1000

SPECIJALNI DODATAK NEDELJNIKA VREME BR.1000 4. MART 2010.

SPECIJALNO IZDANJE NEDELJNIKA VREME BR. 1000, 4. MART 2010.

Grafi čko oblikovanje i slog: Ivan Hrašovec

Štampa: Rotografi ka, Subotica

Prognoza Vremena za narednih hiljadu brojeva . . . . . 4piše: Dragoljub Žarković

Grupni portret . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 6foto: A.Anđić

Nedeljnik novog talasa od 1. do 1000. broja . . . . . . 8piše: Milan Milošević

Pet teških komada . . . . . . . . . . . . . . . . .22piše: Tamara Skrozza

Kako nastaje Vreme . . . . . . . . . . . . . . . . .28foto: M. Milenković

Tehnika i dizajn. . . . . . . . . . . . . . . . . . .30Ivan Hrašovec

Sve godine jednog vremena . . . . . . . . . . . . .32crta: Aleksandar Zograf

Kako smo pravili Ajnštajna od papira . . . . . . . . .34piše: Slobodan Bubnjević

1000w w w . v r e m e . c o m

http://www.vreme.com

10:4

Čitalac je, verovatno, već iz podnaslova teksta shvatio da neću da pišem o onome što je bilo. Ima onih koji to bolje opisuju od mene.

Ana Ahmatova je negde napisala da je sećanje kao refl ektor. Osvetljava jednu tačku a sve okolo je u mraku.

Mi, urednici i novinari iz generacije veterana “Vremena”, treba već da razmišljamo o pospremanju stolova, fi oka, fajlova i sećanja, možda od njih napravimo nešto pouzdanije od uspo-mena, i upitamo se šta će naslednici, kojih, hvala bogu, ima, morati da učine kako bi nešto što izlazi već dvadeset godina bilo unapređeno.

Tri stvari ne bi smeli da diraju: zanat, poštenje i moralni stav da treba biti na strani slabijeg.

Sve ostalo ne da je podložno promenama nego su i neop-hodne, ne samo radi opstanka već najpre radi napretka u vre-menima, koja, nama, deci olovnog sloga, izgledaju surovo po zanat gde se znao neki red: ja napišem, urednik odobri, slovo-slagač složi, mašina odštampa, čitalac kupi novine.

Štampa i štampana izdanja novina, u tradicionalnom smi-slu, opstaće ako se prilagode novom dobu i obezbede više platformi za uticaj na javnost. “Vreme” se već niz godina, sa skromnim sredstvima i malim brojem ljudi, prilagođava mul-timedijskom postupku. Formirana je produkcijska kuća za proizvodnju televizijskog programa, za sada uspešna u pravlje-nju dokumentarnih fi lmova, a s planovima da preuzme i oba-veze dnevnog praćenja događaja, a već nekoliko meseci naše on line izdanje nedeljnika ima stabilan prosek jedinstvenih po-setilaca – mesečno preko sto hiljada.

Mlade generacije novinara moraju biti obučene da rade na više medijskih platformi i rekao bih da to njima ide mnogo lakše nego nama koji smo besplatno dobijali mleko zbog pre-više dodira s olovom.

Da bi te nove generacije sačuvale neke od osnovnih vred-nosti “Vremena” posebnu pažnju moraju da obrate na ono što

se u teoriji naziva Agenda Setting, u slobodnom prevodu – na-metanje dnevnog reda.

Mediji, naime, usmeravaju pažnju na mali broj tema i doga-đaja koji se nalaze u osvetljenom prostoru javnosti. Vrlo često jedna tema tendenciozno potiskuje sve druge teme s dnevnog reda. Na tome radi, u pozadini, čitava armija ljudi zaduženih za odnose sa javnošću kao i spin doktora koji, izgleda, neki put bo-lje od nas znaju da je pažnja javnosti retko i dragoceno dobro.

Zadatak je kvalitetne štampe, i medija uopšte, da ne pod-legnu, da se u granicama mogućeg odupru ovom setingovanju i da otvore prostor za širok socijalni kontekst, posebno za mar-ginalizovane grupe. Sada je u punom jeku bitka između spin doktora i glavnih urednika oko prevlasti nad pažnjom javnosti.

Generacije koje dolaze imaće manje vremena da promišlja-ju o svojim odlukama, vest se ubrzala do neslućenih razmera, ali će imati više alata i izražajnih sredstava da ne bi bile žrtve u bici za osnovni demokratski resurs – pažnju javnosti.

U retrospektivi, i nama se to pitanje često nametalo u vrlo prostoj formuli – prodati više novina ili napraviti dobre novine?

Ovih nedelja ljudi me često pitaju, ne samo zbog jubileja već i zbog opšteg nepovoljnog stanja za medijsku industriju, da li sam zabrinut za opstanak “Vremena”. Izbegavam odgo-vor da ne pomisle da sam lažov. Ali, u suštini, nisam zabrinut! Dokle god više ljudi kuca na naša vrata sa željom da se pridruži timu, nego što je onih koji zatvaraju vrata za sobom, projekt je živ, održiv i ima razvojne šanse.

Od 2008. godine vlasništvo nad “Vremenom” potpuno je u rukama novinara, mahom osnivača nedeljnika, i kad u dogled-no vreme isplatimo kredit kojim smo platili tu i u svetu retku vrstu garancije za profesionalne slobode, bićemo – svoj na svo-me i, verovatno, jedini ozbiljan štampani proizvod za koji će moći da se kaže da je – srpski. ¶

D.Ž.

JUBILEJ

Prognoza Vremena za narednih hiljadu brojevaOčekuje se pretežno sunčano Vreme, ali će u prvoj polovini perioda biti više oblačnosti s

povremenim udarima i zapadnog i istočnog vetra. Sinoptičke karte pokazuju da će najteže

biti u prvoj desetini perioda za koji se izriče prognoza

10:6

1 2

3

4

5

6

7

89

10

11

12

1314

15

1617

18

19

20

22

2123

24

25

2627 29

28

30

31

32

33

34 3536

37

38 39

40

41

43

4445

47

4648 49

50

42

1. Slobodan Georgijev2. Vladimir Stankovski3. Aleksandar Ćirić4. Mirko Rudić5. Jelena Jorgačević6. Slavica Spasojević7. Jasmina Lazić8. Ana Radić9. Ivan Hrašovec10. Tanja Stanković11. Aleksandar Zograf12. Jovana Gligorijević13. Ivana Milanović Hrašovec

14. Vesna Srbinović15. Daniela Vesić16. Katarina Pantić17. Momir Turudić18. Tanja Jovanović19. Živana Rašković20. Ivana Smolović21. Nebojša Grujičić22. Filip Švarm23. Aca Aleksić24. Stevan Ristić25. Dragoljub Žarković26. Nikola Ćulafi ć

27. Jovan Dulović28. Biljana Vasić29. Miloš Vasić30. Nenad Jovanović31. Zoja Jovanov32. Dimitrije Boarov33. Sonja Ćirić34. Andrej Ivanji35. Vera Didanović36. Zoran Majdin37. Jelena Mrđa38. Igor Salinger39. Tamara Skroza

40. Dragoslav Grujić41. Goran Kosanović42. Tanja Tagirov43. Marija Vidić44. Voja Milošević45. Milovan Milenković46. Milan Milošević47. Dragoslav Ćebić48. Mira Kalezić49. Milan Radović50. Aleksandar Anđić

DEO REDAKCIJE (NE)OPRAVDANO ODSUTAN

10:08

“Novi talas” nedeljnika “Vreme” započet 1990, nije nov, to je zapravo pokušaj da se u Srbiji sačuvaju klasič-ne žurnalističke vrednosti. Iskustvo nedeljnika “Vreme” obe-ležava pokušaj da se u vreme raspada države, rata i moralnog i ideološkog sloma promoviše novinarstvo zasnovano na činje-nicama i na racionalnom rasuđivanju, da se očuva kredibilnost novinarske profesije i da se iskaže privrženost elementarnim moralnim načelima.

Po žurnalističkoj formi “Vreme” je srpski nedeljni njus ma-gazin. Osnovali su ga u Beogradu oktobra 1990. grupa novi-nara koja je napustila nedeljnik NIN, grupa beogradskih disidenata, grupa novinara “Borbe” i nekoliko novinara ve-terana. Kao neka vrsta seniora, urednika-savetnika, početak su pomagali Dragiša Bošković, Jug Grizelj i Jurij Gustinčič,

a asistenciju u uredničkoj realizaciji prvih brojeva pružio je i Dušan Simić, novinar, urednik i spoljnopolitički dopisnik “Po-litike”. Veći deo pomenutih ličnosti učestvovao je i u stvarnim pripremama za pokretanje lista, a nekoliko njih je podržalo inicijativu iz profesionalne solidarnosti. Nekoliko novinara, pak, koji su učestvovali u pripremama lista nisu se identifi ko-vali kao formalni inicijatori pošto su bili vezani obavezama za listove za koje su radili, a pokretanje novog lista bilo je pove-zano ne samo s rizicima već i sa neizvesnošću koja se ticala ter-mina izlaska prvog broja, i tada još neregulisanih propisa koji se tiču izdavanja novina od strane privatnih lica. Saradničku mrežu su činili afi rmisani novinari širom tadašnje SFRJ koji su uglavnom bili u otporu prema propagandističkom talasu, koji je brzo preplavljivao tadašnji medijski prostor.

PRILOG KULTURI SEĆANJA

Nedeljnik novog talasaPiše Milan Milošević, novinar “Vremena”, suvlasnik, jedan od njegovih

osnivača i jedan od koautora koncepta profi la ovog nedeljnika

sa – od 1. do 1000. brojaPrvi broj “Vremena” izašao je 29. oktobra 1990. godine. Pri-

preme za pokretanje nedeljnika trajale su sedam meseci. For-malni osnivači su bili Zoran Jeličić, koji je bio i prvi glavni urednik, Dragiša Bošković, Milan Milošević, Stojan Cerović, Dimitrije Boarov, Miloš Vasić, Lazar Stojanović, Srđa Popo-vić, Vesna Pešić, Jurij Gustinčić, Boro Krivokapić, Mirko Kla-rin i Jug Grizelj.

Rešenje o upisu u registar javnih glasila novina pod nazi-vom “Vreme” pod rednim brojem 950 doneo je Republički se-kretarijat za informisanje 18. jula 1990. Pre toga saglasnost je dalo odgovarajuće veće tada još delegatske Skupštine opštine Stari grad. Po tadašnjim propisima javna glasila su morala da imaju i savet lista, pa se paralelno s pripremama profi la lista, sastava redakcije, dopisničke mreže, prodajne mreže, dizajna lista, razmišljalo i o sastavu saveta lista. Pominjani su Milovan Đilas, Branko Vučićević, Bora Ćosić, pa i Goran Bregović... Savet nikad nije izabran jer zakon to više nije tražio.

Kao formalni izdavač “Vremena” prijavljeno je akcionar-sko preduzeće “Sedma sila”, koje su pokretači lista registro-vali u Rijeci, pošto je procenjeno da su uslovi za osnivanje izdavačkog preduzeća tamo u tom trenutku bili povoljniji. Da je Novinsko preduzeće Vreme d.o.o. formalno promeni-lo osnivača govori rešenje Okružnog suda u Beogradu od 14. oktobra 1991. godine, ali ta promena je bila zapravo samo formalna.

Pored prvog glavnog i odgovornog urednika Zorana Jeli-čića prvu redakciju sačinjavali su Slobodanka Ast, Stojan Ce-rović, Nenad Novakov (umetnički urednik), Goranka Matić

NA SLICI IZ OKTOBRA 1990: Vuk Hamović, Srđa Popović, Dušan Simić, Zoran Jeličić, Jug Grizelj, Jurij Gustinčić, Dragoljub Žarković, Đorđe

Terzin, Milan Milošević, stojan Cerović, Nikola Kostandinović, Lazar Stojanović, Dragiša Bošković, Miloš Vasić (stoje); Dimitrije Boarov,

Elena Krstanović, Roksanda Ninčić, Slobodanka Ast, Vesna Pešić, Hari Štajner (sede); Goranka Matić (čuči); Aleksandar Ćirić (leži).

Foto: Goranka Matić

10:10

(urednik fotografi je), Nikola Kostandinović (grafi čki urednik), Milan Milošević, Roksanda Ninčić, Lazar Stojanović (kultu-ra), Hari Štajner (svet), Miloš Vasić, Dragoljub Žarković (unu-trašnja politika), Aleksandar Ćirić i Nenad Stefanović, koji je u redakciju iz formalnih razloga ušao malo kasnije, i sekretar redakcije Elena Krstanović.

Za osamnaest godina redakcija je izgubila četiri markantna autora – umrli su Jug Grizelj, Stojan Cerović, Uroš Komleno-vić i Draško Gagović. Od spoljnih saradnika za redakciju je bo-lan gubitak predstavljala smrt Frane Cetinića.

