiti sprovodjenjem niza faza koje slede jedna za drugom. Kada se završi jedna faza prelazi se na sledeću fazu do knačnog cilja.

U okviru linearnog pristupa postoje sledeće faze:1. Planiranje,2. Analiza i dizajn,3. Implementacija,4. Funkcionisanje i održavanje,5. Vrednovanje i kontrola.Nedostaci projektovanja informacionih sistema po linearnom pristupu su:1. odložena implementacija,2. orijentisanost na procese,3. sporost projektovanja i izgradnje,4. nezadovoljstvo korisnika,5. visoka cena razvoja,6. vraćanje na prethodne faze,7. teško održavanje.Vraćanje na prethodne faze u linearnom pristupu nastaje mimo naše volje kao

posledice propusta i grešaka u prethodnim fazama. Tipični uzroci vraćanja nazad su nedovoljno poznavanje sistema, velika složenost i obimnost sistema. Vraćanje nazad je svakako nepoželjno jer zahteva izmene već uradjenog, a time i dodatno vreme i sredstva.

Način da se izbegne kruženje je da se problem učini manje složenim i obimnim tako da se IS podeli na dva ili više relativno nezavisna podsistema koji se dalje razvijaju nezavisno. Na taj način za svaki podsistem nastaje poseban životni ciklus.

Predloženi pristup može se primeniti u slučajevima gde se jedinstven sistem može adekvatno rastaviti na više relativno nezavisnih podsistema. Potreba za razbijanje sistema na podsisteme, kao i mogućnost razvoja sistema po delovima utvrdjuje se u fazi planiranja razvoja IS kao celine kada treba dati odgovor i na pitanje potrebe razvoja sistema po delovima.

Kada se prihvati koncepcija razvoja IS po delovima, definišu se podsistemi i pristupa realizaciji svakog od njih. Celovit sistem dobija se naknadnom integracijom podsistema.

Razvoj IS putem razbijanja sistema na podsisteme i zaseban razvoj svakog od njih pored toga što doprinosi savladavnju složenosti i obimnosti sistema ima i niz drugih prednosti. Pojedini podsistemi brže ulaze u primenu. Način investiranja je obično prihvatljiviji: više manjih investicija koje brže daju rezultat, umesto jedne velike koja sporije donosi rezultat.

Razvoj IS po delovima potencijalno može doneti teškoće u integraciji podsistema u celini. To se pre svega dešava ako prvi podsistemi nisu razvijeni tako da se sledeći podsistemi mogu sa njima integrisati pa se mora pristupiti naknadnom menjaju već razvijenih podsistema. Slično se može i reći i za opremu. Oprema nabavljena samo za potrebe prvih podsistema ne može zadovoljiti potrebe novih podsistema.

Način da se izbegnu navedene poteškoće u integraciji podsistema je da se definiše jedinstven model podataka za ceo IS, i nabaviti modularna oprema koja dozvoljava jednostavna proširenja i nadgradnju.

Kod razvoja IS po delovima, životni ciklus svakog od podsistema može ostati linearan uz eventualna neizbežna i nepoželjna povremena kruženja.

Linearni pristup nije primeren u složenim i nedovoljno definisanim sistemima. Takodje nije primeren za nedovoljno iskusne projektante sistema. Pogodnije rešenje pri navedenim uslovima je metoda pokušaja i promašaja uz nastojanje da promašaja bude što manje. U praksi ta se metoda često naziva metodom prototipa.

1.3.11. EVOLUCIJSKI PRISTUP

Suština pristupa u razvoju IS prema linearnom životnom ciklusu je razvoj u jednom prolazu (tj. bez vraćanja nazad) po definisanim fazama.

Evolicijski pristup razvoja IS zasniva se na radnoj pretpostavci da postoji mogućnost uspešnog razvoja IS putem upoznavanja i definisanja sistema samim radom na njegovom razvoju. Ispravnost pretpostavke, kao i postojanje prihvatljivog načina ostvarenja utvrdjuje se samim radom na njenoj realizaciji.

