vizijom do cilja - media biznis konsaltingmediakonsalting.rs/wp-content/uploads/2018/01/ey.pdf ·...

2016

Vizijom do ciljaProgram EY Preduzetnik godine već petu godinu za redom promoviše dostignuća preduzetnika koji svojim zaslugama pomeraju granice.

3 Ivan Rakić, rukovodeći partner kompanije EY za Srbiju, Crnu Goru i Bosnu i Hercegovinu Šta smo naučili od preduzetnika

5 Radojko Janić, Radijator - Inženjering Uvek drugačije od konkurencije

8 Božidar Aleksandrović, Vinarija Aleksandrović Tvrdoglava borba za kvalitet

10 Aleksandra Bogunović, Bexing Tri vozila u jednom

12 Bogoljub Pantelić, Bosis Ne jedu veliki male, nego brzi spore

14 Dejan Ristić, Jugotex Gradim preduzeće koje će trajati

16 Aleksandar Crnogorac, Termovent SC Jedini opstali, a uspeli

18 Duško Radović, Transfera Formula za uspeh

20 Snežana i Uroš Đorđević, Agrounik Ovo je posao za koji se živi

22 Svetlana Tolmačeva Dingarac, predsednica IO ProCredit banke Umemo da prepoznamo preduzetnički talenat

24 Utisci žirija o izboru preduzetnika godine Najbolji ambasador srpskog preduzetništva

28 UČESNICI Tatjana Todorović, Agrodukat Janko Grnja, Agrogrnja Siniša Vučinić, Aqualab Plus Marko Kokanović, BSK Obrenovac Mirko Vincetić, Cash Back IMO Vladimir Koprić, Coprix Media Violeta Solunac – Raspopović, D&N Sani Zoran Dunđerski, Ekosan Ljiljana Matković, Eko Tim Marko Simović, Garman Kosara Dangić Melentijević, Kabinet Predrag Novaković, Marti Komerc Bojan Mišić, MilaMi Mitar Obradović, Nelly Loznica Zoran Tadić, Neofyton Radomir Nedeljković, Panex - Co Stevo Preradović, Tehno PS Promet Jasmina Marković – Karović, Urban Reads Saša Popović i Vladan Ostojić, Vega IT Sourcing Milan Marijanac i Zvezdana Marijanac, Vitorog Slobodan Stanić, ZR Stanić NM

Izdaje: Novinsko izdavačko preduzeće BIF Press d.o.o. 11 000 Beograd, Čika Ljubina 6/II Telefoni: (011) 262 28 15; tel/fax: 218 70

96 Štampa: Rotografika, Dizajn: Studio triD Prilog priredile: Zorica Žarković i Milica Rilak

2 EY PREDUZETNIK GODINE 2016

2016

Mada živimo u vre-menu kada bro-jevi vode glavnu reč, koliko statisti-ka može da pruži sveobuhvatnu sli-ku o potencijali-

ma domaće privrede? Recimo, ako bi se prethodnih pet godina iskustva kompanije EY u promociji najboljih preduzetnika svelo samo na ključne brojke, onda bi taj „bilans“ izgledao ovako: u pomenutom periodu, ovaj program je okupio 120 domaćih pre-duzeća iz 14 različitih industrija, koja zapošljavaju više od 11.000 radnika i ostvarila su ukupne prihode od

oko 2,7 milijarde evra. „Kada lično upoznate svakoga od tih ljudi koji predvode ovih 120 firmi, onda shva-tite da upravo takvi pojedinci, iako mahom nepoznati domaćoj javno-sti, čine kičmu domaće privrede i njenu budućnost“, ističe Ivan Rakić, rukovodeći partner kompanije EY za Srbiju, Crnu Goru i Bosnu i Her-cegovinu.

Prisećajući se početaka u realiza-ciji projekta EY Preduzetnik godine, Rakić priznaje da u to vreme niko u ovoj revizorsko konsultantskoj kom-paniji – i pored dobrog poznava-nja najvažnijih kretanja u domaćoj privredi – nije mogao da predvidi takav uspeh, i to po više osnova.

Danas, preduzetnici se uglav-nom sami prijavljuju, a najnoviji, peti po redu izbor za najboljeg među njima, okupio je rekordna 32 kandidata iz 29 kompanija, od

kojih je sedam dama. U pitanju su pretežno proizvodne kompanije, koje posluju u 14 gradova Srbije, imaju oko 1.500 zaposlenih, a u 2015. godini su ukupno ostvarile više od 100 miliona evra prihoda, objašnjava Rakić.

Po čemu se naši preduzetnici razlikuju?

Ipak, za njega je, kako naglašava, suština u utisku koji prevazilazi sa-me brojke. „Mada smo prvi konkurs okončali veoma uspešno, imao sam zebnju šta će se događati nared-nih godina, odnosno da li ćemo pronaći dovoljno domaćih predu-zeća koja mogu da ispune ovako visoke kriterijume, budući da su oni uspostavljeni na globalnom nivou. Nakon druge godine, više nisam brinuo za budućnost ovog projek-ta. Kada smo počeli da na terenu

Ivan Rakić, rukovodeći partner kompanije EY za Srbiju, Crnu Goru i Bosnu i Hercegovinu

Šta smo naučili od preduzetnikaTokom pet godina sprovođenja programa EY Preduzetnik godine, uverili smo se da su veliki trud i energija uloženi u promociju preduzetništva apsolutno opravdani. Imali smo privilegiju da upoznamo preduzetnike koji su razvili izuzetno poslovanje i koji su ponos ove zemlje, Ivan Rakić sumira dosadašnje iskustvo u promovisanju preduzetništva, u godini kada kompanija EY obeležava i 20 godina poslovanja na našem tržištu.

3EY PREDUZETNIK GODINE 2016

ORGANIZATOR

detaljnije upoznajemo kandidate, saznanja do kojih smo došli izazvala su u meni pomešana osećanja. Pre svega, bio sam više nego iznenađen kada sam uvideo koliko ima kva-litetnih firmi u Srbiji, a zatim sam osetio ogroman ponos, ali i stid što kao profesionalac, ali i kao građanin ove zemlje znam toliko malo o tim ljudima. U Srbiji i dalje nismo dovolj-no svesni koliki su uspeh, zapravo, postigli, sve dok njihove rezultate ne uporedimo sa konkurencijom na globalnom nivou“.

U tom odmeravanju snaga na izboru za EY Svetskog Preduzet-nika godine u Monte Karlu, naši predstavnici, svakako, ne mogu po prometu i drugim ključnim poslovnim pokazateljima biti na nivou preduzeća koja posluju na veoma velikim i razvijenim tržišti-ma. Kada je, međutim, u pitanju inovativnost i preduzetnički duh, naše kompanije su itekako ravno-pravne sa svetskom konkurenci-jom. „Verujem da retko ko u Srbiji zna da, recimo, postoji domaća kompanija koja proizvodi mašine za pakovanje papirne galanterije, a koja je u toj delatnosti jedna od tri najuspešnije kompanije u svetu. Zatim, koliko je domaća javnost, čak i ona stručna, upoznata sa či-njenicom da se svi likovi u najsku-pljoj video igrici ikada, dizajniraju u 3D formatu upravo u Srbiji, ili da se kod nas dizajniraju najnapred-nija vizuelna i hologramska reše-nja za promotivne svrhe vodećih svetskih kompanija? Takođe, ovaj program pružio nam je priliku da se upoznamo sa poslovanjem preduzetničke kompanije koja iz-vodi radove na jednoj od zvanič-nih rezidencija predsednika Ru-ske Federacije. Kada nam je jedan od naših kandidata pokazao kako izgleda njegov studio za dizajn, moja prva asocijacija je bila kao da sam se obreo u filmu ’Matriks’ – to je kompanija koja posluje tu pored nas, dok mi zamišljamo da tako nešto postoji samo u tehnolo-ški najnaprednijim zemljama“.

Osim toga, srpski preduzetnici se razlikuju od drugih kandidata na svetskom takmičenju po načinu na koji su uspeli da realizuju svoju ideju. „Bio sam u prilici da posma-tram reakcije međunarodnog žirija tokom razgovora sa našim pred-stavnicima“, priča Rakić. „Oni su iskreno bili iznenađeni šta su naši kandidati uspeli da urade u nimalo zavidnim okolnostima – sami, bez ikakve podrške, prvo u svojoj ze-mlji, a potom i na međunarodnom tržištu, gde činjenica da dolazite iz Srbije i dalje nije preporuka. Svi uspešni preduzetnici u svetu su kreativni, veoma uporni i istrajni, ali naši ljudi, upravo zbog okolno-sti u kojima su od nule gradili svo-je firme, imaju naročitu mešavinu lucidnosti i odlučnosti da uspeju, po cenu koja daleko prevazilazi zahteve koji se postavljaju pred nji-hove kolege u uređenim i bogatim društvima. Teško je naći reč kojom biste opisali šta je to potrebno da imate u sebi, da biste kao firma iz Srbije uspeli da u konkurenciji američkih kompanija dobijete po-sao za – američku korporaciju“, na-vodi Rakić samo jedan od mnogih primera sa kojima se susreo tokom proteklih pet godina.

Sistem podrške preduzetništvu Iskustva stečena tokom saradnje

sa preduzetničkim kompanijama dodatno su motivisala kompaniju EY da uloži još više napora i sred-stava kako bi povećala vidljivost ovog dela srpske privrede, čija se reč, i pored nespornih uspeha na svetskom tržištu, u domaćoj javno-sti malo čuje. Stoga je, osim produ-bljivanja saradnje sa nadležnim dr-žavnim institucijama i intenzivnije promocije u medijima, pokrenuto i prvo izdanje EY Preduzetničkog barometra. „Želeli smo da dodatno iskoristimo reputaciju naše kompa-nije i njen brend da bismo u jednoj ovakvoj publikaciji dali mogućnost našim najuspešnijim preduzetnici-ma da objasne šta je to što im je ne-ophodno kako bi se dalje razvijali

i zapošljavali i da na osnovu toga, kao i uz korišćenje dobrih primera iz svetske prakse, formulišemo vrlo konkretne preporuke“, objašnjava Rakić. Jedan od akcenata je, do-daje, na alternativnim mogućno-stima finansiranja njihovog rasta, uključujući i ulogu koju u tome mogu da odigraju veliki investitori, domaći i strani, kao i na poreskim rešenjima koja bi bila podsticajnija za razvoj manjih kompanija.

Rezultat petogodišnjeg iskustva u radu sa preduzetničkom elitom u Srbiji jeste i činjenica da kompa-nija EY dočekuje ovogodišnji jubi-lej povodom 20 godina poslova-nja na našem tržištu sa inoviranim uslugama. „Pet godina intenzivne saradnje sa preduzetnicima utica-lo je na to da proširimo dijapazon usluga i da se prilagodimo potre-bama ne samo velikih međuna-rodnih korporacija kojima smo do sada bili podrška u poslovanju, nego i potrebama najboljih srp-skih malih i srednjih preduzeća. Shodno vrlo jasnim informacija-ma koje smo od njih dobili, razvili smo posebno odeljenje koje se bavi asistiranjem preduzetničkim kompanijama za pronalaženje strateških partnera ili podršci pri eventualnim prodajama biznisa, ukoliko je to rešenje koje im je po-trebno. Izuzetno mi je drago što smo do sada uspeli da pomogne-mo brojnim preduzetnicima koji su učestvovali u našem projektu da unaprede svoje poslovanje, ili da nađu odgovarajuće rešenje za dalju budućnost svoje kompanije“, ističe Rakić.

Prema njegovim rečima, ambici-je za dalji razvoj projekta EY Predu-zetnik godine zasnivaju se na stra-tegiji „korak po korak“. Uz podršku Ministarstva privrede i Privredne komore Srbije, i najavu Decenije preduzetništva, Ivan Rakić ističe da je izuzetno ponosan na činjenicu da je u poslednjih pet godina kom-panija EY doprinela razvoju sve-sti o značaju preduzetničkog po-slovanja u Republici Srbiji.


2016

Najnovije tržište koje je kraljevački „Radi-jator-Inženjering“ osvojio je britansko. Malo koja firma iz Srbije uopšte stigne do Ostrva, pa je u

ovom slučaju celokupna operacija vođena dugo i temeljno, a dosta se razgovaralo o tome sa potenci-jalnim partnerima na sajmovima

u Frankfurtu, Milanu i Moskvi, a uključila se i holandska i belgijska kompanija za koju su rađeni kotlovi za brodove.

