Vilerd Kentelon

DAR BOŽIJI

MAXIMAPetrovaradin, 2004

Vilerd Kentelon - DAR BOŽIJI

Naslov originala:

The Gift Of God by Willard Cantelon

THE NEW HAVEN PRESSCopyright © 2000

by Robert Lee Cantelon

Copyright za srpsko izdanje:Copyright © 2004 Zoran Maretić

Prevod:Zoran Maretić

Odgovorni urednik:Vladimir Červeni

Lektura i korektura:Ana Maretić

Izdaje:Maxima, Petrovaradin

Grafička priprema i štampa:Maxima, Petrovaradin

Tiraž:500

2

O autoru

Vilerd Kentelon (Willard Cantelon) je autor više knjiga: „Krštenje u Svetom Duhu“, „Zatočenik ljubavi“ (o životu ap. Pavla), “Dan kada je dolar umro”, “Gospodari novca”. Godine 1948. godine napisao je “Razumevanje Svetoga Duha”. Ova knjiga je bila prevedena i distribuirana na mnogim jezicima sveta. Posthumno je izdata njegova knjiga “Dar Božiji.”

Vilerd Kentelon (Willard Cantelon), 1916-1999Pisac i evanđelista

Skica engleskog slikara Dejvida Goetlija (David

Goatley)

Knjiga “Dar Božiji” je kompilacija Vilerd Kentelonove kolekcije spisa o Duhu Svetom (izdata u februaru 1999).

3

“Još jedna knjiga na mom stolu”, pisao je Vilerd Kentelon u septembru 1998, “sadrži spise vijetnamskog pesnika i učitelja, Tič Nat Hana (Thich Nhat Hanh)“. Nedavno on je čitao njegove snažne izjave da: “…samo raspravljanje o Bogu nije najbolja upotreba naše energije. Ali ako mi dotaknemo Duha Svetog, dotakli smo Boga, ne kao zamisao već kao živu realnost. Mi moramo da se približimo Bogu, ne kroz teologiju, već kroz Duha Svetoga. Mi moramo da Ga preklinjemo: govori mi od Boga.”

Vilerd Kentelon je takođe citirao reči časnog teologa sa Jejla, Keneta Skot Letoreta (Kenneth Scott Latourette, Yale University) u njegovom uvodu za “Dar Božiji”. On je priložio ovo iz profesorovih komentara o temi Duha Svetog. “Od obeshrabrenih, bez iluzija ljudi i žena koji su tužno gledali unazad na dane kada su se nadali da će Isus postati novi svetski vođa, oni su se pretvorili u društvo oduševljenih svedoka, koji su pridodali njihovom broju druge Jevreje, Rimljane, Grke, Efežane, obrazovane i robove. Isti kao i drugi ljudi i žene, oni su ostali čovečni. Ipak unutar njih je gorela sila i život koji dolazi kroz Isusa ispunjenjem Svetim Duhom, i ta sila je činila moralnu i duhovnu transformaciju unutar njih. Ta sila je dokazala zaraznost, i tako je čak i danas.”

Mnoge godine, Vilerd Kentelon je bio poznat kao predavač i autor na temu Duha Svetoga kako je predstavljen u Svetom Pismu. Dar Božiji predstavlja kompilaciju njegovih kraćih radova na tu temu, kombinovanih sa beleškama i komentarima.

4

Sadržaj:O AUTORU ......................................................................................................... 3 UVOD ............................................................................................................... 7

PRVI DEO: SVETLA KRILА PRIBLIŽAVANJA ....................................... 8

OŽIVETI SADA ....................................................................................... 10 U POČETKU, NA LIK BOŽIJI ............................................................... 11 NEMA STRANACA ................................................................................. 13 PREKINUTO ZAJEDNIŠTVO ................................................................ 15

DRUGI DEO: VEĆA DELA KOJA ĆETE ČINITI .................................... 21

VOLJA ONOGA KOJI ME JE POSLAO ................................................ 21 ................................................................................................................ 24 OTKRIVANJE POTREBA U NAŠIM ŽIVOTIMA ................................... 25 OTKRIVENI HRISTOS ........................................................................... 26 PRIVUĆI LJUDE I ŽENE KA HRISTU .................................................. 27

TREĆI DEO: ROĐEN I KRŠTEN DUHOM ............................................... 29

ROĐEN OD DUHA ................................................................................ 29 KRŠTENI U SVETOM DUHU ................................................................ 29 POTREBA ZA SILOM ............................................................................. 30 POBEĐIVANJE ZLOGA ......................................................................... 33 DUHOVNA HRANA ............................................................................... 38

ČETVRTI DEO: DAROVI DUHA ............................................................... 39

REČ MUDROSTI I REČ ZNANJA .......................................................... 39 VERA PO ISTOM DUHU ....................................................................... 40 DAR ISCELJENJA .................................................................................. 41 ČINJENJE ČUDESA .............................................................................. 42 PROROŠTVO .......................................................................................... 44 RAZLIKOVANJE DUHOVA ................................................................... 46

PETI DEO: ONI ĆE SVI DA GOVORE NOVIM JEZICIMA .................. 47

MI NE ZNAMO DA MOLIMO KAO ŠTO TREBA .................................. 47 GLOSOLALIJA ISKUSTVO .................................................................... 50 POSREDOVANJE ZA IZGUBLJENE DUŠE .......................................... 53 SVE ŠTO STVARNO TREBAMO ............................................................ 57 RADOST U DUHU SVETOM ............................................................... 60 MIR U DUHU SVETOM ......................................................................... 64

5

PRIMANJE DUHA SVETOG PO VERI .................................................. 67 SRCE OČIŠĆENO VEROM ................................................................... 69 OSTATI U BOŽIJOJ LJUBAVI ............................................................... 70

DEO ŠESTI: KONAČNA REČ ..................................................................... 73

PORUKA CRKVI .................................................................................... 73 KOMPLETNA SLIKA ............................................................................. 74 ISPUNJEN SA SVETIM DUHOM .......................................................... 76 SAČUVAJTE SEBE U LJUBAVI BOŽIJOJ ............................................ 80

POSTSKRIPT .............................................................................................. 83 NEKE POUČNE UPUTE U ODNOSU NA MOLITVU U DUHU ......... 83 PREMA SAVRŠENSTVU ........................................................................ 85 JEZICI I TUMAČENJE JEZIKA U CRKVI ........................................... 87 POŠTENO I UREDNO ......................................................................... 88

6

Uvod

Danas astrolozi i učenjaci sa mnogim teškoćama predskazuju budućnost u odnosu na pojedince, nacije i naš svet. Zato što je problem stvaran a ne izmišljen, srca mnogih su ispunjena strahom.

U vreme Isaije proroka, Jerusalim je iskusio opsadu stranih sila i vreme siromaštva. Ali u tom veoma teškom periodu, Bog je nadahnuo njegovog slugu da napiše:

”Sve doline neka se povise i bregovi neka se slegnu; ali reč Boga našega ostaje doveka.” (Isaija 40:4,8).

Kada je Isus govorio da će naše planine da budu “pomerene”, to je bila više nego metafora. Svaka osoba se suočava sa finansijskim, fizičkim ili duhovnim problemima. Ali istine i obećanja Božija ostaju nepromenjena.

Vođstvo, mir, zdravlje, isceljenje, duhovna vitalnost i spremnost, sve je to dostupno za ljude u stvarnosti Duha. Isti Duh Sveti koji je delovao pri Stvaranju, inspirisao proroke, pomazao Isusa i osnažio rane vernike je obećan nama danas.

“Koliko će više nebeski Otac dati Duha Svetog onima koji ištu u Njega. Tražite i primićete da se vaša radost ispuni.” (Luka 11:13; Jovan 15:11).

7

Prvi deo: SVETLA KRILА PRIBLIŽAVANJA

Svakako, postoje mnogi koji mogu da tvrde da živimo u svetu bez potrebe za duhovnom obnovom, nadom, ili razgorevanjem nadahnuća. Naše novine, naši mislioci, naše vođe i čak i naši pesnici govore o ovom vremenu kao o vremenu pomračenom sa dekadencijom i grehom. Naša društva padaju niže u nezadovoljstvu i idući u pogrešnom pravcu, tako da mnogi mladi ljudi izabiraju samoubistvo pre nego život. Taj brz kurs pokušaja i izgubljenih mogućnosti označava ukrštanje granica novog milenijuma. Suočeni sa terorom i nuklearnim uništenjem, i sa stotinom drugih nesreća, moramo ponovo da otkrijemo stazu duhovnog, psihološkog i emocionalnog opstanka – put koji će da nas vodi u sigurniju egzistenciju, isceljenje i obnovu.

Izvan bilo kakve sumnje verujem da postoji takav prolaz i da nas čeka. Stvaranje kao i svedočanstvo našeg sopstvenog srca, govore nam o njegovoj blizini. Prolaz je, zaključio sam, učinjen mogućim radom Duha. Tako je On došao u naš svet, izbavio nas kroz Isusa Hrista Nazarećanina, kako je zapisano u Novom zavetu, poslan da uzdigne čovečanstvo na mesto većeg mira i životnosti.

Dr Aleksis Kerel (Dr. Alexis Carrel), veliki dobitnik Nobelove nagrade iz fizike, nagovestio je takve misli u svojoj knjizi: “Nepoznati čovek”. Na 135. str. on govori o našoj potrebi za obnovljenjem, za:

8

“...podizanjem misli prema Biću koje je izvor svih stvari. Koji će doneti čovečanstvu ispunjenje najviših čežnji, unutrašnje snage, duhovnog svetla, božanske ljubavi i neopisivog mira. Mi postajemo u Bogu i Bog deluje unutar nas.

Ovog istog časa, ista istina gori unutar mnogih srca, rušeći zidove koji dele naše kulture. Kada je Duh prisutan među nama, rasa, pol ili socijalni status postaju manje važni. Mi smo učinjeni jedno “u Duhu”. Novi dan tada sviće, baš kao što je to bilo sa velikom grupom “novozavetnih” vernika. Mi nudimo mogućnost bekstva od žrvnja krivice i propasti, otkriću novog i bogatog izvora snage.

Kad psihologija i čak i religija izneveri, istiniti rad Duha Svetog odgovara sa novim putem bića i razmišljanja. Džerald Menli Hopkins (Gerald Manly Hopkins), veliki engleski pesnik, je napisao ove veličanstvene stihove:

Svet je bremenit sa veličanstvom Božijim.On će da izgori... O, jutro!Jer Duh Sveti je iznad nastojanjaSvet razmišlja sa punim grudima i sa oh! svetlim krilima...

Da bi razumeli koncept i delo Duha Svetoga, čitaćemo iz brojnih verodostojnih observacija – jer Biblija, i Stari i Novi zavet, sadrži veliko bogatstvo informacija o uticaju, važnosti i delovanju Duha Svetoga. Drevni judejski proroci, kao što je Isaija, predvideli su buduće vreme kada će Duh Sveti Božiji zapaliti srce i živote naroda. Vekovima nakon toga, učenici Isusa Nazarećanina su mogli da svedoče o

9

vatri transformacije. Nova poruka mogla je biti zapisana za buduće generacije da čuju; poruku o otkupljenju, obnovljenju i oslobođenju. Ova mala knjiga je prikupljanje iz tih inspirisanih reči davno skiciranih; svedočanstvo ljudi i žena koji su iskusili iz prve ruke toplo prisustvo Duha Svetog, i svetla krila njegovog približavanja.

OŽIVETI SADA

Naslikana na zidovima katakobi, saću podzemnih tunela gde su se rani hrišćani sakrili od rimskih progonitelja u prvom veku, postoji jedna često ponavljana slika žene u molitvi. Na toj slici ona je zagledana prema nebu, a otvoreni dlanovi njene ruke sa palmama su podignute prema gore. Ovo je jedan od najranijih i važnih hrišćanskuh simbola. Ko je ova osoba? Je li aktuelni član rane crkve, ili je samo oslikana predstava. Kalistos Ver (Kallistos Ware) nam je rekao da ova slika: “oslikava dušu u molitvi... portretišući osnovni hrišćanski stav: prizivanje ili epiclesis, molitvu i čekanje na Duha Svetog.”

Kada sam posetio Rim i hodao vlažnim podzemnim prolazima i pećinama, bio sam veoma uzbuđen slikom kao što je ova. Ono što me je najsnažnije udarilo bilo je da su to bili ljudi i žene kao vi i ja. Suze su ispunile moje oči i zamaglile drevnu sliku. Kao kada ljudi i žene nađu nešto zaista predivno, nesumnjivo najfantastičnije otkriće vekova: izvor života tako nenadmašan i oživljujući da sav život koji su živeli pre je bio preuređen. Kasnije žalosti, glad, pritisci, samoća ili hladnoća srca su bili odagnati ovim prilivom. Sva mržnja,

10

zavist, požuda, odista sve negativne životne navike su bile izlečene sa dolazećim prisustvom Božijeg Duha. Smrt i progonstvo nisu mogli uništiti ovu istinu. Ovi prvi hrišćani su mogli biti oterani pod zemlju, ali njihov novi put je mogao da oživljava. Kroz vreme njihovo otkriće treba da osvetli i sija.

Dvadeset godina je prošlo od moje posete Via Apiji izvan Rima i još ta nepoznata žena ostaje živa i pokrećuća impresija. Ako bi ona bila slikana u vatri, sećanje na nju ne bi moglo više da izgori, neizbrisivu u mojoj svesti. Ona me podseća da kažem, kako sam napisao ovu stranicu: “...Duh Sveti je za svakoga, za stvarne ljude koji žive u stvarnom svetu”. Njena istina nije druga nego svetska istina dostupna patrijarsima i svetim misticima. Njena poruka je za sve koji će otvoriti njihova srca i pružiti svoje ruke da dosegnu i budu učinjeni novim. Jovan učenik je zapisao da je Isus suzio njegov krug svedoka sve dok nije osećao dah svog glasa kako je pao na njih.

Jovan je zapisao: “I ovo rekavši dunu, i reče im: Primite Duh Sveti”. (Jovan 20:22).

Šta je Duh Sveti drugo nego dah i energija, životna sila Božija. Udruženi svedoci Starozavetne i Novozavetne istorije potvrđuju ovu realnost. “Budi ispunjen SADA”. Ova poruka zvuči kroz vreme: “Primi energiju Božiju. Ne čekaj. Postani živ sada”.

U POČETKU, NA LIK BOŽIJI

Na samom početku Biblije nalazimo ove reči:

11

U početku stvori Bog nebo i zemlju... i duh Božiji dizaše se nad vodom. (Postanje 1:1,2).

Ovaj svet je bio stvoren sa veoma posvećenim motivom. Prorok Isaija izjavljuje da je Bog stvorio ovaj svet da čovečanstvo prebiva u njemu. On piše:

Bog, koji je sazdao zemlju i načinio je i utvrdio, i nije je stvorio naprazno, nego je načinio da se na njoj nastava. (Isaija 54:18).

