Bojan Dragićević

ZAŠTO NE TREBA POŠTOVATI

RELIGIJU

2

Prezirem žrtve koje poštuju svoje dželate.- Sartr Najteža je beda kojoj smo sami uzrok. - Euripid

ODGOVOR NA PITANJE: ZAŠTO NE TREBA POŠTOVATI RELIGIJU?

3

Pre nekoliko dana ponovo mi je postavljeno famozno i naizgled korektno pitanje, koje je zasigurno većina vas čula ili postavila barem jednom: ,,Možda ti i ne veruješ u sve to, ali zašto ne pokažeš malo dobre volje prema ljudima koji veruju uvažavajući njihovu religiju? Zašto ne biti pristojan i ćutati iz poštovanja prema uverenjima drugih?“ Prividna dobrodušnost koja opsenarski navino zrači iz njega obavezala me je na ovaj esej.

Smatrajući da ovo pitanje zaslužuje kompletan i argumentovan odgovor odlučio sam da svoje misli formulišem u redovima koji slede u najrazumljivijem i najsažetijem obliku, da ih kanališem prvenstveno sa namerom jasnog izlaganja i u duhu hladne logike, u nadi da će kratki osvrt koji ću ponuditi uticati na razvoj kritičkog mišljenja kod onih čija je sumnja tek u začetku: u tome smislu, on je prevashodno njima i namenjen. Postoji, priznajem, i u drugoj ravni: predstavlja genezu jednoga shvatanja i njen završni oblik rastočen u vidu pristupačnoga izlaganja, koji sebe prepoznaje jedino u slobodnoj misli, umerenom hedonizmu, individualizmu, ništenju lažnoga autoriteta i uvažavanju naučnoga metoda kao merila koje nam dopušta da stvarnost spoznamo pod najobjektivnijom mogućom prizmom. Takav pristup, mora se primetiti otvoreno, fundamentalno je i nužno antiteistički i okrenut skepticizmu. On hoće da čoveka otrgne od jedne tiranske fantazije i vrati ga zemlji, imajući pred sobom jedino princip čovekove slobode kao ustanovljen i neprikosnoven – može se stoga primetiti da je u biti i humanistički i beskompromisan u svojoj slobodoljubivosti.

Započinjući ovaj rad, moramo napomenuti da će on po svome sadržaju biti posve jezgrovit i donekle ličan, oslobođen nepotrebne slatkorečivosti i temeljnijeg razmatranja svake crte problema ponaosobno, te da ne pretenduje na ideju prostog taksativnog nabrajanja (koje bi verovatno trajalo ad infinitum), niti na preteranu filozofsku kompleksnost koja bi zbunjivala neuke, na epohalnu inovativnost ili detaljnu sociološku analizu: zato su navedena rešenja isključivo plod promišljanja samog autora i ne treba ih smatrati nepogrešivim ili konačnim izvodom kada je ovaj problem u pitanju, tim pre što su razumljivosti radi ponuđena u simplifikovanom stilu i uskoj formi – na taj način smatram da će znatno uspešnije ostvariti svoju svrhu pred širom publikom. Ona sumiraju i analitički posmatraju zbir intelektualnih napora sprovedenih u ovome pravcu, ali i nastoje da akcenat stave na nedovoljno zastupljene ili nedovršene nagoveštaje tih shvatanja, unoseći u tumačenja prihvatljivu dozu kreativnosti i njihovoga međusobnoga usaglašavanja i povezivanja, ali sa namerom da to povezivanje ne bude izveštačeno, neskladno i nasilno izvedeno, te da se citiranjem drugih služimo, kako kaže Montenj, samo da bismo izrazili sebe, da bismo bolje i slikovitije predočili tezu koju ćemo ovom prilikom zastupati najubedljivije što možemo, možda i akademski sasvim nekonvencionalno, služeći se pretpostavkom da je doza iskrenosti oslobođena ulepšanoga i podilazećeg tona dovoljna, ako ne i neophodna, da bi na pojedincu ostavila neprijatan i otrežnjujući intelektualni šok, početak njegovoga samopreispitivanja. Namera koja stoji iza njih nikako nije detaljno i kvalitetno navođenje domena negativnog dejstva religije, već pružanje contra argumenata u formi dovoljno jasnoj da svakome zainteresovanom za zastupano gledište može pružiti ubedljivu osnovu za razumevanje spornog uticaja religije u savremenome društvu i njene opake prirode, kao i odnosa koji se prema toj nidoroznoj srži treba zauzeti u svetlu ljudskog dostojanstva i čovečanstvu na korist. Takođe, neće u ovome radu biti nanovo dubljih reči o kritici

4

pseudologičkih dokaza za postojanje božanstva, koji su već davno uništeni u potpunosti i čijom dekonstrukcijom ćemo se baviti na drugom mestu, jer je autor mišljenja da oni nisu uzrok verovanja, nego, naprotiv, samo nesrećni pokušaji opravdanja te iracionalne pozicije, kao i da bi besmisleno vraćanje na njihove brojne mane narušilo oblik i drastično produžilo esej, učinivši ga nepristupačnim prosečnom ukusu i interesovanju. Znatiželja i želja za samousavršavanjem su kao polazne tačke sasvim dovoljne da se um izbrusi u umetnosti kritičkog razmišljanja. Njemu samo treba pružiti taj odista važan prvi challenge - što donekle i jeste smisao i cilj ovog rada. Usmeravanje njegovo prepušta se starateljstvu dela obimnijih i dubljih.

Tri su glavna uzroka stava da religiju ne treba poštovati:1.) Religija je sasvim iracionalna i neistinita.2.) Religija je bezmerno štetna kao fenomen i etički je potpuno neprihvatljiva – ničeanski, ona nije ništa do parazitskog ništenja života, zadovoljstva i ovozemaljske sreće. Ona je najotvoreniji napad na kantovsku ideju autonomne moralnosti i dobre volje1 ucenom i nasilnim nametanjem.Samim tim, ona je duboko nemoralna. Marksistički, ona je poziv na trpljenje, loš izgovor za kontinuirano tlačenje, opijanje žrtve prividnom srećom i svešteničku povlašćenost. 3.) Religija je ozbiljna pretnja za slobodu i progres čovečanstva, ali i svakog pojedinca u istoj meri. Ona je ogromna opasnost na putu ka našoj emancipaciji.

Prvi razlog našeg nepoštovanja religija je sklonost ka intelektualnome poštenju i svojevrsna hrabrost, koja ne obara glavu pred očiglednim i ne dozvoljava da bude obmanuta kurtoazijom: činjenica da je u pitanju skup praznih naklapanja zamotanih u silu autoriteta koja nikakvog dokaza, nikakve logičke doslednosti i nikakve tačnosti u sebi nemaju jasna je – religija je, dakle, isto što i puko sujeverje, ništa što je utemeljenije u razumu od njega ili što se u vrednosnom smislu nalazi nad njim. Drugim rečima, iskrivljeno i vrlo primitivno etičko učenje namenski usmereno na uređivanje strukture nerazvijenih društava, odeveno u prastare haljine mistifikacije i određeno svirepim vremenom u kom je nastalo, koje nikako ne zaslužuje išta privilegovaniji ili blaži tretman od bilo kojeg drugog, pogotovo ako se patografski osvrnemo na njegovu agresivnu i vrlo argonatnu crtu, kao i na neosporno nasilnu prošlost i sadašnjost prilikom izvođenja ovog postojanog zaključka. Početak smrti religije je trenutak kada se slomi njena aura lažne svetosti i nedodirljivosti u ogledalu kritike: to je, smatramo, ključno, pošto se iza mlake učtivosti koja jednako tretira dobro i loše, istinitno i lažno, slobodno i porobljeno, pravedno i nepravedno, izmišljeno i stvarno, slutimo, krije najobičniji kukavičluk i snishodljivost. Nju treba posmatrati kao ono što jeste: objašnjiv društveni fenomen koji ne zahteva gorivo transcendentnosti da bi funkcionisao, niti čuda i upliv natprirodnog da bi se objasnilo njegovo istorijsko razviće u najsitnijim pojedinostima. Naprotiv, naturalističko objašnjenje je umnogome elegantnije, preciznije, detaljnije i pravilnije, te je u skladu sa

1 Vilijem Riz: ,,A volja je dobra kada poštuje načela autonomije, to jest, kada svoj zakon uzima isključivo iz sebe same; a to znači kada sledi prethodno navedene principe. Takva volja je autonomna. Ako volja uzima sebi zakon izvan sebe same, onda je ona heteronomna; ona time žrtvuje i autentičnu etiku i sopstvenu slobodu. Kant smatra da je ljudski razum sposoban da oseti bezuslovni autoritet moralnog zakona, a da je ljudska volja sposobna da odbaci sve alternative koje se s ovim zakonom ne slažu. “

5

Sejganovom2 i Okamovom britvom3. Ujedno, ono je potkrepljeno mnoštvom dokaza i pokorava se naučnom metodu bez izuzetaka. Usudio bih se da kažem da je praćenje njegovih istorijski korena zaista fascinantan posao, možda jedan u kojem i sam pronalazim izvesnu dozu zadovoljstva. To bi bio već sasvim dovoljan razlog da odbacimo ovu laž kao najstrašniju masku ljudske istorije i njeno najpogubnije snoviđenje. Stavljajući bilo koju tvrdnju sem religijske bez ikakvog dokaza pred naš um i zahtevajući od sebe da prihvatimo njenu tačnost na osnovu vere, što po prirodi pojma znači slepo i nekritički, uvidećemo koliko je zapravo naša svest iskrivljena pod pritiskom verskih besmislica i onih koji u njih veruju, kao i koliko vera po sebi i, raselovski rečeno, potreba-za-verom ne dokazuju apsolutno ništa. Valja se setiti Ničeove ludnice i nesrećnika koji su u njoj zatvoreni. Vera, bez obzira na stepen fanatičnosti, nije sposobna da pomeri jednu travku, a ne čitavu planinu, kako je Nazarećanin propovedao (ali ne i demonstrirao). Njena jedina i strahovita moć je zapravo u činjenici da je spremna da težište ljudskoga poimanja prebaci sa racionalnog na iracionalno tlo, sa uma i razuma na prostu veru, u kojoj sve bezumne pseudohipoteze postaju opravdane i dozvoljene, izgubljene u očiglednom nedostatku ozbiljne naučne metodologije, a time proverljivosti i sigurnosti. Ako se oslonimo isključivo na veru, praktično možemo tvrditi najrazličitije neistine, koliko god neverovatne bile, bez potrebe za najskormnijim pokrićem. I Poslanica Jevrejima 11:1 kaže da je ,, vera pak tvrdo čekanje onoga čemu se nadamo.” I to je prva napomena koju treba učiniti: realnost se ne savija pred našim željama i nadama. Jedan od razloga što se o teističkim božanstvima još bez ikakvih izgleda za krajem vode brojne polemike ne leži u neukrotivoj tačnosti religijskih argumenata, razorenih davno do temelja, nego u činjenici da je društveni i istorijski razvoj čovečanstva, blisko povezan sa religijom, uspostavio versku dogmu i institucionalizovanu religiju kao društveno prihvatljivu pojavu, štaviše pojavu od koje su privilegovani slojevi odvjakad imali koristi, bez obzira koliko ova tvrdnja zvučala beznadežno marksistički. Drugi razlog, ako bi se mogao priznati kao nešto više uticajan, mogao bi se lako pronaći u naizgled urođenoj ljudskoj potrebi-za-verom4, svojevrsnom moralnom placebu koji pod orkiljem željene podređenosti sebe i sveta višoj volji, pod okriljem uređenosti i ontološki prestrašene žudnje za sigurnošču koju pruža veliki brat ne preza od krivljenja realnosti i njenih zakonitosti, od vešanja zdravog razuma i skrnavljenja njegovog leša. Zapanjujuće tvrdoglavo, ta rupa je na svaki empirijski ili logički dokaz, ma koliko ubedljiv bio, sposobna da drsko odgovori: ,,Da, ali ja tako verujem, zato…” 5

2 Karl dolazi do jednostavno formulisanog pravila: ,,Izuzetne tvrdnje zahtevaju izuzetne dokaze.” Drugim rečima, što je izrečena tvrdnja neverovatnija, to dokazi za nju moraju biti čvršći. U svom eseju Zmaj u mojoj garaži, on dalje razrađuje ovu poziciju, koja je u suštini na brdu umerenog skepticizma i koja analitički secira taktiku izbegavanje tereta dokazivanja kroz empirijsku proverljivost korišćenje ad hoc hipoteze. Možda zbog činjenice da sam cepidlaka i perfekcionista u logičkom smislu, priznajem da do sada nisam video ne samo izuzetan, nego najsićušniji validni teološki pro dokaz.3 Lex parsimoniae tvrdi da od dve hipoteze pri nedostatku potpunog uvida u problem uvek treba odabrati jednostavniju, odnosno onu koja u sebi nosi najmanje nepotrebnih i neproverljivih pretpostavki. Laplasov odgovor Bonaparti je sjajna primena ovoga principa. 4 Bertrand Rasel, Zašto nisam hiršćanin?5 Ovo bi bez sumnje pripadalo jednoj srodnoj logičkoj zabludi i potpalo bi pod red herring. Najpribližnije je čuvenom poviku: ,,Ja imam pravo na mišljenje.“ Iako samo pravo na mišljenje ili, u ovom slučaju, verovanje, nije sporno, sporna je zasnovanost istog na adekvatnoj argumentaciji i njegova utemeljenost u stvarnosti, što uistinu i jeste predmet polemike. (Primedbu treba uzeti sa rezervom jer vera i počiva na nedostatku bilo kakve argumentacije.) Po pravilu se koristi kao čisto izbegavanje odgovora ili nadmeno i tvrdoglavo odbijanje sa željom da se ne prihvati

6

Zanimljivo iz psihološkog ugla, možda. Ona prekraja svet kakav jeste i vidi samo obris poželjnog, uništavajući sve što se protivi stvaranju kompletne iluzije. Nju ne zanima istina – ona stvara svoju istinu, čak u većoj meri i uverljivije nego što su to činile ideologije; baš zbog toga je verovanje toliko bitno. Vera nije mera stvarnosti, nego njeno ništenje. Uspostavljajući se kao nepromenljiva i neprikosnovena, ona se postavlja nasuprot stvarnosti. U tome joj pomaže nesrećna ljudska slabost koja želi da vidi svet očima želje, a ne realistički. Postepeno naporno i pouzdano proučavanje i njegove male pobede, njegova tiha zadovoljstva koja mozaik ljudskog znanja čine toliko veličanstvenim i svakodnevno ga najpažlivije upotpunjavaju, ne interesuju religiju suštinski: ona halapljivo grabi, prisvaja i objavljuje celu istinu. Verifikacija je ni najmanje ne zanima. Ona ne proučava jer ona već ,,zna”, samo što tu reč treba uzimati sa vidno drugačijim značenjem od onog koje mu se obično pridaje – čist primer novogovora6. (Zaista, ne postoji jedno dostignuće u istoriji naše planete kojim je bilo koja religija ,,objave” dokazala da je po bilo čemu, a ponajmanje po znanju, ispred svog vremena: naknadno je bila prisiljena da ne samo prizna unapređenja svakim korakom koji je načinjen, naučnim, političkim, pravnim ili etičkim, već da ih naposletku usvoji i ugradi u svoj mehanizam laži.7) Da smo kao vrsta ostali na verskom znanju, sumnjam da bi prosečan životni vek drastično premašio trideset godina. Upravo stoga je sasvim uzaludno pokušavati svesti je u prostor racionalnog – ona se vekovima zidala i pobeđivala baš na iracionalnom i podsvesnom, na krivotvorenom i na usavršavanim sofizmima, na lažnome predstavljanju propraćenom privilegovanim pravnim položajem verskih organizacija i njihovoj prilagodljivosti i korisnosti svakoj vlasti, odnosno mogućnosti da prisvoje monopol fizičke prinude i primenjuju ga u svom interesu, ako bi njegovim upravljačima ponudili nešto zauzvrat – otuda teokratske teorije o njihovoj legitimnosti. (Država i Crkva – dvoglavo čudovište tesno spojeno telom neslobode, pogotovo kada je personalizovano i kada se ne doživljava apstraktno: jedna glava potčinjava spoljašnjost, a druga zadire dublje, savlađujući i umrtvivši um, kastriravši sposobnost mišljenja i na taj način onemogućavši nepoželjnu manifestaciju ab intra bunta u spoljnome obliku.) U racionalnoj i slobodnoj debati koja se bazira na dokazima i pravilima logike nikada nije bila sposobna da izdrži duže od pet minuta pre nego što bi bila krajnje osramoćena – nevolja je samo u tome što publika uglavnom nije bila dovoljno pronicljiva i bistroumna da to shvati. Setimo se Pavlovog samouverenog i karakteristično napadnog propovedanja u Atini i hladnog podsmevajućeg prijema koji je imao u prestonici filozofske misli… Gledajmo zatvorenost verske psiholologije: na njega se bacaju nevini podsmesi istinoljubivih duhova koji bi otreznili i najnaduvaniju ličnost, ali šta Pavle radi? Da li shvata da je njegova propoved naprosto smešna, ništa više od toga? Da li priznaje intelektualnu nedoraslost i poraz? Ne, beži i povlači se u svoju čauru još više, zatvara se u pogrešnu premisu, u zanesenost u najdoslednijoj tradiciji jevrejstva, dalje filuje preuzeto učenje, daje mu jedan duboko antifilozofski, antiskeptički ton, ton antirealistički i nesavitljivi, koji će ga poput sablasne utvare

valjani logički argument koji nam ne ide u korist i da se ostane na prethodno zauzetoj poziciji. U tom smislu Sejgan kaže kako je ,,nemoguće ubediti vernika u bilo šta, sa obzirom da njegova vera nije bazirana na dokazima, nego na duboko usađenoj potrebi.“6 Pravilna upotreba reči od teologa se ne očekuje iz prostog razloga što teolozi nastupaju na pozornici izmenjene stvarnosti. Njihovi pojmovi su iskrivljeni koliko i njihov logički sud – van svake nade za pravilnim i objektivnim, oni su, nažalost, podjednako otrovni. 7 Fraj u jednoj debati prilično dobro predstavlja ovu poentu: ,,Ako Katolička crkva kaže: ‘Oh, pa tada nismo znali za bolje jer niko drugi nije’ , koja je njena poenta? Zbog čega ste vi zapravo ovde?”

7

pratiti hiljadama godina, ostavljajući iza sebe krvavi trag... Izvrće realnost po meri propovedi i okreće je kao oružje na ono što se u njegovoj uobrazilji prikazuje kao neprijatelj. Filozofi su zli, grešni, nevernici, pagani, prljavi, slepi za propovedanu istinu... komplikovani i sumnjičavi... Kako samo mogu ne verovati u vasakrsenje mrtvih, taj empirijski potvrđeni slučaj...

U punoj meri hrišćanstvo je bez sumnje iznova poražavano još od otkrića štampe u Evropi8: te udarce biča, koji se iznad svega duguju ubrzanom razvoju slobodne misli i znatno izmenjenim društvenim prilikama, ono je u početku dobijalo sa stoičkim izrazom rešenosti i neosetljivosti na licu, da bi XIX vek predstavljao njegovu konačnu sahranu na svim poljima: hrišćanstvo je vrlo silovito dotučeno na nivou prirodnih nauka9, sa Francuskom revolucijom10 i njenim dalekosežnim i korenitim posledicama na razviće evropskih država ono je bilo gadno ranjeno u političkom smislu (što je, naravno, bio uslov da se njegovi okovi skrše i u okviru prava)11, da bi ga filozofi naposletku slomili i posve ubedljivo razvlastili i razobličili na etičkom planu, ostavivši od njegove esencije tek toliko da se podigne jedno emocionalno strašilo (zato je i Niče smatrao da, ma koliko ubedljive bile pobede nauke, konačni trijumf nad hrišćanstvom neće nastati iz njih, već iz sloma hrišćanske etike i idola raspetog boga). Marksistička sociologija je bila sposobna da pouzdano koliko je moguće za društvenu nauku zaokruži ovaj zaključak smestivši ga u društvenu šemu… Poslednji ekser na njegovom kovčegu u naučnom smislu verovatno je zakucao Darvin objavljivanjem svoje slavne knjige O poreklu vrsta, koja je uspela da izmakne još jednu polugu teološkoj obmani poznatijoj kao God of the gaps12. O logičkoj

8 Neometana, stabilnija i plodonosnija transmisija znanja pokazala se kao kobna po prevlast klira. Brži protok informacija omogućava veću povezanost, lakšu razmenu ideja i podiže nivo produktivnosti, što za posledicu ima vrtoglavi napredak i izmenu društvenih uslova. Sam tekst svetih spisa postaje dostupan svima: sveštenik više nema isključivo pravo na tumačenje prevedenih i pristupačnih izdanja Biblije, pa se neodređenost beseda gubi pred konkretizacijom materije u pruženom završnom obliku, koji je otvoren za proučavanje u celini. Samostalno istraživanje rađa pitanja jer prvi put dozvoljava da se o spisima promisli. Reformacija, koja se rađa iz ove činjenice, otvara kapiju prosvetiteljima.9 U Raspravi o kulturnome obrascu kod Srba Slobodana Jovanovića može se videti kako je ovo opažanje uticalo na promišljanje i formiranje nekih delova naše onovremene intelektualne elite.10 Mišel Onfre: ,,Nema nikakve sumnje da Francuska revolucija znatno potresa zgradu (hrišćanske Evrope – primedba B.D.). Ne toliko zauzećem Bastilje ili ukidanjem povlastica, koliko sa toliko bitnim datumom u redosledu toka raspadanja Evrope: 21.januarom.1793. godine, datumom pogubljenja Ludovika XVI, francuskog kralja, po načelu Pavlovom, po kome 'nema vlasti koja nije od Boga’ (Poslanica Rimljanima XII), datumom usmrćenja Božjeg predstavnika na zemlji... Glava Ludovika Kapeta koja pada u piljevinu u korpi na Trgu Sloge svakako odnosi sa sobom glavu jednog čoveka, ali isto tako i simbol, drugi deo kraljevog tela, odnosno otelotvorenje Božje u carstvu zemaljskom. Pa i pored tog paganskog prinošenja žrtve, pored tog obrednog ubistva, nebo se ne otvara na dvoje, a život se nastavlja kao da se ništa nije dogodilo. Toga dana umro je Bog, a Zemlja se nije prestala obrtati.” Ipak, Onfre posvećuje pažnju Robespjerovoj potonjoj deističkoj struji i kultu Vrhovnog bića isključivo kao spoljašnjoj modifikaciji hrišćanstva – u njemu on vidi samo bledu imitaciju i nužno dovođenje zamene na upražnjeno mesto. Onfre dalje zaključuje kako je smrt svetosti na zemlji koja se zbila toga dana, uprkos kasnijim pokušajima obnove religije u Francuskoj, koji su prolazili sa više ili manje uspeha, neobrisivo izmenila stanje i nagovestila željeno doba. 11 Promene su bile tako duboko sprovedene da sveštenstvo u Francuskoj ni do danas nije uspelo da se sasvim oporavi od njihovih posledica. One su prokrčile put daljem evolutivnom toku sekularne misli. 12 Ideja je vrlo prosta i svodi se na neformalnu logičku grešku argument iz neznanja: svaka rupa u naučnom saznanju se mehanički koristi kao dokaz za postojanje božanstva. Ako nešto još ne razumemo, to definitivno znači da je Bog odgovoran jer ne možemo dokazati da nije (dokaz negativa je, naravno, pod ovim uslovima takođe osnovna logička greška). Kako praznina polako biva popunjena pouzdanim naučnim saznanjem i ono biva učvršćeno van mogućnosti izbegavanja (teolog priznaje ,,grešku” tek kada ona postane očigledna toliko da i samo priznanje deluje suludo – kao kada je papa 2000. godine posredstvom kardinala priznao da je Galilej bio u pravu),

8

doslednosti je uzaludno govoriti, uzevši u obzir da je hrišćanstvo izgubilo i pre nego što se rodilo – još u sjaju Epikurove filozofije i ,,njegovom ratu sa mediteranskim kultovima” kao pretečama hrišćanstva (koji mu, uzgred, nikada nije oprošten: pogledajmo samo Danteov pakao i shvatićemo kakav je odnos prema epikurejstvu!). Spas se sada pokušavao pronaći u besmislenom i hipnobatskom hrišćanskom utilitarizmu, koji, na sramotu našeg vremena, živi do danas: u njemu je hrišćanstvo videlo svoju poslednju nadu za opstanak – ono je tu slamku dograbilo sa žilavošću i usmerenošću volje koja nalikuje davljeničkoj – ono je bezočno svim silama grabilo da preživi. Hrišćanski propovednici su odista ribari, ali ne duša, već intelekta. Kad Nazarećanin pleni ,,čudima”, on zarobljava svest, a ne ,,dušu”, ma šta podrazumevali pod tom reči... Hrišćanski utilitarist je vrhunac apsurda, baš kao i hrišćanski filozof. Ono je, vidimo, pobeglo sa samrtničke posetlje prilagodivši se bestidno novim uslovima, pa u izvesnom smislu kao fenomen uistinu i jeste doživelo vaskrsenje! Ah, vaj za rad prosvetitelja, tako olako prokockan i udavljen u najnižim instinktima ,,krdskog čoveka” i ,,robovskog morala’’ – pucanj u grudi zdravog razuma, u srce svih najlepših izdanaka mukotrpne trovekovne borbe prosvetiteljskog pokreta, u um svakog zdravorazumnog bića i njegov tek probuđeni ponos! Instinktivno samoodržanje zablude. Sapere aude se izgubilo poput prerano ugašene sveće – iščezlo je naglo i skoro sasvim, zajedno sa onim velelepnim sjajem, nepomirljivošću, oštroumnošću i satirom koja pogađa metu! Ključ našeg vremena je: misli, ali misli za sebe. Ne pokušavaj da primeniš razum i logiku javno – obrazovanje u pravom smislu te reči i kritičko mišljenje su nepoželjni i svako verovanje, ma koliko suludo bilo, jednako je. To nas uči prosvetni sistem u istoj meri u kojoj nas uči i prosečno obrazovanje, a isto shvatanje usvaja i važeći pravni poredak – to je naprosto naivni društveni obrazac koji većina upija i ne promislivši o njemu temeljnije jer, uostalom, čovekova priroda nije priroda skeptika, sem u izuzetnim slučajevima. Završnica Platonovog mita o pećini nije se preterano izmenila. Istina koja nije doprela do nas je da prosvetiteljstvo nikad nije pobedilo, ili da barem ono nije pobedilo sasvim. Postoje od tog časa dva pralalena toka, dve predstave o daljem razvitku civilizacije: stara i statična, aristokratska i sveštenička, koju i dalje podržava većina tromih i koja oponaša svoju prošlost, praveći se da se ništa nije desilo, da nikakvih potresa nije bilo, ali i nova i dinamična, prosvetiteljska13, koja je krvavo plaćena i oslobođajuća, realistička, građanska, racionalana i okrenuta čoveku i njegovome uzdizanju – ta druga je najdragoceniji zaveštani nam poklon; ona je najslavniji spomenik prosvetiteljskome pokretu. Ipak, drugi točak se još okreće. Na mesto razuma zahvaljujući njemu dovedene su emocije i prazne želje. Niko ne želi da sluša razum: zato je Holbahov uticaj toliko slabašan, zato Melije nema snažniji odjek... Rušenje osnova na kome je izgrađeno poimanje sveukupnog postojanja može da podnese samo nekolicina. Pejzaž razuma, prekopotreban očima i uokviren u daljini,

vraćamo se ignorisanju vlastitog prvog argumenta i drugoj neubedljivoj krajnosti: kompleksnost opet znači da je Bog zaslužan jer navodno savršeno ustrojstvo nikako ne može biti plod slučajnosti (u ovoj rečenici postavljena je lažna dilema). Jako paradoksalno, da se blago izrazimo... Uplitanja fantoma se ne možemo oterasiti ma kojom linijom promišljanja krenuli …13 Jedna misao Onfrea koja je od važnosti za pravilno shvatanje: ,,Pa ipak, razum i prosvetiteljstvo potiču od hrišćanstva, ne u pozitivnom, već u negativnom smislu: delovanje negativnog koje oni pretpostavljaju zahteva nadilaženje istog predmeta: hrišćanskog saznanja. Pod tim uglom su i sami neprijatelji, protivnici Hristove vere, vezani za predmet koji kritikuju. U civilizaciji se ne izimiče dominantnoj ideologiji: bilo da se uz nju pristaje ili protiv nje bori, u oba slučaja duhovni peščanik i dalje je poboden u zemlju – on označava da se stvari odvijaju ovde, na ovom mestu, u ovoj tački.”