Prema evolucijskom pristupu razvoj sistema odvija se po pojedinim funkcijama sistema. Rad se počinje na nekoj jednostavnoj i dobro poznatoj funkciji ili nekoj od funkcija za koju se smatra da bi mogla biti kritična u kontekstu razvoja celog sistema.

Bitna odlika evolucijsko pristupa je da rad na razvoju pojedinačne funkcije sistema ujedno služi definisanju problema. Projektant IS i korisnik uče putem rada šta bi i kako bilo dobro uraditi. Saznanja i iskustvo stečeno u razvoju jedne funkcije sistema daju osnovu za utvrdjivanje i razvoj daljih funkcija IS.

Po evolucijskom pristupu rad na razvoju sistema nastavlja se sve dok se ne iscpe potrebe ili mogućnosti dalje informatizacije funkcija datog sistema.

Realizacija informatizacije funkcije obuhvata izradu predloga rešenja i njegovo vrednovanje u praktičnoj (ili probnoj) primeni. Predlog rešenja naziva se prototip.

Prototip obično nastaje korišćenjem alata za brzi razvoj IS u saradnji sa korisnikom.Do predloga rešenja tj. prototipa dolazi se prethodnom analizom i izradom

projekta. Može se reći da se sama izrada prototipa odvija prema linearnom životnom ciklusu. Medjutim, ovde se analiza i projektovanju posvećuje manje pažnje, ostavljajući da probni rad programa – prototipa pokaže kvalitete i nedostatke predloženog rešenja. Ponavljanja prethodnih faza koja se u linearnom pristupu žele izbeći ovde postaju sastavni deo procesa rada na realizaciji odabrane funkcije, a time i celog IS.

Svaka funkcija realizuje se kao predlog (ili prototip), koji se iterativno doradjuje u skladu sa sugestijom korisnika i saznanjima koja slede iz probnog korišćenja.

Informacioni sistem smatra se izgradjenim kada nema više novih funkcija za informatizaciju.

1.3.12. IZBOR ŽIVOTNOG CIKLUSA

Izbor životnog ciklusa IS predstavlja zapravo izbor metode rada na razvoju IS.Prema linearnom pristupu pretpostavlja se izvršavanje pojedinih faza u

projektovanju bez povraćaja nazad. Da bi se uspešno realizovao takav pristup potrebno je da korisnik tačno zna šta želi te da to zna precizno izraziti i da projektant tačno zna na koji se način želje korisnika mogu realizovati.

Medjutim u praksi stvari nisu uvek naklonjene zahtevima linearnog pristupa. Naime, korisnici često nemaju uvida u način odvijanja svih funkcija sistema ili ne

postoji jedinstven stav o potrebi i načinu izvodjenja pojedinih funkcija. Automatizacijom neke funkcije mogu se otvoriti nove mogućnosti u realizaciji drugih funkcija, što korisnik ne može unapred znai koje ekrane želi imati, i kako bi te ekrane trebalo oblikovati.

Projektanti IS suočeni su sa stalnom pojavom novih tehnologija koje zahtevaju eksperimentisanje i sticanje novih iskustava u radu. Česta pojava novih proizvoda ne daje mnogo prilika za sticanje bogatog iskustva u radu sa pojedinim od tih proizvodima.

Iz navedenih razloga, i za korisnika i za projektanta, evlucijski pristup u razvoju IS izgleda prikladniji od linearnog pristupa.

Jedan od zahteva koji mora da ispuni novi IS jesu zatevi korisnika (koji je obično i investitor). Ispunjenost korisnikovih zahteva smatra se najbitnijim kriterijem uspešnosti rada na razvoju novog IS.U odnosu na linearni pristup u evolucijskom pristupu dolazi se

brže do opipljivih rezultata rada. Evolucijski pristup jače i neposrednije animira korisnika u procesu definisanja i razvoj IS.