Radojko Janić, vlasnik i izvršni direktor „Radijator-Inženjeringa“, takve situacije rešava pozivom partnera da posete fabriku u Kra-ljevu i kaže da mu je jasno da oni koji prvi put dolaze u stvari stižu u kontrolu, da se svojim

očima uvere kako funkcioniše proizvodnja. „Naravno, opravda-no je poverenje već posle prve posete, tako da sada, zajedno sa austrijskim partnerom, radimo iz-uzetno dobro u Velikoj Britaniji, i očekujemo zavidan rast izvoza na to tržište.”

Pozitivna iskustva sa kupcima koji vole da se na licu mesta uvere u kvalitet proizvoda ubrzala su i

Radojko Janić, Radijator-Inženjering

Uvek drugačije od konkurencije

Radojko Janić je patentirao svoj prvi kotao na čvrsto gorivo još dok je radio u kraljevačkom „Magnohromu“, a karijera duga dve decenije u društvenom gigantu i upozorenja da neće moći da se vrati ako ne uspe, nisu ga sprečili da 1991. pređe u privatnike i počne da se bavi montažom centralnog grejanja, a kasnije i proizvodnjom kotlova na čvrsta goriva. Nekadašnja zanatska radionica prerasla je u kompaniju sa više od 400 zaposlenih, njeni kotlovi stigli su do tržišta EU i Rusije, deo posla čak su preuzeli i roboti - a osnivač „Radijator-Inženjeringa“ još ne planira penziju, već rast proizvodnje i izvoza.


POBEDNIK

investiciju u Pokazni centar, deo poslovnog kompleksa u Kraljevu u kome su smešteni laboratorija i deo za demonstraciju mogućnosti nekih od 120 kotlova, koliko ih je trenutno u ponudi. U opremu Pokaznog centra je, inače, inve-stirano 200.000 evra i sa radom počinje na proleće.

Iako se radi o neuobičajenoj de-stinaciji za domaće izvoznike, Bri-tanija je dobar test za sve što inače čeka srpsku firmu na sofisticira-nom, konkurentnom tržištu. „Naj-veći problem je izdavanje radnih viza za naše zaposlene, do kojih srpski državljani teško dolaze“, pri-ča Janić. Sa druge strane, zahvalju-jući kvalitetu i dizajnu proizvoda, kao i nižoj ceni rada u Srbiji u odnosu na evropski prosek - čak i kada su poslovi dobro plaćeni kao u slučaju kraljevačke kompa-nije, „Radijator-Inženjering“ može da ponudi i do 30% povoljniju cenu od konkurenata iz Nemačke, Češke ili Holandije. Slično važi i za druge članice Evropske unije gde kraljevačka firma izvozi, a ne treba zaboraviti ni Rusiju i Belorusiju. Zaključak je da se 80% proizvod-nje godišnje plasira u inostranstvu.

Prethodna godina je za kompa-niju bila izuzetno uspešna, kada su i proizvodnja i prodaja porasli za po 20%, a samo u novembru je izvezla kotlove u vrednosti od 1.100.000 evra, ali je i prodaja na domaćem tržištu porasla za oko 26% u poređenju sa istim perio-dom godinu ranije.

Za kotao ispred drugihKvalitet po povoljnijoj ceni nije

i jedina prednost “Radijator-In-ženjeringa” nad konkurencijom. Proizvodnja kotlova je industrija u kojoj se većina igrača odlučila da igra „na sigurno“, pa radi po narudžbini. Radojko Janić tu je uvideo šansu da drugačije po-zicionira svoju kompaniju, te je njegova poslovna politika takva da uvek ima robu na lageru. Iako su troškovi „proizvodnje za lager“

viši, takav pristup se, kaže, više-struko isplati: „Kada nas kupac pita do kada može da dobije ko-tao, mi odgovaramo - za 15 dana, a nemački kotao ne može da do-bije za manje od 90 dana. Lager je naša velika prednost, i zato se tru-dimo da što bolje predvidimo za kakvim će kotlovima biti tražnje.”

Recimo, u Britaniji su pronašli tržište za industrijske kotlove, ali ih drugačiji propisi i neophodni sertifikati sprečavaju da odmah plasiraju i ponudu za domaćin-stva. Zato svoj program za objek-te do 500 kvadrata, odnosno kotlove namenjene porodičnim kućama, trenutno promovišu u drugim zemljama, za koje planira-ju da do sledeće godine postanu značajne izvozne destinacije.

Kako kotlove isporučuju i u po-dručja gde zime znaju da budu veoma duge i hladne, poput Skan-dinavije ili Rusije, prilagodili su ih za rad u ekstremnim uslovima. Janić objašnjava da to znači da kotao ima ložište koje je posebno prilagođeno uslovima rada, što je dodatak koji proizvođača „stavlja

na muke“, ali zato obezbeđuje zahvalne kupce. „Ponuda kotlova za ekstremne uslove nas takođe izdvaja od konkurencije, zato što je proizvodnja u ovom slučaju sporija i traži dodatna ulaganja u znanje i opremu, što smo mi bili spremni da uložimo kako bismo osvojili i taj deo tržišta.“

„Radijator-Inženjering“, inače, za sada proizvodi 11.700 kotlova go-dišnje, za industriju i domaćinstva, snage od 15kW do 1,5MW. Trenut-no se razvijaju modeli od 3MW i 5MW, pošto je Janić procenio da će potražnja za jačim kotlovima rasti iz godine u godinu. Cilj je da za oko pet godina proizvode kotlove do 15 MW snage, i zbog toga po-sebno pazi na razvojni deo firme, pa u Kraljevu na novim proizvo-dima trenutno radi 26 mašinskih inženjera. I sam vlasnik priznaje da im nije lako, pošto svake godine „Radijator-Inženjering“ predstavi bar po dva nova proizvoda. „Često nas kolege iz branše na sajmovima pitaju kako to da smo opet uveli nešto novo, ali moja deviza je da tako mora da bude. Ako stanete,


2016

ako se ’zakucate’ za iste proizvode, gotovo je, gubite trku!“

Stalne inovacije zahtevaju i stal-ne investicije, a pogotovo kada treba pratiti i tehnološku trku u ostatku Evrope. Zato je „Radi-jator-Inženjering“ već na startu, 1991. godine imao opremu koja je mogla da se meri sa evropskim prosekom. Međutim, tehnološki napredak značajno se ubrzavao kako se približavao 21. vek, a proizvođači su morali da donesu suštinsku odluku da li su spremni da ga prate ulaganjima u nove ma-šine i opremu. „Da nisam odlučio da ulažem u nove tehnologije, platio bih visoku cenu u pogledu razvoja firme. Primera radi, da smo ostali na tehnološkom nivou iz 2000. godine, danas bismo pro-izvodili deset puta manje kotlova. Dnevno bih prerađivao tonu i po lima, umesto današnjih 20 do 25 tona. Takođe, usvajanje novih tehnologija znači i ubrzanje proi-zvodnje: danas roboti u koje smo uložili za jednu smenu zavare 10 do 12 kotlova, dok zavarivač za is-to vreme može da završi tri kotla”.

Stalna modernizacija ima, na-ravno i svoju cenu. „Beležili smo manju dobit u 2011. i 2012. go-dini, zato što smo iz nje gradili proizvodne hale i poslovni pro-stor, a onda smo 2013. uložili u novu opremu, većim delom iz sopstvenih sredstava. Danas je, nažalost, ukinuta odredba da se reinvestirana dobit ne oporezuje, što je šteta jer se tako ide na ruku onima koji dobit samo podig-nu, plate porez a ostatak stave u banku umesto da ponovo ulažu”, konstatuje Radojko Janić.

U porodičnoj strategiji i unuci U kraljevačkoj kompaniji ro-

boti su možda ušli u hale, ali nisu uspeli da smanje potrebu za zavarivačima, za koje su stalno otvorena vrata kadrovske službe i spremne nove radne knjižice. Janić kaže da su, srećom, mladi danas voljni da uče taj zanat po-što je dobro plaćen i tražen i u Srbiji i u inostranstvu. Upozora-va, ipak, da pravi problem leži u stalnom odlivu zavarivača i kva-litetnih bravara. „Oni odlaze u

inostranstvo misleći da će tamo zaraditi više novca, ali retko kada se desi da zaista dobiju onoliko koliko su se nadali. U zemljama u koje odlaze imaju samo deli-mično socijalno i zdravstveno osiguranje, a moraju da obezbe-de i smeštaj i hranu. Sve češće se, zato, dešava da kvalitetni radnici zatraže da se oprobaju u ino-stranstvu, i onda, kada se vrate razočarani tretmanom ili zara-dom, zapošljavamo ih ponovo.”

Radojko Janić rado prima pono-vo na posao dobrog radnika, ali kada je 1991. odlazio sa odgovor-nog i pristojno plaćenog posla u „Magnohromu“, tadašnji direktor ga je upozorio da, ukoliko se pre-domisli, verovatno neće moći da se vrati. Pokazalo se, ipak, da je preduzetništvo prava „profesija“ za nekoga ko je, još dok je radio za veliko društveno preduzeće, patentirao rešenje za kotao za koje i dan danas obnavlja zaštitu, i ko je od zanatske radnje sa šest radnika napravio kompaniju sa 400 zapo-slenih u periodu u kome je nestao ne samo “Magnohrom” i druge kraljevačke društvene firme, nego i gotovo cela srpska industrija.

„Radijator-Inženjering“ je, zato, danas ne samo mesto gde mogu da se školuju i obuče industrijski radnici iz Kraljeva i drugih kraje-va, već i porodična firma u kojoj se različite generacije polako kale da preuzmu posao. „Moja deca su sama tražila da se uključe u po-sao, i to me je dodatno motivisalo da razvijem firmu“, ističe Radojko Janić. „Osim moga sina, koji već odavno obavlja odgovorne po-slove u kompaniji, sada se i naj-stariji unuk školuje za mašinskog inženjera, tako da se i treća gene-racija polako uključuje u posao. Jednoga dana, sin će preuzeti ce-lokupno upravljanje, a unuci će biti na odgovornim pozicijama. Uspeo sam, uz ogromnu podršku supruge, da zadržim porodicu na okupu i zbog toga sam srećan čovek.”


POBEDNIK

Vinarija Aleksandrović trenutno izvozi na tržišta Rusije, Kine, Zapadne Evrope i SAD, a od nedavno njena vina su stigla i do Japana. „To smo postigli zahvaljujući tvrdoglavoj borbi za kvalitet“, ističe vlasnik Božidar Aleksandrović, koji planira da u naredne tri godine izvoz premaši polovinu ukupne proizvodnje.

Priča o porodičnoj Vinari-ji Aleksandrović na prvi pogled nalikuje uzbudlji-vom holivudskom filmu, sa sledećim sadržajem: pre više od jednog veka, porodica Aleksandrović

počinje proizvodnju vina od sopstve-nog grožđa u selu Vinča nadomak Topole, u saradnji sa vinogradarima i vinarima Kraljevih podruma. Poro-dica je do početka Drugog svetskog rata imala 30.000 čokota, ali je po njegovom završetku i u novom poli-tičkom sistemu morala da čeka nešto manje od pola veka kako bi iznova pokrenula proizvodnju sopstvenog vina, sa receptom koji im šalje kraljev podrumar Živan Tadić iz emigracije.

Kada je 1990. godine na snagu stupio „zakon Ante Markovića“, a sa njim i dozvola za privatnu pro-izvodnju vina sa sopstvenom eti-ketom, Božidar Aleksandrović je kao diplomirani inženjer vinogra-darstva ponovo pokrenuo posao na tadašnja dva hektara porodič-

nih vinograda. Već 1991. godine je sa svojim dedom Aleksandrom flaširao prvo vino sa porodičnom etiketom, ali period koji je usledio, kaže, nimalo nije nalikovao filmu.

„Bilo je jako teško, dramatično i nikada niste znali dokle ćete stići. Trebalo je preživeti ratove i sankci-je u poslu koji ste pokrenuli od nu-le i sa proizvodnjom koja već dece-nijama nije postojala u Srbiji. Rešili smo da nastavimo porodičnu tradi-ciju i proizvodimo ručno pravljena vina od sopstvenog grožđa, koja će predstavljati odraz tradicije, našeg znanja, umeća i podneblja sa kojeg potiču. Kada se odlučite za takvu proizvodnju, vino mora biti vrhun-skog kvaliteta, a to podrazumeva i odgovarajuću cenu. U to vreme, najskuplje vino u Srbiji je koštalo

oko 1,5 do 2 marke. Pojaviti se na tržištu sa vinom koje će koštati 9 ili 10 maraka, mnogi su tada ocenili kao rizik koji je isto što i ’pucati se-bi u glavu’. Ali, čvrsto sam rešio da kvalitetom odbranim tu cenu, jer moj cilj nije bio da pobedim bilo koga od tadašnjih igrača na tržištu, već da proizvodim nešto što drugi u Srbiji ne rade“.