9

prolazi pokraj brzog voza izmamivši maleni broj znatižljenih pogleda i gubi se u magli dok civilizacija hita u ambis. Prosvetiteljstvo pobeđuje samo prividno i javno, prevremeno slavi, ali fideizam se u društvu latentno održava kao dozvoljen, priznat, negde i poželjan: prirodno, vremenom evoluira… Hrišćanstvo je preživelo prvenstveno se oslanjajući na izvanredan blef: ono je iskoristilo kapnomatsku veštinu poimanja ljudske odveć lenje i povodljive prirode da ugradi u sebe njen najranjivi i manipulaciji najpodložniji deo – ono što je Niče označio kao lošu optiku, Kant kao maloletnost, a Marks kao prividnu sreću14. Ovaj potez se pokazao iznuđenim budući da je oslabljeni intelektualni i emocionalni teror od učenja polako gubio stvarnu moć da se zakonski ili silom razračuna sa svojim neprijateljima, a, pošto su delatnost prosvetitelja i zdrav razum delovali higijenski na princip pseudomoralnosti zarobljen u odnosu ,,štapa i šargarepe”, bilo je neophodno pronaći novo opravdanje za njegovu dalju prisutnost u društvu, koje bi se istovremeno pokazalo i kao protivotrov za buntovničke trzaje svesti, jer bi u sebi nosilo i nerealno visoku pretenziju na društvenu neophodnost kao dominantni element, naravno u saglasju sa opravdanjem omnipariteta racionalnog i iracionalnog. Izjednačiti veru i razum, čak obezbediti malenu nadmoć vere – to je stajalo u srži porobljavanja svakom fanatzijom koja je čovečanstvu ikad nametnuta, bila njena priroda verska ili politička. Svaka tragedija je počinjala obezvređivanjem prava razuma. Gospodin Bler, koji je široj publici poznatiji pod pseudonimom Džorž Orvel, kaže kako su ,,svi vladari u svakom dobu nastojali da uspostave pogrešnu percepciju sveta u glavama svojih sledbenika”15. Isto važi i za sveštenike. Kao i svaki šarlatan i demagog u ljudskoj istoriji, religija je uspela da ubedi društvo da mu je njeno postojanje od primarnog značaja, da je ona takoreći nezamenljiva i vekovečita, da je ona uređivački faktor koji ga održava u redu i progresu – prava kohezivna sila, koja pedantno i uspešno otklanja njegove slabosti. ,,Mi smo vam neophodni, šta ćete činiti bez nas?” To je povik sveštenstva koji se proteže kroz vekove. ,,Ako nema Boga, sve je dozvoljeno.” Puki eho Dostojevskog, kako ga je preneo Sartr... ,,Izmaknite stub vere i srušićete društvo.” Pretenciozno, neukusno pretenciozno. Još jedna lažna pretpostavka i logička greška koja služi kao maestralno izvedeno paničarenje i dušebrižništvo nad kantovski uobličenom idejom nezavisne moralnosti i dobre volje, koja izvire iz samog pojedinca i koja je samodovoljna – otimanje savesti iznova i iznova – njeno rasparčavanje i potonja monopolizacija… Zakucati moral za nebo – kada nebo padne, pašće i moral… Poslednji veliki lopovluk ili, da citiramo Klarka, najveća nesreća ljudske istorije. Vid neljudskog najnižeg razbojništva. Gađenje koje nalazimo u perima onovremenih divova sasvim je razumljivo.

Morao se ispuniti još jedan uslov: kako se jasno i van sumnje videlo da sve što su sveštenici propovedali hiljadama godina kao uzvišenu božansku tajnu i poverenu im apsolutnu istinu nije ništa do gomile zapetljanih neistina i sanjarija odevenih u nečasnu i nedostojnu igrariju teologije, kojom su obezbeđivali svoj položaj i tlačili zastrašenu decu, nije se nikako smelo insistirati na tačnosti propovedanja– ona je morala biti uklonjena u pozadinu. ,,Ne treba nam razum, mi imamo veru! Pustite nas da verujemo! Ništa se ne može pouzdano znati, pa neka vera bude izbor.’’ Protagorin agnostički perspektivizam je grdno zloupotrebljen i doveden do granice pucanja, uz namerno manipulisanje Kantovim tvrdnjama. I od tog trenutka, svaki suludi

14Marks: ,,Napuštanje religije kao prividne sreće ljudi je zahtev za njihovom stvarnom srećom. Pozvati ih da se odreknu svojih iluzija znači pozvati ih da se odreknu stanja koje zahteva iluzije. “15 Orvel, 1984

10

potez teologa i prvosveštenika bio je – opravdan. Možda – to je več dovoljno… On je živeo i delovao po veri, što će reći bez ijednog postojanog etičkog osnova delanja po kome bi mu realnost objektivno mogla suditi. On je pokorio realnost zamaglivši je. Teologija nije ništa do uspešnog nastojanja da se banalna laž odene u toliku komplikovanost da prosečni lenji i nemisleći čovek neće zamarati sebe pokušavajući da je razmrsi, a uz to će mu pažnja biti odvučena od najprostijih mogućih pitanja na koja teolozi ni posle četiri hiljade godina nisu dali zadovoljavajući odgovor praznim raspravama o trojakoj prirodi Boga ili pitanjem o izviranju ličnosti Sina iz Oca, u kojima se može bez kraja govoriti krasnorečivo, ali prazno i bez pokrića. Za sveštenika ne važe pravila – on odgovara samo svojim pravilima. Stekao je otpornost na proverljivo i racionalno – razumljivo je zato Hitlerovo divljenje prema fanatizmu sveštenstva i njegov pokušaj plagiranja ove nepokolebljive uzdržanosti i neodstupanja pred optužujućim teretom dokaza. Takav beg od odgovornosti, taj ogavni samododeljeni imunitet i samouzdizanje dugo su poštovani kao nešto svetačko… Živimo posledicu. Lojolino: ,,Uvek moramo biti spremni da ne oklevajući verujemo da je ono što vidimo kao belo zapravo crno, ako Crkva tako odredi.” To je srce problema, izloženo verno rečima jednog fanatika i mistika, sugestivno i autodeskriptivno: religija je ,,neprijateljstvo prema stvarnosti” i nema ulepšavanja koje će to prepraviti. ,,Kolektivno ludilo”, svakako… Skrivanje od suda savesti izvedeno je još solidnijim negiranjem prava razuma i pozitivnog prava, te daljim ubrzanim begom u oslikane pećine – u pećine božanskog suda, božanske pravednosti, božanskog smisla i greha. Čovek treba da odbije i trpi – on nema prava da dela i sudi. Naročito ne svešteniku, koga je obavezan da poštuje, niti vlasti, koja je od boga jer je on opravdava. Ova stravična pomisao opravdala je uspešno i pedofiliju i svaku drugu zloupotrebu koju je bilo koji sveštenik počinio… Kritika zdravog razuma doživljavana je kao napad i progon i to baš od onih koji su hiljadama godina proganjali. Kakav besmisao, ali kako suptilno i ludački smelo izveden podvig magarčenja masa! Jer koje su dve pretpostavke na kojima počiva hrišćanski utilitarizam, ta poslednja brana hriščanstva, taj atrijum njegovoga pada? Prva prepostavka se bavi njegovom društvenom korisnošću: ona tvrdi da je pitanje samoga učenja čak izlišno jer bi hrišćanstvo, i kada bi se sve njegove istine redom ogulile do užasnog lica gluposti i neprosvećenosti, do kostiju sujeverja, još uvek imalo samo pozitivnoga efekta na razvitak i funkcionisanje društva – iz te perspektive, ono se treba činiti poželjnim, u njega se treba verovati bez obzira na sud savesti i razuma. Vera u njega trebalo je da ga učini istinitim ili, u najmanju ruku, prividno istinitim. Dokazi – neka se tornjaju u vatru! Iskustvo i pozitivni primer – u vatru! Protivrečnosti – u vatru. Vera preuzima njihovu važnost – vera postaje dokaz za sebe, jedini koji je potreban i koji ruši sve obzire, koji prekraja. Sažeto rečeno, trebalo je po zakoniku međusobnog prećutnog saglasja i društvenoga interesa – naravno onako kako je te interese pojmilo sveštenstvo izjednačavajući ih sa sopstvenim- verovati u njegovu istinitost, pa makar ona bila javno i van poricanja izložena kao najgnusnija laž. Koliko je drskosti trebalo da se ovakve reči zapišu, koliko su morale biti odlučne ruke koje su ih sačinile i koliko je dubokovid bio um iza njih svedoče i horde nad kojima isti gospodari još uvek caruju, bez srama i, tragičnije, bez izgleda da će u dogledno vreme tlačeni shvatiti svoj položaj, jer ti tlačeni, oh, kakvi su to mesečari! Neverovatno dobro poznavanje finesa ljudske prirode i velike istine: kada čovek jednom proguta apsurdnu laž, bez obzira koliko očigledna i klimava bila, bez obzira na silinu prvobitne pobune, on će je uz malo muke svariti i nadalje će je početi u podsvesti doživljavati kao posve normalnu pojavu, proprativši je katkad podrazumevanim

11

prezirom i slabim povikom neslaganja, mehanički i bez žara. Big lie ima i suptilniju moć… Ne obmanjivati stihijski, već sistematski, pa će i to mehaničko protivljenje biti u tišini. Snažna i neukrotiva volja za patološkim laganjem – laganjem koje dostiže cilj jer prodire u srce ljudske pasivnosti i rastegljivosti! Više je razloga za to: utemeljenost, finansijska snaga, propagandna moć, kao i već izgrađen uticaj i prisutnost crkvenih organizacija u tadašnjem društvenom i političkom životu, često i zastupljenost u temeljima nacionalnih država, pa i tradiciji – sve je to doprinelo da prividnim puštenjem uzda moći (i žrtvovanjem njenog miniskulnog dela) sveštenstvo i dalje zadrži privilegovan položaj i sačeka kraj strahovite prirodnopravne oluje u bezbednoj zavetrini. Sve je to slomilo kičmu čoveka prosvetiteljstva i nateralo ga da svoju Pirovu pobedu plati prihvatanjem i navikavanjem – na očiglednu laž. Verske organizacije – institucionalizovana laž. Verski upliv u zakone, aktivni ili pasivni – legalizovana laž. Prosvetiteljski čovek je prinuđen da popusti jer i dalje postoji more sledbenika kojima je opijumska funkcija previše draga da bi bili spremni da je puste. On je izvojevao slobodu za sebe, ali ne i za druge. Sloboda od, da, ali ne i sloboda za… Ma koliko bio ispravljen, nemoćan je pred pogrbljenim plebsom. Idiokratija. Sveštenik više ne laže iz neznanja, on svesno laže – to tako ogorčeno urla Niče. Prosvetitelj ima snage da odbaci sveštenike, on to otvoreno i ponosno izjavljuje, ritualno objavljuje svoju netrpeljivoost prema njima, prema njihovome vračarstvu, ali malo ko može da se vine i van ideje božanstva, da je preraste, pa ona postaje deus ex machina za klir – izbegavanje društva da se sa njom suoči, odlaganje tog sudbonosnog časa, jeste njegovo uže spasa, neočekivano i pruženo u trenutku konfuzije i slabosti. Ateista je i dalje predmet podsmeha, pa i Voltera možemo uhvatiti u plitkim ateofobičnim promišljanjima koja više priliče sedmogodišnjem detetu… Veliki je jaz između filozofa prosvetiteljstva i mase kojoj su njihova promišljanja neuhvatljiva i van granice poimanja, sem ako su pojednostavljena posredstvom demagoga koji ih zloupotrebljava – filozof je i dalje osamljen i daleko ispred slušalaca: zato im je frustrirajuće dosadan… U istoj zavetrini, sveštenstvo je potom preživelo i marksističku oluju, koja je okrenula sve naopako. U međuvremenu, čamilo je u svojoj zatvorenosti, pomirljivo se odricalo monstruoznih delova ,,svetih” spisa koji su izazivali osudu i prezir civilizovanoga sveta (zanimljivo je što je kruti islam, kakav danas vidimo, možda najvaljaniji primer religije – on još nije oslabljen islamskim pokretom prosvetiteljstva i sada postoji na svom najsamouverenijem stepenu) – to je činilo indirektno , pretvarajući jučerašnje doslovno u sutrašnju alegoriju, šibicarski zakomplikovavši teološka pitanja do nivoa potpune neshvatiljivosti i kontradiktornosti, mada je savremeno doba videlo besmislen i po odgovornost poražavajući čin kada se sam rimski papa javno i sigurno odrekao ideje limba kao zablude. Gde je nestao limbo? Gde su najednom isparili svi grehovi na osnovu kojih je otiman novac od roditelja umrle dece? Da li se Bog predomislio?16 Prednost svešteničke metafizike je što ona ne traži bilo kakvu postojanost i argumentaciju, što nastoji da sebe stavi iznad bilo kakve falsifikacije i time pitanje tačnosti prebaci na teren vere. Prednost klira je kratkotrajno pamćenje sluđenog i dezorijentisanog društva, kao i činjenica da njegovu delatnost krivični zakonici obično ne tretiraju kao čistu prevaru. Uprkos ovom krunskom dokazu koji bi i intelektualnom slepcu dokazao da je hrišćanstvo ,,najveća od svih svetih laži”, većih potresa izazvanih neverovatnom vešću gotovo i da nije bilo, iako je ta izjava logički neizbežno značila da je delovanje RKC u pitanjima limba

16

12

vekovima bilo lišeno najmanje svrhe i izgrađeno na običnom pljačkanju i ucenjivanju osećajem krivice. (Zašto to sutra ne bi bio slučaj i sa nekim drugim fragmentom učenja koji se ne uklapa u buduće tokove svešteničkog interesa?17) Zašto? Upravo stoga što je legalizovana pobeda iracionalnog i ,,svete laži”18, pobeda pokušaja da se istorijska odgovornost zamuti, da se razum otruje. S obzirom da kvazinaučna teologija ne poseduje nikakve zakonitosti, niti naučni metod, ona se zapravo svodi na najbajkovitije laganje i najneodređenije izmišljanje po potrebi, koje je, nema sumnje, podložno promenama pod pritiskom velikih zaokreta ljudske istorije i interesa onih koji drže času sa natpisom ,,tajna”, kako govori Ivanov Inkvizitor19. Verovati nekom ko je samog sebe proglasio nepogrešivim… kakvo nisko svedočanstvo o umnim sposobnostima prosečnog katolika. Ako postoji jedno od svih pravila teologije koje je zapravo potvrđeno, onda je to pravilo fleksibilnosti. U teologiji sve i jeste dozvoljeno, pa tako i da se apsolutna istina menja od strane nepogrešivih autoriteta, koji nisu bili u pravu.

Kompleksne i divljačke norme vladanja, koje su zračile primitivnošću i nehumanošću kroz čitavo mračno doba evropske civilizacije, zatočene su tako u zaborav20 i svedene na nekoliko načelnih ideja ukradenih od etičkih sistema daleko razvijenijih i valjanijih (kritikovani delovi Biblije, pa i kratki pasusi narativno-deskriptivne prirode posvećeni Nazarećaninovom životu i propovedanju, kao i neslavni izleti starog Boga, koji su sijali idiotlukom, beščašćem, robovanjem, divljaštvom, despotizmom svake vrste i najpotpunijom fantazijom jednostavno su zanemareni): te ideje trebalo je učiniti voljenim među masom i trebalo je predstaviti ih kao isključivo hrišćanske, uspostavivši pritom monopol nad njima i na taj način prisvojivši društvene vrednosti kao hrišćanske vrednosti. Dobar i moralan čovek, odnosno čovek vredan poštovanja, jeste vernik. On jedino i može biti vernik – zato je veri dozvoljeno da se petlja u tuđe živote... Pošto njegova ispravnost dolazi iz vere, onda je i ona po lošoj tautologiji a priori pošteđena bilo kakve kritike… I tako je bačena još jedna dimna bomba i stvoren je još jedan stereotip, koji je išao u prilog obmanjivačima... Kreće se među prividno slobodoumnijim vernicima jedan krug koji odriče staro primitivno hrišćanstvo, hrišćanstvo rulje, kako ga naziva, pa pokušava da spas nađe u raznim shvatanjima hrišćanskog bivstvovanja, u misticizmu i prikrivenim ili ličnim tumačenjima svetih spisa… Neizbežno je da oni dođu u ćorsokak, kao Berđajev ili Tolstoj: poricanje ne vodi nikud. I oni ponavljaju grešku nekih prosvetitelja: pokušavaju da lutku teističkog boga zadrže bez svešteničkih prstiju. Ne ide. Emancipacija verskog učenja, koja je gotovo nasilno izvedena, u svojoj završnoj fazi išla je isto tako na korist religijskim vođama jer

17 Sa proročkom sigurnošću možemo tvrditi da ćemo svedočiti sličnim fenomenima krivotvorenje dok je religiji dozvoljeno da manipuliše – odnosno, dokle ona postoji.18 Niče, Antihrist19 Dostojevski, Braća Karamazovi20 U engleskom jeziku usvojen je termin cherry picking za ovu neformalnu logičku grešku, koja podrazumeva svesno biranje prigodnog sadržaja koji je u skladu sa nastojanjem govornika da dokaže neku tvrdnju: ono što protivreči njegovoj nameri se prosto zanemaruje, dok se akcenat stavlja na podržavajuće argument i prijatne delove, koji treba da preokupiraju pažnju slušalaca i suštinski ih obmanu. Selektivnost. Tako nikada nećemo od sveštenika slušati o tome kako je Lot ponudio svoje ćerke na silovanje rulji, kako je dozvoljeno silovatelju da se oženi svojom žrtvom i siluje je kao ženu dokle i kada želi, ukoliko plati nadoknadu njenom ocu, kako je sproveden biblijski pokolj nad paganskim sveštenicima, kako su dve medvedice masakrirale razdraganu decu koja su zadirkivala Jeliseja ili kako je Bog naredio Izraelcima da pobiju sve svoje neprijatelje, pa čak i njihove bebe i žene (sem nevinih, koje treba da ostave za sebe) . Nikada se neće provući kroz maglu ironična slika Mojsija koji noseći zapovesti naređuje ubistva. To nikako ne zvuči moralno. Makijaveli je potpuno u pravu kada Mojsija smatra naoružanim prorokom.

13

im je, makar i nesvesno, dozvolila da izmene sopstveno učenje bez posledica i bunta, da ga uklope u duh vremena. Istorija odista ima morbidan smisao za humor. Ovo je bilo izvodljivo rešenje za dobar deo nemisleće gomile (pleonazam?) koja se odvajkad dičila svojom religioznošću i u njoj van svake mere bila učvršćena, a o prirodi vere koju ispoveda ostala je žalosno nesvesna, toliko da veliki njen deo nikada i nije dodirnuo korice knjige koja navodno nosi reč Tvorca kosmosa , već veruje ,,po prostoj inerciji”, iz čistih nacionalnih osećanja ili zarad poštovanja tradicije i porodice (kakvo je, uostalom, bilo upražnjavanje i rimske religije tokom pozne Republike- farsa u kojoj su i glumci i publika podjednako svesni sopstvene gluposti i besmislenosti radnje koju izvode, ali ipak odbijaju da od nje odustanu jer im je draga i jer se boje kako to odstupanje može politički biti upereno protiv njih: praksa vladavine običaja i krutosti koju sa sobom ona nosi). Tako je hrišćanstvo, ironično, prisvojilo sve ono što je hiljadu godina uništavalo i još jednom pokazalo svoju vekovečitu težnju za otimanjem: vrednosti su postale novčići kojima su se kupovale duše na pijaci ili, tačnije i neučtivije rečeno, smetlišu. Ogavnost nad ogavnostima! Šta je apstraktni dobri hrišćanin ako ne licemerjem preobučeni model rimskog ,,dobrog domaćina”, uzornog atinskog građanina ili egipatskog valjanog čoveka? Čitajući egipatsku Knjigu mrtvih, možemo se odista lako uveriti da su univerzalne vrednosti koje avramovske religije otimaju postojale znatno pre njih i u mnogo prefinjenijoj formi.21 Morao se dopustiti -tada je to već bilo prihvaćeno- izvestan broj pojedinaca koji su po prirodi svog izgrađenog intelekta ili znatiželje odudarali od stada, ali je vešto rađeno na njihovoj degradaciji i blaćenju, u toj meri da su sveštenici svesno žigosali takve individue najpodlijim lažima, stvarajući glasine koje su polakao postavile još jedan postojani stereotip - ako je ma ko od njih, po slavi uvažavan, bio u određenoj meri ekscentričan, tu osobinu njegovu, koja se uvećavala i širila do kolosasnih razmera, olako je dobila grupa – kolektivisti su uvek bolovalii od utvare projekcije. Pobunjenik i individualista je za njih nepoželjni čudak. Oklevetani kao satanisti, nemoralni, pokvareni i skloni svakoj gadosti, izopšteni, proganjani, mučeni i ubijani, oni su ipak uživali odobravanje i poštovanje u malom krugu slobodnih i uvek žednih novih znanja – katkad su takve ličnosti bile i imućni plemići... Čak su reči materijalista, hedonista i bezbožnik postale grdne uvrede, reči koje unižavaju, koje nagone na izopštavanje iz zajednice, na prezir, na negativno, na samoskrivanje! A opet, ko bi novom iskrivljenom značenju ovih pojmova više odgovarao od sveštenika? Međutim, sve ovo ne bi bilo dovoljno da nije celokupni napor ležao i na drugom stubu, na drugoj pretpostavci, onoj koja tvrdi da je ogroman broj ljudi sklon da odabere da veruje, jer bi drugačije ,,živeti bilo nesnosno”. Taj svestan odabir samozavaravanja, u kombinaciji sa neobrazovanjem, nezainteresovanošću, konformizmom i potiskivanjem sumnje usled nelagodonosti koju u vernicima budi pomisao da nema Velikog Brata22 ili pomisao na društveno gnušanje, pritisak i osudu kojoj će biti izloženi ako se drznu da javno poreknu opšteprihvaćenu laž omogućilo je opstanak ovog virusa i njegovu društvenu mutaciju u prvom

21 Najlepši primer je Anijev papirus, koji je preveden i dostupan na srpskom jeziku.22 Ima li užasnijeg i sveobuhvatnijeg totalitarizma od onog koji nudi versko ludilo? Robovanje je trostruko: imaginarnom Bogu, svešteniku i društvenom konsenzusu. Kontrola je apsolutna jer se svaki ,,greh” i privid ,,greha” beleži u glavi samog počinioca. On je ubeđen da je uradio nešto loše i samog sebe ukorava, na taj način izgubivši vlastitu savest zarad besmislenoga sujeverja. Ne postoji efikasnija prinuda. Nema privatnosti. Nema individualnosti. Nema izbora. Sve je opravdano otrovom religije. Posmatranje je konstantno, kao i strah. Nadzor je sveprisutan i od njega nema bega, čak ni u smrt, kako je jednom prilikom primetio Hičens, koji je, uzgred, bio pasionirani ljubitelj i kvalitetan tumač Blerovog stvaralaštva.

14

redu – u tome je hrišćanstvo bilo barem dosledno: i povampireno, dugovalo je svoj novi život strahu. Sartrova ,,loša vera“23 ovde stupa na scenu, dodatno ojačana iznuđenim ćutanjem dece skepse. I danas je u mnogim delovima planete javno priznanje sopstvenog ateizma dovoljno za zatvor, mentalnu bolnicu ili vešala. Pretpostavljam da treba biti zahvalan što je u našem društvu to samo potez koji se smatra jako neučtivim i drskim. Da smo rođeni na nekom drugom kontinentu naše ,,male plave tačke”24 nikada nam se ne bi ukazala prilika da o pitanju religije bez ograničenja raspravljamo i bez rizika po sopstveni život. Jadna je istina koju podržavaju batine. Međutim, s obzirom da bi nam u nekim zemljama od najranijeg detinjstva bio dostupan isključivo Kuran, sumnjam da bismo bili nagnani da to učinimo. Gušenje slobode mišljenja kod dece i njihovo porobljavanje u periodu ranjivosti još jedan je pokazatelj zla oličenog u verskoj i bilo kojoj drugoj dogmi… Nesreća izazvana usađivanjem čudovišne vizije pakla i večnog mučenja u glave bezbrižnih, te njihovim opterećivanjem krivicom u fazi u kojoj nisu sposobni da razluče javu od nametnutog ploda imaginacije, ne proizvodi samo emotivnu, već i medicinsku štetu: za razliku od odraslih, deca nisu sposobna da gaje kontradiktorna verovanja paralelno i pakao u pravom smislu te reči osećaju kao nešto realno postojeće, pa bivaju uvučeni u aneksioznost i slutnje bespotrebnim roditeljskim insistiranjem... Malo je ironično Pavlovo opažanje kako je kao odrastao čovek odbacio detinji pogled jer je on svakako prihvatljiviji, zreliji i zdraviji od onog koji je usvojio u zrelom dobu…

Svako religijsko učenje bez izuzetka karakteriše potpuni nedostatak bilo kakvog ozbiljnog i objektivnog dokaza. Ono ne nudi ništa što je proverljivo, u skladu sa naučnim objašnjenjem stvarnosti i zdravim razumom ili ikako prisutno u iskustvu (zato je i posve neadekvatno nazivati teologiju naukom, kada bolest fantazmoskopije odavno ima svoju medicinsku definiciju). Empirijsko je za njega ispod časti, dok je logički utemeljeno suvišno i skoro nepoželjno. (Uzgred, postoji još jedan problem: religijski pseudodokazi se mogu primeniti na ma koje božanstvo iz prošlosti jer su bezlični. Ponovo, primećujemo, nailazi se na pogrešno postavljenu dilemu, koja zanemaruje činjenicu da karakter bogova koje su različiti narodi poštovali jeste u osnovama drugačiji, kao što su drugačiji i njihovi likovi, priče, imena i međusobni odnosi. Nema niti jednoga dokaza da je hrišćanski Bog stvaran, a rimski Dispater, nordijski Loki ili sumerski Enki nisu. Nema nikakvog dokaza ni da su oni stvarni više od riboglavih bića čiji lik nalazimo u prastarim figuricama i spomenicima, niti da je hrišćanski mit o stvaranju išta ispravniji od pet grčkih mitova koje navodi Grevs.25 Nema dokaza da su hrišćanski obredi smisleniji od ženskih tajnih obreda u čast Dobre Boginje, niti da je Nazarećanin bio sin boga više od Tezeja. Prosto ne postoji mrva dokaza koja bi nam ukazala zašto tumačenje Jelisejve ozlojeđenosti i razmaženog inata koji je ubio decu zaslužuje znatnije mesto od tumačenja mita po kom je Apolon kožu svog takmaca svirepo prikucao za bor. Nema ni jednog razloga zašto bi tvorac kosmosa odabrao da se umeša na jednoj zabačenoj steni u miniskulnom sistemu krajnje nebitne galaksije, kakvih ima preko dvesta milijardi, još manje zašto bi to učinio tek nakon više od trinaest milijardi godina od stvaranja vasione – eto korena zablude poznatije pod imenom kreacionizam – on je jadna reakcija koja nasilno i po svaku cenu hoće da ugura

23 Sartr, Biće i ništavilo

24Sejgan, Mala plava tačka: Vizija ljudske budućnosti u svemiru

25 Grevs, Grčki mitovi

15

božanstvo u nauku, služeći se jedino beskompromisnom antropocentričnošću i ne libeći se namernog prekrajanja naučnog metoda koje zastupa, budući da je on kao ,,naučni pravac” poslednji rov u odbrani teologije od pozitivizma.) Uzmimo za primer hrišćanstvo, koje nam je zasigurno najbliže, ne bi li primer bio što shvatljiviji.