“Vreme” karakteriše urednička stabilnost – za osamnaest godina postojanja ono je imalo samo dva glavna urednika: Zo-rana Jeličića u periodu osnivanja, i posle njega Dragoljuba Žarkovića, koji je bio i deo tima koji je koncipirao profi l lista.

Kroz redakciju “Vremena” za osamnaest godina njegovog postojanja prošao je veliki broj novinara. Neki od njih su u drugim redakcijama kasnije zauzeli čelne pozicije, ili su se ista-kli u drugim delatnostima. Njihova orijentacija i “boja” je pri-lično različita. Glavni urednik Radio-televizije Srbije Nenad Lj. Stefanović bio je novinar “Vremena” 1990–2005; glavna ured-nica “Politike” Ljiljana Smajlović bila je urednica spoljnopo-litičke rubrike “Vremena” 1992–1994; glavni urednik Radio Beograda Dušan Radulović radio je u “Vremenu” 1999–2000; Veselin Simonović, glavni urednik beogradskog lista “Blic”,

PRVI BROJ: Vidosav Stevanović, Mirko Kovač i Ivan Đurić. Foto: Goranka MatićU FOAJEU NARODNOG POZORIŠTA

OKUPIO SE “ČITAV BEOGRAD”, ZAPRAVO JEDAN OPOZICIONI KRUG, ŠIRI NEGO ŠTO SE OBIČNO MISLI. NEKE OD NJIH “VREME” ĆE KASNIJE ŽIGOSATI, S NEKIMA PRIJATELJEVATI, S NEKIMA SE SVAĐATI. ČEKALI SU, SVEČANO OBUČENI I POMALO RASPOLOŽENI ZA ONO “SALONSKO” BLAZIRANO NIPODAŠTAVANJE, DA DEŽURNA EKIPA, ZNOJAVA I IZMUČENA POČETNIM NAPOROM I BORBOM S VETRENJAČAMA I INDOLENTNIM GRAFIČKIM RADNICIMA IZ ŠTAMPARIJE, ČIJA ROTACIJA SE ZAGLAVLJUJE, DONESE PRVE PRIMERKE LISTA

bio je urednik u “Vremenu”, ambasadorka Srbije u EU Rok-sanda Ninčić je suosnivač “Vremena” i novinar tog njus ma-gazina 1990–2000; Predrag Marković, predsednik Skupštine Srbije 2003–2006, bio je urednik kulturne rubrike “Vremena”; Seška Stanojlović, urednica Helsinških svezaka, bila je više godina urednica spoljnopolitičke rubrike “Vremena”; Petar Luković, urednik E-novina, koje je osnovao doskorašnji većin-ski vlasnik “Vremena”, bio je pisac satirikona “Ćorava kutija” i urednik deska u “Vremenu” pre nego što se s njim burno razišao.

Zvezde “Vremena” su bili: čuveni karikaturista Predrag Ko-raksić Corax, koji je otišao iz redakcije “Vremena” posle jed-nog sukoba; Jug Grizelj, čije ime nosi novinarska nagrada za istraživačko novinarstvo i širenje razumevanja među narodi-ma; i svakako, kolumnista Stojan Cerović.

U POTRAZI ZA IMENOM

Ime lista je izabrano 17. maja 1990. glasovima njegovih po-kretača, a u konkurenciji su bili nazivi Odgovor, Videlo, Hori-zont, Centar, Petak, Poenta i Vreme.

Prethodno su pominjani Komentar, Beogradske novine, Kontinent, Evropa, Liberal, Salon, Kritika, Balkan, Nezavi-sne novine, Beogradski tjednik (očito šale radi) “Za trajni mir i međunarodnu saradnju”, Nedeljnik, Beogradski nedeljnik, Analiza, Tribina, Pregled, Revija, Panorama, Njus magazin, Ne-zavisni list, Vidik, Kontakt, Reč... Veći deo tih naziva nosili su listovi koji su izlazili u prošlosti u Beogradu, ali oni nisu birani s namerom da se obnove profi li tih listova, već zbog značenja koje reči iz naziva sugerišu. Izabravši naziv Vreme redakcija nije imala nameru da obnovi “predratno” “Vreme”, dnevni list iz tridesetih i četrdesetih godina dvadesetog veka, ni njegov profi l ni političku orijentaciju. Slučaj je hteo da je deda čla-nice redakcije Roksande Ninčić, diplomatski i politički doajen Momčilo Ninčić, bio akcionar i jedan od osnivača “Vremena”, ali osim prećutnog poštovanja za tu činjenicu to nije igralo neku veću ulogu. U prvom broju u uvodniku je podsećano na to da je Vreme imenjak značajnih svetskih listova, kao što su “Tajm”, “Tajms”, “Cajt”, i rusko “Vremja”.

Prilikom odlučivanja o imenu najviše glasova je bio dobio naziv Poenta, pa naziv Horizont, pa naziv Vreme, ali je u ra-spravi odlučeno da je naziv Vreme najprikladniji, s obzirom na usvojeni profi l lista. Naime, kako se i iz predloga i užeg izbo-ra naziva vidi, među pokretačima lista postojale su dve osnov-ne ideje o karakteru lista. Jedna je bila da se pokrene opinion magazin, list koji bi bio baziran na komentarima, na isticanju u prvi plan ličnog stava i moralnog apela; druga je bila da se

pokrene njus magazin, list koji će u prvi plan isticati činjenice, a koji će svoj sadržaj bazirati na pokrivanju događaja, na osvet-ljavanju uzroka koji su do njih doveli i na spekulacijama o nji-hovom mogućem toku.

U uvodniku prvog broja “Vremena” ta namera je obnaro-dovana sledećim rečima: “Želimo da ‘Vreme’ bude nedeljni list, pisan, uređen i oblikovan po ugledu na standardne svet-ske nedeljnike ove vrste. Stoga ćemo se držati opomene koja je stajala iznad glave jednog uglednog urednika: ‘Fakta su sve-tinja a komentari slobodni’.

NAMERE, NOVINE I UDRUŽENJA

Dakle, nećemo da navijamo za bilo koga ili za bilo šta, osim za istinu, odnosno za vrh dostignutih vrednosti u novi-narskom zanatu i društvu uopšte. Izvan toga, ‘Vreme’ nema ni trajnih saveznika niti stalnih protivnika. Hoćemo da otkri-vamo novosti, da o njima pišemo i da ih analiziramo onoliko koliko je to dovoljno čitaocu da bi samostalno i pouzdano mo-gao da se opredeljuje...

Još jednom: uradićemo sve što možemo i umemo da bismo se priključili svetskoj porodici nedeljnika poput ‘Tajma’, ‘Špi-gla’, ‘Njusvika’, ‘Ekonomista’ i drugih. U toj nameri nismo bez korena, sopstvenih. Početkom ovog veka, tačnije 1901. godine, Grgur Milovanović, profesor Pravnog fakulteta Velike škole u Beogradu, u svojoj knjizi O slobodnoj štampi uopšte ovako defi -niše ulogu slobodne štampe: ‘Ma sa koje tačke posmatranja polazili i ma kako se ne slagali o snazi dobroga dejstva slobod-ne štampe, opet se mora priznati, da ovo četvoro sačinjava za-datak slobodne štampe: da bdi, pazi, saznaje, pronalazi i na javnost iznosi verno sve pojave. – da poučava, obaveštava, upućuje i dobra stvara – da vaspitava – i da ukorava i kazni.’

Svakako, ima mesta razgovoru o shvatanju sveta, pa i štam-pe u takvom svetu, pre dva svetska rata, ali i danas krajnje aktuelno zvuči, bez ostatka, sledeće uputstvo gospodina i pro-fesora Milovanovića: ‘Štampa ne sme laž ili neistinu kao istinu, porok kao vrlinu, zabludu kao pravo stanje stvari predstavlja-ti bilo po neznanju bilo iz računa, jer je onda ona ne nauka i sredstvo, kojim se pravo stanje stvari ili dijagnoza saznaje, nego otrov kojim se život ili zdravlje zajednice razorava.’“

Prednost koja je prilikom koncipiranja nedeljnika data nju-smagazinskoj u odnosu na opinion formulu nije bila apsolut-na. Anegdotski rečeno, prva rečenica u prvom uvodniku prvog broja: “Ovoj Redakciji ne pada ni nakraj pameti da sebi pripi-suje nekakvu pionirsku ulogu”, bila je povod za jednu egzo-tičnu svađu tokom puštanja u štampu prvog broja, praktično kad je papir bio “urolan” u rotaciju...

10:12

U foajeu Narodnog pozorišta okupio se “čitav Beograd”, zapravo jedan opozicioni krug, širi nego što se obično misli. Neke od njih “Vreme” će kasnije žigosati, s nekima prijatelje-vati, s nekima se svađati. Čekali su, svečano obučeni i poma-lo raspoloženi za ono “salonsko” blazirano nipodaštavanje, da dežurna ekipa, znojava i izmučena početnim naporom i bor-bom s vetrenjačama i indolentnim grafi čkim radnicima iz štamparije, čija rotacija se zaglavljuje, donese prve primerke li-sta, koji je kako će se kasnije u tekstu videti, nastao ni iz čega i uprkos svemu i osamnaest godina predstavljao nemoguću mi-siju. “Vreme” je, kako izgleda, doživljavano kao list pacifi stič-ke i građanske orijentacije. U veoma kriznim vremenima to je bilo njegovo okruženje, ako se polazi od starog pravila da no-vine prave udruženja, a udruženja prave novine.

Suprotno prilično raširenom uverenju, redakcija

“Vremena” nije bila ideološki homogena, ali ideološka razno-likost pokretača nije predstavljala problem jer je tokom pri-prema lista nađena mera saglasnosti o osnovnim moralnim postulatima i izgrađena atmosfera tolerisanja unutrašnjih ra-zlika, poštovana je hijerarhijska tolerantnost na razini novinar – urednik.

Tokom “rađanja” “Vremena”, koje je među prvim privat-nim novinama u Beogradu devedesetih, počela je da se ubr-zano pojavljuje partijska štampa, koja po pravilu nije mnogo marila za žurnalističke standarde, već je u prvi plan isticala političku propagandu i “ubeđivačko novinarstvo”. Više opo-zicionih grupa se do neke mere ponašalo prijateljski prema “Vremenu”, ali ta naklonost političke elite u nastajanju imala je dve strane – s jedne strane je predstavljala izvesnu psihičku osnovu u nesigurnim vremenima, a s druge strane ličila je na

PRES KONFERENCIJA: Najava novog nedeljnika

NEKE GRUPE SU POGREŠNO SHVA-TILE NAKLONOST KOJU JE “VRE-ME” POKAZIVALO PREMA NJIMA U KRITIČNIM TRENUCIMA I PONE-KAD SU SVOJATALE “VREME” ILI POKUŠAVALE DA BUDU NJEGOV “MORALNI STRAŽAR”, A U DELU REDAKCIJE OSTAO JE UTISAK DA SU SANJALE I O PREUZIMA-NJU “VREMENA”, NO TO JE, KAKO IZGLEDA, BIO SAMO “VERBALNI DELIKT”, A NE I IZVODIVA OPCIJA

priču “Daj pope ruku!”. Narodni poslanik koji traži da bude in-tervjuisan ili bar besplatan primerak...

OD KOLAPSA PREKO 9. MARTA

Na domaćoj političkoj sceni “Vreme” je imalo dobre odno-se sa tadašnjim opozicionim partijama, mada, unazad gledano, u žaru političke borbe ni one nisu podnosile hladnu analizu ni ironični otklon koji je “Vreme” gajilo. Najbolje odnose s tim snagama “Vreme” je možda uspostavilo posle demonstracija 9. marta, kada je list, neposredno pre toga doveden praktič-no pred kolaps zbog prvog talasa prepreka i depresije posle prvog izbornog poraza, na upečatljiv način osvetlio jedan od prelomnih događaja tranzicione političke istorije u Srbiji. U izveštavanju o unutrašnjim političkim prilikama “Vreme” se držalo principa defi nisanih u poznatom uvodniku “Politike” iz 1904. da će podjednako ocenjivati i vlast i opoziciju, s tim što će opozicija imati izvesnu prednost. U izbornim ciklusima “Vreme” je primenjivalo formulu koju neguje “Njujork tajms”: ne krije koga podržava, ali ni njemu ne daje beskrajan popust i pre svega uvažava činjenice.

U tom kontekstu treba primetiti da je “Vreme” imalo pro-bleme i s neprijateljima i s prijateljima, od prvih se čuvalo sâmo, a molilo je boga da ga sačuva od ovih drugih.

Neke grupe su pogrešno shvatile naklonost koju je “Vre-me” pokazivalo prema njima u kritičnim trenucima i ponekad

su svojatale “Vreme” ili pokušavale da budu njegov “moralni stražar”, a u delu redakcije ostao je utisak da su sanjale i o pre-uzimanju “Vremena”, no to je, kako izgleda, bio samo “verbal-ni delikt”, a ne i izvodiva opcija.