Fabrika pod vedrim nebomUslovi za poslovnu ekspanziju,

međutim, stekli su se tek nakon 2000. godine, kada je profunkci-onisao i bankarski sistem u zemlji, pa Božidar Aleksandrović ulaže u novu opremu i gradnju moderne vinarije koja je završena tek prošle godine. Vinarija se sada prostire na 3.000 kvadratnih metara, gde

Božidar Aleksandrović, Vinarija Aleksandrović

Tvrdoglava borba za kvalitet


2016

se uz korišćenje novih tehnologi-ja proizvede godišnje oko 210 do 220 hiljada litara premijum vina, odnosno između 270 i 300 hiljada boca. Bankari vole vino, a i kada nisu ljubitelji „lako je navići se na dobro“, šali se naš sagovornik, „no, iako sada ne mogu da se odbranim od ponuda za kredite, dobiti ih u početku nije bilo nimalo lako“.

Naime, za posao sa vinom karak-terističan je jako spor obrt kapitala. Nakon što se zasadi vinograd, po-trebno je čak tri godine da dospe prvi rod, a potom još godinu dana za proizvodnju grožđa, te dodatno vreme da vino odstoji pre prodaje, koje varira zavisno od vrste pro-izvoda. Aleksandrović navodi da je za povraćaj uloženih sredstava kod belih i roze vina potrebno 2,5 godine nakon što dospe prvi rod u već zasađenom vinogradu, dok je taj period kod crvenih vina nešto duži, jer ona moraju da odleže u vinariji i do tri godine.

Drugi ograničavajući faktor je ve-lika zavisnost od sve neizvesnijih vremenskih prilika, naročito u Srbi-ji, gde je i dalje veoma izražen ma-njak odgovarajuće infrastrukture i tehnologije za odbranu od nepogo-da. Aleksandrović ističe i dodatnu poteškoću kada je reč o zaštiti vi-nograda: „Protivgradne mreže nisu poželjne u proizvodnji vrhunskih vina jer vinovoj lozi je posebno važna svetlost, a svaka mreža odu-zima 25% svetlosti. Zato se branimo izborom lokacija, pa smo naših 75 hektara vinograda raporedili na tri lokacije oko Topole, nadajući se da grad neće oštetiti sve tri“.

Ipak, i pored svih zaštitnih mera, „dovoljno je dva minuta grada da izgubite celokupnu berbu“. Naš sa-govornik navodi kao primer 2014. godinu, kada usled ekstremnih ne-pogoda njegova vinarija nije proi-zvela nijednu flašu crvenog vina sa 39 hektara crnih sorti grožđa, dok su 50% belih sorti uspeli da spasu. To se, međutim, nije osetilo u po-nudi na tržištu zahvaljujući tome što je vinarija posedovala prelazne

zalihe, a prema rečima našeg sago-vornika, „kod belih vina poželjno je da zalihe budu za jednu berbu, dok u slučaju crvenih vina imam prelazne zalihe za dve godine“.

Destinacija budućnosti Vinarija je povećala prodaju u

prethodnoj godini za 25%. Trenut-no izvozi oko petine ukupne proi-zvodnje i to na tržišta Rusije, Kine, Zapadne Evrope, SAD, a od nedav-no njena vina su stigla i do Japana. „Zahvaljujući tvrdoglavoj borbi za kvalitet, osvojili smo priznanja na prestižnim svetskim takmičenjima u Britaniji, Nemačkoj i Italiji i zado-bili pažnju ’lovaca na talente’ koji postoje i u vinarstvu. To su ljudi koji prate svetsku vinsku scenu, a mi smo kvalitetom svojih vina uspeli da najveću manu Srbije kao nepoznate vinske destinacije, pre-tvorimo u prednost – da nas ljubi-telji vina, uvek željni novih ukusa i mirisa, dožive kao – egzotiku“.

Uspostavljanje kontakata sa svetskim trgovcima vina teklo je, međutim, manje egzotično. Kako to izgleda, Božidar Aleksandrović opisuje na primeru izvoza u SAD. „Da bi se naše vino pojavilo u pre-stižnim restoranima najvećih ame-ričkih gradova, osam puta sam mo-rao da preletim okean. Prvo sam locirao potencijalne firme uvozni-ke, potom ih obišao i prezentovao im svoja vina, a onda mi je trebalo vremena da pronađem onu koja je imala i odgovarajuće kapacitete i logistiku da plasira moja vina na američkom tržištu. Zajedno sa nji-ma sam obilazio teren – od resto-rana do restorana, od hotela do ho-tela, gde su moja vina degustirana i tako su krenule prve prodaje. Sve to sam radio i na drugim tržištima, a taj princip ’tiha voda breg roni’ iziskuje i vreme i novac“, ističe naš sagovornik, koji uprkos takvim na-porima planira da u naredne tri go-dine izvoz premaši polovinu ukup-ne proizvodnje. Naime, prodaja na stranim tržištima je isplativija, a kako je vinarija dostigla obim koji

može da garantuje odgovarajući kvalitet, budući razvoj se zasniva na daljem podizanju kvaliteta koji može da postigne i višu cenu.

Božidar Aleksandrović napomi-nje da bi do tog cilja lakše stigao kada bi vinari u Srbiji imali od-govarajuću podršku države, a od čega bi i ona imala koristi. „Sada su državni podsticaji lošiji nego ranije kada su se izdvajale značaj-nije sume za podizanje vinograda, što je doprinelo da se u poslednjih desetak godina zasadi sedam do osam hiljada hektara vinograda u Srbiji. Ali ma koliki da je iznos subvencija, to je uvek nedovoljno s obzirom na jako spor obrt kapitala, pa ozbiljne države prave strategije šta u vinarstvu žele da postignu u narednih pet do deset godina. Strategije podrazumevaju i bren-diranje određenih vinskih regija, organizovanje specijalnih događa-ja za strane novinare i potenci-jalne kupce, zajedničke nastupe na sajmovima, kao i promovisanje vinskog turizma u sklopu ukupnih turističkih potencijala“.

To je upravo ono što radi Udru-ženje vinarija Šumadije i Aleksan-drović kao njegov predsednik, s ciljem da se pokrene razvoj celog regiona, kao i da druge vinske de-stinacije u Srbiji primene sličan koncept u svojoj promociji. „Našu vinariju sada poseti između 12 i 15 hiljada turista godišnje, koji odlaze i u druge vinarije u Šumadiji i Srbiji, a zahvaljujući tome se razvijaju i ugostiteljski i gastronomski kapaci-teti. Prošle godine, kada je otvaran Svetski muzej vina u francuskom gradu Bordou, svoje mesto u stal-noj postavci dobilo je čak 21 vino iz Šumadije – što nije slučaj ni sa jednim vinom sa teritorije bivše Jugoslavije, a Šumadija je svrstana među pet vrhunskih vinskih desti-nacija u budućnosti“.

Aleksandrović to smatra jednim od najvećih uspeha tokom četvrt veka posla sa vinom, za koji ističe da je poseban, „jer nikada ne znate kada radite, a kada uživate“.


FINALISTA

Buntovništvo je, izgle-da, nasledna osobina u porodici Aleksandre Bogunović. Kao što je njen otac Slobodan Radosavljević, poznati-ji kao Boka, napustio

poziciju direktora proizvodnje u nekada čuvenom „Vatrospremu“ da bi osnovao sopstvenu firmu počet-kom devedesetih, kada to nije bilo nimalo popularno, tako je i Alek-sandra Bogunović odabrala da svo-ju profesionalnu sudbinu veže za porodično preduzeće, iako se ono

bavilo delatnošću u kojoj bi malo ko u Srbiji očekivao – ženu. Danas i rukovodi kompanijom Bexing, koja u Rušnju nadomak Beograda proi-zvodi vatrogasna i komunalna vozi-la, najviše vatrogasne kamione, od kojih je svako – unikatno.

„Možemo da se pohvalimo da smo proizveli najraznovrsnija vo-zila, pa čak i projektovali i konstru-isali ona koja su ’tri u jedan’, kada je, na primer, kupac zbog ograni-čenih finansijskih sredstava tražio od nas da napravimo jedno koje će, praktično, raditi kao tri različita vozila. Tako je nastalo poslednje vozilo koje je moj otac konstruisao pre nego što je preminuo prošle godine, a koje osim vode, pene i praha, ima i platformu za gašenje“, opisuje vlasnica Bexinga.

Takav model, ističe, nije proi-zveo ni svetski poznat proizvođač vatrogasnih kamiona i opreme, kompanija Rosenbauer, sa kojom je Bexing uspostavio saradnju još pre dve decenije, što je bila jedna

od najvažnijih prekretnica u nje-govom razvoju. „Drugi odlučujući momenat je kada smo 2010. godi-ne, delom iz sopstvenih sredstava, a delom iz kredita uspeli da od zakupaca postanemo vlasnici sop-stvenog prostora za proizvodnju. Ova investicija nam je omogućila značajno proširenje kapaciteta, pa sada godišnje možemo da proi-zvedemo i do 40 vozila“.

Krupan zalogaj Mada je Bexing snabdevač svih

velikih kompanija u Srbiji, poput NIS-a, Aerodroma Beograd ili EPS--a, koje su u zakonskoj obavezi da poseduju vatrogasna vozila, potra-žnje na domaćem tržištu gotovo da nema u poslednjih šest godina. „Recimo, Ministarstvo unutrašnjih poslova, koje je ranije bilo naš naj-veći kupac, u tom periodu nije po-ručilo nijedno vozilo, iako su va-trogasna vozila kojima raspolažu stara preko 28 godina. Da bismo poslovali pozitivno, neophodno

Diplomirani mašinski inženjer, majka troje dece ostvarila je svoj san da radi u porodičnoj firmi koju je osnovao njen otac i da bude uspešna u ovom „muškom“ poslu. Aleksandra Bogunović, vlasnica kompanije Bexing, na domaćem i stranim tržištima isporučuje unikatna vatrogasna i komunalna vozila, a ako kupac to zatraži, proizvedu čak i ono koje će raditi kao tri različita.

Aleksandra Bogunović, Bexing

Tri vozila u jednom


2016

je da proizvedemo najmanje 15 do 20 vozila godišnje u zavisnosti od njihovog tipa, pa smo se usled nedostatka posla u Srbiji, okrenuli izvozu“, kaže naša sagovornica.

To su, pre svega, zemlje regiona - najviše Makedonija, Crna Gora i Bosna i Hercegovina, a trenutno je u planu izlazak na tržišta Bugarske i Rumunije, kao i onih zemalja sa kojima Srbija ima međunarodne sporazume o slobodnoj trgovini. „Na tim tržištima prepoznajemo najbolje šanse za buduće poslova-nje, jer naša vozila imaju odličan odnos cene i kvaliteta, pouzdana su, razvili smo veoma efikasan sistem održavanja, a osim toga, slični smo po mentalitetu, ali i po tehničkoj i tehnološkoj razvijeno-sti“, objašnjava Bogunović takvu strategiju.

Donekle je drugačija situacija u Africi, gde je kompanija iz Rušnja već prodala nekoliko svojih vozila u Libiji i Sudanu, a u najavi je i mogućnost za sklapanje posla u Nigeriji. „Uslovi za poslovanje sa afričkim zemljama su vrlo različi-ti, od finansijski veoma isplativih do prilično rizičnih“, napominje vlasnica Bexinga. „Tokom prethod-nog posla, dogodilo nam se da za vozilo koje smo već isporučili - a za koje je kupac deo platio una-pred, ostatak novca nismo mogli u potpunosti da naplatimo nekoliko meseci zbog ekonomskih sankcija koje su im bile uvedene. Budući da smo mi u Srbiji i sami prošli kroz takvo iskustvo, imali smo razume-vanja i strpljenja i posao je, ipak, uspešno okončan, ali svaka takva situacija donosi ogroman pritisak i poremećaje u poslovanju, pre sve-ga u finansijskim tokovima“.