Hrišćanski teolozi su imali gotovo dve hiljade godina da neometano dokažu svoje tvrdnje i najbolje što su mogli ponuditi je ne previše inspirativna knjiga puna nasilja, moralnih postulata koji bi postideli naciste i najužasnijih mogućih grozota, koja takođe obiluje kontradiktornostima, niskostima i terorom, kako emocionalnim, tako i fizičkim, kao autoritet po svim pitanjima, kao odgovor nad odgovorima i opravdanje za svako zverstvo. Mutna logika i fantazije ustajale su katkad u jadan pokušaj odbrane i tumačenja ove nakazne tvorevine, u pokušaj njenog opravdavanja – to je bilo žalosno doba rešavanja apsurdnih problema rođenih u fantaziji obuzetih mozgova još apsurdnijim debatama u kojima je čovečanstvo protraćilo deset vekova i nebrojano života. Odista, može li đavo da stoji na vrhu igle? Ad nauseam… Kad sabori nisu rešavali usko politički ili represivno prema novopečenim jereticima, teološke rasprave koje su se na njima vodile zaista navode na ciničnu primedbu o mentalnom zdravlju uključenih. Od šamaranja Arija u Nikeji tokom debate o tome da li je Hrist jednak Bogu Ocu ili mu je podređen u činu nastajanja, preko Nestorijevog umovanja u Efesu o tome da li je Marija majka Božja zbog nemogućnosti spajanja božanskog i ljudskog u savršenoj prirodi Spasitelja, do ludila prepucavanja o monoenergizmu iz Konstantinopolja i doktrine o dve volje i dva htenja26… Pored toga izvukli su još tri bitna argumenta, podjednako nevalidna, koja pobliže svedoče o prirodi ove čovekove duhovne tamnice, koja se neretko materijalizovala na zemlji sa neuporedivo većom proverljivošću od onog slučaja ovaploćenja i bezgrešnog začeća27: argument iz čuda, argument iz tradicije i argument batinom28. Prvi počiva na lakovernosti i

26 Evo kako izgleda prosečna teološka misao i dokazivanje – sapient sat: ,,I dve prirodne volje ili htenja u Njemu, i dva prirodna dejstva nerazdeljivo, neizmenljivo, neodvojivo, nesliveno, isto tako ispovedamo prema učenju Svetih Otaca. I dve prirodne volje nesuprotsavljene: ne može biti, kako su govorili bezbožni jeretici, nego Njegova čovečanska volja sleduje, ne protivreči ili suprotsavlja se, već štaviše sleduje, ili, bolje reći, potčinjava se Njegovoj Božanskoj i svemogućoj volji, jer Njegova telesna volja teži da se potčini Božanskoj volji, prema svemudrom Atanasiju. Jer kao što se Njegovo telo zove i jeste telo Boga Logosa, kao što i On sam reče: ‘Jer sam sišao sa neba, ne tvorim svoju volju, nego volju Oca koji me je poslao’, nazivajući svojom voljom volju tela, pošto je i telo postalo

Njegovo. Jer na isti način presveto i prečisto oduhovljeno Njegovo telo, pošto se obožilo, nije uništeno, nego je

ostalo isto u svojim granicama, tako i njegova čovečanska volja obožena nije uništena, već je štaviše sačuvana, po rečima Grigorija Bogoslova koji kaže:’,Jer to što On želi, podrazumeva po Spasitelju (volju) Onoga koja nije suprotsavljena Bogu jer je cela obožena.’ ”27 Verovatno najbolja ilustracija je ona koju je Hičens pripisao Hjumu na debate sa Alfredom Šarptonom (zaista, nije mi poznato da postoji izvor u koje je Hjum zaista doslovno ovo rekao, u pitanju je Hičensova ilustracija, ali je to odlično sažimanje eseja O čudima) : ,,Šta je verovatnije, da je ceo prirodni poredak stvari suspendovan ili da je jevrejska namiguša izrekla laž?“sperekla 28 Argumentum ad baculum – najbrža potvrda da je neko učenje lišeno tačnosti, pošto se oslanja na umirujući uticaj sile radije nego na logiku i razum. Doslovno batinama na argumente. Stepen promašenosti jednak je stepenu zagovarane ili sprovedene represije, ma kog oblika ona bila. Rasel izlaže problem na sledeći način: ,,Ako mislite da je vaše verovanje bazirano na razumu, podržaćete ga argumentom i napustićete ga ako dokazi idu protiv vas. Ipak, ako je vaše uverenje bazirano na veri, shvatićete da su argument beskorisni i zato ćete se osloniti na prisiljavanje, bilo u formi progona ili ošamućivanja i dezorijentisanja umova mladih u onome što se naziva ‘obrazovanje’. Poslednje je prilično kukavički, budući da izvlači korist iz bespomoćnosti nezrelih umova. Nažalost, ovo je praksa u manjem ili većem stepenu u školama svake civilizovane zemlje.”

16

neobrazovanosti, drugi na pasivnosti i nekritičkome prihvatanju, a treći na strahu i brutalnoj primeni sile. Varijanta argumenta iz čuda, koja posebno svedoči o monstruoznom duhu ovih tamničara ljudskosti i koja je svojom opipljivošću držala stado u klečećem položaju, svakako jeste čuveno neosetljivo tumačenje kako su prirodne katastrofe posledice božijeg gneva, koje se na sramotu civilizovanog sveta zadržalo i danas kao sasvim legitiman stav, odnosno kao stav koji ne otvara automatski vrata duševne bolnice. A božiji gnev je, čini nam se, odvajkad bio usko povezan sa gnevom sveštenika i njegovim parazitskim interesima, te se neznanjem idiotizovane gomile i njenim dečijim kukavičlukom pred oratorski savšenim nastupima šarlatana-krvopija. Božiji sud je bio povezan sa sveštenikovim sudom, božiji prezir sa sveštenikovim, božija kazna sa onom koju je izricao sveštenik ili vlastelin u sveštenikovo ime, a božiji oprost i nagrada sa hladnoćom groba ili tamnice, konopcem na gubilištu ili toplinom lomače. Prilikom izvršenja smrtne kazne negde je pojava dozivanja božje milosti prerasla u običaj… Sem toga, hrišćanstvo je ponudilo malo šta drugo, što je vrlo nezadovoljavajuće ukoliko uzmemo u obzir osnovno pravilo logike da je onaj ko iznosi tvrdnju dužan da pruži i dokaz za nju. Čitav sistem bio je izgrađen na razgranatoj laži, laži koja se vremenom širila, rasla i donosila nove pupoljke, laži koja je previše retko bila izazivana i preispitivana, koja je ostavljena na miru bujala, pa je postalo nezamislivo uzdrmati je. Isto važi i za druge religije koje se baziraju na ,,svetim tekstovima”, kao i za svaku religiju koja je ikad nastala na ovoj planeti. I princip nedodirljivosti religije u društvenoj kritici savremenog sveta pokazuje koliko su klimave noge na kojima njena egzistencija počiva – ona se sudara sa stvarnošću i svaki put kada zavesa padne, a prizor ostane oguljen, ona neizbežno gubi. Najupečatljivi primer je držanje tokom sahrane. Ne izgleda li vam da okupljeni nisu bezmerno obradovani smrću voljenog, iako bi, uvereni da je pokojnik sada u raju i da uživa, trebalo da pokažu iskreno ushićenje po logici stvari? (Bez obzira na mane preminulog, porodica će uvek smatrati da je zaslužio oprost i da je u raju, ili makar na putu za raj. Racionalizacija… U paklu, uniženi i podvrgnuti torturi, završavaju samo oni prema kojima ne gajimo simpatije. Drugim rečima, zapravo su naša osećanja bez izuzetka merilo kojeg će se božanstvo pridržavati pri razmatranju koga gde smestiti. Fojerbah i Frojd su i dalje sveži u ovom tumačenju...) Ne, zemlja pod njihovim nogama efikasno i nemo opominje i osvešćuje…

Kritikovanje religije se smatra neučtivim i nepoželjnim (takvim se smatralo odvajkad – kritikovati je oduvek bilo loše, premda religija nikad nije izašla sa konkretnim odgovorom na pitanje zašto29): jasno je da je religijsko emocionalno strašilo osuđeno na propast pod nesavladivom burom svesti i zdravorazumskog modernog prava. Kritike se plaše samo ideje koje su satrule i koje ne mogu da je otrpe: zdrave i snažne, naprotiv, raduju joj se i u arenu ulaze neustrašivo, a iz nje izlaze sa lovorovim vencom ili barem neporažene. Zaista, ona je od svog postanka pripadala trulim idejama, ona je u smislu logičkih dokaza teško hendikepirana od rođenja i nemoćna je da se sama uspravi: zato treba sprečiti bilo kakvu kritiku, učiniti je ilegalnom i neprihvatljivom, odnosno uvesti čuveni pojam bogohuljenja, koji bi se skraćeno mogao okvalifikovati kao ispravno poimanje svrhe religije i odbijanje da se o tome ćuti, prigušeno društvenom netrpeljivošću ili zakonskom sankcijom. Budite svesni da u intelektualnoj ravni ne bi trebalo da postoji učtivost i sažaljenje prema mišljenja-bogaljima jer nepoktrepljena i neosnovana po pravilu izazivaju štetu: ako je misao loša, zaslužuje da bude udarena svom silom

29 Volter: ,,Ukoliko želite da znate ko vlada vašim životima, samo pogledajte koga ne smete da kritikujete.”

17

slobodne inteligencije. Ipak, da protivnici ostanu tihi žarko želi očigledno sveštenstvo i, ponovo paradoksalno, same ovce, koje ne dozvoljavaju da im se urušava lažan osećaj ispravnosti i sigurnosti. One ne prihvataju da im se jasno ukaže da žive u zabludi jer u podsvesti već gaje to znanje – stoga se pokretanje teme koja je u vezi sa religijom smatra potpuno neprikladnim i izazivačkim, za razliku od teme koja se oslanja na bilo koji drugi društveni fenomen (poput, recimo, ekonomije, politike ili bilo koje druge teme iz javnog života, koja takođe polarizuje javnost, iako je samo pomenuta oblast dovoljna da je naelektriše u neprijateljskom stavu) – kroz lažnu svetost, verske starešine i izrabljivači su zaštitili sebe od kritike, ustalivši svoj položaj kao svetački. Napad na njih postao je napad na intimu pojedinca i njegovu emotivnu tananost, postao je napad na njegove pretke, njegovo nasleđe i ugodni osećaj nastavljanja niza lišenog bilo kakve nade za menjanjem, ali i poboljšanjem – na ono što se sa iracionalnim ponosom pogrešno zove identitet. Žalosna psihologija ne shvata da najbitnija oznaka hvale vrednog karaktera nije bezumna privrženost prastarim običajima, već mogućnost suprotsavljanja pritisku usvojenih zabluda, volja za poboljšanjem i mudrost koja priznaje greške i nastoji da ih promeni, ne bi li uzvisila i sebe i društvo.30 Da ova zakonitost nije uzidana u čovečanstvo, nikada se ne bismo makli iz pećine. Bićemo shvaćeni kao maliciozni ili malodušni, ali ne vidimo gde se ogleda vrlina u prihvatanju zabluda naših predaka: doslednost je ponekad poslednje utočište dotrajale zablude, a samo su smeli duhovi spremni da je pogledaju pravo u oči. Ono što je Dositej razumeo pre dva veka ostalo je žalosno van ruku modernog čoveka.31 Produkt tog čudovišno izmenjenog sistema vrednosti je veće zgražavanje nad stripom koji predstavlja Muhameda nego nad odsečenim glavama u njegovo ime. Sirovost i neobična otupelost! Koliko je samo Makijaveli imao pravo govoreći o preziru slobode koji gaje porobljeni! 32 Ko je svikao na tamu ne može težiti svetlu, on ga se samo može bezrazložno plašiti. Religija predstavlja generacijama utabavanu stazu i lako rešenje za sve brige, a pošto većina ljudi preferira ugodne laži nad onim što na prvi pogled deluje kao neprijatna istina, krdski mentalitet je dovoljan da ovoj besramnoj tvorevini obezbedi autoritet i nepreispitivanje kod labilnijih jedinki, posebno kada su te jedinke od najranije mladosti najnemilosrdnije ostavljene u procesu sistematske indoktrinacije, koja ih uči da se prepuste vodenoj struji ili da neizmerno poštuju ovo praznoverje. Imunitet krda ima još jedno značenje, bojim se. Ta neprekidna i najsramnija indoktrinacija – o, gluposti !- obično ne samo da se ne prezire, nego se društveno uvažava i nameće. Posve pravilno Pelagićevo33 shvatanje krštenja kao otimanja slobode izbora detetu još nije osvetlilo tradiciju. Holbahov zaključak podjednako je daleko… Neispunjenost života olako dozvoljava da se pojedinac ugradi u božanski, viši i pravi smisao kosmosa (kakva narcisoidnost i neverovatno pridavanje značaja sopstvenoj egzistenciji - kakav najužasniji teški egoizam, uskogrudost i poražavajuća antropocentričnost od samoproklamovanih skromnih duša!), a zavist i nagonski prezir prema

30 Dositej: ,,Kad bi ljudi uvek isti ostajali, nikada nijedan narod ne bi se poboljšao ni prosvetio.”31 ,,Evo šta prostota i sujeverje viče: 'Tako su naši stari činili, tako hoćemo i mi.' No, naši su stari zbog kojekakvih stvari posle ljuto postradali: je li, dakle, pravo i pametno da i mi u njima ostajemo i stradamo? Nipošto.”32 Misli se na anegdotalno oštroumno usmeno opažanje, koje na našu žalost nije ostalo sačuvano u izvorima, već se Makijaveliju pripisuje, mada je u duhu njegove filozofije sasvim dovoljno da bismo zaključili da je verovatno da zaista dolazi iz njegovog uma. Parafrazirano, Makijaveli veli kako je podjednako opasno pokušati osloboditi one koji žele da žive u ropstvu kao i porobiti slobodne ljude. 33 Pelagić, Umovanje zdravog razuma

18

životu, slobodi i strasti služe kao pokretači jednog u biti mrziteljskog pokreta, koji je na krst raspeo sreću i subjektivnu moralnost, a sa njom i stvarnu moralnu odgovornost za činjenje.

Govoriti o moralnosti sveštenika, biblijskom moralu ili religiji kao izvoru morala izlišno je za svakog ko je ikada imao dodira sa organizovanom religijom ili njenim svetim knjigama, a pritom nije uspeo da se oterasi nezgodne i u socijalnoj sredini nepoželjne navike mišljenja, niti da je uprlja logičkim zabludama. Međutim, nameravam ukratko da se ovde svakako pozabavim i problemima etike zatrovane religijom jer bih se, zaobilazeći ih, osećao kao da sam nešto krupno namerno prećutao, izostavljajući tako jedan veoma bitan i popularan detalj i stavljajući ga izvan perspektive čitaoca.

Pitanje postojanja i definicije Dobrog jedno je od najstarijih34, najtežih i time najkrupnijih pitanja istorije čovekovog postojanja, pogotovo u normativnom i metaetičkom smislu: ono, nema sumnje, prerasta epohe, načine življenja i pluralizam pravaca poimanja života, uzdiže se nad društvenim i političkim okolnostima, iskušava filozofske teorije, porađa različite škole i stvara mnogobrojne koherentne sisteme, predstavlja svetionik pravu, vekovečiti krug preispitivačkog i sazrevajućeg razmišljanja i motor planetarnih promena, zadržavajući se kao osobenost naše vrste, njena pokretačka i stvaralačka sila, te njeno bliže određenje. Šta je ispravno? To odjekuje našim boravkom na zemlji, svaki put sa drugačijim prizvukom sumnje. Ipak, sama posebnost i značaj ove zagonetke ljudskog roda, zaokupljenost duha koju izaziva, njena hipnotička igra kojoj je nemoguće posvetiti išta ispod jednog života, pretvara je u vrlo opasnu stvar, gotovo oružje, kada se njome vešto manipuliše od strane fanatika ili pokvarenjaka. Odista, etika u okviru teologije neodoljivo podseća na okovanog Prometeja čiju džigericu svakodnevno izjeda strvinar, samo da bi ona tokom noći nanovo izrasl ne bi li se mučenje nastavljalo zauvek. U svakom slučaju, osećaj gađenja i sažaljenja koji imamo kada pogledamo na nju može se porediti sa osećanjem koje u nama izaziva pomenuta slika.

Koje su, pitamo se, konkretne mane prihvatanja poimanja morala koje zastupa teološka misao od svog nastanka?

Pođimo od očiglednih i uopštenih. Teistički moralni principu su objavljeni, navodno od strane samog božanstva (mi smatramo da je očigledno da su oni plod istorijskih okolnosti i 34 Početak tog niza nemoguće je precizno utvrditi, pa ćemo smatrati da je on star koliko i prvi čovek: ono što je izvesno je da se javlja već u najdrevnijim poznatim zapisima svih civilizacija, kako kroz psihološko prikazivanje junaka, tako i kroz izbore koje on donosi, odnosno kroz vrednosti koje stoje iza tih izbora, kao i putem reagovanje drugih na te odluke. U filozofskoj misli zastupljeno je kroz propovedanje Sidarte Gautame i učenje Konfučija, da bi ga u antropološkom periodu grčke filozofije kao vrlo važno uspostavio Sokrat (premda i kod sofista možemo uočiti njegovu prisutnost u fragmentima ili negaciji). Od Sokratovog daimonion i poređenja Dobrog sa suncem, preko Aristotelovog ostvarenja i dostizanja eudaimonia vrlinom, Epikurovog učenja o nepomućenosti i stoicizma Marka Aurelija, preko Lokove ideje o prirodnom pravu, sve do nemačke klasične filozofije, do uspona Imanuela Kanta i njegovog kategoričkog imperativa, pomalo depresivnog utilitarizma Mila i Bentama, do zemljotresa Ničeovih novih vrednosti i poricanja, štaviše rušenja poznatog i procesa novog vrednovanja, do pragmatizma Djua i nedavno skovane etike brige, koja naglašava neophodnost i centralno mesto empatije, ovaj ključ ljudskog duha nije se uklanjao sa svetske pozornice, premda je katkad nemarno bio na njoj zautren. Ono je i pitanje svih nas pojedinačno, pitanje koje svako od nas rešava sa dozom specifičnosti koja bi ga otrgla od šture klasifikacije, pa opet pitanje koje sabija u određeni broj grupa najuobičajnije poglede: nihilisti, pragmatisti i utilitaristi, skeptici i pojedini anarhisti, zastupnici deontološke teorije i relativisti, teolozi i humanisti, naturalisti, stoici i ničeanci, epikurejci i neokantovci, intelektualisti i egoisti, sve su to nazivi za nekoga ko je prihvatio opšte upute i u većoj ili manjoj meri pravila i polazne tačke jednoga sklopa mišljenja.

19

specifičnih individualnih i društvenih potreba, no toga ćemo se prihvatiti kasnije) – to znači da su predstavljeni u konačnoj formi i da neosnovano pretenduju na univerzalnost i apsolutnu vrednost.35 Oni jednako ne shvataju da je ispravno previše složena stvar da bi se obuhvatila u jednoj knjizi. Šta to povlači za sobom? Niz komplikacija. Pre svega, evidentno je da naredbe svoju snagu pronalaze u autoritetu božanstva radije nego u ispravnosti. Njihova ispravnost, objašnjavaju nam lukavo teolozi, zagaratnovana je činjenicom da ih je doneo Tvorac lično – ona je bezuslovna, a one su aksiomatične. Možemo reći da su izvan suda savesti koja proizilazi iz razuma. Ma koliko nama čudovišno delovale pojedine norme, one su po sebi opravdane samim tim što ih je navodno čovečanstvu objavilo nepogrešivo božanstvo, subjekt koji ih donosi, odnosno što se nalaze u svetim spisima – ne zaboravimo, božanstvo je takođe najviše dobro. Zašto? Zato što tako kažu sveštenik, teolog i pustinjak. Razapnimo kritičko mišljenje, dođavola sa njim! Bukvalno! Mi smo obavezni da im se povinujemo ma šta mislili o njihovom sadržaju. 36 To je pravi atentat na ljudskost – činiti prinudno ono što sveštenik pod imenom boga zahteva! Poštovati verske norme, finalizovane u primitivnome obliku, znači, ma koliko se to uvijalo, pokoriti se indirektno volji i koristi sveštenika, tog slučajnog večitog posrednika, koji prepredeno JA uvek stavlja iza imena božanstva. 37 Za ateistu ne postoji razlika između sveštenika koji poziva na klečanje pred prikazom svog boga i Kaligule koji, obučen u žensko, tera patricije da mu se klanjaju kao Venerinom ljubavniku : suštinski je u pitanju isto ludilo, samo što prvi projektuje sebe prikriveno na božanstvo, dok drugi to radi otvoreno. Pavle, genije pokvarenosti i istinski neimar transcedentne laži, Pavle homo unius libri, Pavle interpretator38, Pavle brižni savetodavac, Pavle zapovednik, Pavle zagađivač, Pavle polarizator, slepi i uskogrudi Pavle koji sve vidi i vaga kroz veru, Pavle koji u bednom pokušaju da se podsmehne otkriva svoju plitkost, Pavle kom je vrhunac sveta bez bogova prežderavanje i bludničenje, Pavle koji je strovalio na čovečanstvo jednu od najkrupnijih, najpogubnijih i najtoksičnijih nesreća istorije otvoreno i kaže u Poslanici Rimljanima: ,,Ako je Bog sa nama, ko će protiv nas?” I potom: ,, ,,A ko si ti, čoveče, da se prepireš sa Bogom?” Zapravo, sa sveštenikom, pošto Bog nikada nije progovorio ni najtišim glasom... Teokratija je zabuna u imenu: skoro39 nigde ne vlada samo božanstvo, već

35 Ovo je evidentno još jedna besmislica: poznato je da je moral društva, takozvani javni moral, geografski i istorijski različit i promenljiv, pa je Kami izvrsno demaskirao bezobrazluk teze koju zastupaju sveštenici.36 Kakvo samoubistvo mutne logike! U izvesnoj meri ova igra komedijaša zabavlja, ali osmeh spada sa lica istog minuta kada se shvati njen razorni učinak.37 Da sveštenik u svoje ime zahteva ono što zahteva u ime svog boga, nikada mu nijedan zahtev ne bi bio uslišen. Bog je malo šta do zbira svešteničkih zahteva i prisiljavanja da se oni ispune.38 The Mythmaker: Paul and the Invention of Christianity, Hyam Maccoby39 U debati sa vernicima, smatram iskustvom poučen, najveći problem ogleda se u sledećem: svi oni su uvereni da je baš njihovo božanstvo, od hiljada teističkih bogova živih i mrtvih, čak zaboravljenih, pravo. ,,Svi drugi bogovi ikad poštovani su sujeverje, ali naš je pravi.” Neubedljivo, rekao bih, posebno pod neporicivim uticajem geografskih prilika na pripadnost određenoj veri. Oni koji su otišli toliko daleko da prihvate tvrdnje ljudi o njihovom božanskom poreklu ili vezama još su u većem problemu: spisak takvih slučajeva u ljudskoj istoriji je gotovo beskrajan (a svi su, navodno, izveli barem neko ,,čudo”). Pođimo od onih kojima je sila vlasti omogućila da se uzdignu na nivo bogova. Egipatski faraoni, kineski carevi, Aleksandar Veliki i njegov ljubavnik Hefestion, rimski kralj Romul, polukrvni bog (koga po nekim mitovima poštuju kao uznetog boga Kvirina), zatim rimski imperatori (uključujući deifikaciju Julija

Cezara, te proglašavanje prvog princepsa, naravno u smislu vladar, ne onoga što je titula predstavljala u Republici, Oktavijana Avgusta, božijim sinom, kao i Tiberija, koji je uzgred deifikovao svog ljubavnika Antonija, potom

20

sveštenik i prorok u njegovo ime. Cui bono? Drugim rečima, ova pravila, koja se ne osećaju obaveznim da se dalje opravdaju razlozima jer iza njih stoji autoritet imaginarnog boga i opipljiva sveštenička sila, suštinski oduzimaju čoveku izbor, odnosno smatraju čoveka nesposobnim ili nedoraslim da taj izbor samostalno i ispravno načini bez hipnotisanja strahom i nagradom. Šta se sa time dobilo? Pravo sveštenika da rešava za svoju pastvu, procenjujući njene odluke na vagi svoje volje... Ipak, ne birati, kako kaže Sartr, takođe je izbor. Sa tim mu, paradoksalno, oduzimaju šansu za istinski moralno delovanje, tim pre što sadrže najgoru kombinaciju nepromenljivosti sa bahatom prozelitskom nazadnošću. Moralnost se i ogleda u mogućnosti dragovoljnog izbora, u svesnom, nesebičnom i empatijom prožetom odabriu dobrog, ma koliko odluka bila teška ili zahtevala neskromnu ličnu žrtvu i napor. Etika je za veru samo lastiš… Činjenje iz osećaja ispravnosti je lična moralnost, a činjenje iz straha od vekovečitog mučenja je izrazito neuspešna trgovina ili dijagnoza. Placebo koji proističe iz privida zagrobnog života pre sahranjuje ispravno nego što ga učvršćuje i omogućava. Oduzmimo slobodu neopterećenog izbora i srušićemo kulu od karata. Da li je moralna osoba koja je učinila isključivo ono što je morala da učini, što je jedino mogla učiniti u određenoj situaciji i pod postavljenim okolnostima? Nije li moralnije izabrati bez straha od vekovečite kazne, slobodno i po svojoj savesti? Date u imperativnome obliku, ove dispozicije ne ostavljaju prostora za arbitražu savesti i rasuđivanje, koje vodi ka moralno ispravnijem ili savršenijem rešenju – njihovo doslovno nepoštovanje povlači bez izuzetka sankciju. One se, kao što smo već napomenuli, predstavljaju kao apsolutne i o njima nema rasprave, niti su korekcije moguće, iako će primera radi većina roditelja smatrati da je prekomerna upotreba sile ubistvo sopstvenog deteta koje im nije bilo vazalski poslušno, iako to izričito savetuju literarni vodiči njihovih religija. Krivica je nametnuta, a odgovornost je objektivna (na nekim mestima kolektivna). ,,Uradićeš ili nećeš uraditi to, inače ćeš biti kamenovan, izopšten, išiban i proteran,

uzdizanje na božanski nivo Kaligule, Klaudija i Hadrijana, a, vrlo zanimljivo, i Konstantina, ravnoapostolnog cara), neki od potomaka Sargona Velikog, osnivača dinastije na tlu Mesopotamije, Tokugava Ijejasu, kao prvi šogun dinastije Tokugava, japanski mikado sve do 1945. godine (kada se Hirohito pod političkim pritiskom odrekao vlastite božanske prirode), vladari Inka, Hajle Selasije i današnji severnokorejski lideri, čak i oni pokojni. Zatim pređimo na one koji su po propovedanju ili nekoj izrazitoj veštini proglašeni za bogove: Imhotep, egipatski lekar, arhitekta, naučnik i beležnik, poštovan po prvi put dvesta godina nakon smrti. Sidarta Gautama (kog neke škole poštuju kao boga, a druge kao otelotvorenje boga Višnua), onda Homer poštovan u Aleksandriji kao božanstvo, Empedokla koji se bacio u vulkanu ako je verovati Diogenu Laertiju da bi dokazao da je bog, čak Džordž Vašington kog poštuju na Havajima kao božanstvo i, ironično, Ernesto Gevara de la Serna, kog seljaci iz okoline mesta u kom je ubijen poštuju kao lokalnog boga ili sveca, moleći mu se za dobru godinu bez suše. Najzanimljivije je verovatno da je i Bertrand Rasel jedva izbegao da ga deifikuju nakon što je, usled teške bolesti, greškom objavljeno da je preminuo još 1921 . godine. On piše: ,,Rečeno mi je da su Kinezi želeli da me sahrane pored Zapadnog jezera i da u moj spomen sagrade svetilište. Osećam blago žaljenje što se ovo nije dogodilo, pošto bih možda postao bog, što bi bilo vrlo šik za ateistu.” Ovo je, naravno, oslobođeno manje poznatih ljudi koji su tvrdili da su u vezi sa proročanstvom Boga Avramovog, Isakovog i Jakovljevog, a kakvih je bilo na stotine, u dokumentovanim slučajevima pretenzija na titulu mesije. Oslobođeno je i siledžija koji su pod imenom dece božje često krstarili drevnim svetom, između mitova i stvarnosti. Svi oni odmah dolaze na um kao živi i zapovedajući bogovi, ili bar ljudi koji su tvrdili da su bogovi, premda je realnost učinila sve u nastojanju da ih demantuje i razotkrije kao neuverljive sebične i despotske varalice, opsenare ili ljude koji su, naprosto, postali nevoljne žrtve ljudske potrebe da se klanja, obožava i davi u sujeverju.