Zapis iz Postanja beleži proces stvaranja koji nam pribavlja lik Božji. Bog dovršavajući delo stvaranja je zadovoljan sa onim što je dovršio. Vojske nebeske gledajući ovaj kreativni čin su klicale glasno u ekstazi nad onim što su videli (Jov 38:7). Bog je objavio da je ono što je on učinio bilo “dobro” i nastavio je svoje delo stvaranja. Autor Postanja piše da je Bog objavio svoje namere, upućujući svedoke da gledaju njegovu nameru i konačno delo stvaranja, govoreći:

Da načinimo čoveka po svom obličju, kao što smo mi. (Postanje 1:26).

Iz ta tri odlomka počinjemo da oblikujemo sliku našeg pravog porekla: od Duha Svetog aktivnog u stvaranju, od naše sopstvene važnosti u procesu stvaranja i konačno naše sličnosti po nacrtu, prema liku Božijem i nebeskih svedoka.

Mnogo vekova nakon što je Postanje bilo napisano, Jovan, učenik Isusov, zapisao je Isusove reči:

Bog je Duh. (Jovan 4:24).

12

Ako je to istina, tada čovek načinjen na Božije obličje mora biti duhovno biće, mnogo više nego samo zemaljsko telo. Slično tome, hram koji je naše telo je ispunjen sa svojstvom koje nas čini živima. Upravo kako smo mi oživljeni našim prirodnim procesom rođenja, tako dah “Božijeg Duha” uzrokuje naše unutrašnje biće ili dušu da ima život. To je dah Božiji.

A stvori Gospod Bog čoveka od praha zemaljskog, i dunu mu u nos duh životni; i posta čovek duša živa. (Postanje 2:7).

Najdrevniji pisac možda u celoj istoriji, dostojni Jov, potvrdio je ovu izjavu, objavljujući:

Duh Božji stvorio me je, i dah Svemogućega dao mi je život. (Jov 33:4).

NEMA STRANACA

Naš svet nikada nije znao istinsko dostizanje jednakosti. Istorija nas snabdeva sa panoramom nacija koje dominiraju nad nacijama, i carstvom koje podređuje drugo zbog svoje vlasti. Na lokalnom nivou, društva određuju pravila da prihvate jedne i isključe druge manje srećne. Ali u “carstvu Duha” ne postoje stranci. Razmotrimo ovaj primer.

Nekih četrdeset milja ili sedamdeset kilometara, severno od Jerusalima jednom je postojalo drevno carstvo Samarija, nacija koja je vodila poreklo oko 50 godina nakon cara Solomuna. Godine 721. pre n. e. ona je iskusila migraciju Vavilonjana deportovanih u to područje sveta od Sargona II. Oni

13

su se pomešali sa Izraelcima u tom regionu od samo 25 milja, ili 40 kilometara, od Sredozemlja. Potomci ove unije su postali poznati kao Samarjani. U vreme Isaije proroka, Samarija postaje sramna zbog svoje odanosti obožavanju idola kada je despotski car Ahab izgradio svoj hram poganskom bogu Valu.

Još uvek, uprkos njihove zaprljane istorije, Samarjani su osećali da dele zajedničko nasleđe sa Izrelskom nacijom. Oni su mogli da se razlikuju tvrdo oko istinitog mesta za obožavanje, Jerusalim ili Gora Gerizim, ali je postojalo veoma mnogo sličnosti između ova dva naroda. Jevreji, međutim, nisu želeli da imaju ništa sa Samarjanima. Za njih, Samarjani su bili izgnanici i autsajderi, nedodirljivi u to vreme. Možemo brzo da uhvatimo kako je duboka bila njihova mržnja prema Samarjanima kada su protivnici Isusa Nazarećanina želeli da ga prokunu. Oni su optužili Isusa: “Ne govorimo li mi pravo da si ti Samarjanin, i da je đavo u tebi.” (Jovan 8:48)

Iza te pozadine. Jovanovo jevanđelje, četvrta knjiga Novog zaveta, priča divnu priču koja se dogodila u Samariji, u samarijskom selu pod imenom Sihar u Hristovo vreme. Interesantno da je Isus izabrao ovaj pravac na svojim putovanjima, penjajući se na ta brda što je kulminiralo na vrhu Gore Gerizim, 2890 stopa, ili približno 1000 metara iznad nivoa mora.

Izmoren na svom putovanju, Isus se odmarao kod “Jakovljevog izvora”. Tamo se sreo sa ženom koja je bila izmorena od života i umorna u srcu. On je upitao da mu zahvati vode iz dubokog izvora. “Kako

14

ti,” upita sa čuđenjem, “Jevrejin budući, možeš iskati od mene, žene Samarjanke, da piješ?”

Ali Isus je pogledao na ovu ženu sa ljubaznošću koja je omekšala njeno srce, govoreći:

“Svaki koji pije od ove vode opet će ožedneti; A koji pije od vode koju ću mu ja dati neće ožedneti doveka; nego voda što ću mu ja dati biće u njemu izvor vode koja teče u život večni.” (Jovan 4:14)

Nema izgnanika za ovu novu poruku. Nema mesta tako dalekog da nove pesme radosti ne mogu da odjeknu. Nema doline, ni planinskog vrha, niti lokacije tako izolovane. “Mali ljudi” će biti uzdignuti da sednu za Carev sto. Isus je zaključio ovaj izuzetan susret sa podjednako snažnom proročkom izjavom:

“Ženo! Veruj mi da ide vreme kad se nećete moliti Ocu ni na ovoj gori (Gerizim) ni u Jerusalimu...Ali ide vreme, i već je nastalo, kad će se pravi bogomoljci moliti Ocu duhom i istinom.“ (Jovan 4:21,23).

PREKINUTO ZAJEDNIŠTVO

Zašto onda, u svetlu tako predivnih obećanja, izgleda da hodamo u senci. Tužno, ova zemlja senki, kao što ju je nazvao K.S. Luis (C.S. Lewis), je rezultat prekinutog zajedništva između ljudskih srca i Stvoritelja. Dok nas je Bog odista stvorio za svoju slavu, da obožavamo njega u Duhu i u istini, Sotona, pali anđeo se borio da nas okrene od našeg nebeskog Oca. Koreni te borbe izbijaju iz tamne

15

dubine porekla sveta. Anđeo tame, Sotona, je sam želeo da bude uzvišen u nebu. Isaija govori kako je on izdigao svoju volju protiv Boga, objavljujući:

Izaći ću u visine nad oblake, izjednačiću se s Višnjim. (Isaija 14:14)

Eonima kasnije, Sotona se suprotstavio Isusu u Judejskoj Pustinji. Hroničar jevanđelja, Luka, detaljno je opisao kako je Sotona kušao Isusa u toj strašnoj pustinji. Sada je Isus ušao na Sotoninu teritoriju i Sotona je upotrebio sve svoje trikove da pobedi Isusovu odanost, tako da poništi njegovu silu i misiju. On je ponudio Isusu slavu sveta ako bi mu se on poklonio, šapćući:

Tebi ću dati svu vlast ovu i slavu njihovu, ... ako se pokloniš preda mnom biće sve tvoje.(Luka 4:6,7)

Hristos se obratio Sotoni kao,

...knezu ovog sveta. (Jovan 14:30)

Hristos nije poricao Sotonin autoritet. Ovaj autoritet je bio upravo jaram ropstva koji je on doneo na zemlju da je uništi. Ovde leži veliki sinopsis svrhe Hristovog prvog dolaska: Božiji sopstveni Sin je poslat da hoda putevima ljudske patnje i napora, da zna iz prve ruke naše bolesti srca i mišića, i da tako pretrpi, da nas iskupi od okova zla iskovanog od paklene kovačnice Sotonine vlasti. Ovo je najviša svrha Hristove prisutnosti na zemlji, kao što je Jovan rekao:

Zato se javi Sin Božji da raskopa dela đavolja. (1. Jovanova 3:8)

16

Bilo gde da je Isus išao na zemlji bio je postavljen u direktnu konfrontaciju sa delom i ugnjetavanjem Sotoninim. To je bilo istina što se tiče Isusovog uticaja u društvu, za siromašne i prognane koji su ga “slušali sa radošću.” Ti bolesni od telesnih boli su bili izlečeni. Jednom hrom čovek i žena su bili viđeni kako igraju i proslavljaju Boga na stepeništu hrama. Isus nije izrazio nikakvu sumnju o svom delu. On je znao da su oni bili u direktnom suprotstavljanju zlim delima Sotonskog carstva. Susrećući ženu koja je patila od neizlečive bolesti, Isus je rekao:

A ovu kćer Avraamovu koju sveza sotona, evo osamnaesta godina, ne trebaše li je odrešiti iz ove sveze u dan subotni? (Luka 13:16).

I on je opisao pravu prirodu njegove zemaljske misije :

“...da propovedim zarobljenima da će se otpustiti. (Luka 4:18)

Isus je znao da Sotona ima moć nad ljudima i ženama da ih drži zarobljenima nasuprot njihovoj volji. Sa ciljem da ih oslobodi tog uticaja, Isus je znao da njegovi sledbenici zahtevaju više nego sopstvenu snagu da nadvladaju silu neprijatelja.

On je spominjao Sotonu kao “jakog čoveka”, i postavio je to alegorijsko pitanje svojim učenicima:

Ili kako može ko ući u kuću jakoga i pokućstvo njegovo oteti, ako najpre ne sveže jakoga? (Matej 12:29)

17

Hristos sam je bio ovisan o sili Svetog Duha da izvrši svoje delo na zemlji. Kada ti čitaš jevanđelja (Matej, Marko, Luka i Jovan), na početku Novog zaveta, ti ćeš otkriti da Isus nije počeo svoju službu dok Duh Sveti nije došao da ostane na njemu. Marko opisuje kako je Isus primio Duha Svetoga na reci Jordanu kada je bio krštem od Jovana Krstitelja, proroka koga je Bog poslao da objavi dolazak njegovog Sina među nas. Marko nam je rekao ovo:

I odmah izlazeći iz vode vide nebo gde se otvori, i Duh kao golub siđe na Njega. (Marko 1:10)

Studenti Pisma često promišljaju o ovom događaju. Da li je Isus “video” ovaj događaj tako da su i drugi mogli prepoznali Isusa kao istinitog Sina Božijeg? Ili je to “vidjenje” bilo za njegovu korist? Je li to bilo da potvrdi u njegovom srcu da Božiji Duh može da hoda sa njim na zemlji kao što je bilo u nebu? Lično, ja uživam u drugom objašnjenju, mada bi oba mogla da budu tačna. Jovan je video i znao šta to znači. (Jovan 1:32,33)

Odmah nakon ovog pomazanja Duhom, Luka piše:

Isus pak pun Duha Svetog... i odvede Ga Duh u pustinju, i četrdeset dana kuša Ga đavo. ...I vrati se Isus u sili duhovnoj u Galileju. (Luka 4:1,2,14)

Bog Otac je znao da njegov Sin treba pomazanje, blagoslove i zaštitu pokrićem Duha Svetoga u pustnji. Ja sam podsetio ovde, da Bog često sreće naše oskudice pre nego mi imamo potrebu za takvom pomoći. Bog nije dopustio da njegov Sin ide

18

u pustinju kušnje bez da ga prvo pomaže Duhom Svetim na ivici reke.

Isus se suočio sa preprekom Sotoninih kušnji u sili, uprkos njegovoj slaboj kondiciji nakon provedenih četrdeset dana u postu u pustinji. Ponovo, ovo je za našu pouku. Izgleda mi da je Isus otišao do najniže tačke ljudske egzistencije sa ciljem da uveri nas – koji trebamo čitati i prepričavati ovu priču za generacije koje dolaze – da nema mesta tako osiromašenog, bednog ili teškog za Duha Svetog da obezbedi zamenjujuću snagu i utehu. Čak i direktni napadi Sotone ne mogu probiti štit Duha.

Kada se Isus vratio iz pustinje on je otišao direktno u sinagogu da otpočne svoju misiju. Upravo prve reči koje je Isus rekao su bile:

Duh je Gospodnji na meni; zato me pomaza... da propovedim zarobljenima da će se otpustiti. (Luka 4.18)

On je znao da će to biti istinito izvan senke bilo kakve sumnje. Svetlo Božijeg istinitog Duha je bilo razlito nad njegovim životom i posvetilo je njegovu poruku. Zemlja senki je postala svedočanstvo ”velikog svetla” koje može prodreti čak u tamna srca.

Apostol Petar, gledajući unazad na Hristovo vreme na zemlji, piše:

Isusa iz Nazareta kako ga pomaza Bog Duhom Svetim i silom, koji prođe čineći dobro i isceljujući sve koje đavo beše nadvladao.(Dela 10:38).

19

20

Drugi deo: VEĆA DELA KOJA ĆETE ČINITI

VOLJA ONOGA KOJI ME JE POSLAO

Kada je Isus prvo počeo da uči i evangelizira, on bi često podsećao njegove slušaoce da je on došao, ne da ih optereti sa sleđenjem njegovog sopstvenog zemaljskog plana, već sa posebnim i svrsishodnim planom koji vodi poreklo od njegovog Oca u nebu. On je spomenuo to kao volju njegovog Oca, govoreći:

Jer siđoh s neba ne da činim volju svoju, nego volju Oca koji me posla. (Jovan 6:38)

Isus je došao sa novim načinom razmišljanja o Bogu i kako ga obožavati i poznavati. Njegova poruka je bila nebeskog porekla i on ih je poučio:

“Vi ste od nižih, ja sam od viših; vi ste od ovog sveta, ja nisam od ovog sveta.” (Jovan 8:23)

Poniznost Hristova je stalno prisutna kroz Pisma. Isus je stvarno živeo kao utelovljeni Sin Božiji, i ipak kao čovek. On je bio sposoban za veliku manifestaciju Božije sile, i ipak je bio obavezan na ljudski hod koji traži patnju i usamljenost. O ovoj istini apostol je napisao:

21

“Nego je ponizio sam sebe uzevši obličje sluge, postavši kao i drugi ljudi i na oči nađe se kao čovek.” (Filipljanima 2:7).

Razmotrimo njegova putovanja kroz Samariju. Kao čovek, Isus je seo klonuo pokraj izvora u Siharu. Kao Bog, međutim, on je mogao da gleda unutar života žene koja je pristupila izvoru. Ovo nas vodi do ovih paralelnih primera:

Kao čoveka, vidimo Isusa kako spava umoran na krmi ribarskog čamca na olujnom Galilejskom moru. Trenutak kasnije, kao Bog, Isus je zapretio žestokoj nepogodi:

“Zapreti vetrovima i moru, i postade tišina velika”. (Matej 8:26).

Kao čovek, Isus je stajao tužan pored groba svog dragog prijatelja Lazara. Suze su tekle niz njegove suncem opaljene obraze. Ali tada, kao Bog, Isus je zapovedio lešu:

“Lazare! Iziđi napolje...i iziđe mrtvac...” (Jovan 11:43,44)

Gledište ovih primera je ključno za naše razumevanje prirode Svetog Duha i toga kako on dodiruje naše živote. Isus je služio lično u sili Duha, i čak, kao što je jasno vidljivo u hronologiji Novozavetnih spisa, bio je ograničen da se kreće i radi na jednom mestu u određeno vreme. U stvari, kada ga je masa pitala da ostane sa njima, Isus je odbio, govoreći:

22

Hajdemo u obližnja sela i gradove da i tamo propovedam: jer sam ja na to došao. (Marko 1:38).