Veći deo vremena na razvoju IS potroši se na projektovanje i izradu programa. Dosta je teško unapred precizno predvideti potrebno vreme i sredstva za izradu programa, što otežava utvrdjivanje vrednosti projekta. Razvoj IS prema evolucijskom pristupu (po delovima) daje mogućnost naručiocu i izvodjaču projekta ugovaranje posla po delovima i korigovanje svoje procene o (ne)isplativosti nastavka saradnje. Kvalitetnim parcijalnim rezultatima izvodjač projekta povećava interes korisnika sistema za nastavak rada na razvoju IS. Prethodno su navedene neke prednosti evolucijskog pristupa u odnosu na linearni pristupp u razvoju IS. Medjutim kod velikih IS (npr. Privredna grana, velika radna organizacija) primena samo evolucijskog pristupa ne bi dala zadovoljavajuće rezultate.

Definisanje jedinstvenog modela podataka i osnovnih funkcija sistema treba izvršiti na nivou celog sistema i malo je verovatno da se to može postići parcijalnom informatizacijom. Zbog toga se preporučuje da se razvoj složenih IS započne globalnom analizom probleema (ciljeva) i načina njihovog rešavanja (tj. izbvodljivost sistema) te analizom funkcija samog sistema. Dakle treba otpočeti prema linearnom pristupu.

Zbog opsežnosti sistema i potrebnih investicija, kao i zbog važnosti što bržeg postizanja upotrebljivih rezultata razvoj je prikladno nastaviti prema evolucijskom pristupu.

Evolucijski pristup u razvoj IS naziva se i metoda pokušaja i promašaja. Medjutimi to ni u kom slučaju ne treba shvatiti doslovno je doslovna primena takve metode predstavlja jedan od najgorih načina rešavanja problema. Svaki korak evolucije funkcije treba da obuhvati definiciju i analizu problema, izradu projekta i programsku realizaciju funkcije. Dakle, evolucija funkcije je iterativna. Medjutim rad na svakom koraku iteracije treba slediti faze iz linearnog pristupa, jer u suprotnom evolutivni proces može potrajati nedopustivo dugo.

Kao zaključak možemo reći da se linearni i evolucijski pristup u razvoju IS ne isključuje, već se medjusobno kombinuju kako je opisano. Mogućnost primene pojedinog od tih pristupa zavisi od više faktora: opsežnosti i složenosti sistema, tehnološke i organizacione razvijenosti.

1.3.13. METODA PROTOTIPA

U okviru evolucijskog pristupa razvoja Is važno mesto ima primena metode prototipa. Često se upraksi evolucijski pristup naziva ili izjednačava sa metodom prototipa.

Prototipom se naziva prvi primerak nekog proizvoda. Time se pokazuje mogućnost izrade novog proizvoda, daje osnova za utvrdjivanje operativnih karakteristika i cena korišćenja proizvoda. Po pravilu takav proizvod nije namenjen upotrebi, već samo predtsavlja pokušsj koji prethodi izradi upotrebljivog proizvoda.

Izradi IS može prethodoto izrada njegovog prototipa. Prototip IS realizuje samo osnovne funkcije IS, zanemarujući pri tome detalje (npr: obrada grešaka, izvodjenje podfunkcija). Obuhvatajući ulaze i izlaze sistema protoitp omogućava korisniku i investitoru da pre stvarne realizacije ilustruje, demonstrira, omogući ispitivanje mogućnosti realizacije nikih od zahteva korišćenja budućeg IS. Takav prototip može biti izradjen u bilo kojoj fazi linearnog pristupa u razvoju Is.