21

a pored toga, zaboravio sam da napomenem, večno ćeš goreti u paklu zato što si nemoralan.” Ništa nije moralno kao nasilno nametanje i obavezivanje pretnjom, iracionalno i u sopstvenu korist, sem možda pristajanja na tu vrstu podaništva... Poslušnost je najveća vrlina. Naterati nekog da voli, da oprosti, da se raduje ili tuguje, da se žrtvuje ili pomogne, da prihvati ucenu i pokori se celim bićem – da slavi što je pokoren, da hvalospevima obasipa autoritarnost – rab, sluga, sužanj, prah, crv, zemlja, poslušnik, bogobojažljiv, nedostojni, prljavi, grešni, ništavni, ali, iznad svega, zavisni- da mu se oduzme život… Savršena marioneta kao cilj. Jeziva žudnja za potčinjavanjem, vidimo, ali i ujedno čudna podudarnost sa totalitarizmom.

Među takozvanim umerenim vernicima, koji su obično neinformisani jer nisu smatrali neophodnim da izučavaju temeljnije svoje svete knjige, preovladava navino saglasje po pitanju etike u svetim spisima: njihov je doživljaj tih postulata pogrešan jer ih grupno smatraju nedostižnim i vrednim uopštenim moralnim vodičem, ispunjenim preporukama za dobar život i prošaranim asketizmom. Oni ih ne posmatraju realistički jer im za to fali kritičnosti i znanja, već idealistički i ulepšano, opijeno, kao što dovršeni pijanac posmatra poslednju bocu vina koju će te večeri ispiti. Ne poznajući materiju, oni poštuju apstraktno, a ne konkretno. Humanističke vrednosti koje sami gaje pokušavaju nasilno da uteraju u versku pozadinu, bez obzira koliko protivrečnosti to izazivalo. Ti su ljudi najtragičnije i najbespotrebnije žrtve sopstvenog neznanja i onoga što su naučli, te lenjosti i skice koju su u glavi oživeli i obogotvorili, ne potrudivši se da sami pažljivo prouče problem i prihvativši podjednako bezvredno iskustvo okoline bez rezerve: to je jedan od razloga što na fanatike, koji su srži religije neuporedivo bliži od njih i koji se objave svog boga čvrsto i dosledno drže, gledaju sa izvesnim gađenjem i prezirom, ne shvatajući da, prezirući njih, preziru stub svoje odabrane vere.40 Odraz fanatika je najvernije nacrtano lice religije. Nema iskrenijih i doslednijih sledbenika svetih spisa od fundamentalista neopterećenih licemerjem. Ipak, oni su postali krvotok verskih organizacija na bizaran način kroz ono što ćemo označiti kao teoriju teatra. Ona kaže da je svešteniku u današnjem svetu postojanje fanatika ide na ruku, da je –smemo li reći!- skoro bogodarovano: fanatik je krajnost na koju sveštenik može preneti sve negativno iz sopstvene vere, na taj način opravši sebe kroz lažni stid nad tuđim ,,pogrešnim shvatanjem” i ,,drugom kulturom”. Smektično dejstvo je ugodno, ali neopravdano. Fundamentalisti ne shvataju pogrešno izložene naredbe, oni ih shvataju tačno onako kako ih treba shvatiti, oni ih slede tačno onako kako je zamišljeno da ih treba slediti... To zaslužuje da se otvoreno ponovi: tvrdokornost i necivilizovanost jeste religija, a ne njen falsifikat ili duplikat. Falisifikat, i to jedan koji je ne odviše teško oboriti, mora biti ulepšano tumačenje. Bestidna je laž, možda jedna od najvećih laži istorije, da se agresivni nametljivici, glasni ratohuškači, krvožedni tlačitelji, teokratski nastrojeni etatisti i svemrzitelji koriste dobrim imenom vere i skirvaju iza njega, čineći pritom štogod protivno njenim stubovima: situacija je evidentno obrnuta – oni samo sprovode negaciju jedne akardije modernog pseudovernika, zbunjenog i ostavljenog na pola puta između verovanja i neverovanja, u strahu od oba, oni verskome zanosu ne postavljaju kočnice jer kočnice u svetu vere i ne mogu postojati. Neupućenom verniku, tom branitelju i sledbeniku pro formo, ovo deluje neshvatljivo i on postaje plen sveštenika, koji ugađa njegovom ukusu. Taj licemer će u meri u kojoj uočava apsurdnost drugih religija, suludost njihovih bogova, proroka, čuda i dokaza, u meri u kojoj vatreno napada

40 Zbog indoktrinacije mnogi ne biraju u koju će religiju biti uvečeni. Ono što biraju je da li će u njoj ostati.

22

zločine počinjene u čast tuđih bogova braniti sopstvenu zabludu do poslednjeg daha, iracionalno i samoponižavajući se. I dok se publika grozi nad zatucanošću i glupošću fanatika, nad njegovom prostotom, varvarstvom i destrukcijom koju sprovodi, nad njegovim prezirom modernog prava, moderne nauke i civilizacijskih tekovina, nastavlja da poštuje sveštenikovu ,,umerenost” i ,,originalno” miroljubivo i mudro tumačenje, zamagljeni izvorni i nepročitani tekst, kilometarski promašivši uzrok nesreće i zamenivši ga posledicom.41 Sveštenikovo upiranje prsta u krivca omogućava mu da odbaci odgovornost od sebe, a strah i arogancija dogmatskih kvazilevičara čine predstavu uspešnom (njihovo ponašanje neodoljivo podseća na Poperov paradoks tolerancije), pa se svešteniku čestita na polumonstruoznosti – manipulacija je uspela, po običaju u takvim situacijama sledi glasni aplauz. Glavni razlog za to je što ljudi nisu pročitali pomenute tekstove, ili ih nisu iščitavali u kritičkom duhu. Sveštenik pokušava da suzbije sopstvenu svetu knjigu: to mu ne treba dozvoliti ni po koju cenu, naprotiv, stalno treba potencirati tu razliku i ne ostavljati je po strani - glas Boga nije promenljiv po potrebi. Zaista, postoje dve grupe koje zahtevaju a priori poštovanje religije: uglađeni teolozi koji postaju pomirljivi kad instiktivno osete ranjivost zablude i iregilizoni koji će staviti glavu u pesak pretvarajući se da je religija ono što nije u jadnom pokušaju da izmaknu odgovornosti koja ih obavezuje da nešto učine – kod njih je u pitanju vrsta odbrambenog mehanizma. I za jedne i za druge fanatik je samo žrtveni jarac… ,,Nije vera problem, dosledno sprovođenje vere jeste.” To je neizbežan zaključak: koreni su loši... Ako su koreni loši, kako bilo šta što proizilazi iz njih može biti valjano? Regula Catoniana koju je Bogišić sveo na narodni jezik može se pozajmiti iz prava i primeniti i ovde: ,,Što se grbo rodi, vreme ne ispravi.” Verska etika nema valjani izvor: sve ostalo je kula od karata. Naravno, valja primetiti kako klir postaje manje gadljiv na fanatičnost nepomirljivih sledbenika starog kova kada proceni da mu nefleksibilno tumačenje religije može osigurati dolazak na vlast ili mu obezbediti ubedljivije preimućstvo u pregovorima sa držaocima vlasti kroz pritisak koji stvara rulja ,,moralista” i ,,čuvara tradicije”, podržanih po potrebi terorističkim napadima ili oružjem. Vera je kvasac od kog sveštenik pravi ono što mu je potrebno sada: on bira koja je od kontradiktornih normi trenutno važeća, on ih poništava i reaktivira, on besmislenim rečenicama daje smisao koji odabere i sklapa ih u celinu po volji. Rigoroznim tumačenjem zamenjuje ,,umereno” i kada je previše društveno moćan da bio izazvan.

No, pružimo bez odlaganja konkretne primere iz hrišćanstva, judaizma i islama, koji su van poricanja i koji će bez sumnje dovoljno govoriti za sebe. Predlažem pritom čitaocu da sam pročita pomenute pasuse, ne bi li se svojim očima uverio u tačnost njihovog prenosa – otrežnjujuća gorčina će tim biti osetnija. Biblija uči kako je ropstvo opravdano i dozvoljeno

41 Misao sa kojom sam se najviše sretao objašnjava kako su sve monoteističke vere po prirodi miroljubive, ali ih ljudi nepravilno razumeju. Koliko je ovo netačno može se uveriti svako samostalnim iščitavanjem njihovih svetih knjiga bez posrednika. Otkud takvo stanje? Ponovo nas vraćam na izvrsnog francuskog filozofa: ,,Vekovima sveštenstvo zabranjuje neposredno čitanje tih tekstova. Ono smatra njihovo istorijsko ispitivanje ljudskim, odveć ljudskim. Živimo danas manje-više pod tim režimom. Intuitivno, verske sluge znaju da neposredan dodir, inteligentno čitanje, zdravorazumsko, ugrožava ove nekoherentne stranice koje je ispisivao znatan broj ličnosti, posle dugih vekova usmene tradicije u krajnje razvučenom istorijskom period, s tim što su sve to hiljadu puta prepisivali bezobzirni i nedotupavni prepisivači, čak istinski i hotimično falsifikatori. Prestajući da im se pristupa kao svetinjama, vrlo brzo bi prestale da budu smatrane svetima. Otuda je korisno da se one istinski iščitavaju, sa perom u ruci.”

23

(Levitski zakonik, 25:44; Knjiga izlaska 21:2-6 za jevrejske robove, a Poslanica Efescima 6:5 i Prva poslanica Timoteju 6:1-2 kao dokaz da ni dolazak ,,Spasitelja” i drugi deo knjige ništa nije promenio)42 . Pavle ide tako daleko da kaže kako hrišćanski rob treba ostati rob i ako mu se ukaže prilika da se oslobodi, jer je takav ,,pozvan”… Ona predviđa smrt za one koji nisu poslušni sveštenicima (Peta knjiga Mojsijeva 17:12), one koji rade na Šabat (Knjiga izlaska 31:12), one koji su druge veroispovesti (Peta knjiga Mojsijeva 13:7-12), devojke koje nisu nevine prve bračne noći (Peta knjiga Mojsijeva 20:21-22), za veštice (Knjiga izlaska 22:17), za uvredu roditelja (Levitski zakonik 20:9), za nevernike i bogohulnike (Levitski zakonik 25:10-16, Druga knjiga Dnevnika 15:12-13), za homoseksualce (Levitski zakonik 20:13, Poslanica Rimljanima 1:24-32) i one koji žive u gradu u kome živi samo jedna osoba koja poštuje drugog boga (Peta knjiga Mojsijeva 13:13-19). Smrt vidovnjacima (Levitski zakonik 20:27) , preljubnicima (Levitski zakonik 20:10) i lažnim prorocima (Knjiga Zaharijeva 13:3). I to nije sve - smrt, smrt, smrt, svinjarija za svinjarijom... Pravi recept za jedno prosvećeno, humanističko i iznad svega miroljubivo društvo. Setimo se da su ova pravila zapravo dugo primenjivana i da nije reč o bezopasnim hiperbolama ili propisima koji ostaju u domenu fantazije, bar po primeni, već o zakonskim normama... Silovanje – poniženje i nasilno uništavanje duha žene, otimanje njene slobode i neizbrisiv ožiljak na njenom životu. Ili baš i ne? Peta knjiga Mojsijeva jasno kaže da ako je silovatelj uhvaćen u silovanju devojke koju nije zaprosio za njega sledi... Ne, promašili ste, nije smrt, već novčana kompozicija i svadba. Sve što treba da uradi je da ocu nesrećnice plati pedeset srebrnjaka i onda će moći, pardon, biće primoran da oženi devojku koju je silovao i neće im nikada biti dozvoljeno da se razvedu, što znači da će moći po volji da je nanovo napastvuje (22:28-29). Dakle, prodaja ćerke za pedeset srebrnjaka je fini posao, ali prodaja učitelja za trideset nije… Možda je Juda trebalo da se dalje cenjka… Kakav kiseo božanski smisao za pravdu! Pa, makar sada usamljenici znaju šta je potrebno da urade ne bi li najzad našli svoju buduću partnerku... Oh, da, postoji još jedna sjajna i pravična odredba odmah pre toga: ukoliko je udata žena silovana u gradu, a niko je nije čuo, onda će i ona biti kamenovana do smrti jer se nije vatrenije opirala i vrištala dovoljno glasno (22:23-24). Ova kazna pada na nju jer se smatra da je onda užvivala u silovanju. Žena je, kao što vidimo, tretirana kao imovina svoga muža, što nije iznenađujuće, ukoliko ovo uporedimo sa nekim pređašnjim zakonicima gde se prevara tretira kao povreda ,,svojinskog” prava muža, ali je prilično neuverljivo za ,,premudrost” sveznajućeg i pravičnog Boga. Mizoginija je uklesana u zakon, što uprkos duhu vremena nije bio slučaj sa susednim Egiptom, daleko ujednačenijim i naprednijim u oblasti pravne regulacije položaja žene. U ovom spisu koji deluje kao da je nastao u nekoj slabije čuvanoj ludnici možemo pronaći i 42 Vrlo je zanimljivo da mnogi prevodi koriste reč sluga, ne bi li se ublažila odvratnost izazvana ispravnim terminom. Oni su stoga odlično sredstvo za manipulaciju koja izmiče pažnji, jer je za njeno uočavanje potrebno bogato znanje: tako su neki prevodioci smatrali da je apsurdno i vrlo neuverljivo da se jednorog pojavljuje u Bibliji, pa su umesto njega ubacili mladog bivola… Daničić-Karadžić ostaje dosledan jednorozima u Isajiji 34:7, dok engleski The New King James Version usvaja young bulls. Ipak, Daničić-Karadžić prevod u Psalmu 29:6 radije bira mlad bivo, dok u Knjizi o Jovu 39:13 ispravno navodi jednoroga, kao i u Brojevima 23:22 i Zakonima ponovljenim 33:17. The New King James Version očito ne voli jednoroge jer ih svuda zamenuje mladim bivolima. Izvesno je da postoji neka razlika između bivola i jednoroga, sem ako nisam u grdnoj zabludi. Nema govora o jezičkoj zabuni – u pitanju je nameran čin prekrajanja. Što se tiče uverljivosti, mislim da su najbolji sudija bile – Džefersonove makaze… Sada, oprostićete mi, ali ne smatram da knjiga koja uporno pominje jednoroge zaslužuje pravo da u svemu određuje bilo čiji život, tim pre što su verzije koje danas preovlađuju bazirane na kopijama kopija iz 1516., 1611. ili pak 1881. godine (toliko o autentičnosti ove izvrsne zbirke svih niskosti čovekovog uma) .

24

vrsne psihopatske karakteristike književnih aktera: crta sadizma kod Boga najizraženija je kada prisiljava roditelje na žrtvovanje sopstvene dece u slavu svoje sujete ili se sam prihvata tog posla u čudnovatom zanosu. Filicid je omiljeni desert… Jeftaja prisiljava da zbilja žrtvuje ćerku (Knjiga o sudijama, 11)4344, Avrama tera da odvede voljenog sina Isaka na goru (Knjiga postanja), položi ga na oltar kao žrtvu i pripremi se da ga zakolje pre nego što se ,,Milost” umeša45, ubija prvorođenu decu Egipćana, bebe u potopu, decu listom svih neprijatelja agresivnog izraelskog plemena, decu koja su zavitlavala Jeliseja, pa na kraju, u završnom stupnju ludila, čak svog Sina kao Sebe Samog...46 Mazohizam se može razumeti, ali ostaje pitanje krivice tek rođenih. Za Boga, deca nisu nevina, što jasno Knjiga izlaska 20:5-6. Psalm 137 takođe opisuje sreću onoga ko ubija bebe neprijatelja... Bebe su dvostruko krive: opterećene su prvobitnim grehom, kao i gresima svojih predaka.47 Zaista gnusno… Jedino po čemu je ova knjiga stvarno posebna je neverovatna količina zla i gadosti koju je uspela da uokviri, a da pritom zadrži epitet sveta. Priče Solomunove preporučuju nasilje koje pročišćava (20:30, mora da je ovo bila uputnica u slučaju Branislava Peranovića!), dok 13:24 zahteva preventivno premlaćivanje od strane roditelja... Prva poslanica Timoteju zabranuje ženi da podučava i da vlada mužem, nego treba da bude mirna – i ovako je nešto bolja od stoke koja rađa... Mora biti da su ovaj deo naše gorde i krute bogomoljke-propovednice ispustile pri čitanju… Da, sve ovo važi i nakon Nazarećanina, koji je, sudeći po 5:17 Jevanđelja po Mateju, došao da ispuni stare zakone i proročanstva. Nazarećanin nije moralno savršeni dobroćudni asketa-reformator, što je od njega načinila obmana stara petnaest vekova i svešteničko natezanje i prekrajanje njegove ličnosti do granice pucanja, već figura koja takođe nudi ne preterano pametne ili opraštajuće izjave: u Jevanđelju po Mateju, 10:14-15, on izričito veli kako će gradovima koji odbiju njegove učenike biti teže nego Sodomi i Gomori. Za nekog ko na drugim mestima propoveda oproštaj, ovo zvuči nedosledno i licemerno (uzgred, nema većeg tiranina i niskog licemera od Starozavetnog Boga, koji ne poštuje ni sopstvene zakone – samo se zapitajmo kakva bi naša predstava o njemu bila da je u pitanju čovek, posebno kakva istorijska ličnost). Tačnije, u 10:28 on poručuje da se iznad svega treba plašiti Boga, dok u 18:8 preporučuje telesno samosakaćenje kao zaštitu od paklene vatre, koja će prema 25:46 trajati večno – ovde vidimo kako poruka ljubavi, koja mu se svakodnevno stavlja u usta, nema dodirnih tačaka sa njegovim prikazom u

43 Ljudska žrtva u najotvorenijem obliku... Žrtva deteta za naklonost božanstva u boju. Žrtva deteta za dobre vetrove koji nose ahajsku flotu…44 Ova priča je mnogo nepoznatija od one o Jeftaju. Ne mogu se izmaći utisku da to nije slučajno, pošto sam primetio da monoteisti vide nekakvu dobrotu u slici čoveka koji je spreman da zakolje svoje dete radi ljubavi prema Bogu, ako to na kraju nije uradio. Jefetaj nam, pak, pokazuje da Bog nije uvek tako milosrdan.45 Paralela sa spasom Ifigenije od noža oca je vidljiva – zaplet je identičan...46 Žrtva je besmislena: filozofi su je nazivali varvarskom, ,,ostatkom paganizma” i ,,smrću nevinog za grehe krivih”, ali i vidno nelogičnim događajem. Ako je Bog želeo da oprosti ljudima, mogao je to da učini i bez nje. Postavlja se pitanje i kakva je to žrtva, ako je Nazarećanin, kao što spisi govore, bio svestan svoje prirode kao Sina Božjeg i ako je znao da će ustati... Hičens naglašava i da je ona nemoralna, možda najnemoralnija od svih učenja: ukida odgovornost i pokušava da je prebaci na drugog. 47 Ova odvratna doktrina, koja pokriće ima u Jevanđelju po Marku 16:16, razvila je ideju po kojoj nekrštena i prevremeno preminula deca ne mogu da uđu u raj: generacije i generacije roditelja su bile najužasnije šibane mišlju da duše njihove dece ne mogu da dostignu blaženstvo i mir, pogotovo što je smrtnost novorođenčadi u prošlosti bila mnogostruko veća... Kao da im je lična tragedija bila malo. Isto važi i za one koji nikad nisu čuli za hrišćanstvo i umrli su ne znajući za Nazarećaninov život. Poprilično fer…

25

Bibliji. Dvadeset vekova kasnije, Rasel će primetiti kako ne veruje ,,da osoba koja je instinski humana može da veruje u večni pakao”. Krenuvši stopama svog oca koji je podavio celo čovečanstvo jer nije bio zadovoljan svojom kreacijom, Nazarećanin podržava antropocidni potop i, štaviše, najavljuje novu katastrofu prilikom svog ponovnog dolaska u 24:37. Svakako. ,,Volite svoje neprijatelje, a ja ću svoje da satrem! Zbrisaću ih tako da ljudski jezik ne poznaje odgovarajući termin.” Holokaust? I to deluje blago, skoro kao nered koji je ostao u sobi nesmotrenog lenjivca… Pomislili bismo da licemerje nije nasledno... Antropocid, prisutan u monoteizmu koliko i u drevnim politeizmima. Šta je antropocid? Istrebljenje, konačno brisanje čoveka sa zemlje. Postao je pokvaren, dosadio nam je, hajde da očistimo Zemlju najvećim zločinom koji je ikada počinjen. Tri stupnja iznad etnocida, dva iznad holokausta. Pored toga, on nedvosmisleno i otvoreno laže: kada najavljuje svoj dolazak tvrdeći da će neki od slušalaca biti živi kada se vrati, kada govori da će onaj ispunjen verom moći da preživi ujed najotrovnije zmije, popije otrov bez posledica i pomeri planinu (kakav odličan test za prvosveštenike!) – nije iznenađujuće što ovo sa podsmehom u svom ,,testamentu” primećuje i Melije. Nema teološkog ludila koje ove očigledne laži može da pretvori u alegorije i nađe im prikriveno značenje. On nije ni ljubazan, ni staložen, niti blagonaklon prema onima koje njegovo propovedanje ne zanima: odviše lako preti, proklinje i vređa, pada u vatru i poziva se na svoju urođenu superiornost. ,,Sin Božiji vam kaže, ne kaže vam prosti drvodelja…” Da, taj povik zrači iz njega: ad auctoritatem. Umereni savet iz Luke 14:26 – mrzite svoje porodice… Matej 10:37 otkriva potrebu jednog egoiste za pohvalom i ljubavlju. ,,Onaj ko voli oca i mater više no mene nije me dostojan… I onaj ko voli sina ili kćer više od mene nije me dostojan.” Stvarno? Pa šta? Skeptici su opazili i interesantnu ironiju u činjenici da poziva druge da ne koriste povik ,,budalo” (u našim prevodima tipičniji je izraz ,,ludo”), da bi ga sam upotrebio nekoliko paragrafa kasnije. U Jevanđelju po Jovanu, Nazarećanin tvrdi da se ljudima sudi na osnovu njihove vere, a ne njihovih dela. Nevernik je automatski osuđen – u raj se može samo krštenjem.48 Ipak, lično mi je najgnusnija priča o ženi Hananejki i bolesnom detetu, koja oslikava svu niskost njegovog ponašanja.49 Nekako mi je teško da poverujem da je Tvorac kosmosa opterećen nacionalnošću, a još teže da bi ijedna humana osoba ponižavala majku koja pokušava da spase svoje bolesno dete, uz to je nazvavši psom jer joj ,,krv nije dovoljno čista”. Politikantski, pre nego božanski. Strašno licemerje i nedoslednost od onoga ko je navodno dao priču o Samarićaninu: na jednom mestu je bližnji svako, bez obzira na krv, a na drugom nećemo pomoći detetu koje strada zbog nacionalnosti. Na kraju je, posle daljeg samoponižavanja, u kojem je izgleda pronašao posebnu slast, Nazarećanin najzad udostojio mučenicu pomoći, ali mislim da je ova epizoda odličan

48 Uzgred, pitanje kriterijuma ulaska u raj je takođe sporno, na različitim mestima se nude objašnjenja koja su najblaže rečeno protivrečna i isključujuća: uputstva iz istog Jevanđelja, po Luki, sasvim su drugačija. U Jevanđelju po Jovanu dodaje se zahtev krštenja, te ispijanja krvi Isusove i konzumiranja tela (kakav najcrnji paganizam- opet!). A onda još jedna izmena u Jevanđelju po Marku!: ,, Jer vam kažem da ako ne bude veća pravda vaša nego književnika i fariseja, nećete ući u carstvo nebesko.“49 Jevanđelje po Mateju, 15:22-26: I gle, žena Hananejka izađe iz onih krajeva, i povika k njemu govoreći: pomiluj me Gospode sine Davidov! moju kćer vrlo muči đavo. A on joj ne odgovori ni reči. I pristupivši učenici njegovi moljahu ga govoreći: otpusti je, kako viče za nama. A on odgovarajući reče: ja sam poslan samo k izgubljenijem ovcama doma Izrailjeva. A ona pristupivši pokloni mu se govoreći: Gospode pomozi. A on odgovarajući reče: nije dobro uzeti od dece hljeb i baciti psima.

26

pokazatelj njegove naravi, koja je daleko od nečega plemenitog i svakako daleko iza sličnih istorijskih figura. Takođe mi deluje prilično neverovatno da Tvorac kune drvo, koje je sam stvorio, jer u vreme u koje ne rađa (i to po Njegovoj zamisli) nema voća na granama. Zašto je drvo krivo? Zar Bog nije mogao učiniti nešto impresivnije ako je bio toliko gladan? Pošto je sveznajući, on je za to znao pre stvaranja, tako da je vrlo zanimljivo što ga je takva činjenica iznervirala. Ovaj detalj zvuči kao da je potekao iz narodnih priča o Svetom Savi ili Svetom Patriku. Apsurd je tim zanimljiviji jer na drugim mestima vidimo da Nazarećanin nema problem da nahrani hiljade ljudi sa nekoliko riba … Verujem da bismo mogli provesti mesece izlažući izopačenosti iz Biblije, naređene i opisane, ali pošto nameravam da ne izgubim pažnju čitalaca, niti da ih rešim apetita bez preke potrebe, sada ćemo se osvrnuti i na Kuran, koji je tim značajniji jer je u islamskim zemljama izvor pozitivnog šerijatskog prava. Naravno, ne na Kuran, pošto je autor u svom neznanju lišen poznavanja arapskog, već na njegove prevode.50

Krenimo od stiha 9:111 koji eksplicitno kaže da će svako ko pogine u borbi sa nevernicima za Alaha biti nagrađen u rajskim vrtovima. Perverzna slika blaženstva u kome Alahovog ratnika-ubicu (recimo samoubicu sa bombom u dečijem vrtiću nevernika) očekuju 72 pažnje gladne device, ,,koje će biti zadovoljne jednim muškarcem”, govori kako je lako zavarati seksualno isfrustrirane ljude ponudivši im siloviti naboj erosa sa opisima kojih bi se postideo trećerazredni stvaralac komercijalnih erotskih romana. Dok hrišćanstvo ništi ljubavničku strast, islam je od posesivne seksualne želje napravio svoju privlačnu nagradu. Dakle, on nije miroljubiv, kao što mediji uporno naglašavaju, već otvoreno poziva na nasilje protiv nevernika, uvek i svuda, što potvrđuje tužna rušilačka praksa jednako koliko i 9:5 i 4:103. Vernici koji se bore za Alaha su iznad onih koji samo sede u kući i mole se (4:95). Neki pisci su u pravu kada tvrde kako je mir koji muslimani propovedaju zapravo slika planete kao muslimanske duševne bolnice u vidu teokratije.51 52 Tu je nezaobilazna pedofilija (65:4), koju takođe odobrava lični primer proroka Muhameda, koji se oženio šestogodišnjom Aišom, konzumiravši brak kada je devojčici bilo svega devet godina. Imali li slike koja u sebi sadrži impresivnije količine svetosti i nečega dostojnog poštovanja? Pedofiliju i silovanje Muhamedu dozvoljava naročito i 33:50, zajedno sa povlasticom da oženi i više od inače dozvoljene četiri žene u islamu… Prizor je neshvatljiviji ako imamo u vidu 24:2, koji propisuje 100 udarаca bičem za ženu-preljubnicu. Dva muškarca je greh, ali četiri žene su odlične? Vidi se da žene nisu petljale sa avramovskim religijama... Opet, cui bono? Pitanje koje lomi religiju kao malj, koje je drobi u finu prašinu. Zatim 2:223 kaže kako je žena polje muža u koje muškarac može ući kad poželi, što legalizuje silovanje u braku… Još naredbi za mučenja i dekapitacije nevernika, 22:19-22 i 8:12, kao i očekivano podržavanje ropstva u 2:178. Stih 43 sure 4 neskriveno označava ženu kao vlasništvo muža, koji ima versku obavezu da je prebije kad mu nije poslušna. Komičan je stih 41 sure 8, u kom Alah zahteva deo plena za sebe. Pretpostavljeni svemoćni stvaralac univerzuma traži deo opljačkanog zlata! Može li nečija ograničenost i ovo sažvakati? Alarmantnije je sirovo tumačenje 50 Muslimani smatraju da je samo originalni tekst pravi Kuran. Prevodi se ne smeju nazivati Kuranom, nego se mora naglasiti da je u pitanju samo prepis na određeni jezik.51 Lambros u Bog se nikad ne smeje navodi da je vizija islamskog mira situacija u kojoj će ostali primiti islam, pokoriti se islamskoj upravi ili iščeznuti. Sličan izbor nekima je dao i Hitler, kojeg su, uzgred, podržavale i hrišćanske i muslimanske frakcije. Lambros poredi pax romana i dominaciju Rima sa željom islamista ne bi li pojasnio analogijom. 52 Aluzija na Ničevo poređenje hrišćanskog ideala sa ovim tipom zatvorene ustanove.