Uprkos ovim ograničenjima, Isus je rekao svojim učenicima da:

“I propovediće se ovo jevanđelje o carstvu po svemu svetu za svedočanstvo svim narodima. I tada će doći posledak”. (Matej 24:14)

Isus lično nije mogao da donese jevanđelje svim narodima. Ali njegovi učenici su naravno mogli, mada ne u toj generaciji, ali moguće u sledećoj generaciji. Isus je govorio svojim sledbenicima, proročki kao i po nalogu:

“I bićete mi svedoci u Jerusalimu i po svoj Judeji i Samariji i tja do kraja zemlje”. (Dela 1:8)

Zaviseći o Duhu Svetom za posvećenje i opunomoćenje svoje sopstvene službe, Isus sigurno nije očekivao od svojih sledbenika da se brinu o njihovoj misiji u svojoj sopstvenoj snazi. I pored toga vreme njegovog odlaska sa ovog sveta je bilo blizu. Bez pitanja, učenici su morali da raspravljaju o budućnosti među sobom. Hoće li Hristos ostati sa njima zauvek? Kako će oni moći da ispune njegov posao ako on ne bude tu da ih nadgleda?

Na kraju kada je vreme došlo da Isus napusti ovu zemlju, on im je odgovorio na ovo pitanje. Rekao je svojim učenicima da će im poslati Duha Svetoga. Oni neće ostati sami u njihovim naporima da slede Isusove reči i učenja. Isus je rekao:

23

“A sad idem k Onome koji me posla ... bolje je za vas da ja idem; jer ako ja ne idem, utešitelj neće doći k vama; ako li idem, poslaću Ga k vama”. (Jovan 16:5,7)

24

OTKRIVANJE POTREBA U NAŠIM ŽIVOTIMA

Isus je rekao svojim učenicima da će prvi posao Duha Svetoga biti da okrivi ljude i žene za ono što je pogrešno u njihovim životima, otkrivajući njihovim srcima da je Isus Hristos u stvari njihov Spasitelj. Duh Sveti će privlačiti ljude i žene rečima i poruci Isusovoj, ispunjavajući njihova srca sa puninom Božije prisutnosti i radosti, pokazujući im da su bili kršteni Duhom. Isus je rekao o Duhu Svetom:

“Jer neće od sebe govoriti... On će me proslaviti”. (Jovan 16:13,14)

Pre nego je Isus bi rođen, anđeo je poslat da objavi njegovo rođenje. Ovaj anđeo je objavio:

I nadeni Mu ime Isus; jer će On izbaviti svoj narod od greha njihovih. (Matej 1:21)

Ali pre nego što se ljudi i žene istinski pokaju od njihovih greha, moraju prvo da shvate da su odvojeni od života u Bogu zbog greha. U našim sopstvenim mislima, naši životi moraju izgledati bez zamerke. Mi moramo da razumemo “greh” kao negativan način razmišljanja. Solomun je napisao u svojoj kolekciji izreka:

Čoveku se svi putevi njegovi čine čisti...(Priče 16:2)

Isus nije došao na ovaj svet da donese osudu ili da sudi koliko daleko je čovečanstvo otišlo od Božijeg cilja. Ali Isus je došao da nas učini obaveštenima o našoj potrebi za duhovnom

25

transformacijom. Nekolicina danas može da raspravlja da su naša društva u potrebi za nekom vrstom isceljenja. Tako, Duh Sveti je bio poslat od Hrista da uveća našu potrebu za Hristom i iskupljenjem. Pismo nas poučava da je ovo jedna od primarnih uloga Duha Svetog. Zbog toga, Isus je rekao kada je poslao Duha Svetog...

I kad On dođe pokaraće svet za greh... (Jovan 16:8)

Kada Duh Sveti okrivi grešnika za greh, ta osoba nije svesna prisutnosti Duha Svetoga. On ili ona jedino znaju da su u očima Božijim sagrešili i izneverili Božije zapovesti. Samo nekoliko časova pre, oni su se mogli osećati samopravedni i duhovniji nego njihovi susedi ili prijatelji, Sada, pod potpunim ispitivanjem koje jedino Duh Sveti može da vodi, razlika između njih i Boga izgleda velika i neizmerna.

OTKRIVENI HRISTOS

Hvala Bogu, Duh Sveti nas ne ostavlja zbog nekih uslova! Naša srca mogu biti sigurno slomljena shvatajući da nas naši gresi potpuno odvajaju od Božanskog prisustva. Milostivo, Duh Sveti nikada ne ispituje ili uznemirava naša srca bez pružanja bliskog rešenja. Tako da nakon što prouzrokuje da shvatimo koliko smo daleko od Božijeg puta, Duh Sveti otkriva obećanje o Hristu našim srcima. To je zaista ”Dobra vest” o kojoj su rani hrišćani govorili.

26

Petar, učenik Isusov, je imao svoje duhovne oči otvorene za ovu istinu. Od samodovoljnog čoveka kakav je bio, iznenada je prepoznao u Isusu neizrecivu čežnju svog srca. Okrenuvši se Isusu, On je izjavio:

Ti si Hristos, Sin Boga Živoga. (Matej 16:16)

Na ovu izjavu, Isus je odgovorio:

Blago tebi, Simone... Jer telo i krv nisu to tebi javili. (Matej 16:17).

Apostol Pavle je dodao:

I niko ne može Isusa Gospodom nazvati osim (otkrivenjem) Duhom Svetim. (1. Korinćanima 12:3)

PRIVUĆI LJUDE I ŽENE KA HRISTU

Nakon što nam Sveti Duh pokaže tužnu stvarnost greha u našim životima, on čini da poznamo Hrista kao našeg Spasitelja. Treći aspekt njegove službe je da nas privuče Hristu. Isus je rekao:

Niko ne može doći k meni ako ga ne dovuče Otac koji me posla. (Jovan 6:44)

Govoreći slikovito, Isus je opisao sebe kao gosta koji stoji napolju ispred zatvorenih vrata, kucajući. On zove svakog ko će da čuje sa druge strane:

Evo stojim na vratima (tvog srca) i kucam: ako ko čuje glas moj i otvori vrata, ući ću k njemu i

27

večeraću s njime, i on sa mnom. (Otkrivenje 3:20)

Godinama pre, Jovan je pisao:

A koji Ga (Isusa) primiše dade im vlast da budu sinovi Božiji, koji veruju u ime Njegovo. (Jovan 1:12).

Oktavio Pas, veliki meksički pisac i dobitnik Nobelove nagrade za književnost, 1990, je napisao knjigu pod naslovom: “Lavirint samoće”. Opisao je moderne ljude i žene kao bića izgubljena u lavirintu usamljenosti i očaja. U kakvom je to kontrastu sa slikom srca koje je okrenuto prema toplom Hristovom zagrljaju. Prošli dani usamljenosti i duhovne frustracije su završeni. Delo Duha nas privlači u novo zajedništvo ili komunikaciju sa Bogom. Gde su jednom naši životi bili pusti, sada je novi put mira i udruženja. Poredeći naša srca sa domom, Isus je rekao:

I sada (zbog dela iskupljenja) Otac moj imaće ljubav k njemu; i k njemu ćemo doći (Hrisost i Bog Otac), i u njega ćemo se staniti. (Jovan 14:23).

28

Treći deo: ROĐEN I KRŠTEN DUHOM

ROĐEN OD DUHA

Duh Sveti okrivljuje zbog greha, otkriva Hrista, privlači nas ka Hristu, donosi svedočanstvo našem duhu kada Hristos prebiva među nama. Još uvek, Duh Sveti ne govori o sebi. U svim ovim službama, on radi tiho i anonimno. Čak i kada donosi čoveku obraćenje, on ne skreće pažnju na sebe. On, kao što je Isus rekao, uzdiže njega, i daje nam do znanja da smo zaista deca Božija kroz spasenje koje nam je Isus obezbedio.

Zbunjen onim što je čuo da Isus uči, religiozni čovek Nikodim je došao Isusu noću. On je želeo da se raspita o značenju Hristovih reči. Ponovo, Isus je govorio upotrebivši metaforu da objasni značenje njegove poruke.

Šta je rođeno od tela, telo je; a šta je rođeno od Duha, duh je. Ne čudi se što ti rekoh; valja vam se nanovo roditi. Zaista, zaista ti kažem: ako se ko nanovo ne rodi, ne može videti carstvo Božije. (Jovan 3:6,7,3).

KRŠTENI U SVETOM DUHU

Dok je Hristos jasno objasnio kako Duh Sveti deluje donoseći nam potpuno iskustvo duhovnog

29

rođenja (šta je mislio kada je rekao: ‘nanovorođenje’), i on je takođe govorio o krštenju u Duhu Svetom. Ovu terminologiju je prvi upotrebio Jovan Krstitelj, koji je govorio svojim sledbenicima kada su bili sakupljeni na obali reke:

Ja vas krstim vodom; ali ide za mnom jači od mene.... On će vas krstiti Duhom Svetim i ognjem. (Luka 3:16).

Bilo je to pred kraj njegove zemaljske službe da je Hristos priznao Jovanovu objavu. On je rekao njegovim sledbenicima:

Jer je Jovan krstio vodom, a vi ćete se krstiti Duhom Svetim ne dugo posle ovih dana. (Dela 1:5).

Neko vreme nakon toga što se Isus vratio svome Ocu, Petar je posetio kuću čoveka pod imenom Kornelije. On se setio šta je Isus učio i protumačio je to onima koji su bili sabrani u kući:

Onda se opomenuh reči Gospodnje kako govoraše: Jovan je krstio vodom, a vi ćete se krstiti Duhom Svetim. (Dela 11:16).

POTREBA ZA SILOM

Šta je tačno značenje toga biti kršten u Svetom Duhu? Isus je to označio svojim sledbenicima kao jedno iskustvo koje će im dati novu silu – da nadvladaju iskušenja i žive više božanski, hristocentričan život. Pavle je često pisao o ljudskoj

30

slabosti i o našoj svojstvenoj nesposobnosti da sledimo Božije zakone.

Čak i danas to izgleda sasvim jasno: mi trebamo više nego savet, mi trebamo silu. Krštenje u Duhu Svetom je dalo Petru ono što mu je manjkalo pre tog iskustva na praznik nazvan Pentekost. Ispitivanje jedinstvenih događaja koji su se zbili tokom svetkovine Pentekosta obezbeđuju nam jasan uvid u značenje “krštenja Duhom.”

Pre “pentekostnog” iskustva, Petar je bio razmetljiv i nagao čovek. Najčešće, je izgledalo da on govori ili čini pogrešne i neodgovarajuće stvari. Njegova dela i njegove reči su ga uvek dovodile u neprilike. Sva četiri jevanđelja beleže zbrkane događaje u Jerusalimu tokom Hristove poslednje posete svetom gradu. Juda, zaslepljen pohlepom, i obmanut zlim, je izdao Isusa hramskim stražarima. Na neodređenom mestu i bez opravdanja, Isus je bio uhapšen.

Nekoliko sati pre Hristovog strahovanja u vrtu na Maslinskoj gori, Isus je pokušao da kaže svojim učenicima šta će se dogoditi. Na njihovoj poslednjoj zajedničkoj večeri, on je podelio sa njima neizbežnost njegove izdaje. Ali Petar to nije čuo. On je čvrsto izjavio kako je nepokolebljiva bila njegova vernost, govoreći:

Gospode! S Tobom gotov sam i u tamnicu i na smrt ići. (Luka 22:33).

Te iste noći, međutim, Petar se suočio sa sluškinjom kada se grejao pored vatre. Isus je bio

31

uhapšen. Učenici su se svi raspršili i sakrili, Juda je izvršio samoubistvo. Tako Petar je brzo zaboravio svoju razmetljivost. Njegovo srce je uzdrhtalo od straha kada ga je devojka zapitala:

Da nisi i ti učenik ovog čoveka? (Jovan 18:17)

Matej je zapisao da je Petar poricao da poznaje Isusa s kletvom i preklinjanjem. (Matej 26:74).

Ali se novi dan pojavio na horizontu. Samo nekoliko dana je delilo ovu strašnu noć tuge od slavnog dana Pentekosta. Sledbenici Isusovi su se sakupili u gornjoj sobi da mole i traže božansku pomoć. Pisac dela opisuje ih kao “jednodušne.”

Kako možemo da opišemo šta se desilo tog dana? Naravno, naše su reči nedovoljne za ove časove slave. Obeshrabreni i još ispunjeni bolom, ovi ljudi i žene su čekali na obećanje koje im je dao Gospodar kojeg su ljubili. Neporecivo, oni su se morali osećati ujedinjeni u njihovoj ljubavi za Hrista, baš kao što su odlučno prionuli zavetu koji se rodio u njihovim srcima.

U ovu sobu je došlo nešto što nije bilo slično ničemu što su oni ikada znali - zvuk kao “huka silnog vetra” i “ognjeni jezici” iznad njihovih glava. Svako je počeo da slavi Boga sa novim glasovima slave. Veliku posetu Duha Svetog su iskusili svi stodvadeset koji su bili sabrani. Obećano “krštenje Duhom” je došlo.

Petar ispunjen Duhom Svetim je bio promenjen u sasvim drugu osobu. Isti čovek koji se naježio od podsmeha služavke je sada bio sposoban 32

da stoji ispred velikog mnoštva naroda i smelo govori o svojoj veri u Hrista. Kada su upravnici hrama izveli učenike pred sebe, čitamo da im je Petar, ispunjen Duhom Svetim, rekao:

Knezovi narodni i starešine Izrailjeve! Da je na znanje svima vama i svemu narodu Izrailjevom da u ime Isusa Hrista Nazarećanina, kog vi raspeste, kog Bog podiže iz mrtvih, stoji ovaj pred vama zdrav....Jer nema drugog imena pod nebom danog ljudima kojim bi se mi mogli spasti. (Dela 4:8,10,12)

Bilo je to krštenje Duhom Svetim koje je napravilo razliku u Petrovom životu, kao što čitamo:

I napuniše se svi Duha Svetog, i govorahu reč Božju sa slobodom... I apostoli s velikom silom svedočahu... (Dela 4:31,33).