“Vreme” je ponekad identifi kovano s ponekom od tih gru-pa, ali ono je bilo samo suočeno s jednim fenomenom koji je zapazio Vaclav Havel, a preko njega i Adam Mihnjik, da na Istoku prosečan svet ne voli disidente zato što su ovi govori-li dok je prosečan svet neherojski ćutao i posle u moralnom bekstvu od tog za prosečnog čoveka uobičajenog i očekiva-nog stanja gaji prezir prema disidentima i optužuje ih da su sve to zapravo činili zbog “vlasti”. Moralni stav koji je redakci-ja iskazivala u poznatim kritičnim trenucima je obezvređivan ili kao ratnopropagandistički govor u korist neprijatelja ili kao taj “prezir prema disidentima”. To je otežavalo komunikaciju lista sa širokom publikom.

Sličan problem pojavio se u obrnutoj situaciji, posle slo-ma starog režima, kada je “Vreme” počelo da se distancira od, kako se nekad govorilo, “prvoboraca iz 1945”, posleratnih pa-cifi sta, protiv takozvanog plesa pobednika, pretenzija raznih osvetnika, purifi katora itd.

NAPOR DA SE ODBRANE STANDARDI

Na testu je bilo i moralno načelo, važno u novinarskoj pro-fesiji, da javno glasilo mora da neguje moralni stav, a moralni

Pogled s prozora redakcije: Beograd 1991. Foto: Goranka Matić

10:14

stav “Vremena” je baziran na uvažavanju prava žrtve. Pošto-vanje činjenica i normalni obziri – samo to. “Vreme” je bilo zapaženo u međunarodnoj novinarskoj javnosti a u nekim pe-riodima i najcitiraniji list sa eks-yu prostora. Činjenica da je veći broj najuglednijih svetskih medija citirao “Vreme” kao re-levantan izvor, na svojevrstan način govori o tome da su u teš-kim uslovima u redakciji ostali očuvani kriterijumi za procenu činjenica i njihove relevantnosti. Da li su oni citirali “Vreme” zato što je pisalo ono što su oni voleli da čuju? U nekim sluča-jevima može se i to reći, ali činjenica da reprint pojedinih tek-stova deceniju posle zbivanja koji su u njima opisani govori da su osnovni uzroci tog ugleda kredibilnost i zdravorazumsko rasuđivanje.

Pored toga što se zbog takvog stava našlo na udaru doma-ćih ratnih propagandi, u gradu u kome izlazi difamirano je

kao list stranih plaćenika, a u drugim sredinama koje su kroz rat sticale državnu samostalnost – kao srpsko kukavičje jaje.

Zalaganje za osnovne vrednosti građanskog društva, parla-mentarizam i demokratiju i mirno rešavanje svih sporova jeste na vrhu vrednosti koje je “Vreme” nastojalo da zastupa.

U trenutku pokretanja ono je bilo beogradski list s preten-zijom da komunicira na čitavom prostoru bivše SFRJ, ali ta mreža socijalne komunikacije je ubrzano razarana.

Pored tih bazičnih teškoća, pokretanje “Vremena” praćeno je psihološkim i propagandnim osujećivanjem. Zbog moralno čvrstog stava i otpora eskalaciji rata i sukoba, plasman “Vre-mena” je, citiram opasku pokojnog Stojana Cerovića, predstav-ljalo poduhvat sličan onom koji predstavlja “prodaja Biblije Arapima”.

Pri koncipiranju profi la “Vremena” najviše pažnje je bilo

Foto: Barbara Sršen

Foto: Draško Gagović

ZBOG MORALNO ČVRSTOG STAVA I OTPORA ESKALACIJI RATA I SUKOBA, PLASMAN “VREMENA” JE, CITIRAM OPASKU POKOJNOG STOJANA CEROVIĆA, PREDSTAVLJAO PODUHVAT SLIČAN ONOM KOJI PREDSTAVLJA “PRODAJA BIBLIJE ARAPIMA”

posvećeno tome kako da se razvije nedeljnik koji se pre svega bazira na činjenicama koje osvetljava i čije značenje tumači na produbljen način, bio je svojevrstan odgovor na atmosferu na-stalu u srpskom i jugoslovenskom novinarstvu od 1988–1990, kada su ubrzano napuštani do tada dostignuti standardi novi-narstva, kada su se rastakali dotadašnji ideološki okviri i kada je u medijima vladala kakofonija rastućih nacionalnih, ideološ-kih, političkih i moralnih sukoba. Dotadašnja zvanična glasila su jedno za drugim menjala sadržaj i ton i prelazila na ratnu propagandu.

Kako je već rečeno, pokretanje lista predstavljalo je u pro-fesionalnom pogledu napor da se odbrane osnovni novinarski standardi u periodu kada je u javnim glasilima preovlađivala ratna propaganda, a u političkom životu s jedne strane režim-ska satanizacija protivnika, a sa strane formirajuće se opozici-je, retorika pećinskog antikomunizma (Vladimir Goati). Za

profesionalnu ekipu pokretača taj deo napora je pružao unu-trašnju moralnu satisfakciju i taj cilj je bio iznad tržišnih kalku-lacija koje su sugerisale suprotno ponašanje.

Pripreme za pokretanje lista odvijale su se nekih sedam meseci u kancelariji advokata Srđe Popovića, a prvo formalno sedište lista bilo je u stanu Zorana Jelićića. Prvo sedište redak-cije nalazilo se u zakupljenim prostorijama Instituta društve-nih nauka u Beogradu, Narodnog fronta 45. na VII spratu. Potraga za pogodnim prostorijama za redakciju bila je deo “osnivačke avanture”. S ograničenim sredstvima za pokretanje lista pogodan prostor koji bi bio zakupljen uglavnom je bio u posedu tadašnjih društvenih preduzeća. Radi zakupa prostora kontaktirano je, na primer, i s tadašnjim Zavodom za ekono-miku domaćinstva, koje je tada imalo slobodan prostor...

Problem je bio i da se nađe štamparija (sve novinske

rotacije su tada bile u društvenom vlasništvu i sumnjalo se da će ona otkazivati štampanje, ili na drugi način opstruisati izla-ženje lista). Prvi brojevi štampani su u BIGZ-a, a potom u novo-sadskom Forumu, zatim u Privrednom pregledu. Jedno vreme nedeljnik je štampan i u štampariji “Glasa javnosti” i “Politi-ke”. Sada se štampa u preduzeću Rotografi ka iz Subotice.

Distribucija štampe je tada bila u društvenom vlasništvu i od početka je problem bio da se obezbede blagovremena do-stava lista, adekvatna distribucija, naplata prodatog tiraža i, što je takođe važno, blagovremeno informisanje redakcije o kretanju tiraža. Prve informacije o plasmanu prvih brojeva li-sta redakcija “Vremena” je dobila posle nekih osam nedelja, što je naprosto gutalo početni kapital. Raspad SFRJ, konfl ikti i decenijska krizna situacija otežavali su naplatu prodatog ti-raža. Zbog sumnje u krađu tiraža, “Vreme” je u jednom perio-du odvojeno štampalo naslovne stranice u jednoj štampariji, a

ostali tiraž u drugoj, ali to je dalo slabe efek-te, jer “šverceri” su brzo našli svoj odgovor.

Ni odnos izdavač-redakcija nije pred-stavljao prepreku, jer je usvojeno i pošto-vano pravilo ponašanja da o novinarskim problemima odlučuje redakcija, a i među izdavačima su bili članovi redakcije. Formal-na zaštita imena i žiga bila je registrovana na ime većinskog vlasnika, između ostalog i kao mera obezbeđenja od eventualne spo-lja režirane podele redakcije, podele i rata oko autorstva, što je zahvatalo neke od re-dakcija devedesetih.

Sve ostalo je bila frustrirajuća avantura. Prvo, redakcija je bila potpuno tehnič-

ki neopremljena za poduhvat u koji je kretala. Onako kako je koncipiran, nedeljnik “Vreme” je trebalo da pre izlaska prvog broja obezbedi neophodnu tehničku infrastrukturu, neop-hodnu za takav proizvod: novinsku dokumentaciju, fotodoku-mentaciju, katalog “znanja” ličnosti, stručnjaka i relevantnih adresa bez kojih se ne može primeniti novinska forma koja podrazumeva ne samo osvetljavanje događaja, već i analizu i dokumentovanje njihove predistorije, učestalosti ponavljanja sličnih pojava itd. Redakcija “Vremena” taj uslov na početku nije imala i oslanjala se uglavnom na iskustvo novinara. Od no-vinskih dokumentacija bila joj je pod komercijalnim uslovima dostupna samo dokumentacija “Borbe”, ostale nisu zbog fak-tičkog neprijateljskog stava i podozrenja tadašnjih izdavačkih kuća koje su bile pod kontrolom vlasti, a i da nisu bile, zašto bi pomagale konkurenciji. Kad je počeo prelom prvog broja

PROSLAVA 100. BROJA: Stojan Cerović, Vuk Drašković, Nebojša Popov i Petar Luković

10:16

“Vremena”, celokupna “baza podataka” sastojala se od jedne kartonske kutije s jednom starom fotografi jom, a od tehničkih instrumenata jedna pisaća mašina. To je nadoknađivano kori-šćenjem ličnih arhiva novinara i mukotrpnim radom na saku-pljanju dokumentacije, najpre fotodokumentacije, zatim na prikupljanju pres-klipinga.

I pored tih osnovnih teškoća, defi nisanje profi la lista i orga-nizacija redakcije predstavljali su lakši deo posla za ekipu koja je pokretala list, s obzirom na to da su ljudi okupljeni oko tog projekta imali bogato profesionalno iskustvo. Izdavati novine ne znači samo obezbediti slobodu novinara, već organizovati njihovu industrijsku proizvodnju, distribuciju i naplatu. Veći problem je bio da se obezbedi njihovo štampanje, plasman, da se izbegnu očekivane formalne i neformalne prepreke koje su u tom trenutku očekivane, s obzirom da privatno izdavanje novina do tada nije bilo odomaćeno niti dozvoljeno.

Odlaganje početka izlaženja lista da bi se pripremili opti-malni uslovi nije dolazilo u obzir, jer događaji su se ubrzavali i tražili su da list počne da izlazi. U suprotnom, početni zamah entuzijazma mogao je lako da se raspe.

“Vreme” se tokom čitave svoje istorije borilo sa opisanim i nepomenutim osujećenjima. Neka od njih su ublažavana za-hvaljujući pomoći (Soros fond, EU, Irex, USAID...). Ta pomoć je od strane tadašnjeg režima korišćena za difamaciju i sumnjiče-nje redakcije što je otežavalo stabilizaciju lista.

PROJEKCIJE, ANALIZE I STVARNOST

Tokom defi nisanja profi la lista najvažnije pitanje je bilo šta je za redakciju “Vremena” vest kojoj njusmagazinski nedelj-nik posvećuje pažnju. Pretpostavka je bila “mirnodopska” da će, kao i u američkim i zapadnoevropskim njus magazinima, dominirati tekstovi o konfl iktima koji remete svakodnevnu mirnu rutinu. Koncept je bio baziran na takozvanoj “tehnici udice”, ili “klina” koji može nositi priču: novinari pripremaju dosije o nekoj pojavi čekajući povod, “klin” o koji će “okačiti” priču, povod koji izaziva uzbuđenje u javnosti i traži odgovore o tome šta je uzrok takvih zbivanja. Po tim prvim defi nicijama, koje su ostale zapisane u elaboratu o nastanku “Vremena”, de-fi nisani su kriterijumi kojih će se novinari držati pri pisanju tema: akcija, umeće novinara da priču održi interesantnom,

JEDNO VREME: Kolporteri. Foto: Vesna Pavlović

jasnoća i štedljivost u izrazu, estetski i tehnički standardi, ba-lans u kompoziciji priče.

I za izbor tema (urednička fi lozofi ja) “Vreme” je tada usvo-jilo klasične njusmagazinske kriterije:

1. Novost, odmeravana ne prema tome da li je to novost za novinara, nego za publiku;

2. Ono što je pripremljeno objavljuje se s povodom i obra-đuje se tako da bude razumljivo i prihvatljivo čitaocu;

3. Tabu ponavljanja – ako je slična vest obrađivana nedav-no, ostavlja se – od toga se izuzimaju prirodne katastrofe, soci-jalni neredi ili bitke;

4. Stari događaji u novom svetlu, primene novih ideja i me-tafora na stare teme;

5. “Prekomerna aktuelnost” – navodno je jedan urednik “Njusvika” rekao: “Ne želimo da zakasnimo, ne želimo ni da poranimo, ali naročito ne želimo da nas ‘Tajm’ pretekne.”

Struktura “Vremena” je od početka bila razuđena: politika, društvo, kultura, vreme uživanja...

Izlet u opisivanje ovih detalja treba da ilustruje kako je “Vreme” pokretano s namerom da bude savremeni medijski mirnodopski proizvod klasičnog tipa namenjen kvalifi kovani-joj publici.