Problemi sa naplatom potraživa-nja su karakteristični i za domaće tržište, „ali smo našli načine da na-domestimo nenaplaćeno zahvalju-jući drugim programima koje smo osvojili. Veliki problem nam pred-stavljaju uslovi finansiranja koje kupci nameću - u većini slučajeva odloženo plaćanje od po 60 dana

nakon isporuke. To znači da ceo posao moramo mi da finansira-mo, a kada se uzme u obzir da se cena jednog vatrogasnog vozila kreće od stotinak hiljada evra pa naviše, jasno je koliko je to krupan zalogaj. Tu nam u ’pomoć’ priska-ču banke, čije kredite koristimo i u te svrhe“.

U korak sa novitetima Stabilnost poslovanja dodatno

dobija na značaju kada se imaju u vidu neophodna ulaganja u ra-zvoj novih tehnologija. „Imamo odličnu saradnju sa Mašinskim fa-kultetom u Beogradu, sa CIAH la-boratorijom, sa kojom smo razvili nekoliko prototipova nadgradnji vatrogasnih vozila, radi poboljša-nja njihovih performansi i pove-ćanja bezbednosti u saobraćaju“. Prošle godine, u Bexingu su po-čeli da projektuju vozila u 3D pro-gramu Inventor, koji omogućava izradu 3D modela i olakšava izra-du svih neophodnih proračuna. Kompanija je, zahvaljujući podršci EBRD-a, dobila i softver za planira-nje i praćenje proizvodnje, koji je izrađen prema njenim potrebama.

Takođe, u srednjoročnom planu je i promena same tehnologije proizvodnje koja iziskuje kupo-vinu laserske ili water jet mašine i prelazak sa tehnologije zavari-vanja na lepljenje i šrafljenje u postupku izrade nadgradnje. Pre-duzeće može da realizuje taj cilj pod uslovom da poveća obim i obezbedi kontinuitet posla, a naša sagovornica najveću priliku za to vidi u izlasku na nova tržišta, kao i kroz dalje proširivanje saradnje sa kompanijom Rosenbauer, sa ko-jom su prošle godine proslavili dve decenije zajedničkog rada.

„Kada ste partner jedne takve firme koja na svakom kontinentu ima svoju proizvodnju i godišnje ulaže milione u razvoj novih pro-izvoda i poboljšanje postojećih, to svakako ima brojnih prednosti. To su, pre svega, mogućnosti da budemo u korak sa novitetima

na svetskim tržištima, da unapre-đujemo svoja znanja i da time, neprekidno, podižemo kvalitet naših proizvoda. Oni sa nama dele mnoge informacije, ali moram da naglasim da je bilo situacija kada smo i mi njih ponešto naučili“.

Aleksandra Bogunović ne krije da kada je kompanija Rosenbauer izložila prvo vatrogasno vozilo na električni pogon – ona se tiskala u redu sa kupcima iz UAE, Amerike ali i Slovenije, kako bi ga detaljno pogledala „sa svih strana“. Naime, zakon koji je donet u Holandiji i Švajcarskoj, a koji će verovatno usvojiti i druge zemlje članice EU, zabranjuje kupovinu vozila koje ima veću emisiju štetnih gasova od 0% već od 2020. godine. „Kada će se kod nas u Srbiji tražiti vatrogasni kamion na električni pogon, zaista ne mogu da predvidim. Samo da ne počnemo masovno da uvozimo polovne kamione iz ovih zemalja, koje će morati da svoja stara vozila zamenjuju električnim“, pribojava se naša sagovornica.

Srbija, međutim, već ima veliki problem sa „izvozom“ stručnjaka, ali i deficitom odgovarajućih za-nimanja. Vlasnica Bexinga kaže da većinu njihovih kadrova čine mašinski inženjeri, zahvaljujući odličnoj saradnji sa Mašinskim fa-kultetom u Beogradu koji, uprkos teškim okolnostima u domaćem obrazovnom sistemu, „predsta-vlja jedan od nepresušnih izvora kvalitetnih kadrova“. Kompanija sarađuje i sa strukovnim školama, omogućavajući stručnu praksu za njihove učenike, „a neki od njih su se i zaposlili kod nas i pokazali se kao vrsni majstori i stručnjaci“.

Aleksandra Bogunović, inače majka troje dece, gaji budućeg stručnjaka i u sopstvenoj kući. „Moj četvorogodišnji sin obožava vatrogasne kamione, pa čak sa jednim i spava. Nadam se da će nastaviti porodičnu tradiciju i da će jednoga dana on preuzeti vođe-nje firme i time nastaviti ono što je moj otac započeo“.


FINALISTA

U

čestvovao je na pet-naestak omladinskih radnih akcija, ali ona iz 1975. godine za Bogoljuba Panteli-ća bila je od život-ne važnosti. Budući

vlasnik kompanije sa 117 radnika, tada je kao gimnazijalac i akcijaš završio kurs sito štampe. Zahvalju-jući stečenom znanju i veštinama sa radne akcije, radnoj disciplini koju je stekao pomažući ocu, vr-snom krojaču, i početnom kapitalu koji mu je obezbedio deda, 1982. otvorio je zanatsku radnju BOSIŠ (,,Bobanova sito štampa“), koja je 1990. godine prerasla u preduzeće za proizvodnju štampane i kaširane kartonske ambalaže „Bosis“.

Krajem osamdesetih, Panteliće-va radnja bila je poznata u celoj bivšoj Jugoslaviji po proizvodnji preslikača za majice. Specijalnost su bili višebojni preslikači velikih tiraža, pa je zbog većeg broja pre-slikača na tabaku, produktivnosti i kratkih rokova, nabavio poseb-nu mašinu za štancanje koja je imala mogućnost isecanja nepra-vilnih oblika čime se povećao i broj proizvedenih preslikača. Uporedo je razmišljao kako da uspešnu firmu učini još boljom. „Proizvodnja je tada bila takva da je mašina za štancanje preslikača radila pola sedmice, a pola stajala. Da bih je nekako uposlio, počeo sam da pravim obične bele kutije za cipele’’ kaže Pantelić. Uskoro se kompanija „Bosis“ u potpuno-sti okreće proizvodnji štampane i kaširane kartonske ambalaže, a mašina zahvaljujući kojoj se rodi-la ta ideja još nije penzionisana, već i dan danas štanca sitne serije kutija.

O planovima se diskutuje, a dogovor se poštuje

Samo tokom prošle godine, valjevska kompanija proizvela je 200 miliona komada kutija, za kupce iz čak deset različitih indu-strija, od prehrambene i tekstilne

Bogoljub Pantelić, Bosis

Ne jedu veliki male, nego brzi sporeAko pomislite na neki proizvod koji kupujete, verovatno je upakovan u našu ambalažu, kaže Bogoljub Pantelić, vlasnik kompanije „Bosis“ koja je samo tokom prošle godine proizvela više od 200 miliona komada kutija, za kupce iz čak deset različitih industrija. Ovo preduzeće iz Valjeva je još od osnivanja nastojalo da uvek bude ispred konkurencije: od izgradnje objekata, preko zapošljavanja kvalitetnih kadrova, do strateškog planiranja proizvoda i nastupa na tržištu.


2016

preko hemijske do automobilske. „Pomislite na bilo koji proizvod koji kupujete - i on je verovatno upakovan u našu ambalaži“, kaže Pantelić i nabraja klijente među kojima su i „Nestle“, „Coca- Cola“, „Heineken“, zatim „Mann Hum-mel“, „Robert Bosch“, „Henkel“, „Nivea“, „Grand“, „Štark“, „Bam-bi“, „Polimark“, „Aleva“, „Carnex“, „Neoplanta“, „Knjaz Miloš“... To praktično znači da građani u Srbi-ji svakodnevno koriste proizvode čija je ambalaža proizvedena u Valjevu.

„Kako gotovo svi naši ključni kupci posluju u Srbiji, trenutno izvozimo oko 13,6 odsto proi-zvodnje. Radimo za kompanije iz BIH, Hrvatske, Makedonije, od-skora i za ’Proctor&Gamble’ iz Rumunije, ali postoji zamišljena granica posle koje je pitanje da li je isplativo izvoziti. U našoj delatnosti logistički troškovi su značajni, a već izvan ’kruga’ od oko 400 kilometara izvoz se ne isplati. Ipak, pravimo planove da povećamo plasman u inostran-stvu, a baziramo ih na novijoj konkurentnoj tehnologiji koju posedujemo. Mašina za kaširanje, je, recimo, jedinstvena na teritori-ji bivše Jugoslavije, i tek sada se u Sloveniji instalira jedna koja će moći da konkuriše našoj”, obja-šnjava Pantelić.

„Bosis“ inače proizvodi samo za poznate kupce, a kada uče-šće pojedinih klijenata u ukupnoj proizvodnji pređe 18-19%, uvode se novi kupci kako bi disperzija rizika bila što veća, i sigurnost u naplati bolja. Isto primenjuje i u poslovanju sa bankama, pa kaže da nikada ne ide u banku, već voli da bankari dođu u „Bosis“, vide kompaniju i ponude uslo-ve u skladu sa njenim bilansima. Prvi kredit podigao je tek 2006. kako bi, uz kompanijska sredstva, nabavio novu mašinu za štampu B0 formata.

Sa druge strane, veruje u pažlji-vo planiranje poslovanja, pa je

tako pravilo da odgovorni u kom-paniji svake godine do 20. sep-tembra predlože svoje planove i ciljeve za narednu godinu. Oni, zatim, zajedno diskutuju o pre-dlozima kako bi se međusobno uskladili i na osnovu toga donose konačnu verziju nove godišnje strategije. Bogoljub Pantelić ističe da veruje u otvorene diskusije, kao i u doktrinu demokratskog centralizma koja kaže da, kada se postigne dogovor, svi moraju da ga poštuju. A pošto se dobro seća kako je njegov glas, kao omladin-ca, imao manju težinu od „starijih drugova“, u svojoj kompaniji se uvek pobrine da se glas mlađih podjednako čuje kao i glas isku-snijih.

Da takav pristup daje rezultate dokazuju poslovne knjige: „Bo-sis“ beleži rast prihoda u prote-klih pet godina za redom, dok je obim proizvodnje u 2016. godini povećan za 52,6%. Ipak, prema Pantelićevim rečima, daleko za-htevnije od planiranja prodaje ili proizvodnje je planiranje i nabav-ka materijala. „Za sada godišnje potrošimo 7.500 tona materijala, a posedujemo kapacitete za is-korišćavanje čak 10,5 hiljada to-na materijala. Ciklus proizvodnje materijala traje od 15 do 40 dana, a ako se nabavlja sa Istoka, ispo-ruka može da potraje i duže. Zato mi materijal nabavljamo za tri me-seca unapred, i uvek možemo da odgovorimo na tražnju.“

Radna mesta za prave ljudeŽelja da uvek bude korak is-

pred konkurencije, pretvorila je „Bosis“ u kompaniju koja je uvek bila na pravom mestu u pravo vreme. Bili su korak ispred svih kada je reč o izgradnji proizvod-nih pogona, nabavci nove opre-me, uvođenju novih tehnologija, informacionih sistema i investi-ranju u zaposlene i njihov razvoj. Zato Pantelić voli da citira staru poslovnu istinu da „ne jedu veli-ki male, nego brzi spore“.

Da bi što efikasnije prešao put od zanatske radnje do kompanije sa 117 zaposlenih, Bogoljub Pan-telić nije se ustručavao da potraži pomoć spoljnih konsultanata. Ve-rovao je i u prednosti koje pruža-ju informacione tehnologije, pa tako duže od decenije „Bosis“ posluje uz pomoć ERP softvera.

Takođe, investira u obuke za rad-nike, bilo da je reč o veštinama prodaje, nabavke, analize poslova-nja ili ovladavanja nekom novom mašinom, a svake godine zaposle-nima plaća i kurs engleskog jezika. Sarađuje i sa Tehničkom školom iz Valjeva, pa je već oko 30 učenika grafičkog smera bilo na praksi.

Pantelić naglašava da u „Bosisu“ nema volontera - i oni koji se tek obučavaju za posao dobijaju pla-tu iz posebnog budžeta. Kada se odaberu novi radnici, oni će pre raspoređivanja na konkretnu po-ziciju proći kroz sve procese, što se u „Bosisu“ naziva profesional-nom orijentacijom. Cilj je da „ose-te“ svaki segment proizvodnje, od rada u magacinu i na mašinama do poslova prodaje, nabavke i marketinga, da bi na kraju njihovi mentori uradili evaluaciju i uklo-pili „profil“ zaposlenog sa odgo-varajućim radnim mestom.