POBEĐIVANJE ZLOGA

To je naglašeno veoma jasno kroz Pismo još od Edenskog vrta, dve sile su uvučene u strašnan sukob koji se odvija u svetu koji je potpao pod Sotoninu vladavinu. Imamo zabeleženo da je Isus govorio o Sotoni kao:

...knez ovog sveta ide, i u meni nema ništa. (Jovan 14:30)

Hristos je nazvao Sotonu “knezom ovog sveta”, a apostol Pavle ga je spomenuo kao “boga ovog sveta.” (2. Korinćanima 4:3)

33

Kada je Adam odabrao da sledi Sotonu u praiskonskim časovima u Edenskom vrtu, on je predao svoje mesto autoriteta Sotoni, i celo čovečanstvo koje je sledilo je bilo rođeno u zemaljskom carstvu pod Sotoninom nadležnošću. Kroz sve vekove, pre nego što je Isus Hristos došao, ljudska istorija je podnosila stalnu vlast Sotonine opsade. Prorok Zaharija je primio ovu viziju 520. god. pre n.e.:

Posle mi pokaza Isusa, poglavara svešteničkog, koji stajaše pred anđelom Gospodnjim, i Sotonu, koji mu stajaše s desne strane da ga pre. (Zaharija 3:1)

Ostati na zemlji bez sile Duha Svetog, to je takva realnost koja nas preplavlja sa zloslutnom i strašnom tamom. Kao i učenici pre Pentekosta, mi možemo da budemo raspršeni i u zbrci. Apostol Pavle je to jasno izrazio da nam je krštenje Duhom Svetim dato ne samo da nam omogući da pobedimo našu sopstvenu ljudsku slabost, već takođe da nadvladamo upravo sadašnju Sotoninu silu.

Stojeći na suđenju pred carem, Pavle je govorio kako ga je Bog pozvao da se okrene od tame ka svetlu, izbavivši ga:

Od tame k videlu i od oblasti Sotonine k Bogu. (Dela 26:18)

Pavle je shvatio da će vekovima umovi ljudi i žena biti zamračeni od Sotone. On je napisao:

Pa, ako je i pokriveno naše evanđelje, pokriveno je samo za one koji propadaju, kojima je bog

34

ovoga sveta oslepio njihove neverničke misli, da ne vide prosvećenje od evanđelja o slavi Hristovoj. (2. Korinćanima 4:3,4)

Apostol je takođe mogao da se seti kako je Bog poslao odanog Ananiju da mu služi tokom prvih časova nakon njegovog obraćenja. Ananija je položio svoje ruke na Pavla tako da je mogao:

I da se napuniš Duha Svetog, i ispuni[ službu na koju si pozvan... Da im otvoriš oči da se obrate od tame k videlu (Dela 26:18)

U svom pismu novim vernicima u Efezu, Pavle je mogao da doda:

Jer naš rat nije s krvlju i s telom, nego s poglavarima i vlastima, i s upraviteljima tame ovog sveta, s duhovima pakosti ispod neba. (Efescima 6:12)

Umesto straha od snažnih suparnika, vernik je oslobođen. Okovi strepnje su slomljeni. U svom pismu Rimljanima, apostol je napisao:

Jer koji se vladaju po duhu Božijem oni su sinovi Božiji... Jer ne primiste duh ropstva, opet da se bojite. (Rimljanima 8:14,15)

Bog je obećao da nikada neće ostaviti niti odbaciti svoj narod. Pavle je pisao Jevrejskim vernicima:

Tako da smemo govoriti: Gospod je moj pomoćnik, i neću se bojati; šta će mi učiniti čovek? (Jevrejima 13:6).

35

Pavle je izvesno znao mnoge prilike kada je strah mogao da potkopa njegovo pouzdanje. On je putovao poznatim svetom, stalno u opasnosti, i njegov život je bio stalno ugrožen zbog onoga što je verovao. Lista njegovih neprijatelja je bila duga. U gradu Listri, Pavla su kamenovali i izbacili ga van grada predpostavljajući da su ga ubili. Neki su pobegli, ali je Pavle izabrao da se vrati u grad. Kasnije je on ponovo posetio Listru, dovodeći svog prijatelja Silu sa sobom da svedoči o ljubavi Isusovoj koja ne može da bude ugušena rečima kamenja.

U Filipima, Pavle je bio bačen u zatvor. Tada mu je božanski blagovremeni zemljotres omogućio da pobegne neozleđen. Kada je bio pozvan pred sudiju, on mu je rekao: ”Idi u miru.” Ali Pavle je odgovorio:

Izbivši nas pred narodom bez suda, ljude Rimljane, baciše u tamnicu: i sad hoće da nas puste? Nije tako, nego sami neka dođu i izvedu nas. (Dela 16:37)

Kada mi gledamo na zapis o Pavlovoj službi kako ju je opisao Luka, njegov najverniji saputnik očigledno je da Pavle nije znao šta je to strah niti od ljudi niti od đavola. Niti demoni, niti zatvor, šibanje, kamenovanje ili svetina nisu ga mogli zadržati.

Paradoksalno, izgleda na početku, kada Pavle piše korintskim vernicima da:

I ja bejah među vama u slabosti, i u strahu i u velikom drhtanju. (1. Korinćanima 2:3)

Ali strah koji mučio Pavla nije bio od tlačenja ili okova. Pavle se plašio da novi obraćenici koje je 36

video da ulaze “u carstvo Božije” ne bi osnovali svoju veru na njemu ili na ljudskoj mudrosti, a ne na sili Božijoj. On je pisao:

I reč moja, i poučenje moje ne beše u nadgovorljivim rečima ljudske premudrosti, nego u dokazivanju Duha i sile. Da vera vaša ne bude u mudrosti ljudskoj nego u sili Božijoj... Jer carstvo Božije nije u reči nego u sili. (1. Korinćanima 2:4,5; 4:20)

Kao visokoobrazovani čovek, Pavle je znao da će vekovima čovečanstvo uživati pristup filozofima i mudracima sposobnima da ponude zvučne savete. Uprkos ujedinjenoj mudrosti, ljudska bića nisu bila sposobna da slede ovaj savet zbog slabosti tela. Istorija beleži živote nebrojenih ljudi i žena koji su pokušavali da vode ispravno svoje nacije. Konačno, međutim, oni nisu bili u mogućnosti čak da žive svoje sopstvene živote kako su čeznuli, i mnogi životi i sudbine su bile skrenute Sotoninom silom. Pavle je govorio o neprijatelju ovako:

I da se iskopaju iz zamke đavola, koji ih je ulovio žive za svoju volju. (2.Timoteju 2:26)

Hvala Bogu, Pavlova poruka je bila više nego savet, više nego džepni priručnik nekoj vrsti “uradi sam” duhovnosti. Poruka apostola je bila ništa manje nego živa demonstracija Božije sile. Bog je izvršavao izvanredna čuda preko Pavla, tako da su maramice i pregače koje su ga dotakle bile postavljane na grozničava čela bolesnika, i njihove bolesti su bile isceljene i zli duhovi su ih napuštali. (Dela 19:11)

37

Pavle je želeo da njegovi sledbenici znaju tu istu silu Duha Svetog. Pavlov jedini strah je bio, da njihova vera ne bude osnovana na mudrosti njihovih sopstvenih zamisli, umesto na sili Božijoj. (1. Korinćanima 2:5)

DUHOVNA HRANA

Mi postojimo u stalnim okolnostima dvojnosti na ovoj zemlji. Sa jedne strane, moramo da ispunimo naše fizičke potrebe. Spavamo da bi stekli snagu i jedemo kada smo gladni, Apostol je izjavio:

Ima telo telesno, i ima telo duhovno. (1. Korinćanima 15:44)

Sa druge strane, kao što prirodan čovek treba prirodnu hranu za vitalnost, tako i duhovan čovek, ili unutrašnji čovek, mora da ima duhovnu hranu i piće. Pavle je govorio o tome da:

I svi jedno jelo duhovno jedoše; I svi jedno piće duhovno piše; (1. Korinćanima 10:3,4)

U hramu u Jerusalimu, Isus je ponavljao izjave koje je dao ženi Samarjanki:

Ko je žedan neka dođe k meni i pije. A ovo reče za Duha kog posle primiše oni koji veruju u ime Njegovo. (Jovan 7:37,39)

Isto tako, bilo je mnogo primera je Isus uporedio Duha Svetog sa hranom, govoreći na primer:

38

Koji je među vama otac u koga ako sin zaište hleba da mu da kamen? Ili ako zaište ribe da mu da mesto ribe zmiju? Ili ako zaište jaje da mu da skorpiju? Kad dakle vi, zli budući, umete dobre dare davati deci svojoj, koliko će više Otac nebeski dati Duha Svetog onima koji ištu u Njega? (Luka 11:11-13)

Četvrti deo: DAROVI DUHA

REČ MUDROSTI I REČ ZNANJA

U poslanici 1. Korinćanima, Pavle je imenovao “specijalne darove” Duha Svetog. Iako postoje različiti darovi, samo je jedan Duh. (1. Korinćanima 12:4)

Isus je brzo rekao onima koji su slušali njegovo učenje da reči i mudrost koju je pružao dolaze od njegovog Oca, i da su mu dati da ih objavi. To nam omogućava uvid i shvatanje kako je probojno i otkrivajuće bilo njegovo učenje. Isus je rekao svojim sledbenicima da taj isti dar može da bude očigledan u njihovim životima, dajući im Duhom-upravljane reči mudrosti baš kada su im bile potrebne.

A kad vas povedu da predaju, ne brinite se unapred šta ćete govoriti, niti mislite; nego šta vam se da u onaj čas ono govorite; jer vi nećete govoriti nego Duh Sveti. (Marko 13:11)

39

Pavle je ovo potvrdio u poslanici korintskim hrišćanima, pišući:

Jer jednom se daje Duhom reč premudrosti. (1. Korinćanima 12:8).

Ponovo, Pavle je pisao Korinćanima:

A drugom reč razuma po istom Duhu. (1. Korinćanima 12:8).

Gde ljudska mudrost i znanje iznevere, Duh govori srcu. Nešto novo je udeljeno, i put je pronađen, gde je nekada postojala konfuzija ili strah.

VERA PO ISTOM DUHU

Neki danas govore o veri kao o mentalnom stavu koji je rezultat postojećih činjenica. Apostol Jakov izjavljuje da to nije ta vrsta vere koja je sposobna za čuda. Kada je govorio o tome, on je rekao:

Ti veruješ da je jedan Bog; dobro činiš; i đavoli veruju, i drhću. (Jakov 2:19)

Vera koja čini čuda je vera božanskog kvaliteta. Biblija govori o Božijoj veri, koja je dodeljena Duhom Svetim. Mi čitamo na primer da je Varnava:

...beše čovek blag i pun Duha Svetog i vere. (Dela 11:24)

40

Pavle govori o tome kao imati “Hristovu veru,” i imati “duha vere.” To je vera koja je osnažena Duhom Svetim, donoseći isceljenje kroz molitvu.

DAR ISCELJENJA

Pavle govori o darovima isceljenja dodeljenim istim Duhom (1. Korinćanima 12:9).

On je rekao da je Isus proveo tako mnogo vremena obavljajući isceljenje bolesnih kao i što je učio i propovedao. Kada je Isus poslao njegove učenike širom zemlje da služe, on im je rekao nedvosmisleno:

Na bolesnike ćete polagati ruke, i ozdravljaće. (Marko 16:18)

Nakon što su učenici iskusili krštenje Duhom na Pentekost, oni su svedočili o mnogim čudesima isceljenja. Čitamo:

A dolažahu mnogi i iz okolnih gradova u Jerusalim, i donošahu bolesnike i koje mučahu nečisti duhovi; i svi ozdravljahu. (Dela 5:16)

Filip je putovao pravcem kojim je Isus hodio, omraženom zemljom Samarijom. Tamo se sreo sa dramatičnim rezultatima:

Jer duhovi nečisti s velikom vikom izlažahu iz mnogih u kojima behu, i mnogi uzeti i hromi ozdraviše. (Dela 8:7)

41

Isceljenje je pratilo apostola Pavla gde god je putovao. Čak i na ostrvu Malti, kao brodolomnik i premoren on je mogao da se oseća obeshrabren i odbačen. Umesto toga Pavle se motivisan Duhom Svetim molio za Poplija, upravitelja ostrva. Poplije je bio:

...isceljen, a kad to bi, dolažahu i drugi koji behu bolesni na ostrvu onom, i isceljivahu se. (Dela 28:9)

Jakov piše:

Boluje li ko među vama, neka dozove starešine crkvene, te neka čitaju molitvu nad njim, i neka ga pomažu uljem u ime Gospodnje. I molitva vere pomoći će bolesniku, i podignuće ga Gospod; i ako je grehe učinio, oprostiće mu se. (Jakov 5:14,15)

ČINJENJE ČUDESA

U nabrajanju darova Duha, Pavle nastavlja govoreći:

A drugom da čini čudesa... (1. Korinćanima 12:10)

Ceo pokret vernika prvog veka je sledio učenja čoveka koji je činio nebrojena čuda.Sada, pomazani istim Duhom koji je bio nad životom njihovog Gospodara, oni su bili opskrbljeni novim pouzdanjem i entuzijazmom. Na dan Pentekosta,

42

Petar se obratio mnoštvu, zaokupljajući njihovu pažnju da budu sledbenici:

Isusa Hrista...čoveka od Boga potvrđenog među vama silama i čudesima... (Dela 2:22)

Od ovog preobraćajućeg momenta silaska Duha, učenici Isusovi su se pokrenuli hrabro u toj izvesnosti da su bili novi ambasadori Isusovi i ambasadori njegove službe ohrabrenja, isceljenja i spasenja. Kada su Petar i Jovan služili čoveku hromom od rođenja, i kada je on bio isceljen, čak su religiozne vođe, koje su se protivile Hristu u to vreme, bili prisiljeni da priznaju da se nešto posebno desilo. Sledeći jedno od najspektakularnijih isceljenja pripisanih Petru i Jovanu, oni su priznali:

Jer veliki znak što učiniše oni poznat je svima koji žive u Jerusalimu, i ne možemo odreći. (Dela 4:16)

U odnosu na Pavlovu službu, čitamo:

I Bog činjaše ne mala čudesa rukama Pavlovim. (Dela 19:11)

Ovaj obrazac čudesa se nastavio kroz istoriju ranog hrišćanstva. Dvadeset tri godine nakon Hristovog uznesenja Ocu, Pavle je pisao novim vernicima u Galatiji. Iz svoje sobe u Efezu, on ih je podsećao:

Koji vam dakle daje Duha i čini čudesa među vama... (Galatima 3:5)

43

Šest godina kasnije, Pavle je napisao iz Rima Isusovim sledbenicima u Palestini:

Kad i Bog posvedoči i znacima i čudesima i različitim silama, i Duha Svetog razdeljivanjem po svojoj volji. (Jevrejima 2:4

PROROŠTVO

U Pavlovom pismu hrišćanima u Efezu, on je napravio razjašnjenje da podvuče aspekte ovih svojstava Duha Svetog koji su dati ljudima i ženama kao darovi. Pozivajući se na vreme neposredno nakon Hristovog vaznesenja Ocu na nebo, Pavle piše:

Izišavši na visinu zaplenio si plen, i dade dare ljudima... I On je dao jedne apostole, a jedne proroke... da se sveti priprave za delo službe, na sazidanje tela Hristovog. (Efescima 4:8,11,12).