27

ovih opasnih i neljudskih zahteva: ajet 47:1 napominje kako se grehovi praštaju onima koji poveruju u Muhameda… Obrazac je svuda isti. Veruj, budi čudovište i biće ti oprošteno – dalje, bićeš nagrađen. Nemoj, budi dobra osoba i bićeš najsvirepije kažnjen. Slično kao protestantska sola fide, Luterov izum koji je izvukao od Pavla, dalje unapredivši izvorno bezumlje… Izbor nikog više ne interesuje, izbor je dobar samo kad se na čoveka treba natovariti kazna. Moralno ostvarenje čoveka je vera. Ovo eksplicitno kažu listom sve svete knjige: to nije proizvoljni zaključak, nego obično opažanje. Dozvolite mi da vas podsetim da je Hegel zastupao sličnu ideju, samo u pogledu države i na daleko kompleksnijem nivou (R. Lukić). Međutim, postoji tačka koja neosporno difamira osobenost religijskog poimanja u odnosu na njegovo: sa Hegelom se ne morate slagati, kao što je odista slučaj sa stavovima autora, možete ga otvoreno kritikovati, možete ga ismejavati, možete ne mariti za njega, a opet biti sigurni da hegelijanci neće početi da vas proganjaju kao imoralne, da određuju granice vaše slobode potčinivši je svojoj ili da otimaju vaš novac pod parolom vlastite moralne savršenosti. Uprkos sve glasnijim tvrdnjama da su religije izvor morala koje pokušavaju da nadglasaju preklinjanje i plač uzrokovan njima (Zar se i u monolozima dramskih likova ne ponavljaju isključivo ideje u koje su najnesigurniji i kroz koje nastoje da se samoobamnu, pruživši im glasnu potvrdu!), mi vidimo da su one samo hranitelji mržnje, bespotrebne tenzije, konflikata, zavisnosti i stradanja koje se lako moglo izbeći. Svaki sistem kom je ubistvo manji greh od sumnje ima nerešivi etički problem u sebi, kao i pojedinac kome je neophodna prisila da ne bi divljao i zlostavljao druge - to samo svedoči o zanemoćalosti njegove savesti i patetičnosti njegovoga servilnog karaktera.

Koja je, dakle, esencijalna razlika između bogova politeizma i dominantnih monoteizama u ravni etike, koji je plod evolucije verovanja? Stari bogovi, daleko ljudskiji53 od monoteističkog izvitoperenog prikaza, ne polažu pravo na nepogrešivost, drugim rečima oni nisu Dobro po sebi, već zakon za sebe, jedna nužno samodovoljna volja: oni nisu moralno savrešni, niti tvrde da jesu. Njihova moć im omogućava da čine i nepravedno u svojevrsnom imoralizmu, bez potrebe da se pravdaju uzvišenim razlozima, Oni nisu licemeri. Sujetni su, razdražljivi, bahati, katkad željni pažnje, nepotisti, slabi na pokude, plahoviti, ljubomorni, svađalice, lopovi, niski, lukavi, hiroviti, ucenjivači, izdajnici, prevaranti, sladostrasnici, ubice, tamničari, silovatelji i otmičari, ali oni prihvataju svoju ulogu bez reči i ne nastoje da je ulepšaju. Kada se svete, čine to otvoreno za svoj račun, ne izgovarajući se pravdom, čak ni ako prenagle uništivši celu porodicu zbog jedne propuštene žrtve ili svo stanovništvo velelepnog grada iz lične ozlojeđenosti. Njima opravdanje nije potrebno. Možda pojedini mitovi latentno nose poruku o vladanju (Niobo, ne hvalisaj se!, itd...), ali nema pomena imperativnog oblika sa uzvišene moralne pozicije tipičnog za monoteiste. Njihovo mnoštvo omogućava im da izraženije formiraju crte karaktera u međusobnoj

53 Motivi koji pokreću mnogobožačke patrone takođe su ljudskiji od motiva koji pokreću avramovskog Boga. Požudu nalazimo jako često: od Zevsovih neverstava, preko Hadovog privremenog pada u ljubavni žar, Afroditinog varanja Hefesta sa Aresom, pa i Apolonom, mita o Erosu i Psihi ili personifikaciji u nimfi Pejto. Tu je i ljubomora: ljubomora koja je oborila Herakla, srušila Troju sa zemljom, proganjala nevine i unakazila Lamiju. Strast, zahvalnost, zavist, lojalnost, čast, vlastoljublje koje nagoni u izdaju i pobunu, slavoljublje koje ostvaruje sukob, roditeljsko nastojanje da se pomogne deci, štaviše i sama dosada kao kreativni podsticaj: sve deluje mnogo razumljivije od apstrakne i neobjašnjive motivacije jednobožačke smotane prilike Arhitekte. Grci biraju intrigu pre sirovog nasilja – svako se prilagođava stanju svog uma…

28

interakciji (sa sebi ravnim, među jednakim) , da iskristališu osobine i navike, kao i da ih potvrde u dodiru sa ljudima, a njihova snaga da svoje delanje nametnu drugima: postoji, vidimo, životnjsko pravo, prirodno pravo u sirovom smislu sile, dakle prirodno pravo kako su ga shvatali pojedini sofisti, da to i učine. Od tog prirodnog prava oni ne beže u lošu savest i precenjeno pretvaranje. Sizif je kažnjen jer je uvredio Zevsa ocinkarivši ga za prevaru, a ne jer se ogrešio o vrlinu.54 (Postoji mit po kom ga je ovaj lično osudio, izuzevši ga iz nadležnosti Minosa, Radamanta i Eaka. Izgleda da pravosuđe u totalitarizmu uvek funkcioniše isto, pa makar i pod zemljom!) To je ključna razlika. ,,Slušaj me ili ću te zgromiti“ zvuči poštenije od ,,slušaj me jer sam uvek u pravu, a ako mi ne poveruješ zgromiću te” krilatice. Jedno je otvorena opravdana pretnja koja ne porobljava um, drugo je pretnja zamotana u podlu obmanu, bodež koji drži šaka u rukavici. Tako nasilnik, ubica i silovatelj može da se podigne na nivo polubožanstva i vratara Olimpa, a cinkaroš biva ostavljen užasnome fatumu i osuđen. Kada Zevs začinje Herakla sa ženom kralja Amfitriona, on to radi kroz prevaru uzevši njegov lik, a ne nasilno kroz netelesno silovanje i licemernu objavu da je ovo kršenje pravila koje je sam propisao dobro isključivo u jedinstvenom slučaju koji njemu odgovara, kao što to radi neodlučni hrišćanski Bog, apsolutista bez kičme i tiranin par excellence.55 Zevs vezuje etiku za plimu i oseku svoje volje. Zevs svesno krši zakone koji postoje mimo njega, nezavisno od njega, čak iznad njega, jer mu status vrhovnog boga i nesavesnost to omogućavaju bez posledica, a hrišćanski Bog podseća na jednog kralja koji je suspendovao ustav na nepuni sat ne bi li mogao da završi poslove koji su mu došli na um, samo što to nije preterano razumljivo ako se setimo njegove navodne omnipotencije. (Div, naprotiv, nije svemoćan, jasno je da je Sudbina iznad njega). Odakle ta potreba za pravdanjem? Zevs, slažem se, možda jeste neotesani nasilnik, ali je dovoljno pristojan da nas poštedi nesuglasica sa sobom. Delanje monoteističkih božanstava nasuprot njemu previše je ostentativno i putridno, takoreći plenarna antiteza Helenima. Grčka mitologija je naročito bogata silovanjem, ali Apolon i Dionis nikada ne tvrde da je silovanje dobro jer ga oni sprovode, niti nastoje da obljubljenoj nimfi upute izvinjavajuće obaveštenje i naredbu, još manje da ponižavaju smrtne rogonje i time se slade. Oni egzistiraju u moralnom nihilizmu: u neku ruku jesu vitalisti koliko i etički egoisti. Kako olimpijski bog posmatra silovanje? Kao zadovoljavanje svog seksualnog nagona, kao potčinjavanje drugog svojoj potrebi. Da li time krši pravilo koje kaže da je silovanje loše ličnim primerom? Da, ali ne pokušava da to sakrije jer ga nije briga – van sankcije je po svojoj prirodi, jer je božanstvo. Zbiva li se katkad iz hira ispravlja nepravdu koju je sproveo i pokrenuo, da li se sažali na stradalnike? I te kako, Div šalje bogatu nadoknadu za otetog Ganimeda, postoji mrva pravednosti, možda i samoprekora, ali ona se ne uzdiže do univerazlnog principa, principa opšteobavezujućeg i razmetljivog. Nema reči: ,,Ja sam Pravda.” Drugim rečima, starogrčki bog je u stanju da prihvati svoju nemoralnost, dok monoteistički nije. To je glavni iskorak. Avramovski bog će izvrnuti svet da ne bi priznao sebi da je pogrešio.

54 O činjenici da bogovi ne kažnjavaju grešnike govori i Sekst Empirik, kada kaže da je Dijagora sa Melosa, smatran prvim evropskim ateistom, to postao nakon što je njegov prijatelj uspeo da se krivokletsvom izvuče od optužbe na sudu.55 Sećam se odlične ilustracije u kojoj Josip postavlja sledeće pitanje: ,,Ako je Bog mogao da stvori Adama i Evu od blata i prašine, zar nije mogao isto da učini i sa svojim Sinom, umesto da ima seksualni odnos sa mojom ženom?”

29

Tačnije, njegovi sledbenici će to uraditi u njegovo ime. Kod politeista, zaključujemo, etika prevazilazi bogove, kod monoteista oni prevazilaze etiku. Kod Grka čovek može da bude u pravu nasuprot bogu, kod hrišćana, jevreja ili muslimana je tako nešto nezamislivo. Monoteistički bog ne može da pogreši jer se moral ravna prema njegovom delanju. Ne može se zamisliti, čini mi se, strašnije silovanje morala – teško je ponuditi jaču antitezu moralnom argumentu sledbenika avramovskih religija, a ostati u polju njihove mašte! Kako očekivati da božanstvo koje krši sve zdrave etičke ideje istovremeno bude njihov apsolutni izvor? Sve što Bog radi u Bibliji – sve grozote – najstrašniji zločin: povređivanje deteta… Sve to nije dovoljno da se kaže da Bog greši, uvek se traži odbrana. Zapravo je u verskom, a ne sekularnom moralu, sve dozvoljeno, pod uslovom da Bog tako kaže ili uradi: u verskom moralu bitan je izvor, a ne sama norma. Ubiti je isto kao ne ubiti, a ispravno će biti ono što Bog odabere od ta dva posredstvom sveštenika u konkretnoj situaciji. ,,Bog je ljubav.” Možda, ali to onda svakako nije Bog Biblije. Za završni poduhvat krivotvorenja vrednosne stvarnosti neophodna je naravno posve kontradiktorna knjiga, do koje politeisti nisu stigli, bar ne u takvom obliku… Ta žalosna odbrana se uostalom saopštava Jovu pravo u lice: nebitno je što si oštećen nepravedno iz nečijeg hira, što su ti žena, ćerke, sinovi, dom, zdravlje i stoka oduzeti, sukobljen si sa Bogom, nemaš pravo da tražiš naknadu jer si samo igračka jednog silnika. Kakva depresivna i ponižavajuća zamisao! I jedno i drugo uzrok ima u prirodi njihovih ljudskih tvoraca, koji su svoja božanstva oblikovali prema sebi: upravo stoga Grci svoje bogove vide kao slavljenje života, a Jevreji kao njegovo poricanje. Represija koju je jevrejski narod iskusio od strane osvajača onemogućila mu je da svog boga veže za suštu silu, bilo mu je potrebno nešto dublje: bila je potrebna gola Pravda, jedan uzvišen princip banalizovan do varvarstva, prisvojen i upregnut u dnevnu politiku… Hrišćanstvo je njegov univerzalitet, a islam plagijat. Ipak, ne može se oteti ironičnoj opservaciji da, nastojeći da uvede plemensku pravdu u zapovedničkom smislu, avramovsko božanstvo jeste ono koje je najčešće suzbija na humanističkoj osnovi: vezavši se za jednu grupu, etničku ili religijsku, ono poništava vrednost svih drugih ljudskih života i otvoreno na nju udara.

Poslednja odbrana teologa je pusta relativizacija (mislim na hrišćanske teologe, muslimanski se ne trude da poriču ove stavove jer u njima ne nalaze bilo šta upitno). ,,Morate da razumete istorijski kontekst.” Na stranu refleksno pitanje o mogućnosti ograničenja omnipotentnoga božanstva istorijskim okolnostima i svrhe koju ona suzbija, zar se taj kontekst ne shvata i previše dobro kada kažemo da su obe knjige plod mistifikovanog propovedanja sasvim prosečnih, nimalo dalekovidih, sobom opsednutih, pod plaštom nasilnih i polupismenih pustinjaka-sadista, histerično okrenutih apokalipsi, željnih da prisile ljude na slepu pokornost nategnutim i neutemeljenim tvrdnjama o ličnoj vezi sa bogom, proizvedene od niskog nivoa svesti koji je tipičan za divljake i njihove plemenske norme, a ne delom prosvećenog čoveka? Mi i zastupamo to viđenje, samo što ga primenjujemo dosledno i za celu knjigu. Izmenjene i uvedene u kruti sistem od strane sledbeničko-sveštenske gomile, a zaživele u punoj snazi zahvaljujući silovitoj političkoj potrebi vladara... Kakva koincidencija, s obizorom da su do našeg vremena opstale fantastične tvrdnje kako je autorstvo indirektno Božje, teorije o nadahnuću autora, premda u ovim knjigama nema skoro ničega normalnog, a ne inspirativnog, elegantnog i sveprožimajućeg… Teorije o mešanju Proviđenja u istoriji – kakve neutemeljene

30

nebuloze! Da je istorija krenula drugim tokom, isto bi se tvrdilo za bilo koju religiju iz mediteranske plejade koja bi poslužila umišljenosti rimskih imperatora kao vezivno tkivo stogodišnjim haosom i bratoubistvom razorene države… Uporedivši ih sa raspravama grčkih filozofa ili rimskih pravnika nastalim u približno vreme, bez mnogo muke nameće nam se istina o njihovoj intelektualnoj vrednosti i civilizacijskome stupnju onih koji su ih stvarali. Više vredi jedan red Tulijev od hiljada stranica kojima su uništavani autentični zapisi njegovi ne bi li ostavili mesta za versku ,,premudrost” – grdna šteta za jednog od najvećih majstora retorike! Ko je dao smisleniji doprinos, Petar ili jedan Papinijan, Gaj ili Tribonijan? Ipak, Pavle u Delima apostolskim se ne bi složio sa mnom: on sa radošću govori o spaljivanju rukopisa koji protivreče njegovoj opasnoj i uvijenoj doktrini, doktrini koja guši svaki intelektualni pluralizam, koja razara i poslednju mrvu nezavisnosti, koja krši sve što joj se ne pokorava... Ništa ne nudi akademsku širinu kao proučavanje knjiga…56 Na daskama redovno prisutna besmislena tragedija sveta, krvavija od Tita Andronika, delom je izvedena zbog činjenice da su vekovima ljudi podizani jednom knjigom koja je davila slobodnu inteligenciju i giljotinirala prekopotrebni pluralizam svake vrste. Pisanih stranica se može bojati samo idiot ili šarlatan, prvi jer ne razume njihovu moć, a drugi jer je razume.

Slika boga, monoteističkog ili politeističkog, hteli mi to da prihvatimo ili ne, slika je nemilosrdnog despota koji u brutalnoj predstavi oholo uživa: sve smrti, bolesti, ratovi, silovanja, prirodne katastrofe, kampovi za istrebljivanje, deca koja skapavaju od žeđi, trivijalnih bolesti i gladi, sva tuga, čemer i stradanje ljudske istorije – a nije ga bilo malo! – sve nepravde i patnje, svi leševi i suze koje ih prate, sve ga to samo zabavlja. Sve je to razonoda. Heleni su imali smelosti da to priznaju. Čovek je njegova dvorska luda. On sa tribunala, nalik kakvom ponositom i uzdignutom rimskom pretoru, određuje ko ima pravo na život, a ko će umreti: on daje i oduzima hirovito, nepredvidljivo i bez ikakvog oklevanja kroz jednu prostu reč.57 Naš život je tragedija za jedan podsmešljiv osmeh… Može da pomogne i da se umeša, ali to neće. On se naslađuje posmatrajući lom na zemlji. On haos podstiče, aplaudira, smeje se i uzdiše. Monoteistički Bog, Bog Avramov, Isakov i Jakovljev, samo je po držanju nalik uzdržanom Rimljaninu stoičke škole, u biti on je krvoločni, maliciozni, nepravedni, sadistički nastrojeni i dokazivanja suve moći željni varvarin-siledžija sa namerom da gordo sudi i iživljava se nad svojom bespomoćnom tvorevinom.58 Jedina logična reakcija – pobuna, kakvu nalazimo kod Geteovog Prometeja. Pobuna, pa neka je i bezizgledna: njena je vrednost u samome činu. Pobuna zarad pobune; cirkularna vrsta etičkog larpurlartizma, volja-za-moć kao volja-za-dostojanstvo. Prosto je neverovatno što je ljudska fantazija ikad poželela da ova prilika živoga otelotvorenoga zločinstva i zlobe bude stvarna i na taj način je učinila stvarnom… Primo Levi, pisac i hemičar koji je preživeo 11 meseci u Aušvicu i tamo zanavek izgubio veru, kasnije je novinaru izjavio: ,,Postoji Aušvic i zato ne može postojati Bog.” Čitalac koji je religiozan će mi svakako prigovoriti: ,,Ali, šta je sa zagrobnim životom? Neće li Bog onda sve izravnati?“ Krasna je plemenitost i dobrodušnost Boga koji čeka da se zločin završi i da žrtva propati u svom bolu, neizbežno proširujući taj broj lančano, dok ima mogućnost da ga prekine po volji… Opet, šta

56 Stara je i valjana izreka da dobra biblioteka sadrži bar jednu knjigu koja bi uvredila svakog ko u nju ušeta.57 Do, dico, addico.58 Ovaj slučaj je baron Holbah zastupao pre više od dva veka sa takvom izvanrednošću da je pokušaj da se ona nadmaši nepotreban.

31

bismo pomisli o čoveku koji ne sprečava maltretiranje drugoga? Verovatno da je jadnik, zlobnik ili kukavica. Kakav nedostatak viteštva! Šta bismo pomislili o lekaru koji može da bez muke izleči dete obolelo od kancera ili osobu osuđenu na lagano umiranje amiotrofičnom lateralnom sklerozom, ali umesto toga neosetljivo bira da uživa u jutarnjoj kafi? Zapitajmo se dalje kako bi izgledala promišljanja jevrejskih zatvorenika o Bogu tokom njihovog boravka u nacističkim logorima... Da li bi poželeli da mu sude? Da li bi se osećali izdano, napušteno i prepušteno? Kao na pozornici, kao lude, kao glumci u tragediji? Gospodin Vizel, koji je i sam takođe osetio Aušvic na svojoj koži kao tinejdžer, već je to učinio i napisao je vrlo interesantnu dramu Suđenje Bogu, čiji su ključni dijalozi bazirani na konverzaciji koju je tada načuo. Radnja drame izmeštena je u sedamnaestovekovnu istočnoevropsku pozadinu i prikazuje događaje prilikom drugog, nešto manjeg stradanja Jevereja, ali je njena ekranizacija iz 2008. godine zadržala osnovnu misao kao noseću i zaista je toplo preporučujemo.

Ostavimo na stranu činjenicu da ne postoji racionalni razlog zbog kog bi neko verovao u zagrobni život, bez obzira na emotivnu ispunjenost koju donosi pomisao na jedan vid vlastite besmrtnosti i povratak izgubljenih i ožaljenih, pa mu pristupimo sa ledeno analitičkog stanovišta ne bismo li ga bolje razumeli. Prva pretpostavka je da pakao i raj polarizuju: dobri idu u pakao, a nevaljalce čeka večna vatra. Tako nas uči čuvena alegorija o ovcama i kozama. Naravno, u najmanju ruku je upitno koliko konačni zločin zaslužuje beskonačnu kaznu, koja nema nikakve plemenite svrhe, sem u religiji toliko prisutnog neljudskog uživanja u bolu.59 Ono što je daleko upitnije su kriterijumi po kojim se može dospeti u ova bajkovita mesta: svaki verski sistem kao jedan od ključnih uslova navodi pripadnost i poštovanje njegovih bogova. Nesumnjivo je većina čovečanstva umrla nikad ne čuvši za ispravnu religiju60. Još jednom broju ona je bila samo udaljena mitologija. Sveti spisi su kontradiktorni i svaka denominacija odnosne organizovane religije ima svoju listu. Bez odgovora je i prosto: ,,Šta je zločin?” Postoji pregršt stvari koje svete knjige nazivaju ispravnim, a koje su monstruozne, kao i gomila označena kao pokvarenost i najteže zločinostvo, u kojoj ne vidimo išta sporno po sebi jer nikome ne nanosi štetu. Prva grupa: antropocid, filicid, genocid, ateocid, antisemitizam, despotizam, ljudske i životinjske žrtve, pljačka, mizoginija, netolerancija, pogubljenja i ropstvo. Druga grupa: predbračni seks, homoseksualnost, poštovanje drugih bogova, ateizam, znatiželja, poligamija, konzumiranje svinjetine ili alkohol, et cetera. Zbrka sa grehovima, praštanjem, normama koje jesu i nisu apsolutne istovremeno i ličnim misterioznim nenakolonostima zbog kojih neka božanstva svesrdno kažnjavaju određene smrtnike još dublje komplikuje lagariju i vodi je u subjektivni doživljaj koji tone ispod praga uverljivosti i najlakovernijih: lična predstava raja će se razlikovati

59 Rasel: ,,Nanošenje okrutnosti s mirnom savešću užitak je moralistima. Zato su izmislili pakao.” 60Hičens: ,,Hajde da kažemo da postoji konsenzus oko toga da je naša vrsta, koja pripada višim primatima, Homo sapiens, na planeti oko najmanje 100 000 godina, možda više. Frensis Kolins kaže možda 100 000. Ričard Dokins kaže možda oko četvrtinu miliona. Ja ću uzeti 100 000. Da biste bili hrišćanin, vi morate verovati da je 98 000 godina naša vrsta patila i umirala, da je većina njene dece umirala još pri porađaju, dok je ostatak imao prosečni životni vek od oko 25 godina i umirao usled bolesti zuba. Glad, borba, gorčina, rat, patnja i mizerija, sve to za čitavih 98 000 godina. Nebesa gledaju sa potpunom ravnodušnošću, a onda, pre dve hiljade godina, pomisle: ‘To je dosta, vreme je da se umešamo, a najbolji način da to uradimo je da osudimo nekog na ljudsku žrtvu u manje pismenim delovima Srednjeg istoka. Nemojmo se obratiti recimo Kinezima, koji imaju razvijenu civilizaciju i umeju da pišu i proučavaju dokaze. Hajde da odemo u pustinju i imamo drugu objavu tamo.’ Ovo je glupost. Ovo je nešto u šta misleća osoba ne može poverovati.”

32

koliko se razlikuju i ličnosti ljudi. Da li biste se osećali blaženo u raju sa mišlju da mnogi naši susedi, prijatelji i članovi porodice nemaju toliko sreće, da su zauvek osuđeni na patnju, da svakim dahom ispaštaju dok se mi zabavljamo? Svako ko je patio od zubobolje zna kroz koliku agoniju je morao proći dok nakon pola sata nije uspeo doći do zubarske ordinacije. Mislim da to ne bi bio slučaj, sem ukoliko ne govorimo o sociopati ili psihopati potpuno oslobođenom empatije. I ko bi od te patnje imao bilo kakve koristi? Pravda? To definitivno nije pravda, to nije ni iluzija o pravdi, to je, izvan svake debate, produžetak najmučnije nepravde. To je sadizam, bezobzirna volja za naslađivanjem nad tuđom mukom, jedno produženo priželjkivanje mučenja sa samoobjavljene pozicije pravednosti sakriveno iza maske lažnoga morala. Nije ni čudo što su sadisti stvorili sadističkog boga… Mogao bih da nastavim dalje i posvetim se kriticizmu deističkog koncepta zagrobnog života, iako se ni sami deisti ne slažu oko jedne tačke, pa ni njegovog postojanja, ali pošto se deizam teško može smatrati religijom u užem smislu, neću to ovde učiniti.