Tokom procesa “projektovanja”, koncipiranja lista analizirana je struk-tura, izraz i tehnika nedeljnika “Špi-gl”, “Tajm”, “Njusvik”. Izvesni zaključci izvlačeni su na osnovu uvida u “Spec-tator”, “Punch”, “Ekonomist”, “Was-hington post national weekly edition”, “New York times revue of books”, na-stojalo se da se primene neka iskustva “USA Today”, da se dostigne zanimljiva ozbiljnost kakvu neguju nemački “Die Zeit” i “Die Velt”. Analizirani su i mode-li listova “Liberation” i “Independent”.

Od domaćih listova analizirana su njusmagazinska iskustva NIN-a, koji je 1972. prvi krenuo da razvija njusmagazinsku for-mulu, “Ekonomske politike” i njene proliberalne orijentaci-je, zagrebačkog “Danasa” i “Starta”, a donekle i iskustva lista “Demokratija danas” koju je u to doba, nešto pre izlaska prvog broja “Vremena” pokrenuo Zoran Gavrilović i koja je izlazila kratko.

Eskalacija ratne propagande i dugi zamršeni rat obeležili su prvu deceniju nedeljnika “Vreme” i ozbiljno stavili na probu njegovu nameru da činjenice uzima oprezno, bez dosoljava-nja. Nastupio je period u kome je bilo “previše istorije”, ratno

doba u kome, kako u knjizi Prva žrtva piše Robert Najtli, u ratu prva strada istina. Njusmagazinska “hladna formula” bila je pogodna za suprotstavljanje toj bujici zato što je do neke mere “fi ltrirala ratnu kakofoniju”, na nivou jezika novinare je navodila da u tekstovima imaju više glagola nego prideva, da koliko mogu opisuju događaje onako kako su se odvijali. Teš-koća je bila i u tome što ratne okolnosti proizvode ne samo pojačanu galamu, pojačanu propagandu, nego i falsifi kovanje činjenica. Svakako, teškoća za negovanje novinarstva zasnova-nog na činjenicama bila je u tome što je “Vreme” imalo vrlo ograničene resurse, i pored toga što je imalo široku i prilično pouzdanu saradničku prijateljsku mrežu na teritoriji tadašnje SFRJ.

Drugi problem je bio to što su zbog takvog stava ofi cijelni izvori informisanja na svim sukobljenim stranama za “Vreme” bili uglavnom zatvoreni.

Kad se uzmu u obzir okolnosti i uslovi u kojima je radila re-dakcija, mora se istaći činjenica da je “Vreme” imalo mnogo manje promašaja nego što se može očekivati, a sadržaj izdrža-va i test vremena. To pokazuju, na svojevrstan način, reprinti tekstova deceniju kasnije u knjigama nekoliko autora “Vreme-

na” i u samom listu, raznim povodima. Opinion dimenzija, novinska forma

bazirana na kompetentnom angažova-nom stavu, nije bila potisnuta, naprotiv, imala je važno mesto u strukturi lista, samo što je forma koja je negovana bila bliža eseju nego klasičnoj novinarskoj kolumni. Defi nišuće obeležje toj formi dao je Stojan Cerović, po obrazovanju psiholog, koji je bio jedan od zaštitnih znakova “Vremena” i koji je u političku esejistiku unosio važnu dimenziju mo-ralnog rasuđivanja. “Vreme” će kasnije odnegovati još nekoliko osebujnih ko-

mentatora (Pančić, Živkov), ali, dok je Stojan Cerović odra-žavao duh “Vremena”, te kolumne su više svedočanstvo lične osebujnosti, ponekad i u antitezi sa sadržajem ostalih tekstova u “Vremenu”. U početku autorske tekstove za “Vreme” pisa-li su književnik Mirko Kovač, Dragan Veselinov, Cvijeto Job, kasnije Miroljub Labus i drugi.

Okolnosti rata i raspada diktirale su to da list odigra ulogu moralnog čuvara osnovnih ljudskih vrednosti, ali nisu utica-le na napuštanje njusmagazinske formule, koja podrazume-va mirno rasuđivanje, zaključke tipa “u jednu ruku ovako, u drugu onako”, koja dakle nije baš pogodna za takozvano

“VREME” SE TOKOM ČITAVE SVOJE ISTORIJE BORILO SA OSUJEĆENJIMA. NEKA OD NJIH SU UBLAŽAVANA ZAHVA-LJUJUĆI POMOĆI (SOROS FOND, EU, IREX, USAID...). TA POMOĆ JE OD STRANE TADAŠNJEG REŽIMA KORIŠĆENA ZA DIFAMACIJU I SUMNJIČENJE REDAKCIJE ŠTO JE OTEŽAVALO STABILIZACIJU LISTA

10:18

“borbeno novinarstvo”. Možda je, pak, upravo ta okolnost omogućila isticanje osnovnog moralnog stava i moralnog rasu-đivanja, koje je nalagalo da se prvo ohla-de usijane glave, pa da se onda vidi ostalo. Činjenična osnova negovana u “Vremenu” do neke mere je pojačala i takozvanu opi-nion dimenziju formule ovog nedeljnika.

U izvesnom broju tekstova negovana je persifl aža i ironija do sarkazma, kao neka vrsta psihološkog oduška. Zanimljivo isku-stvo “Vremena” je u tome da je u jednom slučaju (skupštinske fotografi je Draška Gagovića) to postignu-to dokumentarističkim sredstvom kakvo je fotoaparat. U novi-nama ta tehnika deluje ako je usmerena “ka gore”, ako žigoše moćne. Masovna uspaljenost je nalagala potrebu da se pone-kad žigoše i mentalitet. Neki autori u toj oblasti pokazuju maj-storstvo, mada se uz njih švercuje i ona sklonost skorojevića da preziru vlastitu okolinu, a ne da je razumeju i popravljaju, što je jedna od osnovnih slabosti “Vremena”.

Pouzdanost onoga što je štampano u “Vremenu” davala je osnovu da “novinar-stvo moralnog apela” u političkim esejima i u klasičnim novinskim tekstovima dobije odgovarajući kontekst i činjenički fundus.

U tom kontekstu treba pomenuti još jednu teškoću s kojom je “Vreme” moralo da se bori. U doba uskovitlanih događaja i još uskovitlanijih emocija njusmagazinska formula je previše hladna, pa je to oteža-valo komunikaciju sa širokom publikom. To nije nov problem za primenu njusma-

gazinske formule kod nas. NIN je 1972. godine pri redizajnu tadašnjeg “starog NIN-a” usvojio njusmagazinsku formulu i u okviru nje čak u prvom broju pokušao da ne potpisuje no-vinare kako bi se u prvi plan istakle činjenice. To je brzo na-pušteno. Kasnije je, po dolasku u tadašnji NIN, Jug Grizelj to defi nisao, tražena je raspevanija, “mediteranska verzija” tog anglosaksonskog standarda. “Vreme” je negovalo čvrst, goto-vo tvrd izraz, ali je odnegovalo i nekoliko istančanih reportera,

GRAĐANSKI PROTESTI: Izbor Miloševića za predsednika SRJ 1997. Foto: Goranka MatićESKALACIJA RATNE PRO-

PAGANDE I DUGI ZAMR-ŠENI RAT OBELEŽILI SU PRVU DECENIJU NEDELJNI-KA “VREME” I OZBILJNO STAVILI NA PROBU NJEGO-VU NAMERU DA ČINJENI-CE UZIMA OPREZNO, BEZ DOSOLJAVANJA. NASTU-PIO JE PERIOD U KOME JE BILO “PREVIŠE ISTORIJE”

kakav je na primer bio pokojni Uroš Komlenović. Zanimljiv prilog omekšavanju formule predstavlja svakako kultna ru-brika “Vreme uživanja”, jedna poluliterarna rubrika u kojoj je eseje ili kratke priče ili putopise objavilo na stotine književni-ka i novinara.

U mnogim aspektima “Vreme” je koncipirano i pravljeno kao proizvod širokog spektra. Ne samo po pretenzijama da pokrije čitavu gamu tema od politike do kulture, nauke, eko-logije i estrade i sporta. O tome svedoče i takozvani prateći sadržaji: od 1990. “Vreme” je izdavalo više dodataka (“Vreme novca”, “Vreme kompjutera”, “Vreme zabave”, “Vreme ne-kretnina”, “Vreme zdravlja” itd.). Takođe, “Vreme” je izdavalo i “Vreme dece”, zabavno-edukativni dečji list koji je uređiva-la Mila Bajford. Bilo je izdavačka kuća, ali se “Vreme knjige” izdvojilo i promenilo ime u Stubovi kulture. U okviru “Vre-mena” jedno vreme je izlazila “Nova srpska politička misao”, po izdvajanju dela redakcije iz redakcije časopisa “Politička misao”, a kasnije je taj časopis nastavio da izlazi samostalno. List “Republika” je jedno vreme pripreman u redakciji “Vre-mena”. Kada je zapretila opasnost da kragujevačka “Svetlost” izgubi samostalnost, “Vreme” je pod svojim logom omogući-lo da se štampa nekoliko brojeva tog lista dok nije stala na noge redakcija “Nezavisne svetlosti”. Godine 1999. u okviru “Vremena” izlazio je i kulturni magazin “Aleksandrija” koji je kasnije izvesno vreme nastavio da izlazi samostalno. U redak-ciji “Vremena” napravljeno je prvih 12 brojeva banjalučkog “Reportera”. Iz “Foruma Vremena” o spoljnopolitičkim tema-ma nastao je, posle, “Evropski forum”. “Vreme” je omogući-lo redakcijama NIN-a i “Blica” da u uslovima lomova unutar ovih redakcija, svoja izdanja pripremaju u “Vremenu”. U tom smislu “Vreme” je kao “stožer” jedne porodice predstavljalo pokušaj da se u teškim okolnostima očuva što više aspekata normalnog života.

“Vreme” je imalo i međunarodno izdanje, pod nazivom “Vreme International”, koje je uglavnom bilo usmereno na srpsku ili tačnije eks-jugoslovensku dijasporu u Evropi.

TEŠKOĆE, RESURSI I ZAHTEVI

Kao važan deo svog komunikacijskog kapaciteta redakcija “Vremena” smatra svoje internet izdanje, koje je u funkciji od 1998. i koje, kako statistika pokazuje, ima posetioce od severa Kanade do Novog Zelanda, kao i značajan pristup iz “bliskog okruženja”, što donekle nadomešćuje otežanu distribuciju štampe na eks-yu prostoru. Deo distribucije sadržaja “Vreme-na” išao je i preko kopija kompleta vremena na CD-u. Treba podvući da je sve te poduhvate, od kojih neki predstavljaju

tehničku inovaciju, “Vreme” preduzimalo tokom krizno-rat-nog perioda. Treba podsetiti i na to da se u tom periodu u srpskoj štampi odvijala i tehnička revolucija. Sa olova se prela-zilo na fotoslog, s fotosloga na digitalnu pripremu. “Vreme” je, na primer, uz velike napore nabavilo funkcionalnu laboratori-ju, ali u međuvremenu digitalizacija je učinila da ta investicija bude malo upotrebljiva.

“Vreme” je osnovano kao privatni list sa značajnim uče-šćem redakcije u vlasništvu i s presudnim uticajem na izbor glavnog urednika uz institucionalizovanu uređivačku neza-visnost redakcije u odnosu na vlasnike – o čemu svedoči i polemika koju je nekoliko istaknutih članova redakcije “Vre-mena” (glavni urednik Dragoljub Žarković, Stojan Cerović i Milan Milošević) vodilo sa većinskim vlasnikom i suosniva-čem “Vremena” advokatom Srđom Popovićem, između osta-log i o tome zašto je “Vreme” izlazilo za vreme ratnog stanja tokom bombardovanja Srbije od strane NATO kada je bila za-vedena cenzura. Kada je pokrenuto, “Vreme” je bilo u vlasniš-tvu Srđe Popovića i članova redakcije u trenutku osnivanja. On je bio većinski vlasnik, nije se mešao u uređivanje novina, polemiku s “Vremenom” vodio je legitimišući se kao čitalac, a zanimljivost je u tome da redakcija s njim u dugom periodu zapravo nije imala nikakav kontakt. Doduše, osnivačka pra-va on je preneo na svog sina, s kojim redakcija takođe dugo nije imala kontakt. Godine 1991. suvlasnik “Vremena” bio je i YU Point Vuka Hamovića, ali on se posle izvesnog vreme-na povukao, izmirio tadašnje dugove “Vremena” i svoj udeo prepustio članovima redakcije. Od aprila 2008. “Vreme” je u vlasništvu grupe novinara ovog lista, koja je otkupila vlasnič-ka prava od većinskog vlasnika i nekoliko manjih vlasnika, od kojih su neki ostali u saradničkom odnosu s redakcijom, a neki prekinuli veze s njom. Po deklarisanoj nameri sadaš-njih vlasnika, po otplati kredita u vlasničku strukturu treba da budu uključeni članovi redakcije koji do isteka tok perioda budu radili u “Vremenu”.