Bogoljub Pantelić otkriva da će uvek radije dati šansu nekome ko tokom obuke prizna da ne ume nešto da uradi ili da nije razumeo pitanje, umesto da se pravi da sve zna. Kao neko ko se ni u mladosti nije ustručavao da pita, ali i da kaže šta misli, smatra da će i sebi i svojoj kompaniji učiniti uslugu ako bira ljude od reči, vredne i karakterne, jer, kako kaže, „ko oko sebe ima prave ljude i podršku porodice koja je uz mene bila svih ovih godi-na - može da uradi sve što zamisli“.

Za njega je dodaje, uspeh pot-pun tek kada je kompanija u mo-gućnosti da deo zarade uloži u razvoj lokalne zajednice u kojoj posluje, pa „Bosis“ podržava broj-ne humanitarne i kulturne aktiv-nosti u Valjevu.


FINALISTA

Pre dvadeset godina, in-spirisan iskustvom po-rodičnih prijatelja koji su prodavali opremu za lov i ribolov, Dejan Ristić pokrenuo je proi-zvodnju lovačkih odela.

Kao mašinski inženjer, do tada nije

imao nikakvog iskustva u tekstilnoj industriji, ali je zato dobro znao šta hoće da postigne sa svojom kom-panijom: da bude lider u proizvod-nji lične zaštitne opreme na tržištu Srbije i značajan poslovni partner uglednim i velikim evropskim kom-panijama. Da je na dobrom putu

govori činjenica da kompanija pro-izvodi vojne i policijske uniforme i jakne, ali i radna odela za zaposle-ne u renomiranim kompanijama u oblasti petrohemije i metalske industrije, u saobraćaju, građevini i trgovini.

Danas, u pogonu u Smedere-vu, za godinu dana proizvede se 360.000 komada radne i specijali-zovane zaštitne odeće. Kompani-ja zapošljava 53 radnika ali, zahva-ljujući dobroj saradnji sa drugim proizvođačima, može da proširi kapacitete i prihvati poslove ve-likog obima i dodatno angažuje preko 200 radnika. Sirovine se nabavljaju u Evropi, a na pitanje da li to proizvodnju čini skupljom nego što bi bila da se odlučio za kineski tekstil, odgovara: „S obzi-rom da naša odeća ima zadatak da bude dobra zaštita ljudima, za nas je najvažniji kvalitet, tako da cena nije prvi i jedini faktor pri izboru materijala. Razlika u ceni između evropske i kineske sirovine je relativno mala u korist ove druge. Međutim, kada se ura-čunaju troškovi prevoza i uzmu u obzir poteškoće oko eventualnih reklamacija, Evropa za nas i dalje ostaje prva adresa za nabavke.“

Odeća koja se proizvodi u „Ju-gotexu“ koristi se u uslovima po-slovanja sa povećanim rizikom i u različitim radnim okruženjima, u kojima kvalitet i funkcionalnost direktno utiču na bezbednost i zdravlje onih koji je nose. Anti-statičke, vodootporne, nezapalji-ve tkanine i sve ostale materijale kompanija ispituje u domaćim i u evropskim laboratorijama, i poseduje sertifikate o primeni standarda ISO 9001, ISO 14001 i OHSAS.

Sarađuju sa preko 50 klijenata iz Srbije, Crne Gore, Bugarske, Ru-munije i Mađarske. Prvog velikog kupca, „Imlek“, smederevska fir-ma pridobila je 1997., samo godi-nu dana po osnivanju. Ristić kaže da i danas za njih kroje uniforme i radna odela, a u međuvremenu

Dejan Ristić, Jugotex

Gradim preduzeće koje će trajatiSmederevska kompanija „Jugotex“ je od malog pogona za šivenje lovačkih odela, osnovanog u najteže vreme u Srbiji – tokom sankcija, izrasla u fabriku koja godišnje proizvede 360.000 komada radne i specijalizovane zaštitne odeće za klijente iz Srbije, regiona i Evropske unije. Njen vlasnik ističe da je jedini način da se izgradi preduzeće koje će trajati – zdrav razvoj, korak po korak.


2016

su među klijente uvrstili i „Philip Morris“, trgovački lanac „Maxi“, „G4S“, „NIS Gazprom“ i mnoge druge. Pobedama na tenderima došli su u priliku da rade za EPS Distribuciju, Klinički centar Srbi-je, Aerodrom „Nikola Tesla“, JKP „Beograd put“, kao i za policiju i vojsku Srbije.

Ne gomila dugove, ni dužnikeU današnje vreme niskih ka-

mata i puno novca koji stoji ne-uposlen na računima, banke se (makar na rečima) utrkuju u po-nudi kredita za finansiranje ra-zvoja kvalitetnih privatnih firmi. Sa druge strane, većina uspešnih privrednika, a među njima i De-jan Ristić, veoma pažljivo razma-tra opcije na tržištu novca i najra-dije razvoj finansira sopstvenim sredstvima. Vlasnik „Jugotexa“ primećuje da se bankari javljaju sa najprivlačnijim ponudama tek onda kada kompanijama njihov novac više ne treba. Ristićeva politika zaduživanja je zato vrlo stroga: „Kredit sam podizao sa-mo za strogo definisane namene i sa jasnim i preciznim planom za njegovu otplatu. To je uvek bio manji deo sume od potrebne i bio je dopuna sopstvenim sred-stvima”.

Kao što ne gomila dugove, ne gomila ni problematične dužni-ke. „Jugotex“ sarađuje sa uspe-šnim i odgovornim kompanijama i nema sporna potraživanja. Sa kompanijama koje ne mogu da garantuju plaćanje jednostavno ne ulazi u posao. U isto vreme, Ristić ističe da njegova kompanija nema nijedan dinar duga ni pre-ma državi, lokalnoj samoupravi, dobavljačima ili radnicima. „Svo-je obaveze izmirujemo uredno i na vreme. Država bi morala da prepozna i podrži takve domaće kompanije, koje mogu da ubrzaju privredni rast i obezbede nova radna mesta“, smatra Ristć.

Kao najveći problem u poslova-nju u proteklih dvadeset godina

ističe nestabilnost dinara, osnov-ne valute sa kojom posluje. Fluk-tuacija kursa mu je, kaže, godina-ma predstavljala ogroman rizik u poslovanju, ali je ipak uspešno izlazio sa tim na kraj.

Ono što je privredi potrebno je bolje obrazovanje mladih za svet rada. Smatra da je angažman države u obrazovanju zanatlija i budućih radnika nedovoljan, i da se mora raditi na populariza-ciji tih zanimanja po uzoru na ra-zvijene, evropske zemlje poput Nemačke, Holandije ili Belgije. „Dualno obrazovanje o kome se trenutno priča jeste put za dobru praktičnu obuku mladih ljudi, ali ne treba zaboraviti da i mi pri-vrednici moramo aktivno da se uključimo u taj proces“. Ukoliko se to ne desi, kaže, ostaje otvo-reno pitanje gde će „Jugotex“ kroz nekoliko godina pronalaziti radnu snagu.

Zato mu je prilikom zapošljava-nja važnije od formalne diplome da li je neko vredan i da li želi da uči. Istovremeno, uveren je da samo zadovoljan radnik može biti motivisan da radi kvalitetno i odgovorno, pa su zaposleni u „Ju-gotexu“ dobro plaćeni, imaju re-dovna primanja i siguran posao.Takođe, kompanija im po potrebi daje i beskamatne kredite, kako se ne bi zaduživali kod banaka. Ristić ističe da kod zaposlenih veoma ceni i podstiče samoini-cijativu, pa je poslovna kultura u kompaniji zasnovana na uzajam-nom poverenju i poštovanju, gde se traži i vrednuje mišljenje svih koji u njoj rade.

Kako sam naučio šta je uspehDejan Ristić ne krije da je da-

leke 1996. u preduzetništvo ušao bez ikakvog predznanja o vo-đenju firme ili o tekstilnoj proi-zvodnji. „Posle dvadeset godina, vidim da znam tek malo više“, kaže i šali se da bi bilo najbolje da ne mora da se uči na sopstve-nim greškama.

Najvažnijom životnom i predu-zetničkom lekcijom, ipak, smatra onu koja podučava da uspeh za-hteva veliki trud i odricanja. „Za generacije pre moje, rad je bio nešto što se odvija od 7 ujutru do 3 popodne. Onda se ide na ručak, pa se malo odrema, pa se uveče druži… Danas više nije tako, i ko hoće da ima dobru platu ili da mu firma opstane na tržišu, mora da plati cenu uspeha, odnosno da, poput nekog vrhunskog sportiste, uklopi profesionalni i porodični život, a na sve ostalo da zaboravi.“

Zahvaljujući takvoj radnoj disci-plini i pristupu poslu, očekuje ga završna faza pregovora sa poten-cijalnim strateškim parnterom, multinacionalnom kompanijom koja će omogućiti ulazak na za-htevna tržišta Zapadne Evrope. U tom slučaju, „Jugotex“ čeka pro-širenje kapaciteta i nabavka nove opreme da bi se ispratio povećan obim poslova.

Sa druge strane, to je i velika šansa da se inostranim klijentima dokaže kako u Srbiji itekako ima kompanija koje posluju po viso-kim standardima i imaju obrazo-vanu radnu snagu. „Srbija je i da-lje nepoznanica za klijente u ino-stranstvu, koji uglavnom imaju predrasude o našim sposobnosti-ma, što predstavlja veliku barijeru za širenje na druga tržišta. Ta slika se menja kada inostrani partneri dođu ovde i bliže se upoznaju sa stvarnom situacijom – tada su veoma spremni za saradnju“, kon-statuje Ristić, koji zato procenjuje da saradnja sa novim partnerom može biti „odskočna daska“ za konačnu ekspanziju na evropsko tržište.

Naš sagovornik, ipak, ne sanja o vrtoglavom rastu i stvaranju po-slovne imperije u kratkom roku. „Jedini način da se izgradi pre-duzeće koje će trajati je korak po korak, a ’Jugotex’ tek treba da razvijem do nivoa koji će mu omogućiti da bude profitabilan i za trideset godina.“


FINALISTA

Mada se gotovo svi uspešni preduzetnici u Srbiji žale na nedostatak državne podrške, šta u tom pogledu mogu da očekuju u kompaniji Termovent SC iz Temerina, koja je u svojoj delatnosti danas jedini domaći proizvođač?! Zato, priča o preduzeću koje je osvojilo 44 svetska tržišta bez ičije pomoći, deluje neuobičajeno čak i za naše uslove, u kojima se uspeva „uprkos svemu“.

Koliko ljudi u Srbiji zna da se proizvod-njom specijalnih in-dustrijskih ventila za visoke temperature i pritiske u naftnoj, he-mijskoj, petrohemij-

skoj industiji i termoenergetici, ba-vi samo jedna domaća kompanija? Sklonost ka drugačijoj poslovnoj filozofiji, preduzeće Termovent SC iz Temerina je pokazalo od

samog početka, kada je Slobodan Crnogorac, otac današnjeg vlasni-ka i direktora kompanije Aleksan-dra Crnogorca, osnovao još 1963. godine zanatsku radionicu, koja se prvobitno bavila proizvodnjom pratećih delova za ventile. Ubrzo se krenulo u razvoj složenijih pro-izvoda, ali sa idejom da se akcenat stavi na one vrste ventila koji nisu bili u proizvodnom programu ni-jedne od tada mnogobrojnih fa-brika širom bivše Jugoslavije.

Zahvaljujući takvoj odluci, kompanija je već do devedestih godina izvozila oko 70% svojih proizvoda na austrijsko i nemač-ko tržište, a različite proizvod-ne lokacije objedinila je u fabrici koja je završena 1996. godine. S obzirom na tadašnje, veoma ote-žane uslove poslovanja i sankcije, Termovent SC se okreće „sup-stituciji uvoza“, odnosno svoje dotadašnje iskustvo primenjuje u razvoj proizvoda kojih nije bi-lo na domaćem tržištu, a nisu mogli da se uvezu. „Termovent

SC je tada značajno proširio svoj asortiman, naročito kada su u pitanju proizvodi za naftnu in-dustriju“, priseća se Aleksandar Crnogorac, koji je 2003. godine preuzeo upravljanje kompanijom u čijoj ponudi je, trenutno, preko 20 hiljada različitih proizvoda, a preko 80% proizvodnje se pono-vo izvozi.