Rizikujem da zvučim odveć sentimentalno, ali postoji još jedan ugao posmatranja koji mi je izrazito mrzak i zato nameravam da se pozabavim njegovom dekonstrukcijom. Reč je, naravno, o religijskom shvatanju ljubavi. Siguran sam da će se skoro svi složiti da je ljudska mogućnost da voli i bezuslovno se žrtvuje za one koje voli jedno od najizuzetnijih i najnesebičnijih svojstava čoveka, možda baš ono koje njegovu srž najviše oplemenjuje. Vrlo rasprostranjen i moćan motiv, koji je najnižu primenu našao u religiji. Šta je pogrešno sa propovedanjem ljubavi kod tri dominantne vrste monoteizma (na njih ćemo se ograničiti ovom prilikom, pošto bi osvrt na politeizam oduzeo previše vremena)? Prva je kritika identična kritici morala: imperativni oblik. Ne može se narediti nekome da voli. Ljubav ne trpi prinudu, kao što je ne trpi ni moralnost. To zna svako ko je makar jednom ozbiljno voleo. Druga kritika je predmet ka kome naša srca moraju biti usmerena sve vreme i u punoj meri: božanstvo, koje smo obavezni da volimo više od sebe samih i nama dragih osoba. Zahtevam da se postavi izazov pred svakoga od nas: da li neko zaista može smatrati da voli apstraktnog boga više od svoje porodice? Da li je moralno zahtevati tako nešto? Da li je zahtev stvarno ostvarljiv i smislen? Zašto bi omnipotentno božanstvo želelo bezuslovnu ljubav, i to pravu, a ne iznuđenu, iako nije pokušalo da je zasluži, niti je ljudskom rodu dalo kapacitet za nju (sem ako pod njim ne podrazumevamo neznanje)? Bezuslovna ljubav, kada se zahteva , najlažnija je, najneostvarljivija i najpodlija. A opet, testirati nekoga prisilivši ga da ubije sopstveno dete – psihopatologija, izložena svetačkim ukusom… Zaista ne vidim odgovore na ova pitanja. Razume se, ne u imaginaciji koja se nameće kao realnost. To pre zvuči kao ponašanje u detinjstvu iskompleksirane ličnosti koja zbog nedostatka pravovremeno usmerene pažnje manijakalno i opsesivno pokušava da je nadoknadi ne bi li osvojila sigurnost koja joj osetno nedostaje. Da bi postupio u skladu sa pomenutom normom, pojedinac bi morao da počini nasilje nad sobom i svojim osećanjima – to je još jednom nasilje koje ne bi tražila ni pristojna, a ne umereno moralna osoba... Drugi postulat, koji je takođe precenjen, kaže da volimo svog bližnjeg kao sebe samoga (,,kao sebe samoga” – sobom obuzeta psihologija ne shvata da postoji mogućnost da stavimo drugog iznad sebe, sem ako taj drugi nije nebeski tiranin, ma koliko se dičila svojoj lažnom nesebičnošću!) , samo što po alegoriji o Samarićaninu dolazimo do zaključka da se pod pojmom bližnji podrazumeva svako dete, žena i čovek, sem... Sem bilo koga ko je ikad uradio išta što bi prekršilo biblijske norme, odnosno sem ikoga ko je ikad živeo. Onda nam se u oči baca prašina po kojoj ne treba da sudimo da bi nam

33

bilo oprošteno, ali ako ne sudimo, mi ćemo stradati zbog zanemarivanja pravila iste knjige… Kontradikcije, kontradikcije, kontradikcije! Pregršt kontradikcija! A šta je pogrešno sa izvornim pravilom koje nalikuje humanizmu? To što ga je sačinio neko ko uopšte nije razumeo pravu moć i čistinu pojma ljubav i pritom je bio sklon preterivanju… Mogu da osetim empatiju prema onima koji stradaju, mogu da ih sažaljevam i da im pomognem, mogu da steknem izvesnu simpatiju prema njima vremenom, mogu da budem učtiv prema strancima, da pažljivo saslušam njihove nevolje i delim njihove brige, mogu i da im pomognem ako sam ganut, ali ne mogu da ih volim jednako kao što volim svoju ženu, decu ili roditelje. Ne mogu da živim za njih. Humanizam se ne prostire toliko daleko jer nije protivan ljudskoj prirodi. Voleti ih - to mi je, dakle, nametnuto i potpuno obezvređuje moja osećanja, odnosno pažnju i ljubav koju sam nekome dragovoljno pružio, koju sam odabrao da dam: samim tim, obezvređuje i moju ličnost i moju slobodu. Kolika je vrednost ljubavi ako se ona garantuje našoj deci i koljačima iz ustaških logora podjednako, ako se žrtve prisiljavaju da vole one koji ih masakriraju? 61 Zar to nije idealni tip, naivno jagnje? Spremno i pokorno ići na klanje, voljno mu se predati, sve pod visokim svešteničkim pevanjem i znakom krsta, sa verom da će se Bog sve ispraviti i izravnati... Ali, šta ako neće? I Pavle u Poslanici Korićanima kaže: ,,A ako Hristos ne usta (*iz mrtvih – primedba B.D.) , uzalud dakle propovedanje naše, a uzalud i vera vaša.”

I koji je cilj, uostalom, koji me rukovodi pri ,,oproštaju”– sebična želja da uđem u raj, da bi mi bude oprošteno? Ne želim da mi bude oprošteno. Želim da imam odgovornost, hvala lepo na toj ponudi za slabiće koji su u raskoraku sa svojom savešću. Sa druge strane, ne smatram da imam moralno pravo da druge oslobodim njihove odgovornosti, da ih razrešim savesti. 62,,Oprosti nam kao što i mi opraštamo dužnicima svojim.” Kupovina, ako se zagrebe ispod površine! Ko je na gubitku? Žrtva. Ko ima korist? Nesavesni i tlačitelji… Mislim da nikada neću biti u stanju da volim monstrume, ali to je opet verovatno deformacija uzrokovana shvatanjem da su oni okončali mnogima jedini život koji stvarno imaju. Kako kaže Emersonov Pilat, ljubav je lična: individua sama slobodno određuje kome će je pružiti, a katkad se desi da ta sila preovlada i dejstvuje za sebe. Nemoguće je kanalistati je, misterizonu kakva jeste, sve kad bismo i hteli da se ulizivački ponižavamo pred tom naredbom neograničenog apsolutiste, premda ne vidim dobar razlog za poslušnost i pretvaranje čoveka u čankoliza. Takođe ne gajim uverenje da je ona nešto što se a priori daje, niti smatram da je svako zaslužuje, a još manje se osećam obaveznim da bilo kome za svoja osećanja podnosim račun. Uz to sam primetio i da je Nazarećanin sklon da voli samo one koji se slažu sa njim, koji se prema njemu odnose podanički: njegova ljubav ima granice, što je sasvim shvatljivo i normalno, za razliku od onoga što govori. Ako nisam u stanju da volim strance, još manje sam u stanju da volim neprijatelje i da im oprostim. Ne znam da li

61 I tako smo ponovo došli do mora izuzetaka od takozvanih apsolutnih i univerzalnih pravila... 62Hičens: ,, U svakom slučaju, smatram da postoji nešto odbojno u ideji iskupljenja kroz drugog. Ne bih da svoje bezbrojne grehe prebacim na žrtvenog jarca i da očekujem da oni pređu sa mene na njega: ispravno se podsmevamo varvarskim društvima koja su upražnjavala ovu odvratnost u doslovnoj formi. Ne postoji svakako moralna vrednost u gestu zamene. Kako je Tomas Pejn zaključio, možete ako želite preuzeti dug drugog čoveka, čak njegovo mesto u zatvoru. To bi bilo žrtvovanje. Ali ne možete preuzeti njegove stvarne zločine kao da su vaši: prvo ih niste počinili i možda biste pre umrli nego što biste ih počinili; kao drugo, ovaj neizvodljiv čin bi mu oteo individualnu odgovornost. Čitav aparat aboliranja i oproštaja zato me pogađa kao izričito nemoralan, dok koncept otkrivene istine degradira koncept slobodne inteligencije navodno nam otkrivajući težak zadatak pronalaženja etičkih principa za nas same.”

34

postoji nešto nehumanije od prisiljavanja majke silovanog i ubijenog deteta da voli ubicu svoje ćerke i da mu oprosti. Ivan Karamazov, jedini od likova Dostojevskog koji može imati bistrinu, otvorenost i pronicljivost filozofa, kao i izraženu empatičnost prekopotrebnu za prihvatanje sveta kakav jeste63, u još jezivijem sličnom primeru naglašava da ona i nema prava da mu oprosti: nemamo moralno pravo da praštamo u tuđe ime i za tuđe patnje, premda sam uveren da je i za udarce nanete nama samima takva praksa retko svrsishodna.64 Oprostiti mogu, ali kada ja hoću, po svome nahođenju, po zakonu suda razuma, a ne jer sam prisiljen na to pretnjom ili ucenom. Oproštaj je smislen i vredan jedino kada se pruža osobi koja pojmi njegovu snagu koliko i teret greške: u protivnom, on je samo pozivanje na udarac koji će stići u drugi obraz, na dalje maltretiranje, na dalje razbijanje zuba, kao što je slučaj u etici ovog pustinjaka-propovednika. Ne možemo poraziti Rim vojno – odlično, onda ćemo poraz pretvoriti u pobedu, pokoravanje u vrlinu, zatvorenost u sopstveni svet fikcije u najvišu društvenu vrednost… I tako se istorijski objašnjava jedan stradalnički mentalitet koji je oblikovao svet. Sve ćemo preokrenuti na jedini način koji može da proguta zapanjujuću količinu izmišljotina i deluzije jer je sam najveća od svih – zagrobni život. Aegri somnia…65 Moralno pravo da prašta za naše patnje nema ni božanstvo jer ne postoji izvor iz koga bi to pravo proisticalo: zapravo, u teoriji bi ono tim pravom radije bilo obavezano nego što bi moglo obavezivati. A ako žrtva oprosti, gde je onda pravda? Ako bi božanstvo postojalo i sudilo, odakle mu teče pravo da sudi za nešto što je moglo da spreči? Iz ovoga se može izvući i jedna pouka: umesto da nastojimo da svoje grehe iskupimo u odnosu na Boga, znatno je korisnije iskupiti se prema onome koga je naša odluka direktno povredila priznanjem i ispravljanjem greške.

Poslednje ,,veliko” i jednostavno pitanje sa kojim neki vernici nisu u stanju da se izbore je pitanje objektivne svrhe života. Delirijum u kojem se nekad nalaze ide vrlo daleko i uočava povezanost između nedostatka boga i problema samoubistva. ,,Zašto se ne ubiti ako nema boga, pa ni večnosti? Svakako ćemo umreti. U čemu je razlika?” Koliko je nezdrava ova zamerka, koliko promašena, koliko životomrzačka i smrtoprizivajuća! Šta epikurejac i humanista vidi? Smrt, svakako, on nije sanjar, niti budala, svestan je da će umreti i nestati, ali, pre nje, on vidi život i priliku. Njega smrt ne uznemirava i ne zanosi: on je osvešćen prihvatanjem svoje smrtnosti, pa joj pridaje značaj jedino u motivišućem smislu, jer je samo kroz nju moguće uvideti pravu dragocenost i neizricivu vrednost života. Ubiti se, po Kamijevom shvatanju, nužno je defetističko priznanje poraza, priznanje ideje da nas je ,,život prevazišao i da ga nismo razumeli”. Takvo samosažaljenje gnusno je i neukusno: ono pljuje je na mogućnosti koje su neograničene. Nema čoveka koji žuri na vešala, ali nepoštovanje vremena zarad iluzije večnosti jednako je suludo… Između prelepe prilike za naše samoostvarenje, između znanja, ljubavi, patnje, slobode, moći, prijateljstva, pesme, straha, borbe, pobeda i poraza sa jedne strane i konopca i groba sa druge, mislim da samo ludak može odabrati drugu opciju zbog razočaranosti životom. Pogrešno se tumačio simbol lobanje, izrazito mrzak hrišćanima, koji je zastupljen u ritualima mnogih tajnih društava: sve što on urla je memento mori! Ne poziva na očajanje, naprotiv, nastoji da opomene i trgne, prisiljavajući nas da vreme koristimo na najbolji način i

63 Rasel: ,,Tajna sreće je suočiti se sa činjenicom da je svet užasan, užasan, užasan.”64 Praštanje je bojno polje na kome se sudaraju rimski i hrišćanski moral. Jedan ne zagovara bezgranično praštanje, drugi ga uzdiže na nivo najvišeg dobra. 65 Horacije, Ars poetica, 7

35

podsećajući nas da ono neprekidno i nepovratno teče. Jorikovu lobanju gledajmo drugim očima... Mišel Onfre je novinarki odgovorio: ,,Ovaj sat koji smo vi i ja proveli zajedno više se neće ponoviti. Ako je promašen, to je onda smrtni greh, jer znači da smo izgubili jedan sat života. I Vi i ja, ali i ljudi koji nas gledaju. Smrtni greh je živeti kao da nikad nećemo umreti, kao da je večnost pred nama. To znači da ne uživamo u srži svakog trenutka, da ne želimo da pružimo zadovoljstvo i sreću ljudima koje srećemo kroz neke sitnice, i to stalno. To je smrtni greh.” 66 Objektivna svrha života, kako je pojme teolozi, ne postoji. Subjektivna postoji: ona je naša samodefinicija. Filozofski bi je Sartr uobličio kroz shvatanje da je čovek jedino stvorenje kod koga egzistencija prethodi esenciji. Sami određujemo svoje prioritete, a kroz izbore koje načinimo određujemo i svoju svrhu i sebe same. Pošto nema univerzalnog obrasca, kreativne sklonosti dolaze do otvorenoga podijuma: čovek sebi daje svrhu, ma kakva ona bila i ma u čemu se pronalazila. Njegova svrha nije homogena, već je mozaička: sačinjavaju je sve odluke, ciljevi, zadovoljstva i želje. Teološka svrha naprotiv je isključivo homogena: ona je svrha fanatika, političkog ili religijskog, fokusirana na iscepkani delić fikcije ili realnosti, a ne na celinu i sveobuhvatnost. I kada ima celinu pred očima, ona se rukovodi delom koji je obuzima – njen je izvor jedan. Njoj je sve prožeto i određeno bogom, direktno ili indirektno. Rasel naprotiv, recimo, u Skeptičkim esejima daje svoj lični sud kada kaže da smatra da je dobar život ,,ispunjen ljubavlju i usmeren znanjem”. Moje je mišljenje da je valjano iskorišćena prilika onakvo ponašanje i odlučivanje, onakva volja kakva nastoji da se kreativno samoostvari i uveća kako svoju, tako i sreću bliskih osoba, uz to umanjujući patnju drugih kada je to moguće bez ozbiljne štete po nju samu. Način na koji se to ostvaruje je sekundaran i različit. Ovakav stav, sem što je neuporedivo razumniji i realniji od prihvatanje uloge pešaka, korisniji je, ispunjeniji zadovoljstvima i vodi smirenijem, blažem, mudrijem i plemenitijem karakteru. On ne zahteva od nas ništa preko mere, ništa izvan snage ljudskog bića. Šta uznemirava teologe kod slobode? Misao da neko može da odabere da čini loše , da se moralistički izrazimo– bez posledica, ili bar bez kosmičkih zakonitosti koje će mu se osvetiti za taj izbor. To je, slažem se, vrlo neprijatna i obeshrabrujuća pomisao, ali opet se vraćamo na razliku između onoga što želimo i onoga što naprosto jeste. Preći tu granicu znači odati se neizvesnom mesečarstvu. Umesto borbe protiv nepravednog stanja, teolozi nam preporučuju da mu se predamo praveći se da će negde nakon smrti ono biti ispravljeno samo od sebe. Nisam opazio jedno mešanje božanstva, jednu intervenciju koja je sprečila sveopšti haos, iako bez natezanja memorije mogu da se setim par stotina slučajeva gde je to bilo sasvim potrebno imajući učinak na umu. Konstatacija iz Kamijevih Pravednika: ,,Bog nema ništa sa tim, brate. Pravda je naš posao.”

Tako dolazimo do drugog motiva, do žrtve, do našeg svesnog i dragovoljnog izbora da pretrpimo izvesnu štetu zarad koristi i dobrobiti drugih. On je neprekidno zlouptrebljavan i nije iznenađujuće što će nam na um pasti upravo onaj koji je bio dovoljno skroman da tvrdi da umire za čitavo čovečanstvo, da umire bezgrešan, da svojom krvlju iskupljuju zanavek sve i svakog ko ga prihvati... I ponovo nametanje. Treći put. Grešani smo nasledno samim rođenjem (dakle nemoguće je da budemo slobodni od početka- kome treba spas u tom slučaju, a ako spas nije potreban, kome je potreban sveštenik!), a ne možemo ni da odbijemo trojanskog konja koji nam je poslat – žrtva, koju nismo zahtevali, niti nam je potrebna, isisaće nam slobodu istog sekunda u

66 Razgovor vođen sa Nedom Vlačić-Lazović u Parizu za seriju ,,Savremeni svetski pisci” RTS-a.

36

kom prvi put uz plač ugledamo svetlo zbog nečega što nismo uradili... Greh koji nismo počinili, žrtva koju nismo tražili – zašto bi nas, za ime sveta, sve to doticalo? Zašto bi naš život bio optrećen stradanjem jednog jevrejskog drvodelje od pre dve hiljade godina, makar ono bilo i nepravedno? Ne verujte sveštenicima ni kada donose poklone. Pogotovo kada donese poklone. Osnovna pretpostavka žrtve je da je ona načinjena nesebično i bez očekivanja naknade, bez namere da se nešto dobije zauzvrat – motivi su čisti. Koliko je običnih ljudi umrlo pokušavajući da spasu tuđ život, nekad i život potpunog stranca, koliko je bilo spremno da nesebično i herojski stavi sebe na kocku, ne hvaleći se iritantno time i ne tražeći nagradu, niti doživotnu poslušnost sačuvanog… Čitajmo Dikensa, razumećemo onoga koji se žrtvuje znatno bolje nego nakon čitanja Biblije: Sidni Karton, pre pogubljenja za koje nije kriv, uzvišen, umiren i zadovoljan zbog dobra koje je učinio i porodica koje je sačuvao. Pijanica i promašeni slučaj koji razume iskupljenje ispravnije od Sina? Ne traži nagrade, ne traži priznanje. Žrtva jeste priznanje, samopriznanje. Žrtva se ne može zahtevati – ona se daje… U protivnom reč je o prinudi. Zadovoljan je i tiho srećan pred giljotinom jer uviđa razmere svog dela i tokova koje je ono promenilo… Napravilo je razliku. Za svoj trodnevni san, sa druge strane, Nazarećanin očekuje ni manje ni više nego svet do kraja vremena. Ako nije umro, u čemu se tačno ogleda njegova žrtva? U spremnosti i volji da umre? Ali on zna da neće umreti, Jevanđelja to jasno kažu. U čemu onda? U bičevanju koje je pretrpeo? U ponižavanju? Prosečna osoba propati mnogo više za jedan život. Uostalom, mogao je da ga izbegne samotorturu i jednostavno oprosti. On umire da bi sprao greh? Koji greh? Prvobitni? Jedan ugriz voća67? To je greh koji je uzrokovao sve nesreće ljudske istorije? Budite ozbiljni, ne odnosite se prema nama kao prema maloumnicima… Šupljina do šupljine! Sve je greh, a greh je da bi večito bili krivi, odnosno večito u zavisnost od onih koji grehove praštaju – greh je smrt slobodne savesti, greh je slovo srama intelektualnog roba. I od koga spasava čovečanstvo? Možda od slobodne volje koju mu je dao, pa ga je uporno kažnjavao zbog nje? Od sebe samoga, od greha koji je stvorio, za koji je znao da će biti počinjen i učinio sve ne bi li postavio uslove da se to dogodi? Privlačno drvo u sred vrta, dostupno ljudima koji nemaju osećaj za dobro i loše po istoj toj izopačenoj priči, u kojoj je prećutno postavljena srž i svrha religije: kontrola, propraćena pokoravanjem ili kažnjavanjem! Zaista! Izbor načinjen u vrtu bio je izbor sveznajućeg božanstva, a ne Adama i Eve. Zlosrećna sudbina namenjena čoveku u rajskom vrtu jeste sudbina nemisleće stoke, životinjska nesvest, pseća poslušnost, koju kao blaženu može opisati samo neko ko se odrekao svoje ljudskosti i ko ne zaslužuje razum. A prioriteti, pa… Poštovanje tupave zapovesti iza koje ne stoji jedan podržavajući razlog je dobro samo jer je u pitanju zapovest određenog subjekta: opet ad auctoritatem. To se podrazumeva. A loše je, naravno, pobuniti se. Jedan moral bezuslovnog trpljenja, moral pokornosti, moral roba, moral pretučene stoke naučene na komandu, dakle, prvi put se pokazuje još u Prvoj knjizi Mojsijevoj, Nazarećanin samo nastavlja njegovim stopama, on ga posve uokviruje i pronosio i na duhovnu prirodu kroz obogotvoravanje preziranja spoljašnjeg sveta. Staviti iskušenje u vidu izvrsnog slatkiša pred nedresiranog gladnog psa, zagolicati njegovu njušku i onda ga tući jer je podlegao dok ne umre –još dalje!- zbog toga maltretirati najbezumnije sve pripadnike jedne rase dokle postoje… Najsurovijem dreseru pasa ovo ne bi došlo ni u najcrnje košmare. Niče

67 Iako se nikada ne spominje vrsta voća koje su Adam i Eva kušali, opšte je preovlađujuća misao da je u pitanju jabuka. Jedno od potencijalnih objašnjenja je da je u latinskom malum istovremeno izraz koji označava zlo i jabuku.

37

zaokružuje ovu tragikomediju humuristički: ,,Umro je za svoju krivicu — nema nikakvog osnova, iako je to često bilo tvrđeno, da je umro za krivicu drugog…”

Ovo su jednostavna opažanja do kojih je svako mogao doći kroz iščitavanje pomenutog sadržaja (uistinu, mnogi su to i učinili, premda su neki od niih bili zastrašeni mogućnošću da ne razumeju ispravno tekst, bespoštedno kriveći sebe, iako su ga razumeli valjanije od njegovih tumača). Ono čemu posebno želim da posvetim pažnju je antagonizam između religije i života. Šta smatramo pod pomenutim antagonizmom, ukoliko našu misao podignemo na jedan viši, filozofski nivo? Ništa ne ruši srž religije kao ovozemaljska sreća i, shodno tome, ništa više ne raspaljuje njenu mržnju i ne izaziva njenu podlu zavist zamotanu u dušebrižništvo od doživljaja zadovoljstva, blagostanja i ovozemaljske pravde (otuda i besramno kršenje, materijalizmom dodatno razdraženo krivotvorenje i nasilna metamorfoza kamena temeljca Epikurove misli na čemu se prvenstveno treba zahvaliti bolesnom i po filozofiju pogubnom periodu hrišćanstva, otuda i ideja o ,,večnom sudu" i ,,božanskoj pravičnosti", otuda osuđivanje i potiskivanje seksualnosti68, otuda i intelektualno samoništenje i moralno samoubistvo, kom se Rasel tako učtivo narugao, a Kami ga sasvim prozreo, otuda priželjkivanje patnje i stradanja -kakav sirovi mazohizam!- otuda i prezir prema Rimu kao zemaljskom bogu, držaocu zemaljske vlasti i pravde, kao ,,bludnici", kao prolaznom i Ničeovom stalnom ovozemaljskom pobedniku) : zadovoljnom čoveku je nebo i nada o nebu sasvim nepotrebna, jer je on po prirodi propovednik i deo zemlje na kojoj čvrsto stoji - on nije njen talac, već gospodar, on je Hajdegerova slika 69 Ničeovog Zaratustre70, graditelj Vavilonske kule ili starogrčki Sizif, on je Petronije koji sa podsmehom upućenim Neronovom maloumlju odlazi svojevoljno, prkosno i patricijski, napuštajući život ,,kao zadovoljni gost" . Tek neizriciva patnja, mučenje i nesreća, tek stradanje uobličeno u liku raspetog boga i potreba da se ono iskupi postavljaju pozornicu za negaciju celokupne realnosti i pad u ambis mizaletije i mizautije. Nema ničega u osnovi suprotsavljenijeg hrišćanstvu od pojma ataraksije71, kako ga shvataju Epikur i Piron. Iza svih velelepnih trabunjanja o prolaznosti čovekove egzistencije, zadovoljstva i sile, krasnorečivo sklopljenih u odista impresivno romantizovanim besedama crkvenih oratora, upravo je ovaj element ponajviše omržen i ocrnjen, upravo je on sinteza i početak sve mantijaške kuknjave: potrebno je stoga ništiti sve što je zdravo, što se ne savija i ne podleže, što ne kleči pred idolom transcedentnog, jer je za takvu samodovoljnu prirodu taj idol odveć smešan i nezavodljiv - potrebno je, dakle, nanovo raskomadati Dionisa, potrebno je učiniti čoveka nesrećnim i od životne strasti otuđenim, pa mu prodati natprirodno čudo i tihu sreću sa one strane groba. (Ironično, slab odgovor na ovo

68 Fuko razrađuje hipotezu o represiji u svojoj Istoriji seksualnosti: ,,Uzmimo razvoj katoličkog pastirskog bogoslovlja i svete tajne ispovesti posle Tridentskog sabora. Malo pomalo zaodeva se golotinja pitanja izraženih u srednjovekovnim priručnicima za ispovedanje i velikog broja pitanja koja su postavljena još i u XVII veku. Izbegava se zalaženje u onakve pojedinosti kakve su neki, kao Sančez ili Tamburini smatrali neophodnima da bi ispovest bila potpuna: opis položaja svakog partnera, stavovi koje su zauzeli, pokreti, pipanja, milovanja, tačan trenutak zadovoljstva – cepidlačkog praćenje celog polnog čina u samom njegovom odigravanju. Preporučuje se diskrecija, i na tome se nastoji sve više i više. U odnosu na greh protiv čednosti potrebna je najveća uzdržanost.”69 Hajdeger Zaratustru primarno doživljava kao proroka ideje natčoveka: mi tu ideju koristimo u smislu prevazilaženja avramovskog sputavajućeg obrasca evropske civilizacije.70Niče: ,,Preklinjem vas, braćo, ostanite verni Zemlji i ne verujte onima koji vam govore o nadzemaljskim nadama! Trovači su oni, znali to ili ne.” 71 Duševno spokojstvo, duševni mir, nepometenost, nepomućenost.

38

nalazimo i u Šopenhauerovoj kuknjavi preuzetoj iz francuskog skepticizma- ne biti srećan, nego patiti manje kao imperativ72. Šopenhauer kao produžetak agonije, a ne, kako se to obično misli, kao dovoljno snažan odgovor na nju. Vrhunac religijske sreće, posebno kada se ima hrišćanstvo u vidu, zapravo je ovo: nedostatak slobode i nedostatak straha od kazne. Kako se to postiže? Potčinajvanjem kakvo svet do tada nije video, umom i telom, potčinjavanjem svesti, savesti i nagona podjednako. Svojevrsna rasterećenost – sloboda od izazova, od osećanja, od odgovornosti i opasnosti, sloboda od savesti i pritiska, a ponajviše od bola i osećaja neprijatnosti. Sve to Bog apsorbuje – umetnički izloženo, Bog je nalik Gojinom Kronosu – on divljački proždire život, on je crna rupa koja usisava nektar bivstvovanja… Zaštiti se od gorčine postiže se zaštitom od života – vrlo, vrlo opasna metoda. Izmaknuti se od bola pravdajući se time da je beznačajan, da nas čeka večnost koja će sve ispraviti, umetnuti fikciju koja će nas sprečiti da se osetimo ljudski… Biti čovek – najstrašniji greh! Dodatak – nezaustavljivo neprijateljstvo prema onome što godi čulima, tek toliko da otpadne i najmanja sličnost sa epikurejstvom. (Uostalom, epikurejac se ne plaši noćnih duhova!) Hrišćanin neće zadovoljstvo –on ga po naopakoj definiciji doživljava kao nešto loše, izopačeno, grešno i zabranjeno! – on samo hoće da manje strada, ali da ipak stradanja bude jer se njime gomilaju slasti u zagrobnome životu. Trajno vegetativno stanje... Sveštenik neće zadovoljstvo, zadovoljstvo za druge, podrazumeva se: ono je protivno njegovom interesu jer je sasvim suprotno suvoparnom praznoslovlju kojim zavodi i guši. Zadovoljnom čoveku ne treba religija. U tom smislu je svešteničko delanje protivprirodno, ali, znatno važnije, ono ima krajnje negativne posledice po ličnost, tim pre što se sudara sa njenim osnovnim potrebama i ne nudi ništa do njihovog senovitog odraza. Hrišćanska sreća, moglo bi se reći, previše je pasivna za prefinjeni ukus – ona je u srži sreća stradalnika. Ako se želi potvrda ovoga opažanja, dovoljno je pogledati načelnu sliku raja.) Za hrišćanskog mistika, ništa nije strašnija pojava od privlačne žene koja asocira na polnu ljubav, jer nagon automatski implicira život, a religija prezire život… Pavle ovo takođe pominje skoro neprestano, ogorčen što ne može da ubije sasvim seksualni nagon. ,,Imajte žene kad baš morate, i to je manje zlo od slobodne ljubavi, odnosno nekontrolisane i nesputane, lake ljubavi…”

Pojednostavljeno, potrebno je bilo ubediti čovekovu slabost da život bez Boga i besmrtnosti nije vredan življenja7374: terorisati njegovo biće praznim strahom od gašenja i nestajanja, ali ga pre svega učiniti bezvoljnim kroz morbidnu ideju opsenarske relativizacije dragocenosti života iluzijom vekovečitosti - ogaditi mu zemlju zanavek i bez napora je oteti za sebe, pritom iznudivši slepu poslušnost najmaštovitijim opisom večnih muka za svakog ko se ovom bezdušnom despotizmu suprotstavi. ,,Smrt je strašna ukoliko nam ne poveruješ.” Neizbežan prirodni proces izokrenut u najmračnije mučenje… Tako je činio pokret antirealistički

72 Šopenhauer, Paraneze i maksime73 Odista, često se od strane verujućih čuje užasno pitanje: ,, Koja je poenta života u postojanju bez Boga? Zašto ustajati iz kreveta?“ Zaslepljenost gramzivošću koja želi večno i odbija da se preda čarima najveće od svih lepota – samog života. Dokins kaže: ,,Nakon spavanja koje je trajalo hiljadu miliona vekova, konačno smo otvorili naše oči na ovoj raskošnoj planeti, koja blista bojom i koja je ispunjena životom. Za nekoliko decenija ponovo moramo zatvoriti naše oči. Nije li plemenit i prosvećen način da provedemo naše kratko vreme na suncu da radimo na razumevanju kosmosa i kako je došlo do toga da se probudimo u njemu? Ovako ja odgovaram kada sam upitan - što se dešava iznenađujuće često - zašto se zamaram da ustanem iz kreveta ujutru.”74 Razmaženost koja bi pre odbacila život nego uživala u njemu jer joj je uskraćena večnost neodoljivo podseća na maleno dete kome je zabranjena omiljena igračka, pa zato u nekontrolisanom gnevu uništava sve ostale.