U Prvoj crkvi, oni koji su posebno spomenuti kao proroci su bili: Varnava, Simeun, Lukije i Manail. (Dela 13:1)

Ovi ljudi su imali poseban uticaj da bi Pavle i Varnava bili poslati na njihovo misionarsko putovanje. Čitamo:

A kad oni služahu Gospodu i pošćahu, reče Duh Sveti: Odvojte mi Varnavu i Savla na delo na koje ih pozvah. (Dela 13:2)

44

Nakon što je Pavle dovršio svoje prvo misionarsko putovanje sa Varnavom, on se udružio sa Silom, i mi čitamo o njemu:

A Juda i Sila, koji i proroci behu, mnogim rečima utešiše braću i utvrdiše. (Dela 15:32)

Uloga upotrebljavanja darova proroštva je bila važna među prvim vernicima. U naše vreme takođe, postoji velika potreba za božanskim instrukcijama. Pavle piše:

A koji prorokuje govori ljudima za popravljanje i utehu i utvrđenje. (1. Korinćanima 14:3)

Postoji indikacija naravno, da će ovaj dar biti i dalje darovan, prisutan u životima budućih vernika u Isusa. Na dan Pedeseti, Petar je rekao mnoštvu:

...i proreći će sinovi vaši i kćeri vaše... (Dela 2:17)

Kada je Pavle doputovao u Ćesariju na putu u Jerusalim, pisac knjige Dela apostolskih je zabeležio:

A sutradan pošavši Pavle i koji bejasmo s njim dođosmo u Ćesariju; i ušavši u kuću Filipa jevanđelista, koji beše jedan od sedam đakona, ostasmo u njega. I ovaj imaše četiri kćeri devojke koje proricahu.

Stojeći mi pak onde mnogo dana, dođe odozgo iz Judeje jedan prorok, po imenu Agav; I došavši k nama uze pojas Pavlov i svezavši svoje ruke i noge reče: Tako veli Duh Sveti: Čoveka kog je

45

ovaj pojas, ovako će ga svezati u Jerusalimu Jevreji, i predaće ga u ruke neznabožaca. (Dela 21:8-11)

RAZLIKOVANJE DUHOVA

Mi ne treba da zaboravljamo činjenicu da živimo u svetu gde postoje duhovni sukobi i ratovanje. Dok nas Pismo uči i upozorava na stvarni rad Duha Svetog, ono nas takođe upozorava o tamnim silama koje imitiraju i bore se sa ovim istinitim Duhom. Oboje i starozavetni i novozavetni pisci su obazrivi u odnosu na “lažne proroke”.

Isus je upozorio:

Čuvajte se od lažnih proroka, koji dolaze k vama u odelu ovčijem, a unutra su vuci grabljivi. (Matej 7:15)

Ponovo on je rekao:

I izići će mnogi lažni proroci i prevariće mnoge. (Matej 24:11)

U knjizi Dela apostolskih čitamo o konfrontaciji između Pavla i Varnave i vračara Varisusa

A kad prođoše ostrvo tja do Pafa, nađoše nekakvog čoveka vračara, i lažnog proroka, Jevrejina, kome beše ime Varisus... A Savle koji se zvaše i Pavle, pun Duha Svetog pogledavši na nj reče: O napunjeni svakog lukavstva i svake pakosti, sine đavolji! Neprijatelju svake pravde!

46

Zar ne prestaješ kvariti prave puteve Gospodnje? (Dela 13:6,9,10)

Petar je tumačio:

A beše i lažnih proroka u narodu, kao što će i među vama biti lažnih učitelja. (2. Petrova 2:1)

A Jovan je dodao:

Ne verujte svakom duhu, nego kušajte duhove jesu li od Boga; jer mnogi lažni proroci iziđoše na svet. (1. Jovanova 4:1)

Peti deo: ONI ĆE SVI DA GOVORE NOVIM JEZICIMA

MI NE ZNAMO DA MOLIMO KAO ŠTO TREBA

Mi smo se hrabro dotakli ”iskustva Pentekosta” koje su imali stodvadeset sledbenika Isusovih u Gornjoj sobi. Kako su se godine odvijale nakon te zastrašujuće manifestacije izlića Duha Svetog, ovaj događaj je ostao ne samo kao kamen temeljac ranog delovanja apostola, već kao suštinska potpora celoj hrišćanskoj istoriji.

Do tog vremena, religija u svakoj demonstraciji i prikazu, je bila zavisna od razumevanja ljudskog uma koji radi u horu sa otkrivenjima Božije interakcije sa vremenom i istorijom. Ali u “iskustvu

47

Pentekosta”, nova dimenzija je dosegnuta. Pavle je priznao u svom pismu crkvi u Rimu:

Jer ne znamo za šta ćemo se moliti kao što treba, nego sam Duh moli se za nas uzdisanjem neiskazanim. (Rimljanima 8:26)

Sada je Duh Božiji poslat da “učini posredovanje” za nas. Naša ograničenja bivaju prevaziđena u ovom iskustvu. Naša srca, u slavljenju, obožavanju i hvaljenju mogu dotaći nebo. Naše umorne misli mogu biti utešene i da nađu odmor kada naš duh ima kontakt u molitvama i pesmama. Luka, koji je napisao priču u Delima apostolskim, beleži:

I kad se navrši pedeset dana behu zajedno svi apostoli jednodušno. I ujedanput postade huka s neba kao duvanje silnog vetra, i napuni svu kuću gde seđahu; I pokazaše im se razdeljeni jezici kao ognjeni; i sede po jedan na svakog od njih. I napuniše se svi Duha Svetog, i stadoše govoriti drugim jezicima, kao što im Duh davaše te govorahu. (Dela 2:1-4)

Kao što je pomenuto u prologu, Kenet Skot Letoret, bivši vanredni profesor orijentalne istorije na Jejl univerzitetu, protumačio je da je ovaj (pentekostalni) događaj promenio učenike. On piše: “Od obeshrabrenih, bez iluzija ljudi i žena koji su tužno gledali unazad na dane kada su se nadali da će Isus postati novi svetski vođa, oni su se pretvorili u društvo oduševljenih svedoka, koji su pridodali njihovom broju druge Jevreje, Rimljane, Grke, Efežane, obrazovane i robove. Isti kao i drugi ljudi i žene, oni su ostali čovečni. Ipak unutar njih je gorela

48

sila i život koji dolazi kroz Isusa ispunjenjem Svetim Duhom, i ta sila je činila moralnu i duhovnu transformaciju unutar njih. Ta sila je dokazala zaraznost, čak i danas.”

Neko može da ubeđuje da ovo misteriozno, nekako mistično iskustvo nije dokazano kao zarazno. Od katedrala Minska, gde sam imao privilegiju da naučavam, do univerzitetskih sala, Oksfordske sale za debate, Nemačke Betovenove sale, Londonske kraljevske Albert dvorane, i u crkvama mnogih denominacija, “glosolalija” ili “pentekostalno” iskustvo ispunjava srca i umove sa novom duhovnom snagom. U vreme pisanja ovog teksta, mnoge hiljade ljudi imaju iskustvo sa Duhom Svetim svakodnevno.

Mičel Seres (Michel Serés) je napisao: “Sve, čak i vreme, pokreće se od nas u svim pravcima. Mi smo upravljani u ovom svetu, sa mogućnošću, sa stvarnošću, sa večnošću i sa potrebom.”

Čitajući ovo, ja sam razmišljao da u ovoj katedrali sa četiri zida prebiva Bog. On prebiva u mogućnosti, stvarnosti, večnosti i potrebi.

Sinead O Konor, irska pevačica, komponovala je pesmu koja počinje sa: “Ovo su opasna vremena.” Tužno, ona je mogla da pokaže malo dokaza da to ospori kao jedno gledište. Istinito je, mi možemo da razumemo potrebu za velikim kretanjem Duha Svetoga u našem životnom veku. U ovim vremenima opasnosti, mi zaista trebamo svežu snagu u našem duhovnom hodanju. Bog, jeste večni Bog mogućnosti, i Bog potrebe, i on nas je

49

pozdravio sa osvežavajućim izlićem Duha Svetog u stvarnom svetu. On nije Bog starine, već Bog ovde i sada.

GLOSOLALIJA ISKUSTVO

Dato nam je intimno gledište iz ličnog iskustva apostola Pavla o molitvi u nepoznatom jeziku u njegovom pismu korintskim vernicima. Apostol je dao neke izuzetne izjave u odnosu na njegovu sopstvenu molitvu u jezicima:

Jer ako se molim Bogu čudnim jezikom, duh moj se moli... Jer ko govori čudnim jezikom - ne govori ljudima, nego Bogu; niko ga, naime, ne razume, dok on Duhom govori tajne. (1. Korinćanima 14:2,14)

Pavle je takođe to jasno pokazao da naš prirodan um ne zna šta govori kada se moli na ovaj način. On je ovo objasnio govoreći:

Jer ako se molim Bogu čudnim jezikom, duh moj se moli, a moj um ostaje bez ploda.

Godinama nakon toga, prevodioci Pavlovih poslanica su pojačali ovu izjavu iz Prve poslanice Korinćanima, poglavlje 14, stih 14, na sledeći način:

Ako se ja molim u novom jeziku, moj se duh moli, ali moje shvatanje je bez ploda. (Prevod katoličke Vulgate)

50

Ako se ja molim na ovaj način moj se duh zaista moli, ali moj um je neaktivan. (Savremeni engleski prevod)Ako se ja molim u jeziku moj duh se moli, ali moj um je neaktivan.(Filipsov savremeni engleski prevod)

Ako ja upotrebljavam jezik u mojoj molitvi, Duh se u meni moli. (Nova engleska Biblija)

Pavle je znao da je njegovo sopstveno razumevanje (ili um) bilo ograničeno, kada je došlo i do stvarnog razumevanja dubina i potreba njegovog sopstvenog bića, a ne samo stvari Božijih. On je znao da u svom sopstvenom iskustvu, on nije znao: “jer ne znamo ZA ŠTA ćemo se moliti kao što treba. (Rimljanima 8:26)

Različiti prevodioci predstavljaju nam preformulisane Pavlove reči:

Duh nam pomaže u našim ograničenjima. Na primer, mi ne znamo kako da molimo ispravno, ali Duh unutar nas se stvarno moli. (Filipsov savremeni engleski prevod)Duh dolazi u pomoć našoj slabosti. Mi čak ne znamo kako treba da se molimo. (Nova engleska Biblija).Mi ne možemo da odaberemo reči da bi se ispravno molili. Duh sam izražava naše molbe. (Jerusalimska Biblija).

51

Jer mi čak ne znamo za šta da se molimo; ali Sveti Duh se moli za nas. (Biblija živim rečima)

U ovom “glosolalija” iskustvu, Bog ne istražuje um da bi znao šta se moli. Bog istražuje srce. Mi čitamo ovo u Pavlovoj poslanici rimskoj crkvi: (Rimljanima 8:27):

Bog...gleda u naša srca. (Savremeni engleski prevod)Bog... istražuje naše unutrašnje biće. (Nova engleska Biblija).

Pavle je takođe izjavio o njegovoj “molitvi u Duhu”:

Moj se duh moli, a um je moj bez ploda. (1. Korinćanima 14:14)

Pavle ide dalje u ovom odlomku pišući ovu divnu izjavu...

Bog gleda izvan ograničenosti ljudskog uma, i vidi MISAO DUHA. (1. Korinćanima 14:14).

U svim različitim prevodima, ova čudesna istina je učinjena vanredno jasnom.

Onaj koji istražuje naša srca zna misao Duha. (Novi internacionalni prevod)Bog koji gleda u čovečija srca, zna misao Duha. (Savremeni engleski prevod)Molbe izražene Duhom su prema misli Božijoj. (Jerusalimska Biblija)

52

Ono što Duh govori je u harmoniji sa Božijom sopstvenom voljom. (Biblija živim rečima)

Ovo je istinito, kakav čudesan proboj iskustvo molitve može da donese svakom od nas, proširujući naše horizonte izvan ponavljajućih kretnji našeg uma. Svaki sat koji mi molimo sa našim sopstvenim razumevanjem, mi izražavamo potrebe i čežnje našeg prirodnog uma. Ali kada mi molimo u Duhu, Duh Sveti nam se pridružuje, vodeći nas u našoj molitvi za potrebe i čežnje koje su nedostupne našem umu.

POSREDOVANJE ZA IZGUBLJENE DUŠE

Kada je anđeo doneo reč Josipu i Mariji da će Marija roditi sina, anđeo je rekao:

Pa će roditi Sina, i nadeni Mu ime Isus; jer će On izbaviti svoj narod od greha njihovih. (Matej 1:21)

A kada je Hristos počeo svoju službu, on je rekao:

Jer Sin čovečiji dođe da iznađe i spase izgubljeno. (Matej 18:11)

Spasiti znači izbaviti, sačuvati od povrede i uništenja. Isus nije samo došao da otvori vrata u večni život i nebo, već je on došao kao Božiji dar da spasi čoveka od uništenja, baš kako je to zapisano u najpoznatijim rečima Jovanovog jevanđelja:

53

Jer Bogu tako omile svet da je i Sina svog Jedinorodnog dao, da nijedan koji Ga veruje ne pogine, nego da ima život večni. (Jovan 3:16)

Kada je Isus govorio o nebu, on je stalno govorio o paklu. Suprotno, kada god je on govorio o večnoj smrti, govorio je o večnom životu. To je bila istina kroz njegovo učenje. On je preklinjao svoje slušatelje:

Uđite na uska vrata; jer su široka vrata i širok put što vode u propast, i mnogo ih ima koji njim idu. Kao što su uska vrata i tesan put što vode u život, i malo ih je koji ga nalaze. (Matej 7:13,14)

Kada je Hristos poučio njegove učenike “Idite po svemu svetu i propovedajte jevanđelje...”, njegova konačna zapovest je njegovim sledbenicima je bila:

I reče im: Idite po svemu svetu i propovedite jevanđelje svakom stvorenju. Koji uzveruje i pokrsti se, spašće se; a ko ne veruje osudiće se. (Marko 16:15,16)

Isus je takođe rekao:

Jer Sin čovečiji dođe da iznađe i spase izgubljeno. (Matej 18:11)

Nemoguće je za naš ljudski um da potpuno shvati šta znači kada je neko izgubljen.

Opisujući stanje izgubljenog, Isus je govorio:

... tamu najkrajnju; onde će biti plač i škrgut zuba. (Matej 8:12)

54

Isus je opisao odlazak nespašenog čoveka sa ovoga sveta u predele izgubljenih, sa rečima:

A umre i bogati, i zakopaše ga. I u paklu kad beše u mukama, podiže oči svoje... preko svega toga postavljena je među nama i vama velika propast, da ovi koji bi hteli odovud k vama preći, ne mogu, niti oni otuda k nama da prelaze. Tada reče: Molim te dakle, oče, da ga pošalješ kući oca mog, jer imam pet braće: neka im posvedoči da ne bi i oni došli na ovo mesto mučenja. (Luka 16:23-28)

Jevanđelja jasno donose da čovek može da bude večno odbačen. U srcu Hristove misije na zemlji, bila je njegova čežnja da nijedan čovek, bez izuzetka, ne bude osuđen. Ipak, u našem sopstvenom sebičnom načinu razmišljanja, mi nismo normalno zainteresovani o duhovnoj sudbini našeg suseda. Čovečanstvo ne iskazuje prirodan stav ljubavi za duše drugih, posebno ne za one nemoralne. Tako ljubav jedino dolazi, kao što Pavle kaže:

Jer se ljubav Božija izli u srca naša Duhom Svetim koji je dat nama. (Rimljanima 5:5)

Pavle govori o molitvi u Duhu:

...nego sam Duh moli se za nas uzdisanjem neiskazanim. (Rimljanima 8:26)

Na ovaj načim on se poziva na delo Duha Svetog koji posreduje za izgubljene i odbačene duše onih oko nas. Ova vrsta ljubavi nadmašuje ljudsko iskustvo i predstavlja jednu od najviših tačaka duhovnog dostignuća.