S redakcijom koja se prirodno i kontinuirano podmlađuje, osamnaest godina posle osnivanja “Vreme” se razvija kao njus magazin s pretenzijom da razvija vrstu nedeljnika kao što su “Tajm”, “Njusvik”, “Vremja”, “Špigl”, “Cajt” ili “Ekonomist”. Ta pretenzija je, kao neka vrsta nemoguće misije, do sada nego-vana uz mnogo teškoća uz daleko manje resursa nego što ta-kva formula zahteva. Ipak, jedna vrata za tu vrstu novinarstva treće dimenzije su uprkos svemu ostala otvorena. ¶

Tekst je nastao u proleće 2009. i objavljen je u Zborniku “Dimitrije Davidović, večiti savremenik – doprinos srpskog novinarstva razvoju demokratije od ‘Novina serbskih’ 1813.

do savremenih tokova”, izdavač “Službeni glasnik”

10:20

>>vreme&ljudi>

“Srpska reč”, u tekstu “Kako je Dinkić postao ‘čovek godine’” piše:“Nedeljnik ‘Vreme’ proglasio je Mlađana Dinkića, guvernera Narodne banke Jugo-slavije, ‘čovekom godine’. Dinkić je ovo pri-znanje dobio ne zbog zasluga koje je učinio na odgovornoj funkciji, već zbog činjenice da je NBJ uplatila 10,5 hiljada evra na račun lista ‘Vreme’. Zauzvrat, Dinkiću je ustuplje-no nekoliko stranica u ovom malotiražnom, ali uticajnom nedeljnom časopisu. ‘Vreme’ je prošle godine za ‘čoveka 2001. godine’ proglasilo Božidara Đelića, ministra fi nansi-ja u republičkoj vladi. I ova titula zaslužena je odgovarajućom uplatom iz Vlade Srbije redakciji ‘Vremena’. Čelnici ovog lista sma-traju da je sada došlo vreme da se naplati podrška koju je nedeljnik pružao DOS-u, dok je bio u opoziciji.” (15. januar 2003)

Jelena Bačić-Alimpić,novinarka tabloida “Svet” i voditeljka pripadajuće mu

TV emisije “Svet plus”, prepričava reči svog urednika Roberta Čobana koje su je u profesionalnom smislu

najviše opredelile: “Žuta štampa, tračevi, seks-afere i još ponešto su ono što se prodaje u svetu. To je ono što se prodaje i ovde. Ako hoćeš lepo da živiš od novinarstva,

makar bilo i žuto, onda ćeš da radiš za ove novine, a ako hoćeš da mesečno ubiraš po sto, dvesta maraka, piši za

NIN i ‘Vreme’.” (“Antena – Ekspres”, jul 2003)

Slobodan Milošević,nekadašnji predsednik Srbije, pred Haš-kim tribunalom: “Da li ovde ima ijedan novinar koji svedoči protiv mene, a da ne radi za nedeljnik ‘Vreme’?” (2002. godine)

Rada Iveković, profesorka istočne i komparativne fi lozofi je, sada je u Parizu. Saradnica “Arkzina” pitala ju je koliko je hajka protiv nje u hrvatskim medijima, koja je započela 1991, nakon objavljivanja jednog teksta u beogradskom “Vremenu”, uticala na odluku da ode iz Hrvatske: “Što se tiče teksta objavljenog u ‘Vremenu’, moram reći da sam ja tada smatrala da ne objavljujem tekst u inozemstvu, jer je tada još postojala naša zajednička država. U Hrvatskoj je to bilo doživljeno kao da sam objavila tekst kod neprija-telja. Osim toga, ‘Vreme’ je opozicijski list, u to doba se u Zagrebu još i prodavao i mnogo čitao, bio je novina cijelog jugoslavenskog prostora i u to doba bio jedan od najboljih političkih tjednika na tom području. Moj tekst bio je u prvom redu revolt na psihološki rat, tekst protiv prista-jača na rat bilo gdje, protiv homogenizacije. Kasnije sam shvatila da je to bilo doba bez nijansi, ali tada to još nisam bila iskusila. Nisam mogla ni zami-sliti stupanj paranoje nastale homogeniza-cijom, potcijenila sam ressentiment koji je postojao tada u Zagre-bu.” (1993. god.)

Uroš Komlenović, novinar “Vremena”, obraćajući se redakcij-skom mačku Peri, koji mu je izvukao kabl iz struje i obrisao već završeni tekst:“Ako mi se još jednom popneš na kompjuter, napraviću paprikaš od tebe.” (7. novembar 1994)

Brana Crnčević,odgovara na novinarsku konstataciju kako “nedelj-nik ‘Vreme’ piše da je pop Đujić sarađivao sa okupa-torom i da je doista ratni zločinac”: “‘Vreme’ kao vreme – ono što jedno vre-me proglašava zločinom, drugo vreme oslobađa.” (NIN, 14. februar 1992)

Bratislava Buba Morina,bivša predsednica Pokreta žena za Jugosla-viju, priča o događajima 9. marta 1991. go-dine u Beogradu: “Grupa naših žena tukla se neposredno sa Vukom Draškovićem. A onda je počela hajka kroz ‘Balkan ekspres’, ‘Srpsku reč’ i ‘Vreme’. Gledali su kakav sam džemper imala, a ne šta smo nosile našim ranjenicima. To je bila hajka na svaku našu članicu. Nazivali su nas ‘žene u bundama’ i ‘generalice’. Kod nas ima radnica i intelek-tualki, a najmanje generalica. Ja bih bila srećna da ih ima, ali ih nema, jer su se neke ponele poput svojih muževa.” (“Javnost”, 22. februar 1993)

“Vreme radi za premijera i njegov tim. Mislim – nedeljnik ‘Vreme’.”

Aforizam nepoznatog autora

Vojislav Šešelj,na suđenju u okviru sednice posvećene izjavi optuženog u skladu sa pravilom 84 bis: “U Beogradu postoji jedan ne-deljni list, ‘Vreme’, koji je počeo da izlazi ‘90. godine, njegovi novinari su agen-tura CIA, američke obaveštajne službe i nekih drugih zapadnih obaveštajnih službi, oni izlaze još uvek samo zato što dobijaju pare iz inostranstva, od Soroša, i sličnih antisrpskih fondacija.” (8. novembar 2007)

Laslo Vegel, na tribini “Slika manjina u medijima”: “Spomenuli smo večeras liberalnonacionalistički list ‘Vreme’, koji jeste tole-rantan, ali nije pluralan. Kada bi on odjednom odlučio da u svakom broju objavljuje po jedan intervju sa manjinskim političarima, situacija sa predstavljanjem manjina u ovom listu ne bi se, u odnosu na sadašnje potpuno ignorisanje, uopšte poboljšala. Manjinski političari bi to naravno jedva dočekali i rekli: ‘super’, ali problem se krije u nečem dru-gom. Ti intervjui sa političarima u sebi bi krili opasnost, jer ne bi prikazali svu slojevitost i različitost manjina i života u manjini.” (24. jun 2005)

Tanja Torbarina, kolumnistica “Globusa”, piše o “Vremenu” povodom teksta o Čedi Mihailoviću: “Zbog primanja love od Soroša ‘Vreme’ napa-daju državni srpski mediji. A sad kad se s papirima koji kompromituju Miloševića pojavio špijun Čeda Mihailović, baš ‘Vreme’, slučajno, od Službe državne bezbednosti dobiva razne ‘dokaze’ da Čeda mnogo laže. Pa, dakle, ne može da svedoči protiv Milo-ševića. Zna se da diplomati, strani novinari i svi koji hoće nešto saznati o Srbiji veoma respektuju ‘Vreme’. Pa, ako ‘Vreme’ kaže da je Čeda umobolan, onda se Miloševiću ne može dokazati da je kriv. Začudo, baš Služba državne bezbednosti daje opozicijskom ‘Vremenu’ po-datke o Mihailoviću. (...) ‘Vreme’ i Miloš Vasić objavljuju tekstove koji pomažu Miloševiću. Strani diplomati vjeruju ‘Vremenu’. Vjeruju i strani novinari, jer, zaboga, to je opozicijski list. A kao što se vidi, kad treba i kad je gusto, ‘Vreme’ vjeruje Službi državne bezbednosti, a oni ‘Vremenu’.” (15. maj 1995)

Dr Vesna Pešić,odgovara na pitanje da li je tačna priča da je ona u stvari šef lista “Vreme”: “To je smešno. Na osnovu čega bih ja imala takav uticaj? Ako misle da je to zbog Srđe Popo-vića, mi smo razvedeni već trideset godina, pa ne vidim kako bih mogla da koristim njegov uticaj. Drugo, Srđa se od prvog broja nije mešao u uređivačku koncepciju ‘Vremena’. Kada sam bila u Americi, srela sam ga i imao je puno primedbi na ‘Vreme’. Zatim, ja sam, moram da kažem, ljuta na ‘Vreme’ u kojem je Ivan Radovanović napisao: ‘Eto, Vuk je započeo sa Mirkom Jo-vićem, a završio sa Vesnom Pešić!’ Pravo da vam kažem, niko me davno nije tako opalio kao u tom slučaju ‘Vreme’. A ja bih, inače, volela da sam toliko moćna. Međutim, nije tako.” (“Svet”, 17. januar 1994)

Vladimir Beba Popović,u tekstu “Atentat na državu”, objavljenom na blogu Biljane Srbljanović, koji je napisao kao re-akciju na dokumentarni fi lm “Atentat na Đinđića – medijska pozadina”, snimljen u koprodukciji “Vremena” i RTS-a, osvrće se na pisanje medija o Đinđiću: “Jasno sam video sve one naslovne stranice novi-na u vlasništvu i službi atentatora koje će uslediti, unapred sam znao sve te vulgarne, senzacionali-stičke naslove, mnoštvo uvredljivih i klevetničkih tekstova, koji već čekaju pripremljeni da nastave sraman niz prostačkih i lažljivih napisa, pa čak i otvorenih pretnji, upućenih prvom demokratski izabranom premijeru Srbije. U tom nezvaničnom takmičenju urednika srpskih medija, u disciplini ko će više oklevetati Zorana Đinđića, učestvovali su svi podjednako, od ‘Identiteta’ do ‘Vremena’, i za mene tu nije bilo dileme.” (mart, 2003.)

Biljana Kovačević Vučo, u radio-emisiji “Peščanik” istim povodom ko-mentariše rad novinara “Vremena”:“Onda se pojavljuju bardovi novinarstva kao što je Žarković, koji sa visina nebeskog autoriteta objašnjava šta se dešavalo za vreme vanrednog stanja, bez osvrtanja na vreme bombardovanja, kada je ‘Vreme’ predao u ruke Aleksandru Vučiću i srpskim radikalima. Ma sram ga bilo…Tek sada vidim da tu postoji jedna esnafska, lažna soli-darnost jadnika, koji nisu u stanju da se suoče sa sopstvenom ulogom u celoj toj stvari, nego pravdaju nešto što se ne može pravdati. Makar da nikada nisu napisali gadost protiv premijera, makar da su ga sve vreme hvalili, ostaje njihova odgovornost zbog prikrivanja onoga što se događalo, odbijanja da se sete šta se dogodilo, prihvatanja Tijanića kao legitimnog direktora RTS-a.” (mart, 2003)

10:22

DEVETI MART, 1991.

Svega nekoliko meseci posle objavlji-vanja prvog broja, tadašnji vlasnici “Vre-mena” shvatili su da im je investicija u fi nansijskom smislu totalno promaše-na. Podaci o prodaji iz januara 1991. bili su katastrofalni, i novine su bile na sa-moj ivici gašenja. Pošto je nada ipak po-stojala, redakcija je osmislila reklamu koja je glasila: ‘Vreme kasni s razlogom’.

Zagonetna poruka, emitovana na radio-stanicama tokom februara 1991. bila je uzrokovana slomom vlasničke struktu-re, ali je bilo dovoljno materijala da za-interesovani deo javnosti zaključi kako “Vreme” zna nešto što drugi još uvek ne znaju: zahvaljujući Devetom mar-tu, stvorena je iluzija da je upravo “Vre-me” predvidelo značaj onoga što će se dogoditi.

Kako bilo, devetomartovski broj, koji je “uz pomoć štapa i kanapa” štampan u 25-26 hiljada primeraka, rasprodat je za svega nekoliko sati. Čitavo izdanje bilo je posvećeno samo tom jednom doga-đaju, a prvi put je primenjena tehno-logija kompletnog “rirajta”, koja će biti praktikovana i kasnije u sličnim, istorij-ski prelomnim trenucima. “Reporteri su s terena donosili sirov materijal, priče,

Tokom skoro dvadeset godina postojanja, “Vreme” je, baš kao i sve što toliko dugo

traje, više puta prošlo kroz “prelomne trenutke”. Neki od tih preloma bili su izazvani

političkim prilikama, neki internim problemima, a neki okolnostima koje je teško

defi nisati. Kakvi god bili, svaki je na neki način promenio ili defi nisao “Vreme”. Danas

je možda najvažnije to što ga nijedan od njih nije uništio, promenio mu osnovni

pravac ili ga učinio neprepoznatljivim u odnosu na prvi broj, iz oktobra 1990.