Pomenuta godina je, ističe naš sagovornik, za njega bila dodatno značajna, jer je uspešno okončao ulaganja u akcije Livnice čelika u Bačkoj Topoli, koja je preko 30 godina bila strateški dobavljač Termoventa SC. „To smo uradili iz straha za budućnost kada je obja-vljena odluka o njenoj privatizaci-ji, strepeći da će i ta privatizacija završiti neuspešno kao i mnoge do tada i da ćemo ostati bez našeg najznačajnijeg dobavljača. Takva investicija, u finansijskom smislu svakako je bila dodatno opterećenje za kompaniju, ali da nisam doneo tu odluku, danas bi nam bilo neuporedivo teže

Aleksandar Crnogorac, Termovent SC

Jedini opstali, a uspeli


2016

da ovako uspešno poslujemo“, uveren je Crnogorac. Danas je i Livnica čelika u Bačkoj Topoli je-dina preostala u svojoj delatnosti, i u međuvremenu je uvećala za-poslenost sa 160 na 220 radnika, kao i izvoz, koji je do privatizacije dostizao maksimum 20%, a sada čini 60% proizvodnje.

„Izvozno orijentisan“ nije isto što i izvoznik

Direktor temerinske kompanije dodaje kako mu je veoma stalo da sve neophodne sirovine, kad god je moguće, kupuje od doma-ćih firmi. „Nažalost, u Srbiji je sve manje proizvođača iz metalskog kompleksa, čime nam se smanju-je krug potencijalnih dobavljača, jer se favorizovanjem uvoza pre-duzetnici sve češće opredeljuju za trgovinu i uvoz, a nerado se upuštaju u proizvodnju“.

Sa druge strane, za neverovatnu činjenicu da je od tolikih fabri-ka koje su nekada poslovale u ovoj delatnosti, danas ostao je-dino Termovent SC, Crnogorac navodi kao glavni razlog – lo-še upravljanje u bivšim giganti-ma u društvenoj svojini. „Ovo je industrija u kojoj moraju da se prate svetski trendovi ne samo kada je reč o tražnji na tržištu, već i u pogledu standarda. Rad-na okruženja u koja se ugrađuju naši proizvodi često karakterišu visoke temperature i pritisci, pa stoga pouzdanost i odgovornost su osnova ovakve proizvodnje i ona mora da ispunjava i odgova-rajuće bezbednosne standarde“. Zato, dodaje naš sagovornik, „nije dovoljno želeti da budeš izvozno orijentisan – moraš prvo da is-tražiš gde da izvezeš, šta se traži od proizvoda i koji sertifikati su uslov da bi se uopšte pojavio na stranom tržištu, a to zahteva ceo sistem da bi se postigao traženi kvalitet proizvoda, koji ne može da se uvede preko noći“.

Termovent SC je prvi sertifikat kvaliteta uveo još 1987. godine, a

danas, osim evropskih, kompani-ja je prilagodila svoju proizvod-nju i američkom standardu API, čija je najveća primena u naftnoj industriji. Osim za ovu delatnost, Termovent SC proizvodi za po-trebe hemijske i petrohemijske industrije, dok je je značajan deo proizvodnje usmeren i na proi-zvođače energije, toplane i ter-moelektrane. „Uglavnom, ranijih godina smo plasirali više proizvo-da namenjenih naftnoj industiji, ali prošle godine, zbog značajnog pada cene nafte na svetskom trži-štu, fokusirali smo se na kompani-je u hemijskoj industriji i energe-tici, gde je situacija na globalnom tržištu bila stabilnija“.

Prilagodljivost je među ključ-nim prednostima ovog predu-zeća, a još jedan primer za to je posao koji je dobilo pre ne-koliko meseci u konkurenciji sa tri evropske kompanije: one su ponudile isporuku proizvoda za 42 nedelje, dok srpska firma sa isporukom proizvoda kreće već nakon 12 nedelja. Prošle godine, Termovent SC je investirao u na-bavku najsavremenijeg obradnog centra koji ne poseduje ni jedna kompanija u širem regionu, a prvi rezultati ukazuju da će produktiv-nost biti povećana i do pet puta. Osim toga, njegovi proizvodi su po kvalitetu „rame uz rame“ sa konkurencijom iz Nemačke, ko-ja predvodi u ovoj industriji na evropskom tržištu.

Globalni planovi u globalnoj konkurenciji

Ventili proizvedeni u Temerinu ugrađeni su u različita postroje-nja u čak 44 zemlje, ali Crnogorac konstatuje da je na tim tržištima jedini ponuđač iz Srbije, te da su mu konkurencija isključivo strane kompanije. Kako izgleda izboriti se sa njima, ilustruje primerom sa ruskog tržišta.

„Rusko tržište nam je bilo do-minantno sve do prethodne go-dine, kada je palo na oko 45%

prošlogodišnjeg izvoza. Potražnja iz Rusije je dobrim delom sma-njena zbog niskih cena nafte, ali i zbog sankcija, koje su uticale na odluku da se favorizuje domaća proizvodnja, pa su čak pokrenuti i tematski sajmovi ’zamena uvo-zne robe’. Naš dodatni problem je i devalvacija rublje, što, recimo, kineskim kompanijama nije bila prepreka. One su dobile podršku svoje države kroz politički spora-zum sa Rusijom na najvišem ni-vou, pa mogu da prodaju i napla-ćuju u rubljama bez strepnje od kursnih razlika, jer će država za-štititi njihovu zaradu. Ja ne mogu tako nešto da uradim, jer mi smo mala firma koja se sama, bez ičije podrške, probija na stranim trži-štima, što znači i da sami snosimo sve troškove i rizike. Osim toga, mi smo jedini domaći proizvođač u ovoj industriji, pa i ne očekuje-mo da država stane iza nas.“

To što su, međutim, jedini u svojoj delatnosti, u kojoj nema drugih privatnih kompanija, je-ste realan pokazatelj zahtevnosti i odgovornosti ovakve proizvod-nje. Ni malo nije lako, smatra Cr-nogorac, da zajedno sa svojih 360 zaposlenih vodi tržišnu borbu sa svetskom konkurencijom. Zato se, kaže, u Srbiji ljudi baš i „ne otimaju“ da započnu bilo koju prozvodnu delatnost, pogotovo u mašinskoj industriji u kojoj nije bilo lako ni u srećnijim vreme-nima, kad jednostavnije i brže mogu da zarade na uslugama, ili zastupajući strane kompanije.

Bez obzira na „snagu svetske konkurencije“, Aleksandar Crno-gorac planira dalju izvoznu ek-spanziju, pre svega na tržištima Bliskog Istoka i Latinske Amerike. Sprema se i za osvajanje novog segmenta kupaca, sa kojima još nije poslovao, a koji rade u oblasti nuklearne energije. Mada proce-njuje da se nove nuklearke, ve-rovatno, neće masovnije graditi, održavanje postojećih je zahtev-no, ali i isplativo tržište.


FINALISTA

Za tri godine postojanja, kompanija Transfera ostvarila je vrlo zapažene rezultate na logističkom tržištu Srbije. Prošlogodišnji prihod od 14,5 miliona evra rezultat je uspostavljenog sistema rada i motivacije 115 mladih radnika, mahom inženjera, kaže Duško Radović, osnivač kompanije koja je za kratko vreme ostvarila izuzetan rast na jednom vrlo kompleksnom tržištu.

Za neostvarene planove često kažemo: „Ko zna zašto je to dobro“. Da je sve išlo onako kako je zamislio u mladosti, Duško Radović bi da-nas bio u Kanadi, ali je

spletom oklonosti ostao u Srbiji, zaposlivši se u preduzeću koje je poslovalo u sektoru logistike. Na poziciji generalnog direktora, zajedno sa 700 zaposlenih izgra-dio je kompaniju koja je postala vodeća u svojoj oblasti na doma-ćem tržištu, a znanje, veštine i iskustvo koje je stekao, bili su mu od neprocenjive vrednosti kada je 2013. godine odlučio da osnuje

sopstveno preduzeće. Danas, ka-da njegova kompanija „Transfera“ beleži izuzetan rast iz godine u godinu, sa sigurnošću može da odgovori zašto je sve to bilo do-bro. Ipak, da bi stigao do sadašnje pozicije, „na početku je“, ističe, „valjalo zasukati rukave“.

U trenutku kada je osnovao kompaniju, tržište je bilo dale-ko konkurentnije nego pre dve decenije ili makar pre zahuk-tavanja privatizacije, a posledi-ce globalne ekonomske krize odrazile su se na cene usluga i u ovoj delatnosti. „Stvari su polako dolazile na svoje, uz ve-liki trud i rad, pažljivi odabir

saradnika i korišćenje kontakata koje sam stekao tokom karije-re“, kaže Radović. Prevedeno u brojke, Transfera je već u prvoj godini postojanja zabeležila 2,8 miliona evra prihoda, u drugoj 7,5 miliona evra, da bi prihodi u 2016. dostigli 14,5 miliona evra, uz povećanje broja zaposlenih sa pedesetak na današnjih 115 radnika.

Smele ideje u osvajanju tržišta

Model poslovanja moderne špedicije podrazumeva da se specijalizovane kompanije bave organizacijom posla, a ne stva-

Duško Radović, Transfera

Formula za uspeh


2016

ranjem ogromnih flota vozila. „Umesto da kupujemo sopstve-ne kamione, mi angažujemo teretna vozila, a u nekim sluča-jevima i finansiramo podizvo-đače koji obavljaju transport za nas. Zato danas u svakom trenutku možemo da računamo na 50 velikih teretnih vozila ko-ja su delimično u našem vlasni-štvu, preko podizvođača. Posao delimično delimo tako da se mi brinemo o nalaženju klijenata, standardu usluga, organizaciji i naplati, dok je na podizvo-đačima da brinu o troškovima za gorivo, angažovanju i plata-ma vozača... Takva organizacija nam obezbeđuje da svako radi ono što najbolje zna“, objašnja-va Radović.

Što se tiče strategije za pozi-cioniranje ispred konkurencije, Transfera je prostor na tržištu osvajala strpljivo: koristila je svo-ju sposobnost prilagođavanja i kombinovala je sa inovativnim idejama, kako bi za svakog kli-jenta obezbedila ponudu koja mu najviše odgovara.

„Na našem tržištu ima velikih kompanija sa ogromnim budže-tima, koje nemaju jasan fokus poslovanja. Sa druge strane, radi i puno malih, koje opet zbog organizacionih i finansijskih slabosti ne mogu da preuzmu ozbiljnije zadatke. Transfera je osvojila prostor između te dve grupe kompanija. Ne želimo da po svaku cenu budemo lider po obimu poslovanja, naš cilj je da budemo lider u kvalitetu”, kaže Duško Radović.

Takvo usmerenje je utoliko va-žnije kada se ima u vidu da su najpoželjiniji klijenti na doma-ćem tržištu upravo oni koji su i Transferina ciljna grupa: multi-nacionalne kompanije kojima su potrebne kvalitetne, inovativne usluge međunarodnog drum-skog, brodskog i avio transpor-ta, carinjenja i carinskog skladi-štenja. One traže konkurentne

cene i duže rokove plaćanja. „Kada uspete u poslovanju sa njima, sve ostalo je lako“, sumira naš sagovornik.

Kako je Srbija kontinentalna zemlja, najveća je potreba za uslugama međunarodnog drum-skog transporta ka evropskim destinacijama. Radović kaže da je drumski transport dominan-tan u sektoru logistike, sa preko 80% učešća. Takođe napominje da smo zemlja koja slabo tr-guje sa drugim kontinentima, što znači da su utoliko manje ali ne i zanemarive potrebe za brodskim, kontejnerskim i avio transportom.

Da bi bili blizu klijenata, pri-sutni su na svakoj carinskoj is-postavi u Carinarnici Beograd. Na teritoriji Vojvodine, imaju kancelarije u Odžacima, No-vom Sadu i Sremskoj Mitrovici, a centralnu Srbiju pokrivaju iz Kruševca i Kragujevca. Tokom ove godine planiraju da otvore još četiri kancelarije, a pažljivo razmatraju i mogućnost da inve-stiraju u logistički centar. Inače, osim klijentele iz automobilske, metalske i drugih industrija koje posluju u našoj zemlji, Transfera ima mrežu poslovnih saradni-ka preko koje nudi svoje uslu-ge u regionu, a preko partnera posluje i na tržištu Evropske unije, kroz organizaciju zbirnih transportnih linija. Takav mo-del, smatra Radović, omogućava da se preskoče „dečije bolesti“ koje prate osnivanje sopstvenih filijala i u najboljem je interesu svih učesnika u poslu, a što pre-poznaju i klijenti.