U evolucijskom pristupu prototip predstavlja prvi predlog konačnog proizvoda koji evolucijom na kraju postaje upotrebljiv. Uočava se suštinska razlika uloge prototipa u prethodna dva slučaja. U prvom se prototip koristi za demonstraciju i istraživanje sistema, dok se u drugom slučakju protoitp razvija u sam operativni deo tog sistema.

Izrada prototipa zahteva utrošak vremena i sredstava. Kada prototip obavlja funkciju na zadovoljavajući način logično je da ga je bolje doraditi nego pristupiti izradi novog rešenja. Takva mogućnost se najčešće javlja kada se prototip odnosi na neku ograničenu manju funkciju sistema.

Zato je ta uloga prototipa namenjena u evolucijskom pristupu razvoju IS, gde se sistema razvija po pojedinim manjim funkcijama.

Kod linearnog pristupa u razvoju IS prototip se obično primenjuje za demonstraciju i ispitivanje nekih funkcija sistema na globalnom nivou sistema. Takav prototip je obično daliko od stvarne i konačne realizacije i ne evoluira direktno u gotov proizvod.

1.3.14. ALATI ZA PROJEKTOVANJE INFORMACIONIH SISTEMA

Izloženi metodološki pristup može se realizovati ručno mada sve njegove prednosti

dolaze do izražaja u projektovanju IS uz pomoć računara, odnosno ukoliko metodologija obuhvata automatizovana sredstva pomoću kojih će se izabrati model i metodološke preporuke moći da realizuju i koji će omogućiti analitičarima, projektantima i korisnicima da:

- formiraju BP,- da brzo i potpuno otkriju nekonzistentnost, nepotpunost i protivrečnost

opisa,- da pomoću rutem izveštaja dokumentuju IS na bilo kom nivou apstrakcije,

na njima najpogodniji način,- da ugrade različite automatske i automatizovane metode logičkog i fizičkog

projektovanja BP i programa budućeg IS,- da omogući automatizovano generisanje simulacionih programa pomoću

kojih će se evaluirati projekltna rešenja u odnosu na raspoložive resurse,- da omogući automatizovano generisanje prototipa budućeg IS, da bi se

evaluirala konkretna rešenja u odnosu na postavljene zahteve, odnosno prikazalo šta će korisnik stvarno dobiti,

- da posluži kao prirodni semantički bogat interfejs za komunikaciju korisnika sa IS,

- da aktivno povezan sa IS formira jedan adaptivni (samoorganizujući) IS, koji će na osnovu izmene okline i merenja svojih performansi, jednostavno i automatizovano menjati svoju strukturu i svoje karakteristike,

- da omogući korisnicima jednostavan i produktivan razvoj sopstvenih aplikacija.

Računarom podržano softversko inženjerstvo poznato je danas pod nazivom CASE (Computer Aided Software Engineering).

Softverski inženjering (software engineering) obuhvata poslove inicijalizacije, projektovanja, realizacije i prodaje softverskog proizvoda, te rukovanja svim resursima koji su vezani za taj proizvod. Dakle softverski i nženjering obuhvata širi skup aktivnosti posebno rukovodnih od samog projektovanja i realizacije IS.

CASE aleti su svi alati zasnovani na primeni računara kao podršci u procesu softverskog inženjerstva.

Osnovni ciljevi primene CASE alata su:- povećanje produktivnost projektanata,- skraćivanje vremena izrade projekta,- povećanje kvaliteta dobijenog programskog proizvoda.Primena CASE alata zahteva doslednu primenu metodologije koju podržava alat uz

primenu računara. Korišćenje CASE alata je interaktivno, uz naglasak na korišćenje računarske grafike.

Razmotrimo malo detaljnije karakteristike i aspekte primene CASE alata u razvoju IS.

Horizontalna zastupljenost odredjuje broj pokrivenih područja u posmatranoj fazi razvoja IS. Ako je broj pokrivenih područja veći to je i CASE alat bolji.