55

Izvan ovog dela posredovanja i duhovnog staranja, Duh može da nam donese čak i “ljubav za naše neprijatelje”. Isus je rekao:

Čuli ste da je kazano: Ljubi bližnjeg svog, i mrzi na neprijatelja svog. A ja vam kažem: ljubite neprijatelje svoje... (Matej 5:43,44)

Niko od nas ne poseduje silu ili mogućnost da ljubi one koji nas preziru. To je suprotno svakom nivou čovečije ličnosti. Takva ljubav nam mora biti data. Ovo je ono što je Pavle mislio kada je pisao:

Jer se ljubav Božija izli u srca naša Duhom Svetim koji je dat nama. (Rimljanima 5:5)

Pavle nije teoretisao o nekim teološkim idejama. On je mogao tako kao ne bilo ko da prosledi ovaj predmet iz ličnog iskustva i dokazivanja. Rimskoj crkvi on je pisao:

Da mi je vrlo žao i srce me moje boli bez prestanka; Jer bih želeo da ja sam budem odlučen od Hrista za braću svoju koja su mi rod po telu. (Rimljanima 9:2,3)

Ovde on ne govori o svojim drugovima, sledbenicima Hristovim. Pavle piše o svojoj braći koji su pokušali da ga ubiju u Damasku u vreme njegovog obraćenja (Dela 9:23). On spominje one koji su ga bičevali, prognali iz grada Antiohije Pisidijske, i one iz Ikonijuma što su ga kamenovali sve dok nisu mislili da je mrtav. (Dela 14:5-19).

56

SVE ŠTO STVARNO TREBAMO

U Lukinom jevanđelju u osamnaestom poglavlju otkrivamo pripovest o “knezu” koji je došao Isusu sa sledećim pitanjem:

Učitelju blagi! Šta da učinim da nasledim život večni?

Isus mu je odgovorio:

Što me zoveš blagim? Niko nije blag osim jednog Boga. Zapovesti znaš: ne čini preljube; ne ubij; ne ukradi; ne svedoči lažno; poštuj oca i mater svoju.

Na ovaj odgovor čovek je rekao:

Sve sam ovo sačuvao od mladosti svoje.

Kada je Isus čuo ove reči, rekao mu je:

Još ti jedno nedostaje: prodaj sve što imaš i razdaj siromasima; i imaćeš blago na nebu; i hajde za mnom.

Luka nam govori kada je knez čuo ono što mu je Isus rekao, napunio se žalošću i otišao, jer je bio veoma bogat čovek. Isus je rekao:

Kako je teško ući u carstvo Božije onima koji imaju bogatstvo! (Luka 18:18-24)

Petar je gledao snuždenog mladog čoveka kako odlazi, i rekao je Isusu:

57

Eto mi smo ostavili sve i za Tobom idemo; šta će dakle biti nama?

Na Petrovo pitanje, Isus je odgovorio:

I svaki, koji ostavi kuće, ili braću, ili sestre, ili oca, ili mater, ili ženu, ili decu, ili zemlju, imena mog radi, primiće sto puta onoliko, i dobiće život večni. (Matej 19:27-29)

Nije posedovanje novca ono što je greh. Nego je, kao što je apostol Pavle rekao, ljubav prema novcu koren svih zala:

A koji hoće da se obogate oni upadaju u napasti i zamke, i u mnoge lude škodljive želje, koje potapaju čoveka u propast i pogibao. Jer je koren svih zala srebroljublje kome neki predavši se zađoše od vere i na sebe navukoše muke velike. (1.Timotiju 6:9,10)

Apostol Jovan je rekao:

Ne ljubite svet ni što je na svetu. Ako ko ljubi svet, nema ljubavi Očeve u njemu. Jer sve što je na svetu, telesna želja, i želja očiju, i ponos života, nije od Oca, nego je od ovog sveta. I svet prolazi i želja njegova; a koji tvori volju Božiju ostaje doveka. (1. Jovanova 2:15-17).

Pavle je pisao na sličan način Timotiju:

Ali ovo znaj da će u poslednje dane nastati vremena teška. Jer će ljudi postati samoživi, srebroljupci, hvališe, ponositi, hulnici, nepokorni roditeljima, neblagodarni, nepravedni,

58

neljubavni, Neprimirljivi, opadači, neuzdržnici, besni, nedobroljubivi, izdajnici, nagli, naduveni, koji više mare za slasti nego za Boga. Koji imaju obličje pobožnosti, a sile su se njene odrekli. (2.Timotiju 3:2-5)

Isus je možda išao čak dalje nego Pavle u svojoj poslanici. On je rekao:

Čuli ste da je kazano: Ljubi bližnjeg svog, i mrzi na neprijatelja svog. A ja vam kažem: ljubite neprijatelje svoje, blagosiljajte one koji vas kunu, činite dobro onima koji na vas mrze i molite se Bogu za one koji vas gone; Da budete sinovi Oca svog koji je na nebesima. (Matej 5:43-45)

Mnogi koji čitaju ovo će protestovati: “Ja ne mogu da ljubim svoje neprijatelje. Ja ne mogu da očekujem da nadvladam slabost moje ljudske prirode.”

Drugi može da kaže: “Sve životne brige i poslovi oko mene me pritiskaju... Ja ne mogu da se posvetim čitanju Božije Reči. Niti mogu da nađem vreme za molitvu.”

Neko može da kaže: “Ja ne mogu da svedočim izgubljenima.”

Oni sa materijalnim dobrima, kao i oni u oskudici će tvrditi: “Ne mogu lako da dajem od mojih materijalnih dobara za Božije delo. Izgleda da ne mogu da nadvladam potrebu da živim svojim životom.”

59

SVI od ovih izjava mogu biti tačne. Pavle opisuje život ljudi pre nego što su bili rođeni od Duha sa rečima:

U kojima nekad hodiste po veku ovog sveta... U kojima i mi svi živesmo nekada po željama tela svog, čineći volju tela i pomisli. (Efescima 2:2,3)

Ali od trenutka kada smo rođeni ”od Duha”, stari čovek, priroda bića je zauvek promenjena. Ovo nije istina samo za nekoliko svetih osoba, već je ovo za svakog koji ima svoje srce dotaknuto Božijim Duhom. Pavle piše:

Zato, ako je ko u Hristu, nova je tvar: staro prođe, gle, sve novo postade. (2. Korinćanima 5.17)

A Jovan dodaje:

A koji Ga primiše dade im vlast da budu sinovi Božiji, koji veruju u ime Njegovo. (Jovan 1:12)

Petar tumači:

Budući da su nam sve božanstvene sile Njegove, koje trebaju k životu i pobožnosti, darovane...

(2. Petrova 1:3)

RADOST U DUHU SVETOM

Pavle, pišući jevrejskim vernicima u odnosu na Hristove poslednje dane na zemlji, kaže:

60

Gledajući na Načelnika vere i Svršitelja Isusa, koji mesto određene sebi radosti pretrpe krst, ne mareći za sramotu, i sede s desne strane prestola Božijeg. (Jevrejima 12:2)

Kada se čas približio da se Isus vrati svom Ocu, on je rekao svojim učenicima:

Tako i vi, dakle, imate sad žalost; ali ću vas opet videti, i radovaće se srce vaše, i vašu radost neće niko uzeti od vas. (Jovan 16:22)

On je takođe rekao šta misli za njih:

I ovo govorim na svetu, da imaju radost moju ispunjenu u sebi. (Jovan 17:13)

Psalmista David je takođe napisao ove poetske reči:

Koji su sa suzama sejali, neka žanju s pevanjem. Ide i plače koji nosi seme da seje; poći će s pesmom noseći snopove svoje. (Psalam 126:5,6)

Kako mi studiramo Pismo pronalazimo mnoge odlomke koji se odnose na životna zadovoljstva koja traju samo trenutak. Ova privremena zadovoljenja su uvek u suprotnosti sa blagoslovima Božijim koji su večni. Kako su naša srca preoblikovana Božijim Duhom, mi dolazimo do novog načina shvatanja.

Pavle nije samo molio da može da spozna Hrista u sili njegovog vaskrsenja, već je takođe molio da može da spozna Hrista:

...i zajednicu Njegovih muka. (Filipljanima 3:10)

61

Pavle je imao jedinstveno shvatanje značaja žrtve u odnosu na duhovnu istinu. On je znao da ljudi i žene mogu jedino da iskuse radost sile vaskrsenja nakon što ”umru” svojim sopstvenim sebičnim interesima i sklonostima i navikama svoje svoje sopstvene prirode. Da “poznam Njega i zajednicu njegovih muka” je podeliti Isusovo saučešće za naizgled nepopravljiv svet.

Pavle je govorio o tome da je dan i noć upozoravao ljude i žene sa suzama, i molitvama sa jecanjem. Neupućen u duhovne stvari, neko može da pita: “Kako može takav čovek takođe da piše o radosti?” Ali Pavle nije samo izjavio da ima radost, već je rekao:

Izobilan sam radošću... (2. Korinćanima 7:4)

U periodu istorije koji je bio sve samo ne miran, Petar govori:

...tako se radujte - da biste se i prilikom otkrivenja njegove slave radovali i klicali. (1. Petrova 4:13)

Učenici ne govore i ne pišu samo o radosti, već oni ovo naglašavaju sa izjavljivanjem o ovom novom načinu kao o biti ispunjen “sa prekomernom radošću.” Ova radost srca zamenjuje spoljne okolnosti. Uprkos patnjama, progonstvu, zatvoreništvu i protivljenju, oni su bili sposobni da se raduju u Hristu. Pavle govorio o tome:

Kao žalosni, a koji se jednako vesele. (2. Korinćanima 6:10)

62

Petar je govorio o likovanju koje je bilo:

...radost neiskazana i proslavljena. (1. Petrova 1:8)

Za mnoge promatrače, ovaj duh radovanja može da izgleda da je u direktnoj suprotnosti sa događajima koji okružuju Ranu crkvu. Zamislite zatvorskog stražara koji sluša eho pesama slavljenja iz vlažnih zatvorskih ćelija gde su hrišćani bili čuvani.

U naše moderno doba imamo nekoliko sličnih primera ovog fenomena. U Kini, na primer, tokom nekih od najtiranskijih političkih režima, hrišćani su bili često zatvarani i progonjeni zbog svoje vere. Cenjeni novinar je izvestio o grupi hrišćanskih zatvorenika koji su pevali i slavili u zatvoru do tog stepena da su ih njihovi tamničari oslobodili. Oni nisu mogli da istraju da čuvaju tako srećne zatvorenike.

Osoba bez Duha Svetog ne može da razume te stvari. Pavle je pisao o tome korintskoj crkvi:

A telesni čovek ne razume šta je od Duha Božijeg; jer mu se čini ludost i ne može da razume (radost), jer treba duhovno da se razgleda. (1. Korinćanima 2:14)

Isus je sa dobrim razlogom rekao:

Ko hoće Njegovu volju tvoriti, razumeće je li ova nauka od Boga ili ja sam od sebe govorim. (Jovan 7:17)

63

Kada mi ovu istinu stavimo u delo u našim životima, vrlo brzo i efektivno ćemo naći da li je ili ne ovo samo još jedan program “samopomoći”, ili je zaista božansko obećanje. Kada nas zidovi zatvora ne mogu zadržati da ne pevamo, mi ćemo se pokrenuti od prošle čiste doktrine, ka mestu gde mi eksperimentalno znamo čak usred nevolja i progonstva, da radost Gospodnja nas čini bogatim i otklanja žalost.

MIR U DUHU SVETOM

Kada je Pavle bio u Troadi, on je imao viziju čoveka iz Makedonije koji je stajao i zvao ga: “Dođi u Makedoniju i pomozi nam.” Odmah, on je napravio pripreme da ode u Makedoniju, zaključujući da ga je Bog pozvao da propoveda jevanđelje ovom udaljenom narodu. (Dela 16:9,10)

Na putu za Rim, brod kojim je Pavle putovao susreo se sa nekoliko nepogoda. Kada su svi na palubi u očajanju hteli da dosegnu kopno, i kada u tome nisu uspeli, Pavle je objavio:

Jer u ovu noć stade preda me anđeo Boga kog sam ja i kome služim, Govoreći: Ne boj se, Pavle! Valja ti doći pred ćesara; i evo ti darova Bog sve koji se voze s tobom. Zato ne bojte se, ljudi; jer verujem Bogu da će tako biti kao što mi bi rečeno. (Dela 27: 23-25).

Pre nego što je Pavle napustio Jerusalim, on je znao u svom srcu da će on bezbedno stići u Rim. On

64

je to znao zato što je Gospod stao pred njega u noći, i rekao:

Ne boj se, Pavle, jer kao što si svedočio za mene u Jerusalimu, tako ti valja i u Rimu svedočiti. (Dela 23:11)

Pavle je ostao u stanju mira, znajući da Bog ima savršen plan za njegov život. On je znao da je Isus poslao Duha Svetog da ga vodi, i omogući mu službu koja mu je dodeljena. Savremenim rečima, možemo da kažemo da je Pavle bio “fokusiran”. On je imao samo jedan cilj u životu. On je rekao:

Trčim prema cilju za nagradom...(Filipljanima 3:14)

Apostol je imao samo jednu goruću želju. On je nadvladao bilo koju ličnu čežnju ili želju koju je mogao da ima. “Apostol apostola” je živeo i disao da učini volju ili naredbu svog Gospoda. Nagrada ili okovi, mir ili opasan poduhvat, ne menja stvar. Ono što je važno je da je Pavle ostao čvrsto u centru Božije svrhe za njegov život.

Pavle je rekao svojim sledbenicima da oni mogu imati isti mir ako budu sledili njegov primer. On je rekao:

Što ste naučili, i primili, i čuli, i videli na meni, to činite, i Bog mira biće sa vama. I mir Božiji, koji prevazilazi svaki um, sačuvaće vaša srca i vaše misli u Hristu Isusu. (Filipljanima 4:9,7)

Ovaj mir koji je Pavle uživao je bio dodeljen njemu u istoj meri kao što je bila božanska ljubav koja mu

65

je omogućila da ljubi svoje neprijatelje. To nisu bile ljudske osobine. Niti su to bile osobine stečene jednostavno “traženjem.” Postojala je izvesnost u Pavlovom ponašanju i veri. On je to znao iskustveno, a ne samo kao teoriju.

Tajna njegovog dubokog mira i ljubavi je bio rezultat toga što je Pavle primio Duha Božijeg u svoj život. Pavle je pisao Galaćanima:

A rod je duhovni (ili priroda Duha) ljubav, radost, mir... (Galatima 5:22)

Naš prvi korak ka duhovnom rođenju je upravo kako je to Hristos opisao Nikodimu. To uključuje dramatičnu promenu srca, jer dok se “ne rodimo od Duha”, mi ne možemo da dođemo u “carstvo nebesko.” Tako opravdani verom, mi spoznajemo mir Božiji, i naši životi počinju da se odvijaju, ili funkcionišu, unutar domena mogućnosti otvorenih za nas Duhom Svetim.