Temelj uspešne kompanije čine ljudi

Da bi se osvojena poslovna teritorija sačuvala od konkuren-cije, Transfera ulaže u usavršava-nje funkcionisanja same kompa-nije, kao i u obuku zaposlenih. Sa jedne strane, sarađuje sa tri konsultantske kuće, Evropskom

bankom za obnovu i razvoj i Fakultetom organizacionih na-uka, a njihove savete koristi da bi rešenja koja nudi klijentima uvek bila na najvišem nivou. I sam Duško Radović primećuje da brzi rast, kakav Transfera be-leži iz godine u godinu, mora da počiva na održivom, jakom sistemu unutar firme kako se ne bi pretvorio u sopstvenu suprot-nost i, umesto prednosti, postao prepreka za pružanje kvalitetnih usluga.

Sa druge strane, u skladu sa svojim motom „Transfera su ljudi“, izuzetno se vodi računa da zaposleni budu motivisani i dobro obučeni za posao koji ih čeka. Među 115 radnika je 50 mladih inženjera koji, prema Radovićevim rečima, mogu da računaju na dodatno usavršava-nje, uključujući i rad sa mentori-ma u svojevrsnoj kompanijskoj Akademiji. Transfera takođe ko-risti usluge skauta na fakulteti-ma, koji ohrabruju talentovane studente da im se priključe. Po-red mladih nada, iskusno jezgro firme čini šestočlani odbor di-rektora koji, kako je izračunao Duško Radović, iza sebe ima vi-še od sto godina staža u sektoru logistike.

Veruje, takođe, i da treba us-postaviti ravnotežu između po-slovnog uspeha i društvenog an-gažmana kompanije. Zato Tran-sfera učestvuje u velikom broju humanitarnih akcija, a Radović posebno ističe one posvećene zlostavljanoj i deci bez roditelj-skog staranja i naglašava da se uvek trudi da, osim materijalne podrške, izdvoji vreme za dru-ženje i organizaciju utakmica sa štićenicima „Zvečanske“.

„Važno je da ostavimo trag i učinimo nešto pozitivno za za-jednicu u kojoj živimo i radimo. Jedino tako možemo da budemo kompanija sa ljudskim likom, što nam je važno koliko i profit ili rast“, zaključuje Radović.


BRZORASTUĆI PREDUZETNIK GODINE 2016

Dr Snežana Đorđević, profesorka Poljo-privrednog fakulteta u Beogradu je to-kom rada na doktorskoj disertaciji pro-učila više od 180 bakterija koje žive na korenu biljaka i doprinose njihovom boljem razvoju. Zatim je odabrala šest najkorisnijih i iskombinovala ih u inova-

tivan proizvod „Slavol“. Njena istraživanja, ali i reakcije poljoprivrednika koji su učestvovali u testiranju novog đubriva uverili su je da je ono i efikasno, te je pala odluka: da se pokrene industrijska proizvodnja „Slavo-la“, uspostavi nova tehnološka linija, organizuje pro-mocija i distribucija preparata, organizuje preduzeće i zaposle novi ljudi.

Snežana Đorđević priznaje da joj nije bilo lako da uskladi sve obaveze koje je u tom trenutku imala: na prvom mestu, trebalo je brinuti o dvojici sinova osnovaca, zatim o obavezama koje idu uz zahtevnu akademsku karijeru i profesuru… No, kako je odra-nije usvojila preduzetničko radno vreme „od jutra do sutra“, uspela je da sprovede u delo sve što je zamislila.

Na samom početku, trebalo je pokazati poljopri-vrednim proizvođačima prednosti primene novog preparata, a nakon toga oni su se uvek vraćali i na-ručivali još proizvoda. Zatim kada se, posle hiljada prezentacija i obilaska gotovo svakog sela u Srbiji, tražnja ustalila, trebalo je obezbediti dovoljne količi-ne preparata. Hala površine 2.100 kvadratnih meta-ra, sa laboratorijom za mikrobiologiju, molekularnu biologiju i agrohemiju, otvorena je 2011. godine u Šimanovcima. Danas Agrounik proizvodi 15 sertifi-kovanih i patentom zaštićenih proizvoda za biljke, zemljište i prečišćavanje poljoprivrednih otpadnih

Snežana i Uroš Đorđević, Agrounik

Ovo je posao za koji se živiProizvodnju „Slavola“, potpuno prirodnog mikrobiološkog preparata za prehranu biljaka, njegov tvorac, dr Snežana Đorđević, profesorka beogradskog Poljoprivrednog fakulteta, počela je 2004. godine u iznajmljenom prostoru. Usledile su hiljade prezentacija poljoprivrednicima iz cele Srbije i otvoren je proizvodni pogon u Šimanovcima. Danas, „Agrounik“ ima ukupno 15 inovativnih proizvoda, tri ćerke-firme u regionu i izvoz u Grčku, Bugarsku i Rumuniju, kao i planove za osvajanje tržišta Rusije i SAD, a vlasnica svakodnevno vođenje kompanije polako prepušta sinovima da bi ona više vremena provela tamo gde je sve počelo: u laboratoriji.


2016

voda. Dobitnik je više međunarodnih i domaćih nagrada za inovativnost i uspešnu komercijaliza-ciju preparata, nastalih na osnovu biotehnoloških istraživanja. Broj zaposlenih narastao je na 17, a kompanija se razgranala pa, osim centrale u Srbiji, ima i ćerke firme u BiH, Makedoniji i Hrvatskoj. Pod istim „kišobranom“ otvorena je i firma „Biounik“, koja je specijalizovana za istraživanje i razvoj novih proizvoda.

Snežana i njen sin Uroš, koji je pre tri godine pre-uzeo ulogu izvršnog direktora Agrounika, naglaša-vaju da kompaniju razvijaju vrlo oprezno. „Trudimo se da radimo bez većih kredita i da ne ulazimo u rizične investicije. Kupovali smo aparat po aparat, zapošljavali čoveka po čoveka, postepeno uvodili nove proizvode i osvajali nova tržišta. Ni jednog momenta nije se reskiralo toliko, da smo morali da se zapitamo da li ćemo finansijski preživeti.“

Srbija otvorila vrata, drugi čuvaju tržišteAgrounik je, osim u zemljama bivše Jugoslavije,

prisutan u Bugarskoj, Grčkoj i Rumuniji, a već godinu dana se priprema za ulazak na tržište Ru-sije. „Već smo obezbedili podršku partnera koji se bavi distribucijom preparata za poljoprivredu. Očekujemo da ćemo završiti registraciju naših proizvoda u Rusiji do kraja godine i da ćemo naredne započeti prodaju na zahtevnom ruskom tržištu“, kažu Đorđevići.

Slično ih čeka i „preko okeana“, gde su uz pomoć poznanika koji je poreklom iz Srbije, došli u priliku da testiraju svoje preparate u SAD, i trenutno razma-traju kako da ispune ostatak strogih zahteva američ-ke administracije kada je reč o proizvodima name-njenih poljoprivredi. „I Rusija i SAD pa i Turska ili Mađarska čuvaju svoje tržište, strogim procedurama za registraciju preparata i visokim cenama ulaska na ta tržišta. Nadležna američka agencija, recimo, priznaje rezultate testiranja preparata samo iz jedne jedine akreditovane laboratorije u celoj Evropi, koja se nalazi u Holandiji. Sa druge strane, u Srbiji slični proizvodi mogu da se registruju za samo mesec dana. Pri izvozu naših preparata na druga tržišta na-ilazimo na probleme administrativne prirode zbog neusklađenosti zakonskih regulativa. Ipak, uspeli smo da naše proizvode registrujemo u EU i to u Hr-vatskoj i Bugarskoj, što nam olakšava izvoz za Grčku i Rumuniju“, priča Uroš Đorđević.

Đorđevići, međutim, uspevaju da prevaziđu sve birokratske prepreke, a njihovo iskustvo u regionu kaže da prihod sa stranih tržišta postaje stabilan u roku od tri godine. „Nakon registracije proizvoda, prva godina prođe u upoznavanju tržišta, druga u građenju ponude i razvijanju prodajnih kanala, dok u trećoj godini oni koji su isprobali naš proizvod

obično krenu sa većim narudžbinama, i tako investi-cija u to tržište počinje da se vraća”, objašnjava Uroš.

Nova istraživanja i nova organizacijaPrema rečima Snežane Đorđević, Agrounik retko

podiže kredite i trudi se da investira iz sopstvenih sredstava kad god je to moguće. Investiranje u naučno–istraživački rad se odvija preko raziličitih naučnih projekata: imaju podršku Fonda za ino-vacionu delatnost, a pripremaju se i za apliciranje za učešće u programu Evropske unije „Horizont 2020“.

Kako je istraživačka komponenta ključna za dalji razvoj kompanije, Agrounik je reorganizovan tako da je sada ćerka firma Biounik preuzela poslove naučno-istraživačkog rada, razvoja novih proizvo-da, kontrole kvaliteta i učešća na međunarodnim projektima. Ona predstavlja i svojevrsni naučni inkubator, preko koga se angažuju eksperti iz ra-zličitih oblasti, s ciljem da se razvijaju nova polja istraživanja. Snežana Đorđević najavljuje nove proi-zvode koji će se koristiti u zaštiti bilja, prečišćavanju otpadnih voda i rešavanju ekoloških problema, u skladu sa evropskim i svetskim prioritetima.

Promene u organizaciji same kompanije došle su na red kada je Snežana shvatila da je posao koji je pokrenula prerastao stadijum kada preduzetnik može sve sam da postigne, od proizvodnje i mar-ketinga do bavljenja finansijama i administracijom. Zato je stariji sin Uroš preuzeo na sebe da dovrši transformaciju Agrounika.

Prema njegovim rečima, dva su najčešća uzroka propasti preduzeća u Srbiji: preinvestiranje i kašnje-nje u reorganizaciji sa preduzetništva na korporativ-no, profesionalno upravljanje. I dok za Agrounik sa finansijske strane nema rizika, upravljački deo bio je organizovan tako da su do sada Snežana i Uroš radili sve: pregovarali sa dobavljačima i kupcima, brinuli o naplati, držali prezentacije o proizvodi-ma… „U okviru programa reorganizacije, definisali smo procedure i pravila rada u firmi, tako da se sada dosta posla obavlja ’automatski’, prema tim smernicama. Nas dvoje, zato, imamo daleko više vremena da se posvetimo razvoju proizvoda“, kaže Uroš. Uskoro će imati i podršku najmlađeg člana porodice, koji završava molekularnu biologiju i po-sle doktorskih studija planira da se uključi u naučni razvoj u „Biouniku“.

Čak i umereno usporavanje radnog tempa za Snežanu Đorđević bi bila velika promena, ali ona kroz smeh kaže da ionako ne zna da li bi mogla da funkcioniše drugačije. „Ovo je posao za koji se živi i koji donosi ogromnu radost. Zato ga radite i kada je teško i kada ste umorni, jer znate da ste na pravom putu.“


INOVATIVNI PREDUZETNIK GODINE 2016

Šta su ključni kriterijumi koji potvrđuju da jedno domaće preduzeće posluje uspešno? To su, pre svega, stabilna baza klijenata, širenje poslovanja na domaćem ili stranim tržištima, kvalitetni radnici i uspešno upra-vljanje finansijama, odnosno da je preduze-će profitabilno i umereno zaduženo. Takve

firme ne nastaju same od sebe, već je za njihov razvoj neophodan preduzetnički talenat i povoljno poslovno okruženje, objašnjava sažeto predsednica Izvršnog odbora ProCredit banke Svetlana Tolmačeva Dingarac kako izgleda najtraženiji privredni klijent na bankar-skom tržištu.