Vertikalna zastupljenost odredjuje broj pokrivenih faza razvoja u posmatanom području razvoja IS. Ako je broj pokrivenih faza razvoja veći to je i CASE alat bolji.

Kvalitet horizontalne i vertikalne zastupljenosti se ocenjuje prema stepenu vertikalne i horizontalne integrisanosti. Vertikalno integrisani CASE alati podržavaju jedno ili više područja razvoja IS tako da je moguć jednostavan prelazak iz jedne u drug fazu razvoja (npr. da se u području podataka mogu povezati opisi podataka u fazi analize i dizajna sistema sa opisima u fazi implementacije).

Horizontalno integrisani CASE alati podržavaju jednu ili više faza razvoja IS tako da su područja razvoja medjusobno povezana.

Izbor CASE alata odredjen je pre sveg izborom metodologije projektovanja IS. CASE alati koji obuhvataju sve faze razvoja IS jednom metodom su retki. Češći slučaj je da CASE alat sadrži više tehnika sa većim ili manjim stepenom integrisanosti.

U praksi je nažalost čest slučaj da korisnik bez prethodne usbvojene metodologije projektovanja IS nabavlja CASE proizvod nakon čega na osnovu tehnika koje mu nudi CASE alat formira metodoligiju projektovanja.

Zavisno od toga da li podržavaju samo pojedine zadatke, pojedine faze ili ceo životni ciklus u razvoju IS koriste se sledeći termini za bliže odredjene CASE alata:

- CASE tool (alati za automatizaciju jednog koraka),- CASE toolkit (alati za automatizaciju jedne faze životnog ciklusa),- CASE workbench (alti za automatizaciju kompletnog životnog ciklusa),- CASE environment (alati sa hardversko podrškom za automatizovano

projektovanje).Takodje, današnje CASE alate možemo klasifikovati u sledeće tipve:- alati za modeliranje struktura podataka,- alati za izradu dijagrama toka podataka i hijerarhije modula,- alati za izradu prototipa korisničkog interfejsa,- generatori koda.U poslednjih nekoliko godina, velika pažnja se poklanja izradi CASE alata koji bi

obuhvatali ceo proces projektovanja IS. Primena takvih alata bi doprinela da projektovanje bude na vreme i efikasno obavljeno, bez preskakanja metodoloških koraka i prema zahtevima korisnika. Time bi se povećala pouzdanost i kvalitet programskog proizvoda.

1.3.15 .Metoda BSP za planiranje razvoja informacionog sistema

Prva faza u procesu razvoja IS predstavlja kao što je već rečeno strateško planiranje IS. U okviru strateškog planiranja sistem se posmatra na najvišem nivou hijerarhije sa definisanjem osnovnih podsistema i njihovih veza, prioriteta njihovog projektovanja i uvodjenja, što predstavlja plan razvoja IS. Nakon toga pristupa se detaljnom projektovanju svakog podsistema.

U tradicionalnom pristupu razvoja IS odmah se pristupalo projektovanju i uvodjenju podssistema (pristup od dna ka vrhu) bez prethodnog projektovanja opše strukture celog IS što je kasnije uzrokovalo probleme u integraciji podsistema.

Za iradu plana razvoja IS postoji više metoda ali se najčešće primenjuje metoda BSP firme IBM koju ćemo ovde ukratko izložiti.

Osnovni pristup metode BSP je planiranje i analiza odozgo na dole (top-down), projektovanje i uvodjenje od dna ka vrhu (bootom-up).

Strateški pristup BSP metode je:1. Definisanje opšte arhitekture IS na osnovu poslovnih procesa kao relativno

najlabijih komponenti realnog sistema (za razliku od organizacione strukture, načina upravljanja i odlučivanja koji mogu biti relativno brzo promenljivi).