Pet teških komaPIŠE: TAMARA SKROZZA

Foto: Goranka Matić

“VREME” I VREME

ono što su videli, a ja sam sedeo u redak-ciji i daktilografkinji diktirao ceo broj. Tu je, dakle, primenjen vrhunski standard rada u nedeljnicima, a to je da su ljudi na terenu i analiziraju situaciju, a svi tek-stovi prolaze kroz jednu ruku i dobijaju konačnu formu”, kaže Dragoljub Žarko-vić. “Bila je to ogromna brzina i ogro-man napor, ali tada je redakcija pokazala da profesionalno vlada zanatom i da, kao takva, ne može da propadne.”

Tog dana, pokazalo se i kako će ubu-duće funkcionisati novinari “Vremena”. “Ono što me fascinira jeste da svi spon-tano idu tamo gde treba da budu u da-tom trenutku, bez obzira o kojem se događaju radi. Znam da će ovaj kolega biti tamo, a onaj tamo. I to ne zato što imaju neki određen zadatak, već znaju-ći njih. Devetog marta tačno sam znao na kojoj ću žardinjeri da nađem Milana Miloševića. I tačno tamo je bio”, seća se Aleksandar Ćirić.

Deveti mart okončan je tako kako je okončan.

Vlasnička kriza rešena je tako što je Vuk Hamović, kao jedan od suvlasnika, isplatio dugove štampariji i svoj deo vla-sništva ustupio redakciji. Većinski vla-snik postao je Srđa Popović.

Novinari “Vremena” povratili su sa-mopouzdanje, a publika je ponovo po-čela da im veruje.

“Vreme” je nastavilo da izlazi.

RAT, 1999.

Naslovna stranica sa rečju “RAT” objavljena je u prvom vanrednom izda-nju “Vremena” 27. marta 1999. Tri dana pre toga, kada su se oglasile prve sirene, uredništvo je odlučilo da se redovno iz-danje pripremljeno za tu sedmicu baci, a da novine tokom bombardovanja izla-ze u promenjenom formatu, po nižoj ceni, dva puta nedeljno ili češće. Teksto-vi nisu potpisivani, a svaki broj morao je da prođe cenzuru – pregled i informa-tivni razgovor sa tadašnjim ministrom informisanja Aleksandrom Vučićem i njegovom zamenicom Radmilom Višić.

Tada, a i dan-danas, ljudi van redakci-je postavljali su pitanje da li je “Vreme” trebalo da izlazi tokom NATO bombar-dovanja. U samoj redakciji, međutim, nije bilo previše dilema – tu se pre svega vodilo računa o tome da je posao novina

da izveštavaju o bitnim događajima, kao i o činjenici da je “Vreme” detaljno i objektivno izveštavalo o svim drugim ratovima na prostoru bivše Jugoslavije. Iako ističe da u “Vremenu” nikada nije bilo jedinstvenog stava, “čak ni po pita-nju da li je danas lepo vreme”, Dragoljub Žarković kaže da je “većinski stav kolegi-juma i redakcije bio da bi prestanak izla-ženja u tom trenutku bio profesionalna smrt”. Ni Miloš Vasić se nije dvoumio: “Ja sam bio za to da treba da izlazimo. Naš posao je da pravimo novine, a rat i ta cenzura nisu razlog da to ne radimo. Tim povodom sam se prvi put dokačio s takozvanom Drugom Srbijom, s našim moralistima i sektašima s kojima sam i danas u svađi. Nemojte mi moralisati, za ime božije! S jedne strane, to je naš posao, kojim hranimo bar osamdeset

mada

Foto: Goranka Matić

10:24

gladnih usta. S druge, oni koji su tada prestali da izlaze, više se nisu vratili.”

Na razgovore sa Vučićem i Višiće-vom odlazili su naizmenično Žarković i Filip Švarm – pre svakog odlaska igrale su se karte ili neka igra na sreću, a odla-zio je onaj ko bi izgubio. “Najvažnije u svemu bilo je da me sreća posluži i da pobijedim Žareta. Ipak, ima neke bo-žije pravde u tome da smo on i ja bili tamo podjednako”, kaže danas Švarm. Sa cenzorima, međutim, nije bilo onoli-ko problema koliko se moglo očekivati. Jedini ozbiljniji bilo je objavljivanje ve-sti o ubistvu Slavka Ćuruvije. Nakon što mu je Žarković rekao da će “Vreme” to da objavi, Vučić je malo protestovao, a na kraju nije ni pogledao čitavu stranicu koja je događaju bila posvećena. Za sva-ki slučaj, Švarm je imao spremljenu belu stranicu kao alternativu – “ako nam ne dozvolite priču, objavićemo ovo”. Dru-gi problem redakcija je imala sa tadaš-njim direktorom štamparije “Privrednog pregleda”. Usred rata, on je zapretio da će, ukoliko “Vreme” ne izmiri neki mi-norni dug, njegova fi rma prestati da ga štampa. “Rekao sam mu da je to genijal-no, da je to najbolja vest, da su nas za-tvorili oni, a da mi nismo sami prestali da izlazimo”, kaže Žarković. “On je ipak insistirao da platimo dug. Kada sam Vu-čiću preneo da više nećemo izlaziti zbog duga prema štampariji, direktor se javio posle deset minuta i rekao da je sve u redu.”

Ni u jednom od 13 vanrednih broje-va “Vremena” cenzurom nije izmenjen nijedan tekst, nijedan naslov, nijedan podnaslov.

Poslednje vanredno izdanje s rečima “RAT Gotovo” na naslovnoj strani, objav-ljeno je 5. juna 1999.

“Vreme” je nastavilo da izlazi u re-dovnom formatu, u redovnim intervali-ma i u redovnom stanju.

PETI OKTOBAR, 2000.

Neposredno posle Petog oktobra na terasi “Vremena” desilo se nešto što se u celokupnoj istoriji nedeljnika dogodi-lo svega nekoliko puta – održan je re-dakcijski sastanak. Novinarima koji su se do tada uglavnom bavili Slobodanom Miloševićem i posledicama njegove vla-sti, tada je rečeno ono što Dragoljub Žar-ković i danas ponavlja: “Ako je do Petog oktobra sve bilo crno-belo – ‘Milošević ne valja, a ovi su dobri’ – posle toga sve će biti u nijansama sivog.” Glavna poru-ka bila je da se batali ostrašćenost, da se izađe iz ustaljenog ideološkog obrasca i iskorači iz do tada preovlađujuće temati-ke. “Oduvijek smo se trudili da budemo njusmagazin koji će raditi po najvišim profesionalnim standardima. Poslije Mi-loševića, dobili smo šansu da pokažemo da li smo dobri novinari, da li smo do-bri profesionalci, ili smo samo ljudi koji

su u jednom teškom vremenu imali hra-brosti da iznesu svoje mišljenje o onome što je radio tadašnji režim. ‘Vreme’ je ge-neralno uspjelo da odgovori na taj iza-zov”, kaže Filip Švarm.

U godinama posle Petog oktobra, “Vreme” se trudilo da opstane na trži-štu, da prati aktuelne probleme i, kako kažu urednici, “izbalansira pojave i svet oko nas”. U broju 583. objavljenom 7. marta 2002, objavljene su prve kolor stranice, da bi kasnije čitavo izdanje bilo štampano u boji i dobilo moderniji diza-jn. Redakcija je podmlađena, uvedene su nove i proširene neke stare rubrike, osavremenjen je i aktuelizovan veb-sajt. Sve to ipak je ostalo u drugom planu u odnosu na čaršijske teorije o tome kakvo je zapravo postpetooktobarsko “Vreme”. Čak i na stranicama samog “Vremena”, od avgusta do novembra 2002, vođe-na je opširna polemika o načinu na koji

“Vreme” izveštava i piše o određenim događajima. “To su ljudi koji od nas tra-že da budemo kao ‘onda’, što nije u pri-rodi našeg posla. Niko nije kao ‘onda’, nisu ni oni, ali njihova pozicija je lagod-nija. Oni svoju robu ne moraju da proda-ju, oni nemaju potrebu da kreiraju nove generacije i da opisuju stvarnost. Oni se kreću u krugu političko-sociološke ana-lize, a mi te stvari gledamo malo šire”, kaže Žarković. “Mi više nemamo pri-rodnih neprijatelja, ali smo platili veli-ku cenu izlaska iz crno-belog u sivi svet s mnogo nijansi.”

I posle Petog oktobra “Vreme” je na-stavilo da izlazi.

U međuvremenu, unutar redakcije nikada nije postignut konsenzus o nači-nu na koji se taj datum navodi u teksto-vima: neki ga pišu velikim, a neki ipak malim slovom.

PRODAJA, 2003–2008.

“Vreme” je prvi privatni list na pro-storu bivše Jugoslavije. Na početku, većinski vlasnik bio je advokat Srđa Po-pović, a manjinski grupa novinara-osni-vača: biznismen Vuk Hamović svoj je deo 1991. ustupio redakciji. Iako većinski vlasnik, Popović se nije mešao u poslo-vanje “Vremena”, ali ni u njegovu ure-đivačku politiku – u statutu je, naime, predviđeno da uređivačku politiku vodi kolegijum “Vremena” na čelu s glavnim urednikom, koji se bira uz saglasnost re-dakcije. Kasnije, pošto je Popović osni-vačka prava preneo na svog sina Borisa, situacija je ostala ista: većinski vlasnik nije se bavio svojom imovinom na bilo koji način.

Sredinom 2003, međutim, za kupo-vinu “Vremena” zainteresovala se moć-na nemačka medijska korporacija. Pošto pregovori s većinskim vlasnikom nisu uspeli, a korporacija se i inače u to doba povukla s domaćeg tržišta, od proda-je na kraju nije bilo ništa. No, kako su s potencijalnim kupcima razgovarali i predstavnici redakcije, taj period ipak je obeležen razmišljanjem o načinu da-ljeg opstanka, a samim tim i o mestu “Vremena” na tržištu. U tekstu “Mala tranziciona basna” objavljenom 2. ok-tobra 2003. pokojni Stojan Cerović je (u svom gorko-duhovitom stilu) opisao su-dar korporacijskog univerzuma s univer-zumom redakcije koja je interno uvek opisivana kao “siromašna, al’ poštena; zakrpljena, ali čista”. Između ostalog, Cerović konstatuje kako iz toka prego-vora proizlazi da “opstanak na tržištu za-hteva više poslovne grubosti i barem za trećinu manje mozga nego što ga ovde

trenutno ima”, ali i da smo “mi nešto kao siromašni aristokrati, a takvoj sorti je veoma teško odrediti cenu”.

Kada su Nemci odustali od kupovi-ne, u redakciji nije bilo nimalo očaja ili žalosti. Žarković danas kaže da mu po-tencijalni kupci “nisu bili simpatični”, a Cerović u svom tekstu piše da je redak-cija u prelomnim trenucima pokazala “umereno oduševljenje za nastavak pre-govora”: “Umerenost se odnosila na sve ono što bi taj mogući novi vlasnik želeo da menja u ovom, inače, tako savršenom preduzeću, a oduševljenje je bilo sasvim precizno usmereno na viziju naših bu-dućih plata. Mislim, ako dolaze Nemci, onda to znači da stari ‘jugo’ postaje novi BMW, zar ne? Ali, šta ako to znači da se stari ‘jugo’ samo popravlja, a da “Vreme” postaje šarena laža?”

Kraj 2007. i početak 2008. obeležili su pokušaji Borisa Popovića da od “Vreme-na” napravi elektronsko izdanje novina. Posle niza sastanaka Upravnog odbo-ra s vlasnikom, pa i prezentacije koja je pokazivala kako bi “Vreme” trebalo da izgleda, odlučeno je da se, u smislu vla-sničkih odnosa, preduzmu radikalnije mere. Redakcija se zadužila, uzela kredit i isplatila kako većinskog vlasnika tako i sve osnivače koji su hteli da prodaju svo-je udele. Od aprila 2008. vlasnik “Vre-mena” je grupa od osmoro novinara. Po otplati kredita, neraspoređeni (manjin-ski) deo vlasništva biće raspodeljen unu-tar redakcije.

Redakciju “Vremena” i dalje čine, kako Cerović reče, “siromašni aristokra-ti”. Njima možda i nije toliko važno da li je stari “jugo” ili novi BMW. Važno je da vozi.

Foto: Željko Šafar

10:26

BOMBA, 2007.

“Vreme” nikada nije oskudevalo u ver-balnim i fi zičkim napadima na svoje novi-nare. Osim što su na svim ratištima bivše Jugoslavije stavljali glavu u torbu, bili su nemilice razapinjani u pismima čitalaca, anonimnim telefonskim pozivima, izja-vama raznoraznih političara, u poslednje vreme na blogovima i sajtovima. Kad se tome dodaju dolasci različitih sumnjivih i agresivnih likova u redakciju, privođenja novinara u različitim prilikama, pretnje o “lomljenju kolena bejzbol palicama” i – kao vrhunac – otmica tadašnjeg novina-ra Dušana Reljića u septembru 1993, nije nikakvo čudo što je postepeno stvorena neka vrsta “psihološkog imuniteta” na nasilje usmereno na “Vreme”, a izazvano temama ili pojedincima kojima se naše novine bave.