39

nastrojenih krvopija. Biti ravnodušan prema smrti i pozdraviti je blagim zadovoljnim osmehom, prijateljski i bez užasa – to je bauk svih onih koji pokušavaju ostvariti parališući strah kao osnovno oružje kontrole. Zaključujemo , ipak, da religija nije toliko živela na strahu od zagrobnih muka, koliko je uspešno parazitirala na krivo izgrađenoj percepciji realnosti svojih robova. Željom da se ovaj svet prikaže kao nedostojan i grešan75 u esenciji, odnosno kao nešto što je van svake nade za bilo kakvim promenama, što je namenjeno u formi u kojoj postoji voljom Proviđenja i stoga je nepromenljivo, namerno je izazivan i kanalisan osećaj beznađa, nemoći, stravične nepravde i melanholične prolaznosti, koji je, zajedno sa barjakom nadmene samoproklamovane pravednosti najbolje manifestovan u priklanjanju onostranom. Logika je vulgarno trgovačka i lako uočljiva. Sve ovo, naravno, ne odgivara se u apstraktnom metafizičkom svetu, već baš u onom materijalnom, čija se vrednost neprestano poriče. Igra ogledala i senki kroz koju je Lukrecije sjajno video. Ako je ikad išta svedočilo o ispraznosti same religije i njenoj manipulativnoj funkciji, to je bestidna gramzivost njenih licemernih propovednika, koji nikad nisu pokazali ni sićušni znak gađenja prema ovostranom, koje su ipak svesrdno preporučivali svom stadu kao uzvišenu prečicu ka spasu, pravednosti i iskupljenju. Beda i stradanje su uvek bili dobri saptunici zatupljene sirotinje – sveštenstvo, koje je sa visine plebs posmatralo kao običnu nemisleću i korisnu stoku, tu je bliskost sa bogovima sebi retko dozvoljavalo. Sveštenstvo nikada nije bilo neprijatelj života, ono je samo nastojalo da svoje žrtve drži u tom položaju. Bordžijski element žedan moći živeće dokle bude i jednog sveštenika na zemlji. Sveštenik je grabljivac - ,,ne otimaj!” je samo krik obrnute psihologije. Ovozemaljska sreća kao jedan od postulate, a metafizički naturalizam kao usvojeni princip - ne mora čovek biti naučen, u tome je Niče odveć grubo grešio kada je govorio o ukidanju te ogavne ideje i po dostojanstvo dekapitujuće potrebe: da bi se narugao sili prezira prema životu, tom užasavajućem dahu tanatosa koji izbija iz svake religijske misli, da bi ismejao zavisnost i ponizio je, dovoljno je da pojedinac bude srećan, pa makar i nevino srećan. Veća poruga i pobuna je nezamisliva. Srećan, slobodan i intelektualno hrabar um nema potrebu da se samoobmanjuje i dalje porobljava oborivši glavu pokorno i u stidu pred zavodljivošću jedne fatalne i fatalističke iluzije, dostojne udvaranja nižerazrednoj pariskoj loreti, koja u svom neskladnom telu ne nosi ništa do najodvratnijeg nihilizima, na šta je sa pravom i donekle ogorčeno već ukazano: on iz sreće crpi nezavisnost. Nezavisan um, dakle, sa podsmehom i mržnjom posmatra tu farsu u neveštom izvođenju netalentovanih glumaca-amatera, on se grozi zatvaranje savesti u kavez (kakva strašna sudbina i tiranija nad čovekom-najdugotranija i najefikasnije sprovedena u istoriji našeg ljudskog plemena!), on odbija robovanje, odbija da bude uvučen u nameštenu i prljavu igru ucene i hladno kaže: ,,Ja neću.” U toj prostoj rečenici on sebe sasvim potvrđuje kao slobodno biće i pronalazi pobedu sopstvenog dostojanstva. Ima li istinitije i sažetije definicije hrišćanina od one koju je čak i Sjenkejevič morao provući kroz usta jednog racionalnog patricija-epikurejca u tom odviše sentimentalnom romanu76? Šta je hrišćanin ako ne najtvrdoglavijii i najuvereniji neprijatelj života, životne radosti i lepote?

Dozvolimo sebi da odemo dalje stazom ničeanstva. Arbitar nikako nije pri tom opažanju grešio, pa neka se doda i ovo: hrišćanin je nemoćni i bledi ljubavnik smrti i nestajanja. Ipak,

75 U Veseloj nauci, Niče kaže kako je ,,hrišćanska rešenost da svet vidi kao ružno i loše mesto od sveta napravila ružno i loše mesto“, što je užasavajuće tačna misao.76 Sjenkejevič, Quo vadis?

40

iznad svega, on je nagonski mrzitelj slobode i strasti, čudnovata vrsta nesuđenog i ogorčenog dželata, koji svoju odvranost prema ispunjenosti i zadovoljstvu voli kitnjasto i pohvalno nazivati najvišom vrlinom. I dok je antički duh nužno duh estetičara, pesnika i atlete, duh ratnika, ljubavnika i snalažljivca, duh osvetnika i mislioca, istraživački duh Belerofontov, Heraklov i Odisejev, duh Orestov i Hermesov, duh onog koji se usuđuje (i koji nanovo ustaje sa renesansom i egzistencijalističkim Kamijevim donžuanstvom), hrišćanski duh je sitničavi duh žalopojkama sklonog slepog i zavidnog prosjaka-zajedljivca i dekameronskog pustinjaka zanetog ,,isterivanjem đavola”. Ilustrativni primer ove razlike je linija između plemenitosti, odvažnosti i skladnosti rimskoga patricija i bezumnog obožavanja smrti koje proističe iz psihe mučenika kao najdublji odjek njegovoga plamtećeg ressentiment-a77. Pobeda patricija je u činjenju, a hrišćanina u nedelanju, u puštanju da ga život zaobiđe. Rimski ideal je pobeda, a hrišćanski je samo trpljenje. 78 Dok je Rim muškarac-ratnik i satir, a Grčka žena-stvaralac i nimfa, hrišćanstvo se može opisati samo kao džangrizavi bezubi starac, iz čijih usta se mora osetiti najneprijatniji smrad smrti. U toj bedi, njemu odista ne ostaje ništa do radovanja događaju koji će ga od daljeg mizernog postojanja osloboditi.

Iskreno govoreći, sve ovo i nije bitno, niti je ikada bilo bitno za gomilu vlastoljubivih lešinara koji žive na račun tuđih iluzija: oni su neretko savršeno svesni snage fantazije kojom uništavaju umove i slobodu ljudi, ali sami ni za trenutak u nju lično ne veruju, već je gledaju kao puko sredstvo za dostizanje i zadržavanje moći. U tom smislu, oni su odista demagozi, štaviše najveći demagozi celokupne istorije ( a to odista nešto govori). U obmanjivanju nema ničeg svetog, niti vrednog poštovanja – naprotiv... Zapravo, oduvek se samo o tome i radilo. Te lutkare ne zanima kritika jer su i više nego svesni da lažu, dok je pastva istovremeno svesna da ima potrebu da bude obmanuta. Tako pastva dobija utehu samodegradirajući se u jednom mazohističkom kontinuitetu, a lutkari za svoju ulogu bivaju nagrađeni velikom količinom moći i mnogim privilegijama. I jedni i drugi hrane se istim snom. Masa beži od odgovornisti i slobode, a lutkari ih prihvataju ,,na svoja pleća kao prokletsvo spoznaje dobra i zla”! 79Kakva poražavajuća šamarčina čovečanstvu, kakav neveseo i prividno simbiotički odnos primitivne gomile i manipulativne elite! Kroz nemoć jednih ostvaruje se prevlast drugih. Odricanje od slobode rađa višu slobodu, slobodu nad, slobodu manjine, koja se prikazuje kao kontrola. Vernici, fanatični ili oni ,,po inerciji”, drže sveštenika u sedlu. Sveštenici zato svesrdno izbegavaju bilo kakvu debatu ili polemiku i, kada su priterani uza zid, namerno se vraćaju svojim proverenim logičkim greškama, komplikovanim i besmislenim objašnjenjima, opravdanjima i autoritetu tradicije, što olako biva usvojeno od strane porobljenog i nenaučenog stada, koje ironično skače u odbranu svojih mučitelja, jer u toj odbrani pronalazi spas svog podjednako besmislenog i neosnovanog verovanja, koje želi zadržati po svaku cenu. Mislim da je istinitost ove tvrdnje očigledna uzevši u obzir da se u teokratskim zemljama svaka debata o religiji 77 Pojam treba shvatiti onako kako ga je koristio Niče, kao neprijateljstvo izazvano osećajem vlastite nemoći i usmereno prema imaginarnom krivcu na način koji opravdava sopstvenu nedoraslost. Ressentiment je samo prividno reakcija, suštinski on nije ništa do opravdanja.78 Za dalje shvatanje, preporučuje se pažljivo čitanje Genealogije morala.79 Kao što smo već naglasili, predstavljeno tumačenje nije inovativno: teorije su bazirane na njemu u okviru sociologije, filozofije i psihologije, a sasvim pristojno je zastupljeno i u polju beletristike.

41

završava vešanjem ili kamenovanjem. Sveštenik nije ništa do šarlatana – to su sinonimi. Kada u rukama drži batinu, on nije previše zainteresovan za prazne rasprave. Njegov je sitni duh u grudima koristoljubive varalice, hohštaplera, a ne otvorenog filozofa. On je dijametralno suprotan onome što From definiše kao revolucionarni karakter u istoimenom eseju. 80 Na njih je osuđen jedino kada mu se batina otme iz ruku, u strahu da bi mogao i sam iskusiti njen deblji kraj. Tada će se samoponižavati i odreći svih istina koje je propovedao ako smatra da će to sačuvati njegovu kožu. . Debatovati sa teologom iz pomenutih razloga jalov je, besmislen i izrazito mučan posao: teolog ne nastupa sa pozicije zaključivanja, nego iz koristi koju jedna obmana poznaje samo kao još jedan mehanizam sopstvenog samoodržanja i odbrane. U tome se razlikuju um naučnički i filozofski od teološkog: prva dva ne traže put kojim će stići do unapred tačno određenog rešenja.

Poznato je da su od drevnih društava sveštenici uživali poseban pravni i društveni položaj. Neretko su i sami nezgrapno vitlali silom prava, prvenstveno nastojeći da zaštite sopstveni interes, koji –gle čuda!- nije bio orijentisan ka zagrobnom večnom životu, koji su preferirali da prepuste sledbenicima, nego ka ovozemaljskom postojanju, za koje su svesni da je jedino koje zapravo jeste, oslobođeno platonovske metafizičke podvojenosti i ne previše skupog misticizma. U tome su često koristili i vrlo ovozemaljska i nesuptilna sredstva poput ubistva, progona i javnih pogubljenja protivnika, a nisu prezali ni od otimanja njihove imovine - sve u veću slavu dobroga boga… Egipatski sveštenici su jedini de facto mogli da prikriveno ograniče faraona ili mu ,,pripomognu da se preseli u piramide”, grčki su uživali sve počasti i smatrani su posvećenima, a rimski su čak do 300. godine pre nove ere uspeli da zadrže monopol nad pravom, postavljajući se kao njegovi jedini tumači81. U oblasti plodnoga polumeseca stalež sveštenički uvek je bio privilegovan i sekundaran samo u odnosu na apsolutnu moć vladara, koji je neretko proglašavan bogom ili potomkom bogova. Posredstvom helenizma, ovaj pretežno istočnjački princip preuzeo je i Rim82, sve dok ga nije redefinisao nakon usvajanja hrišćanstva – umesto samog boga, imperator je postao njegov najvažniji namesnik. Nomos empsychos, titula koju je ponosno nosio svaki batinaš vere, svaki ,,naoružani prorok”. Odista, države u fazi rađanja ili krize imaju problem autoriteta: crpeti ga sa neba je najsigurnije. Šamaš Hamurabiju pruža ploče – zakon nije od Hamurabija, nego od Šamaša, koji se kroz nepoštovanje normi vređa… Asocira li prizor na Mojsija, prvog živog zakona, imena koje mu je Kliment nametnuo? Pored mitskog nastanka, i uvod opterećen božanstvima ima nemali broj pravnih tvorevina. Prosto je zanimljivo što bogovi nikada nisu mogli da se usaglase kada su se igrali zakonodavaca, kao i što su njihovi

80 From, između ostalog, naglašava: ,, Revolucionarni karakter misli i oseća u onom što bismo mogli nazvati “kritičkim raspoloženjem” – u kritičkom ključu, da upotrebimo simbol iz muzike. Latinska izreka De omnibus dubitandum (u sve treba sumnjati) zauzima vrlo značajno mesto u njegovom reagovanju na svet (uzgred, ovu misao Marks je ponudio kao omiljeni epigram – primedba B.D). Ovo kritičko raspoloženje, koje ni po čemu ne nalikuje cinizmu, jedan je uvid u stvarnost, nasuprot fikcijama koje postaju zamena za stvarnost.”81 Ta zavisnost je prozilazila iz začkoljice: sveštenici su jedini posedovali kalendar koji je sadržao takozvane dies fasti, dane kada je bilo dozvoljeno obavljati neke od najvažnijih službenih i pravnih poslova, koji su bili propraćeni adekvatnom verskom simbolikom. Pošto građani nisu znali koji su to dani, bili su dovedeni u punu potičnjenost u odnosu na sveštenike. Stanje je potrajalo sve dok Gnej Flavije, pisar cenzora Apija Klaudija Slepog, nije ukrao i objavio kalendar na forumu, čime je praktično lišio sveštenike privilegovanosti. 82 Misli se prevashodno na dominat i dominues et deus princip, premda je praksa bila preuzeta još u ranom principatu.

42

napori tako lako nadmašeni od običnih profesora prava… Mora da im je posao bio zamoran, pa su ga na kraju napustili. Zakonici mračnog doba ljudske istorije uglavnom izdvajaju položaj sveštenika kao povoljniji i omogućavaju mu izrazite privilegije, dok nanete mu nepravde sankcionišu kao kvalifikovano delo, a kaznu koja se spušta na njega za počinjeno krivično delo izrazito minimalizuju. Moglo bi se reći da ni Dušanov zakonik nije izuzetak83, premda postoji i dosta naglašenijih primera. Sveštenik je po volji vezivao i razvezivao, osuđivao ili praštao. On je političar, sudija, učitelj i veleposednik. Sve do Francuske revolucije, sveštenik je bog na zemlji. Srastao je sa državom donekle kada upravlja, ali je rastavljen od nje kada treba da odgovara. Ispod formalne površine, ovome stanju svedočimo u nerazvijenim zemljama. Kasnije, zahvaljujući deističkoj struji škole prirodnoga prava i marksistima, on počinje gubiti pravni uticaj i pokriće, a sa njim i dobar deo društvene moći. Ideja pravne jednakosti svodi ga tek na još jednog građanina, premda ćemo konačnu pobedu ove plemenite misli čekati vekovima i u nominalno sekularnim državama. Preduslov za njeno konačno i trajno ispunjenje takođe je prestanak davanja bezuslovnog i nezasluženog poštovanja religiji. Kada ovaj stav preovlada, biće lako uobličiti, definisati i primeniti ga u pravu, a u zemljama gde je on već davno usvojen, postaće nešto više od mrtvog slova na papiru i zbilja će biti ostvaren u praksi. Njihovi ustavi neće više biti Levenštajnovi nominalni, niti Lasalovi papirni… Tada će sekularnost biti suštinska, a ne samo deklarativna i pro formo, kakva je oličena u podlom modelu kooperativne odvojenosti, koji nije ništa drugo do kontradikcije u pojmu. U budućnosti će, uveren sam, biti posmatran sa čuđenjem jednakim onom koje mi osećamo kada posmatrao ordalije. Razlog zbog koga je usvojen, barem u domaćoj teoriji, jeste logička greška ad populum. Potvrđuje se da nema sudijeg dovoljnog dobrog da loš zakon ispravi, pa taj podsticaj mora doći od zakonodavca, koji opet jedino može nastupati samo u uslovima vremena i društvenih shvatanja, kojima jeste faktički uvek ograničen.

Ma koliko ova fikcija bila ništa do nakaznog ploda kolektivnog samozavaravanja brodolomnika koji ne shvataju sav užas vlastite distopije84, njene posledice su nemerljivo destruktvine i stvarne. Jer šta je religija ako ne najteži lanac primitivnosti i neprosvećenosti na vratu čovečanstva, užasavajuća maštarija opsednutih totalitarista85, najverniji pomoćnik političkih debelokožaca i gospodara, najmoćnije sredstvo za manipulaciju krdom i otrov civilizacije, koji deluje uništavajući sve što čovečanstvo čini vrednim i postepeno ubijajući sve kvalitete svake individue ponaosobno? Ali, kako je moj profesor filozofije primetio, nemoguće je saseći misao. Premda bih se sa ovim složio, izričito bih dodao da je moguće jako je usporiti.

Postoje pojedinci i grupe koji su imali smelosti da zaobiđu prvu zamerku rečima: ,,Možda je religija neistinita, ali ona je svakako korisna za društvo. Zašto ukidati nešto što je korisno za

83 Ubistvo sveštenika kažnjava se vešanjem, dok se ubistvo sa predumišljajem kažnjava sakaćenjem i novčanom kompozicijom. Sabor ne može proći bez sveštenstva, koje poseduje imanja i na njima ima sva prava, pa nad njim dominium vladaočev ,,postoji samo u teoriji”. U slučaju spora oko manastirske zemlje, sudi vladaočev sud, čime se naglašava važnost Crkve. Sveštenstvo i samo presuđuje u bračnim pitanjima, a postoji i crkveni sud, koji kao patrimonijalni sudi sopstvenim sebrima.84 Rasel kaže: ,,Moj zaključak je da ne postoji razlog da se veruje dogmama tradicionalne teologije i, štaviše, da ne postoji razlog da se želi da su one tačne. Čovek, u meri u kojoj nije podređen silama prirode, slobodan je da gospodari sopstvenom sudbinom. Odgovornost je samo njegova, baš kao i prilika.“ 85 Didro: ,,Društvenih poremećaja se nikada ne treba plašiti više nego kada oni koji nastoje da stvore nevolju mogu neometano da koriste religiju kao izgovor, ne bi li tako maskirali svoje prave namere.”

43

društvo i njegov napredak? Ona nekima uliva nadu i bezbrižnost, čineći ih dobrim ljudima. Pustimo ih da uživaju u izboru koji su načinili: komentarisati tuđa verovanja nije lepo.” Ovo je vrlo očajničko i apsurdno pitanje, koje zrači bezočnošću i glupošću karakterističnom za Paskalovu vagu86 van svake mere, pa je nemoguće tretirati ga sa ozbiljnošću, premda ćemo pokušati da damo sve od sebe. Napominjem i da je to pitanje koje uobičajno dolazi od infantilne neolevičarske grupe iregilioznih rastrzane popustljivošću, a ne od samih teologa.

Religija je oduvek nastojala da zadrži društvo u trenutnom stanju ili da ga dalje unazadi: osnov za to nije teško uočljiv, budući da sa progresom civilizacije nepobitno dolazi do osamostaljenja i jačanja ljudske svesti, što za posledicu ima otimanje moći iz svešteničkih i despotskih ruku, te njenu pravedniju preraspodelu. Kantovi su tutoti nepotrebni87 88, a dubak u koji je čovečanstvo zatvorno napušten je. Religija obožava društveno mrtvilo i prezire potrese: potresi mogu sveštenika da izbace iz sedla, a sam pad može da bude vrlo nezgodan i opasan. Njoj pri izbegavanju tih burnih događaja glavni pomoćnici nisu fanatici, već tiha većina ,,običnih vernika”. Evolutivni put takođe nije drag kliru: naučeni pojedinac sa izgrađenom kritičkom svešću neće poverovati u apsurdne i bajkovite Starozavetne i Novozavetne priče koje pretenduju na naslov apsolutne istine, niti će nagonski nastojati da bude vođen na povocu. Srećna i ispunjena osoba neće imati potrebe da u njih veruje – ona će se zadovoljiti zemljom. Stabilan um neće imati želju da finansira sveštenika i groziće se obaveze da to čini. Slobodan čovek osetiće da mu se otima pravo i da se porobljuje pod maskom moralnosti, a epikurejac će namirisati zadah smrti iz krezubih usta religije i sa gađenjem će je zaobići. Skeptiku će Jov uprkos svim

86 Evo šta nam zapravo Paskal prosto kaže, ako svedemo taj zapis iz Misli na jednu rečenicu: ,,Veruj protivno sebi bez ikakvih dokaza da ne bi goreo zanavek.” Moram da priznam da nisam ubeđen ovom pretnjom. Kad bi i postojalo neko božanstvo, štaviše božanstvo zainteresovano za svakog od nas, sumnjam da bi bilo toliko naklonjeno poltronima, a toliko surovo prema ljudima od intelektualnog integriteta. Sumnjam i da bi ogromno značenja pridavalo veri, te da bi zbog nedostatka iste ikoga mučilo večno, prevashodno jer za nju nije ponudilo jedno racionalno pokriće, pa je umesto mere stvarnosti, vere do danas ostala najbrutalnije i najsebičnije nasilje nad njom. Ako bi to bio slučaj, onda je pomenuto božanstvo jedno koje svakako ne bih poštovao, bez obzira na posledice. Takav bog bio bi najstrašniji despot-sadista, detinje razmažen i psihopatološki zanimljiv: to bi bio bog nepoštenih, bog obmanjivača, bog kukavica i idiota, bog intelektualnih trgovaca i prostitutki, bog neslobode i neznanja, bog za koga bi jedini greh bilo mišljenje. Ukratko, to bi bio đavo filozofa i intelektualaca. Na svu sreću nema ubedljivog dokaza da je ova svinjarija išta više od bolesne sanjarije.87 Imanuel Kant, Šta je prosvetiteljstvo?88 Rossi, Kant's Philosophy of Religion odlično sažima Kantov odnos prema božanstvu, koji iz već spomenutih razloga ovde neće biti detaljno obrađivan. Rasel, koji se možda ne treba shvatati kao neprikosnoveni autoritet po pitanju Kantove filozofije budući da su njegovi stavovi iz Istorije zapadne filozofije neretko osporavani zbog ne tako kvalitetne analize i shvatanja Kantovog izlaganja, o Kantu na drugom mestu kratko i tačno kaže: ,, U stara vremena postojala su tri intelektualna dokaza postojanje boga i sve ih je odbacio Imanuel Kant u svojoj Kritici čistoga uma. Ali čim se oslobodio ovih dokaza, on je izmislio novi, moralni dokaz. On je bio poput mnogih drugih ljudi: skeptičan u intelektualnim pitanjima, ali spreman da u moralnima doslovno veruje u maksime koje je posisao sa majčinim mlekom. To ilustruje ono o čemu govore psihoanalitičari – da na nas najjače deluju najraniji uticaji, a ne oni kasniji.” Onfre se u Ateološkoj raspravi nadovezuje: ,,Budimo kantovci protiv Kanta, opkladimo se na odvažnost, na koju nas on poziva ne usuđujući se sam na nju – biće da je gospođa Kant, majka, bogomoljka ozbiljna i stroga, ako ima takvih, malo pridržavala sinu ruku kad on zaključuje svoju Kritiku čistog uma neutrališući potencijal ovog izvanrednog eksploziva.”

44

veličanjima uvek delovati kao nesrećna i namučena budala-igračka. Stokholmski sindrom ili bar njegova preteča nikako ne uliva strahopoštovanje, već, u najboljem slučaju, sažaljenje.

Drugo ime pobožnosti je lakovernost. Zato je neophodno uzvisiti je na nivo prazne nauke, pa oteti nezasluženo i iznuđeno poštovanje; zato treba čovečanstvo večito održavati u bedi, krvoproliću i nesrećama svih vrsta, ako prihvatimo da je po sebi ideja Boga ideja ovozemaljskog života kao nedostojnog, a čoveka kao sluge.89 Zato i treba ogaditi ovozemaljski život, urpljati ga, učiniti ga nepodnošljivim, pa onda očajnoj gomili kukavica prepredeno prodavati lepšu budućnost iza groba, na taj način istovremeno eksploatišući strah od smrti. Pošto je život već ogađen kao grešan, nizak, nedostojan i prolazan, neće se naći niko da spreči sveštenika u njegovom prikvirvenom i izvesnom otimanju istog. Religija je najbednija smrt svega lepog i vrednog, kapitulacija razuma, morala i dostojanstva, opravdanje za nepostajanje čovekom, nasilna smrt čoveka i ideje o čoveku – ona nije čovekoljubiva, kao što se lažno izdaje, već, naprotiv, u srži ne sadrži ništa sem čiste i razjedajuće mizantropije, otvorene i neotesane. Ona čoveka ne tretira kao intelektualnog maloletnika, već kao maloumnika. Poštovati takvu pojavu? Nikako, sem ako se ne slažemo sa njenim potcenjivačkim sudom o čoveku. Ćutati o tome pred prijateljima prlikom pomena iste, štedeći ih prividno i ostavljajući ih u tom poljubcu intelektualnu i etičke smrti? To bi bilo neiskreno, beskrajno neiskreno i podlo. ,,Čovek je nizak” odjekuje uskim hodnicima očaja, agonije, prezira i samoništenja, previše zagušljivim da bi se u njima mogao osetiti ljudski potencijal… Opet je to vapaj Dostojevskog. Ako je iko od filozofa u potpunosti razumeo ovaj nihilistički i neljudski nagon, posebno uzidan u hrišćansko učenje, onda je to Niče. Mi, sa druge strane, ljudsku prirodu posmatramo sa znatno više optimizma: u čoveku vidimo slobodno biće sa gotovo neograničenim kapacitetom, koje kroz svoje znanje i vrednost ima odista velike mogućnosti i domet. U njemu vidimo kreatora i gospodara koji ima šansu da se uzdigne do blistave budućnosti, ako uspe da preraste svoje detinjaste strahove i suoči se sa njima ispravljeno i srčano. Što se moralnosti tiče, čitav moral religije nikada nije bio ništa sem ucene i pretnje, izmišljenim i stvarnim, kao i omamljivanja poželjnom nagradom (koja je, za razliku od sankcije, uvek bila isključivo imaginarna). ,,Postoji i drugi put”, to kaže Sartrov Orest polako u momentu osvešćenja, a onda nastavlja sigurnije: ,,Niko mi sad ne može izdavati zapovesti.” Takav moral, moral primanja naredbi, mnogima je prihvatljiv jer ga uzimaju zdravo za gotovo, zaboravljajući da je njemu bitniji formalni od materijalnog smisla, što znači da mu je draža postavka od objedinjujuće niti, da je u tu konstrukciju moguće ubaciti ono što otvoreno protivreči zlatnom pravilu (što je odista i učinjeno) : u njega se može utisnuti bilo koja norma… Tek kada se ovo uoči, razume se zašto je tako pogubno latiti se nametnutog morala koji ne priznaje jurisdikciju zdravog razuma i, umesto da olakša život i umanji patnju, po običaju je uvećava. Religija ljude ne čini dobrima, ona svoje sledbenike uverava da to jesu – sve što treba da urade je da prihvate sve njene postulate i odreknu se razmišljanja o etičkom principu dobra, tog mučnog i prekopotrebnog pitanja… Samopoboljšavanje, sazrevanje ličnosti, rast savesti, izazovi, podrobnije razumevanje, uviđanje grešaka, učenje na njima i , naposletku, njihovo ispravljanje, pa i izbori koji stoje pred nama – ukratko, ono što nas čini ljudima: ,,Sve je to za budale…”

89 Bakunjin: ,,Prva pobuna je protiv nedodirljive tiranije teologije, protiv fantomskog Boga. Dokle imamo gospodara na nebu, bićemo samo sluge na zemlji.“

45

Setimo se Hičensovog i Jaspersovog upozorenja. 90 Ne smemo zaboraviti šta je religija činila na ovom polju do sada. Šta je ona zapravo preduzimala? Ona je otimala znanje i nastojala da ga uspori, ne bi li zadržala gomilu u što zavisnijem položaju. Ona je zabranjivala knjige91 i spaljivala i pritiskala slobodne mislioce širom Evrope. Ona je razumela da znanje i prosvećenost oslobađaju i, prirodno, pokušala je da ih se reši92: direktno je odgovorna za najbrutalnije progone i ratove u istoriji sveta, direktno je podržavala neke od najčudovišnijih ličnosti iz celokupne ljudske istorije, direktno je svojim primitivnim dogmama i pokoljima ljudi i životinja odgovorna za najjezivije bolesti mračnoga doba, direktno je stajala iza režima koji su vršili genocid, direktno je uništila antički duh i danas nastoji da nagonski uništi slobodu govora, slobodu umetničkog izražavanja i, u islamom preplavljenim državama, slobodu štampe. Ona podstiče cenzuru i autocenzuru. Ona se protivila vakcinama, ona se protivila kondomima, ona se protivila pravima građanstva, pravima žena, pravima dece, pravima osoba drugačije boje kože, različite seksualne orijentacije, druge etničke pripadnosti ili, naravno najizraženije, druge religije. Prava stvaraju nezavisnost, ergo prava su loša. Svaku naučnu revoluciju gledala je popreko. Sve što je moglo da olakša čovekov položaj prezirano je – čovek treba da strada. I da bude uzak. Ovo je svet stradanje. Stradanje je naklonost boga. Majka Tereza je najizrazitiji primer ovog dvoličnog sadizma. Tu se interesi čovečanstva i religije razilaze jer čovek nije mazohista, niti to sme postati. Religija je čitave narode svela na nivo bezumnih zveri koje su se međusobno ubijale zarad profita i statusa sveštenika. Džeferson je potpuno u pravu u ličnim prepiskama: sveštenik i despot su odista uvek bili saveznici koje je povezivao zajednički interes tlačenja. 93 Sveštenik je blagosiljao oružje, a vojnik je njime ubijao i od njega ginuo po despotovoj zapovesti. Za to vreme, despot je uživao u društvu konkubine , koja je ponekad bila i vojnikova žena, u svom raskošnom zamku, a sveštenik se u svojim palatama zahvaljivao Bogu – na imbecilnosti ljudskog roda i njegovoj povodljivosti. Ona je opravdavala i podsticala robovanje, ona je davala božansku dozvolu tlačiteljima94 i ljubila skute vladarima, ukoliko nije bila dovoljno moćna da ih zavede i izvitoperi im um. I danas ta ista bezumna robovska snaga po navici pada ničice pred svojim gospodarima i ljubi im krvave ruke, iako je slobodna od njihove kontrole ukoliko se drzne da svoju slobodu uzme. Pacifizam, individualizam, humanizam, slobodno promišljanje i prosvećenost – nema većih neprijatelja fanatika, sveštenstva i same dogme!