2. Model podataka kao osnova IS, koji tretira podatke kao posebne resurse u sistemu.

Ciljevi BSP metode su:- uključiti najviše rukovodstvo u izradi plana IS,- ciljevi Is direktno podržavaju ciljeve poslovanja,- razumevanje poslovanja sa stanovišta najvišeg rukovodstva,- pristup odozgo na dole u planiranju IS, implementacija odzdo na gore,- kreiranje plana izgradnje integrisane arhitekture,- aktivno rukovodjenje resursima IS,- podaci su osnovni resurs poslovnog sistema.BSP metoda predlaže sledeće aktivnosti koje treba izvesti kod nene primene:1. Davanje saglasnosti,2. Priprema za sturiju,3. Održavanje prvog radnog sastanka,

4. Definisanje poslovnih procesa,5. Definisanje klasa podataka,6. Analiza postojećeg IS,7. Analiza rezultata problema i koristi,8. Definisanje arhitekture IS,9. Odredjivanje prioriteta,10. Razrada plana realizacije.Aktivnosti BSP metode izvršavaju se u navedenom redosledu. Za svaku pojedinu

aktivnost primenjuje se jedna ili više različitih metoda.BSP metoda nije značajnije integrisana sa ostalim metodama za izradu glavnih i

izvodjačkih projekata te su njeni rezultati zanemareni u kasnijim fazam. Neki rezultati i nalazi dobijeni primenom BSP metode ponovo se kasnije produbljuju i detaljnije opisuju što nije uvek potrebno.

1. Davanje saglasnostiDa bi se u nekoj organizaciji pristupilo izradi plana razvoja IS, potrebno je:- upoznati najviše rukovodstvo sa ciljem plana razvoja IS,- odabrati projektanta i potpisati ugovor o projektu,- dobiti saglasnost najvišeg rukovodstva, de će se dati na raspolaganje:

dokumentacija, izvršioci i dr. (što se vidi iz ponude i ugovora). 2. Priprema za studiju

Izvršavaju se sledeće aktivnosti:- detaljno definisanje aktivnosti za izradu cele studije,- izrada vremenskog plana izvršavanja aktivnosti,- odredjivanje članova tima i njihovog zaduženja,- upoznavanje realnog sistema,- obuka članova tima BSP metodi,- odredjivanje ljudi koji će biti intervjuisani,- prikupljanje statuta, pravilnika, šifarnika i sl.- Priprema prvog radnog sastanka.3. Održavanje prvog radnog sastankaPrvom radnom sastanku prisustvuju:- članovi tima iz spoljnih institucija,- članovi tima iz organizacije,- najviše rukovodstvo organizacije,- ljudi iz organizacije koji će biti intervjuisani,- administrator projekta iz organizacije.Sastank otvara najviši rukovodilac organizacie koji predstavlja prisutne i izlaže

ciljeve sastanka.Rukovodilac studije izlaže sledeće teme:Tema 1.- Ciljevi studije- Očekivani rezultati- Perspektive realizacije studijeTema 2.- Karakteristike organizacije- Perspektive organizacije- Moguće teškoće u iradi studijeTema 3.- postojeći ISPrvi radni sastanak mora biti detaljno isplaniran. Na kraju sastanka učesnici mogu

postavljati pitanja.

4. Definisanje poslovnih procesaDefinisanje poslovnih procesa je jedne od osnovnhi i najvažnijih aktivnosti u BSP

metodi. Osnovni rezultat ove aktivnosti treba da bude lista i opis svih procesa i identifikacija onih koji su ključni za uspeh cele organizacije.

Poslovni proces je grupa logički povezanih odlučivanja i aktivnosti neophodnih za upravljanje nekim resursom poslovnog sistema.