Taj “imunitet” pokazao se potpu-no besmislenim i naivnim u noći izme-đu 14. i 15. aprila 2007, kada je na simsu prozora spavaće sobe Dejana Anastasije-vića eksplodirala bomba. Dejan i njego-va porodica ostali su živi pukim sticajem okolnosti. Iako su im šrapneli prošli na nekoliko centimetara od glave, on i

njegova supruga nisu povređeni samo zahvaljujući činjenici da druga bomba, postavljena na isto mesto, nije eksplo-dirala. Dejanova ćerka Magda vratila se kući tek posle eksplozije, što je takođe izuzetno srećna okolnost, imajući u vidu da Anastasijevići žive u prizemlju i da je, da bi ušla u zgradu, morala da prođe po-red simsa.

Reakcije na ovaj događaj bile su izu-zetno burne: u redakciju je sutradan do-šao čak i Boris Tadić konstatujući da je u pitanju “akt najviše državne opasnosti, napad na državu.” Nadležni su obećava-li rezultate istrage, na sva zvona najavlji-vano je identifi kovanje napadača, Dejan je čak i sam prikupljao materijale koji bi mogli da im pomognu,... ali, ni tri godi-ne kasnije nije poznato ko su počinioci i šta su razlozi za pokušaj ubistva jednog novinara i njegove porodice. Mnogo je različitih teorija, mnogo elemenata koji upućuju na ovu ili onu adresu, ali je i dalje jedino izvesno ono što je sam De-jan napisao šest meseci posle eksplozi-je: “To pravo (na bezbedan život) mi je ugroženo zato što svake večeri idem na spavanje sa svešću da bi izvođač radova

mogao da se vrati i završi to što je pre pola godine počeo.”

Posle 14. aprila 2007. ni u “Vreme-nu” nije baš sve isto kao pre. “Kada neko pokuša da ubije jednog novinara, to na neki način mora da obilježi cijelu redak-ciju. Mi zbog toga nismo promijenili svoju uređivačku politiku, niti je Dejan počeo da piše nešto drugo. Ali, svi naši strahovi i problemi tokom devedese-tih, sve naše frustracije eksplodirale su na Dejanovom simsu”, kaže Filip Švarm. Kao odgovorni urednik, on je posle tog događaja počeo da razmišlja i o drugim kolegama kojima bi moglo da se desi ne-što slično, o ljudima kojima se “Vreme” zamerilo, o onima kojima je “stalo u ta-njir”. “Shvatio sam da, osim onoga što radimo, mi druge zaštite nemamo. Ipak, počneš da razmišljaš u koje teme ulaziš i kome te teme daješ. Koliko god nešto bilo važno za javni interes, hoćeš-nećeš, počinješ da strepiš za ljude i da razmi-šljaš da li da neku temu uopšte pokre-ćeš. To su posledice ‘Dejanove bombe’.”

Dejan danas (nadamo se privremeno) živi u Briselu.

“Vreme” i dalje izlazi. ¶

Foto: A. Anđić

10:28

Kako nastaje Vreme

UREDNICI I NOVINARI

FOTO ARHIVA

ŠTAMPARIJA

Serija fotografi ja Milovana Milenkovića “Kako nastaje Vreme” snimljena je

u okviru oebs-ove radionice za mlade fotografe World Press Photo 2009.

TEHNIČKA REDAKCIJA

ŠTAMPARIJA

10:30

Agonija štampe pod sankcijama i u besparici: devedesetih se Vreme štampalo u crno-beloj tehnici, na novinskoj roto-hartiji u raznim štamparijama i “štamparijama”.

“NEDELJA” KROZ VEKOVE: Dizajn prednjih strana od 1992 do 2008. godine

Ko radi taj i greši, a pogotovo kada u ruci ima tako moćan alat kakav je program za obradu foto-grafi ja – Photoshop. Tako je u broju 562, na na-slovnoj strani, osvanuo Bogoljub Karić bez karak-terističnog mladeža na levom obrazu. “Estetsku operaciju” samoini-cijativno je izvršio tehnički urednik podsta-knut tekstom iz jednog američkog časopisa o njujorškoj kompjuterskoj fi rmi koja se bavi obradom fotografi ja manekena za modne ča-sopise. Urednici su kasnije jedva uspevali da objasne “čaršiji” da se ne radi o šminkanju s političkom i fi nansijskom pozadinom.

j p j g

“Vreme” je jedan od prvih časopisa u Srbiji koji se za štam-pu pripremao kompjuterski. Sama tehnologija personalnih računara 1992. godine praktično je bila na početku razvoja. Stono izdavaštvo je bilo delimično usavršeno na Apple Ma-cintosh kompjuterima koji su bili preskup zalogaj za nabav-ku u ondašnje “sankcijsko” vreme.

Na PC platformi malo ko se usuđivao da krene u avan-turu zvanu kompjuterski prelom. Operativni sistem za PC kompjutere još je varirao između Windowsa 3.1 i DOS-a. Laserski štampač bila je skupa i kabasta zverka. Fonto-vi sa “našim” slovima bili su retki i loše prepravljeni... U takvim uslovima, produkciju ozbiljnog nedeljnog magazi-na prebaciti na kompjutersku tehniku bila je više ludost nego hrabrost. Ipak, nabavljena je najsavremenija opre-ma koju je skroman budžet za to vreme uspeo da podmi-ri: tri PC-a 386 brzine fantastičnih 33Mhz, sa 4Mb memorije i sa diskovima od 120Mb, 14-inčni monitori, jedan crno-be-li skener, ali i originalni softver (Aldus PageMaker verzija 4) i jedna disketa sa nekoliko “naših” PostScript fontova. Prve dve godine jedino sredstvo za razmenu podataka među kompjuterima bila je 3.5-inčna disketa.

Prvi su se u grafi čku borbu s kompjuterima upustili: Nenad Vitas, Dušan Šević i Davor Talić.

Agonija štampe pod sankcijama i u besparici: devedesetih

Tehnička redakcija s kraja devedesetih: Boris Dimitrov, Vlada Stankovski, Ivan Hrašovec, Vesna Srbinović, (Mirko Marjanović) i Saša Marković

Tehnika i dizajn

nedeljnik

nedeljnik

nedeljnik

nedeljnik

nedeljnik

nedeljnik

nedeljnik

nedeljnik

nedeljnik

nedeljnik

12 7. mart 2002.

EMIL

VA

Ã

7. mart 2002. 13

onaj ñoãak istoåne Bosnekoji zalazi u Crnu Goru ju-æno od Foåe, kraj dozlabogazabit, ãumovit i brdovit. Je-dino vaænije naseýeno me-sto tamo jeste Åelebiñ, istoå-nobosanska kasaba iz najgo-rih snova Ive Andriña. SFORse ponaãao kao na veæbi, ãtoje verovatno cela stvar i bila:odsekli su struju i telefone,ometali radio-veze i koordi-nirano krenuli da pretresajuÅelebiñ i okolinu, traæeñi Ra-dovana Karadæiña. Iãlo sespektakularno, uz mnogobuke, otvaraça vrata no-gom i povremeno eksplozi-vom; kao u †lmu. Pred zabe-zeknutim stanovniãtvom ãe-purila se reprezentacija NA-TO-a: oklopna vozila, nato-varena peãadija s puãkamana gotovs, najsavremenijatehnika, helikopteri nad gla-vama i ostale budalaãtine.Spektakl je trajao celo pre-podne, da bi se SFOR povu-kao oko 13 sati, taman navreme da stigne na ruåak. Jedini rezultatbio je zaplena izvesne koliåine oruæja iminsko-eksplozivnih sredstava iz tri skri-vena skladiãta u tom kraju; niãta spektaku-larno jer je takvih zaplena (a i veñih) bilo iranije, svako malo. Radovana Karadæiñaniti su naãli niti mu trag namirisali. Morabiti da nije ni bio u blizini. Sutradan su po-novili ceo cirkus u maçem obimu i opetstigli na ruåak – bez ikakvih rezultata.

Naravno da se – u nedostatku boýeg izbog suðeça Miloãeviñu koje je tek poåelo– kompletna medijska scena raskokodaka-la onoliko; rekao bi åovek da im je Rado-van “iz ruka pobjega”... I lokalno stanovni-ãtvo setilo se onda Radovana: “Sve do smr-ti i sudçega dana/Mi ne damo naãeg Ra-dovana!” kaæu leci deýeni i lepýeni po Fo-åi i drugim mestima. Guslari su opet dobi-li temu, posle antologijskih stihova iz 1993:“Radovane, åovjeåe od gvoæða/ Srpski vo-ædu poslije Karaðorða/ Odbrani nam slo-bodu i vjeru/ Na studenom Æenevskom je-

TEFERIÅ U ÅELEBIÑU

HAJDUCIJATACI IUSKOCI

Najnovija galama dignuta oko aktivnostiSFOR-a po Bosni samo je obnovila osnovnu

dilemu: da li je velikim silama zaista stalo daRadovana Karadæiña uhvate? Sve ovo

prometaçe, patroliraçe, opkoýavaçe,uskakaçe i pretraæivaçe ne deluje ozbiýno;

viãe je nalik na ritualno vojniåko zabuãavaçe– evo, radimo, zar ne vidite da radimo

ve je poåelo onogtamo vikenda, ka-da su se u ranu zo-ru razvile jediniceSFOR-a i zatvorileS

zeru.” Nije falio ni Zapad: u “HamburgerAbendblattu” (nisu baã neke poznate no-vine) izaãla je par dana kasnije priåa o to-me kako je, eto, Francuz opet izdao, a to iznavodno britanskog izvora, kome je, morabiti prekipelo pa nije viãe mogao da ñuti.K’o biva baã u to subotçe jutro neki jefrancuski o†cir iz NATO-a telefoniraosvom jaranu, o†ciru policije RS u Foåi daga pita kako je i je li primetio da ãta se radi;ovaj je rekao da je primetio i pitao – a za-ãto? Francuz mu je onda, kao, rekao dazna on zaãto, sve onako, znaåajno, kaoonaj “Kum” sa RTS-a kad telefonira onompijanom Milanu Brezaku u MUP-u Hrvat-ske, ako se señate, sa sve namigivaçem.SFOR i NATO su onda najavili istragu, aFrancuzi su sa indignacijom demantovali.Celu priåu dosolili su uvek spremni teore-tiåari zavere: Francuzima – vele oni –hvataçe Radovana Karadæiña nikako ne biprijalo jer da bi on onda ispriåao kako jezapravo uradio Srebrenicu uz pomoñ ge-nerala Æanvijea i Jasuãija Akaãija, a na bazitajnog sporazuma; a moæda i neke druge,joã gore, stvari o kojima se samo nagaðatimoæe. Uvereçe da su Francuzi potajnonastrojeni prosrpski i daýe je jako meðu

nekima na Zapadu.Prava pitaça u vezi s

ovom operacijom, meðu-tim, sasvim su druge priro-de. Bilo bi zanimýivo sa-znati ãta su o celoj toj priåimislili o†ciri angaæovani uçoj, za ãta su ãanse male:ne smatra se bez neke da jemoral trupa najveña vojnatajna... Nije, naime, treba-lo da misteriozni francuskio†ciri u ranu zoru budesvoje foåanske jarane i ta-ko spasavaju Radovana. Takoliåina ýudstva, vozila,helikoptera i ostale tehnikene pokreñe se ni lako ni br-zo, åak ni u najsavremeni-jim armijama. Neki izvori“Vremena” kaæu da se tridana ranije znalo da se ne-ãto sprema – zbog pokretatrupa i tehnike. Teãko dasu uåesnici operacije kre-nuli sa iskrenom verom dañe Karadæiña tako uhvatiti;bio je to viãe lov hajka-çem, pa ãta natråi. A voj-ska svakako mora da ve-æba, pa zaãto ne i ovako;moæda neãto i ispadne iztoga... Osim toga, izgledada su se SFOR-u veñ na

glavu popeli politiåari i mediji koji insisti-raju na hvataçu Karadæiña i Mladiña, pa jetrebalo neãto uåiniti.

Sa odreðenom izvesnoãñu dade sepretpostaviti da je SFOR imao izvesne in-dikacije da je teren oko Åelebiña intere-santan. Takve indikacije rezultat su obave-ãtajnog rada, vazduãnog i elektronskog iz-viðaça. Neke pojaåane aktivnosti oko togÅelebiña mora da je bilo: veña uåestalostradio i telefonskog saobrañaja, na primer;sumçiva kretaça na terenu. Okolnost dasu tajna skladiãta oruæja pronaðena takobrzo (za jedno prepodne) upuñuje u tompravcu. Neãto se, dakle, deãavalo ãto jemoglo upuñivati da je Karadæiñ tu, ali nijenuæno moralo; vredelo je provere. Uosta-lom, kad veñ tolika vojska sedi u Bosni, za-ãto ne bi povremeno neãto radila? Osimtoga, taj kraj zanimýiv je iz viãe razloga:nenaseýen je i blizu je Æabýaåke visoravni,za koju se veruje da je Karadæiñu blizak ipouzdan teren. Isto je i sa severnom Cr-nom Gorom (Vasojeviñi), koja je nakloçe-na i Karadæiñu i SNP-u. Nikãiñ, gde æivi Jo-vanka, Radovanova majka, takoðe je blizu.