Krštenje u Duhu nije kada čovek prima više od Boga: to je kada čovek čini da je njegov život višre dostupan Bogu, sa Duhom Svetim koji deluje kao upravitelj, kao što to i jeste. Carstvo Božije nije jedno zemaljsko carstvo jela i pića, već je to duhovno carstvo pravednosti i mira i radosti u Duhu Svetom. Upravo kao što je neko rođen od Duha Svetog pokoravanjem Hristu, moleći za njegovu otkupljujuću silu koja transformiše srce, tako da može da dođe do spoznaje jasnije dimenzije mira i radosti i sile potvrđivanjem od Duha Svetog.

Isus je rekao:

66

I ja ću umoliti Oca, i daće vam drugog utešitelja da bude s vama vavek: Duha istine, kog svet ne može primiti, jer Ga ne vidi niti Ga poznaje; a vi Ga poznajete, jer u vama stoji, i u vama će biti. (Jovan 14:16,17)

Mi spoznajemo Duha Svetog kroz veru, i primamo ga kroz veru, baš kao što smo primili Hrista u naša srca i živimo po veri. To je ono što je Hristos uputio da čine njegovi sledbenici. Ignorisati Duha Svetog i ono što je Isus rekao o Duhu Svetom bilo bi žalošćenje Duha. Ne postoji veća uvreda učinjena poznaniku ili prijatelju nego kada ignorišeš njegovo prisustvo. Isus sam je izrazio vrlo otvoreno priznanje Duhu Svetom kao onom koji mu je dao silu, i za koga je mogao da moli svog nebeskog Oca da ga pošalje da uteši njegove učenike.

PRIMANJE DUHA SVETOG PO VERI

Ponovo i ponovo, ove istine su napisane kroz sva dela ranih vernika. Podjednako, ugrađena unutar svakog pisma koje je pisao Pavle ili Petar ili Jovan je činjenica da je Duh Sveti predstavljen u našim životima i srcima delom vere. Sledeći prvo izliće na Pedeseti dan, ljudi i žene su došli da spoznaju puninu Duha kao što su prihvatili ovu poruku sa verom.

Ananija je došao Pavlu (koji je u to vreme pre svog obraćenja bio poznat pod imenom Savle iz Tarsa) odmah nakon njegovog obraćenja, i rekao mu:

67

Savle, brate! Gospod Isus, koji ti se javi na putu kojim si išao, posla me da progledaš i da se napuniš Duha Svetog. (Dela 9:17)

Kada su ljudi u Samariji bili obraćeni u Filipovoj službi, apostoli su poslali Petra i Jovana ka njima:

...i oni primiše Duha Svetog.(Dela 8:17)

U Efesu, Pavle je položio svoje ruke na nove vernike koji su se sabrali, i u tom trenutku:

...siđe Duh Sveti na njih... (Dela 19:6)

Učenici su čekali deset dana u gornjoj sobi u Jerusalimu dok nije došao Pedeseti dan, jer Duh Sveti još nije bio dat. U svakom primeru koji sledi, međutim, vernici su bili kršteni u Duhu kada su ga primili sa verom.

Vera u srcu sa pouzdanjem da ćemo primiti je ključ. Kada je Pavle propovedao u gradu Listri, bio je tamo čovek hrom od rođenja. Čitamo:

Pavle pogledavši na nj i videvši da veruje da će ozdraviti, reče velikim glasom: Tebi govorim u ime Gospoda Isusa Hrista, ustani na svoje noge upravo. I skoči, i hođaše. (Dela 14:9,10)

Da li je to primanje spasenja, krštenje Duhom, ili isceljenje tela, tajna za primanje svih ovih blagoslova je vera u srcu. Mnogi ljudi čekaju da osećanja dođu prvo. U Bibliji je to jasno da vera dolazi slušanjem reči Božije. Delujući prema Božijim rečima, mi primamo Božije darove. Sav “testament” apostolskih dela, njihove poslanice, i povezana

68

istorija pozivaju nas sada: “Ustani na svoje noge.” Prihvati ovu veliku istinu i ustani sa svog mesta spoticanja. Dosegni i prihvati ono što je tvoje.

SRCE OČIŠĆENO VEROM

Jovan piše:

Ako priznajemo grehe svoje, veran je i pravedan da nam oprosti grehe naše, i očisti nas od svake nepravde. (1. Jovanova 1:9)

Razbojnik na krstu, u veme Hristovog raspeća, okrenuo se ka Isusu, i prozborio:

Opomeni me se, Gospode, kad dođeš u carstvo svoje. (Luka 23:42)

Sa krsta Isus je odgovorio:

Zaista ti kažem danas, bićeš sa mnom u raju. (Luka 23:43)

Zato što je zamolio za oproštenje svojih greha, razbojnik na krstu, koji je bio lopov i ubica, ušao je u nebo bez greha. Tako isto, ako mi priznajemo naše grehe, očišćeni smo od svih greha. Jovan je istakao ovu veliku istinu kada je pisao:

I krv Isusa Hrista, Sina Njegovog, očišćava nas od svakog greha. (1. Jovanova 1:7)

Baš kao što je spasenje (duhovno rođenje) Božiji dar, tako je i krštenje u Duhu Božiji dar. Petar je

69

propovedao ovu poruku hiljadama koje su slušale na Pedeseti dan:

Pokajte se, i da se krstite svaki od vas u ime Isusa Hrista za oproštenje greha; i primićete dar Svetog Duha; (Dela 2:38)

Učenici su proveli tri godine sa Isusom, i onda su još drugih deset dana čekali u gornjoj sobi u Jerusalimu pre nego što su bili kršteni u Duhu. U kontrastu sa ovim, članovi Kornelijevog domaćinstva su bili nanovorođeni u Hristu i kršteni u Duhu istog dana. Petar je rekao:

I Bog, koji poznaje srca, posvedoči im i dade im Duha Svetog kao i nama. I ne postavi nikakve razlike među nama i njima, očistivši verom srca njihova. (Dela 15:8-9)

OSTATI U BOŽIJOJ LJUBAVI

Reč “plod” u Pismu je često upotrebljena da opiše bilo šta što je produktivno u ličnom životu. Isus je upotrebio sličnu sliku u njegovom učenju, upotrtebljavajući metaforu o “drvetu koje rađa dobar rod i drugom koje rađa zao rod.” On je takođe govorio o drvetu koje ne rađa roda. Ako je prvi rod Duha ljubav, tada je najvažnije imati manifestaciju ovog roda u životu.

Isus je rekao šta će biti na kraju veka:

I što će se bezakonje umnožiti, ohladneće ljubav mnogih. (Matej 24:12)

70

Poslednja knjiga Biblije poznata je i kao Apokalipsa, ili Otkrivenje Jovanovo. Na Patmosu, grčkom ostrvu gde je učenik bio prognan, Jovan je zapisao Hristov ukor crkvi u Efezu:

No imam na tebe, što si ljubav svoju prvu ostavio. (Otkrivenje 2:4)

Pavle je imao saradnika pod imenom Dimas, koji ga je ostavio. On je pisao o njegovom bivšem kolegi:

Jer me Dimas ostavi, omilevši mu sadašnji svet. (2.Timoteju 4:10)

Duhovna ljubav može da raste hladno. Tužno je da smo mi sposobni da ostavimo našu prvu ljubav. To je istina u prirodnom životu isto kao i u duhovnom životu. Čuvajući ovo upozorenje u srcu, nikada ne zaboravljajmo značaj saveta koji se nalazi u poslanici Judinoj:

I sami sebe držite u ljubavi Božijoj. (Juda 21)

To ne znači da mi sasvim posedujemo silu da držimo sebe u Hristu, ali postoji nešto što mi moramo da činimo da sačuvamo silu koja nas drži na tom mestu blagoslova i mira. Juda je ovo izrazio jasno kada je rekao:

A vi, ljubazni, naziđujte se svojom svetom verom, i molite se Bogu Duhom Svetim. (Juda 20)

Pavle je pisao o danima u svom iskustvu kako su se osećali rani vernici:

71

Kad nam je bilo preteško i preko sile tako da se nismo nadali ni živeti. (2. Korinćanima 1:8)

“Istrajati” znači sačuvati nameru, ili odoleti i nastaviti napokolebljivo uprkos teškoćama. Pavlov izvor snage je bio snažno fiksiran u njegovoj težnji za očuvanjem molitvenog života u Duhu. Upućujući na duhovne sukobe njegovog vremena, Pavle je pisao Efescima:

I svakom molitvom i moljenjem molite se Bogu duhom bez prestanka, i uz to stražite sa svakim trpljenjem i molitvom za sve svete. (Efescima 6:18)

Baš kao što vera radi kroz ljubav, i tako proizvodi dobar rod. Ova vrsta istrajne molitve gradi snagu i čuva nas u ljubavi Božijoj.

72

Deo šesti: KONAČNA REČ

PORUKA CRKVI

Baš kao što je slikanje i pisanje po zidovima katakombi svedočilo budućim generacijama o veri i podnošenju ranih vernika, tako celovito Biblija svedoči o delu i službi Duha Svetog. Svaka stranica je usplamtela od prisutnosti Božijeg Duha. Naša vera i razumevanje je prosvetljeno kada čitamo ove istine. Biblija počinje sa pričom o prisutnosti Duha Svetog u stvaranju. Ona nastavlja da govori kako je Duh Sveti osposobio ljude da čine Božija dela sve do kraja vremena.

Kada su učenici pitali Isusa o poslednjem vremenu, on im je govorio o izvesnim znacima koji će prethoditi njegovom dolasku. Hristos je zaključio svoje izlaganje sa pričom o svadbenoj gozbi, govoreći:

A u ponoći stade vika: Eto ženika gde ide, izlazite mu na susret. (Matej 25:6)

U ovom poređenju Isus je opisao deset deveruša koje čekaju objavljenje početka svadbene svečanosti, svaka sa lampom u nameri da osvetle put do gozbe. Budalasto, samo pet su pripremile svoje lampe bez ulja. Kada je iznenada svadbena povorka prišla, deveruše koje nisu bile spremne nisu našle način da kupe ili pozajme ulje za svoje lampe.

73

Ove bez ulja su se vratile bez učešća na svadbenoj svečanosti.

Ovo je još jedan primer Isusovog učenja kroz ilustraciju. U ovom poređenju on je upotrebio lampu i ulje, kao sliku Duha Svetog.

On je rekao:

Neka budu vaša bedra zapregnuta i sveće zapaljene. (Luka 12:35)Stražite dakle, jer ne znate u koji će čas doći Gospod vaš. (Matej 24:42)

Stražite dakle jednako i molite se Bogu da biste se udostojili uteći od svega ovog što će se zbiti, i stati pred Sinom čovečijim. (Luka 21:36)

Držeći naše živote osvetljene svetlošču Duha, držeći naša srca ispunjena uljem njegovih blagoslova i prisutnosti, mi ostajemo u stalnom stanju spremnosti: spremni za Božje naloge; spremni da ga primimo u naše prisustvo. Mi smo takođe u stanju spremnosti da sednemo na svadbenoj svečanosti u društvu našeg Gospoda.

KOMPLETNA SLIKA

Jovan je primio kompletnu sliku svetskih događaja, od početka do kraja vremena, u njegovoj viziji na osrtrvu Patmos. Scene koje su razotkrile u njegovoj viziji dovršenje sa Božijom konačnom pobedom u ovom svetu. Jovan je video vernike i

74

otkupljene, i čuo svojim ušima mešane glasove slavljenja:

I posle ovog čuh glas veliki naroda mnogog na nebu gde govori: Aliluja! Spasenje i slava i čast i sila Gospodu našem; Da se radujemo i veselimo, i da damo slavu Njemu; jer dođe svadba Jagnjetova, i žena Njegova pripravila se. (Otkrivenje 19:1,7)

Kroz celu knjigu Otkrivenja, Jovan opominje buduće generacije da “čuju šta Duh” govori njihovim srcima. On je zapisao:

Ko ima uho neka čuje šta govori Duh crkvama. (Otkrivenje 2:7)

Ko ima uho neka čuje šta govori Duh crkvama. (Otkrivenje 2:11)

Ko ima uho neka čuje šta govori Duh crkvama. (Otkrivenje 2:29)

Ko ima uho neka čuje šta govori Duh crkvama. (Otkrivenje 3:6)

Ko ima uho neka čuje šta govori Duh crkvama. (Otkrivenje 3:13)

Ko ima uho neka čuje šta govori Duh crkvama. (Otkrivenje 3:22)

Kao zvonjenje zvona, Jovanovo opominjanje doseže do nas kroz vreme. “Čuj šta Duh govori”, njegove reči odjekuju. Gluvi, otvorite uši! Glupi, otvorite srca! Prestanite sa neprestanim govorom, i slušajte! Duh nagoveštava nešto čudesno i novo.

75

V. H. Ouden (W. H. Auden), veliki američki pesnik, jednom je napisao: “Najveća molitva je molitva slušanja.”

On je takođe napisao: “Moguće je uvek znati kada Duh Sveti govori (srcu). Jer ćeš čuti nešto novo što ne dolazi iz oblasti uobičajenog razmišljanja.”

Danas Duh govori. Moćeš li da čuješ zvuk njegovog glasa?

ISPUNJEN SA SVETIM DUHOM

Nakon slušanja glasa Duha, moramo da delujemo prema onome što je govoreno. Jakov, brat Isusov, upozorio je na opasnost slušanja Reči Božije, i nečinjenja onoga što je Božija Reč zapovedila. On piše:

Budite, pak, tvorci reči, a ne samo slušači, varajući sami sebe. (Jakov 1:22)

Kada su Petar i Jovan otišli u Samariju, bilo je to nešto više nego samo poruka. Oni su otišli u delujućoj sili Duha Svetog.

Tada apostoli metnuše ruke na njih, i oni (koji su čuli) primiše Duha Svetog. (Dela 8:17).