Prema BSP metodi daje se preporuka za klasifikacijuu procesa tri grupe:1. Procesi planiranja i upravljanja,2. Procesi proizvodnje i usluga,3. Pomićni procesi.Procesi proizvodnje i usluga i pomoćni procesi definišu se preko sledećih faza

životnog ciklusa:Faza 1: Planiranje,Faza 2: Proizvodnja i tehnologija,Faza 3: Praćenje proizvodnje,Faza 4: Zatvaranje ciklusa.Poćni procesi su procesi upravljanja osnovnim resursima (materijal, novac,

oprema, kadrovi) koji se koriste u poslovanju.Sve procese treba kratko opisati tako da je svakom članu tima sasvim jasan svaki

proces.Kada se procesi sve tri grupe identifikuju vrši se njihova analiza i konsolidacija.

Eleminišu se nekonzistentnosti, kombinuju se slični procesi i grupišu u grupe procesa. Grupe procesa predstavlja agregaciju sličnih procesa. Iskustvo je pokazalo da je i najsloženijim sistemima dovoljno definisati oko 60 različitih procesa grupisanih u 4-12 grupa.

Za jednu tipičnu proizvodno-poslovnu radnu organizaciju grupe procesa mogu biti:Planiranje Proizvodnja- strategijsko planiranje - terminiranje i lansiranje- istraživanje tržišta - upravljanje zalihama- ekonomske analize - upravljanje proizvodnjom- predvidjanje - pakovanje- planiranje resursa - održavanje

- kontrola kvaliteta - otprema

Razvoj proizvoda Finansije

- istraživanje - finansijsko planiranje- licence - finansijksa analiza- projektovanje - računovodstvo

-lični dohodci

Marketing Administracija

- predvidjanje prodaje - kadrovska funkcija- reklama - zakoni, zapisnici- odredjivanje cena - informisanje- ugovaranje- prodaja - analiza prodaje Da bi se proverila identifikacija i opis proces, odredili ljudi koji će još biti

intervjuisani o odredjenim procesima, otkrila eventualna preklapanja u zaduženjima i odlučivanju formira se matrica odnosa poslovnih procesa i organizacije.

5 Definisanje klasa podatakaKlasa podataka je skup logički povezanih podataka (npr. podaci o kupcu,

proizvodu, narudžbi). Jedan od klučnih koraka BSP metode je upravo identifikovanje klasa podataka. Postoje sledeća dva pristupa za identifikovanje klasa podataka:

1. Povezivanje podataka sa poslovnim entitentima,2. Na osnovu definisanih poslovnih procesa.Entitet se definiše kao posebnost (objekt, stvar, koncept, dogadjaj), nešto što se

jasno razlikuje od drugih entiteta u sistemu. Pri identifikovanju entiteta u početnoj fazi pogodno je primeniti postupak generalizacije definišući opšte tipove entiteta, deleći ih kasnije postepeno u posebne kategorije. Na najvišem nivou generalizacije na primer entiteti mogu biti:

- predmeti poslovanja,- subjekti poslovanja,

- partneri u poslovanju,- obaveze u poslovanju,- transakcije za realizaciju poslovanja.Zatim se na prime, predmeti poslovanja dele na proizvode, opreme i usluge,

subjekti poslovanja su organizacione jedinice, obaveze u poslovanju su ugovori i planovi, transakcije su trebovanja, narudžbe, fakture itd.

Identifikovanje klasa podataka analizom poslovnih procesa postiže se posmatranjem ulaznih i izlaznih podataka procesa. Svaki ulaz i izlaz iz procesa može biti klasa podataka. S obzirom da ulazni i izlani izveštaji ne predstavljaju klase podataka potrebno ih je jasno identifikovati.

Kad se definišu klase podataka formira se matrica odnosa poslovni procesi/klase podataka kao krajnji rezultat ove aktivnosti.

Matrica procesi/klase podataka predstavlja osnov za dalje projektovanje IS: u njoj je prvi put sagledan sistem kao celina i može se nazreti arhitektura budućeg IS:

6. Analiza postojećeg informacionog sistemaU ovoj fazi BSP metode treba analizirati:- kako postojeći IS podržava poslovanje,- koliko su pojedine organizacione jedinice podržane postojećim aplikacijama,- kako postojeće aplikacije koriste podatke da bi se uočile redundanse.