Sva ova razmatraça, meðutim, imaju

Naslovna strana: Radovan Karadæiñ, oktobar 1995.

Autor fotografije: Emil Vaã

▼

#613

D. Æ.

Od sledeñeg bro ja “Vre me” ñe se pred åi ta o ci ma po ja vi ti u no vom ru hu. Bi ñe ãtam pa no u pu nom ko lo ru, ali na ta ko zva-nom pre ma znom pa pi ru ve ñe gra ma tu re. Ti me ñe mo, ko naå no, uñi u po ro di cu ma-ga zi na ko ji se ãtam pa ju na vr hun skom teh no lo ãkom ni vou. Gle da ñe mo i mi da se po pra vi mo. Je di no ce na osta je ista.

614

PO LI TI KA

8 Te ma bro ja: Ho ñe li ñe us pe ti dru gi krug

16 Sud bi na so ci ja li sta: Ãe ãelj na re vers

18 Jav no mnje nje: Is tra æi va nje i(li) pro pa gan da

22 Afe re: Æi vot i smrt Sre do ja Ãlju ki ña25 Me di ji: Ru æi åa ste do ja ve26 In ter vju: Ra to mir Ta niñ30 Taj ne afe re: Bal kan ske pti ce dva32 In ter vju: Vo jin Ðor ðe viñ

KUL TU RA38 Mu zi ka: Pe sma ko ja la je41 Fran cu ska kul tu ra u Be o gra du:

Re åi ti gest pa ænje43 Po zo ri ãte: 36 Bi tef

SVET46 Bu ão va voj na dok tri na:

Skri ve ne i jav ne po ru ke49 Grå ka: “Pro fe si o nal ci” u tran zi ci ji50 Slo ve ni ja i Hr vat ska:

Vir tu el no po ta pa nje la dji caMO ZA IK

54 Mu zej va zdu ho plov stva: Ras koã i tu ga

58 For mu la 1: Ve li ka na gra da Sje di nje nih Ame riå kih Dr æa va

59 Od boj ka: Svet sko pr ven stvo u Ar gen ti ni

4 NE DE LJA

21 STA NJE STVA RI

31 NUS PO JA VE

34 LJU DI I VRE ME

37 ZO NA SU MRA KA

35 LIK I DE LO

42 TV MA NI JAK

45 SCE NA

53 ME RI DI JA NI

60 RE A GO VA NJA

66 VRE ME UÆIVANJA

Na slov na stra na: Vo ji slav Ãe ãeljFo to gra fja: Re u ters

od sledeñeg broja mastan papir

4 21. avgust 2003. VREMEVREME

Detalji o pretplati na strani 61

Izdavaå: NP “VREME” d.o.o. Beograd, Miãarska 12–14

UPRAVNI ODBOR Stojan Ceroviñ (predsednik), Boris Popoviñ,

Dragoljub Æarkoviñ

V. D. DIREKTORA: Dragoljub Æarkoviñ

FINANSIJSKI DIREKTOR: Daniela Vesiñ

KOMERCIJALNA SLUÆBA: Vojislav Miloãeviñ

NEDELJNIK “VREME”Beograd, Miãarska 12–14

GLAVNI UREDNIK: Dragoljub Æarkoviñ

ODGOVORNI UREDNIK: Filip Ãvarm

POMOÑNIK GLAVNOG UREDNIKA: Aleksandar Ñiriñ

SEKRETAR REDAKCIJE: Elena Krstanoviñ

REDAKCIJA (redakcija@vreme.com)Dejan Anastasijeviñ, Duãka Anastasijeviñ,

Aleksandar Anðiñ, Slobodanka Ast, Dimitrije Boarov, Miomir Brkiñ, Stojan Ceroviñ,

Sonja Ñiriñ, Vera Didanoviñ, Jovan Duloviñ, Jelena Grujiñ (nedelja@vreme.com),

Nebojãa Grujiåiñ (kultura@vreme.com), Tatjana Jovanoviñ, Predrag Koraksiñ,

Slobodan Kostiñ, Zoran Majdin, Saãa Markoviñ, Goranka Matiñ (foto@vreme.com), Milan Miloãeviñ,

Teofi l Panåiñ, Saãa Rakeziñ (strip@vreme.com), Duãan Reljiñ, Tamara Skrozza, Vladimir Stankoviñ,

Zoran Stanojeviñ (navigator@vreme.com), Seãka Stanojlov iñ (svet@vreme.com), Nenad Stefanoviñ, Dragan Todoroviñ,

Tanja Topiñ, Biljana Vasiñ, Miloã Vasiñ, Svetlana Vasoviñ-Mekina, Ljubomir Æivkov

DOKUMENTACIJADragoslav Grujiñ (tekstualna arhiva, arhiva@vreme.com), Jelena Mrða

(foto-dokumentacija, foto@vreme.com)

GRAFIÅKI CENTAR (gcv@vreme.com)Boãko Blaæiñ, Ivan Hraãovec (urednik), Tanja

Popoviñ, Vesna Srbinoviñ, Vladi mir Stan kov ski, Slobodan Tasiñ; KOREKTORI: Jovanka Kljajiñ,

Ivana Milanoviñ, Stanica Miloãeviñ; DAKTILOGRAF: Zorica Nikoliñ; LEKTORI:

Katarina Pantiñ, Æivana Raãkoviñ, Ivana Smoloviñ

INTERNET IZDANJEhttp://www.vreme.com

Marjana Hraãovec, Ivan Ristiñ (CMS)(kontakt: webmaster@vreme.com)

PRODAJA I PRETPLATA (prodaja@vreme.com)

Nikola Ñulafi ñ, Milan Radoviñ

RAÅUNOVODSTVO: Mirjana Jankoviñ

MARKETING (marketing@vreme.com)

Goran Kosanoviñ (direktor)

Telefon: 011/3234-774 Telefaks: 011/3238-662

e-mail za kontakt sa redakcijom:redakcija@vreme.com

e-mail za slanje zvaniånih saopãtenja i opãtih informacija: info@vreme.com

e-mail za slanje pisama åitalaca za rubriku Poãta: posta@vreme.com

PRIPREMA: Grafi åki Centar VremeÃTAMPA: Rotografi ka, Subotica

OBRADA TIRAÆA: Data Press

YU ISSN 0353-8028

VREME INTERNATIONAL Zeitschriftenverlags G.m.b.H.

Neudeggergasse 1-3/22, 1080 Wien, Austria, Direktor: Vesna Vaviñ; Telefon: (+431) 408-9652

Telefaks: (+431) 407-5947, e-mail: vremeint@ping.atDistribucija: Axel Springer Verlag, Hamburg

USSIN ATU 37757904

#659 21. VIII 2003.

De po zitNo vi Pred log za ko na o tu ri-zmu ko jim je pla ni ra no da or ga ni za to ri pu to va ça u ze mýi i ino stran stvu mo ra ju jed nom me seå no da de po nu ju 10.000, od no sno 30.000 evra na po se ban ra åun, iza zvao je bur ne re ak ci je u tu ri stiå kim agen ci ja ma. Vlasnici strahu-ju od za tva ra ça ma lih agen-ci ja zbog åe ga bi ne ko li ko hi ýa da ýu di osta lo bez pos-la. Pre ma do sa da ãçem za ko-nu, agen ci je su bi le u oba ve-zi da na ra åun me seå no de po-nu ju 5000 do la ra u di nar skoj pro tiv vred no sti, a taj no vac mo gao je bi ti is ko ri ãñen u te ku ñem po slo va çu. Pre ma re åi ma Mom åi la Ne ãko vi ña, na åel ni ka ode ýe ça za tr æi ãte u re pu bliå kom mi ni star stvu tr go vi ne, tu ri zma i uslu ga i jed nog od tvo ra ca Pred lo ga za ko na, ovaj no vac biñe ko ri-ãñen za is pla tu na kna de put-ni cima zbog nerealizovanog pro gra ma pu to va ça i tro ãko-va po vrat ka put ni ka u slu åa ju ste åa ja ili pri vre me ne ne li kvid-no sti or ga ni za to ra pu to va-ça. Za po tre be te ku ñeg po slo-va ça, agen ci je mo gu da ko ri-ste do 80 odsto ovog de po zi-ta. S ob zi rom na to da je tih 20 odsto de po zi ta, pre ma Ne ãko-vi ñevim re åi ma, sim bo liå na su ma, to ne bi tre ba lo da bu de ve li ka pre pre ka ýu di ma ko ji se ozbiý no ba ve ovim po slom i od çe ga æi ve. S dru ge stra ne, ge ne ral ni se kre tar Po slov nog udru æe ça tu ri stiå kih agen ci-

ja ATAS Sr ðan Dæiv dæa no viñ tvr di da ñe ova oba ve za po go-di ti ma le agen ci je ko je ima ju dva do tri stal no za po sle na i ko je ra de le gal no ali da ju jef ti-ni je aran æma ne i sto ga ne ma-ju ve li ki obrt nov ca. Ciý po me-nu tog re ãe ça, po Dæiv dæa no-vi ñu, je ste uni ãta va çe upra-vo ta kvih agen ci ja i stva ra çe mo no po la ve li kih. Ne ãko viñ sma tra da, upra vo zbog agen-ci ja sa dva do tri za po sle na ko je u Egi pat ili Tur sku vo de i po hi ýa du tu ri sta, put ni ci i pro fe si ja mo ra ju da se za ãti-te na ova kav na åin. S ob zi-rom na ve li ki broj agen ci ja, lo ãih is ku sta va tu ri sta i vi so-kih ce na aran æma na, åi ni se da ova ci fra, ko ja bi put ni ku na ne ki na åin osi gu ra la si gur-nost i ni je pre ve li ka.

PredlogEks per ti OEBS-a, ko ji su ana li-zi ra li rad MUP-a Sr bi je, na pra-vi li su iz ve ãtaj o ra du na ãih slu æbi u slu åa ju van red nih si tu a ci ja. Osnov ni pro ble mi Sr bi je u ovoj obla sti, po mi ãýe-çu tih eks pe ra ta, su: ne po sto-ja çe spe ci ja li zo va nih spa si-laå kih je di ni ca, åi ji po sao za sa da po po tre bi ra de va tro ga-sci ili åla no vi sport skih spe le o-lo ãkih, al pi ni stiå kih i ro ni laå-kih klu bo va. Ko or di na ci o no te lo za he mij ske ude se for mi-ra no je joã to kom dva de se tih go di na pro ãlo ga ve ka, ali ono ni je ra di lo åak ni to kom bom-bar do va ça 1999. go di ne, a

ko or di na ci ja iz me ðu re pu bliå-ke i lo kal ne vla sti u slu åa je vi-ma ve li kih ne sre ña ni je si ste-mat ski re ãe na. Ta ko ðe, ne po sto je ni pla no vi za van red-ne si tu a ci je ni ti za us po sta-výa çe ode ýe ça za oba ve ãta-va çe o ær tva ma ko je bi ob ra-ði va lo po dat ke i ko mu ni ci ra-lo sa ro ða ci ma. U po me nu tom do ku men tu na vo di se da je ciý da se us po sta vi or ga ni za-ci ja za ãti te u van red nim si tu-a ci ja ma po ugle du na dr æa ve EU-a. Pred log je da se u okvi ru MUP-a for mi ra po seb na or ga-ni za ci o na je di ni ca za za ãti tu u van red nim si tu a ci ja ma ko ja bi bi la ne po sred no od go vor na mi ni stru. Po red to ga, ovaj pro-je kat pred vi ða us po sta výa çe

“ba znih” va tro ga snih i spa si-laå kih je di ni ca u Be o gra du i u joã de set ve ñih gra do va Sr bi je. U osta lim gra do vi ma bi, ta ko-ðe, bi le us po sta výe ne va tro ga-sne i spa si laå ke je di ni ce ko je bi pri pa da le or ga ni ma lo kal-ne sa mo u pra ve, a funk ci o nal-no bi bi le ve za ne za or ga ne unu tra ãçih po slo va. Nedavni in ci den ti, kao ãto su pre vr ta-

çe ci ster ni vi nil hlo ri da, iz li va-çe za sa da ne po zna te opa sne ma te ri je u Le ãta ni ma, i ve li-ki po æa ri, mo ra li bi da bu du do voý na opo me na vla sti ma da je ubr za no re ãa va çe ovog pi ta ça neo p hod no. Naj ve ñi pro blem ñe, kao i obiå no, bi ti no vac, s ob zi rom na to da je n