ProCredit banka, koja se specijalizovala za mala i srednja preduzeća, a iskustvo sa njima produbljuje i kroz podršku koju već dve godine pruža projektu EY Preduzetnik godine, svakako ima dobar uvid u kakvim uslovima posluju firme koje stvaraju 34% bruto domaćeg proizvoda Srbije. „Poslovni ambi-jent je u prethodnoj godini bio povoljan kada je reč o stabilnosti cena i kursa, ali uvek ima mesta za po-boljšanja koja će obezbediti brži rast domaćih kom-panija”, kaže Tolmačeva Dingarac. Prema njenom mišljenju, ova unapređenja bi pre svega trebalo da se odnose na dalje otklanjanje administrativnih ba-rijera i pojednostavljivanje procedura, posebno radi brže naplate potraživanja, kao i na obezbeđivanje jednakih šansi za male i srednje firme da ponude svoje proizvode i usluge državnim i javnim predu-zećima.

U Srbiji se kao jedan od ključnih indikatora za ne-dovoljno razvijeno preduzetništvo ističe podatak da

skoro 70% MSP posluje isključivo na unutrašnjem tržištu, a mnogi od njih čak ne šire poslovanje ni van lokalne zajednice. U ProCredit banci ističu da status izvoznika jeste važan, ali ne i jedini dokaz da preduzeće kvalitetno posluje. „Činjenica da ne-ko preduzeće izvozi svoje proizvode ili usluge je, svakako, dokaz kvaliteta i pokazatelj da ono može da se nosi sa stranom konkurencijom. Sa druge strane, ima puno kompanija koje zbog prirode svoje

Svetlana Tolmačeva Dingarac, predsednica IO ProCredit banke

Umemo da prepoznamo preduzetnički talenatMada su kamate na niskom nivou i krediti, trenutno, najpovoljniji u proteklih petnaest godina, cena kredita ne bi trebalo da bude odlučujuća kada preduzeće donosi odluku da li će se zadužiti. Neophodno je sveobuhvatno sagledati šta je cilj koji preduzeće želi da postigne uz kreditnu podršku, savetuje Svetlana Tolmačeva Dingarac, predsednica Izvršnog odbora ProCredit banke u Srbiji, koja je od ukupnog broja plasiranih kredita u vrednosti od preko četiri milijarde evra, preko 85% odobrila malim i srednjim preduzećima, preduzetnicima i poljoprivrednicima. Uz to, ova banka ima najniži procenat kredita u kašnjenju (NPL) u domaćem finansijskom sektoru.


2016

delatnosti ne mogu da izvoze ili su orijentisane na domaće klijente, kao i onih koji svojim proizvodima pokušavaju da zamene uvozne proizvode, što znači da se i oni uspešno nose sa konkurencijom stranih proizvođača. Biti izvoznik je, dakle, dodatni kvalitet, ali to ne znači da su ostali manje uspešni”, objašnja-va Tolmačeva Dingarac.

Kako se pametno zadužiti Za one koji žele da prošire poslovanje uz uvođe-

nje inovacija u proizvodnji, uslugama ili plasmanu robe, ProCredit banka od polovine prošle godine nudi kredite iz InnovFin garantne linije, u saradnji sa Evropskim investicionim fondom (EIF). Prema rečima Svetlane Tolmačeve Dingarac, radi se o po-zajmicama gde EIF garantuje deo plasmana koji banka odobrava klijentu na ime investicije, ukoliko ona podrazumeva uvođenje neke inovacije, poput nove tehnologije u proizvodnji ili novih proizvoda, unapređenja opreme koje se koristi ili izlaska na nova tržišta.

Početkom februara ove godine potpisan je i novi ugovor sa EIF, što znači da će Garancijski fond za Zapadni Balkan u naredne dve godine garantovati ProCredit banci u Srbiji za određeni deo plasmana odobrenih privrednicima u okviru tog programa, u ukupnoj vrednosti od 25 miliona evra. Krediti iz ove linije namenjeni su malim i srednjim preduzeći-ma koja imaju potencijal za rast, a zadužuju se radi investicija ili pribavljanja obrtnog kapitala. Korist za klijenta u oba pomenuta programa se ogleda u tome da on dobija kredit uz mnogo manje obezbe-đenje ili bez obezbeđenja, u odnosu na ono što bi banka inače tražila.

„Mada su kamate na niskom nivou i krediti, trenut-no, najpovoljniji u proteklih petnaest godina, cena kredita ne bi trebalo da bude odlučujuća kada pre-duzeće donosi odluku da li će se zadužiti“, upozora-va Tolmačeva Dingarac. Ona savetuje klijentima da uvek imaju na umu šta je cilj koji žele da postignu uz kreditnu podršku. „Ako žele da uzmu kratkoročni kredit za likvidnost onda je potrebno analizirati šta sve mogu da postignu sa više obrtnih sredstava. To, na primer, može biti ponuda boljih rokova za plaća-nje za kupce, širenje tržišta ili obezbeđenje popusta kod dobavljača kroz brže plaćanje obaveza. Tako se najbolje porede moguće koristi od novog zaduživa-nja i cene koja bi se za njega platila“.

Ukoliko su, pak, u pitanju dugoročni investicioni krediti, odlučujući faktor za takvo zaduženje nikako ne bi trebalo da bude visina kamate nego oprav-danost investicije koja se na taj način finansira, jer finansiranjem investicije iz kredita se praktično, unapred troši ono što tek treba da se zaradi. „Predu-zeće u ovakvoj situaciji bi trebalo da bude prilično

sigurno u isplativost svog projekta. Zato je jako va-žno da u banci ima partnera koji je stekao dovoljno iskustva u analizi različitih investicionih projekata, koji zna da poceni nivo rizika i može posavetovati klijenta da modifikuje investicioni plan ili da ga upozori na povećan rizik.”

Zahvaljujući ovakvom pristupu klijentima, ProCre-dit banka u Srbiji ima izuzetno nizak NPL od 2,8%, u poređenju sa prosekom bankarskog sektora, koji prema februarskim podacima Narodne banke iz-nosi 17,03%. ProCredit banka je na našem tržištu odobrila i isplatila kredite u ukupnoj vrednosti od preko četiri milijarde evra, od čega više od 85% čine plasmani malim i srednjim preduzećima, preduzet-nicima i poljoprivrednicima.

Oprezno sa refinansiranjemUprkos stabilnosti na makroekonomskom planu,

istorijski niskim kamatama i velikoj konkurenciji među bankama, obim kredita namenjenih privredi stagnira. U takvoj situaciji ne iznenađuje podatak Udruženja banaka Srbije da je tokom 2016. godine, građanima i privredi odobreno čak 52% više kredita za refinansiranje u odnosu na godinu ranije.

„Razumljivo je da ako neka banka ne može da ’poraste’ otkrivanjem novih klijenata, onda će prila-goditi svoju ponudu i pokušati da preuzme klijente druge banke”, kaže Svetlana Tolmačeva Dingarac. Upozorava, međutim, da refinansiranje nije jedno-stavna zamena jednog kredita drugim, i da ono za-hteva da se dobro proceni šta se gubi, a šta dobija u takvoj opciji. „Prvo se treba zapitati koliko je održiva ta ’nova izuzetno povoljna ponuda’, jer svaka banka je spremna da ponudi povlastice novom, kvalitet-nom klijentu, ali to ne znači da će to potrajati, jer joj se ne isplati na dugi rok.” Podseća i da su preduzeća jako osetljiva na cenu kredita, a da manje obraćaju pažnju na cenu ostalih usluga, dok pravilan pristup refinasiranju zahteva da se sagleda cena celokup-nog aranžmana. Zatim, potrebno je imati u vidu i dodatne troškove prelaska u novu banku: provizije za zatvaranje starog i obradu novog kredita, pono-van upis hipoteke…

Svetlana Tolmačeva Dingarac posebno skreće pažnju na činjenicu da kompanija ili preduzetnik u novoj banci automatski dobija novog partnera o kome malo zna. „Prelazak kod nove banke oprav-dan je ako klijent nije zadovoljan uslugama u pret-hodnoj. Ukoliko je, međutim, klijent orijentisan na izgradnju dugoročnih partnerskih odnosa sa bankom, zadovoljan njenim proizvodima i uslu-gama, i ako je samo trenutna cena kredita razlog premišljanja za odlazak, mislim da je tada najbolje pokušati da se kroz razgovor nađe odgovarajuće rešenje“.


GENERALNI SPONZOR

Pojaviti se kao ravnopravan kandidat među najboljim svetskim preduzetnicima je imidž koji za Srbiju vredi više od bilo koje marketinške kampanje, ali je neophodno da se to i u našoj zemlji vrednuje kao i u svetu, saglasni su članovi nezavisnog žirija.

Ove godine, Dušan Perović, predsednik EY nezavisnog žirija za izbor preduzetni-ka godine i njegove kolege Božo Janko-vić, Darko Budeč, Ljiljana Živković-Kara-klajić i Miloš Jelić, dugo su vagali između dve kompanije koje su na osnovu svojih rezultata ušle u najuži izbor, pre nego

što su doneli konačnu odluku koji kandidat će poneti titulu najboljeg. Odluku o pobedniku su doneli tek „nakon deset krugova analiziranja svih aspekta poslo-vanja“, kažu članovi žirija, koji i sami poseduju iskustvo šta znači pokrenuti i razvijati posao od nule.

Stoga, na prvom mestu ističu da je ovogodišnji preduzetnik godine, Radojko Janić, osnivač Radija-tor–Inženjeringa, sam izgradio kompaniju „od igle do lokomotive“, od prvih patentiranih projekata, do kompletne organizacije za proizvodnju kotlova, „uređaja koji su viskoodgovorni i za koje nema po-pravke ako se nešto desi“. Izvozi i na vrlo selektivna tržišta poput Britanije, Nemačke, Austrije i Rusije, ima veoma razvijenu servisnu podršku i jedina je firma sa ovih prostora u toj delatnosti koja izlaže na najpoznatijim evropskim sajmovima u Frankfurtu, Milanu i Veroni, što iziskuje ogromna materijalna sredstva. Podjednako su zahtevna ulaganja u razvoj sopstvene laboratorije i novoizgrađenog pokaznog centra, a sve to se odvija u manjoj sredini, što ima poseban značaj za celu lokalnu zajednicu. Pri tom, reč je o porodičnom poslu, za koji se već priprema treća generacija naslednika.

To su, ujedno, i naše najveće komparativne pred-nosti u Monte Karlu, ističu članovi žirija, među ko-jima su trojica preduzetnika – Darko Budeč, Božo

Dušan PerovićDušan Perović, EY Preduzetnik godine 2015, po

struci je mašinski inženjer. Osnivač je kompanije Termovent Komerc, koja proizvodi opremu za sisteme za klimatizaciju, najviše za farmaceutsku i elektronsku industriju. Termovent Komerc je od male zanatske proizvodnje početkom devede-setih godina, izrastao u modernu fabriku, prepo-znatljivu na svetskom tržištu. Kompanija izvozi i montira svoje sisteme u velikom broju zemalja, a među najznačajnijim tržištima su Belgija, Holandi-ja, Austrija, Arapski Emirati, Saudijska Arabija, Irak i Ruska Federacija. Sopstvena proizvodnja, odlična tehnološka opremljenost i izuzetno stručni ka-drovi, obezbedili su Termoventu stalne ugovore sa najpoznatijim i najzahtevnijim farmaceustkim kompanijama u svetu, kao što su Pfizer, Farma-sintez, Purna Pharmaceuticals, Trenker, Spimaco, Dishman i WellPharma. Dušan Perović ističe da je uspeh kompanije zasnovan na stalnom ulaganju u kadrove, dobro definisanom proizvodnom pro-gramu i neprekidnom osvajanju novih tržišta, ali i na podmlađivanju firme, u kojoj su njegovi sinovi suvlasnici i uspešni rukovodici, koji obezbeđuju rast poslovanja iz godine u godinu.

Utisci žirija o izboru preduzetnika godine

Najbolji ambasador srpskog preduzetništva


2016

Janković i Dušan Perović. Oni su kao nacionalni pobednici, prethodnih godina predstavljali Srbiju na EY takmičenju za svetskog preduzetnika godine. Prema njihovim rečima, kandidati iz Srbije se po slo-ženosti poslovanja veoma razlikuju od većine osta-lih, koji razvijaju svoje kompanije u daleko povoljni-jim uslovima. Ako se ima u vidu da je celo domaće tržište na nivou nekog većeg svetskog grada, onda postaje jasno zašto predstavnici međunarodnog žirija, ali i kolege u Monte Karlu, posebno poštuju rezultate koje su ostvarili preduzetnici u Srbiji.

„Svesni su koliko je potrebno ličnog zalaganja i neverovatne energije za takav

vizijom do cilja - media biznis konsaltingmediakonsalting.rs/wp-content/uploads/2018/01/ey.pdf ·...

Documents