7. Analize rezultata, problema i koristi U ovoj fazi se kroz niz intervjua proveravaju rezultati predhodnih faza utvrdjuju osnovni poslovni problemi, načini njihovog rešavanja, redosled uvodjenja pojedinih modula, potencijalne koristi. Intervjue treba voditi sa unapred odabranim rukovodiocima i adekvatno pripremljenim pitanjima. Prilikom intervjua rukovodioce treba upoznati sa identifikovanim poslovnim procesima, organizacijom i klasama podataka. Za procenu značaja i potencijalnih koristi u rešavanju pojedinih problema traže se odgovori na niz pitanja kao što su: Navedite tri najveća problema u ostvarivanju ciljeva u poslovima kojima se bavite? Šta vas sprečava da ih rešavate? Koju bi vrednost imalo bolje informisanje za rešavanje tih problema? Koja je najvrednija informacija koju dobijate ili želite?

Problemi se grupišu po kategorijama, procesu uzroka ili po nekom drugom kriterijumu (moguće je formirati odredjeni skup matrica za pomoć u analizi intervjua). Pošto se grupišu problemi se dele na one koji se mogu rešiti i one koji nisu rešivi podrškom IS.

8. Definisanje arhitekture informacionog sistemaOpšta arhitektura IS definiše se na osnovu odnosa procesa i klasa podataka koji su

utvrdjeni u prethodnim fazama. Matrica procesi/klase podataka se transformiše na sledeći način:

Vrste, imenovane procesima, uredjuju se u skladu sa životnim ciklusom stavljajajući na početak one procese koji pripadaju prvim fazama životnog ciklusa.

Kolone, imenovane klasama, podataka uredjuju se tako da prva kolona bude ona druga klasa podataka koju kreira prvi proces, sledeća koju kreira drugi proces itd.

Na taj način se dobija po pravilu matrica dijagonalna po blokovima u kojima se grupišu klase podataka i procesi koji ih kreiraju i koriste. Takvi blokovi predstavljau podsisteme.

9. Odredjivanje prioritataPrema unapred zadatim kriterijumima za svaki podsistem utvrdjuje se vrednost

njegove automatizacije čime se dobija rangiranje podsistema po prioritetu.Kriterijumi za odredjivanje vrednosti automatizacije podsistema su:

1. Potencijalna korist(procena iz intervjua)2. Uticaj na poslovanje broj radnika i obuhvaćenih organizacionih jedinica, kvalitativni efekti, efekti na ostvarenje opštih ciljeva.3. Procena uspeha realizacije1. prihvatljivost,2. trajanje implementacije,3. raspoloživi resursi.4. Potražnja

vrednost postojećeg sistema, veze sa drugim sistemima, ¨politički¨ razlozi

Za svaki podsistem i svaki kriterijum odredjuje se ocena od 1 do 10 i izračunava ukupna ocena za podsistem. Na taj način podsistem se uredjuje po ukupnoj oceni na osnovu čega se može odlučiti o redosledu uvodjenja podsistema.

4. Razrada plana realizacijeZadnja aktivnost je izrada dugoročnog plana realizacije IS na osnovu utvrdjenih

prioriteta, logike uvodjenja pojedinih podsistema, raspoloživih resursa i drugih specifičnih uslova. Plan predstavlja sintezu svih predhodnih istraživanja sa jasnim prikazom najvišem rukovodstvu kako upravljati razvojem IS.

Može se zaključiti da nema te organizacije, tog sistema kome nije potreban dugoročan plan razvoja IS, bez obzira koliko je organizacija velikla, koliko je opremljena informacionim tehnologijom, kakav IS ima, koji su joj poslovni ciljevi.

Višegodišnje upravljanje sistemom «na slepo» isti pre ili kasnije dovodi do velikih poteškoća.