Mnogi danas mogu da propovedaju propovedi ili da prave govore. Ali rani vernici su potvrđivali svoje reči sa delima. Kada je Pavle učio vernike u Efezu koji nisu primili Duha Svetog, on je takođe nešto učinio:

76

...metnu ruke na njih,i siđe Duh Sveti na njih... (Dela 19:6)

Postojala je jedna neodložnost u službi prvih hrišćana. Priznaj svoju veru, i veruj u svom srcu! Biblija nastaje u srcu, i priznanje počinje sa prvom izgovorenom molitvom. Apostoli su objavili ovu poruku bez oklevanja i nedoumice. Pavle piše u svojoj poslanici Rimljanima:

Jer, ako priznaješ ustima svojim da je Isus Gospod, i veruješ u srcu svom da Ga Bog podiže iz mrtvih, bićeš spasen. Jer se srcem veruje za pravdu, a ustima se priznaje za spasenje. (Rimljanima 10:9,10)

Kada je tamničar u Filipima upitao Pavla kako može da bude “spašen”, Pavle mu je odgovorio:

Veruj Gospoda Isusa Hrista i spašćeš se ti i sav dom tvoj. (Dela 16:31)

Filip je propovedao Hrista etiopskom evnuhu. On je pouzdano ponavljao reči Isusove:

Koji uzveruje i pokrsti se, spašće se; a ko ne veruje osudiće se. (Marko 16:16)

Filip i Etiopljanin su putovali zajedno dok nisu došli do vode. Evnuh je zapazio mesto sa vodom i upitao je da li može da bude kršten u veri. Filip mu je odgovorio u veri:

Ako veruješ od svega srca svog, možeš. (Dela 8:36,37)

77

Nakon toga evnuh je izjavio:

Verujem da je Isus Hristos Sin Božji. (Dela 8:37)

Oni su zajedno sišli u vodu gde je Filip krstio etiopljanina. Kada su oni izašli iz vode, novoobraćenik je otišao svojim putem radujući se.

Nakon iskustva Pentekosta, Petar je rekao:

Onda se opomenuh reči Gospodnje kako govoraše: Jovan je krstio vodom, a vi ćete se krstiti Duhom Svetim. (Dela 11:16)

Kada je apostol Pavle dosegao Rim, shvatio je da živi poslednje časove svoje zemaljske službe. Pisao je svom voljenom Timotiju:

Dobar rat ratovah, trku svrših, veru održah. (2. Timotiju 4:7)

Starešinama u Efesu, u tim poslednjim mesecima svojeg zemaljskog putovanja, on je pisao:

Jer ne izostavih da pokažem volju Božju... Kako ništa korisno ne izostavih da vam ne kažem i da vas naučim. (Dela 20:27,20)

Tako drag njegovom srcu apostol je držao svoj poziv, da je uskliknuo kao u poslanici korintskoj crkvi:

Jer ako propovedam jevanđelje, nema mi hvale: jer mi je za nevolju; i teško meni ako jevanđelja ne propovedam. (1. Korinćanima 9:16)

78

Apostol je upotrebio veoma snažan jezik u svom pismu vernicima u Galatiji, kada je objavio da:

Ali ako i mi, ili anđeo s neba javi vam jevanđelje drugačije nego što vam javismo, proklet da bude! Kao što pre rekosmo i sad opet velim: ako vam ko javi jevanđelje drugačije nego što primiste, proklet da bude! Zar ja sad ljude nagovaram ili Boga? Ili tražim ljudima da ugađam? Jer kad bih ja još ljudima ugađao, onda ne bih bio sluga Hristov. Ali vam dajem na znanje, braćo, da ono jevanđelje koje sam ja javio, nije po čoveku. Jer ga ja ne primih od čoveka, niti naučih, nego otkrivenjem Isusa Hrista. (Galatima 1:8-12)

Pavle je imao samo jednu poruku. Kroz svoju službu on se borio da zadrži svoje sopstvene ideje i ugao gledanja nezamršene sa jednostavnom i čistom porukom Isusovom. Obraćenicima u Korintu on je pisao:

Jer sebe ne propovedamo nego Hrista Isusa Gospoda. (2. Korinćanima 4:5)

Pavle je propovedao Hrista, Spasitelja ljudi. On je nosio sa sobom poruku Isusovu koji je obećao:

Nego ćete primiti silu kad siđe Duh Sveti na vas. (Dela 1:8)

Obećanje je bilo za sve koji će to primiti. (Dela 2:38)

Kao i spasenje, dar Božiji, Duh Sveti je takođe poslat nama, kao dar. Mi nismo ostavljeni sami u

79

našoj potrazi za istinitim putem Božijim. Razumljivo je zašto je Pavle jecao:

A hvala Bogu na Njegovom neiskazanom DARU. (2. Korinćanima 9:15)

SAČUVAJTE SEBE U LJUBAVI BOŽIJOJ

Isus je rekao:

Kako se treba svagda moliti Bogu... (Luka 18:1)

On je sam već dao taj primer. Isuovi učenici nisu mogli da pomognu, već jedino da budu impresionirani sa značajem koji je njihov Gospodar davao molitvi. U Marku čitamo:

A ujutru, vrlo rano ustavši, izađe i ode nasamo, i onde se moljaše Bogu. (Marko 1:35)

Luka nam govori:

A On odlažaše u pustinju i moljaše se Bogu... Tih, pak, dana iziđe na goru da se pomoli Bogu; i provede svu noć na molitvi Božijoj. (Luka 5:16; 6:12).

Isus je zapovedio svojim učenicima da čekaju u Jerusalimu na Duha Svetog da dođe. Tamo, učenici su tražili Boga u združenoj zajedničkoj molitvi.

Značaj molitve ne može biti prenaglašen. U ovom delu požrtvovanosti mi iznosimo plač naših srca Bogu. Kroz reči Duha mi govorimo iz našeg unutrašnjeg bića, i dosežemo do nebeskih mesta. Najvažnije, takva komunikacija drži nas i čuva u

80

našem duhovnom hodanju. Jedan od najvažnijih saveta koji se nalazi u Novom zavetu je:

I sami sebe držite u ljubavi Božijoj. (Juda 21)

U prethodnom stihu možemo da čitamo:

A vi, ljubazni, naziđujte se svojom svetom verom, i molite se Bogu Duhom Svetim. (Juda 20)

Ne može se naći nijedan događaj u knjizi Dela da ga molitva ne prati. Pavle i Varnava su kretali na njihovo prvo misionarsko putovanje, ali prethodno:

...postivši i pomolivši se Bogu... (Dela 13:3)

Pavle i Sila su u Filipi. Oni su napustili mnoštvo gradsko sa određenim ciljem:

...iđasmo na molitvu... (Dela 16:13)

Čak i okruženi zatvorskim zidovima, sa okovanim nožnim člancima i zglobovima ruku, u lancima:

...behu Pavle i Sila na molitvi i hvaljahu Boga. (Dela 16:25)

I završili su molitvu na potpuno neočekivan način!

A ujedanput tako se vrlo zatrese zemlja da se pomesti temelj tamnički; i odmah se otvoriše sva vrata i svima spadoše okovi. (Dela 16:25,26)

Nemoj da očekuješ da se ništa ne dogodi kada ti počneš da živiš svoj život kako Duh Sveti upravlja!

81

Rezultati mogu da te iznenade. Zidovi će biti srušeni i okovi će biti slomljeni. Zatvorenici će biti oslobođeni. Tako je velika sila Božijeg dara za tebe: dara Duha Svetog.

82

POSTSKRIPT

NEKE POUČNE UPUTE U ODNOSU NA MOLITVU U DUHU

I) Kada je Pavle upućivao korintsku crkvu o upotrebi darova jezika, on je jasno definisao različita mesta i namene za tu službu. On im je pisao o govorenju u jezicima tokom lične molitve. Um ne treba da razume ovaj oblik molitve, jer je tako usmerena ka Bogu u slavljenju i duhovnoj molbi.

II) Ako neko moli u jezicima na javnom skupljanju, tada takvoj molitvi treba da sledi odgovarajuće tumačenje. Pavle piše da je tumačenje jedan aspekt darova Duha. Sadržaj takve molitve javno moljene će biti donet do srca jednog od prisutnih vernika. On ili ona mogu tada da podele ovu poruku sa celokupnom zajednicom vernika.

III) Pavle je takođe govorio o “pevanju i blagosiljanju” u novim jezicima. Ovo je trebalo biti primenjivano bilo privatno ili u zajednici sa drugim vernicima.

IV) Konačno, Pavle je govorio o jezicima kao znaku za nevernike. Ovo se dogodilo na dan Pentekosta. Tokom dana praznika, grad Jerusalim je bio prenatrpan sa strancima koji su doputovali sa velikih distanci da pohode hramske službe. Na dan izlića Duha, hiljade posmatrača je čulo sledbenike

83

Isusove kako im govore u njihovim sopstvenim jezicima i dijalektima.

Nedostatak da se prepoznaju ove različite kategorije, i traženje da se razume ova služba uzimajući samo pojedinačne odlomke ili nekoliko raspršenih odlomaka, izvesno vodi u konfuziju.

Prva lekcija iz gramatike izjavljuje: ”Rečenica je grupa reči sa subjektom i predikatom, koja izražava celovitu misao. Prekinuti rečenicu znači prekinuti misao. Isus je rekao: “Pismo se ne može uništiti.”

Postoji mnogo u Bibliji na temu govorenja u jezicima, ne samo stihovi, već cela poglavlja gde Pavle govori o različitim spomenutim kategorijama.

Neki citiraju Pavla kad kaže: “...jezici ako će umuknuti...” Ali ova fraza ne kompletira rečenicu. Ona se nastavlja sa rečima: “razuma ako će nestati.” (1. Korinćanima 13:8)

Pavle nam govori da će ovi darovi nestati, ili neće biti potrebni jednog dana:

A kad dođe savršeno, onda će prestati šta je nešto. (1. Korinćanima 13:10)

On govori o tom savršenom danu:

“kada ćemo videti licem k licu.” (1. Korinćanima

13.12)

Jovan govori:

84

Ljubazni! Sad smo deca Božija, i još se ne pokaza šta ćemo biti; nego znamo da kad se pokaže, bićemo kao i On, jer ćemo Ga videti kao što jeste. (1. Jovanova 3:2)

Dvadeset šest godina nakon što je Pavle prihvatio Hrista i bio kršten u Duhu Svetom, on je izjavio:

Ne kao da već dostigoh ili se već savrših, nego teram ne bih li dostigao.... (Filipljanima 3:12)

Ako je on rekao Filipljanima da nije savršen, tada nema mesta da odustane da govori u jezicima dok ne dostigne savršenstvo. Pavlovo upućivanje na savršenstvo u njegovom pismu korinćanima opisuje vreme kada će ostaviti ovaj svet nesavršenstva i propadljivosti.

PREMA SAVRŠENSTVU

Krštenje u Duhu nije nešto što se dobija načim dobrim delima. Ljudi i žene su rođeni od Duha, ne od njihovih sopstvenih dobrih dela, već kroz Božiju izobilnu milost. Pavle je rekao:

Jer ste blagodaću spaseni kroz veru; i to nije od vas, dar je Božiji; Ne od dela, da se niko ne pohvali. (Efescima 2:8,9)

Boja tvoje kože, ili nivo tvog obrazovanja nije važan kada se radi o primanju Božijeg dara. Tvoja religiozna pozadina, ili nedostatak toga, isto tako nije važno. Pavle je uputio najveći deo njegovih pisama u odnosu na Duha Svetoga onima koji su

85

živeli u najiskvarenijoj i najizopačenijoj kulturi njegovog vremena. Godinama pre Pavlove posete, grad Korint je bio razoren od Rimljana. On je ležao u ruševinama dok Cezar nije odredio da obnovi. On je bio ponovo naseljen grad sa vojnicima, mornarima, trgovcima i prodavcima. Kada je Pavle došao, taj novosagrađeni gradje bio prepun sa robovima, oslobođenim ljudima iz Italije, sa Orijenta, Grčke, trgovcima, zabavljačima i rimskim službenicima. To je bio najbogatili i najrazuzdaniji grad u carstvu. Postojale su hiljade prostitutki, koje su nazivane sveštenicama, samo u Afroditinom hramu. Grad je bio takođe strateški lociran na raskršću brodskih puteva koji povezuju istočne i zapadne granice carstva. U svojim poslanicama, Pavle je napisao samo četiri poglavlja hrišćanima u Filipi. On je napisao šest Efescima, i isto toliko Galatima. Ali za vernike u Korintu, on je napisao dvadesetdevet poglavlja.

Kada je Pavle zadobio obraćenike u tom gradu, promena u njihovom životnom vladanju je bila tako očigledna, da je istoričar kao što je Gibon (Gibbon) mogao biti nadahnut da kaže: ”Prijatelji hrišćanstva mogu da priznaju bez stida da mnogi od najistaknutijih svetih su bili pre njihovog krštenja najrazuzdaniji grešnici.” (Propast i pad Rimskog carstva, Gibbon, Tom I, str. 112)

Pavle je razjasnio da niti duhovno rođenje niti krštenje nisu bile nagrade za dobro vladanje. Ako ljudi i žene svojim sopstvenim delima mogu zadobiti Božije blagoslove, i biti pravedni, tada oni ne ttrebaju silu Duha Svetog. Ali je Pavle znao da savet i religijske knjige pravila nisu dovoljne. Pavle piše:

86

Jer što zakonu (religijskom) beše nemoguće, jer beše oslabljen (našim) telom... (Rimljanima 8:3)

Pavle je bio nepokolebljiv da jedina nada za nadvlađivanje naše grešne prirode je bila kroz silu Duha Svetoga. Mi čitamo:

Da se pravda zakona ispuni u nama koji ne živimo po telu nego po duhu; (Rimljanima 8:4)

Potpuno Pavlovo rasiuđivanje u njegovoj raspravi na ovu temu je sumirano u činjenici da je Duh Sveti dat, ne zbog naše urođene dobrote, već da omogući slabim i grešnim ljudskim bićima da postanu dobra, kroz silu Duha Svetog. Dok je Pavle lično živeo strogim moralnim životom pre nego što je sreo Hrista, ipak nakon njihovog obraćenja on je gledao unazad na svoj život i video surovost, samopravednost i mržnju, i nazvao je sebe prvim među grešnicima.

JEZICI I TUMAČENJE JEZIKA U CRKVI

U odnosu na govorenje u jezicima na javnim skupovima crkve, Pavle je rekao korinćanima:

Ali u crkvi volim pet reči umom svojim reći, da se i drugi pomognu, nego hiljadu reči jezikom. (1. Korinćanima 14:19)

On nije zabranjivao govorenje u jezicima u crkvi: on je rekao da takva poruka treba da bude protumačena, pišući korinćanima:

87

Ako ko govori jezikom, ili po dvojica, ili najviše po trojica i to poredom; a jedan da kazuje. Ako li ne bude nikoga da kazuje, neka ćuti u crkvi, a sebi neka govori i Bogu. (1. Korinćanima 14:27,28)

Rad Duha Svetog je da izgradi i uzdigne vernike kao što su oni koji se sreću sa ovom porukom prvi put. Pavle piše:

A sve da biva na popravljanje crkve. (1. Korinćanima 14:26)

Kada je poruka u jezicima data u crkvi i protumačena, tada je shvaćena od zajednice. Ljudi su poučeni i rezultat može da bude izgrađivanje, opomena ili uteha.

POŠTENO I UREDNO

U crkvi u Korintu, izgleda da su mnogi bili željni da govore javno, i to je donelo konfuziju. Apostol Pavle im nije rekao da prekinu da govore, već je rekao:

...i ne zabranjujte govoriti jezicima. (1. Korinćanima 14:39)

Međutim, on je naglasio značaj poznanja kada da govore, i kada da ne govore. Pavle je zaključio četrnaesto poglavlje pouka sa rečima:

A sve neka biva pošteno i uredno. (1. Korinćanima 14:40)

88

89

CIP – Каталогизација у публикацији Библиотека Матице српске, Нови Сад

90