90Čak je i Jaspersu kao antipozitivističkom predstavniku hrišćanskog egzistencijalizma (ma koliko naše mišljenje o ovoj ideji bilo kritičko) dužnost da upozori na pravu prirodu vere.91 Uništavanje je teklo i nenamerno, pošto su spisi antičkih autora izbeljivani ne bi li poslužili kao mesto za čuvanje misli hrišćanskih filozofa. To je činjeno zbog visoke cene pergamenta. Naravno, zabrana je formalizovana i antiintelektualizam je uokviren kroz čuveni Spisak zabraljenih knjiga RKC, na kom se našlo skoro sve što ima ikakvu literarnu ili naučnu vrednost. Apsurdno je što su i posvećeni katolički pisci završavali na njemu.92 Niče u svom Antihristu pruža odličnu sliku svešteničke psihologije, nudeći nam nesreće ovog sveta kao izvanrednu priliku za primoravanje čoveka da se zanima drugim temama i odvlačenje njegovog mišljenja i pažnje od ,,zdravog poimanja uzroka i posledice”, odnosno praduha nauke.

93 ,,U svakoj zemlji i svakom dobu, sveštenik je bio neprijateljski nastrojen prema slobodi. On je uvek u savezu sa

despotom, praštajući njegove zloupotrebe zarad sopstvene zaštite.” 94 Božansko pravo kraljeva da vladaju samo je deo uspešne trgovine sa sveštenstvom. Nije slučajno što se ono gubi istovremeno sa opadanjem moći klira i prodorom teorije o društvenom ugovoru. U početku preuzima i ,,voljom narodnom” kao štaku, ne bi li na kraju sasvim nestalo.

46

Zašto je ovo bitno za nas? Zašto ne ignorisati religiju, ako smo već prozreli otrovnu jabuku koju nam nudi i odbili je? Posvetiti se svom životu i ostaviti po strani niskog sejača jada?Moram da priznam da me u u ovome polju ništa ne bi usrećilo više od pomenutoga rešenja, ali takvo posmatranje suštinski ne razume društvenu pojavu o kojoj govorimo, niti je obdareno solidarnošću i podrazumevanim oprezom u svojoj idealističkoj naivnosti. Samozavaravanje je tek njen prvi stupanj: čim inficira svoju žrtvu, ona nastoji da se proširi dalje. Nezasita je i posebno destruktivna kada vernici deluju en masse. Dodatno, postoji jedna sitnica koju je zaista lako primetiti: nijedna vera nije u stanju da pusti na miru one koji ne žele da joj se pokore, prevsahodno jer je svaka prozelitska i diktatorski nastrojena. Čovek je društveno biće. Utičući na društvo i državu retrogradno, religija nedvosmisleno utiče i na naše živote. U srži svih verskih ideja je prosta podela: na one koji veruju i one koji su u najboljem slučaju ljudska bića drugoga reda jer osporavaju moć sveštenika, gospodara dogme. Što je stav prema religiji pomirljiviji, to je njenu ekspanziju teže zaustaviti. Mogli bismo ćutati i jednoga dana se probuditi u teokratskoj zemlji, gde ćemo voljno ili nevoljno biti prisiljeni da oborimo glavu pred iluzijom poludelog stada ili primimo neki oblik zakonom propisane kazne. Ko sumnja da ovako nešto može da se desi treba da pogleda primere nekadašnjih sekularnih zemalja koje sve više dolaze pod pesnicu islama i šerijata: čak se u imigrantima preplavljenoj Francuskoj oseća nadolazeća pretnja, vesnik moguće propasti i početak klecanja, što je po Onfreovim rečima jedan od uzroka uspeha njegove filozofije. U Velikoj Britaniji najučestalije ime koje se daje detetu jeste Muhamed (isti je slučaj sa Oslom). a Turska se davi u politikanskome uvođenju islama na scenu, pošto ni sami politikantni nisu svesni da neće moći da kontrolišu svog prividnog sužnja, kao što ni vizantijski imperatori nisu sanjali o sopstvenoj propasti koju su propisali uvođenjem Turaka u dinastijske razmerice. Islam je poznat kao destruktivna i totalitarna politička ideologija zamotana u kult smrti koja sprečava da bude opisana kao nasilna koristeći se pretnjom nasilja i koristeći sentimentalnost i popustljivost evropske kulture prema religiji. Kondel vatreno kaže da smo postali kukavice kada trpimo svakodnevne pretnje uzimajući ih za normalno stanje zbog maske vere koju nose i ja se slažem sa njim u potpunosti. Svaki je bog svojim sledbenicima obećao ceo svet i sve na njemu - oni se neće zadovoljiti ničim manjim, pogotovo dok ih predvodi i navodi sveštenik, koji po staroj navici nastoji da slobodne ljude pretvori u roblje. Predugo je kompromis značio da je ateista prinuđen da ćuti i povuče se, pridajući važnost i značaj tuđem mišljenju kao orijentiru kojim sputava svoje. Danas on nema ni potrebe, a ni interesa da to čini: dužnost mu je da energično reaguje. Sama pomisao na poštovanje sujeverja sa krupnim političkim posledicama apsolutno je neprihvatljiva.

Ne zavaravajmo se da su mukotrpno stečene prednosti današnjeg sekularnog društva trajne i van mogućnosti nestajanja, niti da je pobeda nad religijom i njenim fanatičnim propovednicima konačna: religija nije bila ubijena, već samo obuzdana. Sekularno društvo je više vizija od osvojene i zajamčene stvarnosti. Jako krhka vizija ako naša odlučnost klone, dodao bih. Poput Narcisa zagledanog u svoj idealizovani lik, zapadna civlizacija ne vidi da njena tolerantnost i konstantno popuštanje postaju Damoklov mač nad glavom sveta. Za nju, ime Boga je dovoljno veliko da upije svu krv i zločinstva počinjena u njegovu čast. Vrlo je opasno kad se u ime verske tolerancije opraštaju i ,,razumeju” ubistva iz ,,uvređenosti”, vešanja homoseksualaca i prisilna venčanja ženske dece sa sedamdesetogodišnjim muškarcima… Bez maske vere, svi bi ove zločine opisali upravo tako: sa tom maskom, nažalost, i dalje postoji jedna hladna

47

uzdržanost. Iza ljubaznosti kvazilevičara i njihovog nastojanja da poštovanje prema svakoj ideji, ma koliko suluda bila, nametnu kao dobre manire stoji zatvaranje očiju, čija cena može biti stravična. Svuda vidimo destruktivne posledice i zabrinjavajuću povampirenost religijskog duha, koja vodi njegovom oslobađanju od stega modernoga prava, a sa njim i racionalne kontrole: islamske teokratske zemlje na nivou potpune neprosvećenosti i varvarstva, sa diskriminišućim pravima tako nazadnim da bi ih se postidela stara Evropa, Rusija u kojoj se kažnjava govor protiv crkve i verskih maštarija zakonskim sankcijama i gde se govori o zabrani astronomije jer se ta nauka ,,kosi sa hrišćanskim pogledom na svet” (kao da se druge ne kose!), šerijatski sudovi u Britaniji priznati od strane države, najbrutalnije izrabljivanje mučeničkog naroda u Africi, Aziji i Južnoj Americi pod paravanom vere, masovna pedofilija i podrška silovateljskoj kulturi od strane verskih zajednica, kako u njihovim redovima, tako i van njih (samo u Holandiji je zabeleženo preko 35 000 slučajeva seksualnog zlostavljanja od strane sveštenika), konstantno prećutno podržavanje i izazivanje dugotrajnih sukoba sa verskom notom (religija kao katalizator), vera kao faktor koji utiče na drastičan porast broja silovanja u Skandinaviji (vrlo je indikativno što je Švedska druga zemlja po broju silovanja u svetu, kao i što broj muslimana-silovatelja procentualno pokazuje jasnu korelaciju), kao i opšta invazija na tek izboreni položaj žene i njena prava i ulogu. Nije li čudno što je gotovo svaki pokolj u istoriji čovečanstva nosio prefiks vere od biblijskih vremena do danas? Nisu li leševi konkretne posledice koje ukazuju da postoji izvesna povezanost sa talasom nasilja visokog inteziteta, bezumnog i večno gladnog? Nije li zanimljivo kako navodno nerazumevanje postulate vere uvek ide u istom pravcu, u pravcu nasilja, varvarizam, tribalizma, mržnje, pokornosti, gluposti i sujeverja? Ne čini li se verovatnim da od Boga koji Jevrejima naređuje da zbrišu Amorite, Hanane i Hetite, 95 da ih sasvim istrebe ,,ne ostavivši živu dušu”, postoji jedna ludačka strast za ubijanjem, jedno prizivanje smrti i genocida, vredna fabrika uništenja svega što ne podleže, institucija ratničko-osvajačke mržnje kanalisana na otimanje, zastupnik porobljavanja i glomazni metafizički aparat istrebljenja, koji se u svakom trenutku može okrenuti protiv bilo koga i čije se postojanje, najgore od svega, i dalje poriče ili opravdava najuvrnutijim razlozima? Svuda se može sveštenički ogrtač, bilo u pozadini, bilo u samome srcu masovnog ubijanja: ostaje pitanje koliko još života treba uzaludno da propadne ne bi li se čovečanstvo najzad probudilo iz noćne more i suprotstavila jednodušno ovim kasapinima i oštračima njihovih noževa. Tantum religio potuit suadere malorum.96 I to nekažnjeno.

Od primitivnih plemenskih zajednica koje još uvek spaljuju veštice do Vatikana i Islamske Države kao ozbiljnih političkih činilaca na svetskoj sceni, uticaj religije je jednosmerno štetan i iz njega izivre jedino najnemirniji fanatizam i najpotpunije slepilo. Od antičkih krvoprolića u ime bogova, preko progona u kojima su progonjeni i oni kojih ih progone menjali uloge, preko verskih ratova do savremenih sukoba: svuda je svirepost takvo svojstvena ravnoapostolnom caru Flaviju Valeriju Konstantinu, koji je nezasluženo poneo Galerijev krst istorijske krivice… Ne grešimo, da je imao sredstva koja su Konstantinu bila na raspolaganju, slična zverstva počinio bi mirne duše i Pavle, taj tvorac svega najodvratnijeg u hrišćanstvu,

95 Peta knjiga Mojsijeva 20:16-17: ,,A u gradovima ovih naroda, koje ti Gospod Bog tvoj daje u nasledstvo, ne ostavi u životu nijedne duše žive. Nego ih zatri sasvim, Heteje i Amoreje i Hananeje i Ferezeje i Jeveje i Jevuseje, kao što ti je zapovedio Gospod Bog tvoj.”96 Lukrecije, I, 101. (Samo religija može da vodi takvom zlu.)

48

taj ,,najužasniji od svih fanatika”, taj sitni i isfrustrirani mrzitelj slobode, filozofije, tela, žene, zadovoljstva, znanja i sreće–toliko se slobodno može zaključiti o njegovoj mržnji prema svemu, svemu što se ne uklapa u ,,istinu” koju kao prosti cirkuzant nosi Helenima...

U Republici Srbiji, protivno jedanaestom članu Ustava koji definiše Republiku Srbiju kao svetovnu državu, verske organizacije na čelu sa Srpskom pravoslavnom crkvom imaju izrazito jaku poziciju i njihove privilegije su očigledne i utvrđene neustavnim zakonom: oslobođene su poreza (dok postoji porez na humanitarnu pomoć!), veronauka kao privid od predmeta kojim se zapravo vrši najpodlija indoktrinacija dece, njihovo neprekidno zaglupljivanje i činjenje podobnima uvedena je u prosvetu (videti grupu gimnazijalaca koji bez ikakvog razumevanja ponavljaju izrečenu molitvu je odista poražavajući prizor!), SPC ima veoma snažan uticaj na državnu politiku i dnevno politikanstvo, u Predsedništvu se vrše pravoslavni obredi, državne institucije praznuju paganski popravoslavljeni običaj slave, predsednik svetovne republike obara glavu pred patrijarhom, Ustavni sud krši Ustav tumačeći ga u korist ,,tradicionalnih verskih zajednica” i ignorišući sve brojnije zahteve za poštovanjem istog (!!), SPC redovno osporava nauku i dostignuća medicine (pa i direktno sprovodi i kreira druge mehanizme lečenja, primenjujući poseban tretman batinanja lopatom do smrti kao lek od narkomanije), de facto ubijajući ljude alternativnim lečenjem, ona kanonizuje osvedočene koljače dece i studenata97, a penzije sveštenicima se dele iz državnog budžeta, dok se istovremeno oni puštaju u RRA, vojsku i prosvetu. Lažno predstavljanje, nadrilekarstvo i nadriapotekarstvo (naravno za vernike, poglavari se leče besplatno na najsavremenijim klinkama od novca poreskih obveznika), nasilničko ponašanje, pretnje, ucene i prevare… sve to nisu krivična dela, ako ih počini sveštenik i sakrije iza božanstva. Pedofilija je među sveštenstvom toliko rasprostranjena da je njihov odnos postao poslovičan. Društvo je u celosti inficirano misticizmom i sujeverjem, od osnovne škole do državnog vrha. Od Štrubulovićevog lečenja raka za 40 dana do Radovićevog bacanja drveća bez ploda u vatru (jadni parovi koji ne mogu da imaju decu!) nije velika provalija – oni su na potpuno istoj grani gluposti i moralne nakaznosti… Na sramotu naše države, posle katastrofalnih poplava bez srama patrijarh komentariše smrt svojih sugrađana kao kaznu Gospoda za Paradu ponosa. O toj sitnoj pakosti izlišno je govoriti – ona bi trebalo da povuče krivičnu odgovornost ili, u najmanju ruku, interesovanje kvalitetnog psihijatra. Ta kazna nikako nije mogla biti plod nasilnih seksualnih odnosa sveštenih lica sa maloletnicima – kakvo krasno čistunstvo i nesebična zaštita dece... Deca se isteruju iz škola prisilno ne bi li dočekala crkvene poglavare, pošto je poznato da oni, kao što smo napomenuli, posebno vole decu. Njihov položaj je pravno faktički nedodirljiv (mantija izgleda nudi svojevrstan imunitet, čak za silovanje i premlaćivanje), s obzirom da im predmeti zastarevaju zbog straha sudija da se zamere idiotizovanom i moralno umrtvljeno delu javnosti i gotovo svemoćnoj crkvenoj organizaciji, koja se kao zaboravljena ljubavnica iz mladosti polako vraća u državni krevet. Drugi uzrok je povodljivosti samih sudija koje dopuštaju da im stavovi i versko opredeljenje utiču na moć jasnog ličnog i profesionalnog rasuđivanja. Poštenja radi, treba napomenuti da je većina ovih slučajeva isključivo u vezi sa seksualnim nasiljem, na koje se i dalje uvek gleda pretežno blagonaklono upravo zahvaljujući uticaju religije. Paradoksalno, Srpska pravoslavna crkva istovremeno podstiče diskriminaciju osoba sa drugačijom seksualnom orijentacijom od heteroseksualne, demonizujući ih i pozivajući

97 Milorad Vukojičić i Slobodan Šiljak.

49

aktivno na nasilje protiv njih. Još jedna potvrda ludačkog, paničnog i iracionalnog straha od seksualnosti, koji ilustruje mehanizam odbrane jedne impotentnosti, naravno intelektualne prirode. Istovremeno, žute strane danima bruje o testamentu kojim jedan strogi i bogobojažljivi vladika zaveštava svoju imovinu striperu u celosti… Odgovara li dešavanje Gogolju ili Molijeru? Uprkos zabrani negativne diskrimnacije i pozivanja na nasilje, kao i raspirivanja mržnje prema određenoj grupaciji građana, za sada ona to radi nesankcionisano. Ništa bolje ne prolaze ni ateisti i ostali koji ne vole da saviju glavu i stave je pod jaram sveštenički, kao ni pripadnici drugih manjih verskih organizacija i etničkih grupa. U svemu ovome, treba naglasiti, ona ima prećutnu podršku države i većine medija, kao i velikog dela zaslepljenog i neizgrađenog ,,građanstva“. Ona namerno stvara napetost i stradanje, namerno ukazuje na ,,neprijatelje”, naravno one koji su najnezaštićeniji, a ne one koji šalju raskošne priloge Crkvi i zauzvrat bivaju ovekovečeni u mermeru bez obzira na, učtivo rečeno, sumnjivu prošlost … kao i svaki diktatorski režim, za kontrolu su potrebne žrtve, potrebni su unutrašnji elementi koji rovare protiv većine – što su nezaštićeniji, zbog predrasuda prezraniji i uočljiviji, to bolje... Kada pogledamo kako se danas postaje svetac, ostaje sumnja o navodnim kvalitetima mnogih istorijskih ličnosti. Sve nabrojano, na našu iskrenu žalost, predstavlja samo vrh ledenog brega, o kom bi se moglo govoriti danima, ali je i ovoliko posve dovoljno za uvid u postavku pomenutog problema. Postavlja se pitanje: ,,U čemu je onda Republika Srbija zapravo svetovna i pravna država? U imenu?" Zanimljivija je od toga neverovatna ekumenistička međunarodna težnja koja religiju želi postaviti kao integrišući faktor – prilično neverovatna misao u svetu koji je pet hiljada godina bio najdublje i najkvravije podeljen ponajviše zahvaljujući toj hipnozi (bog, narod, država – tri košmara koja su odenla stravičan broj života). U suštini ovog pokreta, kao i svakog drugog, latentno stoji žudnja da se sveštenička povlašćenost obezbedi i u dobu u kom je potpuno obesmišljena. Ne sekirajmo se, nisu sveštenici najednom postali plemeniti. Pokretač ovog projekta je sekularno društvo, čije postojanje sveštenici svih religija doživljavaju kao zajedničku pretnju, pošto urušava njihovu ulogu i ograničava ih. Ograničiti sveštenika da ne maltretira druge – to se danas zove progon, nasilje i satanizam.

Smatrajući da su ovakvi društveni uslovi nedostojni čoveka i da ruše sve ljudske i društvene vrednosti slobodarskog tipa kao prirodnopravne vodiče nadpravnog neba i ljudskog dostojanstva, tvrdim da religija ne zaslužuje bilo kakvo poštovanje: štaviše, smatram da zaslužuje aktivan i žestok otpor, otvoreno ismevanje i što izraženiji revolt. Onog časa kada se smogne dovoljno drskosti da se besmislice pošteno izazovu, one gube svoju prividnu moć. Sloboda veroispovesti svakako treba biti dozvoljena, ali religija se mora držati dalje od javne ravni – njoj i jeste mesto u privatnom, a ne javnom životu. To nije zagovaranje ateističke države, u kojoj mnogi neće verovati iz istih razloga iz kojih sada veruje, već integralnog tipa sekularnosti. Dokle religija ne istupi iz okvira države, dokle ne ograniči vlastiti pritisak u okviru građanskog društva na prihvatljivu meru i ne skloni se u privatnu ravan, posledice njenog delovanja biće izrazito negativne. To je ključna razlika koju mnogi ne uviđaju: poštuje se pravo na veroispovest, a ne sama veroispovest. Niko nije dužan da poštuje bajke i gomilu antinaučnih kvazilogičkih gluposti, pogotovo kada one proizvode neizmernu štetu skoro svakodnevno. I zato je zlatni postulat razvijenog društva da se sloboda pojedinca završava tamo gde počinje sloboda drugoga. Religiju ne zanima sloboda drugog. Sloboda drugog postoji samo ako to religiji odgovara (primer islama je najuočljiviji, mada je neosnovano predubeđenje da bi se hrišćanstvo

50

ponašalo išta bolje da mu se vrati stara snaga). Ako to nije slučaj, ista se prosto zanemaruje. Taj najstariji oblik totalitarizma neutešno pokušava da iznova i iznova uredi svačiji život u najsitnijim pojedinostima – rob je stoga njegov završni ideal. Popuštanjem i poštovanjem samo mu se otvara put za takvu gnusnost. Konformističko trpljenje iz navike i pasivnost – to je već saučešništvo u zločinu nad čovekom i njegovom slobodom. Suzbijati svoja promišljanja linijom ustanovljenog potvrda je avetinjskoga samoporicanja, povodljivosti i nezrelosti. Ako bi postojalo nešto što bi se moglo smatrati istinskim intelektualnim nefasom, to bi bilo ovo. Kritički misliti ne znači samo misliti sumnjičavo u okviru uspostavljenih obrazaca, nego i misliti van njih. To nam je neophodno. Najbedniji događaj koji je zadesio čoveka nije pokušaj prevaranta da svoj interes zaštiti strašilom boga, nego onaj čas kada mu je od naivnih po prvi put ukazana nezaslužena pažnja i neprikosnoveno poštovanje: tako se rodio prvi vrač, a iz njega je nastao i prvi sveštenik. Čovek, kako ga shvata religija, ne pripada sebi, nego dogmi. Ona slavi trpljenje, poslušnost i mučenje. Ona slavi poraženog čoveka, a prezire sve što bi ga moglo ispraviti. Ona pali lični integritet i čini sve da uništi samopoštovanje. Protiv toga se mora najnemilosrdnije boriti - to je jedini način da se zaustavi aždaja propasti i vladavine iracionalnog koja će nas sve progutati ukoliko se blagovremeno ne osvestimo i ne zauzdamo je još čvršćim stegama zakona i društvene svesti. Mi držimo Sartrovu stranu kada on nagalašava da je čovek ništa do onoga što sam od sebe načini.

Nikada ništa nije bilo nastrojeno tako uporno despotski kao ova intelektualna i moralna zaraza, ovaj rasadnik zatucanosti, ksenofobije, uskogrudosti i nazadnosti svake vrste, ovaj morfijum koji vrlo uspešno odstranjuje osećaj ljudskosti i od koga je čovečanstvo postalo zavisno. Ona je pretnja za pojedinačni integritet, ona je zakleti neprijatelji samoizgrađene moralnosti koja joj ne dozvoljava da savest koristi i dresira kao cirkusku životinju, prvenstveno što su takvoj moralnosti njena zločinstva jasna i što nju nije lako zastrašiti praznim rečima, niti je odgoniti autoritetom. Ona stoji naspram tri čovekova određujuća svojstva i potrebe: slobode, znanja i ljubavi. Organizovana religija je neman čovečanstva i njegovog razvića jer je jedini način njenog opstanka produžavanje noći civilizacije u kojoj će ljudi nastaviti da robuju strahu, neznanju i svešteniku, kao savršenoj sintezi ova dva pojma. Ona je i krvnik svake individue, budući da sama ideja nezavisnosti, učenosti, odgovornosti, samodovoljnosti, mogućnosti upravljanja vlastitom sudbinom i različitosti udara na najdublje korene njenoga otrovnog bića. Gramziva u svojoj težnji za širenjem, religija nikada neće biti spremna da samu sebe svojevoljno ograniči. Ograničenje joj stoga treba nametnuti spolja državnom silom i kontrolom, ne bi li se barem ublažile nesumnjivo katastrofalne posledice činova njenih propovednika. Suprotstaviti joj se sada znači suprotstaviti se sutrašnjem teototalitarizmu pre nego što nas potreba i posledice nedelovanja bolno otrezne. Ismejavati ono što ismejava zdrav razum nije i ne sme biti zločin. Trijumf ove proste misli je neizbežan kao što je po ishodu bio siguran i pravedni bunt u slučaju protivnika ropstva, koje, uzgred rečeno ponovo, ,,svete knjige” zajednički zdušno opravdavaju– takva izvesnost proističe iz njene neosporne etičke ispravnosti, koja će pre ili kasnije odneti prevagu i u pravima nerazvijenijih država, čemu nas nužno vodi proces pravne globalizacije. Kritika koja je utemeljena u argumentaciji mora biti priznata i validna – ukoliko su osećanja previše tanana ili temeperament previše vatren da je podnese, to nikako nije dokaz njene neispravnosti, au contraire. Kao što je veća dostupnost informacija pokrenula lavinu, informatička i pravna globalizacija će je dovršiti. Tek tada će u potpunosti biti iskorišćena šansa

51

za uspostavljanje istinski sekularnog društva, u kome čovek bez obzira na veroispovest ili nedostatak iste jedino može ostvariti sebe i svoje potencijale, prepoznavši se kao slobodno biće: to slobodno biće, kao prvi akt svoje volje koji prkosi stupidnosti religije i njenih dogmi mora prezrati svog nesuđenog dželata- ono mora pokazati bunt i nepoštovanje prema svemu što preti njegovoj slobodi. To je očito pitanje njegovog intelektualnog poštenja i hrabrosti. To je ujedno i pitanje njegove odgovornosti prema sebi, društvu i čovečanstvu u celini.

U Kraljevu, 14.9.2014.godine

52